Plezir magazin April 2024

U mesecu u kom slavimo Dan planete Zemlje i Dan knjige, obeležavamo Fashion Revolution Week, mi u Pleziru tradicionalno pripremamo zemljani broj. Tako je i ove godine, i među našim digitalnim stranicama ovog meseca našli su se Slow fashion warriors-i, umetnici koji stvaraju sa i od zemlje, aktivisti i ekolozi, i svi mi zajedno uz redovnu Plezir postavku pripremili smo vam još jedno zeleno izdanje s kojim nastojimo da vas motivišemo da u svoju svakodnevicu uvedete zelenije navike.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin

o zelenoj politici, prirodi i društvu Preporuke iz zelene biblioteke

Marko Vajović

Milena Goševski

Andrijana Kovrlija Teodora Kovrlija

Bojana Đuričić

Nataša Bućić

Vesna Belušević

Nikolina Gavrilov Dragana Kojičić

Ljiljana Kostić

Zvjezdana Gvozdenović

Merima Aranitović Vladislava Milovanović

Devojka sa naslovnice Marija Mandić

Ispričaj nam nešto o sebi?

Ja sam Marija, fotografkinja i umetnica iz Novog Sada. Volim da rešavam zavrzlame, pa tako i u svojim radovima pokušavam da odmrsim zamršena porodična sećanja i dokučim mit bele pčele.

Omiljeni dnevni plezir?

Ovog proleća definitivno - gledanje u stabla i krošnje. Uvek - šetanje sa Ružom (jazavičarkom) kroz zavučene novosadske ulice.

Šta radiš kada ne radiš ništa?

Smišljam šta ću da radim.

Preporuka za čitanje/gledanje/slušanje?

U poslednje vreme sam pogledala dosta filmova, ali me ni jedan nije pomerio toliko da bih ga preporučila. Tako da je moja preporuka za gledanje, a posebno za one koji bi magiju - gledajte u drveće. Inače gledajte filmove Wong Kar Wai-a, Abbas Kiarostamija i Pedra Almodovara; serije Twin Peaks, The Sopranos, Breaking Bad i Better Call Saul.

U poslednje vreme (opet) dosta slušam albume: Ravi Shankar - Chants of India, Alice Coltrane - Journey to Satchidananda, Glass Beams - Mahal EP.

Knjiga koja mi je nezasluženo predugo stajala na listi „za pročitati” - Fizika tuge, Georgi Gospodinov. Moj apsolutni favorit! Pored ove uvek bih preporučila Sto godina samoće Garbrijela Garsije Markesa, The year of Magical Thinking Joan Didion, Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova.

Foto: Milena Goševski

Lokacija sa naslovnice :

Filozofski fakultet, Novi sad Arhitekta: Aleksandar Stjepanović, Božidar Janković, Ljiljana Jovanović Anđelković

Godina izgradnje: 1980.

Konkurs za objekat je bio raspisan 1972. godine. Realizacija je tekla u dve faze. Lamele A, B i C, koje su pripale Filozofskom fakultetu su useljene 1980. godine. Lamele D, E i F, koje su pripale Pravnom fakultetu, završene su i useljene 1989. godine. Autorski tim se odrekao autorstva nad Pravnim fakultetom, pošto je prilikom realizacije došlo do značajnog odstupanja od projekta. (izvor arhivamodernizma.com)

Aleksandar Stjepanović (1931) profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji. Po sticanju diplome Arhitektonskog fakulteta u Beogradu 1957, zapošljava se u Urbanističkom zavodu grada. Godine 1963, približno u doba značajnih uspeha na arhitektonskim konkursima u Beogradu i Zagrebu, postao je asistent na matičnom fakultetu. Habilitirao je 1972, a svoje radove verifikovao 1977, dok je redovni profesor Univerziteta u Beogradu postao 1988. godine. U tom zvanju vršio je dužnost dekana od 1983. do 1987. i prodekana od 1977. 1979. godine. Bio je predsednik Društva arhitekata Beograda (od 1995) i Saveza arhitekata Srbije, član redakcije časopisa „Arhitektu-

Foto: Milena Goševski

ra-Urbanizam”. Bavi se arhitektonskim i urbanističkim projektovanjem, enterijernom arhitekturom i publicistikom. Njegov opus broji preko 80 projekata, od čega je više od trećine realizovano. Na predlog kolega, prethodnih dobitnika najvećeg priznanja Saveza arhitekata

Srbije, dobio je Veliku nagradu za arhitekturu 1992. godine. Takođe je nosilac dve Oktobarske nagrade grada Beograda (1975. i 1978), republičke nagrade dnevnog lista „Borba” (1975), nagrade ULUPUDS-a (1993), kao i Glavne nagrade (1975) i specijalnog priznanja Salona arhitekture (1993). Bio je član inicijativnog osnivačkog odbora Akademije arhitekture Srbije (1995). (Izvor: aas.org.rs)

Rad arhitekte Aleksandra

Stjepanovića koji je 2022. dobio nagradu za životno delo Asocijacije srpskih arhiteka-

ta, bio je u fokusu programa BINA-e 2019. godine kada je organizovana i studijska izložba „Arhitektura Aleksandra Stjepanovića”, autora Jelice Jovanović, Relje Ivanić i Marka Kažića, u galeriji Kulturnog centra Beograda.

„U društvu koje je od arhitekata očekivalo i zahtevalo da arhitektura bude visokog kvaliteta – a skromna i racionalna, industrijski proizvedena – a autorska i originalna, Aleksandar Stjepanović u svim kontekstima i u svim

autorskim timovima uspeva da isporuči vrhunska rešenja, koja i danas, decenijama kasnije, služe kao reperi domaćeg stvaralaštva. Modularnost je uporište njegove arhitekture – a ne prepreka, prefabrikacija je polje eksperimenta – a ne neprilika, normirana arhitektura je autorski izazov – a ne stega. Arhitektura i urbanizam su neodvojive kategorije prostornosti koje on kroz veštu upotrebu betona, opeke i bakarnog lima oblikuje tako da se enterijer preliva u javni prostor, a okruženje prožima unutrašnjost objekata. Objekti građeni limitiranim društvenim, odnosno javnim sredstvima i od betona, gotovo proskribovanog materijala, zahvaljujući izdašnim i promišljenim prostorima i upečatljivim likovnim detaljima postaju vizuelni simboli grada.“ (Izvor Plezir magazin)

MATERIAL GIIIRL svira u nekom od otvorenih tabova u glavi dok pišem ovomesečne preporuke.

Razmišljam, ako već živimo u materijalnom svetu – hajde bar da taj materijal bude održiv i ekološki.

Svi ovi pojedinci i kompanije na koje sam želela da vam skrenem pažnju upravo se trude da to i ostvare – prenamenom već postojećih materijala, konstruisanjem novih od prirodnih i biorazgradivih neretko uz upotrebu novih ili novijih tehnološkh dostignuća. Neću ovom prilikom otvarati temu – sjajni tehnološki izumi, šta bi uopšte moglo poći po zlu?!, već ću se potruditi da se zadržim na aktuelnoj upotrebi u svrhu poboljšanja stanja u koje smo planetu stavili besomučnim konzumerizmom. Izvol’te, čitajte o kreativnim rešenjima, inspirišite se, gledajte u lepo:

Pripremila: Andrijana Kovrlija @andrkovr

@aleksandragaca

Ona je dizajnerka inovativnih tkanih tekstila. Njene kreacije pojavljuju se u enterijerima, arhitekturi, modi, umetničkim izložbama. Njeni tekstili nastaju sinergijom eksperimentalnih tehnika tkanja i intuitivnim pristupom materijalima, bojama i uzorcima. Ponekad uzorke stvara na razboju, a potom krajnji koncept prenese na industrijske mašine. Takođe, pored onoga što možete primetiti i na fotografijama – a to je istančan ali snažan vizuelni identitet, njene tkanine su i visoko-funkcionalne kao zvučna i toplotna izolacija.

@aleksandragaca

Ova kompanija koristi stari nameštaj, najčešće kancelarijski, zatim ga reciklirai korišćenjem naprednih 3D printera stvara nov nameštaj i elemente enterijera. Elementi i nameštaj koji stvaraju, takođe, može ponovo biti usitnjen i pretvoren u nešto drugo, čime Aectual nastoji da stvori zatvoren krug bez otpada.

Ovaj sjajan studio iz Londona takođe je pronašao način da otpad pretvori u nešto lepo i korisno. Najčešće koristeći otpad u vidu jednokatnih čaša za kafu, pomoću 3D štampača stvaraju nameštaj i druge elemente za uređenje enterijera. Poetično kažu da je njihov san - grad izgrađen od otpada koji je sam proizveo.

@_stonecycling

Oni nastoje da građevinski materijal konstantno cirkuliše, kako bi umanjili građevinski otpad. Smatra se da je sektor proizvodnje novog materijala odgovoran za 11% svetske emisije CO2. Stoga, oni stvaraju strukturalne elemente – cigle, fasadne obloge od gređevinskog otpada, a obloge za unutrašnje zidove od otpada kukuruza, dok su osmislili i pločice od biološkog materijala koji nastaje uz pomoć bakterija.

@_stonecycling

U ovom studiju koji ima sedište u Njujorku i Londonu, takođe pokušavaju da smanje otpad iz sektora građevine i arhitekture te svoje proizvode stvaraju tako što gaje i manipulišu živim ćelijama iz zemlje i vodenih okruženja poput micelijuma, lišajeva, bakterija i algi. Razvili su tehnike i protokole koji im omogućavaju razmnožavanje ovih živih ćelija, kolonizaciju istih i od njih stvaranje biokompozitnih materijala.

Tim talentovanih dizajnera, inženjera i preduzetnika strastvenih za temu održivosti i budućnost naše planete u ovom studiju stvara materijale koristeći otpad od voća ili pamuk. Oni takođe nastoje da ostvare pun potencijal zatvorenog kruga recikliranjem, redizajniranjem i ponovnim proizvođenjem materijala u cilju smanjenja emisije CO2.

Ženski trio, iza studija sa sedištem u Berlinu, kreira inovativni meterijal od algi čija je primena u pakovanju odnosno ambalaži, čime se izbegava upotreba jednokratne plastike. mujō: japanski koncept, koji potiče iz budizma. Odnosi se na prolaznost svega što postoji.

Piše: Vesna Belušević

Motainai nije obična reč u japanskom jeziku. Ona označava čitav koncept razmišljanja i delovanja. U bukvalnom prevodu ovaj pridev znači nema ničega, međutim prava značenja su drugačija, i ima ih više jer se reč upotrebljava u raznim situacijama, ali sa istom konotacijom, a to je da je žalosno ili šteta što nešto nije iskorišćeno u potpunosti ili je izgubljeno ili bačeno, a moglo se iskoristiti na neki način.

Osećaj povezan sa rečju motainai je duboko ukorenjen u kulturi i načinu razmišljanja Japanskog naroda. Od malih nogu se deci naglašava značaj štednje i izaziva osećaj krivice kao opomena da rasipništvo nije dobro. Sve ima svoju svrhu i namenu i smatra se važnim da se pokuša da se sve iskoristi u potpunosti. Na taj način se posmatraju ne samo stvari ili hrana već i trud, rad, zainteresovanost, talenat itd.

Japanci su od svojih predaka nasledili naviku da pažljivo koriste resurse, hranu, razne predmete, novac i energiju i da veoma umereno i promišljeno troše. Kako su još od detinjstva upućeni na koncept motainai, prirodno je da su

oprezni oko trošenja. Reči motainai ne postoji ekvivalent u drugim jezicima i potrebno je pronaći pravi termin ili opis jer sve zavisi od situacije i okolnosti.

Najtipičniji primer upotrebe ove reči bi moglo biti - ostaviti upaljeno svetlo ili grejanje u prostoriji u kojoj nema nikog. Ukoliko hrani istekne rok trajanja i ona mora da se baci to je veliki motainai. U Japanu je sramota ostaviti nepojedena zrna pirinča u tanjiru, a to je logična posledica viševekovnog siromaštva. Nepotrebna kupovina je motainai, ako neko pije skupo vino, a ne vidi razliku u kvalitetu vina i ne razume se u enologiju to je opet motainai. Rasipanje talenta i sposobnosti je isto motainai. Neko ko je dobar u recimo matematici ili ima talenta za muziku, ali nije dovoljno vredan ili posvećen je primer žaljenja za ne iskorištavanjem mogućnosti. Ista reč se koristi i za poniznost i primanje previše lepih komplimenata ili skupih poklona. Ukoliko nekom date previše lep ili skup poklon ili precenite nekog po sposobnostima ili ugledu to je opet motainai jer ta osoba to nije zaslužila i vaš poklon ili lepe reči nisu adekvatni. Naravno, u sve je upletena japanska kultura srama,

poniznosti i skromnosti, pa se motainai koristi kad se želi istaći skromnost. Japanci od davnina veruju da se u svemu nalazi duh i da sve sadrži život u sebi pa zdušno pokazuju poštovanje prema svemu što ih okružuje. Imaju i boga Cukumogami koji je stvoren kako bi ljudi naučili da brinu o stvarima, objektima, životinjama i prirodi. Period

Edo u japanskoj istoriji je bio pod jakim uticajem koncepta motainai. Ljudi nisu

bacali polomljene predmete već su ih popravljali ili od istih pravili nove i pronalazili razne načine da ih nekako iskoriste. Legenda kaže da je šogun Ašikaga Jošimasa razbio svoju omiljenu keramičku posudu za čaj a onda ju je poslao u Kinu na opravku. Popravka je urađena ali ružnim metalnim spajalicama, a kako je šogun bio razočaran naredio je posluzi da se pronađe lepše rešenje i tako je nastao KINCUGI, japanska umetnost polomljene keramike ispunjene

zlatnim spojevima (kin je zlato, a cugi je spajanje). Ovom tehnikom nešto što je polomljeno dobija nov život, novu lepotu, a same pukotine postaju forma umetnosti. Kincugi naglašava manu i nesavršenost kao simbol ljudskog bića i krhkosti života.

Dobar primer japanske štedljivosti je i SAKIORI (od reči saki što znači pocepati, razderati i ori što je tkati) - tradicionalno tkanje gde se kao osnova koriste istrošene tkanine koje se cepaju na trake i uklapaju sa novijim tkaninama od konoplje, pamuka ili lana i koriste se za odeću, razne vrste tekstila i ćilime. Poreklo ovakve tehnike izrade tekstila

vodi od siromašnih japanskih seljaka

koji su pronalazili načine da pruže nov život starim stvarima. Posebna lepota sakiori je u tome što izlizanost, ishabanost i starina postaju deo lepote novog komada sa starim i novim isprepletanim zajedno.

Motainai je postao neraskidiv deo japanske kulinarske scene gde kuvari kupuju ribu na Tojosu (čuvenoj i jednoj od najvećih pijaca ribe na svetu) koja zbog svoje nesavršenosti nije najunosnija za prodaju i od takve ribe prave poslastice. Po takvom pristupu najpoznatiji je restoran Uoharu iz Tokija koji je otvorio lanac restorana u Japanu i Hongkongu. Od nesavršenih morskih plodova njihovi stručni i posvećeni kuvari stvaraju savršene kreacije, uz što manje bačenih delova ribe.

Japansko selo Kamikacu na ostrvu Šikoku sa svojih hiljadu i šest stotina stanovnika je postalo veoma poznato u Japanu zbog odličnog motainai programa „Bez otpada’’ gde se 80% otpada ponovo koristi, za razliku od ostatka Japana gde se iskoristi svega 20% otpada.

Ono što je impresioniralo Vangari Matai, kenijsku aktivistkinju i dobitnicu Nobelove nagrade za mir iz 2004. godine je japanski racionalni odnos prema štednji vode iako je u Japanu ima u izobilju. Voda koja ostaje posle kupanja se

koristi za prvo pranje veša u mašini ili za povlačenje vode u WC-u u zavisnosti od toga kako je koje domaćinstvo povezalo vodovodne cevi. Na svim kotlićima postoji mogućnost biranja količine protoka vode u zavisnosti od nužde. To je danas uobičajeno i prihvaćeno u svetu, ali je bilo novina pre neku deceniju. Matai je bila zadivljena da tako bogata nacija toliko štedi na resursima i dopao joj se koncept motainai koji je prihvatila kao glavni slogan svoje kampanje u Keniji, sa idejom da potpuno eliminiše bacanje plastike i zagađivanje okruženja. Motainai je zasnovan na principu 3R (reduce, reuse, recycle), a V. Matai je dodala još jedno R (respect) tj. poštovanje prirode. Princip motainai je zahvaljujući V. Matai počeo da se širi u Africi i u zemljama jugoistočne Azije, posebno u Vijetnamu i Indoneziji.

Motainai je vodeći princip u japanskoj kulturi održivosti koja utiče na svakodnevnu potrošnju i očuvanje resursa i štednju. Motainai je kompas koji usmerava pojedince i grupe ka promišljenoj potrošnji i očuvanju prirode, uči ljude da

više cene svoju okolinu i promovišu održivu potrošnju. Povrh svega motainai uči ljude da mudro koriste darove prirode, da poštuju prirodu, da budu zahvalni za sve što imaju i da nastoje da ostave mlađim generacijama što čistiju okolinu.

Ovaj termin je stekao globalnu popularnost i grupe za zaštitu životne sredine i mnoge poznate ličnosti podržavaju ovaj japanski koncept iza kog stoji duboko žaljenje zbog otpada i neiskorišćenosti mnogih stvari.

Motainai kombinuje japansku tradiciju sa globalnim fokusom na održivost. Ovaj koncept je inspirisao različite inicijative od borbe protiv plastike za jednokratnu upotrebu do promovisanja održivih poljoprivrednih radnji. Globalne zajednice su prihvatile motainai kao dugoročno rešenje za razne ekološke izazove.

Kombinacija japanskih izreka sa zapadnom filozofijom promoviše kolektivnu odgovornost prema planeti. Ideja motainai je jednostavna i laka za korišćenje, ona ohrabruje ljude da žive održivo i poštuju okolinu, da budu pažljiviji i štedljiviji. Inspirišući druge i inicirajući promene moguće je stvoriti čistiji, održiviji i pravedniji svet koji nije zasnovan samo na potrošnji i profitu.

Vaša koža to ste vi!

Zdrava koža nije samo simbol lepote, ona je pokazatelj unutrašnjeg zdravlja i blagostanja. Počinje od osnovnih navika – redovnog čišćenja, hidratacije i zaštite. Takođe, negu kože podrazumevaju i unutrašnji procesi. Ishrana bogata vitaminima, antioksidansima i esencijalnim masnim kiselinama, dovoljno tečnosti, sastojci koji hrane kožu iznutra dajući joj vitalnost i sjaj. Redovna fizička aktivnost poboljšava cirkulaciju krvi i doprinosi prirodnom sjaju kože. Negu, tačnije upotrebu preparata treba prilagoditi godinama, tipu, stanju kože i godišnjem dobu. Princip manje je više je idealan i potrebno je slediti uputstva. Jutarnja i večernja skin care rutina treba da sadrži blage čistače u vidu gela ili pene za umivanje. Zatim sledi tonik za lice, koji će uspostaviti normalanu pH vrednost kože, a idealno je ukoliko tonik ima niži pH kako bi održao kožu u balansu.

Ujutro je obavezna krema ili fluid za negu sa SPF zaštitom. Takođe, dolazi u obzir i tonirana krema sa SPF zaštitom ukoliko odgovara vašem tipu kože.

Večernja rutina podrazumeva detaljno čišćenje kože umivalicama, pena ili gel, tonik za lice, odgovarajući serum i noćna krema prilagođena stanju kože.

Pored redovne nege, preporuka je da posetite jednom mesečno Beauty centar, gde ćemo vam preporučiti personalizovan, sezonski tretman samo za vašu kožu:

• Kiseonik dermo oxy za savršeno blistavu kožu;

• Win up , antioks tretman za lifting sa ledenim vinom;

• Tretmani za intenzivnu hidrataciju... su samo neki od mnogih prolećnih procedura za zdraviju, blistavu i vitalnu kožu.

Ekologija

Intervju: Andrijana Kovrlija @andrkovr

Fotografije: Jovana Bila Dubaić, Aleksandra Penezić, Branka Lazić, Đorđe Dubaić, Jovana Raičević, Nenad Zarić, Vanja Piroški

Pred vama je priča koju bih mogla nazvati i – sve što niste znali da ne znate o pčelama. Međutim, time bih zanemarila druge važne teme o kojima sam imala priliku da razgovaram sa dr Jovanom Bilom Dubaić docentkinjom Biološkog fakulteta u Beogradu. Pozvala sam je u goste kako bi i kod vas probudila radoznalost i želju da naučite više o ovim malenim stvorenjima sa kojima delimo planetu, a kojih, verovali ili ne, ima baš mnogo u našoj zemlji - toliko da se Srbija ističe kao ključan region za očuvanje divljih pčela na evropskom kontinentu.

O 10% medonosnih ali i onih 90% pčela koje ne donose med, položaju žena u nauci, odgajanju tri devojčice, uključivanju građana u naučni proces, hotelima za pčele, te o tome otkud azijska pčela smolarica na našim prostorima, načinima kako svako od nas može da doprinese očuvanju biodiverziteta čitaćete na strancama koje slede.

Pripremajući se za ovaj razgovor naišla sam na intervju u kojem si govorila o tome da te je od malena privlačila priroda, i ta povezanost između različitih organizama. Čini se da su studije biologije bile prirodan izbor, međutim da li je odluka da se u svom naučnom radu posvetiš baš pčelama doneta upravo zbog njihovog velikog značaja za opstanak ekosistema kakav danas poznajemo?

Iako sam odrasla u gradu moja ljubav prema prirodi započela je u ranom detinjstvu. Zahvaljujući mom dedi, s kojim sam provodila dane napolju, naučila sam da je priroda svuda oko nas i da, ako usporimo i pažljivo posmatramo, gde god se nađemo možemo otkriti razna zanimljiva živa bića. Od malena sam bila fascinirana insektima, koje sam volela da sakupljam i fotografišem. Tokom srednje škole nisam bila sigurna čime želim da se bavim, pa sam se oprobala u različitim oblastima, ali na kraju je ljubav prema prirodi prevagnula i opredelila me da upišem biološki fakultet. Bio je to pravi izbor za mene, i danas ne mogu da zamislim čime bi se bavila da nisam biolog. Iako pčele nisu bile moj primarni interes na početku,

situacija se promenila kada mi se ukazala prilika da upišem doktorske studije kod profesora Ćetkovića koji se bavi pčelama. Pod njegovim mentorstvom, otkrila sam fascinantan svet pčela i one su postale centralni deo mojih istraživanja. Pčele su veoma zanimljiva grupa insekata i svako novo saznanje me podstiče da još više istražujem i doprinesem njihovom očuvanju.

U junu 2020. pokrenula si Instagram profil @belgrade.bees.ecology, sa željom da ljudima približiš svet pčela. Tada si počela serijom postova o mitovima. Koje si uvide do sada stekla kada je u pitanju interesovanje ali i znanje opšte populacije o ovim važnim insektima?

Moje putovanje u svet naučne komunikacije započelo je u beogradskim parkovima tokom istraživanja za moju doktorsku disertaciju. Dok sam satima posmatrala pčele na cvetovima, mnogi prolaznici radoznalo su prilazili i postavljali pitanja. Zanimalo ih je šta radim, šta hvatam, da li tu ima nešto što je opasno i slično. Veliko iznenađenje usledilo bi kada bih objasnila da posmatram pčele, ali ne one svima poznate

medonosne, već solitarne pčele koje ne prave med.

Iznenađenje ovom informacijom, da postoje pčele koje ne prave med, obično je pokretalo lavinu pitanja. To me je podstaklo da razmišljam o načinima kako da svoje znanje prenesem van akademskih krugova i učinim ga dostupnim široj publici. Odlučila sam da svet pčela pokušam da približim široj publici preko društvenih mreža - otvorila

sam profil na Instagramu i počela da pretvaram pitanja radoznalih Beograđana u zanimljive priče i edukativne video sadržaje. Ponekad nisam znala odgovore na sva pitanja koja su mi postavljali, što me je motivisalo da dalje istražujem, tražim relevantnu literaturu i pronalazim odgovore. Kroz taj proces ne samo da sam delila znanje, već sam i sama učila. I tako su slučajni prolaznici, komšije i sugrađani, sa kojima sam mogla satima da pričam o pčelama, postali moja inspiracija za kreiranje edukativnog sadržaja na Instagramu.

Obzirom na to da si paralelno sa profesionalnim usavršavanjem posvećena i odgoju tri devojčice, i njih učiš tome da je nauka jednako za devojčice koliko i za dečake, primećuješ li promenu u društvu, okruženju, čak i izboru igračaka za razliku od perioda kada si ti bila njihovih godina?

Neke stvari su se definitivno poboljšale od kada sam ja bila dete, ali i dalje postoje jake predrasude na temu koja zanimanja su za žene, a koja za muškarce. Na primer, terenska istraživanja i

nauka još uvek se percipiraju kao „muška“ zanimanja, što proizlazi iz duboko ukorenjenih stereotipa usađenih još u detinjstvu. Devojčice od malena slušaju rečenice poput „to nije za devojčice“ ili „ti si dama, kako si se tako isprljala“, i slično. Pored toga, postoji značajna razlika između igračaka koje su tipično usmerene na devojčice u odnosu na one namenjene dečacima, što može podsvesno uticati na to kako deca shvataju svoje mogućnosti, a samim tim i na njihov odabir profesije u budućnosti. Primetila sam i da kad god hoćemo da pohvalimo devojčice, obično skrećemo pažnju na njihov izgled, dok dečake uglavnom hvalimo zbog „pameti“, što stvara razlike u samopouzdanju između devojčica i dečaka. Ja se trudim da svoje ćerke učim da veruju u svoje snove i sposobnosti, bez obzira da li okruženje to odobrava. Svakim danom nastojim da svojim primerom motivišem i inspirišem ne samo svoje ćerke, već i druge devojčice, devojke i žene da se bave onim što ih zaista zanima, i da se ne obeshrabre predrasudama koje društvo pokušava da im nametne.

nja nekih prilika na poslovnom planu, gde vidiš prostor za unapređenje, kako bi zajednica a kako institucije mogle da bolje podrže majke? Znaš li neke dobre primere prakse od kolega iz drugih zemalja?

Slično tome, s obzirom na žongliranje uloge majke te neminovno propušta-

Porodiljsko odsustvo u Srbiji traje dovoljno dugo da majkama omogući da se posvete bebi i prilagode se novoj ulozi, što je velika prednost. Međutim, u poređenju sa nekim drugim zemljama, poput Norveške, gde porodiljsko odsustvo obavezno dele i otac i majka, još uvek postoji prostor za unapređenje. Ovaj model pomaže u smanjenju diskriminacije na radnom mestu i omogućava da oba roditelja jednako učestvuju u brizi o detetu. Sa druge strane, u Srbiji postoje širi socijalni i materijalni izazovi koji otežavaju odluku o roditeljstvu, posebno u naučnim i akademskim zanimanjima. Napredovanje u nauci zahteva kontinuirano usavršavanje, učestvovanje na konferencijama, simpozijumima i terenskim istraživanjima, što može biti posebno zahtevno. Terenski rad, na primer, zahteva fleksibilnost koja se teško usklađuje s roditeljskim obavezama, jer priroda takvog rada zavisi od vremenske prognoze, pa ne dozvoljava strogo planiranje.

Mislim da bi majkama značajno pomoglo omogućavanje fleksibilnog radnog vremena, mogućnost rada od kuće kada je to neophodno (na primer, kada je dete bolesno) bez smanjenja zarade, i veću podršku u smislu organizacije čuvanja dece.

Za februarski broj Plezir magazina razgovarala sam sa Sonjom Lero Maksimović i dotakle smo se pojave da

kada u neku profesiju uđu žene te pozicije počinju da budu manje plaćene, manje cenjene i percipirane kao manje zahtevne i važne uprkos tome što su zahtevi (obrazovanje, veštine i iskustvo) ostali nepromenjeni u odnosu na period kada je to bila muška profesija; primer za to je baš i biologija. Kako ti gledaš na ovu pojavu, da li u svom radu primećuješ drugačiji tretman naročito prilikom saradnje sa stručnjacima iz drugih oblasti?

Nisam upoznata sa ovim podacima, ali vidim da postoji čitava studija koja je to pokazala. Ovo je baš važna tema i pruža uvid u probleme sa kojima se suočavamo, a da toga možda nismo ni svesni. Interesantno je recimo da na Biološkom fakultetu u Beogradu, gde radim, uprkos velikom broj ženskih studenata, zastupljenost žena među zaposlenima ne odražava ovaj visok procenat, što može ukazivati na određene prepreke sa kojima se žene suočavaju prilikom zapošljavanja. Po-

stoje izazovi u pogledu percepcije žena, posebno kada je reč o balansiranju profesionalnih i roditeljskih obaveza. Neretko se suočavam s nerazumevanjem muških kolega kada prioritizujem majčinske obaveze, što može biti dodatno stigmatizovano kao „previše emotivno“ ponašanje. Ovakve situacije doprinose predrasudi da su žene manje posvećene svojoj profesiji, što nije slučaj.

Mnogi ljudi misle da sve pčele imaju socijalni tip organizacije, primera radi i u knjizi Opšta biologija (Biblioteka ATLASI ZNANJA) u izdanju Vuk

Karadžić iz 1970. iz koje su mnoge generacije učile biologiju kao primer društvenih insekata navode se pčele, ose, mravi, termiti. Ipak, danas se zna da svega 10% vrsta pčela ima socijalni tip organizacije. Koliko se znanje i razumevanje ovih insekata menjalo tokom prethodnih decenija i koja su to još nova saznanja poznata ljudima u nauci ali ne i široj javnosti kada su ovi insekti u pitanju?

Znanje o raznovrsnosti, značaju, ekologiji i ponašanju pčela znatno je napredovalo tokom poslednjih decenija. Međutim, izgleda da postoji nedosta-

tak stručnjaka koji umeju da prenesu ta saznanja široj javnosti. Podizanje svesti o ovim temama predstavlja ključan prvi korak ka neophodnim sistematskim promenama. Za početak, potrebna je temeljna revizija obrazovnih programa na svim nivoima školovanja, posebno onih koji se odnose na poljoprivredu, šumarstvo i pejzažnu arhitekturu, kako bi se uključile teme o značaju i zaštiti svih vrsta oprašivača. Trenutno je preterani fokus stavljen na medonosnu pčelu, dok su divlje pčele, koje su ključni oprašivači iako ne prave med, potpuno zanemarene u našim obrazovnim programima. Veliki problem predstavlja raskorak između onoga što nauka zna o pčelama i načina na koji se te informacije prenose javnosti, što dovodi do nedovoljnog razumevanja i pogrešnih interpretacija. Na primer, često pominjan apel da su „pčele ugrožene i da je potrebno nešto učiniti“ pogrešno se tumači kao potreba da se pomogne medonosnim pčelama. Medonosna pčela, zbog specifičnosti svog načina života, ne može biti „kišobran vrsta“ čijom zaštitom bismo sačuvali i ostale pčele. Primetila sam da je to česta zabluda, čak i među visoko obrazovanim delom stanovništva.

Na Balkanu živi preko 1000, u Srbiji 850, a u Beogradu oko 250 različitih vrsta pčela. Ovi brojevi će verovatno mnoge iznanaditi, međutim interesuje me tvoje tumačenje. Da li je to mnogo ili malo uzimajući neki npr. vremenski kontekst kao orjentir? Da li se neke od njih smatraju ugroženima?

Srbija se može pohvaliti izuzetno bogatom faunom pčela, što je direktno povezano sa prisustvom velikog broja različitih staništa i ekosistema. Od ukupno 2.000 vrsta pčela koje su prisutne u Evropi, na teritoriji Srbije zabeleženo je oko 850 vrsta. Ovaj podatak ne samo da ilustruje bogatstvo biodiverziteta naše zemlje, već i ističe Srbiju kao ključan region za očuvanje divljih pčela na evropskom kontinentu. Međutim, postoji ozbiljan nedostatak informacija o stanju populacija različitih vrsta pčela u Srbiji. Konkretni podaci su veoma oskudni i uglavnom se zasnivaju na izolovanim studijama koje pokrivaju samo određene lokalitete ili određene biljne vrste. Situacija nije mnogo bolja ni na nivou Evrope – oko 60% svih vrsta pčela koje žive u Evropi svrstano je u kategoriju „nedovoljno podataka“

prema IUCN kategorizaciji ‘DD’ (Data Deficient). To znači da za više od 1000 vrsta pčela Evrope, nemamo dovoljno podataka kako bi adekvatno procenili stanje njihovih populacija.

Učestvovala si u pravljenju hotela za solitarne pčele u Botaničkoj bašti „Jevremovac“, pre svega ispričaj nam ukratko šta su to hoteli za pčele, kakve su to solitarne pčele i po čemu se sve razlikuju od medonosnih.

Solitarne pčele, za razliku od medonosnih, vode samostalni način života, što znači da ne formiraju velike kolonije i ne postoji podela posla među njima. Svaka pčela radi sve sama, pravi svoje gnezdo koje je uglavnom malo i manje uočljivo, zbog čega su solitarne pčele često nepoznate široj javnosti. Ove pčele uglavnom žive kratko, uginu pre zime, dok njihovi potomci prelaze u stanje mirovanja tokom kojeg im hrana nije potrebna, što je ujedno i odgovor na često postavljano pitanje - zašto one ne prave med. Međutim, uprkos tome što ne prave med, njihova uloga u oprašivanju biljaka ključna je za stabilnost ekosistema.

Hoteli za pčele su zapravo skupovi materijala koji služe solitarnim pčelama kao mesto gde će napraviti gnezda i ostaviti potomstvo. Sadrže materijale koje bi pčele inače pronašle u prirodi, koji su u urbanim sredinama uglavnom nedostupni jer ljudska sklonost ka preteranoj urednosti vodi uklanjanju prirodnog materijala. Upravo takvo mesto kreirali smo u Botaničkoj bašti „Jevremovac“ u Beogradu: hotel za pčele okružen medonosnim vrtom u kome se biljke smenjuju u cvetanju hraneći oprašivače tokom cele godine. Ovo jedinstveno mesto služi i kao edukativni prostor gde ljudi mogu naučiti koje medonosne biljke treba saditi i kako kreirati slična staništa kako bi transformisali urbane sredine u prijateljska mesta za oprašivače.

Da li hotel za solitarne pčele mogu da naprave i drugi ljudi, koji žive u urbanim sredinama, a imaju svoje ili zajedničko dvorište u okviru zgrade i samim tim umesto bacanja materijala nakon uređivanja zelenih površina, isti „vrate“ prirodi?

Da, apsolutno! Pravljenje hotela za solitarne pčele može biti zabavna aktivnost, a istovremeno veoma koristan element u vašoj bašti ili na terasi. Solitarne pčele koje koriste ovakve hotele nemaju instinkt da brane svoja gnezda, ljude uopšte ne primećuju, tako da ne predstavljaju nikakvu opasnost. „Lenji“ baštovani, koji ne uklanjaju baš svo suvo lišće i trule panjeve, zapravo stvaraju idealno stanište za mnoge vrste korisnih insekata, uključujući i pčele. Takav pristup bašto-

vanstvu ne samo da štedi vreme i novac, već i pomaže u očuvanju prirodnih resursa i promoviše biodiverzitet.

Lavanda, ruzmarin, matičnjak, cinija, neven…nastavi niz, koje su to sve biljke koje možemo zasaditi a koje pčele i one vrste insekata koje sakupljaju polen „vole“.

Nana, bosiljak, žalfija, origano, majčina dušica, ehinacea, veronika, pupavica, medeni cvet, miloduh, mahonija, orlovi nokti, malina, kupina - sve su to biljke koje možemo zasaditi, a koje privlače pčele i druge oprašivače. Bez obzira da li imamo baštu, travnjak ispred zgrade, ili samo terasu, možemo pomoći pčelama povećanjem količine hrane za njih. Međutim, želela bih da istaknem i da pomoć pčelama ne mora da bude skupa, jer nisu vredne samo one biljke koje smo kupili i posadili. Dovoljno je da ne uništavamo samonikle medonosne biljke koje pčele vole, kao što su maslačak, detelina, lucerka, ili mrtva kopriva.

Vakcina protiv „američke kuge pčelinjeg legla“, iako u načelu pozitivna vest, ako malo bolje razmislimo samo naglašava globalnu posvećenost treti-

ranju posledica, umesto uzroka, bavljenje isključivo profitabilnim vrstama pčela, umesto očuvanjem čitavog sistema bez kojeg zasigurno ne bismo živeli na način kako to danas činimo. Stoga, kako se ne bismo vrteli oko, većini ljudi imaginarnog i od njih odvojenog pojma „prevencije“ – šta je ono što svako od nas može da uradi?

Da, potpuno se slažem. Mi ljudi smo skloni da tretiramo posledice a ne uzroke, i mislim da je to veiliki problem ne samo u ovoj, nego i u mnogim drugim oblastima. Ljudske aktivnosti u današnje vreme dovode do drastičnih promena u životnoj sredini, narušavamo postojeće ravnoteže, a u prirodi gde je sve povezano jedan problem gotovo uvek izaziva niz drugih. Međutim, umesto da stalno tražimo „nova“ i „nikad viđena“ rešenja, trebalo bi da usporimo i sagledamo stvarne uzroke i posledice našeg delovanja, i težimo vraćanju ravnoteže tamo gde je narušena.

Kada pričam ljudima o faktorima koji najnegativnije utiču na pčele i druge oprašivače, poput uništavanja staništa, klimatskih promena i intenzivne poljoprivrede, oni sa razlogom pomisle da

ne mogu ništa da promene ili pomognu. Ali, svako od nas može doprineti i malo poboljšati situaciju. Ako pčelama obezbedimo hranu i mesto za gnežđenje u njihovoj neposrednoj blizini, one će uštedeti energiju koja bi inače bila potrošena na savladavanje nepovoljnih uslova ili na traženje materijala za gnezdo, što će im omogućiti da imaju više energije za suočavanje sa negativnim pritiscima na koje nemamo uticaj. Recimo, sitnije vrste pčela ne mogu preći više od 500 metara bez odmora i osveženja, što znači da je svaki cvet va-

žan i da čak i jedan cvetni prozor može nekome biti spas. Podstičite rast domaćih, samoniklih biljaka, ne kosite celu površinu već ostavite cveće, ne dirajte suve grane i trule panjeve u svom vrtu. Ove male akcije nas ne koštaju ništa, a mogu imati veliki dugoročni značaj za očuvanje biodiverziteta i stabilnost naših lokalnih ekosistema.

S tim u vezi, nedavno je pred sezonu setve u medijima kružila vest o pojeftinjenju pesticida kao sjajnoj vesti za

poljoprivrednike. Stiče se utisak da

naše društvo uspešno zaobilaze informacije na temu štetnosti ovih preparata i da će još mnogo proći do kad se to ne promeni, ili nas priroda ne natera da se to promeni onako kako je naterala poljoprivrednike u Kini da četkicama oprašuju biljke. Koja je, po tvom mišljenju, u ovom slučaju uloga medija i stručnjaka? Uz to, kako dolaziš iz prosvete i radiš sa mladima, na koji način smatraš da bi bilo najdelotvornije edukovati ljude na ovu temu?

U poljoprivredi stvaramo veštačke sisteme koji su daleko od prirodnih potreba biljaka i životinja, i očekujemo da takvi sistemi budu održivi, što je nerealno. Postoje naučne studije koje pokazuju mnogobrojne prednosti vraćanja prirodnih staništa u poljoprivredne predele, kao i značajnu korist od primene biološke borbe protiv štetočina, ali, nažalost, ove važne informacije nekako ne uspevaju da stignu do donosilaca odluka.

Uloga medija i stručnjaka u ovom kontekstu bi trebalo da bude ključna u edukaciji i podizanju svesti. Međutim, mediji se često suočavaju sa izazovima, uključujući nedostatak motivacije kod novi-

nara da istražuju ove teme, ili teškoće u pronalaženju pouzdanih informacija.

Takođe, stručnjaci nisu uvek voljni da se odazovu pozivima novinara i komuniciraju van akademskih krugova.

Kada je reč o edukaciji, posebno sam fokusirana na rad sa decom i mladima, jer oni često pokazuju veću otvorenost za nove ideje i promene. Deca mogu imati veliki uticaj na svoje roditelje i šire okruženje, često delujući kao moćni ambasadori za promene u navikama i pristupima. U Botaničkoj bašti „Jevremovac“ organizujemo stručna vođenja i radionice za sve uzraste posvećene značaju i ugroženosti oprašivača. U ovome imamo veliku pomoć naših studenata koji su se odlično snašli kao edukatori.

A na koji način je najdelotvornije edukovati ljude na ove teme? To je nešto što i sama još uvek istražujem i isprobavam, i konstantno usavršavam svoje veštine kroz različite kurseve posvećene naučnoj komunikaciji. Pokazalo se da je ključno uspostaviti vezu sa ljudima kojima se obraćate, i sagledati stvari iz njihove perspektive. Takođe, shvatila sam da ljudi ne pamte broje-

ve, komplikovane grafikone ili rezultate statističkih analiza. Predstavljanje velikog broja negativnih činjenica čini da se ljudi osećaju bespomoćno i nemoćno. Međutim, ako ih ohrabrimo i istaknemo značaj njihovog doprinosa, oni će se osećati vrednovano i motivisano, a to podstiče dalje učešće i angažovanje. Ja sam se otvorila za širu javnost na Instagramu gde delim uspone i padove svoje istraživačke karijere, kao i delove ličnog života i kako je povezan s mojim istraživanjima. Uvidela sam da nije dovoljno samo deliti naučne činjenice, čak i ako uspete da to učinite na zanimljiv način. Ljudi žele da znaju ko stoji iza tih informacija. Tek tada će publika odlučiti da li želi da vam veruje i pridruži se akcijama i idejama koje zagovarate.

Pre nekoliko godina makedonski dokumentarni fim Honeyland bio je kandidat za Oskara. Šira javnost tada je saznala za Hatidže Muratovu, poslednju čuvarku divljih pčela u Evropi. Ovaj dirljiv, edukativni film skrenuo je pažnju na svo licemerje i bahatost današnjeg pčelarstva, odnosno zloupotrebu ovog insekta isključivo za korist čoveka. Da li bi mogla da preporučiš našim čitaocima još sadržaja ovog

tipa koji bi mogli da nam pomognu u boljem razumevanju uticaja naših navika i izbora kako na pčele tako i na čitav ekosistem?

Preporučila bih knjige Thomasa Seeleya, kao što je „Život pčela: Neispričana priča o divljim medonosnim pčelama“ (The Lives of Bees: The Untold Story of the Honey Bee in the Wild”) koja pruža fascinantan uvid u život medonosnih pčela koje žive slobodno, daleko od kontrole koju im ljudi nameću. Neverovatno je u kojoj meri smo gajene medonosne pčele udaljili od njihovih prirodnih potreba i instinkta. U prirodi, medonosne pčele biraju male šupljine u stablima sa debelim zidovima i na visini, kako bi izbegle temperaturne fluktuacije i vlažnost, dok ih mi smeštamo u velike, tanke i nisko postavljene košnice. Kako smo sebe ubedili da mi znamo bolje šta je dobro za pčele, od njih samih? Seeley nas u svojim knjigama poziva da razmislimo postoji li način da unapredimo naš pristup pčelarstvu, čineći ga boljim i za pčele i za nas. U svojim radovima on naglašava kako se, u pokušajima da nešto popravimo i unapredimo, zapravo udaljavamo od jednostavnih rešenja koja nam priroda nudi i poziva nas da

prestanemo da popravljamo ono što nije pokvareno.

U saradnji sa WWF Adria, 2021. godine objavila si izvrstan priručnik besplatno dostupan za čitanje i preuzimanje pod nazivom „ Pčele, više od meda; Praktičan vodič za edukatore i edukatorke kroz svet pčela 2021.“ Kome je sve ovaj proručnik namenjen, i imaš li podatak sada nakon nekoliko godina, gde je sve korišćen i primenjivan?

Ovaj priručnik primarno je namenjen

svima koji žele deci da približe magični svet pčela. Vaspitači, nastavnici, roditelji, kao i svi koji pored sebe imaju radoznalu decu željnu znanja, naći će ovaj priručnik korisnim. Zahvaljujući ideji koja je potekla od organizacije WWF Adria, dizajniran je tako da pruži priču o pčelama, zanimljive činjenice o njihovom životu i značaju, i obuhvata niz zanimljivih aktivnosti i zadataka kroz koje deca mogu da uče, sve u cilju obezbeđivanja kvalitetnog i potpuno besplatnog edukativnog sadržaja. Posebno me raduje što je priručnik preveden na

nekoliko jezika regiona, čime je postao dostupan širem krugu korisnika. Iako

nemam precizne podatke o broju korisnika do danas, povremeno dobijam povratne informacije od zahvalnih edukatora i roditelja koji koriste priručnik u svojim nastavnim i vaspitnim aktivnostima. Svaki takav komentar me jako raduje jer potvrđuje da priča o skrivenom svetu pčela dopire do velikog broja mališana širom regiona.

U priručniku je navedeno 20 činjenica o pčelama, hajde da ovde izdvojimo tri koje si u dosadašnjem iskustvu primetila da najviše zainteresuju ili iznenade laike.

Ako bih morala da izdvojim tri zanimljivosti koje gotovo uvek izazovu iznenađenje kod ljudi, to bi bile ove:

1. Pčele koje se gnezde u praznim kućicama puževa: U našoj zemlji postoje vrste pčela koje svoja gnezda prave unutar praznih kućica od puževa. Nakon što očiste kućicu, unutra donose hranu i polažu jaja. Na kraju, otvor kućice zatvaraju mešavinom blata i kamenčića, obezbeđujući tako svoje potomke.

2. Pčele koje ližu ljudski znoj: ove pčele nisu agresivne i neće vas ubosti, osim ako ih slučajno ne pritisnete. One koriste svoj mali jezik kako bi lizale znoj sa vaše kože, koristeći ga kao izvor soli i drugih minerala.

3. Pčele koje žive pod zemljom: Čak 80% vrsta pčela živi u tunelima ispod zemlje, gde formiraju komplikovane mreže tunela i komora za odgajanje svojih mladih.

Koja su dosadašnja saznanja koja ste prikupili u okviru projekta „ Praćenje širenja azijske pčele smolarice (Megachile sculpturalis) u Srbiji i regionu “, odnosno doktoske disertacije „Prostorno-vremenski obrasci širenja i trofičke interakcije azijske pčele smolarice (Megachile sculpturalis) u jugoistočnoj Evropi“; te otkud Azijska pčela u Evropi – da li je to normalan i prirodan proces migracija ili pojava koja izaziva neku vrstu zabrinutosti i ukazuje na negativne posledice različitih ljudskih delovanja?

Velika pčela smolarica je prva alohtona vrsta pčele u Evropi, što znači da nije prirodno prisutna ovde već se proširi-

la uz pomoć čoveka. Gnezda ove pčele neopaženo su uneta sa uvozom trske, bambusa, ili drvne građe iz Azije, odakle ova vrsta potiče. U Srbiji je prvi put zabeležena 2017. godine u centru Beograda, i od tada aktivno pratimo njeno širenje. Dosadašnji podaci pokazuju da azijska pčela smolarica najuspešnije osvaja urbane sredine, što je delimično povezano sa dostupnošću egzotičnih biljaka koje koristi za ishranu. Postoje zapažanja o agresivnom ponašanju ove vrste prema autohtonim pčelama, ali detaljni uticaji na lokalne populacije još uvek nisu dovoljno istraženi. Takođe, pretpostavlja se da ova vrsta može doprineti širenju invazivnih biljaka, što može inicirati čitav niz negativnih promena u ekosistemima, pa je neophodno nastaviti sa istraživanjima koje prate njeno širenje i uticaj na domaće vrste i ekosisteme.

Divan deo ovog projekta je i način prikupljanja podataka – uključivanje zajednice. Ispričaj nam više o tome.

Da, najlepši deo ovog istraživanja definitivno predstavlja način na koji prikupljamo podatke — kroz uključivanje građana. Ovakav pristup poznat kao

„građanska nauka“ omogućava aktivno učešće građana u naučnom procesu, gde ljudi koji nisu profesionalni naučnici doprinose prikupljanju, analizi i sistematizaciji podataka. Ovaj pristup je neprocenjiv jer omogućava sakupljanje velike količine podataka za kratko vre-

me, istraživanje na velikim prostorima i kontinuitet u prikupljanju podataka, što je ključno za razumevanje bioloških fenomena. Takođe, građanska nauka pomaže u prevazilaženju ograničenja kao što su nedostatak finansijskih sredstava i ljudskih resursa, koje su česte prepreke u naučnim istraživanjima. Međutim, važno je reći da građanska nauka ne donosi koristi samo istraživačima, već i građanima koji učestvuju. Kada se uključe u istraživanje, građani su ohrabreni da postavljaju pitanja, istražuju i uče, što produbljuje njihovo razumevanje i interesovanje za nauku.

Ovaj pristup stvara divnu dvosmernu interakciju, gde i ja i učesnici projekta rastemo i razvijamo se, što potvrđuje da građanska nauka nije samo metod prikupljanja podataka, već način da kreiramo zajednicu koja vrednuje znanje i zajednički rad na poboljšanju sveta u kojem živimo.

Diplomski rad pod nazivom „Reciklaža u Srbiji“ odbranila si 2007. godine na Biološkom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Kakava je situacija na tu temu bila tada, te imaš li uvid u potencijalne pomake i promene koje su se desile u prethodnih 17 godina?

Kada sam 2007. godine odbranila diplomski rad na temu „Reciklaža u Srbiji“, situacija je bila prilično zabrinjavajuća. Podaci o količini otpada koji stvaramo su bili praktično nepostojeći, a veliki deo Srbije nije bio pokriven komunalnim uslugama odnošenja otpada. Iako ne raspolažem najnovijim brojkama, pratila sam rad kolega koji se bave ovom tematikom i mogu reći da se malo toga promenilo. Iako postoje pojedinci koji se ozbiljno trude da unaprede oblast reciklaže, sistemski problemi ostaju nerešeni. Tamo gde je uvedena separacija otpada i reciklažna dvorišta, građani ne koriste ove mogućnosti u dovoljnoj meri usled nedostatka adekvatne edukacije.

Moram da dodam i da smatram da reciklaža sama po sebi nije konačno rešenje za probleme zagađenja životne sredine. Pravi izazov leži u izvoru otpada, odnosno u načinu na koji danas živimo. Živimo u svetu koji promoviše jednokratnu upotrebu proizvoda, loš kvalitet predmeta i uređaja koje nije moguće popraviti i koje lako odbacujemo i kupujemo nove. Društvo podstiče konzumerizam, a ljudi vođeni trenutnim emocijama, kupuju nove stvari kao

način da sebe počaste, ili uteše. Takav način života dovodi do stvaranja velike količine otpada, koji se ne može rešiti samo reciklažom. Ponovo se vraćamo na važnost razumevanja i delovanja na uzrok problema, a ne samo na njegove posledice.

I za kraj, čemu je tebe izučavanje pčela naučio, a šta bi čitavo današnje antropocentrično zapadno društvo moglo naučiti od njih?

Proučavanje pčela za mene nije samo naučni rad i istraživanje, već putovanje koje vodi ka dubljem razumevanju složenosti i lepote prirode, i delikatne ravnoteže koja je potrebna za funkcionisa-

nje ekosistema. To me stalno podseća da smo mi ljudi neodvojivi deo prirode, samo jedni od mnogih živih bića koja dele ovu planetu.

Uključivanjem građana u naučni proces uvidela sam da ljudska radoznalost i želja za doprinosom nečemu većem mogu biti izuzetno snažni pokretači. Kada ljudi vide da njihove akcije imaju vidljive rezultate, to ih dodatno motiviše, a radost koju osećamo kada uspemo da promenimo stvari na bolje je neopisiva. Transformišući radoznalost u akciju, a akciju u promene doprinosimo stvaranju boljeg društva koje ceni znanje, razumevanje i poštovanje prirode.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Ana Kuprianov

Istorija ljudske civilizacije često se čita sa očuvanih predmeta od gline, kao i slika koje su naši preci stvarali sa željom da ukrase svoje domove i ispričaju nam svoje priče. Milenijumima kasnije ovaj materijal i dalje koristimo i pričamo svoje priče, oblikujemo ih emocijama, oslikavamo svim onim utiscima koji sa nama rezoniraju. Moja sagovornica dolazi iz Rusije, trenutno živi i stvara u Novom Sadu, uči srpski jezik, ali i pre nego što smo prvi put stupile u komunikaciju, njeni radovi su mi uz pažljivo posmatranje već puno toga otkrili o njoj, jer vizuelni jezik i motive koje oslikava na precizno oblikovanim komadima gline ili glinenim pločicama, pričaju univerzalnim jezikom. Moja sa-

govornica se zove Ana Kuprianov, i glina je primarni medij putem kog nam priča svoje priče o bogatstvu različitih kultura, bajkama i koloritnim svetovima koji žive u njoj. Ova talentovana umetnica se keramikom bavi još od devedesetih godina, kada je kao sasvm mala ušla u studio svojih roditelja u Zvenigorodu, u Rusiji. Danas Ana poseduje širok set različitih veština i interesovanja, među kojima je i keramika, a kako ju je, kako sama kaže, Novi Sad inspirisao, možemo očekivati da će njeno stvaralaštvo i u našoj zemlji izazvati veliko interesovanje, kao što je to slučaj i u Rusiji, gde je godinama gradila svoju umetničku praksu.

Draga Ana, baviš se izuzetno kreativnim i zanimljivim stvarima, od izrade keramike, do slikanja, animacije i pevanja, ali kako ne bih nešto izostavila da li bi mogla da se predstaviš našim čitaocima?

Hvala vam na pozivu i veoma zanimljivim, važnim pitanjima. Moje primarno zanimanje je keramika, i puno godina sama predstavljam svoje radove, vodim blog, pravim fotografije, snimam videe, pišem i to je veliki deo mog posla. Zanima me sve što može da posluži za samoizražavanje, jer u sebi imam mnogo toga što želim da podelim na različite načine.

Kontakt i igra sa glinom je krenuo još u detinjstvu zahvaljujući umetničkom studiju tvojih roditelja koji se takođe bave keramikom, međutim, možeš li da se setiš u kom trenutku si se zaljubila u ovaj materijal i odlučila da će biti polje u kome ćeš izražavati svoju kreativnost?

Od detinjstva mi keramika nikada nije bila igra ili zabava, jer je moja porodica imala veoma ozbiljan odnos prema umetnosti uopšte. To su zadaci koji

zahtevaju odgovornost i profesionalni rast, čak i za dete. Međutim odluka je došla sa 22-23 godine, nakon što sam završila školu za animaciju i odlučila da se vratim, a onda i ostanem u keramici.

Šta dodir sa zemljom na ovaj način za tebe znači?

Za mene se glina razlikuje od zemlje, u suštini zato što radim sa glinom koja se može kupiti u prodavnici, u bloku, u kesi, ali moć koja mi omogućava da napravim skulpturu od komada gline je za mene moć zemlje u širem smislu od tla ili bilo kog određenog mesta na zemlji.

Interesantno je da si krajem devedesetih imala priliku da učiš od Anatolia Alekseevicha Petrova, sovjetskog umetnika, režisera i animatora, koji je imao priliku da krajem pedesetih godina radi u bivšoj Jugoslaviji, u Zagreb Film studiju. Da li je možda on posadio klicu ideje da se upoznaš sa Balkanom, odnosno Srbijom, i provedeš ovde neko vreme stvarajući i učeći jezik, između ostalog?

Nisam znala za njegov poziv u Zagreb film. Anatolij Petrov je veliki majstor i

imala sam sreću da je iz nekog razloga pristao da vodi naš kurs, a ja imala priliku da učim od njega. Oduvek sam volela Balkan zbog muzike, ali sudbina me je neočekivano dovela u Srbiju i veoma sam zahvalna na tome.

U Rusiji imaš karijeru etablirane umetnice, sa svojim suprugom otvorila si studio Lav i Sirin (po motivima dekorativnih elemenata na vašoj kući), vodiš uspešnu školu keramike, organizatorka si i pokretačica festivala keramike i rasvete

„Lantern Festival“ (2014-2022) kao i učesnica brojnih internacionalnih izložbi…Da li si dolazak u Srbiju, i otvaranje studija u Novom Sadu doživela kao novi početak ili kao svojevrsan nastavak jedne kreativne, svestrane karijere?

Takvo okruženje mi je veoma impresivno i inspirativno i želim da se okušam u nekom novom formatu.

Dolazak u Srbiju je bio novo otkriće u mojoj percepciji i u mojoj duši. Živela sam u Rusiji uvek u malom gradu u privatnoj kući sa baštom. Moj grad je blizu Moskve, ali život tamo je veoma miran. Sada živim u centru Novog Sada i postoji ogroman broj kulturnih događaja koji me okružuju, gotovo kao vatromet.

Nedavno si primljena u udruženje umetnika UPIDIV, i tvoj rad je prvi put predstavljen u novosadskoj galeriji Forma tokom aprila. Planiraš li rad na dva koloseka ubuduće, u Srbiji i Rusiji?

Baš bih to volela. Počastvovana sam poverenjem i savezništvom sa UPIDIV-om za upoznavanje i komunikaciju sa srp-

skim umetnicima. Sada još ne govorim tečno srpski, ali ga učim i vizuelni jezik, jezik umetnosti koji postoji između umetnika smanjuje jezičke barijere.

Tvoj rad u keramici odlikuje bogat kolorit, precizno oslikani folklorni i bajkoviti motivi, životinje i apstraktni momenti; česta igra svetla, mat i visoko-sjajnih površina što je sigurno doprinelo da se brzo izdvojiš na umetničkoj sceni. Da li se izbor motiva i način njihovog prikazivanja u tvom radu pojavljuje u nekakvim fazama ili su pomenuti elementi konstanta za tvoj rad?

Volim da stvaram modernu, apstraktnu skulpturu i takođe radim mnogo toga po narudžbini kreirajući keramiku za enterijer. Ovo zahteva sposobnost rada u različitim stilovima, ali folklor i bajke su ono što mi je blisko i u čemu se osećam maksimalno slobodno.

Da li je izazov doći do odgovarajućih materijala i pigmenata koji su ti po-

trebni da bi svoj rad nastavila na način kao što to činiš i u svom studiju u Zvenigorodu ili je nova sredina uticala da isprobaš i neke nove metode i više eksperimentišeš sa tehnikama dekoracije i glazurama?

Možda to zvuči neočekivano, ali smanjeni izbor materijala mi dozvoljava još veću snagu i preciznost u ispoljavanju kreativnosti. Sada mi je ovo zanimljivo iskustvo.

Da li si imala priliku da se upoznaš sa lokalnom keramičarskom tradicijom, umetnicima i pristupom radu i ukoliko jesi, da li bi nešto od elemenata, materijala, motiva ili pristupa u radu sa glinom na ovim prostorima poželela da isprobaš i u svojoj praksi?

Veoma me zanimaju i zanatske tradicije i lokalna iskustva u oblasti umetnosti. Posebno cenim kada se to upoznavanje ne dešava preko knjige, već kroz upoznavanje ljudi. Polako idem napred i otkrivam za sebe još novih stvari.

Koncept keramičkog džemovanja oživela si i u novoj sredini kroz saradnju sa Vranješ Vladimirom, umetnikom koji stvara u Somboru, a rezultat vašeg kreativnog dijaloga možemo videti u čak 50 vaza. Kako je došlo do ove saradnje i kakvu priču nam pričaš ovim vazama?

Ovo je veoma zanimljiva priča koja pokazuje koliko su društvene mreže važne u našem vremenu. Upoznali smo se slučajno na Instagramu i našli mnogo zajedničkog u našem shvatanju lepote i sličnog ukusa. Dobro se dopunjujemo, jer Vladimir radi samo sa formom, a ja volim crteže i ukrašavanje formi. On je učio ruski, a ja sad učim srpski. Za sada je ovo čist eksperiment i poznanstvo bez ikakvih konkretnih zadataka i planova, samo prilika da budemo takvi kakvi jesmo u jednoj neobičnoj situaciji.

Na svom profilu koji vodiš na ruskom, nedavno si govorila o projektu kojim želiš da staviš fokus na lokalne umetnike i stvaraoce iz prethodnih era, konkretno iz perioda između pedesetih i devedesetih godina. U čemu je po tvom mišljenju specifičnost ovog razdoblja?

Mislim da je ta specifičnost slična periodu kada je postojala Jugoslavija. Uprkos cenzuri, a zahvaljujući podršci države, umetnici su imali priliku da se posvete samo stvaralaštvu. Moji roditelji su odraz ovog perioda. Sada vidimo mnogo primera komercijalne umetnosti i mislim da je za ljude koji počinju svoj put u keramici veoma važno da vide primere iz sveta profesionalnih umetnika kojima je umetnost bila prioritet. Posmatrajući tvoj portfolio, pažnju su mi privukli projekti iz oblasti enterijera i eksterijera. Oslikani elementi na fasadama, ispod simsa prozora ili na ogradama, kao i okviri za kamin, velike peći, kuhinjske ili kupatilske pločice specifičnost su tvog rada, a nisu nešto što danas često možemo videti u arhitekturi. Da li postoji interesovanje za razvijanje ovakvih projekata i u novoj sredini kroz saradnju sa dizajnerima enterijera i lokalnim arhitektama?

Ovo je veoma važno pitanje. Sada većina ljudi, pa čak i dizajneri, ne znaju da takva prilika postoji. Keramika divno povezuje i dopunjuje različite materijale u enterijeru. Zahvaljujući saradnji sa

umetnikom može se doći do vizuelnih rešenja koja čine enterijer jedinstvenim. To su elementi koji se zadržavaju, čuvaju i prenose na sledeće generacije u porodici. Zaista bih volela da ima više prilika za ovakvu vrstu saradnje.

Planiraš li organizovanje radionica i/ili časova keramike u Srbiji?

U Rusiji već mnogo godina obučavam odrasle koji se zanimaju za keramiku. Biće mi veoma drago ako postoji takva potreba među keramičarima početnicima u Srbiji. Ove godine sam radila kratak kurs za nastavnike keramike u Srpskom ateljeu i veoma sam ponosna što sam ga vodila na srpskom.

Gde naši čitaoci za sada mogu da se susretnu sa tvojim radom?

Do početka leta moji radovi se mogu videti i držati u rukama ili kupiti u mom ateljeu u centru Novog Sada, ali uvek moja glavna adresa za kontakt je na Instagramu.

Koshtana je ekskluzivni modni brend koji od 2022. godine daje život inovativnim komadima od sirovog pamuka, rađenih rukama veštih zanatlija sa naših prostora. Misija brenda Koshtana je oživljavanje estetike Balkana na inovativan način kao i davanje savremenog glasa našoj kulturnoj baštini oslanjajući se na tradicionalne rukotvorine i izvorne, prirodne materijale. Oslanjajući se na Koshtana

„New Balkan Style” filozofiju, predstojeća kolekcija za Proleće/Leto 2024. biće satkana od komada koji predstavljaju fuziju moderne siluete i arhaičnih detalja predodređenih za ženu koja istoriju ispisuje svakim svojim korakom. Kolekcija će biti dostupna na našem zvaničnom sajtu i online prodavnici od srede, 24. aprila 2024.

Kolekcija slika „Forrest Dreamscape”, prikazuje raznolikost zelenih nijansi koje oživljavaju na platnu, a kolekcija

„Galaksija“ nas vodi izvan ovog sveta, u svemir. Valerijini radovi se mogu tumačiti i kao poziv na istraživanje i divljenje prirodi. Razgovarale smo o tome kako nastaju njena dela, kako od prirodnih materijala nastaju pigmenti, šta je inspiriše, i kako umetnost može da nas približi prirodi.

Dobrodošli u svet Pigmenterije u kome se umetnost i priroda prepliću, a rezultat te sinergije vidljiv je na platnima koja izgledaju kao produžetak scena iz prirode. Pigmenteriju je osnovala Valerija Fric , koja je svoju povezanost sa prirodom pretvorila u jedinstvenu umetnost, upotrebom sirovih materijala poput kamenja i zemlje za izradu pigmenata kako bi donela deliće prirode u naše domove. Njena vizija nastala je još u detinjstvu, dok je rasla okružena rustičnom lepotom seoskog života, gde je pronalazila inspiraciju u teksturama, uzorcima i bojama prirodnog sveta.

Intervju:

Ljiljana Kostić

@its_lia_green

Fotografije:

privatna arhiva, Suzana in Ivan

@si_fotografija

Možeš li nam reći više o tome kako je tvoj rani kontakt sa slikama tvoje majke, koja je bila samouka umetnica, uticao na tvoju ličnu umetničku putanju i stil?

Moja majka potiče iz velike porodice„velike“ u smislu da ima pet sestara i jednog brata. Živeli su u maloj kući u siromašnom selu gde su se sami izdržavali baveći se poljoprivredom. Ono što danas nazivamo održivošću jednostavno je bilo način života za njih. Od malih nogu, razvila je sklonost ka starim crno-belim realističnim slikama, što ju je podstaklo da počne da crta olovkom, a kasnije i da eksperimentiše sa bojama. Otkriće da je njen ujak bio talentovan umetnik dodatno je podstaklo njenu strast prema slikanju realističnih figura, seoskih imanja, kuća i portreta. Kao dete, pažljivo sam posmatrala njen umetnički proces - od izrade jedinstvenih platna do skiciranja proje-

kata i korišćenja svake kapi boje. Pokušavala sam da imitiram njene tehnike, učeći na svoj način. Uprkos želji da pohađam umetničku školu, odvratile su me brige o finansijskoj sigurnosti, što me je navelo da se odlučim za karijeru fizioterapeuta. Iako volim i uživam u svom zanimanju, „kroz telo mi je uvek tekla umetnička krv”. Tokom godina, i dalje sam slikala za svoju dušu, jer, znate... pravljenje umetnosti je jeftinije od posete psihijatru, a čak dobijate i besplatnu dekoraciju zida (smeh). Prelaz sa realističnog na apstraktni pravac omogućio mi je veću kreativnu slobodu kako sam sazrevala. Međutim, kako je rasla moja svest o zagađenju životne sredine, prestala sam da uživam u korišćenju akrilnih boja. Onda sam 2020. godine, tokom izolacije, naišla na svoju novu strast. Duž obližnje reke, pronašla sam svoj prvi „šareni“ kamen, koji sam počela koristiti za stvaranje pigmenata za moje slike.

Ime „Pigmenterija” potiče iz snažne veze sa prirodnim pigmentima i materijalima. Šta te je inspirisalo da istražiš upotrebu ovih elemenata u tvojim umetničkim delima, i kako oni doprinose jedinstvenosti tvojih kreacija?

Da, jednostavno ne pratim pravila, i nisam želela da uđem u „svet umetnosti” samo pod svojim ličnim imenom. Naziv Pigmenterija inspirisan je rečju „pigment” i mojim imenom, „Valerija.” Odmah sam znala da je ovo savršen način da izrazim svoju ljubav prema stvaranju slika sa pigmentima. Detinjstvo sam većinom provela okružena prirodom, okružena kamenjem, zemljom, vodom, čak i crnim ugljem - lignitom, jer je moj otac radio u rudniku uglja. Ja boju ne samo da vidim - ja je mirišem, dodirujem, čak i uz-

buđeno probam, jer me ovakva sirova veza sa prirodom

inspiriše da stvaram više.

Zbog svoje veze sa prirodom, svaki element koji koristim priča svoju jedinstve-

nu priču. Zamislite neku uspomenumožda hodanje po travi, odmor na plaži ili posebno mesto gde ste se verili - a zatim ugradite tu zemlju ili pesak u platno da bi se zauvek čuvalo. To je jedinstven način da sačuvate sećanje!

Možeš li podeliti neke uvide u proces pronalaženja i ručnog odabira prirodnih pigmenata i materijala za rad? Na šta posebno obraćaš pažnju pri odabiru ovih elemenata?

Da, apsolutno! Ovo je moj omiljeni deo celog procesa jer mi se čini kao da sam ponovo dete i tražim blago (smeh). Prvo, tražim „mekano” kamenje ili zemlju, glinu ili šarene prirodne materijale koji ostavljaju pigmentirane linije. Radije koristim anorganske pigmente jer su otporniji i pouzdaniji. Tražim materijale iz kojih mogu dobiti što više pigmenta, jer to znači da su pigmentiraniji od drugih. Takođe, tražim različite boje i nijanse, a ponekad mi i moji pratioci pošalju neke interesantne i jedinstvene materijale. Pre dve godine, na moru, naišla sam na sirovi narandžasti kalcit, i odmah sam se zaljubila u njegovu

energiju i lepotu, pa sam ga, naravno, uključila u svoje slike. Iz poštovanja prema prirodi, uvek pitam za dozvolu i uzimam samo malu količinu ovih materijala, jer na kraju krajeva, ne treba mi mnogo.

Priroda igra značajnu ulogu u podsticanju tvoje kreativnosti. Kako pejzaži, teksture i paleta boja prirodnog sveta utiču na tvoju umetnost?

Priroda mi je najveći učitelj tokom mog umetničkog puta, jer je svaki korak u mom kreativnom procesu inspirisan prirodom. Na primer, kada sam započela kolekciju Forrest Dreamscape tokom kasnog proleća, okružena različitim nijansama zelene boje, morala sam nabaviti prirodne zelene pigmente jer ih lokalno nisam mogla naći. Dok sam slikala, dozvolila sam vodi da se meša sa pigmentima, i pogodite šta - napravila je male reke po celom platnu. To me je podsetilo na Amazonsku šumu. Trenutno sam potpuno izgubljena u

novoj kolekciji sa ljubičastim tonovima koji me vode izvan Zemlje u Svemir, i jedva čekam da vidim gde ću sa njom završiti.

Verujem da često zanemarujemo lepotu prirode u našem svakodnevnom životu. Kako sam počela da tražim različite boje pigmenata, počela sam i da posmatram svet očima deteta - primećujući grane koje se njišu, osećajući teksturu kore drveta i brojeći kamenje duž staze tokom šetnji sa svojim sinovima. Gledajući svet na taj način, mogu da vidim najdublje nijanse zelene boje u šumi, doživim grubost kamena, miris biljki u cvatu, i čak da osetim vazduh na livadi. Neverovatno je koliko bogatstva i dubine mogu pružiti takva jednostavna posmatranja, i trudim se da usvojim ovaj pogled na život.

Tvoja vizija donošenja energije Zemlje

u svaki dom prilično je inspirativna. Na koji način tvoja umetnost doprinosi ovoj misiji u svetu ispunjenom veštačkim materijalima i tehnologijom?

Da, inspirativno je, ali i tužno je videti kako smo se toliko udaljili od prirode, provodeći previše vremena u ovim veštačkim okruženjima, pod veštačkim svetlom. Koliko god radimo okruženi tehnologijom, mi i kada dođemo kući, često smo zalepljeni za svoje telefone ili ekrane televizora. Kroz moje slike, nadam se ponovnom uspostavljanju veze sa prirodom u životima ljudi. Ukrašavanjem njihovih domova zemljanim umetničkim delima, pojedinci mogu da zastanu i ponovo počnu da cene detalje prirode uhvaćene na platnu, nudeći olakšanje od stalne digitalne stimulacije. Moj glavni fokus je doneti energiju Zemlje u naše domove, kako bi se podstakao uravnoteženiji životni stil u našem okruženju.

Možeš li nas provesti kroz proces stvaranja jednog od tvojih radova, od izbora prirodnih pigmenata i materijala do završnih dodira na platnu?

Stvaranje jednog dela je magičan proces za mene. Počinje pažljivim odabirom pigmenata i materijala. Prvo, određujem svoju osnovnu paletu boja i vizualizujem konačni rezultat. Eksperimentišući sa različitim pigmentima, pripremam svoje drveno platno, koje ručno pravi moj suprug. Da bih izvukla najbolje pigmente, meljem zemlju ili druge materijale u fini prah, zatim dodajem vodu kako bih filtrirala sve organske ostatke. Nakon filtriranja ove smeše, ostavljam je na suncu. Kada se osuši, mešam pigmente sa akrilnim bojama kako bih osigurala njihovu dugovečnost. Zatim, pustim muziku i počnem da sipam pigmente na platno, dopuštajući intuiciji da vodi proces. Na kraju, dodajem prašinu narandžastog kalcita i druge detalje. Malo je teško objasniti sve ovo, radije bih vas pozvala da vidite kako radim.

Upotreba prirodnih pigmenata i sirovih kristala u tvojim umetničkim delima je fascinantna. Kako osiguravaš da tvoji komadi ostaju otporni tokom godina?

Kao što sam već pomenula, osiguravam dugovečnost svojih slika dodavanjem akrilnog medijuma pigmentima. Ovaj medijum deluje kao vezivo, efikasno pričvršćujući zemne pigmente za platno i pružajući zaštitni sloj koji poboljšava trajnost. Takođe eksperimentišem sa prirodnim lepkovima i vezivima, ali trenutno smatram da je važno da moje slike opstanu tokom mnogo godina, čak i vekova.

Možeš li nam reći koji je tvoja omiljena kolekcija i zašto?

Moja omiljena kolekcija je „Od Zemlje do nas“ jer predstavlja značajnu prekretnicu na mom umetničkom putu. To je bio prvi put da sam koristila sirov narandžasti kalcit u svojim slikama, dodajući jedinstvenu energiju delima. Takođe sam

zaljubljena i u moju poslednju kolekciju „Forrest Dreamscape“, jer me toliko podseća na prirodu i njenu lepotu.

Baviš se apstraktnom umetnošću, koju poruku ili emociju se nadaš da će ljudi osetiti u kontaktu sa tvojim delima?

Moja želja je da ljudi urone u senzorno iskustvo mojih umetničkih dela. Ne samo da vide očima, nadam se da će osetiti energiju unetu u svako delo, rezonujući sa pričom koju pigmenti sami ispričaju. Nadam se da moja dela bude povezanost sa beskrajnom lepotom prirode, kao i da će nas naterati da osetimo zahvalnost za obilje blaga prirode.

Welcome to the world of Pigmenterija, where art and nature intertwine, and the result of this synergy is evident on canvases that seem like extensions of scenes from nature. Pegmenterija was founded by Valeria Fric, who transformed her connection with nature into a unique art form, using raw materials such as stones and soil to create pigments and colors, bringing fragments of nature into our homes. Her vision originated in childhood, growing up surrounded by the rustic beauty of rural life, where she found in-

Interview:

Ljiljana Kostić

@its_lia_green

Photos: private archive, Suzana in Ivan @si_fotografija

spiration in the textures, patterns, and colors of the natural world. The “Forrest Dreamscape” collection showcases the diversity of green shades that come to life on the canvas, while the “Galaxy” collection takes us beyond this world, into space. Valerija’s works are an invitation to explore and admire nature.

I had an exclusive chat with Valerija about how she makes her art, how she uses natural materials to create paint, what inspires her, and how art can help us feel closer to nature.

Can you tell us more about how your early exposure to art through your mother who was a self-taught artist, shaped your own artistic path and style?

My mother comes from a big family‘big’- meaning that she has five sisters and one brother. They lived in a small house in a poor village where they sustained themselves through farming. What we now term sustainability was simply a way of life for them. From an early age, she developed a fondness for old black-and-white realistic paintings, prompting her to begin sketching with pencils and eventually experimenting with various paints. Discovering that her uncle was a talented artist further fueled her passion for painting realistic figures, rustic homesteads, houses, and portraits.

As a child, I closely observed my mother’s artistic process – from crafting her unique canvases to sketching her pro-

jects and utilizing every drop of paint. I tried to mimic her techniques, learning in my own way. Despite my desire to attend Art School, I was dissuaded by concerns about financial security, leading me to pursue a career as a physiotherapist. While I deeply enjoy my profession, “my heart will always pump “artistic” blood through my body”. Over the years, I was still making paintings for my soul, because you know... Making art is cheaper than visiting a psychiatrist, and you even get a free wall decoration (laughs).

Transitioning from realistic to abstract paintings afforded me greater creative freedom as I matured. However, as my awareness of pollution grew, I stopped enjoying using acrylic colors. In 2020, during the initial lockdown, I stumbled upon my new passion. Along the nearby creek, I discovered my first ‘colorful’ stones, which I began using to create pigments for my paints

The name “Pigmenterija” comes from a strong connection to earth pigments and natural materials. What inspired you to delve into using these elements in your artwork, and how do they contribute to the uniqueness of your creations? Yes, I simply don’t follow the rules, and I didn’t want to enter the “art world” solely under my personal name. The name “Pigmenterija” was inspired by the word “pigment” and my name, “Valerija.” I immediately knew that this was the perfect way to express my love for creating paintings with earth pigments. My childhood was mostly spent immersed in nature, surrounded by stones, soil, water, and even black coal-lignite, as my father worked in a coal mine. I don’t just see

color—I smell it, touch it, and even eagerly taste it, as this raw connection to nature inspires me to create more.

Due to my bond with nature, each element I use tells its own unique story. Consider recalling a memory—perhaps walking barefoot on grass, vacationing at a beach, or a special place where you were proposed to—and then embedding that soil or sand into a canvas to be cherished forever. It’s a unique way to preserve a memory!

Could you share some insights into your process of sourcing and hand-selecting natural pigments and materials for your artwork? What qualities do you look for in these elements?

Yes, absolutely! This is my favorite part of the whole process because it makes me feel like a child again – searching for treasures (laughs). First, I search for “soft” stones or any other soil, clay, or colorful natural materials that leave behind pigmented lines. I prefer using inorganic pigments because they are more resistant and reliable. I seek out materials that yield a high pigment content, as they provide more vibrant colors. Additionally, I explore various colors and shades, and sometimes my

followers even send me interesting and unique materials. Two years ago, while at the seaside, I stumbled upon raw orange calcite, and I immediately fell in love with its energy and beauty, so naturally, I incorporated it into my paintings. Out of respect for nature, I always ask for permission and only collect a small amount of these materials because ultimately, I don’t require much.

Nature seems to play a significant role in fueling your creativity. How do the landscapes, textures, and color palettes of the natural world influence your art?

Nature serves as my greatest teacher throughout my artistic journey, as every step in my creative process is inspired by the natural world. For instance, when I started the ‘Forest Dreamscape’ collection during late Spring, surrounded by various shades of green, I had to procure natural green pigments as

they were not readily available locally. As I painted, I allowed water to interact with the pigments, and guess what- it made little rivers all over the canvas. This reminded me of the Amazon Forest. Currently, I’m immersed in a new collection featuring purple tones that are taking me beyond Earth into the Galaxy, and I’m excited to see where this leads me.

I believe we often overlook the beauty concealed within nature in our daily lives. As I began searching for different pigment colors, I started viewing the world through the eyes of a child –noticing the swaying branches, feeling the texture of tree bark, and counting the stones along the path during walks with my sons . Viewing the world this way allows me to see the deepest shades of green in

the forest, experience the roughness of a rock, smell of blooming flowers, and even taste the air in a meadow. It’s remarkable how much richness and depth such simple observations can provide, and I strive to embrace this perspective in my life.

Your vision of bringing Earth energy into every home is quite inspiring. How do you hope your artwork contributes to this mission in a world filled with unnatural materials and technology? Yes, it’s inspiring, but it’s also sad to witness how far we’ve strayed from nature. We spend excessive amounts of time in these artificial environments, in artificial light, and our work is heavily reliant on technology. Even when we return home, we often find ourselves glued to our phones or television screens. Through my paintings, I hope to reintroduce a connection with nature into people’s lives. By adorning their homes with earthy artwork, individuals can pause and appreciate the details of nature captured on canvas, offering a reprieve from the constant digital stimulation.

My main focus is to bring Earth energy into our homes to encourage a more balanced lifestyle in our environment. Can you walk us through the process of creating one of your artworks, from the selection of earth pigments and materials to the finishing touches on the canvas?

Creating one of my artworks is a magical process for me. It begins with a careful selection of earth pigments and materials. First, I establish my main color palette and envision the final piece. Experimenting with various pigments, I prepare my wooden canvas, homemade by my husband. To extract the finest pigments, I grind soil or other materials into fine dust, then filter out any organic debris by adding water. After filtering this mixture, I leave it in the sun. Once dried, I mix the pigments with acrylic medium to ensure their longevity. Then I turn the music up and start to pour the pigments onto the canvas, allowing intuition to guide the process. Finally, I add orange calcite dust and other details, completing

the artwork. It is kind of hard to explain all this, I would rather invite you to see me in the action.

The use of earth pigments and raw crystals in your artwork is fascinating. How do you ensure you create pieces that stand resilient against the years?

As I mentioned before, I ensure the longevity of my artwork by adding acrylic medium to the pigments. This medium acts as a binder, effectively adhering the earth pigments to the canvas and providing a protective layer that enhances durability. I also try experimenting with natural glues and binders, but right now I think it’s important that my paintings survive for many years, or even centuries.

Can you tell us what is your favorite collection and why?

My favorite collection is “From Earth to Us” because it represents a significant milestone in my artistic journey. It was the first time I used raw orange calcite in my paintings, adding a unique energy to the pieces. But I’m also in love with my latest collection, “Forest Dreams -

cape” because it reminds me so much of nature and its beauty.

As an abstract artist, what message or emotion do you hope viewers take away from experiencing your artwork firsthand?

My desire for viewers is to immerse themselves in the sensory experience of my artwork. Not just seeing with the eyes, I hope they feel the energy infused into each piece, resonating with the story told by the pigments themselves. I hope that my artworks evoke a connection with nature’s boundless beauty. I hope it makes us feel gratitude for nature’s abundant treasures.

Umetnost

Intervju: Ljiljana Kostić

@its_lia_green

Fotografije: privatna arhiva

Vesna Pantović je umetnica koja je privukla moju pažnju radovima koji na suptilan način ističu lepotu i raznolikost prirodnih tekstura i oblika.

Nakon diplomiranja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, i završetka postdiplomskih studija na koledžu umetnosti na Kipru, Vesna je gradila karijeru stvarajući u dubokoj konekciji sa prirodom, inspirisana teksturama i uzorcima koje nalazi u prirodnom svetu. Očaranost prirodom i oštro, radoznalo oko za detalje ogleda se u njenim jedinstvenim kreacijama koje uz minimalne intervencije donose prirodu u naš enterijer.

U izdanju u kome slavimo ZEMLJU u svim njenim pojavnim oblicima, ugostila sam ovu kreativnu novosadsku umetnicu kako bismo popričale o njenom umetničkom putu, meditativnom procesu rada sa glinom i jedinstvenim delima koja stvara sa željom da prenese svoje emocije i podstakne nas da istražujemo i posmatramo svet oko sebe s više pažnje i znatiželje.

Tvoj rad se posebno fokusira na očuvanje tekstura i otisaka prirodnog sveta. Možeš li nam malo više reći o procesu odabira i kreiranju dizajna?

Moj proces obično počinje istraživanjem prirodnih oblika i tekstura. Volim da provodim vreme u prirodi promatrajući raznolikost formi i uzoraka koje nalazim. Kada pronađem inspirativne motive, koristim glinu kao medij za prenošenje tih detalja.

Prvo oblikujem površinu na koju prenosim teksturu. Nakon toga, utiskujem (ili iscrtavam) biljke i druge elemente iz okoline u glinu kako bih stvorila otiske. Trudim se da sačuvam njihovu autentičnost i da prilikom obrade minimalno promenim ili oštetim izgled motiva koje prenosim. Kada su otisci gotovi, koristim boju da naglasim teksture i detalje, da stvorim dubinu i složenost.

Šta te je inspirisalo da počneš da radiš na glinenim pločicama?

Moja inspiracija za rad s glinenim pločicama zapravo proizlazi iz želje da istražim spoj umetnosti i prirode na jedinstven način. Fasciniranа sam prirodnim teksturama i oblicima, i želеlа sam naći način da ih prenesem u jezik umetnosti. Glinene pločice pružaju savršenu platformu za ovu vrstu izražavanja. Njihova fleksibilnost mi omogućava da stvaram različite slike, i da teksture lako prenesem na površinu za rad. Takođe, rad s glinom ima neku vrstu meditativne uloge za mene. Proces oblikovanja i stvaranja otisaka zahteva pažnju i prisutnost u trenutku, što mi omogućava da potpuno uronim u proces stvaranja.

Svaki tvoj rad priča jedinstvenu priču. Možeš li nam reći više o procesu stvaranja jednog dela, od inspiracije do završenog proizvoda?

Za mene, nastanak novog umetničkog dela je poput ulaska u svet mašte i spontanosti. Često započinjem s nekom osnovnom idejom ili osećajem, ali dopuštam da me trenutna inspiracija vodi. Glina priča svoju priču kroz obli-

kovanje i modelovanje. Oblici, teksture i boje koje koristim, govore o trenutnom stanju mog uma i srca. I upravo u tom spontanom stvaralačkom procesu pronalazim istinsku radost i zadovoljstvo. Kada završim rad, osećam kao da sam prenеla deo sebe u novo delo. Ono postaje više od samo fizičkog objekta; postaje manifestacija moje kreativnosti, emocija i povezanosti s prirodom. Ono što stvaralaštvo čini posebnim je sposobnost umetnika da se prepusti trenutku, i da dopusti da ga kreativni osećaj vodi.

Kako postižeš da tvoj rad ne samo lepo izgleda, već i izaziva osećaj povezanosti sa prirodom?

Koristim nekoliko različitih pristupa: Integrišem biljke, lišće, cvetove ili druge elemente direktno u moje radove. Kada radim s glinom, planski određujem tonove boja i tehnike oslikavanja kako bih naglasila detalje. Provodim vreme u prirodi, posmatrajući raznolikost uzoraka koje tamo nalazim. Ova iskustva su izvor inspiracije za moje buduće radove. Na kraju, svako novo delo nosi sa sobom deo moje ličnosti, emo-

cija i iskustava. To dodaje dubinu i autentičnost mom radu, jer se posmatrači mogu povezati s istinskim osećajima i porukama koje su utkane u svaku sliku.

Tvoji dizajni odišu elegancijom. Kako balansiraš očuvanje prirodnih elemenata sa kreiranjem komada koji se besprekorno uklapaju u enterijere?

Spajanjem tekstura i otisaka u savremen i elegantan dizajn. Ovo stvara harmoniju između prirodnih i modernih elemenata, pri čemu se moji radovi lako uklapaju u različite enterijere. Često biram neutralne boje i tonove koji se lako uklapaju u životne prostore (osim ako klijenti ne zahtevaju drugačije). Tim putem, moje slike postaju svestrane i prilagodljive, dok su istovremeno dinamične i efektne.

Takođe, sarađujem s klijentima tako što se trudim da razumem njihove potrebe, stil i estetske preferencije. Na taj način mogu da kreiram personalizovana umetnička dela koja savršeno odgovaraju njihovom prostoru i ličnom stilu.

Možeš li podeliti neka nezaboravna iskustva ili susrete u prirodi koji su direktno uticali na tvoju umetničku viziju?

Dok svako jutro šetam sa svojim psom, pogled mi uvek privlači slojevitost oblika i boja zelenila. Ti ukrasi prirode su kao male slike koje pričaju - o rastu, propadanju, obnavljanju i međuzavisnosti svih živih bića.

U jednom trenutku sam počela da ih sakupljam, da ih iskoristila kao inspiraciju i materijal za svoje radove s glinom. Dela koje sam stvorila odražavaju dubinu i slojevitost koju sam doživela u prirodi. Od tada, stalno tražim male trenutke inspiracije koji me podstiču da nastavim da istražujem i stvaram. Priroda je neiscrpan izvor inspiracije i lepote, i moja umetnost je način na koji izražavam svoje divljenje i poštovanje prema njoj.

Na koji način misliš da tvoja umetnost doprinosi razgovorima o održivosti i našem odnosu prema životnoj sredini?

Prirodni materijali poput gline i biljaka promovišu održivost i ekološku osvešćenost. Oni su obnovljivi i biološki razgradivi, što ih čini ekološki prihvatljivim izborom u umetničkom stvaralaštvu.

Nadam se da moje slike podstiču na razmišljanje o našem odnosu i našoj ulozi u očuvanju okoline. Kroz simbole i motive predstavljene u mojim radovima, pozivam posmatrače da razmisle o svojim delovanjima i načinima na koje mogu doprineti očuvanju onoga što nam je dato.

Koja je uloga igre tekstura i boja u pojačavanju naše veze sa prirodnim svetom i unošenju radosti u naše svakodnevne živote?

Teksture i boje koje podražavaju prirodu, pomažu nam da se s njom povežemo čak i kada smo okruženi urbanim okruženjem. Gledajući ili dodirujući takve elemente, možemo osetiti prisnost s poznatim, doživeti trenutak mira i spokoja.

Moji radovi često ističu sklad, ali i složenost prirode, podsećajući ljude na važnost očuvanja i poštovanja prirodnog sveta. To je umetnost koja poziva posmatrače da se ponovo povežu s okruženjem i da ga više cene.

Takođe, ovakva umetnost dodaje vizuelnu stimulaciju našem okruženju čineći ga dinamičnijim i interesantnijim. Budi našu maštu i kreativnost, podstičući nas da istražujemo i posmatramo svet oko sebe s više pažnje i znatiželje.

I, na kraju, vedre boje, kontrasti i razigrane teksture unose dozu radosti i energije u naše svakodnevne živote. One nas mogu inspirisati, ohrabriti i podići na duhovnom nivou, čineći naše okruženje prijatnijim i pozitivnijim.

Dok nastavljaš istraživati spoj prirode i razigranosti u svom radu, da li postoje nove tehnike ili pristupi koje jedva čekaš da isprobaš?

Definitivno. Uvek sam otvorena za istraživanje novih tehnika i pristupa koji bi mogli unaprediti moj rad. Želim da istražim kako kombinovati tradicionalne materijale poput gline sa nekonvencionalnim materijalima kako bih stvorila nešto novo i iznenađujuće. Razmišljam i o stvaranju radova koji pozivaju na interakciju, možda kroz dodavanje pokretnih elemenata ili osvetljenje koje reaguje na dodir... I, uvek želim da istražim kako mogu koristiti ekološki prihvatljive materijale i tehnike u svo-

joj umetnosti. Kroz nove tehnike i pristupe, nadam se da ću produbiti svoju umetničku praksu.

Šta je sledeće za tebe? Ima li novih pravaca ili projekata na horizontu?

Planiram da se fokusiram na stvaranje serija radova koje istražuju određenu temu ili ideju iz različitih perspektiva. Ovo će mi omogućiti da produbim svoj likovni izraz i da postignem veću koheziju u sopstvenoj umetnosti. Takođe, bilo bi interesantno sarađivati s drugim umetnicima i kreativcima, pa tako izučiti nove tehnike, doći do novih ideja i proširiti svoju umetničku mrežu.

Tvoji radovi na suptilan način pozivaju ljude da cene male, svakodnevne aspekte života. Na koji način bi želela da

tvoja dela komuniciraju sa onima koji s njima dođu u dodir?

Želim da moji radovi inspirišu posmatrače da se povežu sa svojim okruženjem na nov i dublji način, da cene male trenutke radosti i lepote koji se kriju u svakodnevnim iskustvima.

Volela bih da slike koje stvaram deluju kao podsticaj za kreativnost i introspekciju, da budu nadahnuće za promišljanje sopstvenih odnosa, emocija i iskustava.

Kroz interakciju između umetnika, dela i posmatrača možemo zajedno stvoriti prostor za refleksiju, inspiraciju i povezanost, doprinoseći tako pozitivnim promenama i rastu u našim životima i zajednicama.

DOMAĆI DIZAJNERI

UNIKATI

MAD House, skraćeno od Multibrend Art & Design House, predstavlja koncept radnju koja je osnovana u slavu domaćeg umetničkog i kreativnog stvaralaštva. Nalazi se u renoviranom Sava Centru na Novom Beogradu i obraća se kako domaćim ljubiteljima mode, tako i mnogobrojnim strancima koji posećuju ovaj kongresno-poslovno-hotelski kompleks.

Kroz podršku lokalnoj modnoj zajednici, zanatima i imaginaciji utkanoj u ručni rad, ovaj koncept pruža ponudu ekološki i ekonomski osvešćenoj klijenteli da nose unikatne komade vrhunskog kvaliteta, dok istovremeno doprinose razvoju domaće industrije.

Domaći dizajneri u modnoj industriji predstavljaju vitalnu snagu koja čini spoj tradicije i inovacije. Pažljivo selektovani brendovi, koji čine ponudu MAD House koncepta, stvaraju jedinstvene komade, koji su u isto vreme i inspirisani lokalnom kulturom, tradicijom i prirodom našeg regiona, ali i deo globalnih modnih trendova i prilagođeni modernom

kupcu. Najaktuelniji modeli odeće, aksesoara i obuće omogućavaju da se u celosti stilizujete kako za svakodnevne, tako i za posebne prilike.

Inspiraciju za svoj rad, dizajneri crpe iz najrazličitijih izvora, a potom vešto dodaju emotivnu vrednost svakom komadu, jer je stvoren sa predanošću, usmerenošću na detalje, mogućnošću personalizacije i finim ručnim radom.

Većina brendova koji su deo MAD House ponude uspešno predstavljaju srpsku modnu industriju i podstiču lokalnu ekonomiju preko 10 godina: Ines Atelier, NINAMILAN, Aleksandar Zabunović, Tijana Žunić, Mishka, Lalica, Hanna Balu, Questionmark by K, Nemanja Pantelić, Wool Art, Areve, Unikka, Dajana Vasić, L’amour, Cosmic Bejb, DD Design, Helena Scrittore, KLIN by Kristina Bekvalac, LUSSO studio, Formidable, Moj Krojač, Baragoni, Nina Karlavaris, AVVA Couture, Bebbelle Artisans, Gia Design, Kety Wish, Gary Tulip, Mulberry Field, Ujebotte, MAG, Kety Wish i još mnogo drugih.

Moda

@stella_iron

Fotografije: Wikimedia Commons, Rawpixel, Clean Clothes, Fashion Revolution

Piše: Zvjezdana Gvozdenović

Dan planete Zemlje godišnje je obilježavanje kojim se odaje počast postignućima ekološkog pokreta i podiže svijest o prijekoj potrebi očuvanja prirodnih resursa za generacije koje dolaze. Iako je u ljudskoj prirodi da konstantno teži izvjesnom prosperitetu, ono što treba biti zadatak svih nas je da pronađemo put u kojem će taj rast biti održiv. O održivom razvoju ne možemo govoriti ako u obzir ne uzmemo njegovu socijalnu komponentu. Jedna od misija ovog Dana temelji se upravo na premisi da svi ljudi, bez obzira na rasu, pol, prihod ili prostor imaju moralno pravo na zdrav, održiv okoliš i da ni jedna akcija ne smije ugroziti to pravo. Taj 22. april je došao i prošao, a umjesto globalnog dana svijesti iz godine u godinu sve više biva korišten kao platforma za korporativno zelenašenje u kojem nam se prodaje sve više nepotrebnih stvari, a okoliš se degradira i svodi na marketinški alat. Mnogi će brendovi koristiti Dan Zemlje kao potporu za svoje „zelene” kampanje iskorištavajući prirodne i ljudske

resurse, a ne poduzimajući ništa da se oni zaštite. Ova godina nije bila izuzetak - korporacije koje nisu uskočile na voz zloupotrebe koncepta Dana Zemlje, odlučile su se na „diplomatsku” ćutnju i ne dolivanje ulja na vatru. Zaista veliki kuriozitet kako ulje, doslovno i figurativno, na Zemlju dolivaju svih ostalih

364 dana u godini. Upravo su razmjere korporativne pohlepe i licemjerstva kulminirale u jednoj od velikih tragedija

ovog doba kada je 2013. godine, ironično, samo dva dana nakon obilježavanja

Dana planete Zemlje došlo do urušavanja fabričke zgrade Rana Plaza u Dhaki, Bangladešu. Tom (ne)prilikom poginulo

je 1.138 radnika konfekcije - uglavnom mladih žena. Nesreće se dešavaju, rekli su. Šta ako je Rana Plaza bila okrutno, ali nužno upozorenje čiju su simboliku najmanje shvatili oni kojima je ona bila namijenjena?

Sada već jedanaest godina kasnije, tekstilna industrija jedna je od vodećih privrednih grana u kojoj u proizvodnji

odjeće djeluje oko 75 miliona radnika, od čega su oko 80% njih žene. Dok

brendovi proizvode 40% više nego što bismo ikada i mogli nositi, radnici obitavaju u nesigurnim uslovima i rizikuju život u beskonačnom štancanju tekstila. Količina proizvedene garderobe samo je jedan od mnogih problema sa kojima se nećemo direktno susresti na teritoriji privilegovanog globalnog Sjevera. Velike korporacije pobrinule su se i za taj „malecni” problem, jer se tekstilni otpad izvozi u zemlje poput Gane i Kenije. Umjesto naših obala, otpad će zagađivati njihove. Ili će biti spaljen… ali tu tragikomedija ne staje. Prema recentnim podacima, modna industrija bi do 2030. godine trebala koristiti 30% više zemlje za uzgoj vlakana. Danas je ona treća industrija zagađivač po redu. Modna branša emituje veći ugljenični otisak nego međunarodni letovi i pomorski promet zajedno. Takođe, činjenica je da su žene najosjetljivije na učinke klimatskih promjena koje se samo perpetuiraju, kako se suočavaju sa većim rizicima i opterećenjem u situacijama siromaštva i postojećih uloga, odgovornosti i kulturnih normi.

Za razliku od drugih velikih industrija koje podliježu strogim regulacijama, modna industrija, kao jedna od najvećih proizvodnih industrija na planeti, ostaje gotovo u potpunosti neregulisana. U julu 2023. godine neprofitna organizacija Fashion Revolution objavila je svoj godišnji izvještaj o transparentnosti modne industrije, takođe poznat kao Fashion Transparency Index. Indeks transparentnosti ocjenjuje koliko od 250 najvećih svetskih modnih brendova pruža informacije o politikama zaštite životne sredine i ljudskih prava u svojim opskrbnim lancima. Statistike baš i ne lažu, pa su posebno korisne za skeptike među nama.

Žene koje su preživele tragediju u fabrici Rana Palza

Prisjetimo se nekih:

• Samo 1% modnih brendova pruža transparentne informacije o platama radnika u njihovim lancima opskrbe koje su u skladu sa minimalnim zakonskim standardima. Od analiziranih 250 brendova, samo tri su javno objavila informacije o broju kolektivnih ugovora koji osiguravaju plate radnika iznad minimalnih standarda propisanih lokalnim radnim zakonima. Ti standardi često značajno zaostaju za platama koje omogućuju dostojan život i osnovne potrebe poput stanovanja, hrane i zdravstvenog osiguranja. Dakle, govo-

rimo o plati od koje bi se trebalo preživjeti (ali ne i dostojanstveno živjeti).

• U 2023. procijenjena vrijednost globalnog tržišta brze mode iznosila je 122,98 milijardi dolara. Uprkos niskim platama, lošim radnim uslovima i uticaju na okolinu, brza moda je multi-milijarderski sektor čija vrijednost ide uzlaznom putanjom.

• 99% modnih brendova ne pokazuje istinsku predanost smanjenju broja artikala koje proizvode, a 88% brendova ne daje uvid u količine godišnje proizvodnje.

• Do kraja jula 2023. dokumentovano je 314 slučajeva kršenja radnih i ljudskih prava radnika u industriji odjeće u Mianmaru. Ovi radnici rade u proizvodnim lancima velikih međunarodnih modnih

marki kao što su H&M Group, Inditex i Primark. Zlostavljanja radnika u proizvodnji odjeće iz Mianmara uključuju smanjenje plata i krađu, rodno uslovljeno nasilje, uznemiravanje i napade na građanske slobode radnika.

• 85% velikih modnih marki objavljuje politike u kojima ističe svoju predanost slobodi udruživanja, pravu na organizovanje i kolektivnom pregovaranju na nivou lanca proizvodnje. Samo 39% brendova dijeli kako se te politike provode. Samo 15% robnih marki otkriva broj ili procenat svojih pogona koji imaju nezavisne i demokratski izabrane sindikate.

Nadam se da su ove brojke dovoljno indikativne i da, nakon zaista opsežnog uvoda, možemo preći na poentu. Ne, ovo neće biti još jedan pokušaj ubjeđivanja u štetnost modne industrije po okoliš, ali ćemo ponovo skrenuti pažnju na štete koje ova industrija pričinjava onima koji je na svojim leđima nose. Korisno je vratiti se na statističke podatke i dodati činjenicu da se oni odnose na industriju u kojoj žene, pogotovo ne-bele žene, čine 80% radne snage. U pitanju nije neki uvrnuti oblik pozitivne diskriminacije, niti civilizacijski napredak u sudjelovanju žena na tržištu rada i šamar rodnoj podjeli rada. Fabrike odjeće ciljano traže ženske radnice; razlozi za to su brojni, ali ni jedan nije dovoljno dobar. Poslovi unutar tekstilne industrije dugo su bili rezervisani za žensku radnu snagu prvenstveno zbog asociranja ženskog pola sa tradicionalnim kućanskim poslovima šivenja i izrade odjeće koji se vjekovima smatraju „ženskom” vještinom. Polazi se od pretpostavke da nam ovakav rad, koji je odvajkada dio ženskog iskustva, nešto poput naše druge prirode, ni danas ne može biti nepoznanica: pa zašto brendovi ne bi profitirali na njemu, pod krinkom društvene odgovornosti,

osnaživanja žena i rodne ravnopravnosti na radnom mjestu dok se istim tim ženama zauzvrat pruža ništa drugo do crkavica.

Zašto bi ijedna žena pristala na to? Zato što, uz izuzetak jednog dijela razvijenih zemalja, u ostatku svijeta žene nemaju pravo na dostojanstvo, niti vrijeme da o dostojanstvu promišljaju. Poteškoće i pritisci su njihova svakodnevnica, a balans između

privatnog i poslovnog ne postoji. Šta god da zaposlena žena radi, nju pored rada na poslu u velikom broju slučajeva očekuje i onaj drugi, neplaćeni rad bez radnog vremena koji za nju počinje onog momenta kada nakon minimalno dvanaestočasovne smjene napusti trošnu fabriku i pođe još trošnijem domu. U posebno teškom položaju su samohrane majke koje, u jednu ruku, pokušavaju obezbijediti neku egzistenciju, dok su u drugu jedini roditelj koji može biti tu za svoje dijete. Tako provode svoj životni vijek, uvijek u „duplom“ radu i rascijepu između onog produktivnog i drugog repro-

duktivnog. Kućanske obaveze, briga o porodici i finansijske poteškoće ograničavaju ženu u mogućnosti da potraži isplativiju radnu priliku. Žena u, recimo, Bangladešu1 će pristati na 113$ minimalne plate i do 18h rada u fabrici, ne jer je to prilika koja se ne propušta, već jer je nerijetko jedina prilika. Unutar fabrika, žene su često izložene verbalnom i fizičkom zlostavljanju i seksualnom uznemiravanju. U mnogim slučajevima nemaju ni vremena ni mogućnosti uticati na poboljšanje uslova rada, a kamoli raspravljati o svakodnevnom tlačenju. U očima predatorskih upravnika, one su savršena radna snaga, oličenja svih kulturoloških stereotipa o ženama: starosne dobi između 18 i 25 godina, tihe i poslušne, ništa vrijednije od sintetičkog topića koji proizvode. Ona koja

1 Bangladeš je drugi najveći izvoznik odjeće u svijetu, nakon Kine. Od 2021. do 2022, sektor je bio industrija vrijedna 42,6 milijardi dolara, koja je činila oko 82% ukupnog izvoznog prihoda zemlje. Tipična radnica u sektoru konfekcije je žena od 23 godine, koja je migrirala iz ruralnog područja i sa svojom porodicom živi u neadekvatnom stambenom prostoru u blizini posla.

ne potpada u te kategorije ostaće bez posla i biti vraćena na milost i nemilost bijede. To je prava, ali manje vidljiva cijena odjeće koju nosimo. Ali kako bismo to i mogli znati?

Ako postoji nešto u čemu veliki brendovi prednjače onda je to zabluđivanje kupaca. Nedostatak osviještenosti o ovim pitanjima proizilazi iz toga što potrošači uglavnom ne znaju ko proizvodi njihovu odjeću, gdje i kako se ona izrađuje. Što manje potrošač zna o nesigurnim uslovima u kojima se od fosilnih goriva izrađuje najnovija kolekcija koju će

šetati po gradu, to će brend više profitirati na račun njegove ignorantnosti. Dodajmo tome i količinu resursa i proračunate taktike koje modni brendovi ulažu u greenwashing i pinkwashing kampanje kako bi se predstavili kao ekološki i društveno osviješteni i dobijamo formulu za sigurnu kupovinu urezanu u mentalnom prostoru potrošača. A dok već oštrimo platne kartice za neko sniženje u Zari ili još jednu „sustainable” kolekciju u H&M-u, na drugom kraju svijeta neka izgladnjela osamnaestogodišnjakinja tu kolekciju priprema i u sebi se moli nekom svom božanstvu da ne osvane među ruše -

vinama koje tog dana čine njen radni prostor. Iza svakog komada odjeće u prodavnici stoji industrija koja Zemlju lišava njenih svakako ograničenih resursa - i prirodnih i ljudskih. Zaista je ogromna štetnost nešto što karakteriše ovu industriju: ona iscrpljuje tlo, zagađuje izvore vode, vazduh koji udišemo, naše okeane, šume, ekosisteme… Na kraju dana, ona košta živote.

Slučajevi poput Rana Plaze otkrivaju istinu o korporativnoj pohlepi koja profitira jeftinom radnom snagom. U godinama nakon tragičnog kolapsa fabrike koji je odnio najmanje 1.138 većinski ženskih života i ugrozio dodatnih 2.500 života, izvještaji su upozorili na ekološku i ljudsku cijenu mode širom svijeta. Dan prije nego što se zgrada urušila, radnici konfekcije su svojim upravnicima prijavili pukotine u zidovima zgrade, ali njihova zabrinutost nije adresirana. Radnicima je zaprijećeno otkazom ako ne nastave raditi, a sa obzirom na to da mnogi nisu mogli priuštiti gubitak plata i bez sindikata koji bi ih zastupao, nisu imali izbora nego nastaviti sa proizvodnjom. Katastrofa je mogla biti spriječena. Danas je ona najsmrtonosnija nesreća ovog tipa u istoriji. Nakon Rana

Plaze, više od 190 kompanija potpisalo je sporazum o sigurnosti kako bi zaštitili radnike i spriječili da se to ikada više dogodi. Ipak, više od 10 godina kasnije, robne marke nastavljaju maksimizirati profit i ne garantuju ni platu za život, kao ni sigurnost i zdravstvena prava. Trivijalnosti poput pauze za toalet i pristup čistoj vodi ostaju samo želje.

O desetogodišnjem pokušaju humanizacije tekstilne industrije (i njegovom neuspjehu) govore recentni slučajevi poput zemljotresa koji je 2023. godine potresao Tursku, još jednu vodeću regiju za proizvodnju tekstila. Nakon ove prirodne katastrofe, poslodavci čije fabrike snabdijevaju nadaleko poznate brendove poput Zare i H&M-a, nisu zaštitili zdravlje i dobrobit radnika u proizvodnji odjeće u tom području. O tome svjedoče izvještaji sindikata i organizacija kao što su Clean Clothes Campaign koji pokazuju da se većina radnika moralo vratiti na svoja radna mjesta bez sigurnog mjesta stanovanja, a 104 od 130 radnika prijavilo je stambene i sigurnosne probleme nakon zemljotresa. Međutim, prava neizvjesnost čekala ih je u fabrikama kojima su se morali vratiti iako nisu bile podvrgnute sigurnosnim

provjerama. Radnici, od kojih nemali procenat čine žene, u svakom su smislu bili prepušteni sami sebi, budući da je uoči zemljotresa samo 25% radnika primilo punu platu. U Turskoj je za radnike tekstila to trećina plate za život, odnosno nešto više od zaista mizernih 200$. Ipak, sve ove informacije mnoge neće zabrinuti u mjeri koja bi ih podstakla na promišljanje svojih potrošačkih navika, jer daleko od očiju, daleko od srca. Kako bi se jedan Evropljanin ili Evropljanka srednje klase i nimalo osrednjeg načina života mogli poistovijetiti sa realnošću tekstilne radnice u Kini ili Bangladešu? Istina je da ne moraju posezati toliko duboko u mogućnosti sopstvene empatije, jer garderoba se proizvodi i širom Evrope, u komšiluku. Ono što je drugačije je percepcija potrošača - napravljeno u Evropi, pa mora biti više fer. Kako bismo preispitali ovaj stav i povukli paralele sa prethodno spomenutim slučajevima osvrnućemo se na područje Balkana, to jest Srbije i Hrvatske kao dvije zemlje postjugoslovenskog konteksta u kojima tragovi industrije i danas postoje. Iako tekstilna indu-

strija ima dugu tradiciju na Balkanu, početkom 90-ih godina dolazi do kontinuiranog smanjenja broja zaposlenih u tekstilnoj industriji, kao i udjela te industrije u BDP-u. Još za vrijeme Jugoslavije industrija počinje sa modelom lohn2 proizvodnje i postaje zavisna od ovakvog oblika poslovanja, čime se zapostavlja domaća proizvodnja. Naše podneblje postaje nekonkurentno jačanjem proizvodnje u istočnim zemljama gdje su cijene rada niže. Uslijed talasa privatizacije preduzeća koji je zahvatio zemlje bivše Jugoslavije i planskog uništenja dijela preduzeća, veliki broj radnica i radnika koji su uglavnom bili polukvalifikovani i osposobljavani u istim fabrikama tekstila u kojima su provodili decenije svog radnog vijeka gubili su posao, dok im je pronalazak novog posla bio otežan. Ove zemlje tako ostaju bez sopstvene proizvodnje, velikih proizvodnih pogona, sa radnom snagom koja stari i za koju, uprkos velikom znanju i iskustvu, nema mjesta u novonastalim sistemima.

Naravno, postoje izvjesne prednosti ovog podneblja zbog kojih velike

2 Radi se o doradnim poslovima, pri čemu se gotovi dijelovi proizvoda dovoze iz inostranstva, u našim se fabrikama spajaju u gotov proizvod, odakle se šalju nazad na šire tržište.

kompanije održavaju svoju proizvodnju, a to su geografska blizina tržištu Zapadne Evrope (što smanjuje troškove prijevoza), kao i stručna, iskusna i ono najvažnije, jeftina radna snaga. Istraživanja na primjeru Srbije pokazuju da se u zemlji ne šiju samo brendovi brze mode poput Zare i H&M-a, već i oni luksuzniji poput Gučija, Luj Vitona i Prade. Clean Clothes istraživanje rezimira razloge zbog kojih modni giganti dolaze u Srbiju, a to su, pored gore navedenih, niz pogodnosti koje im omogućava sama vlada: velike gotovinske subvencije, davanje mogućnosti opštinama da prodaju zemljište po nižim cijenama od onih koje su ponuđene na tržištu ili čak i da ga daju besplatno, proglašavanje slobodno-trgovinskih zona sa različitim pogodnostima kao što su ponuda građevinskog materijala, energije, transporta i troškova goriva bez PDV-a, preskakanje carinskih obaveza za sirovine, opremu i građevinske materijale itd. Ono što ostaje isto u kontekstu Srbije i Hrvatske je da je tekstilna industrija najmanje plaćena, dok paradoksalno ostvaruje visoke profite na štetu svojih radnika. Prema statistici iz septembra 2023. godine najveću prosječnu platu u Republici Hrvatskoj imali su zaposleni u

vazdušnom prijevozu (1949 eura u prosjeku), dok su najmanju prosječnu neto platu od 752 eura imali: *zvuk bubnjeva* zaposleni u tekstilnoj industriji.

Tu radnu snagu i na Balkanu u visokim procentima čine žene. Kao sve primarno „ženske” industrije i tekstilnu industriju prate najniže naknade za rad, gotovo upola manje od nacionalnih prosjeka i nerijetko niže i od zakonom garantovane minimalne plate. Uprkos niskim platama i nehumanim uslovima rada od kojih se ljeti pada u nesvijest, zimi promrzava, a svakodnevno dolazi u direktan i nezaštićeni kontakt sa štet-

nim materijama, radnice se ćutke drže svojih pozicija čak i kada ishod može biti smrtonosan poput prošlogodišnjeg slučaja smrti radnice u fabrici Aster u Nišu. Dodatno ih uslovljava strah od otkaza i nepostojanje alternative, kao i svakodnevni pritisak okoline da drže jezik za zubima i ispune svoju ulogu ili će biti etiketirane kao ništa roba. Ironije li. Sa druge strane, rijetko koja radnica ima priliku ostati na svom radnom mjestu do sticanja uslova za penziju po bilo kojoj osnovi. Ako ih se poslodavac želi riješiti može to uraditi bez većih komplikacija, a šanse da će ih neko drugi zaposliti su male. U slučaju da radnice nekako i doguraju do penzije ona će biti nedostatna kao i plate i služiće za podmirivanje zdravstvenih troškova i liječenja bolesti uzrokovanih mukotrpnim radom. One koje ostaju na poslu rijetko mogu isko-

ristiti pravo i moć kolektivnog glasa, jer poslodavac otežava rad sindikata, vrši pritisak na radnike i prijeti im u slučaju sindikalnog aktiviranja, dodatno vrijeđajući i omalovažavajući članove i obezvrijeđujući rad sindikata.

Ipak, postoje izgledi da se ovakvim praksama polako, ali sigurno može stati na kraj. U posljednjim godinama svjedočimo malim pobjedama radničkih organizacija koje su, uprkos pritiscima, zajedničkim naporima izborile postavljene zahtjeve i otvorile put brojnim drugim organizacijama obespravljenih radnica

koje zahtijevaju ništa više od onoga što im je ugovorom i Ustavom zagarantovano. U Srbiji je to slučaj fabrike čarapa

Valy d.o.o. iz Valjeva, čiji su kupci Calzedonia i Primark, a koja je između 2018. i 2021. godine pravila izmjene koje su se

kosile sa domaćim radnim zakonodavstvom. Radnice su otkrile da su izmjene nezakonite nakon što je 2021. godine u fabrici formiran sindikat Sloga. Takođe su saznale da nisu primale adekvatne naknade za svoj prekovremeni rad. Kolektivnim naporom 98 članica i članova sindikata je uspjelo pregovarati i primiti naknade za prekovremeni rad koje su im bile uskraćivane u periodu od dvije i po godine.

Drugi slučaj koji bih izdvojila odigrao se u komšinskoj nam Hrvatskoj, a tiče se tekstilne fabrike Orljava koja je više od 50 godina proizvodila ekskluzivne košulje za njemački brend Olymp. Orljava je fabrika u posjedu države u kojoj su takođe većinom radile žene, a stečaj nad njom otvoren je 2021. godine

pri čemu su 172 radnice dobile otkaz. Nakon što je Olymp 2019. godine proslavio okruglu godišnjicu počeo je otkazivati narudžbine uslijed pandemije koronavirusa, dok nije sasvim odustao od proizvodnje. To je, ističe Novi sindikat, Orljavu odvelo u stečaj. Učestvujući u protestima međunarodne organizacije Clean Clothes Campaign i Novog sindikata, radnice su od Vlade Republike Hrvatske i Olympa zahtijevale da im se isplati preostalih pet plata kako bi dobile pune otpremnine. Nakon 18 mjeseci kampanji, apela, sastanaka, konferencija i protesta, radnice Orljave izborile su otpremnine. Ukupan iznos otpremnina koje je Vlada kao vlasnik dugovala radnicama je 491.074,40 eura. Njihova borba zaključena je sa-

stankom u Vladi održanom 8. marta 2023. godine.

Slučajevi radnica u fabrikama Valy i Orljava samo su neki i nažalost rijetki primjeri koji su stekli izvjestan publicitet i konačno zadovoljenje i te kako zaslužene pravde. Iako želim vjerovati u sretne epiloge, ne mogu a da ne pomislim šta je sa svim nezadovoljenim pravdama o kojima nikada nećemo slušati, a koje predstavljaju konstantu u životima miliona ljudi širom svijeta koji čine da se taj svijet okreće - kao skriveni stubovi društva ogrezlog u kulturi materijalizma. Da li će svijet okrenuti oči ka njima tek kada godine nebrige kulminiraju u još jednoj Rana Plazi? Ali jednačina je krajnje jednostavna - što veće tlačenje, to veći prihodi. Nije modna branša ta koja će humanizovati lanac proizvodnje sa svojim „GRLPWR” kodovima, izlizanim „empowering” kampanjama i „girl boss” majicama, naročito kada 93% onih koji tu garderobu prave

ne

zarađuju dovoljno za podmirivanje osnovnih životnih potreba. Jedini osnaženi i osvježeni u tom narativu su pripadnici industrije čiji profit eksponencijalno raste. Dok god profit predstavlja pokretačku snagu svjetskih industrija, neregulisana priroda globalne ekonomije samo će perpetuirati iskorištavanje radnica i radnika. Modna industrija otvorila je vrata prekomjernoj proizvodnji i nesmotrenoj potrošnji koja je podržava, povlačeći jasnu granicu između potrošača, ljudi koji stoje iza odjeće i ekoloških posljedica prouzrokovanih rapidnim ciklusima proizvodnje. Ipak, koliko god ova industrija isticala i produbljivala nejednakosti, u njoj svi učestvujemo izborima koje donosimo kao kupci. Bilo da ovaj problem posmatrate kroz ekofeminističku prizmu ili kao jedan od velikih etičkih kurioziteta današnjice, od ključne je važnosti da naši životni izbori, uključujući i one modne, ne doprinose tu-

đoj nevolji. Željeli da prihvatimo to ili ne, svaka impulsivna kupovina, ona nastala iz dosade ili bilo kojeg poriva koji u osnovi nije realna potreba jednog pojedinca, zeleno je svjetlo brendovima da nastave sa svojim nimalo zelenim radnjama. Istina, sa 50 mikro kolekcija koje nas mame iz sedmice u sedmicu nekada je teško odoljeti im, ali posmatrajmo to kao vježbu jačanja karaktera u službi ličnog i kolektivnog rasta, a održiv rast prije svega mora biti pravedan. Održivost nije stvar etikete koja tvrdi da je komad garderobe u vašim rukama napravljen od recikliranih materijala, iako kamo sreće da jeste. U industriji tekstila, održivost bi trebala biti primjenjiva duž čitavog proizvodnog lanca. Za nas bi ona trebala biti pod-

strek da posegnemo u sebe, preispitamo naš modus vivendi i promislimo na koji način on može biti dio šire slike. Na nama ostaje kako ćemo tu sliku mijenjati. A ja želim vjerovati u neke sretnije epiloge.

Ako želite da čitate još o održivoj modi, predlažamo vam i neka od prethodnih

izdanja Plezir magazina u kojima je ona bila centralna tema: Jun 2023 i april 2019.

Moda

Intervju:

Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

U rubrici Modni Plezir u izdanju u kome slavimo Dan planete, ugostila sam hrvatski modni duo KLISAB koji čine Tomislav Kliškinić i Marko Šabarić. Momci ove godine proslavljaju 10 godina postojanja brenda, a kako su nedavno izbacili i novu sustainable kolekciju

autoironično nazvanu CVIJEĆE PROLJEĆE, poželela sam da porazgovaramo o njihovom načinu rada, osmišljavanju autentičnih modnih priča i oblikovanju materijala kroz različite kreativne eksperimente, apciklaži, održivosti u svakom segmentu rada, kao i samopouzdanju da stvaraju beskompromisno i isključivo u skladu sa vlastitim osećajem za lepo, ne obazirući se na mišljenja i očekivanja okoline.

Kako započinjete dan?

Obojica smo ljubitelji rituala, ali nam i oni ovise o rasporedu u danu. Rano buđenje, duga kava, knjiga, nakon toga trening, šetnja sa psom, a radni dio dana započinje od 10:00h kada smo ovisno o obavezama u studiju ili na sastancima.

Koja su vaša prva sećanja iz detinjstva koja imaju veze sa modom i odevanjem?

Ljepota i važnost odijevanja, odjeća za posebne prigode, planirane kombinacije. Dodatno, sloboda izražavanja, šarenilo, bojice i papiri, šaranje i skiciranje. Obojica smo vrlo brzo osjetili povezanost s modom, kako kroz igru tako i kroz življenje – i zasigurno nas je jako rano definirala.

Kako se rodio KLISAB, estetski pravac i brend koji neprekidno raste proteklih 10 godina?

Suradnju smo započeli na kostimografskom projektu jedne dramske serije, te smo tada osvijestili dobru sinergiju i estetsku povezanost koju imamo.

Zajedničku kolekciju prijavili smo na Fashion Incubator , tada najutjecajniji

događaj za mlade modne dizajnere u regiji, na kojemu smo pobijedili. To je bilo 2014. godine, koju nekako simbolično smatramo početkom branda. Od tada kontinuirano radimo nove kolekcije, postavljamo nove ciljeve i lijepo je kada se rast prepoznaje.

Kako je vaš background i činjenica da stvarate kao dvojac uticalo na to da KLISAB izgleda onako kako izgleda danas?

KLISAB je odraz obojice, ono što smo mi, što volimo, kako živimo, što nas okružuje i jednostavno je to oblikovalo brand. Mi se u poslu jako dobro slažemo, rijetke su nesuglasice – pogotovo zbog toga što je brand izraz estetike koju obojica volimo. Dodatno, to što radimo u paru, pogotovo u početku kada nismo imali sadašnju količinu suradnika – omogućilo nam je da se u određenim poslovima podijelimo i da svatko preuzme onaj segment koji mu bolje ide i koji ga više ispunjava.

Dočarajte našim čitaocima kako izgleda vaš kreativni proces, od potrage za

inspiracijom, rađanja ideje do odabira pravih materijala, uklapanja i sprovođenja zamisli u delo?

Ideja, inspiracija ili početna točka stvaranja uvijek su spontane u našemu radu. Važno je regenerirati sebe i stvarati prostor za nove ideje, kako bi bili spremni prihvatiti ih kada se pojave. Prilikom rada na novoj kolekciji uvijek si dajemo dovoljno vremena za isprobavanje novih elemenata, oblikovanje istih, jer prva ideja je samo skica onoga što ćemo na kraju i prikazati u kolekciji. Sam proces rada na kolekciji prošli smo već puno puta i u tom segmentu nam je lakše budući da imamo određenu radnu strukturu kako voditi cijeli proces, ali isto tako imamo i samopouzdanje da znamo da neovisno s kojim izazovima se susrećemo i koliko god određeni trenutak stvaranja bio naporan i frustrirajuć – da ćemo doći do finalnoga rješenja i posložiti kolekciju s kojom ćemo biti zadovoljni.

Pačvork, kao i intervencije na materijalu poput tajdaja postali su prepoznatljiva crta vašeg dizajna. Koliki je izazov stvarati komade na ovaj način

a da oni budu jednako nosivi i odgovaraju ljudima različitih telesnih građa, i različitih stilova?

Oblikovanje tekstila sastavni je dio naših kolekcija od samoga početka. Volimo istraživati kako sve možemo manipulirati materijalom, kako mu dati dodatnu vrijednost i učiniti od njega nešto više. Razina unikatnosti koja se osigurava svakom takvom modelu čini ga još posebnijim i ekskluzivnijim.

Ne opterećujemo se stvarati proizvod koji će svi morati željeti nositi i kupiti, razmišljamo o modelu koji ima svoju visoku estetsku vrijednost, ali i nosivost, kada te parametre osiguramo – on svakako ima mogućnost svidjeti se širokom spektru klijenata. Ali, nije sve za svakoga, mislimo da nam je ponuda dovoljno raznolika –ali stilski prepoznata, da se svatko može pronaći u nečemu što stvaramo.

Ove godine obeležavate desetogodišnjicu rada, i iza sebe imate već značajan broj nagrada poput ELLE Style Award 2014, 2016 i 2020, kao i nagradu Ana Ladvej iz 2020. za najbolju kolekciju u 2019. godini. Osim navedenih

nagrada koje su sigurno bile vetar u leđa i potvrda da ste na dobrom putu, i svih pohvala kolega novinara budući da ste miljenici regionalne štampe; po čemu ćete pamtiti ovih 10 godina, kao i šta biste rekli da su bile najvažnije lekcije, čemu su vas one naučile?

Navedene nagrade nama su zaista značile, svaka u svom periodu kada je dodijeljena. Biti prepoznat u onome što radiš i primiti nagradu za to lijep je osjećaj, posebno kada dolazi od institucija koje cijeniš.

Ovih 10 godina stvaranja najviše ćemo pamtiti kao upoznavanje sebe samih. Kao ostvarenje velikih i lijepih želja, po ljudima koje nam je posao donio – što je možda jedna od najvećih vrijednosti. Po tome da se upornost uvijek isplati te da se radom ostvaruje napredak i uspjeh svaki puta. Ne osjećamo da smo još na razini na kojoj želimo biti, puno je i želja i zacrtanih ciljeva još pred nama, ali s ozbiljnim ponosom gledamo na sve što smo do sada ostvarili i izgradili. Proces je bio organski, uvijek iskren i naš.

Šta biste rekli da vaš brend čini prepoznatljivim, kakva je okosnica vašeg stila?

Ne znamo, nekada smo imali definirani odgovor na slična pitanja, ali smo shvatili da nas previše ograničava. Svjesni smo da je KLISAB prepoznat stilski i to je ono što nas veseli – ali isto tako, taj stil ne želimo definirati više. Pružamo si slobodu stvaranja i mijenjanja.

Održivost je u fokusu vašeg brenda cele godine, ali kako je upravo u toku Fashion Revolution Week , pa zanima me da li ćete u vašem studiju na neki način obeležiti ovu globalnu inicijativu za održivost u modi kao i koji bi bio vaš savet kupcima; kako da svoje ormane učine održivijim, kako da pametno investiraju i održavaju svoju odeću i aksesoare?

KLISAB je održivi brand, prvenstveno svojom veličinom, ali i odnosom prema dizajnu, količinama koje stvaramo, materijalima koje koristimo i otpadu koji generiramo, ali i u odnosu prema suradnicima.

Ukoliko žele graditi održiviji ormar, mislim da je bitnije razmišljati o kvaliteti, a ne o kvantiteti, u kontekstu razmišljanja smiju li kupiti još jedan komad više – smiju, ukoliko svojim izborom podržavaju kvalitetu, podržavaju lokalno i podržavaju one manje, kojima ta podrška zaista i znači.

Kolekcija DENIMDENIM, je nastala kao podkolekcija, a zahvaljujući odličnim reakcijama publike postala je stalni deo ponude. Šta je specifičnost ovakvog pristupa dizajnu i gde u tom smislu vidite vaš dizajnerski pečat, ali i podsticaj da nastavite da evoluirate i u poznatim okvirima konstantno produkujete nešto zašta bismo rekli da je baš kul, relevantno i da se vidi da je KLISAB komad?

Volimo traper i volimo patchwork, samim time taj spoj bio je logičan. Prva kolekcija u kojoj smo koristili navedene elemente bila je u proljeće 2017. godine. Osim reakcija koje su bile odlične, poticaj za stvaranje DENIMDENIM podkolekcije bile su situacije u kojima bismo vidjeli

naše klijentice kako nose komade iz te kolekcije i danas i koliko su to klasični, privlačni i suvremeni proizvodi.

Želja za novim segmentima brenda nekako je prirodna, jednim ostvarenjem stvaraju se tri nove ideje, i to je ono što nas motivira i gura naprijed.

S tim da se mi ne opterećujemo je li nešto što radimo kul ili relevantno drugima, to mora biti dobro i privlačno nama – i ukoliko je iskreno, onda najčešće dođe i do pozitivne reakcije.

Kada govorimo o materijalima, danas na svetskom tržištu postoji mnogo novih, održivo razvijenih i proizvedenih modernih materijala koji imaju mnogo povoljniji uticaj po životnu sredinu jer nastaju od biljaka ili sporednih proizvoda iz bio uzgoja. Koliki je izazov za nezavisne dizajnere da dođu do takvih materijala i da li postoji tržište za tako proizvedene komade, imajući u vidu da je razvoj tehnologije omogućio lakše brisanje prostornih granica?

sirovina, upcyclingom, dodatnom obradom tkanine kako bismo joj dali novu vrijednost, te na taj način smanjivali otisak koji ostavljamo na okoliš prilikom proizvodnje.

Tehnologija napreduje, sve se više proizvode novi materijali koji su reciklirani ili nastali iz uzgoja koji je manje štetan i to je pozitivno. Mi smo u ovom trenutku u fazi izrade prototipa i ispitivanju proizvoda koji nastaje iz materijala koji je sirovinski u procesu proizvodnje manje

štetan za okoliš, nadamo se rezultatu s kojim ćemo biti zadovoljni i daljnjem razvoju u tom segmentu.

Koji su najveći izazovi u vođenju održivog modnog brenda i šta je cilj kome u ovom momentu težite?

Mišljenja smo da je u današnje vrijeme i ekonomiji izazovno stvarati nešto novo i voditi brand, ali se maksimalno fokusiramo na napredak i na pozitivne strane

cijeloga aspekta. Vremenski period izrade naših proizvoda nešto je što nam je

U dosadašnjem radu fokusirali smo se na stvaranje proizvoda od postojećih

najizazovnije u brandu i na taj segment planiramo se što više fokusirati.

nja materijala koristimo i jako male dijelove koji bi inače bili neupotrebljivi.

Građenju brenda ste od prvog dana pristupili vrlo ozbiljno i odgovorno, a to iziskuje veliku količinu energije, dobre organizacije i strpljenja. Na koji način ostajete u formi svih ovih godina da ne pregorite, kako i da li pravite otklon između privatnog i poslovnog, odnosno gde je taj čuveni balans i vreme za odmor?

Još učimo kako si priuštiti dovoljno vremena za odmor, jer samo na taj način možemo biti dovoljno motivirani i kreativni. To je jedan od ciljeva koji si postavljamo za budućnost.

Aktivistička uloga mode je ono na šta u današnjem vremenu vredi staviti poseban fokus. Kako vi vidite svoju ulogu u kreiranju jednog održivog, modnog brenda i kakvu poruku želite da pošaljete svojim radom?

Osvještavamo svoju odgovornost prema suradnicima, ali i kupcima kojima se obraćamo, te da naši izbori imaju utje-

caja na tuđe živote. Trudimo se raditi i stvarati najbolje što znamo, budući da od našega rasta mnogi imaju koristi. Ako je pitanje aktivizma bilo o onome šta nošenjem nekih komada poručujemo svetu i usmereno je na van, kako biste objasnili pitanje osećaja koji neki odevni predmet intimno budi kod onih koji će vaše komade poneti. Pojednostavljeno rečeno, kako želite da se oni koji vaše komade nose u njima osećaju?

Samopouzdano i sigurno.

Na koji način biste želeli da se vaš brend dalje razvija?

U narednom periodu glavni nam je cilj postojeće segmente i aktivnosti postaviti na što čvršće noge, razvijati se maksimalno u proizvodnom dijelu, te nastaviti kontinuitet u rastu i razvijanju.

U Zagrebu ste prošle godine otvorili vašu prvu radnju, da li ste se odlučili za već proveren tim saradnika i kako je izgledao rad na osmišljavanju enterijera? Da li vam je prijao ovaj proces i

planirate li možda neke izlete u pravcu dizajna određenih komada enterijera? U procesu stvaranja interijera prvoga

KLISAB dućana, kreativno je sudjelovao Nikola Beban, producent brenda. On je u srž upoznat s našom estetikom, osjeća ju i uvijek donese nešto novo – njemu vjerujemo i on je više od suradnika. Proces je bio intenzivan, ali ispunjavajuć. Stvorili smo dizajnerski prostor koji je ugodan i nije pretenciozan, surađivali smo s nekim od najboljih umjetnika i obrtnika prilikom stvaranja svih elemenata u dućanu i na to smo jako ponosni.

KLISAB estetika može se prenijeti na razne segmente dizajna, pa tako i na produkt dizajn – dizajn namještaja. To je nešto što nas privlači, u određenim smjerovima planiramo se razvijati, ali je to još u začetnim idejama.

Gde sve možemo pronaći vaše komade?

KLISAB proizvodi dostupni su u našemu dućanu u Zagrebu, na adresi Obrtnički prolaz 4, te na www.klisab.com webshopu. Klijentima smo na raspolaganju za sve informacije i putem službenoga maila (info@klisab.com) i društvenih mreža.

Moda

Ima nečeg vrlo moćnog i simboličnog u tim beskonačnim linijama koje tvore isprepletanu i mekanu trodimenzionalnost pletiva

foto: Mare Milin Intervju: Teodora Kovrlija

Ako vam kažem da je pletivo njen medij i znak raspoznavanja, da ste sasvim sigurno videli njene komade u modnim editorijalima, pročitali neki njen tekst ako pratite modnu štampu u regionu i nasmejali se opisu fotografije na Instagramu, kada se nađe u ulozi modela za komade koje je napravila, ime Nataše Mihaljčišin vam se s razlogom mota po glavi. Ono po čemu je prepoznatljiva poslednjih tridesetak godina su autentičnost i razigranost. Apciklaža, reciklaža, isprepletane niti najrazličitijih tkanina, metode su koje ova samostalna umetnica koristi u svom radu, dok stvara unikatne komade u njenom zagrebačkom studiju. U broju u kome slavimo Dan planete, razgovarale smo o ručnom radu koji je ženama godinama pružao gotovo jedini prostor za iskazivanje kreativnosti i ostvarivanje nezavisnosti, o kvartovskom povezivanju i cirkularnoj ekonomiji, održivoj modi i generalno budućnosti mode.

Zdravo Nataša, možete li da nam ispričate kako se rodila i menjala vaša ljubav prema modi, naj-

pre kroz vlastiti izražaj a onda i kroz kreativni, stvaralački proces za druge, od prve kolekcije

zimskih kupaćih kostima koje ste radili sa pletivom, stvaranja udvoje unutar vašeg brenda I-gle, pa sve do onoga što danas radite kao samostalna umetnica?

Moja ljubav prema modi je povezana s nekom snažnom djetinjom potrebom za izrazom, komunikacijom kroz odijevanje. Naravno, kako to često biva, ta potreba se manifestirala vrlo rano ali u, potpuno neosviještenom i sponta-

nom doživljaju vlastite osobnosti i njene prezentacije. Da pojednostavim; to što ću, kad i kako obući mi je od kad pamtim bilo neobično važno i, pretpostavljam, da to leži u korijenu mog kreativnog izraza u mediju mode, mada mi je bilo potrebno vrijeme kako bih realizirala tu svoju unutarnju nužnost u realnu modnu praksu. Nakon srednje škole nisam baš točno znala čime bih se bavila i što bih studirala, pa sam malo lutala okolo dok nisam dospjela, odnosno vratila se svojim pletenim korijenima. Prva kolekcija koju sam

foto: Aleksandar Selak

napravila u suradnji s prijateljem Romanom Deckerom, bila je dobrim dijelom realizirana na način kojeg danas nazivamo modni upcycling i recycling; od starih tweed kaputa smo iskrojili kupaće kostime, asemblirali ih s vunenim bodyima i heklanim kapama koje su bile nalik perikama. Nakon te kolekcije smo zajedno realizirali još jednu koja je, pak, bila totalno drugačija i onda je svak otišao svojim putem. Neko vrijeme sam heklala flaks i napravila jednu vrlo ambicioznu kolekciju - ponajviše zbog vremena potrebnog za izradu svakog komada, a onda smo tamo negdje krajem devedesetih osnovale I-GLE (Ana Savić Gecan, Martina Vrdoljak Ranilović i ja), Ana je ubrzo shvatila kako se želi baviti kostimografijom, a nekoliko godina je s nama radio i Romano Decker da bi od 2003. do 2019. Tina i ja bile duo koji djeluje pod tim imenom. Bilo je to izazovno, divno i vrlo uzbudljivo iskustvo koje me u mnogo čemu i obilježilo, i odredilo i ispunilo, ali i umorilo. Negdje krajem 2018. smo, i Tina i ja, simultano došle do zaključka kako nam je potrebna promjena - bio je to, opet, snažan unutarnji poriv koji je implicirao odluku o gašenju zajedničkog projekta i okretanju drugačijem profesionalnom djelovanju. Za

mene je to značilo fokusiranje na teme koje me vežu uz direktnu komunikaciju s nasljeđem ručnog rada i njegov transfer u suvremeni modni jezik. Rekla bih kako je to propitivanje termina slobode u kontekstu osobnog dijaloga s fenomenom mode - ma šta to značilo!? Moglo bi značiti puno toga, a moglo bi biti i potpuno besmisleno. (smeh)

Uz sve promene i eksperimente koje tokom karijere sprovodite, pletivo je bilo i ostalo direktna poveznica na vaš rad i vaše polje delovanja. Kako je došlo do toga i šta je to što vam pletivo pruža?

Sve žene u mojoj familiji su plele i plele i heklale i vezle, pa eto, i ja- tako nekad mislim i, pretpostavljam otud je to nekako i moj prirodan medij - tu sam kao riba u vodi, odnosno u očicama. Volim pletivo, volim njegov tekst, ritam, melodiju - sve je tu: čarolija! Pa čak i, danas, kad se život premješta u viralni prostor materijalnost zapetljaja ostaje kao poveznica s dodirom, rukama, sa opipljivom realnošću, s protokom vremena. Ima nečeg vrlo moćnog i simboličnog u tim beskonačnim linijama koje tvore isprepletanu i mekanu trodimenzionalnost, to me fascinira.

U 2020. ste za leto iznedrili jednu samostalnu, letnju kolekciju sačinjenu od apcikliranih kućnih tkanina (čaršafa, stolnjaka i peškira) sa vidljivim elementima ručnih radova. Čini mi se da je ovo bio zanimljiv eksperiment, nekako prikladan u godini korone. Šta je podstaklo ovu modnu priču?

Podstakla me začudna osebujnost ručnog rada arhiviranog u svim tim tradicionalnim ukrasima prisutnim u svakom domaćinstvu, a koja snažno svjedoči ženskom izrazu kreativnosti. Dugi niz godina su se žene jedino na takav način mogle kreativno manifestirati i osvojiti neki svoj, autentični teritorij neovisnosti. Dug, strpljiv, maštovit i precizan rad - nije li to naša povijest? Bilo mi je žao da takve dragocjenosti leže u ladicama i ormarima zaboravljene i nevidljive, htjela sam im odati priznanje i slavu. U godinama korone bili smo na neki način, pomalo i prisiljeni proći neke svoje introspekcije - nije to bilo loše, prisjetili smo se i reanimirali stanovite vrijednosti koje je ludi ritam površnih senzacija gurnuo u zaborav.

Odakle inače potiču materijali sa kojima radite?

Koristim sve što stignem, a što ima neku svoju, meni poticajnu priču: obiteljske ostavštine, neke konce i prediva pronalazim u dućanima, nešto naručujem i tako...

Kako se moj studio nalazi u jednom starom donjogradskom zagrebačkom kvartu, često se dogodi da okolne susjede i susjedi samo navrate vidjeti što ja to radim - jako ih se dojmi što se netko, još uvijek, bavi nečim što ih podsjeti na vrijeme kad su i same, ili su im mame, tete i bake štrikale i vezle odjeću. Otvori se fini sentiment prema tom intimiziranom procesu izrade odjevnih komada kojeg žele podijeliti sa mnom pa se prisjećaju kako je to nekad izgledalo, kako se puno toga radilo u domaćoj radinosti, a kako je to sad sve drugačije. Na taj način sam stekla i neke sasvim nenadane poklonike koji mi donose svoje obiteljske ručne radove ne bi li ih opet oživjela i napravila od njih nešto moderno, kako kažu. Bilo mi je to ispočetka pomalo neugodno, a onda sam to prihvatila i kao neku svoju malu misiju, a i doprinos cirkularnoj

ekonomiji. U svakom slučaju, pokazalo se to iskustvo kvartovskog povezivanja kao neobično vibrantan i poticajan moment u kontekstu moje održive dizajnerske prakse.

Modi pristupate i iz teorijskog ugla, i svakom svojom novom kolekcijom duboko promišljate aktuelne društvene okolnosti i vlastite emocije. Tako je kolekcija Uplašene žirafe usledila kao vaš odgovor na odsustvo empatije i sve užase kojima danas svedočimo u svetu. Možete li nam ispričati više o tome kako pristupate stvaralačkom procesu i šta je sve upleteno u jedan svetlucavi odevni komad?

Kreativni proces je najčešće sinergija svih mogućih iskustava, društvenih okolnosti i emotivnih tranzicija koje se u određenom vremenu nađu na istom teritoriju koje utjelovljuje nečiju kreativnu personu. Katkad mi se čini kao

Sara B. Moritz

da sam posuđena nekoj ideji koja me zaposjela i protiv moje slobodne volje - koliko god to kontradiktorno zvučalo. Moda i odijevanje imaju vrlo moćnu društveno komunikacijsku konotaciju. Ono što mi jesmo lebdi u doživljaju identiteta i tijela - tako komuniciramo sebe sebi, a i sebe drugima. U tom smislu me ne zanima ukrašavanje tijela i ne doživljavam ljepotu kao ukras, makar i modni. Zanima me ljepota kao govor, dijalog sa sobom i svijetom oko sebe. U tom smislu nastojim doći do neposrednosti i iskrenosti, a da to ne bude politički manifest ni neki pomodni aktivizam.

Imajući u vidu specifičan način rada i činjenicu da je svaka kreacija rađena u jednoj izvedbi, kako zaokružujete kolekcije?

Imam temu kojom se bavim neko vrijeme pa se ta tema reflektira i na svaki pojedini komad, tako se onda i zaokruži kolekcija, mada to i ne bih nazvala klasičnom kolekcijom, više je riječ o seriji sa zajedničkim narativom.

Mašta, igra, eksperiment reči su koje meni najpre padaju na pamet kada posmatram vaše komade. Kako biste vi definisali vaš stilski izraz?

U prvom redu: zaigranost - to me najviše motivira. Uvijek misli, još malo, još malo dalje, drugačije, neočekivano...

Dijalog o poreklu naše odeće i održivosti čitave modne industrije uglavnom je iniciran od strane manjeg broja eko aktivista i pokreta poput Fashion Revolution, međutim i dalje smo svedoci da se na globalnom tržištu deluje presporo, a sve je praćeno gomilom lažnog zelenog marketinga koji nam poturaju veliki brendovi. Kakav je vaš stav o reciklaži, zero-waste pokretu, novim i bio materijalima i trendu smanjenja proizvodnje odeće? Da li možemo očekivati da ove vrednosti preovladaju nad rasipništvom, bahatošću i glađu za brzom zaradom?

Modna održivost je oksimoron. Dok god svaka kompanija bude poslovala po imperativu stalnog rasta, ne možemo govoriti o održivosti. Tu sad ulazimo

foto: Sara B. Moritz

foto: Sara B. Moritz

foto: Mare Milin

u sferu društveno-političkog modela u kojem funkcionira neoliberalni kapitalizam - dok se tu ne dogodi promjena, nećemo ostvariti održivost.

Postoji niz platformi na kojima se promovira modni dizajn realiziran na način koji zadovoljava uvjete održivosti. Mahom se tu radi o manjim modnim brendovima koji djeluju unutar određenih zajednica, što mislim da je jako dobro i da, zapravo, predstavlja model održivog funkcioniranja u modi. Jako je važna edukacija i pametna medijska informiranost u tom smislu. Čak i presudna - rekla bih. Zasuti smo različitim i kontradiktornim vijestima, teme se površno obrađuju i kao da nitko nema vremena proučiti, povezati činjenice pa promisliti i donijeti zaključak. Ne može biti održivo slati tolike količine robe s kraja na kraj svijeta - jednostavno ne može! Može to biti i organski uzgojen pamuk obojen prirodnim bojama, ali ako u toj mjeri, kako sad činimo, kupujemo ponajviše online već smo ekološki nekorektni. Problem je ogroman i traži dugoročnu strategiju, trebamo ga okružiti iz svih smjerova, inače uvijek negdje procuri.

Kakva je situacija u tom smislu u Hrvatskoj, na kakvim je nogama održiva, spora moda?

Hrvatska nema modni sustav niti modnu industriju pa je stjecajem okolnosti ili silom prilika, u smislu održivosti skoro potpuno održiva. (smeh)

Aktivistička uloga mode je ono na šta u današnjem vremenu vredi staviti poseban fokus. Kako vidite svoju ulogu u kreiranju održivih modnih komada i kakvu poruku želite da pošaljete svojim radom?

Svi mi „mali dizajneri“ smo na potpuno prirodan način održivi jer, u prvom redu, djelujemo, proizvodimo i prodajemo lokalno. Lokalizacija proizvodnje i potrošnje je vrlo važna u smanjenju emisije štetnih plinova. Naravno, to nije jedina pretpostavka i potreban je još čitav niz drugih elemenata povezati u jedan zdraviji način ekonomskog i društvenog funkcioniranja, ali lokalizacija je jedan od neophodnih faktora u tom smislu. Potrebno je staviti naglasak na njega.

„FOTOSINTEZA“ bavite se pitanjima poput: „Jesmo li, zaista, ušli u neko drugačije vrijeme, u kojem dolaze na naplatu moralni, etički, klimatski i biološki dugovi, ili smo u regularnoj fazi planetarnog razvojnog ciklusa, koji u samoj riječi razvoj pretpostavlja linearnost vremena koje, u tom smislu, posjeduje početak, trajanje i kraj? Pa smo, eto, možda, blizu nekog kraja!? Koliko blizu? Radi li se samo o kraju ciklusa pa će se, nakon njega, odmah, dogoditi novi početak u kojeg ćemo, pomoću biotehnologije i umjetne inteligencije ili bogznačega, glatko skliznuti? Hoćemo li svi to biti u prilici napraviti, ili samo odabrani? Ili pak sasvim nasumično odabrani, takorekuć slučajni?“ Do kakvih ste zaključaka došli i u kom smeru verujete da će se moda dalje razvijati?

McQueen je sa svojom zadnjom revijom označio kraj mode kao takve. Mi prelazimo u drugačiju tjelesnost, a moda je uvijek vezana za odnos između identiteta i tijela. Možda ćemo preći u odijevanje bez mode, što znači da ćemo svi biti potpuno slobodni u vlastitoj identifikaciji- u to sumnjam jer smo

foto: Sara B. Moritz

ideološki vrlo sputani, odnosno medijski kontrolirani, ili će se moda potpuno premjestiti na viralni teritorij kao što i naša tijela postaju sve više viralna i transhumana.

Osim direktnim delovanjem kroz stvaranje unikatnih odevnih komada, modom se bavite i kroz kolumnistički rad za magazin Gloria Glam. Da li ovakva vrsta kreativnog izražavanja utiče na stvaralaštvo u vašem studiju?

Za GG više pišem o svojim razmišljanjima o globalnim modnim pitanjima i na prvi pogled bih rekla kako nemaju direktne veze s mojom svakodnevnom kreativnom praksom, ali opet sve se negdje to poveže makar i nesvjesno.

Važan deo vašeg rada su i radionice DE (RE) KONSTRUKCIJA. Možete li da nam ispričate kako su one osmišljene i kome su namenjene?

Na čemu trenutno radite, možemo li očekivati neku novu modnu priču ispričanu kroz mini kolekciju?

Danas sam baš skinula gips sa rukebila sam ju slomila na utrci prije pet tjedana. Malo sam zbog toga bila usporena u realizaciji novih komada ali sam i smislila jednu priču - samo da je još produciram do kraja. Radi se o... nek ostane tajna još malo. (smeh)

To su radionice koje sam radila u okviru Hrvatskog društva dizajnera i namijenjene su klincima - kako bi se upoznali s elementima kreativnih procesa u modi. Kako je dekonstrukcija vrlo zanimljiv filozofski postupak koji je u modi doživio svoju materijalizaciju, zamislila sam takvo promišljanje približiti djeci kako bi otkrili različite načine interpretiranja odjeće. Radi se o propitivanju manira igre u dekonstrukciji odjevnih komada i njihovoj reanimaciji, a sve to da bude zabavno i neopterećeno. I da se, na koncu, uz druženje povežemo i napravimo od starog novo.

foto:

U njenim radovima dominiraju jake osnovne boje kojima daje omaž radu svojih omiljenih slikara i ljubavi prema likovnoj umetnosti. A iza tih atraktivnih, konceptualnih komada odeće mogu se iščitati višeslojna značenja kojima mlada crnogorska modna dizajnerka Ana Krgović priča priče o našoj svakodnevici. Kolekcija Nevidljive niti koja je inspirisana učestalim migracijama iz Afrike u Evropu, ogradama i granicama, dezenima i načinom krojenja afričkih tkanina (bez viškova materijala), privukla je moju pažnju, zbog čega sam poželela da vam predstavim rad ove mlade žene koja sanja velike snove, ali i vredno radi na njihovom ostvarenju gradeći svoj održivi brend SHIFT.

Kako se rodila tvoja ljubav prema modi, a kako želja da kreiraš održivo?

Moja strast prema modi nije rasla iz raskošnih početaka ili ranog talenta. Nisam bila osoba koja je već u ranim godinama znala da će se baviti modnim dizajnom. Naprotiv, moja veza s modom oblikovana je iz neuspjeha i izazova. Ideja o studiranju mode uvijek je tinjala u meni, ali životne okolnosti su mi to često činile nedostižnim snom. Rođena u državi u kojoj nije postojao fakultet za modni dizajn, suočavala sam se sa ograničenjima. Dva puta sam aplicirala na likovnu akademiju, ali nisam uspjela. Pripremala sam se godinu dana za prijem na akademiju za grafički dizajn u Crnoj Gori, ali sam bila prva ispod crte na prijemnom ispitu, što me je dodatno demotivisalo. Nakon niza neuspjeha, divna vijest je stigla u pravo vrijeme te godine - otvoren je fakultet za modni dizajn u mom rodnom kraju. Iako je bio privatni, imao je izvanredne profesore koji su imali iskustvo iz Pariza i drugih modnih metropola, što mislim da danas i nije slučaj. Oni su prepoznali moj talent i strast prema modnom dizajnu

te su me podržali i usmjerili na pravi put. Od tog trenutka, uprkos izazovima koje sam susretala u životu i u stvarnosti modne industrije koja nije uvijek bila bajkovita kako sam je zamišljala, nikada nisam pomislila na odustajanje. Bavljenje konceptualnom modom donosi stalne oscilacije i zahtijeva mnogo ulaganja, ali svaki korak naprijed mi donosi nevjerojatnu radost i ispunjenje. Ovo je pravi primjer kako nam se nekada čini da je neuspjeh strašan i veliki, ali da zapravo donosi istinske nove dobre stvari. Kreiranje održivih modnih praksi postalo je prioritet kada sam saznala da je modna industrija jedan od najvećih zagađivača na svijetu. Ova spoznaja inspirisala me je da istražim ovu temu dublje, što sam učinila i kao završni rad na osnovnim studijama pod mentorstvom profesorice Tijane koja će zauvijek ostati jedna od najvažnijih osoba u mojoj karijeri. Nakon intenzivnog istraživanja, usmjerila sam svoj kreativni proces prema održivim materijalima, procesima proizvodnje i dizajnu koji promoviše dugotrajnost i odgovornost prema životnoj sredini.

Kako biraš materijale sa kojima ćeš raditi i kakvu ulogu u njihovom odabiru ima održivost?

Kada biram materijale za svoje radove, pristupam tome vrlo pažljivo. Detaljno istražujem njihovo porijeklo, proces proizvodnje te prisutne sertifikate koji garantuju održivost i ekološki print. Osim toga tražim pouzdane partnere koji mogu ispuniti moje zahtjeve. Sve tekstilne uzorke dizajniram sama te svoj rad najčešće započinjem na potpuno bijeloj tkanini. Važno mi je da materijali koje koristim budu proizvedeni na ekološki prihvatljiv način i da posjeduju odgovarajuće sertifikate ili da su deadstock. Takođe, sve svoje kreacije izrađujem ručno, što doprinosi održivosti jer se izbjegava masovna proizvodnja i smanjuje negativan uticaj na okolinu. Dodatno, radim isključivo po narudžbi, što minimalizuje višak neprodanih proizvoda. Pojedini komadi su napravljeni bez viška otpada, tj. zero waste tehnikom, jer se velike količine materijala često gube pri samom krojenju.

Aktivistička uloga mode je ono na šta u današnjem vremenu vredi staviti poseban fokus. Kako vidiš svoju ulogu u kreiranju jednog održivog, modnog brenda i kakvu poruku želiš da pošalješ svojim radom?

Iako sebe ne smatram aktivistkinjom, jer je za to potrebna dodatna hrabrost u ovom svijetu, svoju ulogu vidim u tome što želim da napravim planetu Zemlju mjestom za bolji život. Ne želim da je uništavam, kao što to surova modna industrija čini već posljednjih 30-ak godina. Svojim stvaralaštvom želim da ostavim trag kao i svaki umjetnik. Po-

ruka koju želim poslati svojim radom jeste da prihvatamo različitosti i druge kulture i da je to zapravo nepresušni izvor inspiracije. Često istražujem teme koje su vezane za sociologiju ili psihologiju, boje, procese i različite forme, i tako stvaram nove prizore koji bivaju zapaženi ali i tjeraju ljude na propitkivanje. Konceptualni modni dizajn prevazilazi granice pukog odijevanja, zato se i sama često susrećem sa pitanjima „Šta je ovo?“, „Ko ovo nosi?“ i „Zašto?“. Jer za koncept je potreban i narativ, a to je ono što ljudima često nedostaje da bi razumjeli moje stvaralaštvo, zato koristim svaku priliku da objasnim što se krije iza

određene kolekcije koju stvaram i kakvu dublju poruku želim prenijeti.

Likovni element i jarke boje koje povezujemo sa trendom „dopamine dressing“ su nešto što tvoje modele čini upečatljivim i prepoznatljivo tvojim. Da li je ovo pravac kojim planiraš da nastaviš razvoj svog brenda SHIFT ili nameravaš da ideš na faktor iznenađenja u narednim kolekcijama?

Važno je spomenuti da sam od svojih studentskih dana bila inspirisana umjetnicima poput Mondriana, Paula Kleea i Vasilija Kandinskog, o kojima sam kroz cijele svoje osnovne studije istraživala. Fascinirali su me njihovi oblici, boje i koncepti. Posebno sam voljela teoriju boja, pa se u mojim kolekcijama mogu vidjeti samo osnovne boje koje dominiraju, poput plave, žute i crvene, ali i neizostavne ahromatske bijele i crne te potpuno odsustvo sekundarnih boja. Vjerujem da ću ostati dosljedna svom putu i zamisli, a to nikako nije eliminacija ostalih boja. Osim što istražujem njihovo značenje, važno mi je u kakav kontekst ih stavim. To uključuje i printanje i eksperimentiranje s bojama, kako bih došla do tačno one nijanse koja je

meni prihvatljiva. Smatram da je važno ostati autentičan, ali istovremeno otvoren za inovacije i evoluciju.

Pripadaš prvoj generaciji studenata modnog dizajna u Crnoj Gori, a kasnije si obrazovanje u oblasti mode nastavila i u Hrvatskoj i Poljskoj. Možeš li da nam napraviš neke paralele u pristupu modi, specifičnostima ovih tržišta i prilikama?

Kao prva generacija studenata modnog dizajna u Crnoj Gori, imala sam

foto: Veronika Židova

priliku svjedočiti razvoju modne scene u svojoj zemlji. Osim toga, stekla sam i znanje dijelom iz grafičkog dizajna, jer smo dijelili predmete s ostalim kolegama koji su znanje sticali iz oblasti grafičkog dizajna što se i može uočiti u mom radu. Crna Gora je za mene bila inspirativno okruženje koje je poticalo stvaralaštvo, ali suočena s izazovima nedostatka infrastrukture i željom za još većim usavršavanjem, morala sam svoj put nastaviti na nekom drugom mjestu. Moda je ovdje često smatrana frivolnom, ništavnom i nebitnom, što se lako može primijetiti kada shvatimo da to proizlazi iz nedostatka institucija koje se bave modom.

U Hrvatskoj sam naišla na veću raznovrsnost i razvijeniju modnu scenu, s više prilika za obrazovanje i napredovanje, čak i posao. Tamo sam imala priliku raditi na projektima koji su me dodatno obogatili i proširili moje vidike. Fakultet je bio više potkovan u tehničkom smislu, pa sam tamo morala istraživati o različitim vlaknima, tehnološkim procesima i dizajnu. Tekstilno-tehnološki fakultet me je potom doveo do Poljske, koja je za mene s druge strane bila prava riznica inspiracije i inovacija. Modna

scena u Poljskoj je dinamična i raznolika, s mnogo prilika za kreativno izražavanje i profesionalni razvoj.

Tamo sam stekla neprocjenjivo iskustvo i učila od izuzetnih mentora i kolega. Savladavala sam širok spektar znanja, od pravljenja metalnih konstrukcija, izrade nakita, šivenja do printanja na tekstilu sa različitim tehnikama. Paralelno s razlikama u pristupu modi, specifičnosti ovih tržišta su se odražavale u različitim trendovima, potrebama potrošača

foto: Harbin Fashion

i kulturološkim uticajima. Svako tržište ima svoje jedinstvene karakteristike i prilike koje su me oblikovale kao dizajnera i doprinijele mom profesionalnom rastu. Kada razmotrim svoje obrazovanje i iskustvo, shvatim da su različiti elementi poput modnog, grafičkog i tehnološkog znanja oblikovali moju dizajnersku praksu i doprinijeli mom identitetu dizajnerke.

vatno najimpresivniji i najambiciozniji poduhvat do sada je bilo predstavljanje tvoje magistarske kolekcije „Nevidljiva staza“ na nedelji mode u Kini. Ispričaj nam kako je došlo do toga da se nađeš na Harbin Fashion Week-u i kakva iskustva nosiš odande?

Uz učešće na zanimljivim modnim događajima u različitim zemljama, vero-

Moje sudjelovanje na Harbin Fashion Week-u bilo je vrhunac dosadašnjeg rada i predstavljalo je jedan od najimpresivnijih i najambicioznijih poduhvata do sada. Do prilike da predstavim svoju magistarsku kolekciju „Nevidljiva staza“ na nedelji mode u Kini došlo je kroz dugotrajan proces rada, apliciranja na razne događaje i takmičenja te neprekidnog usavršavanja. Nakon mnogih pokušaja, imala sam sreću da učestvujem na European Fashion Passport u Sarajevu koji me dvije godine kasnije doveo do Kine. U Sarajevu sam stvorila kontakte koji su mi uz selekciju kreativnog direktora Harbin Fashion Week-a omogućili da učestvujem na nedelji mode u Kini. Iskustvo na Harbin Fashion Week-u bilo je nevjerojatno inspirativno i obogaćujuće. Imala sam priliku upoznati se s talentiranim dizajnerima iz cijelog svijeta, razmijeniti ideje i iskustva te stvoriti vrijedne kontakte u modnoj industriji.

Sudjelovanje na ovom događaju pružilo mi je mogućnost da moje kreacije budu viđene na globalnoj sceni i da širim svoju viziju. Osim toga, predstavljanje svoje kolekcije u Kini bilo je izazovno i uzbudljivo iskustvo koje će zauvijek ostati duboko urezano u mom profesionalnom i osobnom razvoju.

Šta bi mogla da nam kažeš o kineskoj modnoj industriji, kreatorima, uličnoj modi? Kako bi je uporedila sa evropskom?

Na Harbin Fashion Week-u nije bilo toliko kineskih dizajnera, zapravo samo jedan iz Kine koji je bio fantastičan. Žao mi je što u Evropi često sve što je kinesko vidimo kao nešto manje kvalitetno - samo zato što je tamo nastalo. Naprotiv, većina materijala dolazi iz Kine, i prava je rijetkost naći materijal čiji bar jedan dio ili vlakno nije proizvedeno tamo. To je zemlja koja se razvija i u mnogim stvarima je ispred Evrope. Mislim da se tamo danas mogu proizvesti stvari većeg kvaliteta, ali su to predrasude koje su i danas ostale, i ne mogu se lako izbrisati. Sa-

mim tim nije poželjno imati proizvode koji imaju etiketu „made in China“. Kada je u pitanju ulična moda u Kini, rekla bih da fali autentičnosti. Još uvijek se može primijetiti da postoje veće grupe koje slijede određene trendove. Danas više ne možemo govoriti o modi kao nekom trendu koji svi slijepo slijedimo, jer u 21-om vijeku individualnost postaje isuviše bitna. U Evropi možemo vidjeti veću raznolikost i samim tim slobodu u odijevanju nego što je to slučaj u Kini. Takođe, primjetno je da cijela Kina nema dovoljno svijesti o održivosti u modnoj industriji, što je kontrastno situaciji u Europi gdje je svijest o održivosti sve veća i veća.

U trenutku dok razgovaramo pripremaš se za jedno zanimljivo gostovanje u Belgiji povodom Fashion Revolution nedelje, u okviru prezentacije balkanskog dizajna. Šta očekuješ od ove prilike i na koji način ćeš se predstaviti tamošnjoj publici?

Što se tiče očekivanja od ove prilike, kao i obično, nadam se novim kontaktima,

što je izuzetno važno za mlade modne dizajnere. Posebno me raduje što ću imati priliku upoznati veoma značajne ljude u svijetu konceptualnog modnog dizajna, kao i kolege sa Balkana koji djeluju i rade u Belgiji. Drago mi je što ću tamo moći razgovarati i družiti se s kolegama iz svoje branše, te predstaviti svoj rad na mjestu gdje će biti bolje razumijevanje za to nego na Balkanu. Što se tiče načina na koji ću se predstaviti toj publici, nemam konkretnu strategiju. Najbolje se osjećam kada sam to što stvarno jesam, jer sam uvjerena da je autentičnost ključna u bilo kojem obliku predstavljanja.

U jednom intervjuu si nedavno najavila liniju obuće po svojim nacrtima. Da li si uspela da pronađeš partnere, da li će i obuća slediti isti vizuelni kod kao i odeća i pratiti smer održivosti u pogledu izbora materijala i načina proizvodnje?

jim nacrtima. To je izazovan proces, posebno jer težim održivosti u izboru materijala i načinu proizvodnje. Nije mi nikada bilo prihvatljivo korištenje životinjske kože i sličnih materijala. Pronalaženje partnera je teško jer se često suočavam s pitanjima poput veličine proizvodnje, cijene i kvalitete materijala. To je proces koji zahtijeva vrijeme i pažljivo istraživanje. Naravno, svi moji proizvodi će slijediti isti ili sličan vizualni identitet i smjer kao i odjeća, ali to zahtijeva vreme za razvoj i dio je jednog dugog procesa.

Gde naši čitaoci mogu pronaći komade sa tvojom potpisom?

Moji proizvodi će biti dostupni od 26. aprila u Gentu, a potom će biti dostupni i u Crnoj Gori. Trenutno radim na pronalaženju concept store-ova koji bi uvrstili moj dizajn u svoju ponudu. Ostanite u toku putem Instagram profila @shiftstudio__ kako biste saznali više detalja o lokacijama i načinu kupovine.

Naravno, još uvijek radim na pronalaženju partnera za liniju obuće po svo-

Tehnologija i biomaterijali budućnost kojoj se treba posvetiti!

Sa Mladom dizajnerkom Marijom Đorđević Olimp, čija prva samostalna kolekcija Metanoia je nedavno prikazana na Beogradskoj nedelji mode, imala sam priliku da razgovaram o njenom multidisciplinarnom pristupu modi, pripremi biomaterijala u kuhinji i njegovom oblikovanju, edukaciji i istraživanjima na polju održive mode i biodizajna.

foto: David Djordjevic

foto: Andjela Koloni

Draga Marija, ispričaj nam za početak kako je izgledao tvoj modni put, koji sa današnje tačke izgleda kao zaobilazni put do nečega što je sve vreme bilo tu, unutar tebe.

Moj modni put predstavlja jedan pronalazak i spoznaju sebe. Od malena sam obožavala modu i bila inspirisana različitim kreacijama koje sam imala priliku da vidim u časopisima ili na internetu, u svojim omiljenim online igricama. Obožavala sam da pravim različite kolaže inspirisane kreacijama koje su mi se dopadale. Moja majka je videla da sam kreativna i podržavala me je u nameri da upišem Školu za dizajn, s obzirom da sam bila dobra u kreiranju grafika i radu na kompjuteru, mislili smo da je grafički dizajn pravi put za mene. Međutim sticajem okolnosti ja sam upala na smer dizajn tekstila umesto na grafički dizajn i desilo se nešto neočekivano - zapravo sam se mnogo više pronašla u tom polju nego što bih da sam upisala grafički dizajn. Iako sam uživala na tekstilu i dalje sam se borila s mišlju da treba kasnije da studiram grafički dizajn ili animaciju. Tek pri kraju studija digitalnih umetnosti, skupila sam hrabrosti da sagledam ono što je

bilo očigledno-da niko ne može da vam kaže za šta vi jeste ili niste. Moje negiranje onoga što osećam da je ispravno za mene i slušanje sredine kako „ja nisam za modu’’ je moj put ka modi samo obogatilo ali nikako u potpunosti sputalo, jer upravo zbog tog zaobilaznog puta, ja sam stekla mnoge veštine i znanja koja u suprotnom ne bih. Bilo je potrebno malo hrabrosti i dati sebi iskren odgovor na pitanje „Šta bi me učinilo sretnom?’’ da bi moj modni put otpočeo.

Nakon osnovnih studija u oblasti mix medija u Beogradu, prošla si kroz nekoliko stručnih kurseva (Mionetto Academy i Kurs modnog dizajna kod Milene Čvorović) usmerenih na modni dizajn, da bi naposletku upisala studije Fashion&Technology Kunstuniversität u Lincu. Kakva iskustva nosiš iz ovog procesa, kako si zadovoljna mogućnostima koje ti je nastavak obrazovanja pružio?

Kroz svaki zadatak ili projekat sa kojim sam se susrela do sada, uspevala sam da naučim nešto novo i da otkrijem drugačije načine razmišljanja i posmatranja stvari. Svako iskustvo je veoma važno a tokom samog procesa učenja u

foto: Nikola Andjic

foto: David Djordjevic

foto: Nenad Karlic

potpunosti se predam datom trenutku i trudim se da što više slušam, ispitujem i posmatram. Tek kasnije, kada prođe određeno vreme od završetka zadatka, projekta, kursa pa i studija mogu da primetim i spoznam kako su me ta iskustva promenila i šta sam novo ponela iz svakog od njih. Studije digitalnih umetnosti su mi omogućile određenu svestranost, što se tiče kreiranja materijala i promišljanja vizuala na jedan drugačiji način, koji možda ne bih razvila da sam odlučila odmah na početku da nastavim svoje obrazovanje u smeru tekstila i mode. Na kursu kod Milene Čvorović sam naučila kako mogu da na više različitih načina izrazim i komuniciram svoj koncept i inspiracije. Na trenutnim studijama Fashion&Technology spoznajem nove pristupe kojima realizujem svoje ideje i imam pristup znanju i tehnologiji kojoj pre do sada nisam. Novo okruženje iziskuje nove izazove i nove načine promišljanja a to je ono što mi je najvažnije da stalno učim i napredujem. Mogućnosti su velike i zaista uživam u svakom procesu rada i učenja, čak i kad se čini da mi je projekat neuspešan ili je zadatak težak, svesna sam da sav moj trud nije uzaludan.

Kako se tvoj pristup modi menjao kroz vreme?

Kada pogledam neke od svojih prvih radova i uporedim ih sa najnovijim, jasno mogu da vidim koliko sam sazrela u dizajnerskom smislu ali i kao osoba jer promišljam drugačije sada nego npr. pre 5 godina. Imam drugačije inspiracije i teme kojima bih volela da se bavim kroz umetnost i modu, koje se u potpunosti razlikuju u odnosu na one teme kojima sam želela da se bavim na početku svog modnog puta. S prvim načinjenim korakom došlo je i mnogo sumnji i preispitivanja ali i mnogo rada i truda. Krenula sam sama da učim da šijem i interesovala sam se za digitalnu modu pa sam preko Jutjub platforme učila kako se koristi softer za kreiranje virtuelne mode. U početku sam se plašila da pristupim modnom svetu, osećala sam se kao da nepozvana ulazim u nečiju kuću u potrazi za nečim, međutim sada hrabro koračam napred i oberučke prihvatam svaki izazov i novo iskustvo. Kroz modu ne samo da se menja i razvija moj ukus i stil već i ja nekako odrastam i sazrevam.

Prošle godine si na Belgrade fashion week-u osvojila 1. nagradu na konkursu

Perwol ReThink fashion, u takmičenju na kom ti je mentorka bila naša sustainable dizajnerka Sonja Jocić, što je rezultiralo sponzorisanjem kolekcije koju si prikazala 11. aprila u Hangaru luke Beograd na Beogradskoj nedelji mode.

Kako je izgledala priprema i prikazivanje tvoje prve samostalne kolekcije?

Mislim da niko nije mogao dovoljno da me spremi za sve što me je čekalo na samostalnoj reviji 11. aprila. Toliko mnogo stvari se dešavalo samog dana revije pa i tokom pripreme kolekcije, te

foto: Sara Djokic

je potrebno nekoliko dana da se slegnu sve emocije i utisci. Prva samostalna revija je ogromno iskustvo i iako nisam realizovala baš sve kako sam zamislila i htela, mnogo lekcija, motivacionih poruka od strane kolega i saveta sam ponela sa sobom. Sama priprema revije iziskuje mnogo više stvari nego što se čini na prvi mah - moram razmišljati ne samo o realizaciji kolekcije nego i o prezentaciji, muzici, koreografiji, kastingu za modele, spisku gostiju, organizaciji u backstage-u.... Sonja Jocić, moja divna mentorka, u stresnim situacijama mi je pomogla da razbistrim misli i skoncentrišem se na finalni produkt. Moje drugarice Suzana i Mima su mi pomagale oko šivenja, kako bih ja mogla da se fokusiram na pravljenje biomaterijala i modelovanje. Zapravo, čitava moja porodica je učestovala u ovom procesu i pomagali su mi na ovaj ili onaj način, bilo to tako što su mi sekli materijal ili me vozili do pozamanterije da dokupim još stvari. Prvi put sam radila na kreiranju 8 modela pa je bilo i stresnih situacija. Na sam dan revije u backstage-u sam radila za šivaćom mašinom i žurila da uspem da završim sve detalje onako kako sam ih zamislila. Još uvek nisam uspela sve utiske da saberem ali definitivno znam da želim da se vratim na Belgrade Fashion Week sledeće sezone i prikažem nešto još bolje.

Za kolekciju si, kako sama kažeš pravila biomaterijale, određene elemente si vajala a potom ih pripajala konvencionalnim materijalima. Približi nam malo bolje ove složene procese koji su rezultirali kolekcijom Metanoia?

Kolekcijom Metanoia sam htela da napravim uvertiru za dalji rad i nastavak istraživanja kojima sam se bavila kroz stvaranje kolekcije. Kreiranje biomaterijala je nešto s čime sam se upoznala na fakultetu. Eksperimentisala sam sa različitim receptima dok nisam pronašla onaj čiji odnos komponenti mi je odgovarao. Kuvanje samog biomaterijala traje oko 20 minuta, prosipanje i izjednačavanje oko 10-15 minuta, sušenje pre početka oblikovanja traje do 12 sati, a nakon modelovanja materijalu je potrebno u proseku 3-5 dana da se u potpunosti osuši. Potrebno je dosta vremena da bi se ustanovilo kako materijal „diše’’ i kako se ponaša u različitim uslovima ili okolini. Moj prvi biomaterijal sam pravila od kore pomorandže i vune, ali sam napravila grešku jer nisam poznavala materijal te mu nisam dala dovoljno vremena da se osuši. Ostavila sam ga na suncu i on se pokvario (ubuđao se). Veoma je važno eksperimentisati i imati neuspešne recepte i materijale, jer tako bolje spoznajemo sam materijal i njegove karakteristike. Mnogo truda i pokušaja se nalazi iza mog jednostavnog kuvanja od 20 minuta. Spajanje biomaterijala sa konvencionalnim materijalima je ne-

što na čemu sam od skoro počela da radim i definitivno bih nastavila svoje istraživanje u tom smeru.

Moju pažnju su privukli originalni nokti koji su bili deo stajlinga za reviju, a koje potpisuje kreativni studio Nails pwr. Kako je došlo do ove saradnje i ko je sve učestvovao u realizaciji tvoje ideje i učinio da sve izgleda onako kako je izgledalo na pisti?

Saradnja sa Nails pwr se desila sasvim spontano, naime devojka čiji je brend me je kontaktirala preko Instagrama jer su joj se dopali moji modeli i izrazila je želju da sarađujemo. Mnogo mi se dopalo šta radi i pristala sam. Oduševljena sam kad god imam priliku da sarađujem sa nekim dizajnerom ili umetnikom. Ja sam joj poslala skice mojih modela na osnovu kojih je ona uradila dizajn za nokte. Toliko sam bila oduševljena njenim kreacijama da nisam imala nikakvih primedbi ili korektura koje bih joj dala, već sam jedva čekala da vidim kako će se uživo sve uklopiti. Osim mentorke, moje porodice, dečka i drugarica, pomoć su mi pružili organizacija i protokol Fashion week-a bez

kojih ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Takođe, veoma bitan faktor su bili

šminka i frizura za koju su zaslužni DNA Studio i Studio Kat. Fenomenalni modeli koji su izneli moje kreacije na pisti su takođe jedan veliki deo ovog projekta - Bobana, Jovana, Rima, Dijana, Elena, Tara, Teodora i Milena.

Da li si kroz studije ili samostalno istraživanje imala priliku da se susretneš i sa nekim složenijim bio materijalima, i planiraš li da svoje delovanje u oblasti dizajna razvijaš u ovom pravcu?

Tokom svojih studija imala sam priliku da vidim kako se pravi koža od kombuče i kako se uzgajaju biljke čiji koren se kasnije koristi pri kreiranju biomaterijala. To su dva najsloženija procesa upravo zato što je potrebno dosta posvećenosti biljkama i vremena da bi one sazrele i bile spremne za dalju obradu. Recepti su takvi da veoma lako možete pogrešiti te stoga se još ne usuđujem da isprobam nešto od toga ali me zanima i volela bih jednog dana da savladam i to. Trenutno se trudim da svoje recepte za biomaterijal obogatim nekim drugim sastojcima i razvijam dalje,

da svaki sledeći bude drugačiji i bolji. Interesuje me spoj tehnologije i biologije, kao i razvoj različitih senzora koji čine trenutni trend pod nazivom Smart fashion . Od ove godine na studijama

imam priliku da se malo bolje upoznam i sa tim aspektima mode i veoma sam

uzbuđena da saznam i naučim što više o tome!

foto: Djordje Tomic

Aktivistička uloga mode je ono na šta u današnjem vremenu vredi staviti poseban fokus. Kako vidiš svoju ulogu u kreiranju održivih komada i kakvu poruku želiš da pošaljete svojim radom?

Svojim radom želim da izazovem granice konvencionalne mode i da pokušam da navedem ljude da razmišljaju u smeru održivosti. Veoma mi je važno kao dizajneru da budem deo promene koja će imati pozitivan uticaj na životnu sredinu. Ako bih navela barem jednu osobu da preispita svoje kupovne navike i počne da razmišlja kako da manje šteti okolini, znam da sam na dobrom putu. Postoji određena odgovornost koju nosimo svi mi kao dizajneri ali i kao potrošači, kupci, te stoga smatram da je veoma važno da svi preispitamo svoje odluke i ponašanja i to ne samo kada je moda u pitanju, već na širem planu. Tehnologija i biomaterijali su definitivno budućnost kojoj se treba posvetiti. Možda ćemo u budućnosti moći da sami u svom dvorištu uzgajamo materijale za odeću koju nosimo ili da uz pomoć tehnologije na našim odevnim

predmetima ustanovimo promene koje se dešavaju u našim telima i pre nego

što primetimo prve simptome. Spoj nauke, tehnologije, mode i biologije je veoma zanimljiv, primamljiv i inovativan, i zasigurno predstavlja nešto čime bih volela više da se bavim.

Metanoia sugeriše put promene, šta sledi?

Nakon Metanoia: Act I, sledi dalje istraživanje i nastavak kolekcije kao Act II. Zamislila sam Metanoju kao trilogiju koja bi idealno dočarala moj modni put i promenu koja se dešava u mom sazrevanju kao dizajnerke, i istraživanjima kojima težim. Od zagasitih tonova i tmurne kolor palete koju sam prikazala ovom revijom, sledi mnogo jača, kontrastnija koloristička kombinacija i smeliji dizajn koji ću prikazati na sledećoj reviji. Neću još uvek mnogo da otkrivam šta sve sledi, ali jedna stvar će zasigurno biti prisutna su novi biomaterijali i ispitivanje formi.

Moda

Intervju: Teodora Kovrlija

@teodora_kovrlija

Fotografije: privatna arhiva; studio Sieben

Želimo dati dobar primjer kako je moguće raditi u ugodnim uvjetima i od odbačenih tkanina i pri tom se zabaviti

Irena Vodišek Babaja je osnivačica brenda Kešidov koji funkcioniše po principima spore mode, ali zaljubljivanje u komade koji izađu iz njenog studija bi moglo biti brzo, i na prvi pogled. Posebnost ovog brenda sa dvadesetogodišnjom tradicijom postojanja je u tome što svi komadi nastaju procesom apciklaže od doniranih komada odeće koje Kešidov tim najpre selektuje, priprema, osmišljava, dekonstruiše pa onda strpljivo sklapa, dizajnira i kroji u nove odevne komade i aksesoare. U tom izuzetno zahtevnom i dugotrajnom ali kreativnom procesu, timskim radom uspevaju da gotovo u potpunosti iskoriste materijale koji su im na raspolaganju. O samom procesu, idejama koje je vode i novim projektima, o emotivnoj komponenti čitave priče razgovarala sam sa Irenom koja nam je otvorila vrata svoje kreativne radionice u Šibeniku.

Draga Irena, ispričaj nam kako si se zaljubila u modu i ideju da od odbačenih predmeta možeš dobiti nešto novo, lepo i originalno?

Od malih nogu sam voljela tkanine i krpice. U postojećim odjevnim predmetima uvijek sam vidjela neko novo, drugačije lice i oblik, sve te krpice su tražile akciju od mene. Moda se desila usput, ali osnovni fokus je u početku bio na teksturama, bojama i performansama tkanina, a ne na konačnom odjevnom komadu. Na studiju TTF-a u Zagrebu sam se malo više počela baviti odjećom, bilo je zanimljivo, pa sam po povratku kući u Šibenik prirodno nastavila s time. Upustila sam se u poduzetničke vode uz veliku podršku moje drage obitelji koja mi je i danas oslonac.

Tvoj brend KEŠIDOV je krenuo kao jedan strastveni projekat u kome je cela porodica uzela učešće, i istrajava već 20 godina na tržištu. Kako se tvoj odnos prema modi i kreiranju menjao vremenom, koliko brend danas ima saradnika i na kakvim principima je organizovan?

nije bilo, a tata, mama i brat su bili informatičko-knjigovodstveno-bejbisiterska podrška. Kad počneš raditi, otvaraju se novi putevi i tako cijelo vrijeme. Učiš dok radiš i postaješ sve spretniji. Krenula sam s reciklažom, jer odmah su mi komadi odjeće iz nečijeg ormara bili zanimljiviji od kupovine metraže. Onda je zavladao period s konstruiranjem krojeva i ozbiljnog šivanja i suradnje s velikim brojem trgovina. U tom periodu smo izbrusile zanat, što je bila dobra osnova za ozbiljan povratak reciklaži, ali ovaj put sistematiziranoj: ideja je bila da uzmemo npr. 20 pari traperica i od njih radimo

seriju odjevnih komada. Od preostalih komadića traperica rade se torbe, aplikacije, najsitniji komadi služe za punjenje igračaka itd. Da bi se od recikliranja odjeće moglo živjeti, treba se dobro organizirati, jer je proces radno intenzivniji od uobičajene tekstilne prakse.

Bio je to dobar početak poslovanja –muž je napravio web dućan dok ih još

Puno smo odjeće sašili kroz sve ove godine. Sve kolegice, koje su u tom periodu prošle kroz Kešidov, su dale veliki zamah kormilu firme i uložile su svoje posebne talente u tkanje brenda. Danas je moja uloga u Kešidovu smanjena pa se mogu baviti novim projektima, a Kešidov pogone Ruk.sak Tijana

(koja radi neodoljive ruksake), svestrana Barbara, pouzdana Vinka i ostali vrijedni vanjski suradnici.

Provedi nas kroz proces nastanka jednog odevnog komada KEŠIDOV, od ideje do realizacije?

Prvo se treba odlučiti kojim putem krenuti, a obično je povod nagomilana hrpa džinsa ili kravata ili košulja koja se u tom periodu prikupila i pripremljena je za rad.

Dizajnira se glavni model i odlučuje se na koji način ćemo razvrstati i presložiti u plohe komade koji preostanu nakon prvog iskrojavanja.

Čitav proces je inspirativan i traži stalan dizajnerski angažman jer se ulazni komadi međusobno razlikuju, pa je i konačni proizvod ovisan o onom što dobijemo putem. Ovakav proces nije tipičan u modnoj industriji, a ima smisla jer se dešava praktički spontano, i u tome je njegova održivost.

Sa kakvim materijalima najviše voliš da radiš, i koliko ti je važno odakle oni dolaze? Da li i u ovom segmentu rada neguješ održivost?

Volim lijepe prirodne tkanine, po mogućnosti šarene. Ne koristimo kožu, krzno i perje.

Tkanine nam dolaze same – prije smo puno češće odlazile u second handove po sirovinu, a sada nam pritječe od poznatih i nepoznatih ljudi koji čiste ormare. Nitko ne voli bacati dragi komad odjeće i rado će kupiti nadciklirani komad koji sadrži krpicu od njihovog starog kaputa.

Ovo nije najpraktičniji način opskrbe, ali je prirodan i uklapa se u održivi koncept, pa smo ga prihvatile. Zahtjeva veliku koncentraciju prilikom probiranja i sortiranja komada koji ulaze u priču i donošenja odluke o tome što će ipak završiti u kontejneru za prikupljanje tekstila.

Nadcikliranje odjeće podrazumijeva njezino sortiranje, pranje, dizajniranje, rastavljanje na potrebne plohe, spajanje ploha, peglanje, i opet dizajniranje (jer

uvijek dobiješ tkaninu koju nisi očekivao), krojenje, završno šivanje i voila! Odjevni

predmet je gotov. Može na slikanje.

Da, da, održivost prije svega.

Reciklaža, apciklaža i vrednosti spore mode su danas u fokusu mnogim dizajnerima ali i potrošačima, da li je sredina u kojoj stvaraš imala od početka sluha za tvoj pristup?

Bilo je izazovno u početku prodavati nešto sašiveno od polovne odjeće, ali srećom uvijek je bilo ljudi koji su vidjeli širu sliku.

Mislim da smo u dobu prosvjetljenja po tom pitanju i da će stvari ići samo na bolje. Ljudi sve manje žele kupovati u trgovačkim centrima neetički izrađenu odjeću uniformiranog oblika.

Živiš i stvaraš u Šibeniku, i videla sam da je tvoj brend uzeo učešće na nekoliko modnih događaja koji su tokom godina organizovani u gradu. Koliko je za tebe i tvoj brend važno pitanje decentralizacije mode?

Ne razmišljam o decentralizaciji mode,

Internet ju je globalizirao. Svatko ima šansu napraviti nešto veliko, ako se dobro organizira i sprijatelji s tehnologijom. Na događajima ne sudjelujemo koliko bi mogli i htjeli, ali sva događanja u kojima smo participirali od početka rada do danas bila su zabavna i motivirajuća.

U gradu je bilo par zanimljivih modnih revija i izložbi, a tu nam je i Azimut, klub u kojem možeš popiti piće i izložiti svoje uratke. I puno ljudi radi nešto, dobro surađujemo.

Budući da godinama već usavršavate način izrade, da li bi mogla da kažeš da vaša radionica funkcioniše sa minimumom otpada?

Već godinama smo na putu zero vejsta, otkad smo se zamislile nad svim tim balama materijala koje moraju ući u prostor da bi proizvodnja bila zadovoljavajuća po šemi kapitalističkog ustroja posla.

Iza toga ostaje mnoštvo krpica. I onda počneš spajati krpice, pa onda dalje smišljaš kako da u tome budeš što učinkovitiji, jer odjednom se udio rada u odno-

su na cijenu materijala bitno povećao. Neusporedivo je lakše i brže kupiti balu materijala i skrojiti 50 haljina nego na ovaj način raditi, ali nerazumno je baciti sve te krpice, jer upravo one su zamašnjak mašti i pobuđuju želju za akcijom. Tako da se smanjivanje otpada kod nas dešava spontano i namjeravamo ići tim putem daleko koliko god ide.

Aktivistička uloga mode je po mom mišljenju nešto što joj daje sržnu vrednost. Kako vidiš svoju ulogu kao nekoga ko kreira jedan održiv, modni brend i kakvu poruku želiš da pošalješ svojim radom?

Koncept brze mode je nelogično nepravedan prema svima: okolišu, onima koji proizvode, ljudima koji nose tu odjeću. Želimo dati dobar primjer kako je moguće raditi u ugodnim uvjetima i od odbačenih tkanina i pri tom se zabaviti. U jednom intervjuu si rekla da neretko odustanete od izrade nekih modela onda kada shvatite da su previše moderni. Kako bi u tom smislu opisala svoj vizuelni kod?

Maksimalni minimalizam u izgledu. Jednostavni krojevi, bogate teksture. Funk-

cijom - bezvremena odjeća koja postaje druga koža, kako kaže Hundertwasser, jer je udobna i ugodna.

U poslednje vreme u vašoj radionici su osvanule i fantastične jaknice nastale od kravata. Kako ste došli na ideju za ovaj modni komad i da li nameravate neku mini kolekciju na ovu temu?

Hvala.

Kravate su dragocjena stvar, posebno što ih treba jako puno za jedan komad odjeće.

Gotov komad od kravata uvijek je čarolija, ali njegov nastanak prate brojni izazovi, hvala kolegicama koje obavljaju lavovski posao kod njihov izrade.

Kod kravata je lijepo što su slojevite, tako da jaknica ne treba postavu i lijepa je obostrano. No kako je takav materijal prilično svojeglav, moramo biti domišljate dok im dajemo oblik za udobnije nošenje.

Mini kolekcija kravata-torbica- može, u pripremi je. Mini kolekcija jakni – teško.

U kom smeru bi želela da se Kešidov nadalje razvija i imaš li u planu neke nove, zanimljive projekte?

Želim da radimo odjeću koja će trajati godinama i biti uvijek udobna kao prvog dana. Bez otpada i uz korištenje oporabljenih tkanina. I s dovoljno vremena na raspolaganju za pažljivo pripravljanje svakog pojedinog komada. Želim da se žene koje ju nose u njoj osjećaju lijepima i sigurnima.

Trenutno razvijam projekt proizvodnje recikliranih tekstilnih predmeta za kućanstvo pod nazivom Redimir. Posebno sam motivirana za rad na velikim plohama – zavjese, prekrivači i slično, ali tu su i jastučići, tepisi, slike i što god se putem posloži. Ova priča je intimnija i spontanija, nadam se da će se i drugima svidjeti i da će mnogima donijeti komadić reda i mira u njihov dom.

One kapaju mjesec za mjesecom, koliko nam treba da prikupimo potrebnu količinu kravata za jedan komad, i da se mentalno oporavimo od prethodno dovršene jakne.

Moda

Važno je da se bavimo onim što već imamo, a naši prepuni ormari mogu postati pravo malo blago

Maja Knežević Birmančević je modna dizajnerka koja u svom novosadskom studiju, pod okriljem slow fashion brenda Maja Knez design, stvara odeću i modne detalje uz fokus na odabir kvalitetnih, prirodnih materijala i stvaranje minimuma otpada iz proizvodnje. Bomberice od recikliranog džinsa, bluze i haljine od tencela moja prva su asocijacija na dizajnerku koja neguje buntovnički stav od svojih prvih modnih koraka. Nakon magistarskih studija u Kopenhagenu, Maja se u potpunosti okrenula održivom dizajnu i pažljivo gradi svoj brend dok istovremeno radi na edukaciji javnosti o vrednostima spore mode putem društvenih mreža, gostovanjima na sajmovima i modnim događajima ali i kroz radionice apciklaže koje organizuje.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Za početak, ispričaj nam kako si ušla u svet mode, a onda i specifično u svet spore mode i održivog dizajna?

Moda i umjetnost su oblasti koje su me uvijek interesovale, ali prvi konkretan korak ka svijetu mode nastaje u srednjoj školi kad počinjem da prepravljam svoje stvari i da ih mijenjam, tada nije bilo lako pronaći neki autentičan model pa sam morala da se sama postaram za to. Što se tiče spore mode, ona polako ulazi u moj svijet na master studijama u Danskoj i to je bio značajan korak za moj rad.

Na koji način integrišeš održivost u svaki korak procesa dizajniranja, od ideje do konačnog proizvoda?

Prilikom procesa dizajniranja važno mi je da svaki model bude osmišljen tako da traje dugo, da može da se nosi u različitim prilikama, ali u isto vrijeme da bude autentičan i praktičan. Prilikom biranja materijala biram prirodne i organske materijale koji su zdravi i za planetu i za one koji ih nose. Prilikom izrade nastojim da koristim tehniku minimal waste, što se odnosi na kori-

šćenje reslova i ostataka materijala, a pored toga važan akcenat u mom radu je na apciklaži, od starih stvari kreiram neke nove, jer smatram da je važno da se bavimo onim što već imamo. Nove odjeće nam zaista ne treba toliko, naši prepuni ormari mogu postati pravo malo blago.

Odakle potiču materijali sa kojima radiš?

Materijali sa kojima radim su lan i tencel, vuna kao i organski pamuk ukoliko uspijem da dođem do njega, za sada ih naručujem u okviru naše zemlje, ali tu ima sjajnih novih materijala koji su za nas ovde još nedostižni. Zadnjih godinu dana najviše koristim donirane materijale, sa naglaskom na teksas, jer je pogodan za razne vrste modela. Planiram da proširim svoj rad i na druge vrste materijala, što se tiče starih stvari i apciklaže, jer raznolikost može da donese zanimljive rezultate.

Sa kolekcijom A kao Aktivizam, okrenu-

la si brend Maja Knez design i simbolički ka željenoj promeni, iako se duh buntovništva provlači kroz veći deo

kreativnog rada. Šta je uzrokovalo ovu promenu pre svega u pristupu materijalima?

Kolekcija A kao Aktivizam je ujedno i moj master rad koji je imao za cilj da se bavi modom kroz koncept i društvene teme iz našeg okruženja. Cilj je bio da se prikaže promjena u vizuelnom smislu preko materijala (vuneni i čvrsti, lagani i tanki), boje i forme koja predstavlja promjenu u društvu koja nastaje od lične inicijative, a ne u smislu čekanja nekoga ko će za nas te promjene napraviti.

Kako su postdiplomske studije u Kopenhagenu uticale na tvoje viđenje i bavljenje modom?

Studiranje u Danskoj je imalo veliki uticaj na mene, otkrila sam na koji način moda može da ima pozitivan uticaj na okruženje i na koji još način može da mijenja svijet na bolje, odnosno čini nešto korisno pored estetske vrijednosti. To je bio susret sa drugačijim pristupom modi, koji mi je dao vjetar u leđa i potvrdio mi da se nalazim na pravom putu.

Da li je sredina u kojoj stvaraš imala od početka sluha za ovaj pristup?

Održivi pristup u modi nije potpuno nov, recikliranje, prepravke i apciklaža bili su zastupljeni i ranije, ali nisu imali tu vrijednost i značaj koji imaju danas. Što se tiče mog rada u okviru te oblasti, na početku sam nailazila na pozitivan stav od strane drugih, ali mi se čini da su reakcije na ovakav rad više primjećene danas i raduje me što ljudi polako počinju da shvataju zašto je važno da osvjestimo važnost spore ili održive mode.

Aktivistička uloga mode je ono na šta u današnjem vremenu vredi staviti poseban fokus. Kako vidiš svoju ulogu u kreiranju jednog održivog, modnog brenda i kakvu poruku želiš da pošalješ svojim radom?

Mnogo toga želim da kažem svojim radom, aktivistički pristup je važan jer u tom slučaju, moda ima veću ulogu i komunicira sa društvom, to je nešto što me inspiriše. Moje poruke su usmjerene na ekologiju, društvenu odgovornost, ulogu žene kao oličenja snage i pokretača promjene.

U komunikaciji sa svojom publikom na mrežama ističeš transparentnost u procesu i važnost pričanja priča svojim komadima. Šta je ono što gotov komad mora da poseduje kako bi se na njemu našla oznaka Maja Knez design?

Trudim se da se bavim određenom temom za koju mislim da je važna ili je obrađujem kao mogućnost prenošenja nekih poruka, tako je bilo u mom ranijem radu i pokušavam da nastavim tim putem, sa malo pojednostavljenom formom. Jedan odjevni komad koji bi imao oznaku MKD treba da bude unikatan i poseban, pomalo samurajski, geometrijski, da ima određenu oštrinu ali pri tom i umjerenost, da je kvalitetan i ekološki.

Važan deo tvog rada su i radionice na kojima zainteresovane učiš kako mogu kreativno iskoristiti postojeće materijale i procesom apcikaže i dodavanjem zanimljivih elemenata, poput veza, mogu stvoriti nešto sasvim novo i upotrebljivo. Kakvo je interesovanje za ove zero waste radionice i šta je ono što si naučila kroz rad sa polaznicama(icima)?

Za rad radionice redesign-a, koju organizujem sa koleginicom Draganom koja stoji iza brenda Končić.rs, je bilo uvijek zainteresovanih, ali to još nije u onom obimu koji sam očekivala, ali vjerujem da je za određene teme potrebno vrijeme. Na radionici razmjenjujemo ideje, zajedno razrađujemo nove modele i u isto vrijeme učimo jedni od drugih, i ja dobijem mnogo ideja u toku rada sa polaznicima, ali i novu perspektivu. Učenje je obostrano.

U trenutku kad razgovaramo, pripremaš se za učešće na Festivalu drugačije mode. Kakvim ćeš se komadima predstaviti beogradskoj publici i kakva su tvoja očekivanja od ovog festivala?

Baš se radujem učešću na festivalu, povezivanje sa drugim izlagačima i posjetiocima je uvijek dragocijeno, izložiću kolekciju vezanu za apciklažu kao i novu kolekciju aksesoara. Pored toga u mojoj ponudi moći će da se pronađu i neki modeli iz ranijih kolekcija.

Gde naši čitaoci mogu pronaći tvoju odeću i modne dodatke?

Za sada je odjeću moguće poručiti samo online preko društvenih mreža ili na bazarima koje povremeno posjećujem, svakako planiram i druga zanimljiva mjesta za izlaganje kada dođe vrijeme za to.

foto: Senja Vild

Tragajući za savršenim formulacijama koje

će koži prižiti adekvatnu i efikasnu negu uverili smo se da učinkovitost dolazi upravo iz sinergije oba sveta: prirode i nauke.

Spajanjem pažljivo biranih supstanci prirodnog porekla i moćnih molekula otkrivenih težnjom nauke da dostigne nedostižno, kreirali smo proizvode koji ciljano tretiraju nepravilnosti na koži i istovremeno podupiru prirodne procese koji su važni za održavanje kože zdravom.

Resvera Pro je antioksidantni slow-aging serum formulisan da uspori prirodan proces starenja kože, da spreči prevremeno starenje i koriguje već nastale fine linje i bore.

Blemish Banish je eksfolirajući noćni serum posebno formulisan da smanji stvaranje nepravilnosti na koži poput mitesera i bubuljica, da umanji vidljivost pora i ublaži hiperpigmentacije.

Na aktuelnoj izložbi „New Era: umetnički diskursi o društvenim i klimatskim promenama” među radovima koji se iz različitih uglova bave klimatskim promenama, zagađenjem, uništavanjem živog sveta zarad „bolje” infrastrukture i mnogim drugim za našu planetu značajnim pitanjima, izdvojila se i instalacija „Nekad me zovu ribom”, Isidore Branković. Ova mlada umetnica poreklom iz Bosne i Hercegovine u svojim radovima bavi se preispitivanjem društvenih i moralnih granica, često ironijom nastoji da oslika stanje svesti savremenog društva. Osnivačica je galerije ,,Vagon” koja je nastala u cilju predstavljanja novih, mladih umetnika široj javnosti, kao i saradnje među umetnicima i umetničkim grupama. U duhu aktuelnog meseca u kome obeležavamo nekoliko međunarodno značajnih dana, poput Svetskog dana knjige i Dana planete Zemlje, interesuje me tvoj pristup ovim temama?

Koja bi pitanja trebalo, prema tvom mišljenju, da postavlja umetnost 21. veka? Umjetnost je uvijek bila pitanje politike, ekonomije i društva u kojem napreduje. Kroz umjetničko stvaralaštvo možemo da pratimo bilo koje vrijeme u kome ne bismo znali da živimo. Kao i tada, danas umjetnost propituje najbliže teme umjetniku ili grantu. U svijetu u kom djelujemo, svijetu čudnih vrijednosti gdje je individualizam skoro mrtav, smatram da bi to bilo vrlo važno pitanje. Savremeno društvo je prepuno pitanja. A odgovori su u svima nama.

Iz različitih razloga, mladi umetnici na našim prostorima neretko nemaju dovoljno prilika da široj javnosti predstave svoj rad. Galerija „Vagon” koju si osnovala, kao jedan od ciljeva ima predstavljanje rada neafirmisanih mladih umetnika publici. Jasno je kako si došla na ideju, ali koliko je

zapravo vremena, energije, sredstava bilo potrebno za pokretanje jednog takvog projekta? Koliko je zapravo izazovno umetnosti pružiti mesto koje joj pripada u trenutku kada, čini se, većina ne mari za nju? I kakvi su dalji planovi?

Na trećoj godini Akademije umjetnosti počela sam aktivno da promišljam da li je umjetnost osuđena na smrt nakon završetka školovanja. Shvatila sam da moje kolege imaju iste strahove. U tom trenutku ne postoji prostor koji bi pružio izlagačku praksu mladom umjetniku, a tek ne neki vid afirmacije. Osnivanje Galerije „Vagon’’ bilo je rješenje. Doduše ne baš tako logično, imajući u vidu teško egzistencijalno stanje u svim sferama života i rada. U Republici Srpskoj Galerija „Vagon’’ je prva i jedina galerija ovog tipa. Bilo je važno stvoriti prostor posvećen savremenoj umjetnosti koji će pružiti mladim umjetnicima priliku za profesionalnu saradnju u vidu izložbene prakse, edukacije, umjetničke produkcije, promocije i prodaje umjetničkih djela. Taj zadatak nije jednostavan. Publika i sistem su izuzetno izazovni, posebno ako je vaša uloga stvaranje. Galerija „Vagon’’ ističe

težak položaj mladih umjetnika u Bosni i Hercegovini. Poseban fokus jeste na umrežavanju mladih umjetnika i drugih galerija kako bismo zajedno stvarali prilike za napredak. Ovogodišnji plan

Galerije „Vagon’’ je na razmjenskim, rezidencijalnim i izlagačkim praksama sa Galerijom „Kvaka 22’’, kao i saradnja sa Galerijom „Štab’’.

Na aktuelnoj izložbi „New Era: umetnički diskursi o društvenim i klimatskim promenama” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine prikazana je tvoja instalacija „Nekad me zovu ribom” nastala iz istoimenog performansa. O čemu si razmišljala stvarajući je i šta je ono što si želela da probudiš u gledaocu kada joj pristupi?

Instalacija „Nekad me zovu ribom’’ nastaje iz istoimenog performansa čija je radnja sadržala ubijanje, čišćenje i spre-

manje dvije ribe. Siti su bili samo odabrani u publici. U svojoj umjetničkoj praksi često se poigravam sviješću publike. Uvijek su mi bile interesantne isprovocirane reakcije na radnju koja je evidentno brutalna. Ali šta ako bismo o tome aktivnije razmislili? Instalacija „Nekad me zovu ribom’’ sadrži konzerve sardine u akvarijumu u kom dobijaju vazduh. A ovaj put publika je sama i može da izabere da li je gladna. Police u marketima djeluju danas kao naša priroda. Konzerva sardine je spremna za jelo!

Moram da priznam da sam i sama nakon izložbe shvatila da, nažalost, ne razmišljamo dovoljno o onome što je značajno za život svakoga od nas, jer svi mi imamo samo ovu planetu kao dom. Čini mi se da smo često nesvesni da sve ono što učinimo, vraća se nama. Kako ti gledaš na tu činjenicu i koliko su (mladi) ljudi danas osvešćeni po pitanjima značajnim za planetu, od zagađenja vazduha, preko klimatskih promena do uništavanja živog sveta zarad „nove, bolje infrastrukture”?

da smo svi odgovorni i da ne postoji neki dobri čiko koji odlučuje o svemu.

Pogledala sam tvoje radove i posebno mi je za oko zapao video rad „Minotaur” koji, oslanjajući se na mitologiju, problematizuje stereotipno i realno viđenje ljubavi. Šta je ono što te inače inspiriše kada stvaraš svoju umetnost, odakle crpiš nadahnuće za teme kojima ćeš se baviti? Koliko je za umetnika značajno lično iskustvo, a koliko sposobnost da istinski saosećajno doživi iskustva i percepcije drugih?

Mladi bi morali da znaju da pojedinac i ne zvuči tako važno?! Ali mi smo svakako grupa pojedinaca. Moramo da shvatimo

Oduvijek sam njegovala kritičko mišljenje o društvu u kojem rastem. Smatrala sam vrlo važnim biti svjesna. U svom stvaralaštvu krećem od margine društva koju smatram najiskrenijim i najtačnjim poljem istraživanja. Tamo se vidi iskonsko zlato i blato. Odrasla sam u Medenom Polju – industrijskoj zoni koja je nekada bila mjesto za odmor. To je danas moje mjesto sa kog nasta-

je svako umjetničko djelo. Moji radovi predstavljaju moju borbu sa svijetom. O čemu razmišljam svakodnevno postavljeno je u radu. Šta je danas adekvatnije od toga da ironijom izvještavamo o stanju sa terena?

Video rad „Minotaur’’ ima potpunu feminističku poruku. Možemo da vidimo ženu na prozračnoj livadi potpuno slobodnu. Osim ako uobzirimo da ne može da vidi i recituje „Strepnju’’ Desanke Maksimović. U istovremenom kadru prikazani su bikovi kojima se uzima sjeme za rasplod. U mračnoj i vlažnoj prostoriji. Mora da je vrlo hladno.

Na aktuelnoj izložbi u MSUV predstavljeni su radovi 12 umetnika i umetničkih grupa iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Slovenije. Koliko su iz tvog iskustva umetničke grupe, ali i regionalna saradnja među umetnicima i umetničkim grupama važni za razvoj i stvaranje veće vidljivosti i samim tim prepoznatljivosti kod publike savremenih tokova i umetničkih praksi?

Smatram da je takva vrsta saradnje izuzetno važna i trebalo bi da postane redovna praksa pristupa. Umrežavanje je krucijalni dio za stvaralaštvo. Inicijativa Muzeja Savremene umjetnosti Republike Sprske, Muzeja savremene umjetnosti Vojvodine i Muzeja moderne i savremene umjetnosti Božidar Jakac je sjajan primjer za neke buduće prakse.

Neretko čujemo da je verovanje da će umetnost spasiti sve(s)t utopijsko, međutim mislim da nema istinskog verovanja u moć umetnosti da određene stvari promeni, umetnici ne bi stvarali.

Kako razmišljaš o tome i koje je tvoje zašto kada je reč o stvaralaštvu?

Umjetnost će spasiti svijet. Ako dovoljno jako držimo fige.

i prirodu istovremeno

Ecoserein je nastao 2019. godine u Njujorku kao posledica mnogobrojnih akcija čišćenja i pošumljavanja. Naše četkice za zube su pažljivo dizajnirane po principima cirkularne ekonomije i odobrene od strane izvrsnih stomatologa iz SAD-s i Srbije kao proizvod koji neguje i čuva zube i desni. Osim četkica za zube, Ecoserein u svojoj ponudi ima i četke za kosu od bambusa, štapiće za uši od bambusa i pamuka kao i 100% pamučne vrećice. Svakom kupovinom Ecoserein proizvoda, izdvaja se 100 RSD za akcije čišćenja i pošumljavanja koje organizujemo širom Srbije. U skladu sa sve razvijenijom svešću o značaju očuvanja životne sredine, naša kompanija se udružila sa Javnim preduzećem Nacionalnog parka Fruška gora kako bismo obeležili Svetski dan šuma. Kao deo naše angažovane inicijative, u okviru koje je planirana sadnja čak 300 sadnica hrasta, 14. marta smo posadili impozantnih 115 stabala. Ovaj hvale vredan poduhvat nije samo simboličan gest, već i konkretna akcija koja će dugoročno doprineti očuvanju ekosistema i stvaranju zdravijeg i čistijeg okruženja za buduće generacije. Pored sadnje drveća, u sklopu akcije je održan i

informativni čas u kojem su predstavnici uprave Javnog preduzeća Nacionalnog parka Fruška gora podelili svoje bogato znanje o biodiverzitetu ovog izuzetnog prirodnog blaga. Učesnici su imali priliku da se upoznaju sa raznovrsnim biljnim i životinjskim vrstama koje naseljavaju park, kao i da bolje razumeju izazove sa kojima se suočava ova ekosistemski važna oblast. Kroz otvorenu i inspirativnu diskusiju, prisutni su dobili uvid u složenost očuvanja prirodnih staništa i ulogu koju svaki pojedinac može imati u zaštiti i unapređenju ovakvih dragocenih ekosistema. Uključivanje klijenata i saradnika u ovakve akcije promoviše važnost očuvanja životne sredine i produbljuje osećaj pripadnosti i odgovornosti prema lokalnoj zajednici. Kroz zajednički napor i angažman, stvara se snažna veza između svih učesnika. Zahvaljujemo se svim našim kupcima na podršci. Zahvaljujući vama, menjamo svet na bolje.

Kultura

Klimatske promene kroz umetnost

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: DAH Teatar

DAH Teatar se upravo vratio sa gostovanja na prestižnom New Bauhaus Festivalu u Briselu, koji organizuje Evropska komisija u saradnji sa belgijskom vladom. Na jednom od najprestižnijih festivala u Evropi DAH Teatar se našao među deset izabranih pozorišnih trupa iz cele Evrope koje se bave klimatskim promenama kroz umetnost. Sa Dijanom Milošević, koosnivačicom i rediteljkom DAH Teatra razgovarala sam o utiscima iz Belgije, značaju umetnosti u klimatskoj krizi i novom projektu Trees kojim šire svoje polje uticaja.

Možete li da podelite sa našim čitaocima vaše utiske po povratku iz Belgije, na kakav prijem ste naišli, koji nastupi vaših kolega su se po vašem mišljenju izdvojili i kakve poruke donosite sa sobom?

Predstava „Drveće pleše” je odigrana 11. aprila u Briselu u parku Cinquantenaire u okviru New Bauhaus Festivala. Nastup na New Bauhaus Festivalu bio je jako zanimljiv, pre svega zato što smo prvi put igrali verziju ove predstave za pozornicu a ne u parku, s obzirom da je predstava zamišljena za igranje

u parkovima i šumama. Do ove adaptacije (režija Jadranka Anđelić i Dijana

Milošević) je došlo na predlog Festivala, koji je svoj celokupni program smestio u jedan od najvećih parkova u Briselu, ali za tu priliku je izgradio posebnu natkrivenu pozornicu, između ostalog i zbog opravdane bojazni od kiše koja bi onemogućila izvođenje. U ovoj izvedbi naša predstava je dobila novo značenje i fantastično profunkcionisala zato što smo u nekom smislu bili okruženi drvećem a ipak odvojeni od njega. Izgledalo je kao da smo na planeti bez drveća i da je priroda samo refleksija našeg sna na ekranu. Publika je sjajno reagovala, povezali su se sa nastojanjem predstave da ukaže na važnost drveća bez koga ne bi bilo ni nas na ovoj planeti. U sceni kada glumac Ivan Nikolić, obučen u skupo odelo direktora korporacije sa kapicom Deda Mraza, trči okolo i vitla motornom testerom, dok su za njega vezana dva „irvasa“ tj. dvoje izvođača (Miona Petrović i Zoran Vasiljević), koje on nasilno vuče za sobom, a glumica Ivana Milenović Popović stoji u užasu ukopana na mestu i čeka sudbinu drveta koje će biti posečeno, publika je vrlo emotivno reagovala.

Opšti utisak je da sve više ima odličnih radova u oblasti scenske umetnosti koji se bave klimatskim promenama ali da to nije ni i izdaleka dovoljno u odnosu na važnost i hitnost ove teme, tako da u moru različitih predstava, koncerata, radova iz oblasti vizuelne umetnosti, bavljenje klimatskim promenama koje su više nego očigledne mora da postane prioritet.

Za naše čitaoce koji po prvi put čuju za vašu trupu i ovu pozorišnu predstavu, ispričajte nam nešto više o samom projektu?

U pitanju je predstava koja je premijerno odigrana 30. oktobra 2021. u Studentskom parku u Beogradu, a imala je izvođenje i na Nišvill festivalu u Nišu, u Beogradu se redovno igra kad to vremenski uslovi dozvole.

U centru projekta „Drveće pleše” DAH Teatra nalazi se pozorišno-plesna pred-

stava kreirana za otvoreni prostor javnih parkova i gradskih šuma, koja se bavi podizanjem svesti o važnosti drveća. Pored predstave u okviru projekta je realizovan i film koji je gostovao na brojnim svetskim festivalima i dobio nagradu za najbolji muzički video na međunarodnom festivalu 7 Colors Lagoon Bacalar 2023. godine u Meksiku. Predstava koristi jezik plesa, pozorišta, dokumentarne tekstove, originalno komponovanu muziku (Ivana Stefanović), poeziju, video, u nastojanju da prenese uzbudljive činjenice o životu drveća, kao na primer da na našoj planeti postoji drveće koje je staro i po nekoliko hiljada godina. Izvođači takođe direktno pričaju gledaocima o akcijama koje građani preduzimaju da bi sačuvali parkove i drveće, u nastojanju da inspirišu gledaoce na akciju i odbrane drveće u svom gradu od nepotrebne seče, čiji je uzrok najčešće nekontrolisana žeđ za profitom.

Vaš projekat će se dodatno proširiti budući da uskoro pokrećete projekat TREES. Ispričajte nam više o tome?

Ovaj projekat je poslužio kao model za novi EU projekat DAH Teatra pod nazivom „Trees” koji je finansiran u okviru programa Kreativna Evropa. DAH Teatar je koordinator ovog projekta koji će se realizovati u saradnji sa još sedam teatara i organizacija iz Evrope (Grčka, Holandija, Irska, Norveška i Španija i Nemačka). Projekat ima za cilj prenošenje načina rada i metodologije partnerima koji će sami kreirati predstave koje će se baviti temom očuvanja drveća i klimatskim promenama. Jako je zanimljivo čuti o specifičnim situacijama u različitim evropskim zemljama koje se odnose na očuvanje drveća i razmeniti iskustva i shvatiti koliko istorijska i politička situacija utiču na klimatske promene u svakoj zemlji.

Trupa planira gostovanja na festivalima u Grčkoj, Španiji i Nemačkoj u organizaciji teatara koji učestvuju u projektu.

Kakve aktivnosti će DAH Teatar u narednom periodu sprovoditi?

DAH Teatar je 23. aprila bio domaćin godišnje skupštine evropske mreže EURORESO, čiji je i član. EURORESO je mreža organizacija civilnog sektora koje se bave naukom, obrazovanjem i kulturom, koja broji preko 60 organizacija a potom će ugostiti partnere iz projekta TREES.

Proleće je uvek uzbudljivo u DAH Teatru – čekaju nas gostovanja u Amsterdamu u okviru Explorez Festivala ZID Teatra, put za Ruandu radi evropskog projekta „Spectacolo“, gostovanje na Kritu sa „25 čaša vina“ gde se takođe sastajemo sa partnerima iz regiona zbog saradnje na projektu HOPE a paralelno sa tim igranja naših predstava u našem Beogradu. Sezonu završavamo Internacionalnom školom za glumce i reditelje gde nam dolaze studenti i profesionalci iz celog sveta.

Piše: Dragana Kojičić

foto: Pierluigi Breda

Prošle godine smo u aprilskom, ZEMLJANOM izdanju kroz intervju napravili presek zbivanja u Mošorinu, u Centru za zemljanu arhitekturu koji je osnovala naša draga prijateljica Dragana Kojičić, samostalna arhitektkinja, specijalistkinja za zemljanu arhitekturu i predsednica Kluba finih zanata. Tokom prošle godine, Dragana i njen tim su imali pune ruke posla, i pozvali smo je ovog aprila da podeli sa nama dobre vesti, ispriča šta se to sve zanimljivo dešavalo i šta se planira ove godine u ovoj oblasti.

foto: Pierluigi Breda

Od prošlog aprila, jedna godina dobro ispunjena zemljom je iza nas - imali smo

dva ECVET treninga za obnovu kuća od zemlje i dekoraciju blatnim malterima, dva kampa sa Volonterskim centrom

Vojvodine (i belgijskim izviđačima) i Mladim istraživačima Srbije, konferenciju i evaluaciju u okviru projekta We are All made out of Mud, Regio Earth festival u Temišvaru... I meni lično, posebno drag projekat „Almaški lep“, tokom koga smo imali 11 radionica od aprila do decembra i završnu, šetajuću izložbu po Almaškom kraju u Novom Sadu.

Ovu godinu započeli smo, sada već tradicionalnim, online kursom zemljane arhitekture, koji traje od februara do sredine maja, kada se okupljamo na radionici. U maju nas, u organizaciji Pozorišnog udruženja Letnji bioskop , čeka, još jedno okupljanje oko zemlje, plesa i savršeno izbalansirane hrane na Kelebiji. Zatim, Lala festival za naše drage žene, 22-23. juna. Nakon toga, imamo predstavljanje dva rada na Terra

Education konferenciji u Grenoblu 2-4. jula, a okupljanje svih bivših studenata zemljane arhitekture 5. jula na istom mestu i podršku Ministarstva kulture za odlazak!

foto: Jelena Kovačević-Vorgučin

foto: Pierluigi Breda

Najveći događaj ove godine je, ipak, 6. izdanje putujućeg Regio Earth festivala 15-19. jula u Novom Sadu, Mošorinu i Kovilju, podržano od strane Heartefact fondacije i RŽF. I spremili smo baš bogat i raznovrstan program sa sjajnim trenerima i svi smo jako uzbuđeni! Program započinjemo 15. jula konferencijom u Scenskoj laboratoriji Borislav Gvojić na Fakultetu tehničkih nauka, nastavljamo predvečernjom šetnjom kroz Almaški kraj i večernjim razgovorom o njegovoj zaštiti, kao nečemu zaista posebnom i vrednom, ne samo na nacionalnom, nego i na evropskom nivou, uz još jedan primer dobre prakse sa Sardinije.

0d 16. do 19. jula u prepodnevnim časovima imamo urbani i ruralni festival – prvi je u Almaškom kraju i ima četiri radionice (izradu peći, klupa od zemlje, dekorativnih i japanskih maltera), a drugi u Mošorinu i ima tri radionice (obnovu kuća od zemlje, podove od zemlje i njihovu završnu obradu.) Takođe, 16. jula imaćemo i jednodnevni ECVET kurs, za one koji žele da se upoznaju sa materijalom i dobiju svoj prvi sertifikat iz ove oblasti. Osim ovog programa za učesni-

ke, pripremili smo mnogo pratećeg programa koji je otvorenog tipa za sve za-

interesovane: svakog dana ćemo imati radionice ispred Kulturne stanice Barka u Novom Sadu, kao i prostornu instalaciju sa francuskom umetnicom, samo za žene, u Kulturnoj stanici Svilara.

Takođe, imamo zanimljiv večernji program: već sam pomenula razgovor u Svilari 15. jula o Almaškom kraju i Sardiniji; 16. jula ćemo u KS Barka gledati filmove na temu gradnje zemljom; 17. jula ćemo pričati o graditeljskom nasleđu od zemlje u Kulturnoj stanici u Kovilju; a 18. jula o ženama u arhitekturi opet u Svilari. Više informacija biće uskoro na sajtu.

Mi, treneri, nastavljamo druženje i rad i tokom vikenda, kao i pripremu za naredni festival u Mađarskoj, pošto nam taj deo uvek nedostaje.

U avgustu idem na festival Art & Nature

LAB u Danskoj, a mislim da će biti još lepih povoda za rad i okupljanje tokom jeseni.

Inače se trenutno, ceo april, nalazim na jednom malom čarobnom irskom ostrvu – Inišir (Inisheer ili na irskom: Inis Oirr) u okviru umetničke rezidencije Air on the Edge projekta, gde radim sa lokalnom zajednicom od 300 stanovnika. Osim toga, pravi izazov je što oni nemaju zemlju, odnosno što su je napravili koristeći morsku travu i pesak, pa trenutno proučavam sastav i mogućnosti. Dok ne osmislim taj deo, radim sa osnovcima jedan lepi mali projekat razmene priča o mestu odakle ja dolazim i njihovom ostrvu, o zemljanoj i kamenoj arhitekturi, kao i o slovenskoj i keltskoj mitologiji, a sve to crtajući na kamenju i praveći zajedničku šetajuću izložbu po ostrvu od njih. Dan planete Zemlje, 22. april, naravno, proslavljam Otvorenim vratima studija ovde, gde ćemo raditi ciglice, kuglice i sličice od zemlje (pošto su mi najavili da, verovatno, neću moći da radim sa lokalnom zemljom, ponela sam 10kg razne zemlje od kuće, tako da ćemo imati sa čime da radimo, mešajući je sa ostrvskom.)

Ekologija

Gavrilov

Moderno društvo i nagli tehničko-tehnološki razvoj civilizacije možda u svom začetku nisu imali cilj da dovedu do raskola između čoveka i čoveka, čoveka i prirode, ali se svakako čini da su značajno doprineli tome. Mogli bismo reći da smo podizanjem industrijske revolucije praktično prećutno pristali na to da razvoj nužno podrazumeva prekomerno zagađenje vodeći se parolom you win some, you lose some. Tada možda nismo bili svesni da loženje uglja „sagoreva” i ozonski omotač, bili smo više fokusirani na borbu za osvajanje nekih od osnovnih ljudskih prava, poput zabrane dečijeg rada, što je sasvim opravdano. Međutim, sada kada Evropska konvencija za zaštitu ljudskih i osnovnih prava (samo) načelno štiti naša prava imamo prostora da sagledamo šta smo uradili sa životima svih drugih živih bića, pa i same planete Zemlje, dok smo pokušavali da život čoveka učinimo što komfornijim. Ovde se nameće pitanje: „Da li nam je zaista potrebno baš toliko komfora?” ali to je već tema koju ćemo možda pokriti u nekom drugom članku.

Svakako, možda nema smisla govoriti o tome šta je sve loše već urađeno, već o tome šta sve dobro tek treba da bude urađeno. Međutim, neophodno je objektivno sagledati kako su izbori koje smo činili, iz ovih ili iz onih razloga, doprineli otpočinjanju destruktivnog procesa u svetu oko nas, svetu kom i mi pripadamo, svetu bez kog mi ne bismo niti ćemo postojati. Teško je procesuirati činjenicu da još uvek postoje ljudi koji ne shvataju koliki uticaj čovek ima na prirodu. Apsurdno je poricati da smo mi doprineli globalnom otopljavanju, pa se to ipak čini javno, sa najviših pozicija moći. Ali, zašto? Zato što je kapitalističko-konzumeristički duh gotovo nadvladao onaj iskonski duh prirode u čoveku.

Kuga solipsizma koja ako ne vekovima, onda sigurno decenijama, vlada među nama onemogućava nas da zaista doživimo patnju drugih živih bića. Naglo širenje gradova po nekadašnjim ruralnim predelima značajno utiče na čitav eko-sistem. Biramo da zarad sopstvenog komfora remetimo tuđu svakodnevnicu. Čiste izvore vode posmatra-

mo kao nešto što je samo nama dato i kao nešto što se podrazumeva, nešto što je oduvek postojalo i što će zauvek postojati. Ali neće, ne ako konačno ne shvatimo da je važnije imati pitku vodu nego fabrike koje se bave masovnom proizvodnjom. Isto bi se moglo reći i za vazduh i za zemlju. Ipak, ponekad deluje kao da nesvesno prizivamo apokalipsu.

Zanimljivo je da u poslednjih nekoliko godina svi ti masovni zagađivači misle da je dovoljno prilepiti etiketu „eko” da bi sakrili stvarno stanje, ne brinući o posledicama. „Oni” će imati prostora da to rade i da im to i polazi za rukom sve dokle god svi mi kao parametar svoje i tuđe vrednosti uzimamo materijalno, bila to precenjena majica ili precenjena kola, princip je isti. Dokle god postoji prostor za njihov uticaj na nas, taj uticaj će se i vršiti. Zbog toga je neophodno da najpre menjamo svoje svakodnevne navike i da zaista počnemo da praktikujemo održiv način života, ali i da javno podignemo svoj glas protiv svih zagađi-

vača i uzurpatora. Idealistički je misliti da možemo da promenimo ceo svet, možda i možemo, ali sigurno ne možemo dok ne promenimo sami sebe. Tako da dok se jednog jutra ne probudimo u svetu gde na televiziji predsednik države ne daje javno saopštenje o tome kako svi treba da budemo zahvalni i srećni što se kod nas otvara fabrika litijuma, već priča npr. o tome kako ćemo konačno početi da uzgajamo organizme koje jedu plastiku ili konačno započeti čišćenje rekla, sprooditi u delo zakone o zaštiti životne sredine, možemo samo da radimo na sebi i da učimo od onih koji se zaštitom životne sredine, klimatskom krizom i zelenim navikama bave na različite načine. Neki od tih ljudi su ovomesečni sagovornici magazina Plezir.

U nastavku razgovaramo sa Jelenom Kozbašić (Klima101), Miljom Vuković (Za manje smeća i više sreće), Aleksandrom Jankovićem (Zelenacija) i Anjom Šapom (Mama bira zeleno).

Klima101 je portal koji za cilj ima podizanje svesti i edukaciju stanovništva stanovništva našeg jezičkog područja o uzrocima, posledicama i opasnostima koje prete od klimatskih promena. Naravno, pišemo i o rešenjima, kako onim na nivou sistema i industrije, tako i onim namenjenim pojedincima. Pored naših novinara, članke potpisuju i vodeći domaći naučnici koji se bave obnovljivim izvorima, klimatologijom, šumarstvom, poljoprivredom i drugim relevantnim oblastima.

Koja pitanja se neminovno postavljaju čim se spomene zaštita životne sredine i koji su to najveći izazovi u tom pogledu na čijem rešenju bismo trebali da radimo, kao država i društvo, ali i kao civilizacija?

termoelektrane Kolubara – po zdravlje i životnu sredinu. Ako je vojvođanski poljoprivrednik, zanima ga kako da se izbori sa eventualnom nadolazećom sušom na leto.

Mislim da to zavisi ko je i odakle dolazi vaš sagovornik. Na primer, ako je iz Velikih Crljena, verovatno ga zabrinjavaju posledice zagađenja koje dolazi iz

Ako je, pak, u pitanju žena iz ruralne Indije , moguće da je potresa to što mora da založi svoj nakit kako bi se njena porodica prehranila nakon što su im usevi desetkovani klimatskim promenama. Ako pričate sa stanovnikom male ostvrske države, brinuće o tome da li će njegovu imovinu jednog dana progutati more. A ako je reč o aktivisti iz Norveške, možda bi se zapitao da li zaista živi u toliko zelenoj zemlji s obzirom na to da su među deset najvećih izvoznika nafte. Probleme životne sre-

dine pretežno posmatramo kroz ono šta nas pogađa na lokalnom nivou. Ipak, smatram da i kolektivna svest raste i da je ono što mnoge vezuje pitanje: „Kada će i kako svet smanjiti (ili čak zaustaviti) dalje uništavanje planete koje se očito, u različitim pojavnim oblicima, odražava na sve nas?”

Šta bi izdvojila kao najveći uzročnik zagađenja u našoj zemlji i na koji način misliš da bismo mogli doći do rešenja ovog problema?

S obzirom na to da radim na portalu koji se bavi klimatskim promenama, smatram da je to sagorevanje fosilnih goriva. Usled štetnih emisija, temperature rastu – u Srbiji smo već krajem marta i početkom aprila doživeli letnje dane iako je proleće tek počelo. Kakve nas onda vrućine mogu dočekati na leto i koliko bi mogle ugroziti naše zdravlje, ali i poljoprivredu, u odsustvu mera adaptacije? U tom ključu, pitanje za neku malo dalju budućnost jeste i koje će životinjske i biljne vrste preži-

veti dodatno globalno zagrevanje. Ali i dalje od samog porasta temperatura: termoelektrane zagađuju naš vazduh, vode i zemljište. Ovo oslikava koliko su zapravo problemi životne sredine međusobno isprepletani: klimatska kriza zapravo potpiruje ekološke krize. Međutim, to znači i da implementacijom adekvatnih rešenja „ubijamo više muva istovremeno” – dobijamo podnošljivije vremenske uslove, i za nas i za sav živi svet, ali i čistiji vazduh, vode i zemljište. Svakako da je najbitniji cilj na tom putu dostizanje neto nultih emisija. Osnovno sredstvo za to jeste razvoj obnovljivih izvora, ali i upijanje gasova koji zagrevaju atmosferu. Tu funkciju već ispunjavaju okeani i šume, a onog viška emisija mogli bismo da se rešimo pomoću tehnologija za hvatanje ugljen-dioksida. Ali moramo imati na umu da su one trenutno nedovoljno istražene i razvijene… U suštini, mi smo se još 2015. u Parizu dogovorili da ćemo obuzdati globalno zagrevanje znatno ispod 2°C, a sve kako bismo, u skladu sa naučnim preporukama, izbegli najgore posledice klimatskih promena. Mnoge svetske zemlje već delaju na tom planu, ali sveobuhvatno gledajući, napredak je za sada nedovoljno brz.

Postoji li u našoj državi odgovarajuća

zakonska regulativa koja se bavi zaštitom životne sredine ili su nam po-

trebni bolji zakoni i koliko se postojeći normativni akti u realnosti zaista sprovode? Koliko se država zapravo brine o životnoj sredini i svojim građanima?

Sofijskom deklaracijom iz 2020. naša zemlja se, zajedno sa drugim zemljama Zapadnog Balkana, jeste obavezala da će do 2050. biti deo karbonski neutralnog

evropskog kontinenta uz članice Evropske unije Ali da li smo tim težnjama uopšte posvećeni ako u nedavnom izveštaju Ujedinjenim nacijama – u čijem dostavljanju, inače, kasnimo tri godine – mi navodimo da ćemo do sredine veka smanjiti štetne emisije za 69,1%, a da je dekarbonizacija srpske privrede moguća tek 2070. i kasnije? Ovo svakako nije dovoljno ambiciozno, posebno u svetlu činjenice da, skoro deceniju nakon ozvaničavanja klimatske akcije Pariskim

sporazumom, i dalje proizvodimo preko 60% struje pomoću uglja – najprljavijeg fosilnog goriva. Pri tom, sada se odjednom iz vedra neba pominju nuklearne elektrane kao spas za proizvodnju struje. Čini mi se da Srbija ne samo da dosadašnjim razvojem zelenih tehnologija nije demonstrirala dovoljne ambicije na polju borbe protiv klimat-

skih promena, već planove za ostvarivanje dugoročnih ciljeva kujemo stihijski i nedovoljno ozbiljno. Uprkos tome što nuklearne elektrane proizvode čistu energiju, one su poznate po ogromnom probijanju planiranih budžeta i rokova. Da li bi nas realizacija takvih projekta koštala izgradnje daleko isplativijih solarnih elektrana i vetroparkova, kao i reverzibilnih hidroelektrana Bistrice i Đerdapa 3?

Da li možemo sebi da priuštimo te rizike u trenucima kada nam vreme za klimatsku akciju ističe?

Nije nimalo jednostavno dati odgovore na postavljena pitanja. Mi već imamo zvanične projekcije o Srbiji bez uglja do 2050, koje su iznete u Integrisanom energetskom i klimatskom planu (INEKP). Neke od njih pokazuju da je čistija proizvodnja struje moguća i bez ikakvog oslanjanja na nuklearnu energiju, a isključivo na obnovljive izvore. Zašto bismo preusmeravali srpsku energetiku na neki skroz drugačiji put koji sa sobom nosi potencijalno ogromne troškove – kako novca, tako i vremena?

Šta je, generalno, najbitnija stvar koju svako od nas može učiniti za prirodu i koje zelene navike bismo najlakše mogli implementirati u svoju svakodnevnicu?

Iz moje perspektive, najbitnija stvar je informisanje i samorefleksija. Lako je reći: vozite se javnim prevozom ili biciklom na posao, kupujte u second hand-ovima, pređite na biljnu ishranu, izbacite plastiku, reciklirajte, kompostirajte, izgradite kućicu za ptice, zasadite šarene biljke za pčele… Međutim, moramo imati u vidu da svako od nas vodi specifične živote i u skladu sa tim, ima određena lična ograničenja. Širom Srbije, javni prevoz nije u idealnom stanju – baš nedavno čekala sam autobus u Beogradu duže od pola sata pre nego što sam shvatila da neće doći i da treba da krenem alternativnom, dužom rutom. Biciklističkih staza manjka. Cene u second hand-ovima postaju paprene. A kao vegetarijanac ili vegan, nekada je teško izbalansirati unos proteina. Pored toga, prema nekim ekspertima, ži-

vimo u plastičnom dobu i plastika nam se sama nameće, a reciklaža kod nas je tek u povoju. Takođe, nemamo svi dvorište ili baštu. Ali moja poruka svakako nije: „Nastavite da živite tako kako živite, šta vas briga”. Moja poruka je zapravo: „Uradite maksimum u skladu sa svojim mogućnostima i resursima”.

Pronađite ono što vas boli i načine na koje možete da doprinesete rešavanju tog problema životne sredine. Nekada to zahteva manje ili veće prilagođavanje – i na nama je da procenimo da li bismo, kako i kada mogli da napravimo tu tranziciju. Svakako, mi kao pojedinci postojimo u okviru sistema – i sistem kao takav može nekada da bude otežavajuća okolnost za pojedinačno delovanje, već sam

navela situaciju sa javnim prevozom. S obzirom na to da imamo moć da utičemo na donošenje odluka, možemo da izvršimo pritisak da usvoje zakone i propise koji bi olakšali naš posao.

Da li bi podelila sa našim čitaocima zbog čega si počela javno da govoriš/ baviš se ovom tematikom i koliko je zahtevno široj populaciji predočiti ekološke izazove?

Od malih nogu volim životinje, a moja mama mi je usadila i ljubav prema biljkama. Vremenom sam shvatala da svet postoji i izvan mog dvorišta – i da je taj svet u izuzetno lošijem stanju nego moj voljeni pas ili drvo oraha na koje bih se pentrala. Zagađenje vazduha, voda i zemljišta, klimatske promene, izumiranje vrsta… Čovečanstvo je na različite načine nesumnjivo narušilo Zemlju, a to možemo videti u brojnim izveštajima, pa čak nažalost i osetiti u svakodnevnom životu. Moja osnovna motivacija da se bavim novinarstvom na polju zaštite životne sredine bila je da doprinesem da društvo osvesti ozbiljnost ovih izazova. Pored toga, volela bih da kroz svoj posao ukazujem ljudi-

ma na to da, na primer, poplave nisu nastale kao rezultat uslova koje nismo

mogli da kontrolišemo. I te kako jesmo, ali decenijama ranije. Na sve toplijoj planeti, vremenski ekstremi kao što su poplave postaju surovi, učestaliji i dugotrajniji. A uzrok za sve topliju planetu leži u našoj višedecenijskoj zavisnosti od fosilnih goriva, a na čije nas negativne ishode naučnici (pre)dugo upozoravaju. Tu treba da uzmemo u obzir da karbonski budžet nismo jednako i pravedno trošili, kao i da Afrika – koja se nalazi na jednom od žarišta klimatskih promena – nije jednako odgovorna za problem kao npr. Sjedinjene Američke Države i Kina.

Svakako, rešenja postoje i želela bih da nas glavni krivci, a tu pre svega ciljam na industriju fosilnih goriva, povedu ka dekarbonizovanoj sutrašnjici.

Postoji li neka volonterska organizacija/film/serija/podkast kanal koji se bavi zaštitom životne sredine a koju bi želela da ovom prilikom izdvojiš i preporučiš svima?

Dopada mi se šta radi aktivistkinja Milica Adamović na svom Instagram profilu . Smatram da na originalan način dočarava svoju svakodnevicu u skladu sa eko-principima. Kod nje možete pronaći inspiraciju za život sa manje otpada i veganska jela, ali i zebnje o održivosti prekookeanskih putovanja. Mislim da nudi izbalansiran i pojednostavljen pregled svega sa čim se mnogi od nas suočavaju u modernom dobu –od praksi do nekih unutrašnjih bitaka.

Ne smem da izostavim ni Milju Vuković koja nas već godinama unazad preko

Kod nas postoji rastući broj zelenih projekata i pojedinaca vrednih divljenja.

svoje Fejsbuk grupe uči kako da živimo – sa manje smeća i više sreće. Ova inicijativa je u međuvremenu prerasla u regionalnu platformu Plavo i zeleno.

I za kraj malo besramne samopromocije, preporučujem da pratite i naš portal Klima101 i da se pretplatite se na naš newsletter na Substacku gde jednom nedeljno šaljemo pregled najvažnijih vesti i stručnih tekstova vezanih za klimatske promene i zaštitu životne sredine.

I za sam kraj, šta je poslednja lepa vest na temu zaštite životne sredine koja te je obradovala u skorije vreme?

Starije žene iz Švajcarske su pobedile u klimatskoj parnici protiv svoje države, i to ni manje ni više nego u Strazburu.

Evropski sud za ljudska prava doneo je presudu da je Švajcarska prekršila njihova ljudska prava zato što je dovela njihovo zdravlje – pa i živote – u opasnost, posebno tokom toplotnih talasa. Do ovoga je došlo zato što se država pokazala nedovoljno odlučnom u ublažavanju štetnih emisija.

Mene ova vest veoma raduje s obzirom na to da pokazuje da kao pojedinci možemo da izvedemo svoje zemlje pred sud zato što ne čine dovoljno da nas zaštite – i da u tom poduhvatu odnesemo pobedu.

Svakako je u pitanju presedan, ali presedan koji ubuduće može da postavi standarde za postupanje u klimatskim parnicama – kojih je sve više – kako u Evropi, tako i na globalnom nivou.

Za manje smeća i više sreće, Divlji Beograd, plavoizeleno.rs

Milja Vuković, istoričarka umetnosti i ekološka aktivistkinja koja stoji iza inicijative Za manje smeća i više sreće - Zero & Low Waste Serbia i projekta Divlji Beograd, posvećenog urbanim ekosistemima. Inspiriše je pitanje kako da kao zajednica stvaramo manje otpada i produbimo svoj odnos sa čudesnom prirodom. Kulturom, umetnošću i ekologijom se bavi kroz aktivnosti u oblasti kulturne i prirodne baštine, odnosa sa javnošću, pozorišta, plesa, rada sa decom i mladima.

Koja pitanja se neminovno postavljaju čim se spomene zaštita životne sredine i koji su to najveći izazovi u tom pogledu na čijem rešenju bismo trebali da radimo, kao država i društvo, ali i kao civilizacija?

Da li vidimo, priznajemo, znamo da smo jedno, da smo njen deo, da joj pripadamo, da smo živi deo žive, dinamične celine ili mislimo da smo korisnici, brutalni gospodari, vlasnici, lakomisleni i gramzivi, koji imaju pravo na sve? Da li znamo da sve kruži, da je sve blisko i duboko povezano ili mislimo da je moguće trovati životnu sredinu na jednom mestu, a odmah pored proizvoditi hranu i graditi dečija igrališta…? Da li osećamo poštovanje i zahvalnost, ili mislimo da imamo neko urođeno pravo na sve i da nam svega uvek treba još i još i još?

Šta bi izdvojila kao najveći uzročnik zagađenja u našoj zemlji i na koji način misliš da bismo mogli doći do rešenja ovog problema?

Psihološki, mislim da je najveći uzrok zagađenja upravo naš osećaj odvojenosti, i odsustvo poštovanja i zahvalnosti na vodi, vazduhu, hrani, lepoti i čudesnosti moćnog i strašnog sveta prirode kojem pripadamo. Mislim da taj osećaj odvojenosti omogućava da sve naše prakse budu toliko destruktivne i da, koštaju živi sistem planete tako puno… jer nismo više povezani sa posledicama, odvojeni smo, ne osećamo ih, ne saosećamo… Ne znam šta je najveći uzročnik zagađenja, toliko ih je mnogo, ali evo jedan važan koji smo često nedovoljno spremni da prizna -

mo: nafta. Njena proizvodnja postaje sve toksičnija (fracking) i destruktivnija: da bismo zbrinjavali otpad petrohemijske industrije proizvodimo nezamislive količine plastike kojom davimo sebe i živi svet, od naftnih nus-proizvoda pravimo veštačka đubriva kojima dugoročno oduzimamo plodnost zemljišta i trujemo životnu sredinu. Njena ogromna, ni sa čim uporediva kaloričnost nas je opila, a odbijamo da dovedemo u pitanje njenu upotrebu i priznamo sveobuhvatnost i dugoročnost posledica njene upotrebe.

Postoji li u našoj državi odgovarajuća zakonska regulativa koja se bavi zaštitom životne sredine ili su nam potrebni bolji zakoni i koliko se postojeći normativni akti u realnosti zaista sprovode? Koliko se država zapravo brine o životnoj sredini i svojim građanima?

Neki zakoni postoje, mnogi se nedovoljno sprovode. Mislim da je jedan od najvećih problema nenamenska upotreba Zelenog

fonda, koji je trenutno stavljen na raspolaganje Ministarstvu finansija i koji se premalo koristi za ekološke namene. To je nešto što bi sve trebalo da nas brine - ima toliko ekoloških problema u Srbiji za čiju reparaciju nema novca, a istovremeno se novac za to namenjen troši na druge stvari.

Šta je, generalno, najbitnija stvar koju svako od nas može učiniti za prirodu i koje zelene navike bismo najlakše mogli implementirati u svoju svakodnevnicu?

Čini mi se da je najvažnije da prepoznamo ono što nas raduje, što nam daje

energiju i inspiraciju - i da tome damo našu energiju i vreme. Možda deluje kao neki simplifikovani odgovor, ali to je moje iskustvo: zadataka i potreba ima

na sve strane i oni su ultra raznovrsniod najrazličitijih svakodnevnih aktivnosti, do dugoročnih sistemskih borbi, od aktivnosti za koje je potrebno strpljenje do onih za koje treba lude hrabrosti, od onih za koje je potrebna stručnost do onih za koje je potrebna naivnost i nevinost deteta… Treba da se informišemo i osetimo šta je naš zadatak, šta u ovom trenutku možemo - i to je onda ono što je najbitnije da činimo.

Mislim da prava, potrebna, tačna promena uvek započinje u pojedincima i manjim grupama, ali je istovremeno jako važno gledati šire, biti svestan širokih pokreta promena čiji smo deo.

Da li bi podelila sa našim čitaocima zbog čega si počela javno da govoriš/ baviš se ovom tematikom i koliko je zahtevno široj populaciji predočiti ekološke izazove?

Na komunikaciju, obraćanje široj javnosti, me je podstakao osećaj da je promena

neophodna i hitna, ali i da nema gotovih recepata za to kako ona treba da izgleda, tj. da je potrebno da tu promenu zaista zasanjamo, nanjušimo, osmislimo i stvorimo zajedno.

U ovom trenutku na društvenim mrežama moderiram aktivnosti ekoloških grupa koje zbirno broje skoro 40000 članova i provodim puno vremena u komunikaciji sa različitim ljudima i institucijama - promena je veoma teška i za pojedince i za velike sisteme. Tačnije, promena je i moguća i potrebna i uzbudljiva i teška.

Postoji li neka volonterska organizacija/film/serija/podkast kanal koji se bavi zaštitom životne sredine a koju

bi želela da ovom prilikom izdvojiš i preporučiš svima?

Preporučujem poeziju Meri Oliver (Mary Oliver), predavanja Robin Vol Kimerer (Robin Wall Kimmerer). Odličan mi je bio film ,,Flašaroši” Nemanje Vojinovića, dubok i topao, nedavno sam ga gledala. Preporučujem i da provodimo vreme u šumi, pod hrastovima ili vrbama, pod otvorenim zvezdanim nebom i da učimo od prirode.

I za sam kraj, šta je poslednja lepa vest na temu zaštite životne sredine koja te je obradovala u skorije vreme?

Dopao mi se protestni performans Bunta protiv istrebljenja (Extinction Rebellion Srbija) održan nedavno u Beogradu.

Zelenacija

Zelenaciju čine supružnici Aleksandar Janković i Marija Nikolić koji su se preselili u Istočnu Srbiju na potez između planina Rtanj i Tupižnica i rešili da žive od prirode i u skladu sa prirodom.

Svrha Zelenacije je da ljudima olakša prelazak u zelenije okruženje – bilo to selo ili potpuna divljina. Teme koje obrađujemo su vezane za regeneraciju zemlje i biodiverziteta, energetsku efikasnost, otpornost na klimatske ekstreme i sve drugo povezano sa životom unutar prirodnih ciklusa. Pišemo isključivo iz iskustva prikupljenog tokom života na našem imanju. Nakon 30 godina života po raznim gradovima, 2016. smo se preselili na imanje u

istočnoj Srbiji koje je u sklopu Ekološkog Udruženja. Na imanju smo od tada postavili razne sisteme neophodne za (relativno) samostalan život: sagradili smo kuću od slame, posadili šumski vrt, postavili solarni sistem, postavili sistem za skupljanje i filtriranje kišnice. Ako vam zvuči kao bajka ili nemoguća misija, verujte da je od svega po malo.

Koja pitanja se neminovno postavljaju čim se spomene zaštita životne sredine i koji su to najveći izazovi u tom pogledu na čijem rešenju bismo trebali da radimo, kao država i društvo, ali i kao civilizacija?

Da li je sredina u kojoj danas živimo u skladu sa našim telima, mentalnim sklopom i osnovnim ljudskim potrebama? Ukoliko nije, da li nas iznenađuje epidemija fizičkih i mentalnih oboljenja?

Šta bi izdvojio kao najveći uzročnik zagađenja u našoj zemlji i na koji način misliš da bismo mogli doći do rešenja ovog problema?

Zagađenje vazduha je očigledan i davno poznat problem koji se može samo ublažiti, ali ne i rešiti pod trenutnim političkim i ekonomskim režimom. Na našem podneblju ne vidim ostvarivo rešenje u predstojećim godinama za ljude koji žive u gradovima. Drugi problem je bacanje đubreta na divlje deponije, pored puteva i potoka. Naročito u ruralnim sredinama. Konkretno obrazovanje o negativnom uticaju takvog delovanja je potrebno raditi na čitavoj populaciji, i pokazati kako se zagađe-

nje životne sredine štetnim materijama nama vraća u vodu i tanjir i time prouzrokuje probleme poput neplodnosti, hroničnih oboljenja i sl.

Postoji li u našoj državi odgovarajuća zakonska regulativa koja se bavi sa zaštitom životne sredine ili su nam potrebni bolji zakoni i koliko se postojeći normativni akti u realnosti zaista sprovode? Koliko se država zapravo brine o životnoj sredini i svojim građanima?

Nisam upućen u regulative, ali merenja zagađenosti pokazuju da nisu adekvatne, kakve god da su. Isto govori i đubre, koje se u ovoj državi nalazi svuda.

Šta je, generalno, najbitnija stvar koju svako od nas može učiniti za prirodu i koje zelene navike bismo najlakše mogli implementirati u svoju svakodnevnicu?

Smanjiti potrošnju i gledati da što češće budemo proizvođači umesto potrošači, pogotovo kada su u pitanju osnovne životne potrebe: hrana, voda, grejanje, društveni život. Priznajem da je ovo jako teško postići u gradovima, i bilo nam je glavna motivacija da grad napustimo.

Da li bi podelio sa našim čitaocima zbog čega si počeo javno da govoriš /baviš se ovom tematikom i koliko je zahtevno široj populaciji predočiti ekološke izazove?

Javno govorim o ovome da bih dao ljudima jasan primer, a naročito mladima, da je drugačiji put moguć, jer mi taj put živimo. Koristimo kompost toalet, grejemo se malom količnom lokalnog drveta, posadili smo preko 300 sadnica drveća (mnoge od kojih su voćke za ličnu upotrebu), potrošnju struje smo smanjili na ispod 30% u odnosu na gradski život, skupljamo kišnicu sa krova, a otpadnu vodu tretiramo na način koji je bezopasan po životnu sredinu. Nije to život za svakoga, niti je to trajno rešenje... ali jeste jedan zanimljiv (i zabavan) eksperiment u kome bi više ljudi moglo da učestvuje, i iz kog bi moglo da proistekne dosta primenjivih tehnika za poboljšanje životne sredine.

Postoji li neka volonterska organizacija/film/serija/podkast kanal koji se bavi zaštitom životne sredine a koje bi želeo da ovom prilikom izdvojiš i preporučiš svima?

Na engleskom je jeziku, ali trenutno nema ravnog ovom podkastu – The great simplification. I za sam kraj, šta je poslednja lepa vest na temu zaštite životne sredine koja te je obradovala u skorije vreme?

Vesti su često šarene laže, i kada se detaljno analiziraju izgube svoje lepotu. Sa druge strane, lepo mi je da vidim decu u šumi i koliko im ta sredina dobro paše, za razliku od mnogih drugih u koja se stavljaju. Dok god bude šuma u našem podneblju, biće i potencijala za ispoljavanje lepote.

mama bira zeleno

Anja Šepa je po zanimanju master ekonomije, a u svakodnevnom životu mama tri devojčice, zaljubljenik u pri rodu i kreativac koji svoju kreativnu stranu ispoljava na instagram stranici @mama_bira_zeleno. Neguje holistički pristup životu i roditeljstvu, a najviše se zalaže za prirodna, low tox rešenja u ishrani, održavanju doma, „uradi sam” igre za decu, kao i aktuelne incijative vezane za zaštitu životne sredine na svim nivoima.

Koja pitanja se neminovno postavljaju čim se spomene zaštita životne sredine i koji su to najveći izazovi u tom pogledu na čijem rešenju bismo trebali da radimo, kao država i društvo, ali i kao civilizacija?

Pitanje životne sredine se dugo smatralo čisto naučim pitanjem, koje nije zauzimalo mnogo prostora u svakod-

nevnim mislima pojedinaca. Međutim, veliko zagađenje osnovnih resursa koji su ljudima potrebni za opstanak poput vazduha, vode i zemljišta, posebno u velikim gradovima, nateralo je i nas, da kažem obične građane, da aktivno delujemo u smeru zaštite svog zdravlja. Pitanje zagađenja u današnje vreme nije više samo pitanje nauke, već pitanje opstanka ljudske vrste i planete i utiče na svakog od nas, bez izuzetka, a mnogi faktori zagađenja su već sada van našeg uticaja, što nas navodi na to da aktivno delujemo kao pojedinci i kao zajednica na smanjenje onih izvora zagađenja na koja se može uticati.

Fotograf: Klaus photography by Olivera

Šta bi izdvojila kao najveći uzročnik zagađenja u našoj zemlji i na koji način misliš da bismo mogli doći do rešenja ovog problema?

Teško je izdvojiti najvećeg uzročnika zagađenja, jer smatram da svi izvori zagađenja, čak i minimalni, uvećavaju taj kumulativni toksični teret koji pada na svakog pojedinca. U poslednje vreme zagađenje vazduha se stavlja kao vodeći problem, usled velikog broja izduvnih gasova od saobraćaja, emisija iz fabrika i slično i njega građani pokušavaju rešiti npr. kupovinom prečišćivača za svoje domove, međutim smatram da rešenje u ovom slučaju treba da dolazi iz državnog vrha, gde će se posebnim regulativama urediti odnosno stimulisati npr. korišćenje hibridnih ili električnih automobila sa smanjenom emisijom štetnih gasova, odnosno biće stroge regulative i kazne za ispuštanje štetnih gasova u industrijskoj proizvodnji. Pooštrena kontrola je definitivno jedan od mehanizama koji može obezbediti bolje poštovanje ekoloških propisa, a

takođe veliku ulogu igra i edukacija građana putem različitih ekoloških panela, radionica i sličnih aktivacija.

Postoji li u našoj državi odgovarajuća zakonska regulativa koja se bavi zaštitom životne sredine ili su nam potrebni bolji zakoni i koliko se postojeći normativni akti u realnosti zaista sprovode? Koliko se država zapravo brine o životnoj sredini i svojim građanima?

Smatram da zakonska regulativa postoji, ali da se možda ne sprovodi maksimalno, odnosno po mom mišljenju treba pojačati kontrole sprovođenja zakonskih propisa na svim poljima i aktivno raditi na novim „zelenim” inicijativama, po uzoru na Evropsku Uniju. Imam utisak da je kod nas sve u teoriji propisano, ali se u praksi ne sprovodi do kraja i sigurno ima prostora za državne organe da dodatno rade na polju zaštite životne sredine i očuvanju prirodnih bogatstava kojih ova država, svi ćemo se složiti, ima mnogo.

Šta je, generalno, najbitnija stvar koju svako od nas može učiniti za prirodu i koje zelene navike bismo najlakše mogli implementirati u svoju svakodnevnicu?

Verujem da na nivou svakodnevnice svako od nas može uvesti neke jednostavne rutine koje nam neće oduzeti mnogo vremena, a za prirodu će, na nivou društva, značiti mnogo, poput gašenja vode dok je ne koristimo, gašenja svetla kad nismo u sobi, nošenje cegera umesto plastične kese u prodavnicu, što manje bacanja hrane, prelazak na zdravije posuđe od nerđajućeg čelika ili stakla i maksimalno izbegavanje plastične ambalaže, korišćenje kozmetičkih preparata od prirodnih sastojaka, prosleđivanje odeće koja se ne koristi umesto bacanja, šetnja ili vožnja bicikla umesto vožnje autom itd. Verujem da svako od nas može da uradi bar nešto, ako ne i sve sa ovog spiska, a ideja ima još mnogo.

Da li bi podelila sa našim čitaocima zbog čega si počela javno da govoriš/ baviš se ovom tematikom i koliko je zahtevno široj populaciji predočiti ekološke izazove?

Trenutak kad sam ja osvetila da otpad koji bacim u kantu ne prestaje da bude moj problem je bio ključan u ekološkom smislu za mene. Zapravo, svaki otpad i svako zagađenje jeste moj i naš zajednički problem, jer on neće nestati sa ove planete, već smo mi odgovorni za njegovo pametno zbrinjavanje. Ljudi u svakodnevnoj žurbi i stresu jednostavno zaborave na to i mislim da nam je svima potreban čest podsetnik šta sve ustvari možemo da učinimo za prirodu. Ovo polje je uvek nekako bilo „nepopularno” i „dosadno”, ali smatram da na njemu treba još mnogo kolektivnog rada i upravo sam zbog toga rešila da to bude jedan od pravaca kojim se bavim na društvenim mrežama. Posebno se ističe serija igara za decu koje ja volim da nazivam #recikliraj igru, jer sam želela da pokažem roditeljima da će se dete isti period vremena, možda i duže, igrati sa nekom igračkom napravljenom od kartona ili otpada, a u koje je uložilo sopstveni trud, nego sa kupovnom, često plastičnom igračkom na baterije koja će mu kratko držati pažnju i na kraju biti zaboravljena.

Postoji li neka volonterska organiza-

cija/film/serija/podkast kanal koji se

bavi zaštitom životne sredine a koje bi želela da ovom prilikom izdvojiš i preporučiš svima?

Kao mama troje dece, posebno sam fokusirana na program koji se plasira deci, a vezan je za temu zaštite životne sredine. Poslednje što smo odgledali zajedno jeste predstava za decu „Nešto zeleno”, koja putuje širom zemlje, a na veoma slikovit način prikazuje ključne ekološke probleme i daje deci sliku kako nekim malim delima mogu puno doprineti zdravijoj životnoj sredini. Smatram da je posebno značajno od malih nogu negovati zdrava načela, jer će to postati deo identiteta dece i na odgovaran način će se ponašati i kao odrasle osobe. Iz tog razloga, volela bih više ovakvih inicijativa u budućnosti.

Pored toga, postoje organizacije poput Čepom do osmeha, koja je često inicijator projekata za dobrobit životne sredine i ima humanitarni karakter. U današnje vreme postoji i veliki broj filmova koji se bave ovom temom, a snažan utisak je na mene ostavio film „Dark waters”, koji je baziran na istinitim događajima i sigurno će vam otvoriti oči za neke ekološke probleme.

I za sam kraj, šta je poslednja lepa vest na temu zaštite životne sredine koja te je obradovala u skorije vreme?

Poslednje što sam čula jeste inicijativa Ukidanja jednokratnih plastičnih čaša u vrtićima koja me je jako obradovala, jer smatram da je to ogroman vid zagađenja prirode plastičnim otpadom, s obzirom na broj dece koja svakodnevno pohađa vrtiće na nivou cele države. Osim što je izvor zagađenja, smatram da piti iz plastične ambalaže nije zdravo rešenje ni za odrasle, a posebno decu, tako da sam sa zadovoljstvom potpisala peticiju i apelujem i na ostale da to urade, da bi se na nivou države donela zakonska uredba koja pravno uređuje ovu oblast. Nadam se da ćemo u skorijoj budućnosti biti svedoci mnogih lepih vesti vezano za zaštitu životne sredine jer to istovremeno znači i lepe vesti za našu budućnost, kao pojedinaca i kao zajednice.

Ekologija

Piše: Nataša Bućić

Da li se ljubav prema prirodi može zapakovati između dve korice? Da li tako upakovana može izbistriti razloge našeg postojanja na ovoj divnoj planeti? I da li nam može dati odgovore zašto pokušavamo da se odmetnemo i razrušimo vekovima građene sisteme? Da, knjige to mogu! Na vama je samo da izaberete autore koje najviše prijaju vašem senzibilitetu, a mi smo tu da vam preporučimo neke od njih.

Ovaj, širom sveta poznati, hroničar prirode rođen je 8. maja 1926. godine u Ajvortu, u zapadnom Londonu. Još kao dečak bio je zainteresovan za prirodufosile je smatrao veoma interesantnim, sakupljao je guštere, žabe i zmije, koje je držao u raznim akvarijumima, provodeći dosta vremena u bašti i baveći se istraživanjem. Nakon studija zoologije i geologije na Univerzitetu u Kembridžu, proveo je dve godine u Kraljevskoj mornarici, pre nego što je 1950. godine započeo karijeru na britanskoj televiziji (BBC). Svoju priliku je prvi put dobio pred kamerama 1954. godine, kada je u na kratko zamenio voditelja emisije „Zoo Kuest”, koji je u tom tre-

nutku bio odsutan zbog bolesti. Šezdesetih i sedamdesetih godina Atenboro je napredovao u viši menadžment televizije, ali je povremeno putem medija delio priče sa svojih putovanja širom sveta. Te 1973. godine, podelivši svoje avanture sa putovanja u Indoneziju stekao je planetarnu popularnost. Od 1979. godine on piše i producira revolucionarnu seriju „Život na zemlji”, koja će ga učiniti planetarno popularnim, sa publikom od 500 miliona ljudi koja je pomno pratila njegove avanture (setimo se samo antologijske scene slavnog voditelja koji leži u šipražju sa planinskim gorilama Ruande).

Atenboro koji ove godine puni 98 godina, nakratko se pojavljuje na početku svoje serije „Sisari”, ali u ostalim slučajevima uglavnom ima ulogu naratora, što je zaista veliki izazov ali i uspeh u desetoj deceniji života, naročito ako uzmemo u obzir da je imao dvostruku operaciju kolena i ima ugrađen pejsmejker. Samo za svoju seriju „Život ptica” iz 1998. godine prešao je put od 256.000 milja, što je ekvivalentno desetostrukom obilasku sveta. Interesantno je da je preko četrdeset biljnih i životinjskih vrsta dobilo ime po njemu, kao i jedna nebeska konstelacija koja ima oblik plavog kita.

Tokom poslednjih šest decenija Atenboro je stekao status televizijsko-prirodnjačke ikone, vodeći gledaoce zajedno sa sobom putevima prašuma, pustinja i ledenih predela. Recimo za snimanje „Žive planete” 1984. godine koristio je prilagođenu ronilačku opremu, kako bi se spustio na dubinu od 1000 stopa da bi gledaocima približio živi svet Velikog koralnog grebena.

Atenboro je moćan ambasador prirode, na ekranu i van njega, koji pokreće revolucije protiv gubitka biodiverziteta, uništavanja životne sredine i klimatskih promena. Na klimatskom samitu UN COP26 2021. godine u Glazgovu, u Škotskoj, otvoreno je govorio o ekološkim problemima, apelujući na srž problema i ukazujući na ironiju trenutka u kom su mnogi svetski lideri na isti taj skup doleteli svojim privatnim avionima, direktno utičući na porast zagađenja atmosfere.

Iako Atenboro oštro kritikuje situacije sa kojima se životinje suočavaju, u serijalu „Sisari” naglašava da postoje i razlozi za nadu, kao što je udvostručenje broja bengalskih tigrova širom Indije poslednjih decenija ili predani rad naučnika u Patagoniji čije je praćenje kretanja plavih kitova dovelo do stvaranja zaštićenih područja sa manjim brodskim saobraćajem. Autor kaže: „Sad smo svesniji pretnji koje stvaramo, pa smo u poziciji da učinimo sve što možemo da ih sprečimo.”

Dejvid Atenboro je veliki ljubitelj pisane reči i rado ističe da ga čitanje u večernjim satima ispunjava, ali i inspiriše. Na pitanje koju bi štampanu knjigu najviše voleo da ima, ističe da bi to bilo delo „Hortis Sanitatis“ iz 15. veka, što je prvo pisano delo o istoriji prirode koje

se bavilo lekovitim svojstvima biljaka i njihovim benefitima za ljudsko zdravlje (u prevodu „Vrt zdravlja“ ). A što se tiče pisanih dela ovog plodnog autora naša čitalačka publika ima priliku da na policama knjižara pronađe dve knjige: Život na našoj planeti, kao i najnovijuŽiva planeta: Mreža života na Zemlji.

Život na našoj planeti: Moje svedočenje

i vizija budućnosti, Dejvid Atenboro

(izdavačka kuća Laguna, 2021. godina)

Ova knjiga prati istoimeni Netflix-ov dokumentarac koji je premijerno prikazan 28. oktobra 2020. godine, a koji je nastao kao plod rada poznatog dokumentariste, njegovog režisera i producenta Džonija Hjuza i naučnog tima Svetske fondacije za prirodu (WWF) koji upozoravaju ljudsku populaciju na efekte klimatskih promena i posledice gubitka biodiverziteta, ali takođe nudi

i mere koje bi mogli preduzeti kako bi sprečili prirodnu katastrofu.

Knjiga „Život na našoj planeti” je podeljena u tri celine. Uvodni deo je napisan kao osvrt na Pripjat u Ukrajini i nuklearnu katastrofu koja se dogodila u Černobilju, kojim autor direktno upire prst u celokupno čovečanstvo kao glavnog krivca za devastaciju prirode i trajno remećenje ravnoteže u živom svetu. Prva celina knjige pod nazivom Moje svedočenje sadrži najzanimljivije delove Atenborove filmske karijere, kratke autobiografske epizode, priče o istoriji života na našoj planeti, kao i svedočenja o usponu naše civilizacije. U tekstu je primetna i njegova sve veća zabrinutost za promene koje se dešavaju, a čiji je živi svedok. Osvrće se, između ostalog, i na porast ljudske populacije, CO2 i sve veću ugroženost biodiverziteta, i rizik nestanka mnogih biljnih i životinjskih vrsta. Drugi deo knjige koji nosi naziv Šta je pred nama prilično je sažet

i služi kao veza ka trećoj celini, unoseći nekoliko važnih koncepata koji predstavljaju transparentnu proveru sadašnjeg trenutka. Jedna od njih je ubrzan razvoj čovečanstva i njegovih proizvodnih aktivnosti nakon pedesetih godina, što za rezultat ima razarajući uticaj na životnu sredinu. Druga stavka je Model planetarnih granica koji je izradio Johan Rokstrom i njegove kolege koji u naučnim okvirima o Zemljinim sistemima razgraničavaju „bezbedan operativni prostor za čovečanstvo”, identifikujući njegove granice i dolazeći do zaključka da je čovek svojim nesavesnim aktivnostima neke od njih odavno prešao. Govori i o mogućim prelomnim tačkama na kojima se možemo naći u bliskoj budućnosti, kao što su odumiranje šuma ili otapanje permafrosta, ali ostavlja prostor za činjenicu da je promena moguća premeštajući fokus sa katastrofalnih ishoda na načine kako bi mogli da se vratimo na puteve prirode. Sve ovo nas dovodi do treće celine u knjizi -

Vizija budućnosti: kako da vratimo divljinu svetu, gde se Atenboro osvrće na minimalne zahteve koji su dovoljni da bi se postiglo ljudsko blagostanje. Tu su navedeni i koraci koje je neophodno preduzeti kako bismo zaštitili planetu, sa osvrtom na „zelena rešenja” koja su zasnovana na prirodnim mehanizmima i za cilj imaju obnavljanje biodiverziteta. Autor se bavi antropocentrizmom ističući da smo prešli put od svesti da smo deo prirode do činjenice da smo potpuni izgnanici iz prirode, za šta sami snosimo posledice. Zastrašujuće je to što svaka generacija sve siromašnije okruženje smatra za novo normalno, kao i to što se stalni rast na uštrb našeg prirodnog okruženja uzima kao premisa napretka. Atenboro ukazuje na to koje i kakve promene treba uvesti u privredu i poljoprivredu, da naše liste želja treba da budu skromnije, da treba da se

okrenemo popravci i reciklaži, oslanjajući se sve više na cirkularnu ekonomiju. Karbonski otisak će biti regulisan ne samo primenom visokotehnoloških rešenja, već i pošumljavanjem na kopnu, ali i uzgojem šuma algi u moru. Uvođenje i širenje strogo zaštićenih područja omogućiće povratak i revitalizaciju mnogih biljnih i životinjskih vrsta. Knjiga se takođe bavi brojkama i stabilizacijom ljudske populacije kroz „izlečenje od siromaštva“, ali i programe osnaživanja žena. U jednom segmentu autor kaže: „Često govorimo o spasavanju planete, ali istina je da moramo da uradimo ove stvari da bi smo spasili sebe.” Da li se u središtu ovakvog narativa krije formula za opstanak civilizacije, da li je to licemerno ili sebično i da li je čovek sposoban da svojim aktivnostima povrati ravnotežu? Izgleda da će glad za prosperitetom biti ugušena tek u trenutku kad otpočne borba za goli opstanak. Da li će tad biti prekasno?

Živa planeta:

Mreža života na zemlji, Dejvid Atenboro (izdavačka kuća Laguna, 2024. godina)

Ova knjiga je zasnovana na nekoliko serijala snimljenih za BBC. I ona i pomenuti serijal predstavljaju nastavke ranijih serijala i knjige pod naslovom Život na Zemlji (Life on Earth).

Ovo je revidirano i ažurirano izdanje knjige koja je prvobitno objavljena 1984. godine, kao prateći deo istoimenog dokumentarnog filma. Uprkos tome što knjiga ima samo 290 stranica, potrebno je malo više vremena kako biste je pročitali zbog temeljnog pristupa autora, kao i mnoštva informacija.

On pažljivo secira našu planetu na osnovu klimatskih karakteristika, deleći je na oblasti kao što su polarni svet, džungla, more, pustinja, nebeske visine, a onda pažljivo uvodi čitaoca u svaku od tih oblasti upoznajući ga sa vrstama koje tu žive i napreduju kroz viševekovne pro-

cese prilagođavanja. Vodi nas na mesta gde su se živa bića prilagodila svojoj

životnoj sredini na poseban način. To je uočljivo kod izolovanih lokacija, kao što su ostrva usred Tihog ili Indijskog okeana.

Uznemirujući su delovi knjige u kojima Atenboro opisuje posledice ljudskog

delovanja na živi svet. Zadovoljavajući

svoje sebične potrebe, a često i bezrazložno čovek je sa lica Zemlje zbrisao čitave populacije, ali i vrste, sistemski ili iz nekog nepostojećeg razloga. Usled urušavanja čitavih ekoloških sistema, broj vrsta opada alarmantno velikom brzinom i pitanje je koliko će njih dočekati blisku budućnost. Duboko je razočaravajuća ljudska destruktivna priroda, ako uzmemo u obzir da smo i mi deo evolucije. U šta smo se to pretvorili? Zašto ne uloviti samo ribu koja nam je potrebna, kad možemo izloviti sve? Pronašli smo novu vrstu, zašto da je ne istrebimo do izumiranja? Zašto čovek sebe smatra posebnim? Kako da shvatimo da smo mi samo delić u ovoj beskrajnoj slagalici života? Kako da osvestimo trenutak u kom smo postali pohlepne štetočine i kako da prepoznamo što više onih među nama koji predstavljaju svetlo u daljini? To su oni koji misleći za danas, počinju da štede za sutra. Jedan od njih je i Dejvid Atenboro. Gledajte njegove dokumentarce i čitajte knjige, kako bi znanjem prokrčili put u bolje sutra.

Peter Voleben je rođen 1964. godine u centru Bona, i već sa šest godina je odlučio da će uloga čuvara prirode biti njegov životni poziv. Školovao se na Univerzitetu primenjenih nauka za šumarstvo, a zatim su usledile dve decenije rada u Državnoj upravi za šumarstvo Rajna-Palatinat. Posle nekoliko godina rada na poziciji upravnika kancelarije za šumarstvo Voleben je prebačen, kako on to kaže - u oblast iz snova, šume u dve male Ajfelove zajednice postale su njegov profesionalni dom.

Nakon rada u državnoj službi aktivno se posvetio ostvarivanju svojih ekoloških ideja u praksi. Godine 2007. počeo je da piše knjige, objavljujući ih velikom brzinom - na jednu ili dve godine. Ipak, njegovih prvih petnaest pisanih dela dospelo je do skromne publike. Kasnije je shvatio da je to verovatno zato što su napisane u mračnom tonu i Imaju naslove kao što su Šuma bez čuvara: U zabiti lovačkih interesa i šumarstva i

Šuma: Čitulja. Nakon perioda depresije zbog prezaposlenosti, odlučio je da promeni ton kojim će se obraćati široj javnosti. Njegova šesnaesta knjiga Tajni

život drveća iz 2015. godine, napisana je jednostavnim književnim jezikom. U njoj se fokusirao na nova i ne tako nova naučna otkri ć a koja ukazuju na društvenost i čulnu unutrašnjost drveta. Njegov izdavač je naručio tiraž od 270 primeraka, ali iz razloga koje Voleben još uvek pokušava da shvati, knjiga je procvetala, a potom eksplodirala: prodata je u više od milion primeraka samo u Nemačkoj, i više od tri miliona kopija širom sveta. Voleben danas ima svoj časopis, podkast, dokumentarac i TV emisiju, u kojoj vodi nemačke poznate ličnosti na putovanje kroz prirodu i preživljavanje. Nedavno je pozvan da govori pred Evropskim odborom, a konsultovao se i sa liderima nemačke stranke Zelenih o njihovoj šumskoj politici.

Tajni život drveća, Peter Voleben

(izdavačka kuća Laguna, 2017. godina)

Svojom najprodavanijom knjigom Voleben nas vodi u unutrašnjost šumske zajednice upoznajući nas sa njenim neverovatnim sposobnostima - priča nam o drveću koje međusobno komunicira i ima pamćenje, razmenjujući poruke putem posebnih signala. Upoznaje nas sa izrazom Wood Wide Web koji pred-

stavlja specifičnu mrežu izgrađenu od korenja drveća i velikog broja vrsta gljiva putem koje cela zajednica razmenjuje hranjive materije.

Podelićemo sa vama još zanimljivih činjenica koje možete pronaći u knjizi: prosečan životni vek bukve je 400 godina, a svoju polnu zrelost stiče između 80-150 godina. U prirodnom staništu vole da žive u zajednicama gde međusobno komuniciraju i potpomažu se na različite načine putem korenovog sistema. Svoju energiju racionalno raspoređuju i troše je na rast, regeneraciju, odbranu od neprijatelja/nepogoda, razmnožavanje. Bukve planiraju svoje potomstvo, poštuju tuđi prostor, velikodušno potpomažu najslabije primerke u sastojini. Žive u dosluhu i živahnoj komunikaciji sa svojim okruženjem i ono najbitnije – služe se osobinama kao što su tolerancija, strpljenje, međusobno poštovanje, požrtvovanost i duboko poimaju bitnost postojanja svake jedinke u lancu.

Ukoliko želite bolje da upoznate ovaj beskrajni divni svet koji nas okružuje, kao i zakone po kojima on funkcioniše, onda je ovo prava knjiga za vas. Mnogo je razloga da saznamo nešto više o našim „ovozemaljskim cimerima“ koji nas mogu naučiti svojim viševekovnim mudrostima i samim tim učiniti naše živote smislenim i kvalitetnijim. Živeti u prirodi i sa prirodom, uvek i svuda.

Moć drveća, Peter Voleben

(izdavačka kuća Laguna, 2023. godina)

Drveće poseduje mnoge super-moći, a u redovima koji slede navešćemo samo neke od njih. Sledeći put kada budete šetali parkom po vrelom danu, odvojite trenutak da sednete ispod velikog starog drveta. Dok uživate opušteno ispod senovitih grana, videćete da je temperatura oko dva stepena niža nego da ste ispod suncobrana. Zašto? Zato što zrelo listopadno drvo oslobađa ogromnu količinu vode iz svog liš ć a, koja hladi okolni vazduh dok isparava, baš kao što znojenje hladi naša tela.

Svako ko je zasadio drvo u svojoj bašti zna da ono ima širok efekat – čini vašu baštu hladnijom leti i toplijom zimi. Šume to rade veoma spretno i učinkovito. Listopadna šuma leti je često hladna kao planinsko jezero. Berlin je na primer za petnaest stepeni topliji od šuma koje ga okružuju. Monokulture četinara koje su omiljene među komercijalnim šumarima nisu se pokazale toliko dobrim u snižavanju temperature - toplije su do osam stepeni od svojih listopadnih kolega.

Autor se u ovoj knjizi orijentiše ka budućnosti šumskih ekosistema ističući važnost upravljanja istim. Seča i uništavanje šumskog fonda ne mogu biti tako lako nadoknađeni jednostavnim masovnim pošumljavanjem, zato što moramo shvatiti da su u pitanju čitavi ekosistemi izgrađeni od životinja, gljiva i bakterija. Nasumično masovno pošumljavanje može dovesti samo do formiranja zelenih površina koje su podložnije bolestima i različitim vrstama fizičkih oštećenja. Sa toplinom i entuzijazmom po kojima je autor od ranije poznat čitaocima, Vo-

leben deli nova naučna otkirića o tome kako šume oblikuju klimu - kako lokalno tako i širom sveta, kako se drveće prilagođava promenljivim uslovima životne sredine kroz prenošenje znanja na svoje potomstvo i u kojoj meri starija šuma može imati najrazvijenije strategije preživljavanja klimatskih promena. U srcu Mo ć i drve ć a leži Volebenova tvrdnja da naš opstanak zavisi od poverenja u drevne šume i omogućavanja njihove

nesmetane egzistencije. Dovoljno je da ih samo ostavimo na miru, kako bi one što lakše prepoznale novonastalu situaciju u svojoj životnoj sredini (koju je izazvao ljudski faktor), prilagodile se i nakon toga vratile u balans poljuljanu ravnotežu. Treba biti strpljiv i verovati, zeleni deo naše planete će sve ostalo uraditi sam. Dovoljno je da čovek minimizira svoj uticaj i na taj način će izvršiti najveći doprinos oporavku prirode! Volebenova ideja je svedena i jasna: ostavite šume na miru! Prestanite da se petljate s njima, misleći da se sa klimatskim promenama možemo nositi bolje od prirode.

„Kada je potrebno, drveće u šumi pomaže drugom drveću koje je slabo ili gladno… kesteni zasađeni duž usamljenog seoskog puta daleko od prirodne šumske zajednice očigledno su sami i moraju se boriti da prežive bez ikakve pomoći porodice.“

Piter Voleben, Moć drveća, (2023)

Učimo od prirode i pomozimo jedni drugima, zato što jedino kao zajednica možemo opstati.

Na 55. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu Geopoetika je dobila nagradu za izdavački poduhvat godine - za pokretanje izdanja Ekopoetike. Prema rečima sajamskog žirija, nagrada je pripala Geopoetici jer je ovim izdanjem otvorila novi i važan put u izdavaštvu, ostajući pritom verna svom prepoznatljivom izdavačkom konceptu. U okviru

edicija Ekopoetika do sada su objavljeni naslovi: Ekološka inteligencija (Danijel Goleman), Lutalaštvo, istorija hodanja (Rebeka Solnit), Naš izbor (Al Gor), Tajni govor prirode (Žan-Mari Pelt) i Muke svetskog mora (Alana Mičel) .

Ekološka inteligencija, Danijel Goleman (Geopoetika izdavaštvo, 2010. godina)

Šta zapravo predstavlja pojam „ekološka inteligencija”‘? To je sposobnost pojedinaca da primene ono što su naučili o svom uticaju na životnu sredinu kako bi stvorili promene u svom ponašanju i živeli održivije. Autor bestselera „Emocionalna inteligencija” nam donosi knjigu

„Ekološka inteligencija”– otkrivajući skri-

vene ekološke posledice onoga što pravimo i kupujemo i kako sa tim znanjem možemo da pokrenemo suštinske promene koje svi moramo da primenimo kako bismo spasili našu planetu i sebe.

Kupujemo „biljne“ šampone koji sadrže industrijske hemikalije koje mogu ugroziti naše zdravlje ili zagaditi životnu sredinu. Ronimo do velikih dubina da vidimo koralne grebene, ne shvatajući da sastojak naše kreme za sunčanje hrani virus koji ubija greben. Nosimo majice od organskog pamuka, ali ne znamo da njegove boje mogu da dovedu fabričke radnike u opasnost od leukemije. U Ekološkoj inteligenciji, Danijel Goleman nam otkriva zašto je toliko mnogo proizvoda koji su označeni kao prividno zeleni, a ustvari njihovim konzumiranjem samo produbljujemo ekološku krizu.

Autor knjige tvrdi da će se ravnoteža snaga pomeriti sa prodavca na kupca, jer nas već sad najnovija generacija tehnologija obaveštava o ekološkim činjenicama proizvoda koje konzumiramo već na mestu kupovine. Ova „radikalna transparentnost“ će omogućiti potrošači-

ma da donose pametnije odluke o kupovini i nateraće kompanije da preispitaju

i reformišu svoje poslovanje, uvodeći, tvrdi Goleman, novo doba konkurentske prednosti.

Goleman u svojoj knjizi ističe da je ekološka inteligencija svest o tome kako naši postupci utiču na svet oko vas. Ovo uključuje učenje uticaja različitih proizvoda i procesa na „geosferu“, „biosferu“ i „sociosferu“. Jednom kada razvijemo svoju ekološku inteligenciju, verovatno ćemo postati druga vrsta potrošača.

Fakultet za medije i komunikacije od 2008. godine aktivno objavljuje knjige iz oblasti filozofije, teorije umetnosti, sociologije, psihologije, političke teorije, teorije filma, teorije medija i novih medija. Do sada su izdali preko sto naslova angažovane literature, a iz edicije Filoxenia rado preporučujemo sledeća dela: Svet u plamenu, Naomi Klajn (izdavač FMK, 2022. godina)

Naomi Klajn je višestruko nagrađivana kanadska novinarka, autorka i aktivistkinja. U svom radu se zalaže za alterglobalizam i održanje životne sredine. Postala je internacionalno poznata sa svojom prvom knjigom No Logo u kojoj govori o manama kapitalizma, neoliberalizma i globalizacije kroz kritiku marketinške i brending prakse velikih kompanija. Poslednjih godina se u potpunosti posvetila borbi za klimatsku pravdu, odnosno, skretanje pažnje na konflikt između posledica nekontrolisanog kapitalizma i smanjenja globalnog zagrevanja.

Sa izveštajima koji se protežu od sablasnog Velikog koralnog grebena, preko učestalo zadimljenog neba pacifičkog severozapada, do Portorika posle uragana, pa sve do Vatikana koji pokušava da izvrši neviđenu „ekološku konverziju” - sve su ovo produkti sistema koje je neophodno transformisati kako bi ponovo uspostavili ravnotežu.

„Klimatske promene zahtevaju da trošimo manje, ali sve što znamo je da budemo potrošači. Klimatske promene nisu problem koji se može rešiti jednostavno promenom onoga što kupujemo. U suštini, to je kriza nastala usled prekomerne potrošnje od strane relativno bogatih, što znači da će najmanijakalniji potrošači na svetu morati da konzumiraju manje da bi drugi mogli da imaju dovoljno za život. Problem nije u „ljudskoj prirodi“, kako nam se često govori. Nismo rođeni da moramo toliko da kupujemo, a u nedavnoj prošlosti smo bili jednako srećni (u mnogim slučajevima srećniji) konzumirajući znatno manje. Problem je u naduvanoj ulozi koju je potrošnja počela da igra u našem vremenu. Kasni kapitalizam nas uči da kreiramo sebe kroz naše potrošačke izbore: kupovina je način na koji formiramo svoje identitete, pronalazimo zajednicu i izražavamo se. Prema tome, reći ljudima da ne mogu da kupuju onoliko koliko žele jer su sistemi podrške planete preopterećeni. Ovo je verovatno razlog zašto od tri originalna zahteva za očuvanje životne sredine - smanjenje, ponovna upotreba, recikliranje, samo je treći stekao popularnost, jer nam omogućava da nastavimo sa kupovinom sve dok smeće stavljamo u pravu kutiju. Druga dva, koja zahtevaju da konzumiramo manje, bila su prilično nepopularna po dolasku.”

Naomi Klajn

Tri ekologije, Feliks Gatari

(izdavač FMK, 2021. godina)

U Tri ekologije, Gatari pokušava da se ponovo fokusira i preispita naše načine suprotstavljanja kapitalizmu i načine na koje razmatramo otpor istom, kroz razvoj trougaonog ekološkog koncepta ekosofije. Ekosofija uključuje elemente mentalne, socijalne i ekološke ekologije, međutim, glavni fokus je na subjektivnom i individualnom kontekstu i načinima na koji se ona može rekonstruisati da bi se dao ton promenama i uticalo na društvenu dinamiku uništavanjem politike „beskonačnog rasta" kapitala.

Ovo je knjiga koja donosi filozofski i nešto složeniji pogled na ekologiju, čineći da ponovo razmotrimo mehanizme zaštite životne sredine, kao i da iznova lociramo uzroke koji su vidno uticali na savremeni sunovrat našeg okruženja.

Veoma sam srećna što među našim savremenicima ima toliko oštroumnih ekologa, šumara, filozofa i novinara koji nesebično dele svoje znanje, ali takođe i svoje ideje. Za koji god ekološki pristup u književnosti se opredelili, jedno

je sigurno, treba početi od sebe, svog okruženja i svog dvorišta. Svakodnevne navike, umerenost, promišljenost u kupovini i direktan uticaj na zajednicu koji se reflektuje transparentnim deljenjem zeleno orijentisanih sadržaja, ne smeju da izostanu. Zato - pokupite smeće za sobom, u nabavku ponesite ceger, kupujte domaće proizvode od malih proizvođača, insistirajte na sirovinskom sastavu. Zdrava životna sredina proizlazi samo iz zdravo razvijene ekološke svesti i bilo bi poželjno da svi budemo svetionici i glasnici čiste i održive planete na stazama budućnosti.

PLEZIRr I TU AL

Fotografije: privatna arhiva Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Barbara Medić

O zdravim navikama, omiljenim dnevnim i ritualima u ishrani, pripremi obroka i tematskim radionicama, osmišljavanju recepata i menija za veganski i plant based doručak razgovarala sam sa Barbarom Medić, promoterkom zdrave ishrane i vlasnicom online bio šopa Bio svijet.

Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza kojima čovečanstvo danas svedoči, psiholozi nam kažu da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.

Kako započinješ dan?

Dan započinjem skincare ritualom i pranjem zuba, zatim napitkom od limuna i spiruline, pa pola sata do sat vremena nakon toga ide doručak i kava.

Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?

Za mene je to sve u čemu istinski uživam, onaj osjećaj zadovoljstva u trbuhu, bilo da se radi o ukusnom obroku, zagrljaju, super putovanju, pjevanju iz petnih žila na koncertu i slično.

Na koji način brineš o svom zdravlju?

Na više načina. Prehrana mi je tu možda najvažnija, iako sam gurman i sve volim jesti, uvijek se trudim napraviti neki balans i izabrati zdraviju opciju ili obogatiti obrok zdravim dodacima, također redovno uzimam kvalitetne dodatke prehrani ovisno o godišnjem dobu ili trenutnom stanju organizma.

Zdrava hrana je deo tvog života i u fokusu je tvojih društvenih mreža bilo da deliš recepte, sličice iz bašte sa ostrva ili dodatke ishrani koje sama konzumiraš. Kako si ušla u svet zdrave hrane i kako je nastao Bio svijet?

Zdrava hrana je nešto što me je oduvijek privlačilo, ali i nešto s čime sam odrasla, kod bake na otoku gdje sam brala rajčice iz njenog vrta, pila svježe kozje mlijeko i jela domaća jaja, do toga da sam doma uvijek imala skuhan ručak koji je uvijek bio zapravo zdrav, jer je mama tako kuhala. Već kao mlada cura sam počela istraživati neke nove stvari na području zdrave prehrane i to mi je ostala opsesija do danas. (smeh)

Otvaranje Bio svijeta dogodilo se slučajno i time su se zapravo ostvarili moji snovi. Preko dućana bio hrane sam tu svoju strast razvila i naučila puno toga što danas primjenjujem svakodnevno, a savjetujem i druge na dnevnoj bazi. Nakon što smo zatvorili dućane, znanje sam nastavila prenositi preko svog In-

stagram profila, gdje osim toga imam i sjajne suradnje sa brandovima koje volim i čije proizvode koristim godinama.

Kako bi opisala svoj odnos prema hrani i pripremi obroka? Da li se on prilagođava promenama sezone i usklađuje sa ciklusima prirode?

Moj odnos prema hrani je uvijek bio jednostavan – obožavam hranu! (smeh) Volim jesti, volim smišljati obroke, ne preskačem ih i ne podnosim glad. Naravno da ne jedem samo zdravu hranu, ali ako sam npr. jedan dan baš pretjerala sa nezdravim, drugi dan ću to nadoknaditi i pripremiti zdravije obroke. Također uvijek se trudim jesti sezonski, iako nisam opterećena s tim, bitno mi je da je obrok izbalansiran, da je ukusan i da me dugo drži sitom. Najbitnije mi je povrće, naročito salate, voće sezonsko, mahunarke, dobra riba, ponekad meso, domaća jaja, orašasti plodovi i sjemenke, organski mliječni proizvodi… To je nekako baza, s time da povrće prati sezonu.

Kome se obraćaš kada nisi „sva svoja“?

Ovisno o situaciji i trenutku, uglavnom je to suprug koji me zna umiriti kad sam nervozna, sestra koja mi je doslovno kao terapeut, mama kojoj se uvijek mogu požaliti kad mi je teško i frendice, ali uglavnom preko poruka gdje se „ispušemo“ jedna drugoj kad nas nešto muči.

Na koji način se uzemljuješ?

Najviše mi tu pomaže kad prošetam uz more, najbolje sama, sjednem, gledam i dišem.

Koja je tvoja omiljena „hrana“ za duh, telo i um?

Miso juha ili ramen, općenito japanska hrana mi je među najdražima. Te namirnice, način pripreme, začini, doslovno se osjećam kao da sam nešto dobro napravila za sebe kad to pojedem.

Omiljeni dnevni ritual?

Doručak i kava, to nikad ne preskačem i svaki dan iznova jednako uživam.

Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji s tvojim poslom, ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost? Ako je druženje s prijateljima aktivnost – onda je to to. (smeh) Uvijek sam za akciju i ako treba negdje ići, na izlet, putovanje, neki event ili druženje bilo kakvog tipa – ne odbijam! I jako volim garderobu i smišljanje outfita, u nekom drugom životu bi vjerojatno bila stilist.

Nakon dosta godina u ovom poslu, početkom godine je u Zagrebu organizovana tvoja prva radionica. Kakav je bio koncept, kako si zadovoljna odzivom i planiraš li nove radionice, možda i van granica Hrvatske?

Da, to je bio izlazak iz zone komfora i na kraju sam bila jako zadovoljna što sam se odlučila na to u svom rodnom gradu. Bilo je zabavno, brzo je prošlo i mislim da su svi bili zadovoljni. Koncept je zamišljen tako da sve što znam

i što primjenjujem u svom životu nekako naguram u ta 3 sata. (smeh) Osim što sam pripremala smoothije, sokove, chia puding i još neke zalogajčiće, cijelo vrijeme smo pričale o raznim temama koje su zanimale moje polaznice. Htjela sam da atmosfera bude opuštena kao da su kod mene doma i mislim da sam u tome uspjela. Sljedeća radionica mora biti u Zadru, jer ipak ovdje živim i stalno me pitaju kada će. Što se tiče gostovanja van granica, zašto ne, ako krene u tom smjeru da se radionice nastave i da bude zainteresiranih, mislim da bi bilo dobro i izvan Hrvatske.

S obzirom na to da se baviš i sastavljanjem individualnih jelovnika za klijente, koji su to rituali u ishrani koje potenciraš, a koji se ne tiču samog sadržaja obroka?

Rituale za takve jelovnike prilagođavam osobi i njenim potrebama, navikama i slično, ali držim se toga da se dan započne kvalitetno, da je doručak obavezan, da osim tri glavna obroka imaju i dva zdrava međuobroka, da svakako uključe dodatke prehrani te puno tekućine bilo čajeva ili vode.

Podeli sa nama nekoliko tvojih omiljenih recepata za zdrave obroke tokom dana.

Doručak je najčešće kaša ili smoothie, s time da mi je već neko vrijeme omiljeni doručak kefir ili grčki jogurt sa borovnicama, chia sjemenkama, granolom s orašidima i cejlonskim cimetom.

Za ručak najviše volim bogate salate sa što više povrća (cikla, bundeva, šparoge..), ponekad dodam limenku tune ili sardina, feta sir, crne masline, kuhanu leću ili slanutak, kapare, tostirane sjemenke suncokreta, dresing od senfa i maslinovog ulja sa sokom limuna.

Večeru volim što laganiju, pa je to uglavnom humus sa nekim krekerima i svje-

žim krastavcima ili paprikom.

Na Instagramu si nedavno u sklopu jedne kampanje govorila o food waste-u, možeš li da podeliš sa našim čitaocima svoje

trikove kako preveniraš otpad iz kuhinje?

Stvarno se trudim ne bacati hranu, pa ako nam nešto ostane od ručka obavezno zamrznem i dobro nam dođe u situacijama kad ne stignemo kuhati. Također super fora sa kruhom; svaki kruh koji ostane bilo da je domaći ili kupovni narežem na šnite i stavim u škrinju, tako da uvijek doma imamo kruha, izvadiš šnitu kruha i staviš u toster i za par minuta imaš friški kruh, tako da nikad ne bacam kruh. Kore od čišćenja povrća idu za temeljac, a kad smo na otoku u kompost. Ako mi npr. ostane kuhane riže, sutradan je iskoristim za fried rice – ubacim povrća, tofu i soja sos i imamo super ručak. Ne bacam ništa čemu je istekao rok trajanja (osim ako je zaista pokvareno), jer rok trajanja služi samo kao okvirno do kad bi namirnica trebala biti iskorištena, iako je većina toga dobra i nakon isteka roka.

Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/ film/seriju/podkast/newsleter/blog.

Najteže pitanje do sad, jer se teško odlučiti za samo jednu, ali 'ajmo prvo što

mi padne na pamet:

Knjiga – Tisuću žarkih sunaca

Pjesma – Somewhere only we know

Film – Bolje ne može

Serija – Normalni ljudi

Podcast – Neka nova priča by Lucia Adžić Newsletter – Goop

Blog – Gaz Oakley

Najdraži Instagram profil - Frachella

Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila.

Imala sam priliku za jedan kafić u Zadru osmisliti veganski menu za doručak i brunch, to mi se toliko svidjelo da bi voljela nastaviti u tom smjeru, kao consulting za kafiće i bistroe koji nude doručak ili brunch a trebaju im ideje za zdrava ili veganska jela kojih nema dovoljno u ponudi. Na tu ideju sam došla jer sam skužila da se na većini takvih

mjesta doručak svodi na nekoliko vrsta

jela sa jajima, eventualno granola s jogurtom i to je to. Dosta fali veganskih opcija ili zdravijih cjelovitih obroka, a u današnje vrijeme je to po meni neprihvatljivo. Nadam se da će se i to ostvariti. (smeh)

Kolumna

Piše: Merima Aranitović

April, Plezir i ja imamo posebnu vezu.

Pre deset godina, u jedno sunčano zagrebačko jutro stigao mi je mejl i time smo započeli divnu saradnju.

Plezir je životna filozofija.

Plezir je način na koji se suočavamo sa izazovima.

Plezir je sve ono što darujemo sebi, ljudima oko sebe i kao kruna planeti čiji smo deo.

Plezir je u nama pobudio ljubav prema ličnim vrtovima u kojima gajimo cveće, ali i povrće. Bilo je to u doba korone, kada je ta vrsta aktivnosti bila ono što nam je pomagalo da očuvamo i mentalni i fizički balans i da se radujemo životu uprkos svemu. Kroz vrtove smo shvatili da smo i deo čuvara pčela bez kojih bismo, kažu, u roku od pet godina, nestali.

Učili smo u Pleziru da je svaka naša odluka važna. Ovog puta pričamo o životnoj sredini, pa bih rekla nekoliko

reči o tome koliko je važno da vodimo računa o svom ekološkom otisku. Naučili smo šta su digitalni tragovi i otisci, ali vreme je da se pozabavimo ovim od kog nam direktno zavisi kvalitet života, ali je i deo naše odgovornosti prema planeti. Šta je to ekološki otisak? To je način kojim se meri koliki pritisak ljudi stvaraju na ekosistem planete Zemlje. On nam omogućuje da balansiramo svoje potrebe sa dostupnim resursima na Zemlji. Recimo, naš eko otisak predstavlja površinu plodnog zemljišta i vode koji su potrebni da bi se zadovoljio naš način života i navike.

Plezir je kad znamo da je naša uloga u toj priči važna, i da naši mikrokosmosi uvezani čine jedan veliki makrokosmos u kom svako od nas može da doprinese da opstanemo i da vratimo Planeti sve ono što nam tako raskošno daruje. Naše lične akcije su važne. Ako svako od nas pokrene samo jednu osobu da se pridruži očuvanju i podizanju svesti o važnosti životne sredine, učinili smo mnogo.

A šta mi to možemo da uradimo na ličnom planu svakodnevno?

Možemo:

1. da pametno kupujemo

2. da zamenimo plastičnu ambalažu višekratnom

3. da pokupimo smeće nakon izleta ili proslave u prirodi

4. da biramo organski proizvedeno ili da sami gajimo hranu

5. da prestanemo da nosimo odeću životinjskog porekla

6. da se okrenemo održivoj umesto konzumerskoj modi

7. da čuvamo vodene površine

8. da se manje vozimo, a više hodamo ili koristimo bicikle

9. da napravimo zelene oaze od svog doma

10. da budemo influenseri barem u svom komšiluku propagirajući ekološku kulturu

Neka nam svaki dan bude plezir. A biće ako vodimo računa koliko o sebi toliko i o svemu oko sebe. Malim koracima do velikih zajedničkih rezultata.