Plezir magazin #69

JUN 2019.

BROJ 69

Uvod

J

unski broj Plezira smo zamislili kao našu odu kreativnim personama koje nas svakodnevno inspirišu svojom maštovitošću i multidisciplinarnošću.

Družimo se sa autorkama u čijim pričama, pesmama, emisijama i pozorišnim predstavama uživamo, uz koje se smejemo i plačemo.

Preispitujemo duboko uvrežena uverenja tragajući za patrijarhalnim obrascima ponašanja kojih ponekad nismo ni svesni.

Ovog juna vas vodimo i u jedno nezavisno gradsko pozorište i upoznajemo sa divnim mladim ljudima koji su koristeći moć zajednice stvorili svoju bajku.

Pričamo o veganskoj modi, uštedi resursa, smanjenju otpada, a pre svega o samosvesnom življenju.

Ne želeći da vam otkrivanjem celokupnog sadržaja pokvarim ugođaj, zastaću ovde i pozvati vas da uz rashlađen napitak, izdvojite malo vremena za sebe i uživate u novom Pleziru.

Do narednog izdanja, čitamo se putem sajta i razgovaramo na društvenim mrežama.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

2

| jun

Sadržaj

Onlajn špartanje Hrana

Trobojni slatkiš u čaši

#Plezirekokoraci Ekologija

Umetnost

Dorćolsko narodno 074 pozorište Kosmodrom

016

Umetnost

Maja Tomljanović

082

018

Moda

Ejmi Rebeka Vajld Vegan moda

090

Eko dizajn

Pletivo by Plezir

106

024

Moda

Pedesete

110

026

Ekologija

Henri Dejvid Toro

116

032

Ekologija

oikos Belgrade

134

U kupovini bez otpada 019

#Plezirpolica Književnost

006

Banana Jošimoto

Književnost Yugoslav – Ana Vučković Denčić Književnost

Tuđa kost – Sanja Savić

046

Moda

Tregeri su uvek u modi 142

Kolumna

Patrijarhat kao deo nesvesnog

054

Životni stil

Sara Oster Rokvić

148

Leksikon

Sara Radojković

058

Životni stil

Ah ta divna seksualnost

156

Umetnost

Amedeo Modiljani

066

3

Redakcija

Nina Simonović

4

| jun

Dušan Mažibrada

Milena Goševski

Andrijana Kovrlija

Ognjenka Lakićević

Anđela Đurašković

Sara Savčić

Jelena Gavrilov

Dejana Vukadinović

Marko Popadić

Merima Aranitović

Marija Radojković

Ana Stambolić

Dragana Ilić

Katarina Đošan

Aleksa Mitranić

Plezir

by Plezir

Pletivo

5

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

O

vomesečno online špar tanje sam zamislila kao kolaž sastavljen od lepih, zabavnih i informativnih sadržaja na Instagramu čiji autori me inspirišu i oduševljavaju osećajem za detalj, boju, teksturu, igru svetlom, jedinst venom dinamikom ili tematikom kojoj su posvetili svoj profil. Neke od njih sigurno znate i volite, a ja odgovorno t vrdim da ćete nakon što bolje upoznate i one „nepoznate“ i vi deliti moje oduševljenje. I da, ne zaboravite da mi javite kako vam se dopada „novi“ koncept špartanja, takođe vas pozivam da svoja otkrića podelite sa mnom.

6

| jun

Online Å¡partanje 7

@zlato.jabolko

8

| jun

@we_are_food

9

@komisbrot

10 | jun

@zenit.bg

11

@chemanaa

12 | jun

@soulkitchendubai

13

@kosmokomike

14 | jun

@okej.hokej

15

Hrana

Tekst i fotografije: Marko Popadić

@ofucanimanastirskimacak

Trobojni slatkiš u čaši

16 | mart

N

apokon nam je stiglo leto i topli dani koji su izmeđuostalog sinonim za lagana, slatka osveženja.

Sladoled, hladno piće ili slatkiš u čaši koji se brzo priprema, dobro će doći.

Upravo zato, sa vama danas delim recept za jedan ukusan dezert koji se brzo i jednostavno priprema.

Sastojci: • 200ml slatke pavlake, • 180g kisele pavlake, • kašika šećera u prahu, • 150g mlevenog Pettit Beurre keksa, • 250g jagoda

Priprema: Čvrsto umutite slatku pavlaku. Dodajte joj kiselu pavlaku i šećer u prahu i sve još jednom izmutite. Dobijeni fil podelite na dva dela. U secku sameljite jagode i dodajte ih u jednu polovinu fila pa izmešajte da se sve sjedini. Na dno čaše sipajte mleveni keks. Preko njega dodajte i ravnomerno rasporedite fil sa jagodama, zatim i beli fil. Dekorišite jagodama ili mlevenim keksom. Ostavite čaše u frižideru oko sat vremena da se sve sjedini i ohladi. Prijatno! *Količina sastojaka dovoljna je za tri čaše, a jagode možete zameniti bilo kojim crvenim voćem.

#plezirekokoraci #ponedeljakbezplastike #utorakbezmesa #slavinesusredom #Ä?etvrtakzaljude #petakupatikama #uradisamvikend

Ekologija

U kupovini bez otpada (zero waste saveti)

Tekst i fotografije: Jelena Gavrilov @jelegav

N

ekoliko godina unazad pokušavam da svakim danom stvaram što manje otpada prilikom odlaska u kupovinu namirnica. Ovakav način života donosi mnogo čuđenja, odbijanja plastičnih kesa, prepiranja na pijacama, kao i razuveravanja ljudi kojima prelazak na ovakav „stil” života izgleda veoma naporno i komplikovano.

Nakon niza neočekivanih (i ponekad manje prijatnih) situacija koje možete doživeti prilikom boravka u kupovini, kada dođete kući osećaćete radost dok raspakujete svoje cegere, vrećice od tila za voće i povrće, pre svega zbog činjenice da ni jednu kesu/plastičnu kutiju niste doneli sa sobom.

Pre nego što odete u svoju prvu zero waste kupovinu najpre razmislite o svim namirnicama koje uobičajeno kupujete tokom jednog obilaska prodavnice. Popišite sve te stvari na parče papira i prisetite se šta se sve nalazi u plastičnoj ambalaži, kao i sve što biste ubacili u plastičnu kesu na kraju kupovine. Sada razmislite da li biste tu istu stvar/namirnicu mogli da kupite bez ambalaže ili u ambalaži koja je razgradiva ili može da se ponovo iskoristi za pakovanje. Kada jednom napravite ovaj spisak, biće vam mnogo lakše da shvatite da prelazak na tzv. Zero waste način života nije toliko težak kao što ste ranije mislili. U početku ovakav način kupovine deluje skoro pa nemoguć, ali kada malo bolje promislite, svatićete da u većini slučajeva ambalaža nije neophodna i da je možete veoma lako izbeći.

Zašto izbegavati plastiku?

Obratite pažnju kada prolazite svojim mestom, obližnjom šumom, parkom, obalom reke ili mora – gotovo je nemoguće ne pronaći plastičnu ambalažu kojoj tu svakako nije mesto, kao potpis i podsetnik čoveka koji je nekada bio na tom mestu. Prema istraživanjima Agencije za zaštitu životne sredine SAD-a (EPA) pakovanja namirnica čine 23% otpada koji se nalazi u našoj okolini, dok oko 12%, prevedeno u opipljive brojke, 13 miliona tona, čini plastičan otpad.

Takođe, oko 90% otpada koji se nalazi na površini mora i okeana jeste upravo otpad od plastike.

Osnova svake plastike jeste pretrolej, čijim se raspadanjem oslobađaju toksična jedinjenja koja su se pokazala kao endokrini disruptori i mogu da ometaju rad hormonskog, odnosno endokrinog sistema, kao i neurotoksini. Ovakva jedinjenja bivaju oslobođena u prirodu, te imaju negativnog uticaja na reproduktivni sistem vodenih organizama, ali takođe se vraćaju čoveku.

Na sličan način kojim je opisano razgrađivanje plastičnih jedinjenja i otpuštanje štetnih supstanci u životnu sredinu, proces se odvija i dok je hrana u pomenutoj ambalaži. Navedene hemikalije se oslobađaju i utiču na kvalitet hrane koja je uskladištena u plastičnoj ambalaži.

Prvi koraci ka kupovini bez otpada 1. Uvek nosite ceger sa sobom Svako u kući ima bar jedan ceger u nekom ormanu ili fijoci. Pronađite ga i spakujte u torbu koju uvek nosite sa sobom i glavni korak je već načinjen. Ja obično nosim dva veća cegera sa sobom, u slučaju da mi se kupovina omakne kontroli. Ubacite u njega spisak za kupovinu i novčanik. Ostalo može da ostane i kod kuće!

3. Kupujte na pijacama ili u zdravoj hrani

Na pijacama ili u zdravim hranama uglavnom možete naći većinu namirnica koje biste kupovali i u supermarketima, ali sa nekoliko razlika. Jedna od razlika jeste da namirnice 100% možete da spakujete u svoju ambalažu. Samo ponesite svoje vrećice i tegle, i zamolite prodavce da vam robu spakuju u donetu ambalažu. Namirnice poput gra2. U ceger dodajte kese koje već ška, boranije, pasulja, leblebija uvek moimate kod kuće žete spakovati u vašu teglu ili vrećicu, U cegeru koji nosite sa sobom, spakuj- umesto u plastično pakovanje, a takote i kese koje već imate kod kuće ili na- đe i bilo koje voće/povrće/koštunjavo ili pravite kese od tila koje ćete nositi sa suvo voće. Takođe, nemojte zaboraviti sobom umesto plastičnih. da ponesete kartone za jaja na pijacu, te da na taj način pakujte jaja.

Ove kese su vam potrebne svakodnevno kako biste u njima merili voće i Naravno, očekujte puno prepirki sa propovrće prilikom kupovine. Kese od tila davcima i ubeđivanje da vama zaista ne možete sašiti sami ili vam to može ura- treba njihova plastična kesa, ali nemojte diti bilo ko koga znate da ima mašinu posustati! Na kraju ćete se zabaviti, a proza šivenje. Potrebno vam je 15 minuta davce možda prijatno iznenaditi ili nauili čak i manje, za jednu vrećicu. Kese čiti nečemu. Takođe, među bitnim arguod tila možete napraviti u različitim ve- mentima zašto je bolje kupovati lokalličinama, te ih menjati u zavisnosti od no, na pijacama jeste što ste tako sigurtoga koliko namirnica vam je potrebno. ni da namirnice nisu prešle dalek put Til kao materijal je zgodan jer je provi- kako bi došle do vaše trpeze, čime lično dan, i lako kasiri mogu da vide šta ste doprinosite povećanju izduvnih gasova merili. Takođe je dugotrajniji od plastič- njihovim prekookeanskim/transkontinih kesa, te vam neće pući pri optere- nentalnim transportom. ćenju!

4. Ne idite u kupovinu bez spiska Kada dođete kući operite vrećice ukoliI za kraj, napravite listu pre svake kupoko je potrebno i pripremite ih za narevine i nemojte kupovati više nego što dnu kupovinu! vam je zaista potrebno!

Plezir magazin i Jelena Gavrilov vam poklanjaju 10 vrećica zgodnih za merenje i kupovinu povrća i voća.

Javite nam se na mejl plezirmagazin@gmail.com

Knji že vnost

#PLEZIRPOLICA

Književnost

Banana Jošimoto O komplikovanim temama jednostavnim jezikom

Tekst: Sara Savčić @sara_savcic

26 | jun

Fotografije: Fuente AFP; @y_banana

K

ada razmišljam o japanskim piscima, jedna od prvih asocijacija mi je čuvena spisateljica Banana Jošimoto. Ova autorka je objavila svoj prvi roman Kuhinja dok je radila kao konobarica u Tokiju, a materijal za knjigu nastajao je tokom pauza i zatišja na poslu. Roman Kuhinja danas je preveden i objavljen u više od 20 zemalja, među kojima je i Srbija. Domaća publika imala je priliku da se upozna sa književnicom kada je 2008. godine posetila našu prestonicu i bila gošća Beogradskog međunarodnog sajma knjiga. Po romanu Kuhinja je snimljeno nekoliko filmova, najpre Kitchen (1989.), a potom i drugi u hongkongško-japanskoj koprodukciji (1997. godine), i ovaj potonji će postati kultni, generacijski klasik. Godina 2015. je bila u znaku njenih priča, pa su tako u istoj snimljena čak dva veoma zanimljiva filma There Is No Lid on the Sea i Asleep, zasnovana na njenim knjigama.

Ova spisateljica je poput likova iz knjiga koje piše, i sama izuzetno zanimljiva ličnost. Banana Jošimoto (rođena Mahoko Jošimoto) potiče iz umetničke porodice. Njen otac Takaki Jošimoto je bio pesnik, filozof i književni kritičar, jedan od predvodnika studentskih protesta šezdesetih godina, dok je njena sestra poznata manga umetnica. Članovi porodice i njihova interesovanja su uticali na to da ona poželi da postane pisac. Počela je da piše sa svega pet godina, inspirisana kreativnošću njene tada dvanaestogodišnje sestre i njenim crtanjem.

U poređenju sa vaspitanjem tipičnim za japanske porodice, Banana je odrasla u vrlo liberalnom okruženju. Uživala je znatno više slobode od svojih vršnjaka dok je odrastala, čak se i odvojila od roditelja i uselila u stan sa svojim dečkom dok je još bila u srednjoj školi, što se i danas u japanskoj kulturi smatra gotovo nezamislivim.

Umetničko ime je osmislila tokom studija na odseku za književnost na Umetničkom fakultetu Univerziteta Nihon, a odabrala ga je zbog toga što zvuči androgino i zbog toga što obožava cvet banane. Na Univerzitetu je prvi put javno pokazala svoj raskošan spisateljski talenat sa maturskim radom Mesečeva senka (1986), koji je odmah ostvario značajan uspeh i kojim je osvojila nagradu Izumi Kioka. Međutim, Banana nije od-

mah počela svoju karijeru pisca. Zapravo, dok je pisala svoj maturski rad, čistila je stolove u jednom tokijskom klubu.

Dve godine nakon toga objavljuje roman Kuhinja, priču o devojci koja voli kuhinju i dečaku koji ima transseksualnu majku. Roman je nastavljen u duhu Mesečeve senke i pobrao je veliki broj nagrada, kako u Japanu, tako i u drugim zemljama sveta. Kritičari ističu da je Banana uspela da uhvati i zabeleži duh modernog Japana stvorivši svojevrsnu filozofiju urbanog egzistencijalizma mladih. Upravo zbog toga je mladi dosta čitaju, jer je uspela da o teškim temama piše na pitak i dopadljiv način.

Banana je veoma disciplinovana te svakog dana bez izuzetka piše po pola sata na svom kompjuteru. Za nju, pisanje je „gotovo prirodno kao i disanje”, mada

se oseća krivom, jer kako kaže, svoje priče piše „skoro iz zabave”. Do sada su njeni romani prodati u preko šest miliona primeraka širom sveta, dok njeni likovi i specifičan senzibilitet imaju snažan uticaj na američko društvo (veoma je čitana u SAD-u), jezgro je tipično japansko. Njen odnos prema tradicionalnom japanskom je veoma specifičan i ličan, a rezonuje pre svega u pogledu senzibiliteta i estetike. Kako sama navodi, motiv smrti joj je veoma interesantan i zato o tome često piše.

Uprkos internacionalnom uspehu, Banana živi sasvim jednostavnim životom. Njeno odevanje je veoma svedeno, a najčešće i ne nosi nikakvu šminku.

Svoj privatni život čuva daleko od očiju fanova i u javnosti vrlo retko govori o svom mužu i sinu. Ono što sa fanovima rado deli jeste njena ljubav prema hrani, putovanjima i životinjama. Tako se na njenom tviter nalogu mogu videti fotografije gurmanluka sa brojnih putovanja. Snažan utisak na književnicu je ostavila Sicilija, a poslednjih godina mašta o obilasku arheoloških iskopina sačuvanih u meksičkoj pustinji. Banana jako voli životinje pa tako njeni pratioci često mogu videti fotografije njena dva psa, dve mačke i dve kornjače.

Književnost

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Priča o mnogim tatama i državi koje više nema 32 | jun

A

na Vučković Denčić je autorka romana Epoha lipsa juče, Lust ’n’ dust i Surfing Srbija, zbirke priča Plišani soliter, ona je „Žena na ivici nervnog sloma“ (City magazin), autorka i novinarka Filmorame (Radio Beograd 2), mlada mama i kolumnistkinja koja sa Stašom Koprivicom piše kolumnu „Raspomamile“ (Milica magazin) i autorka romana Jugoslav, koji iako još uvek nije publikovan već ima veliki broj navijača koji nestrpljivo čekaju da se to dogodi. Svako ko je tog 30. maja u Kulturnom centru Beograda prisustvovao čitanju rukopisa Jugoslav, otišao je svojoj kući ustreptalog srca i pomešanih ose-

ćanja radosti, tuge i sete. Muzika koju je Janja Lončar komponovala specijalno za ovu priliku, fenomenalna Sonja Kolačarić čiji glas mi odjekuje i sada dok čitam odlomke i iskren i beskrajno emotivan rukopis Ane Vučković Denčić o jednom vremenu, državi i ljudima kojih više nema, učinili su pomenuto veče magičnim i nezaboravnim. Dok čekamo da se roman Jugoslav nađe na policama knjižara, pozvala sam Anu da nam priča o bojama i mirisima svog detinjstva, Jugoslaviji, o muzici, filmovima i knjigama, i svim onim čarobnim sitnicama koje ona tako lepo vidi i o njima pripoveda.

Sa petnaestak godina si za kratku priču Ljuljaška dobila nagradu Borislav Pekić i od tada postoji nesmanjeno interesovanje javnosti za tvoje pisanje. Još jedna zanimljivost vezana za tvoj rad je i da si najmlađa nominovana književnica za NIN-ovu nagradu. Osećaš li pritisak velikih očekivanja kada radiš na nečemu novom?

Iskreno, prvi preduslov da počnem da pišem je taj da se izgubim u tome što pišem, da me sopstvena zamisao uvuče u taj svet, da se zaljubim u ideju. A u zaljubljivanju na početku nema mnogo racionalnog. Naravno, sve ono što je prethodilo pisanju odnosno zaljubljivanju čini da to nešto što se stvara bude bogatije i proživljenije. Ali i onda kada je nešto gotovo nemam neki pritisak, možda zbog toga što nisam sebi zacrtala da moram da budem slavan pisac ili bestseler ili poštovan, uticajan pisac.

Ne kažem da ne bih volela, ali ako se to ne desi, neću biti nezadovoljna, jer mi je u pisanju važno nešto drugo. Osim uzbuđenja koje donosi inkubacija neke ideje i samog procesa stvaranja, važno mi je da to što pišem dotakne nekoga, da dopre do nekog. Verujem da je nemoguće, ako je mene nešto toliko uzbudilo ili ponukalo da pišem, da to neće zanimati nikog. Polazim od elementarne vere u sebe i u svoj osećaj za lepo, uzbudljivo, autentično.

Takođe, nisam neka prominentna figura srpske književnosti da bih osećala pritisak.

Niko neće izgubiti novce na meni, ako slučajno napišem manje uspešnu knjigu. A opet, i taj uspeh nije uvek u vezi sa kvalitetom knjige, čak ni sa njenom potencijalnom komercijalnošću. Neke knjige samo ne upale, nešto se desi i one prođu ispod radara. Čak ni onda kada sam bila nominovana za NIN-ovu nagradu nisam bila pod pritiskom, jer sam osećala da je to nešto što se dešava mimo mene.

Veliki broj tvojih priča potiče iz perioda odrastanja i odatle crpiš mnogo inspiracije. Kad se osvrneš sa ove distance koje boje, kakvog mirisa i ukusa je bilo tvoje detinjstvo?

Pisala sam o tome više puta, jer kao što si rekla, ima nešto u tom periodu što me tera da se tamo stalno vraćam. Da, to su te Prustove Madlene. U mom slučaju to je griz sa višnjama, cveće moje bake, ono u bašti, kao i na njenim haljinama, njeno naručje i čitanje knjiga, koje nisu sve bile za decu. Neke su bile hororične, probudile su mi maštu, otvorile neke čakre. Boje mog detinjstva su one sa snimaka onim ogromnim kućnim kamerama, koje su tada koštale Boga oca. Miris mog detinjstva je i miris griza i miris zemlje, kojom sam se igrala stalno praveći kolače i torte sa travkama i glistama. Miris mog detinjstva je i onaj metalni, od vrtićkog escajga, i miris lopte medicinke. Ali i pice, koju mi je tata stalno kupovao kada smo išli da pokupimo mamu sa posla. Tada bih je u kolima jela istovremeno listajući Mikijev almanah.

Ko su heroji tvog detinjstva?

Moja prva fascinacija bili su Evoksi.

Mislila sam da ništa ne može da ih zameni, a onda se pojavila važna ženska figura – Ejpril O‘Nil. Sviđalo mi se kako je odvažna i otresita, iako mi i tada nije bilo jasno zašto ne skida žuti kombinezon.

Heroina mog detinjstva bila je i Crvena Sonja, a zatim i Merilin Monro. TV Politika je puštala ciklus njenih filmova i ja sam uspela sve da ih snimim na VHS. Znala sam sve replike svih filmova. I tada sam znala da ona nije samo lepa i seksi, nego da je zapravo bila sjajna glumica. Sa drugaricom Stašom igrala sam se filma Muškarci više vole plavuše.

Staša je uvek bila Merilin, ja Džejn Rasel. To me je tada ljutilo, sada znam da je Džejn Rasel sjajna. Ali da, možda

je najtačniji odgovor taj da je heroj mog detinjstva moja baka Mileva, koja me je čuvala, čitala mi Šekspira, Singera, Duška Radovića, bajke, kuvala, crtala i tako odredila to ko ću postati.

Tvoja fokusiranost na detalj i nežnost kojom bojiš uspomene, očarale su me još u Plišanom soliteru. U pogledu stila, ko su tvoji književni uzori?

Sada, posle toliko čitanja i pisanja nisam više sigurna. Teško je to reći – kako se ono što ste izvorno vi obogaćuje drugim uticajima, šta i u kom periodu voljno ili ne kupite od koga. I naravno, tu više ne govorimo samo o književnim uzorima, već o svim mogućim uticajima, muzičkim, filmskim, životnim. Tu se javlja i drugo pitanje – da li sve što volim i utiče na mene? U jednom periodu života bila sam omađijana magičnim realizmom, u drugom sam mislila da ni ne treba da pišem, jer je sve napisao Šekspir, u trećem sam se zalepila za Kortasara toliko, da sam dosađivala svima njime. Ah naravno, i faza Kiša, i Bukovskog u srednjoj školi.

Postoji ona – jer sve što ljubimo stvorili smo sami… ja nisam svoj omiljeni pisac, volim mnogo toga, sve što volim uticalo je na mene. Spremam se da ponovo čitam Don Kihota, dugo nisam.

Koji su to toponimi koji čine TVOJ Beograd, povedi nas u laganu šetnju omiljenom rutom?

Moj kraj je Zvezdara. Tu sam odrasla.

Zato moja šetnja počinje u Zvezdarskoj šumi, gde je i Opservatorija, koja me je kao dete opčinjavala. Stara zgrada iz koje se posmatraju zvezde i daleke planete. Tu blizu je i moja škola Marija Bursać, veliko dvorište u kome sa drveća

curi smola za koju smo kao klinci mislili da je drago kamenje. Volim da prođem tuda, pored biste Marije Bursać, partizanke sa dugim kikama, a onda da uhvatim prečicu, jer sva deca se sećaju prečica i rovova školskog dvorišta.

Onda idem na obližnji Olimp, gde trčim.

Nekada sam samo zbog linije, sada jer sam se navukla i jer se tamo na traci oslobađa moj um i nastaju neke nove ideje za priče. A miriše i lipa i pomaže trkačima i njihovim plućima. A onda krećem niz Bulevar Revolucije, to je moja dnevna rutina. Setim se često kako mi je nekad kao devojčici Bulevar izgledao ogroman, onda kada me nisu puštali samu. Volim Cvetkovu pijacu, Lion, volim Đeram, kifle u starinskoj pekari Kirćanski, a ponajviše kada šetajući sretnem slučajno dobre prijatelje.

Krajem meseca maja, imali smo prilike da se te predivne beogradske večeri i smejemo i plačemo uživajući u dramatizaciji tvog rukopisa za roman Yugoslav. Vratimo se na to veče, kakve emocije si sa sobom odnela kući?

Jedno je kada nešto napišete, drugo kada ga sami sebi čitate, a potpuno treće kada negde, u prostoru, neko drugi ko niste vi izgovara to što ste napisali. I to traje u vremenu i prostoru, reči odzvanjaju, nešto što ste mahnito pisali pokušavajući da uhvatite osećaj ili nađete prave reči, neko drugi sada to razume. To prepoznavanje je vrlo važno za pisca, to da ga je neko razumeo. Jer pisac sam u svojoj sobi, iako je uveren da je to što je napisao snažno, jer ga takvim oseća, opet nije do kraja siguran da to uopšte ima smisla.

Ovakvo čitanje je potvrda da to što

Slika: Korona 61 Petra KubiÄ?ele

ste napisali nije glupo, da ga je i neko drugi razumeo i osetio, što je veliko olakšanje. I radost… Sonja Kolačarić je bila čarobna.

Knjiga Yugoslav je priča o tvom tati, ali ne samo o njemu već o celoj toj generaciji pedeset i neko godište, i paralelno sa tim raspadu Jugosavije kao koncepta življenja i depresiji koja je usledila. Univerzalnost priče je neporeciva, a posebno emotivno je to što se krug zatvara na tebi i tvom sinu, malenom dečaku kroz koga nastavlja da živi sećanje na tvog tatu. Šta je za tebe bio najveći izazov u pisanju ove knjige?

Kažeš da je univerzalnost priče neporeciva. Hvala! Upravo sam to i želela da postignem, da priča o nečijem tati, običnom neobičnom čoveku nadraste tu pojedinačnost i postane univerzalna, kako bi i čitaoci mogli da je dožive na sličan način na koji sam ja. To je ideja pisca, ja barem mislim – da pokuša da nešto napiše tako da navede čitaoce da uhvate isto ono što je pisac jednom uhvatio, pa zapisao. Najveći izazov za mene je bio da ne budem patetična.

Ako ništa drugo, to sam uspela, jer sam, tako su mi rekli oni koji su bili na čitanju, katkad vrlo ironična, gorka, i surova u izrazu. Ovo je za mene bila neka vrsta terapije, nekakvo razračunavanje sa velikim temama ljubavi i smrti, razumevanja i nerazumevanja, sa uspomenama, mitomanijom, lažnim sećanjima, samozavaravanjem…

otišla još nekoliko koraka dalje i suočila se gubitkom roditelja. Koliko se sam način pisanja ovog romana razlikovao u odnosu na sve što si do sada radila?

Nikada nisam bila ovoliko lična. Sa jedne strane sam nekim pričama, koje nisu priče moje porodice pokušavala da zabašurim to koliko je sve to lično.

A onda sam shvatila kako je to dobro, jer tako priča postaje univerzalna, ne samo o mom tati, nego o mnogim tatama. Počela sam da smišljam ovu priču mnogo pre tatine smrti, a onda je njegov odlazak bio okidač. Osećala sam kao da mu to dugujem, a sa druge strane kao da je pisanje knjige bio neki nastavak naše povezanosti. Pitaju me da li mi je bilo teško. Ne, bilo mi je lepo dok sam pisala. Sećala sam se i bila u nekom izmenjenom stanju topline i nadahnuća.

Na čitanju romana smo imali priliku da uživamo u specifičnoj atmosferi zahvaljujući muzičkoj podlozi koju je napravila kompozitorka Janja Lončar. Da li si i šta slušala pišući ga?

Janjina muzika je toliko lepa. Ona ju je komponovala posebno za ovo čitanje.

Ipak, dok sam pisala knjigu slušala sam najrazličitiju muziku. Disko, jer je moj tata voleo disko. Bee Gees. Slušala sam mnogo i muziku Jugoslavije – grupu Time, Indexe, Arsena i tatinog omiljenog Olivera Dragojevića, pogotovo ranije radove. Bilo je mnogo mediterana i tropikalizma. Ksavijer Kugat, kubanska U svim pričama koje pišeš i svim muzika, ali i Čola. Čola uvek! romanima, sve junakinje su na neki Imajući u vidu koliko je priča lična, način TI, ali Yugoslav je drugačiji, kako su na rukopis reagovali tvoji ličniji i surovo iskreniji, u njemu si najbliži?

Mojoj sestri se mnogo dopala. Nije znala za rukopis, dok je nastajao, a onda sam joj jednog dana samo poslala sve na mejl. Bila je dirnuta. Moja mama nije čitala još uvek, a kada je bilo čitanje bila je na moru. Vrlo me zanima šta će reći. Vrlo je delikatno pisati o životu, bolesti, smrti neke osobe, jer postoji i ta odgovornost prema onima sa kojima je povezan. Ali o tome nisam razmišljala dok sam pisala. Tada sam pratila samo svoj osećaj. Nadam se da će se svideti mami i bratu i da će razumeti zašto sam imala poriv da pišem o tome.

A na kraju – to je ipak fikcija. Inspirisana stvarnošću, ali fikcija.

Iako si bila vrlo mlada kada se Jugoslavija raspala, imam utisak da je jako dobro osećaš i razumeš celim svojim bićem. Šta ti iz tog vremena najviše nedostaje?

Ova knjiga je i o tome kako se neka lična razdoblja poklope i preklope sa nekim mapama i političkim ustrojstvima, kako se mladost poklopi sa blagostanjem. Baka mi je pričala o tome kako joj je bilo lepo i za vreme rata, jer je bila zaljubljena i mlada. U ovom rukopisu postoji snažna teza da je raspad Jugoslavije pokosio jednu generaciju.

Ja tu tezu samo postavljam, nisam kategorična, iako imam neposredno iskustvo. Naime, desetak mojih prijatelja nema roditelje, a to su roditelji rođeni kasnih pedesetih, ranih šezdesetih, dakle imao-pa nemao generacija. Čvrsto su se držali za jedan poredak stvari koji je funkcionisao. Mojoj generaciji je lakše. Kad nemaš Bog-zna-šta, onda sam stvaraš šta ti se sviđa i nemaš šta da izgubiš.

Kad je već taj poredak izgubljen, barem

možeš da se opustiš, jer je prošlo. I onda gradiš ispočetka, po svom nahođenju.

Tata i Jugoslavija utoliko imaju nešto zajedničko – sada kada ih nema, mogu da ih lagano sagledavam. I dobro i loše. Još jedan od razloga što smo se uhvatili Jugoslavije i ne puštamo je i taj što nam je pred očima stalno njena ikonografija, blještava, flambojantna, elegantna, konsekventna.

Visoka umetnost, popularna kultura, lepota življenja, i povrh svega imanje ideala, manje-više zajedničkih. Meni granice ne znače ništa, ali mi znače uspomene. Ja u ovoj knjizi branim njegove uspomene i ideale. Neke stvari više nikad neće moći da se uspostave, ali neke smo i mi poneli sa sobom. Iz tog vremena mi nedostaje iskustvo bivanja detetom. I road-trip sa mamom i tatom jugom Jugom, pa i Italijom.

Rukopis i dalje čeka izdavača. Da li je bilo ponuda nakon čitanja u KC Beograda?

Nije još bilo konkretnih ponuda, ali sam

još i pre čitanja poslala tekst na jedan konkurs. Ušla sam u uži izbor. Videćemo. Volela bih da ovaj tekst izađe i za malu izdavačku kuću. Samo bih želela da izađe. Reakcije na čitanju bile su sjajne i uverile su me da bi ljudi voleli ovo da čitaju.

Svako ko se susreo sa tvojim pričama zna da je pop kultura neodvojivi deo slagalice, zato i ne iznenađuje činjenica da se danas kroz novinarstvo baviš kulturom. Kako je došlo do toga da se zaljubiš u radio i njegovu romantiku?

Moja mama je radila u dokumentaciji Radio Beograda. U ovu kuću kročila sam onda kada sam prohodala. Ono što me je prvo privuklo je upravo arhiva, stare novine i časopisi, oni iz dvadesetih sa reklamama za ekskluzivne krznare ili prve salone lepote, intervjui sa velikanima, stare slike Beograda.

Mnogo sam volela da kopam po starim novinama, a onda sam poželela da i uđem u tu malu kutiju. Moj drug Ranko vodi emisiju Nevidljivi ljudi o malim ljudima iz aparata. Postoji neka posebna intimnost i prisnost između radija i slušalaca, drugačije se čuje glas, dah, šum. I to kažem kao slušalac, ne kao autor. Stalno mi je uključen radio, postoji čitav niz emisija koje ne propuštam. Ili ako propustim, slušam naknadno na podkastu. Za mnoge radio se vratio, za neke nije nikad ni odlazio.

Jedna od posebnih poslastica za sve filmofile je emisija koju uređuješ i vodiš na Radio Beograd 2, Filmorama.

Najzanimljiviji razgovori se dogode onda kada najmanje očekujemo. Ko su gosti u čijim pričama si ti najviše uživala?

Razgovor sa velikim španskim rediteljem Karlosom Saurom bio je način da vežbam španski, ali i da saznam toliko toga o podneblju koje toliko volim i o njegovim filmovima, koji mi znače.

Kao drugog sagovornika izdvojila bih hrvatskog reditelja Josipa Lukića. Isto smo godište, kliknuli smo, pili smo pivo i razgovarali u Pančevu. U tom razgovoru, koji su mi svi pohvalili čuje se koliko mi se dopao njegov film Majči, u kome on, slično kao što ja činim sa svojim tatom, govori o svojoj majci. Doduše, u ovom dokumentarnom filmu ona govori sama o sebi. Dirljivo, nežno, do koske iskreno, surovo, prelepo, komično. I opet je to neka priča o Jugoslaviji i o toj generaciji. Mada, uživam u svakoj emisiji. Mnogo volim ono što radim.

Od priče o popularnoj kulturi izgleda ne možeš pobeći. Koji su to filmovi koji su te najviše dotakli u poslednje vreme?

Mislim da sve znam, da sam za svakog važnog umetnika čula i onda shvatim da nikad nisam čula za špansku rediteljku Pilar Miro. Na Španskom metru bila je neka vrsta njene retrospektive. Snimala je najviše sedamdesetih, bila urednica na španskoj televiziji. Vrlo zanimljiva autorka. Film Linija života Darka Bajića o njegovom ocu akademskom slikaru Milošu Bajiću vrlo mi se dopao, kao i film Centar Ivana Markovića. Radujem se Festivalu nitratnog filma u Kinoteci.

Obožavam Sorentina, njegovu pretencioznost, iznenađenje u svakom kadru, svojevrsni kič. Takav je i njegov film Oni. Vraćam se na književnost i preporučujem njegovu knjigu Nevažne tačke gledišta.

Mislim da neću preterati ako kažem da većina nas koja se u prolazu dokopa City magazina instinktivno okreće stranicu na kojoj se nalazi tvoja kolumna. Kako nastaju crtice iz života u kojima uživamo?

Hvala! Crtice nastaju najčešće dok se tuširam, hodam ulicom ili se vozim gradskim prevozom. Uvek krene od nekog detalja, od neke sitnice koju primetim. I onda krene lavina. To nikad nisu neke epske teme, to su vinjete,

paradoksi savremenog života, neke bizarnosti koje primećujem, a sve češće osećaj lepote života, koji pokušavam da uhvatim i verbalizujem u tih 2000 karaktera.

Pored navedene, od nedavno te možemo čitati i u kolumni „Raspomamile“ koja govori o materinstvu, a koju pripremaš sa Stašom Koprivicom za Milica magazin. Koji je koncept kolumne?

Fotografija: Marko Rupena

Ideja je da to budu lični tekstovi dve mame. To nisu neke opšte istine, nisu saveti, to su iskustva dve vrlo različite mame dečaka i devojčice. Sa jedne strane ideja je bila da to bude raskrinkavanje mitova, jer lično iskustvo može da pomogne i drugima da razumeju šta može da pođe naopako, bude traumatično, lepo, uzbudljivo. Postoje stvari o kojima niko ne priča, a mi smo odlučile da to slobodno podelimo sa drugima. I to ne u formi saveta ili naturanja mišljenja, već kao što sam rekla – ličnog iskustva. U tome nam pomaže i divna ilustratorka Sonja Bajić.

Zapravo, to će biti Raspomamile live u Booka Store-u 11. juna. Pričaćemo uživo o svim temama koje zanimaju mlade mame, sa različitih aspekata, a da ponovim, i nas dve smo, iako drugarice i kume različite, i deca su nam različita. Dakle, biće uzbudljivo i zabavno, pogotovo zato što će nam kao polazište poslužiti knjiga Draga Idžeavele ili feministički manifest u petnaest predloga.

Videćemo da li ćemo dovesti bebe.

Mislim da hoćemo.

Šta ovih dana okupira tvoju pažnju?

Znam da ti ideja i materijala za pisanje ne nedostaje, imaš li stoga Tvoj sinčić će kada naš razgovor još neki rukopis u nastanku kojim bude objavljen proslaviti svoj prvi ćeš obradovati svoje čitaoce? rođendan. Koje su to najlepše priče Osim što razmišljam šta će se desiti sa po kojima ćete vas troje pamtiti prvu rukopisom pišem i nešto novo. To su godinu njegovog života? priče. Za sada ih ima dve. Jednu sam Njegovo mamma, sa duplim izgovore smislila baš na trčanju, kada su na nim po italijanski otopi srca svima, mene u strmoj ulici koja je dobra ne samo meni, jer on to toliko slatko za zatezanje gluteusa počeli da laju izgovara. Najlepša su naša maženja, razjareni psi, na svu sreću - vezani. jer je on strašno senzualan i mio, voli Priča mi liči na nešto što bi mogao da se onima koje voli unosi u lice i ljubi da ilustruje Robert Kramb. A stalno ih. Njegovi prvi koraci, koji su odmah nešto zapisujem i u svoj folder bili trčeći, opčinjenost točkovima, čeri Popiškila sam pončo. To je zbirka čuparadajzom i lepim tetama na tele- dnih crtica, aforizama, bizarnosti koje viziji… i da, smisao za humor, jer ne- mi padaju na pamet. To će biti moje kad namerno drži kašiku u ustima dugo životno delo, pazite šta vam kažem. fore radi, ili se krije iza fotelje da bi nas uplašio. (smeh) Facebook, Instagram, Radio Beograd 2 Načula sam da spremate neki super događaj ti i Staša, hoćeš da nam City magazin, Milica magazin otkriješ o čemu je reč?

Ilustracija: Sonja Bajić

ODLOMAK IZ ROMANA YUGOSLAV ANE VUČKOVIĆ DENČIĆ:

Drugarica mi je rekla da joj je čudno da nema onih koji su nas napravili, jer kao da odjednom ne znamo odakle smo postali, kao da ne možemo da dokažemo, iako imamo slike i snimke na kojima se smeju i govore i gestikuliraju. Kao da ne znaš kako da objasniš odakle baš ti, kada si izgubio izvor. Mlad si dok imaš roditelje, to takođe govore ljudi, a ljudi vole da od svega naprave mudru sentencu za kraj, pa da skrnu kafe. …..

Nisam htela ni da tata nigde ide.

Prvi put je otišao kada sam bila toga nesvesna, iako smo se šalili da je to uticalo na moj mentalni razvoj, otišao je u vojsku, nije hteo, nikad nećemo voleti autoritete i rana jutra, ne želim da idem, ne želim da mi bude hladno.

fotografija, da me oduševljeno gleda i ne sme da me drži da me ne ispusti, jer je juče rasklapao glupu pušku u zemlji gde se lepo peva i lepo jede tavče na gravče i piju dobra vina, a on jede rizibizi u nekoj kasarni, uvek će mi biti zabavan taj naziv.

Došao bi kući da lepo jede, šnicla, pire, nešto kuvano, godinama kasnije svaki put kad imamo pire pevao bi Decu pireja, to je bila šala, zaprške moje babe za zeta, koji je stigao iz vojske, toplota iz koje ne želiš da odeš, pa da je sto puta mali iznajmljeni stan na Karaburmi. Slika i na njoj beba i zavesa i predeo iza, krošnja koja se nazire kroz šupljikavu zavesu, i za zavesu okačena moja prva igračka, pilence sa muzičkom kutijom unutra u srcu. Kao u bajkama gde je u utrobi vuka soko, a u sokolu prepelica.

Posle vojske to su bila obična službena Mogu da ga zamislim, dolazio bi na putovanja. A onda Irak potpuno nešto dopust da vidi mene i svoju prelepu drugo. Tamo je otišao kasnije, kao mladu ženu, da napravimo nekoliko inženjer. Mladi zgodni Jugosloveni na

neko vreme ostaviće svoje lepe žene koje menjaju intenzitet kovrdžastosti mini-vala i sitnu decu, da odu negde, malo rade i donesu fine novce. Lepi mladi inženjeri u lanenim pantalonama. I čekala sam taj dan, možda i sa većom čežnjom nego kada tata ode u Nemačku i donese lego kocke ili Barbiku koja u toploj vodi postaje ružičasta, a u hladnoj plava, znala sam da je tata na nekom egzotičnom mestu, čula sam da je mami jednom, kada se vratio pričao o ženama sa feredžama, ali u džinsu, njihove duge noge i na njima štikle. Tata je došao i doneo slike sa mora, gde surfuje na dasci, priče o tome kako ne smeš ni slučajno da popiješ i kap vode, jer su onda u tvom stomaku amebe, tada još nisam znala šta je to, ali znala sam da nije ništa dobro, pričao nam je i o lubenicama, koje isto unutra možda imaju amebe, o lepoj deci i druženju zgodnih Jugoslovena inženjera, što ne moraju ni da prošvercuju pivo, jer firme u kojima rade obezbede, ambasada, konzulat, da se inženjeri opuste, a ima

i u hotelu ipak, za Evropljane, da bi se opustili posle rada Jugoinspekti, Energoprojekti, Davidi Pajići.

Jugosloveni u mantilima sa Rej Ban naočarima surfuju na talasima, šetaju se i slikaju po Vavilonu i nose raznobojne košulje. Sećam se tata je doneo tovare materijala mama je imala toliko haljina i sve su imale orijentalne šare, utopile su se u izgled popularan ranih devedesetih, sjajno i svetlucavo, i košulje, šarene kao havajke, ali bliskoistočne šare, nekakve hijeroglife, kao iz mojih snova i bunila, iz mojih moždanih Altamira, jarke boje, rezedo i crno, nosili smo ih toliko dugo i pronosili smo ih svi, iračke košulje nosila sam čak i ja vezane oko struka negde u sedmom razredu, misleći kako su posebno egzotične i kako sam ja drugačija. A i bila sam i već onog trenutka kada sam te 1989. od tate iz Iraka dobila gumice za kosu sa staklenim račićima...

Književnost

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Tuđa kost prežici tradicije kojih često nismo svjesni

46 | jun

E

tnograf Tihomir Đorđević navodi da se sintagma „tuđa kost“ u narodu koristila kako bi opisala žensko čeljade u kućama, novopristiglo, ali ponekad i domaće. Ovaj motiv „tuđinstva“ među svojima, zaostacima patrijarhalnog kroz društveno shvatanje, ali i generacijsko nasleđe, okosnica je novog romana Sanje Savić. Roman Tuđa kost koji je pre svega nekoliko dana izašao u izdanju izdavačke kuće Arete, bio je povod za razgovor koji sam već mesecima želela da se dogodi.

U nedavno objavljenom romanu Tuđa kost nastavljaš pravac započet u Neoštrinama, s tim da sada možemo pratiti čak tri dramska toka u dve vremenske ravni. Ovaj roman se čini emotivno zahtevnijim, ličnijim.

Posmatraš li ga i ti kao nastavak?

Iako nije u pitanju nastavak u fabularnom smislu, emotivno svakako jeste.

Ovo je nastavak puta kojim sam krenula s Neoštrinama. Likovi su drugačiji, priče su među sobom udaljenije, ali Neoštrine su svakako anticipirale Ukoliko vas interesuje kulturno nasle- „Tuđu kost“. đe, tradicija i istorija golubačkog kraja i intrigira Golubačka tvrđava, nemoj- Koliki izazov je bio napisati jedan te propustiti priliku da pročitate zbir- ovako topao i iskren roman zasnoku priča „Gvozdena kapija” koja je je- van na ličnoj priči, a učiniti ga istodinstven kulturni spomenik posvećen vremeno univerzalnim?

Golupcu. Knjigu je ilustrovala Slavica Ilić, a jedan od autora priča je i moja Baš to što je nešto lično često čini djesagovornica. Zbirku možete za sada lo univerzalnim – pretpostavljam da je pronaći u golubačkoj biblioteci ili je ku- mehanizam prepoznavanja emotivnih piti direktno u Tvrđavi prilikom pose- matrica uspješniji ispod što udaljenije te. Da je ovo uzbudljiv period prepun ikonografije ili geografije. kreativnog naboja za Sanju Savić, govori i takođe nedavno objavljena zbir- Kao i u Neoštrinama motiv rata je i u ka dramskih tekstova Ptice i druge dra- Tuđoj kosti prisutan, i oseća se njeme. Kulturno nasleđe i koreni su teme gov snažan uticaj na sve tri žene, a koja ne prestaju da intrigiraju Sanju jedan od najnežnijih opisa odnosa Savić, koja podjednako uspešno pliva prema uspomenama meni je ostaviu književnim, pozorišnim i filmskim la simbolika porodičnog nakita i mavodama, pišući kako za odrasle tako i leno zlatno srce probušeno u sredidecu. Upravo ova šarolikost intereso- ni. Zašto u zlatnom srcu samo mrak vanja, uz nesumnjivo ogroman talenat stanuje? za pisanje dramskog teksta čine moju sagovornicu jedinstvenom pojavom na Moguće je da nema lijepog kraja za otvaranje Pandorine kutije, ali je mogunašoj kulturnoj sceni. će i da silna potreba da se nešto otvori, A vi, ukoliko se do sada niste susreli sa da se ide do kraja, ponekad uništi srž.

Sanjinim radom, predlažem vam da za Kao što je važna istrajnost, važno je i početak potražite Neoštrine i Tuđu kost, zaustavljanje. pogledate predstavu Kod šejtana ili Jedna dobra žena, a onda, tvrdim vam, čekaćete na svaki njen novi projekat sa podjednakim ushićenjem.

Okosnice romana čine duh vremena, patrijarhat i odnos prema ženskoj deci. Unutrašnji monolog posvećen nerođenoj ćerki koji Ruža ima u bolničkom krevetu nakon gubitka bebe, jedan je od najdirljivijih i najlepših delova romana po mom mišljenju. Osećaš li da je i danas u nekim sredinama pritisak na ženi da rodi naslednika, ali i to da žensko dete mora da se izbori sa izazovima i očekivanjima kojima muška deca nisu izložena?

da se organizuju u jedinstven sklop.

To su slike koje su mi često izmicale samim tim što su segmenti sećanja.

Na trenutak bi mi se činilo da vidim jasnu sliku nekog događaja a potom bi se ona ponovo izgubila i postala neoštra. Te trenutke jasnoće sam pokušala da zapišem.“ Da li nakon zapisivanja sećanja postaju jasnija i razumljivija, lakša za suočiti se?

To je vjerovatno razlog zašto pisanje često upoređuju sa psihoterapijom.

Duboko vjerujem da je definisanje staTaj pritisak je mnogo stariji od vreme- nja, misli, pa čak i ukoliko su najasni – na o kojem pišem (u sva tri vremen- ljekovito. ska toka), i rasprostranjen od japanske carske porodice do naših sela. Narav- Kada se u sećanjima vraćaš na mono, mnogo se toga promijenilo od vre- mente odrastanja na Palama i u Samena kad su naše bake stasavale, ali rajevu, koje scene i boje njima domimeni nisu bili zanimljivi ti novi tokovi, niraju? već upravo prežici tradicije kojih zaista često nismo svjesni. Ja nisam.

Djetinjstvo najčešće neće da se vrati kad ga prizovem u sjećanje, nego neU nizu dramskih tekstova koje potpi- očekivano. Čini mi se da su boje bile suješ na ovaj ili onaj način provlači se življe nego danas ili sam ih ja tako domotiv došljaka, korena, potrage za življavala. Stalno sam imala potrebu za identitetom i prilagođavanja novoj nekim lijepim pejzažima, okolina Pala sredini. Ta potraga je univerzalna, je zaista divna, pogotovo u jesen. Zbog i dok je devedesetih uzrok bio rat, toga sam dugo vremena mislila da ću danas su razlozi odlaska ekonom- se baviti slikarstvom, ali sam odustala. ske prirode. Može li se ta nostalgija i žal za ostavljenim prevazići ili ipak Igranje rata koje spominješ u Neosamo naučimo da živimo s njom? štrinama je tako karakteristično za generacije koje su odrastale deveAko se korijeni i mogu zaboraviti, teško desetih. Misliš li da smo imitiranjem da se u tom slučaju mogu prevazići. stvarnosti pokušavali da je učinimo manje strašnom? Čitajući intervju koji si dala na temu romana Neoštrine, jako mi se dopao Mnogo psihologa je pisalo o tome, kako tvoj odgovor: „Neoštrine su kratak se djeca kroz igru oslobađaju strahova. roman, niz slika koje su pokušale Svakako da tu spadaju i strahovi iz rata.

Ilustracije: Jana Vuković

Temu pomirenja i (ne)prihvatanja različitog i drugog u postratnom periodu dotakla si dugometražnim igranim filmom „Naši očevi, majke i njihova djeca“. Nadija i Njegoš dolaze sa različitih etničkih strana u Bosni i pokušavaju da se izbore za svoju ljubav, ali pritisak sredine je prevelik. Od rata je prošlo mnogo godina, međutim neke sredine i dalje nisu našle načina da prevaziđu prošlost.

Misliš li da će protok vremena učiniti svoje ili je ključ u nečem drugom?

Dramski tekst za predstavu „Кod šejtana ili jedna dobra žena“ koja se u režiji Stevana Bodrože izvodi u UK Vuk Karadžić nastao je na početku tvojih studija, ali je to ne čini ništa manje aktuelnom u današnjem trenutku. Kako je izgledala saradnja sa Stevanom?

Bilo ih je mnogo. Izazovi su bili različiti: od finansija, preko logistike, činjenice da sam se uz režiju bavila i dobrim dijelom produkcije. Ono što me je opredijelilo da se upustim u taj, iz današnje perspektive sumanut poduhvat, je to što sam došla do predivnih ljudi u ekipi s kojima sam htjela da radim film. Tu su prije svega snimateljka Marija Momić, montažerka Jovana Filipović, snimatelj i dizajner zvuka Lazar Arsović te kompozitor Pavle Popov. Imala sam mnogo sreće i sa glumcima Nikolom Zelenovićem i Marijom Šuković, koji igraju Njegoša i Nadiju, ali i sa ostalim glumcima.

Pored brojnih interesovanja kojih smo se dotakle, jedna od tvojih velikih strasti je i književnost za decu.

Objavila si zbirke pripovedaka za decu „Vrijeme vašara“ i „Kad žirafa progovori“, potpisuješ scenario za dečju TV emisiju „Sveznalice“, radiš na animiranim filmovima i dečjim predstavama. Koliko se ton kojim se obraćaš čitaocu razlikuje u odnosu na to pišeš li za odrasle ili decu?

Stevan je veoma autoritativan i darovit reditelj koji tačno zna šta hoće, tako da je moje „miješanje“ u samom procesu rada bilo minimalno. Više smo razgovarali o likovima iz života na osnovu kojih Toliko sam puta razmišljala o tome i sam pisala dramu i to je zaista bilo blasvaki put mi se čini da manje razumi- godatno. Nadam se da će biti prilika za jem. Ne vjerujem da vrijeme samo od novu saradnju uskoro. sebe može nešto da riješi. Sa druge strane, plaši me što su ljudi često umor- Junakinja Božana iz predstave je baš ni od same egzistencije, da bi mogli da kao i Nadija (Naši očevi, majke i njise bave liječenjem rana iz prošlosti. U hova djeca) ili Ines (Neoštrine) neko svakom slučaju, mislim da je potrebno ko se nalazi na prekretnici u svom strpljenje. životu, one žele da okrenu novo poglavlje, ali se istovremeno i bore se U filmu si glavne uloge prepusti- sa strahom od neprihvatanja i odbala naturščicima, a pored scenarija civanja. Gde tvoje junakinje pronapotpisuješ i režiju. Možeš li da nam laze svoju snagu? ispričaš malo više o okolnostima i izazovima sa kojima si se suočila da Vjerovatno u tome što iscrpe sve mobi film bio snimljen? gućnosti.

U početku nisam svjesno razlučivala priče koje su za djecu od onih koje to nisu. Kasnije sam shvatila da se taj

Pripremajući se za razgovor naišla sam na ogromnu količinu zanimljivih projekata koje potpisuješ, te mnoge nismo stigle ni da spomenemo. Imajući u vidu da žongliraš brojŠta je po tvom mišljenju ključ da nim interesovanjima i imam utisak bismo pridobili pažnju i razumeva- da ti ideja nikako ne nedostaje, monje najmlađih, a onda je naravno i ram da te pitam kako sve postižeš i zadržali? kako zadržavaš fokus u momentima kada je to neophodno?

Prije svega iskrenost i istinska zainteresovanost za sudbinu junaka. Mada ne- Po prirodi sam takva da mi prija dinakad ni to nije dovoljno. Danas su djeca mika, mada je istina da često pretjeram često naviknuta na atraktivne vizuelne i uvijek čeznem da imam manje interesadržaje i nije lako održati njihovu pa- sovanja da bih mogla podrobnije da im žnju. se posvetim. Mislim da će neka od njih život neminovno „propustiti kroz filter“ Kako neguješ dodir sa detetom u pa će zaista ostati samo ono šta treba. sebi?

Knjiga „Tuđa kost“ je kao što smo reTrudim se da ne budem ironična i cinič- kle, nedavno objavljena. Kada i gde na, to je opasan virus. Trudim se i da će publika imati priliku da razgovase radujem susretu s ljudima i da zane- ra sa tobom? Kada su planirane promarim iskustvo kada nije neophodno. mocije? glas razlikuje po tome što je nježniji iako govori o ozbiljnim i važnim stvarima. Mislim da podrazumijeva i veću odgovornost.

Animirani dugometražni film na ko- Prva promocija je najavljena za 16. jun me neko vreme radiš „Priča o Miki u KC Gradu. Vjerujem da ću preko ljeta mravu“ deo je tvog doktorskog rada. pauzirati, pa od septembra – nastavak.

O kakvom filmu se radi i kada ćemo moći da ga pogledamo?

Radi se o animiranom filmu klasične naracije, rađenom 2d akvarel klasičnom animacijom. U njega sam uložila godine rada i moguće je da sada odugovlačim s premijerom da bih prolongirala da ga „pustim u svijet“. Kad završim zvanične obaveze oko doktorata, neću imati više zaklona.

Kolumna

Patrijarhat kao deo nesvesnog Zašto kažeš sloboda a misliš na tamnicu?

Pi{e: Ognjenka Lakićević @ognjenka

54 | jun

N

edavno sam čitala dirljiv intervju sa Kijanu Rivsom u kojem priča o gubicima i žaljenju, i o tome kako se neki gubici nikad ne prebole.

Nažalost, ovaj tekst neće biti o njemu, a ni o gubicima, Kijanu je samo povod. Nekoliko dana nakon čitanja tog intervjua, sedela sam u nekom društvu i povela se priča baš o tom intervjuu i o Kijanu Rivsu, odnosno onome što je javnosti poznato o njemu.

Mediji ga predstavljaju kao jednog od tih večito „single” ljudi, odnosno, u javnosti se ništa ne zna o njegovim partnerkama, ako ih ima uopšte, još od pogibije njegove devojke, što je bilo pre nekih 30 godina. Taj njegov (bar javnosti poznat) način života predstavlja najveći antiestablišment udar koji neki „selebriti“ može da zada ovom svetu koji toliko insistira na porodici, parovima, bivanju u vezi, deci.

Ovde ne pričamo o „samoći” kao posledici najveće pošasti 21. veka, i istovremeno najvećem opštem mestu, strahu od bliskosti, koji onemogućava ozbiljnije vezivanje (ali ljudi, na štetu drugih, ipak ulaze u veze), to je neka druga tema kojoj treba posvetiti mnogo više vremena i prostora jer je danas, posebno među mlađima, na nivou epidemije. Ovde pričam o odluci, svesnoj ili ne tako svesnoj, da se iz nekih razloga bude „nesparen”, bez partnera i dece, da se nema porodica.

Nekad mislim da su ljudi koji su doneli takvu, za mene prilično nesebičnu odluku, više vremena posvetili razmišljanju na tu temu od nemalog broja ljudi koji su doneli odluku da imaju porodicu.

Odluka o imanju porodice često nije ni svesna odluka, često nastaje bez nekog posebnog procesa razmišljanja, jer se datim društvenim konstruktom to već nekako podrazumeva, ako je s tobom sve u redu.

U tom mom društvu za stolom, svi su hvalili Kijanua, koliko je sjajan, hrabar, kakav integritet i autentičnost ima.

I sad ide preokret. Kada sam dala primer nekoliko „selebriti” žena čija je pozicija i način života sličan Kijanu Rivsu (barem iz onoga što u medijima vidimo) reakcija uopšte nije bila ista.

Reakcije na žensku „nesparenost” su bile različite, neodobravanja od suptilnih do ne tako suptilnih, kao sve u polu-šali, ali vidiš da u šali ima istine. Od inače emancipovanih ljudi sam čula: „ova je sigurno gej pa to krije”, „nije baš toliko hot kao Kijanu” (iako je malo mlađa, ali hej, žena je), „čudno je što neće decu” (to nije baš izgovoreno, ali je između redova bilo jasno da nešto s njom nije u redu), „pa ona deluje kao da smara, haha”, „sigurno je preambiciozna”. Neki nisu rekli ništa, ali prosto vidiš da prave razliku, jednostavno, nema tog oduševljenja na temu žene-usamljenice (već je sama ta reč, nasuprot reči „usamljenik” manje poetična). Za muškarce, to je na nivou nekog junaka iz knjige, pesme, filma, to je junak kojeg romantizujemo i želimo da osvojimo, baš mi jedini da uspemo da osvojimo njegovo srce i prostor koji je zauzeo samo za sebe, da se u njega uselimo i onda smo nekako osvojili vrh sveta, najveće privilegije. Žena koja je sama nema tu romantičnu konotaciju, već je nešto kao baba devojka, odnosno više baba, a manje devojka, luzer-

ka svakako. Jer, je li, svakoj „normalnoj” ženi je cilj da se uda i sve to što ide uz to.

Ukratko, i među najemancipovanijima, stav je jasno licemeran: za muškarca je okej da je melanholik usamljenik, a ženin identični način života se smatra nekim defektom: sigurno ima neki problem, agresivna je (čitaj ima stav i iskazuje ga, a ja se plašim), smara, naporna je, ružna je, stara. Koliko je ovo muški svet, apsurdno je. Posle se kao čudimo onome šta se desilo u Alabami. Žena je prosto osramoćena ako nije mlada, seksualizovana i „laka za rukovanje” ili ne igra igru u kojoj ju je teško imati, jer je muški posao da lovi.

Takođe, ako pričaš i pišeš o svemu tome, sigurno i ti imaš neki problem. Imam ga, kao i svako što ga ima, ali nije to što misliš jer ti je tako lakše da ne misliš.

Hoću reći, kad pišem o divljim svinjama (nije figurativno), nije mračna pozadina priče da sam i sama divlja svinja.

Isti takav problem primećujem kada pričamo o umetnicima, posebno kada su u pitanju žene pisci. Muškarac pisac, kada pije, i ponaša se samoživo, hirovito i bahato, i dalje može da bude percipiran kao pravi genije, ćudljiv jeste, ali može mu se da je težak. Takve, ili mnogo benignije (dovoljno je samo da se ima jak stav) žene pisci se percipiraju kao lude, naporne i nestabilne. Ovde nije reč

o tome da iko treba da bude naporan i samoživ, naprotiv, već o različitom čitanju i doživljavanju istih osobina u odnosu na to da li si muško ili žensko, i to samo zbog društvenih predrasuda, jer su neke osobine poželjne/nepoželjne za ženu/ muškarca. Ako to nije diskriminacija, i upravo prisutna među veoma naoko empancipovanim ljudima (a ta me najviše i zanima), onda ja ne znam šta jeste.

šno je hraniti taj obrazac od kojeg smo se samo po spoljnoj formi odmakli od srednjeg veka, ne i po suštini. Uvredljivo je do srži za svesne ljude, bilo muškarce bilo žene, i neću da učestvujem u tom idiotizmu. Ništa od ovoga ne poziva na rast, preispituje, ne služi kao podrška ili odgledalo, ne bi li se suočio sa svojim demonima i bio bolji. Sve služi samo za skrivanje od svojih demona.

Sami međuljudski, posebno muškoženski odnosi pate od posledica patrijarhata. I muškarci i žene su podjednako oštećeni. Kao da još uvek postoje osnovna dva tipa žena koje se nekako dobro održavaju u društvu. Te fine, bezazlene, pitome krhke dame kojima treba zaštita i kojima je UMERENOST glavna osobina i one drske, kao opasne, pseudooslobođene i nedodirljive.

Oba tipa zadovoljavaju određene ciljne grupe, ali ovog između, onog najkompleksnijeg i najsubverzivnijeg po patrijarhat je zapravo i najmanje. Potrebno nam je više žena koje pozivaju na preispitivanje i razmišljanje, ljubav koja liči na prijateljstvo i brigu o drugome i o svetu, a manje žena koje su: kul, nedodirljive, drske, hladne, umiljate, bezopasne, nenaporne, fatalne ili misteriozne, dok muškarce pak prate drugi neki epiteti, podjednako glupi. To sve nabrojano je deo stereotipa koje treba nemilosrdno gaziti, a hrane ga podjednako i muškarci i žene. Stra-

Ekipa sa kojom sam sedela se inače deklariše kao emancipovana i feministički nastrojena. Šta onda očekivati od ovih manje svesnih, ja ne želim da znam, kad već diskriminaciju prepoznajem na najbezazlenijim primerima, a veoma sam daleko od onih koji u svemu panično prepoznaju situaciju u kojoj je žena žrtva. Uvek su mi najopasnije nesvesne diskriminacije i samim tim i nesvesna predodređenost ka određenim stavovima kod ljudi koji su pametni, obrazovani i osvešćeni, a onda im izleti nešto za šta ni sami nisu znali i bukvalno nam je svima neprijatno. Nesvesno je uvek najopasnije, jer upravlja osobom bez njene volje, a retki su ljudi koji pokazuju radoznalost naspram svog mraka.

Najopasniji su stavovi društva i okruženja koji od malena postanu deo podsvesti, a mi ne uzmemo da ih preispitujemo do demoliranja, otud je društvo zarobljeno stalno u jednom te istom narativu zbog kojeg smo svi na gubitku.

Leksikon

Poeziju i pozorište povezuje istinitost trenutka

Tekst: Sara Savčić @sara_savcic

58 | jun

Fotografije: Dejana Batalović

P

re nekoliko meseci slušala sam radio emisiju u kojoj je gostovala jedna čarobna devojčica, koju što sam više slušala, bivala sam sigurnija da želim da je upoznam i razgovaram sa njom. Neposredan povod da je napokon ugostim u našem Plezir leksikonu, između ostalog, bili su zbirka poezije Vežbanka za strah na kojoj je radila zajedno sa ilustratorkom Sonjom Bajić, kao i gostovanje Gradskog pozorišta Čačak na Velikoj sceni Narodnog pozorišta predstavom „Triptih o radnicima“ za koju je pisala jednu od priča. A onda, priliku za razgovor iskoristile smo i da se dotaknemo brojnih drugih, važnih tema vezanih za njen život i stvaralaštvo. I da, pozitivan utisak koji sam stekla slušajući je, još više je porastao nakon razgovora. Zato, predlažem da ne propuste priliku da na neposredan način zavirite u izuzetno zanimljiv svet dramaturškinje i pesnikinje, Sare Radojković, mlade žene koja se na više frontova uspešno bori da umetnost živi punim plućima.

Draga Saro, toliko toga bih te pitala odjednom, ali hajde da krenemo redom. Kroz sve projekte na kojima radiš pisanje je konstanta koja pronalazi svoju formu. A gde je izvor? Kako si se zaljubila u pisanje?

Izvor je, mislim, u meni. U svemu što sam htela da kažem, ali nisam uspela govorom nego sam morala da zapišem.

Izvor je zapravo u mojoj nemogućnosti da komuniciram drugačije. Ali trudim se. Zaljubljenost u pisanje je došlo iz dečije bezbrižne dokolice, činjenice

da je među igračkama bila slovarica (male kartice sa slovcima i nacrtanim predmetima koji počinju na to slovo), a na policama oduvek puno knjiga.

Da li ti tražiš priče o kojima ćeš pisati ili one pronalaze tebe?

Tražimo se.

Potpisuješ jednu od priča u Triptihu o radnicima, koji je i prva predstava Gradskog pozorišta u Čačku, postavljena posle mnogo godina.

Saga o radnicima u tekstilnoj industriji i kršenju ljudskih prava priča je koja pruža uvid u pravo stanje našeg društva. Kako je nastala predstava i ovaj tekst?

Predstava je nastala tako što je predivan tim ljudi iz Čačka na čelu sa Bratislavom Jankovićem pozvao Juga Đorđevića, reditelja i rekao mu da, pod punom svesti šta to znači, oni žele da pokrenu novo pozorište u Čačku i da mu treba neko sa kim bi napravio prvi korak. Jug je osetio da je u pitanju iskrena priča, to poverenje je zatim preneo i na nas spisateljice i pisca. Rekao nam je da je Čačak radnički grad i da se u mislima stalno vraća dvema nesrećama tj. požarima u fabrikama tekstilne industrije. Jedna se desila početkom dvadesetog veka u Njujorku, sledeća početkom 21. veka u Bangladešu, a danas znamo kakvo je stanje u industriji generalno u Srbiji. Podelili smo se i krenuli sa radom pod Jugovim vođstvom, prvo mi pisci, a onda i glumci i drugi autori, prijatelji i pomoćnici.

Radila si i na adaptaciji drame „Slučajna smrt jednog anarhiste”, predstave koja na programu Jugoslovenskog dramskog pozorišta već nekoliko godina u nazad puni scenu Ljuba Tadić. Koliko se razlikovao ovaj angažman u odnosu na proces pisanja u potpunosti autorskog teksta? Šta je bio najveći izazov?

Posao dramaturga drastično se razlikuje od posla dramskog pisca. Ukratko, dramaturg usklađuje rediteljski koncept sa arhitekturom teksta, a u odnosu na tačku čitanja iz ugla današnjeg gledaoca. Dakle, sve je bilo najveći izazov. Ali uz onakvu glumačku ekipu, a pre svega Nikolu Đurička sve se to i podnelo. Najteže nam je bilo da budemo aktuelni ali ne i banalni.

Ostajemo u pričama iz pozorišta, jer ne mogu da te ne pitam za predstavu Edit, monodramu koja je pobrala odlične kritike i nekoliko nagrada ali je ostala bez svog pozorišta. Kako se jedan komad (iz) bori za svoje mesto pod Suncem?

Novim sagledavanjem pozorišta. Da li je ono samo i isključivo vezano za zgradu institucije? Nezavisna trupa Tri Groša bi svašta imalo da vam kaže na tu temu.

Kako se u tvom mikrokosmosu prepliću pozorište i poezija?

I poezija i pozorište se trude da uhvate magiju živog trenutka. Znaš onaj osećaj kada je dobra pesma ili predstava ali ti ponestanu reči da je opišeš nego uz uzbuđenu onomatopeju nekako kažeš samo – da to je to. „Radi me“. Sve funkcioniše, sve je u jednostavnosti koja je naizgled ništa, a u stvari je sve. Osećaš istinost trenutka. Uf, evo zapetljala sam se.

Recimo da ih povezuju velika ljubav i prema jednom i prema drugom.

Tvoja druga pesnička zbirka, na kojoj si radila sa ilustratorkom Sonjom Bajić, Vežbanka za strah, privukla je veliku pažnju i dobila odlične kritike. Kako je došlo do vaše saradnje i ideje za interaktivnu zbirku poezije?

Kontakirala sam Sonju jer mi je trebalo da sviram u „dve ruke“, a osetila sam da je ona ta. Osetila sam da mi je poezija „impulsivna“, pulsirajuća i da taj impuls mogu da predam njoj a zatim zajedno čitaocima.

Kakvi se to strahovi i bolne dileme kriju iza slatke, ženstvene korice sa ogledalcetom na njoj?

Strah od sopstva, strah od života, strah od smrti...

Da li strahovi postaju manji i razumljiviji kada ih zapišemo?

Nadam se da postaju prvo razumljiviji pa vremenom, možda i manji.

Poezija je vrlo intimna, privatna stvar, a ti si ipak pronašla načina da je podeliš sa svetom ne samo objavljivanjem zbirke već i otvaranjem mogućnosti da se svaki čitalac uključi sasvim direktno i obračuna se sa svojim strahovima. Je l’ bilo strašno?

Jeste. Bilo je i strašno lepo.

Prošle godine si dobila priznanje „Vitomir Bogić“ za najboljeg mladog radiofonijskog stvaraoca za serijal dramskih minijatura „Program tvog kompjutera“ emitovan na Radio Beogradu. Reč je o interesantnom serijalu koji problematizuje aktuelnu temu koju više nije moguće ignorisati. Koje to nove izazove nam je donelo digitalno doba?

Izazov da ostanemo autentični, neproračunati, punokrvni dobri ljudi koji žive sada, sa sećanjem na prošlo i osećajem za buduće. I najveći izazov od svih – da verujemo jedni drugima.

Imajući u vidu da si, po sopstvenom priznanju, multipraktik, koji su to projekti na kojima aktivno radiš sada?

Trenutno radim samo na jednom projektu. Na sebi i samoočuvanju. Posle ćemo se već teme, formati i ja pronaći nekako.

#PLEZIRLEKSIKON Nešto za početak?

Logos.

Pamtiš li kako si ostala bez prvog mlečnog zuba?

Na prevaru. Mama je rekla, ček da vidim koliko se klima i onda ga ,,slučajno” čupnula malo više pa je on ,,ispao”.

Slatko, slano, ljuto ili nešto četvrto?

Kiselo.

Koga smatraš umetnikom življenja?

Mog oca.

Omiljeni crtani junak?

Pokahontas.

Može li se živeti od ljubavi prema onome što radimo?

Može da se proba.

Preporuka za čitanje / slušanje / gledanje?

Nadam se da će uskoro izaći novi roman Ane Vučković „Yugoslav” čije sam delove slušala na javnom čitanju. Preporučila bih muziku Lovely Quinces odnosno Dunje Ercegović koja će od sad valjda nastupati i pod svojim imenom, jer pokušava nove stvari. Opasna jedna cura sa gitarom moćnog glasa.

Za gledanje, obavezno predstavu „Homo Faber” režija Ana Tomović, dramatizacija Tamara Baračkov. Šta te je poslednji put slatko nasmejalo?

Marko Radić.

Poruka za kraj?

Apokalipsa.

Umetnost

Tekst: Ana Stambolić @anastambolic

Neshvaceni um nemirnog duha

66 | jun

„Ne tragam za realnim, niti nerealnim, Čitavog života je bio vrlo blizak s majveć za nesvesnim, misterijom koja se kom, koja ga je podučavala sve do desete godine. Kada je napunio jedanauočava na ljudskom licu“. est godina, prvi put se razboleo i dobio Amedeo Modiljani je bio boemski upalu pluća, a nekoliko godina potom umetnik čija posthumna legenda je po- je razvio i hronični bronhitis. Sa šesnaznata gotovo koliko i Van Gogova. U est godina zarazio se tuberkulozom, stilističkim odnosima bio je čudak, sa- koja ga je kasnije stajala života. vremenik kubista, ali ne i deo njihovog pravca, on formira most između gene- O kakvom se čoveku radilo saznajemo racije Tuluz Lotreka i Art deco slikara u i iz beleški njegove majke, koja je dok dvadesetim godinama XX veka. je Modiljani bio dečak, u svom dnevniku zapisala: „Amedeov karakter još Modiljanijeva dela sažimaju italijansku uvek nije formiran, ponaša se kao razumetničku tradiciju, povremeno oži- maženo derište, ali mu ne nedostaje vljavajući stilove iz renesanse modifi- inteligencije. Moramo sačekati da prokovane na njemu blizak način. U svom đe vreme da vidimo šta će se iščauriti. radu kombinovao je elemente ekspre- Možda umetnik?” sionizma, kubizma i simbolizma, ali i afričkog vajarstva koje ga je očaralo jed- Mnogi su ga zvali Modi, što bi u grubom nostavnošću i božanskim prisustvom. prevodu moglo da se prevede kao morBio je izuzetan portretista i slikar ak- bidan, dok su ga prijatelji i porodica četova, prepoznatljiv po asimetričnim sto oslovljavali sa Dedo. kompozicijama, izduženim siluetama i jednostavnoj upotrebi linije, koje će čulne i čedne žene ga načiniti jednim od najvažnijih portretista dvadesetog veka.

Modiljani 1898. godine počinje da izučava slikanje. Odlazi u Firencu gde se detinjstvo u senci bolesti upisao u Slobodnu Školu Akta (Scuola Libera di Nudo), a zatim prelazi u VeneUmetnik nemirnog duha rođen je 12. ciju. Sledeća stanica na njegovom putu jula 1884. u Livornu u porodici sefar- bio je Pariz, gde je učio crtanje na Akadskih Jevreja. U tinejdžerskim danima demiji Kolarosi i upoznao čari noćnog oboleva od tifusa od kog se nikada ne- života francuske prestonice. Ubrzo poće oporaviti u potpunosti. Posle opo- staje centralna ličnost u avangardnim ravka roditelji mu dozvoljavaju da na- krugovima, zbog čega je stekao repupusti školu i krene na časove crtanja i taciju „poslednjeg istinskog boema“. slikanja u rodnom gradu. Mlade godine provodi u Napulju, na Kapriju i u Rimu. Kada je drugi put otišao u Pariz, proNa proputovanju južnom Italijom zavo- menio je profesiju i postao skulptor. U leo je umetnost. to vreme bio je jako siromašan, i skulptu-

Njegovi portreti se prepoznaju po očima bez zenica koje kao da govore posmatraču: „Ne možete da me vidite”

re je pravio uglavnom od kamena ukradenog sa gradilišta, a već 1914. godine, zbog nedostatka kamena za klesanje on prestaje da ih pravi. Njegova lutanja će potrajati do 1917. godine kada se posvećuje aktovima i portretima.

Modiljanijevi portreti se prepoznaju po očima bez zenica koje kao da govore posmatraču: „Ne možete da me vidite”.

Najviše je slikao portrete žena, ali pored njih on radi i portrete svojih prijatelja, poput Pikasa, Dijega Rivere, Žana Koktoa, Morisa Utrila, Maksa Žakoba, Kislinga i mnogih drugih.

Portretisanju nagog tela je prišao okom, ne obazirući se na zakonitosti i učenja svojstvena akademskim slikarima. Ti aktovi se mogu podeliti u dve grupe: sedeći i ležeći. Bez obzira na način na koji je postavljao aktove, oni su bili nabijeni erotikom i slikarevom neskrivenom ljubavlju prema ženama, pre svega prema ženskom telu. Senzualne žene koje toliko fasciniraju na platnima u to vreme nisu imale isti uspeh kakav imaju danas.

Modiljani je težio renesansnoj lepoti i idealnom na svojim platnima, distancirajući se u likovnom smislu od provokativne, avangardne umetnosti. Njegov život, ispunjen siromaštvom, bolešću, alkoholizmom, konzumiranjem droga i turbulentnim ljubavnim vezama, nije imao apsolutno ništa sa njegovim radovima. Možda je baš ova neusaglašenost između njegovog neumerenog života i smirenog, uzdržanog rada, toliko koncentrisanog na formu, ono što je dovelo do nesmanjenog interesovanja za Modiljanija i njegov život tokom čitavog XX veka.

Da bismo razumeli njegove radove, potrebno je da najpre upoznamo njegovu prirodu, prirodu u kojoj se stapaju čovek i umetnik koji zna koliko uzbuđuju radosti tela i koliko je moguće i nemoguće prevazići ih.

Priroda njegovih aktova je takva da se umetnikova ideja, uslovi u kojima je on izvodi i njihov istorijski kontekst ne mogu razdvojiti jedno od drugog. Sve ovo je povezano sa slikom koja je u javnosti naOn inicira kompresovan pogled i pravo- pravljena o Modiljaniju, njegovom karaugaoni format kojim se golotinja odvija kteru, moralnosti i načinu života. pred okom. Njegov poseban pristup aktu leži u veštoj mešavini tradicionalne teme Njegova dela predstavljaju odraz nesa specifično modernim tretmanom mirnog i veselog duha koji je bio sveženskog tela, oslobođenog prividne čed- stan sopstvene ranjivosti i smrtnosti i nosti. Osim nekoliko glavnih detalja sobe kome je bila potrebna euforija i opijeu kojoj se nalazi model, kontura sofe, nost da bi mogao da živi i radi. Modijastuka ili bele lanene posteljine, nema ljanijev temperament u doba melanničeg drugog što bi odvuklo pažnju od holije predstavlja ono što privlači pomladih, nežnih figura ženskog tela. Pod smatrača. njegovim liričnim okom, modeli koji poziraju postali su moderni likovi Venere, Posedovao je sposobnost da prodre u kombinujući duhovnost i slobodu. Ljudi unutrašnju stvarnost subjekta, duhovkoje je slikao poredili su čin poziranja sa nu i dramatičnu, mističnu i tragičnu, „potpunim razotkrivanjem duše“. onu koja otkriva nesagledive prostore.

Svojim radovima pokazao je umiranje i rađanje umetnosti kroz umiranje i rađanje sebe. Pio je sa Utriljom, Sutinom i Kislingom, sa nepriznatima, faličnima kakav je i sam bio, a ostale je provocirao svojim postojanjem, šarmom bednika, jer im je bogatstvo predstavljalo štit od smrti, kojoj je Modiljani bedom bio bliži, a, ipak, toliko življi od njih.

Preteranim konzumiranjem alkohola, narkotika i duvana, vešto i uspešno je prikrivao svoju bolest. Tuberkuloza je u njegovo doba značila smrtnu osudu, lako prenosiva i zarazna, sigurno je da bi odbila od njega većinu ako ne i sve njegove kolege i prijatelje. Potpuno svestan onoga što radi, Modiljani je uspešno i savršeno igrao ulogu dendija i boema.

uvredljivim. Posle neuspeha njegove prve i jedine samostalne izložbe, slikar i njegova muza beže u Nicu, gde nastaje najveći broj njegovih dela koja kasnije postaju i najpoznatija i najskuplja. U Nici je 29. novembra 1918. je rođena njihova ćerka koja je dobila ime po majci, a 1919. godine vraćaju se u Pariz.

Zbog hronične besparice, porodica je uglavnom živela u hotelskim sobama, sve do Modiljanijeve smrti, 24. januara 1920. godine. Dan posle njegove smrti, Žana, koja je tada bila u devetom mesecu trudnoće, izvršila je samoubistvo skočivši s petog sprata. Njeni roditelji, nisu dozvolili da im ćerka bude sahranjena kraj umetnika, ali su tri godine kasnije promenili mišljenje, pa posmtni ostaci dvoje ljubavnika danas počivaju Njegov najčuveniji model, izvor inspira- u istoj grobnici na Per Lašezu. cije i žena koja je uticala na svaki aspekt njegovog života bila je Žana Ebitern. Tokom kratkog i burnog života, njegoStudentkinja umetnosti, devojka tužnih va najdublja tuga, tuga koja je uništila očiju koja se odrekla svega čak i sop- njegovu dušu više od loših uslova živostvenog života zbog ovog umetnika. ta, alkohola i droge, bila je uzrokovana činjenicom da njegov genij nije bio preIste godine kada je upoznao ženu svog poznat. života, održana je njegova jedina samostalna izložba, prekinuta od stra- On, čovek koga nisu razumeli za života, ne policije, koja je konfiskovala neko- postaće legenda nakon smrti. liko aktova i crteža, jer su se smatrali

Kultura

Tekst: Dejana Vukadinović

74 | jun

Fotografije: Aleksa Mitranić @the.unagi

Kosmodrom

Novi hram umetniÄ?ke slobode

D

orćol. Solunska 24. Leva strana ulice. Zeleno-plava vrata odškrinuta i oronula. Napušteno zdanje nekadašnje zanatske radionice i magacina starih filmskih rekvizita ponovo ima nove stanare.

Sa leve strane memljive cigle, prozori su koji odavno vape za popravkom. Fenjer na žici. Metla, stari suncobran, nekoliko plastičnih stolica i jedna velika klupa u starom dvorištu. Novi hram umetnosti Dorćolsko narodno pozorište Kosmodrom, za publiku je otvoreno pre više od dve i po godine.

Autentično da, progresivno svakako, ali ne i alternativno. Pokretanje ove ideje pripisuje se Filipu Gajiću, reditelju i glumcu koji je jednom prilikom istakao da ovo nije privatno pozorište već kulturno mesto koje pripada celom timu. U novom hramu kulture svi su angažovani. Međusobno pomaganje i ravnopravno deljenje obaveza i posla samo je jedna od stvari koja razlikuje ovu ustanovu kulture od drugih.

Sloboda koja ih povezuje Da je to zaista tako potvrđuju i mladi glumci koji su deo ovog pozorišta. Glumac Vahid Džanković ističe da su ovde slobodni i da je upravo ta sloboda ono što razlikuje ovo mesto od ostalih pozorišta. „Slobodni smo. Sve radimo, sami. Dotakli smo neku umetnost“, priča Džanković.

Sa njim je saglasna i mlada glumica Sanja Marković koja dodaje je ovo oaza povezanosti osećanja koju imaju, a koju publika prepoznaje. „Sloboda i mašta.

Ovo je utočište svih nas“, objašnjava Marković koja je poput kolege Džankovića deo tima od samog osnivanja.

Predstava u kojoj zajedno dele slobodne daske „Lude noći nad Sovjetskim Savezom” prikazuje životni put ruskog predsednika Vladimira Putina. Tog petka bilo je njeno 40. izvođenje, mali ali važan jubilej. Glavna uloga jednog od velikih imena današnje globalne političke scene pripala je mladom Nedimu Neziroviću kome je ovo ujedno i prva profesionalna uloga. Dragoceno je što ima priliku da igra sa kolegama glumcima koji već imaju iskustva u ovom poslu i od kojih može da uči i nadograđuje svoje veštine. „Imali smo 15 dana da spremimo predstavu. Pitao sam se da li je to dovoljno?

I shvatio sam da proces unutar glumca mora biti trostruko brži u odnosu na neko realno vreme koje se sprema predstava. Filip ima neverovatan smi-

sao za estetiku, neobičan način režiranja u slikama”, priča Nedim.

Iako je 40. igranje, on ističe da je izazov „isterati” predstavu svaki put do kraja jer je svako igranje je jedna nova priča za sebe, nešto drugačije i specifično. Putin koga igra u predstavi Lude noći nad Sovjetskim Savezom jeste mladić koji je pod pritiskom sistema u kome se oslikava sva apsurdnost istog.

4 religije kao stub repertoara Sovjetski Savez koji se poput Jugoslavije raspao devedesetih ostavio je neizbrisiv trag na globalnoj političkoj sceni. Uticaj koji je tokom Hladnog rata imala ova država oseća se i dan danas, te ne iznenađuje što se i posle toliko godina priča o ovome. Mlada glumica Sanja Marković smatra da uticaj jedne od najvećih sila prošlog veka nikada nije ni prestao, već je tu, sve vreme.

Repertoar ovog pozorišta odredilo je značenje mesta na kome se i nalazi. Naime, Dorćol znači „četiri puta”, a reditelj Gajić je želeo da religije budu stubovi repertoara. Prva predstava „Sestre braće Baruh” govori o čuvenoj dorćolskoj, jevrejskoj porodici, dok je u „Ludim noćima“ komunizam taj koji se doživljava kao religija. Tu je i „Šeherezada” koja se odvija u muslimanskom svetu. Pokriven je i protestantizam kroz predstavu „Pejzaži” po tekstu Ingmara Bergmana, a u planu je da se obradi katoličanstvo.

Sve se može kad se hoće Dvospratna kuća adaptirana je tako da ima prostora za publiku, presvlačenje i glumu, a to sve zahvaljujući ogromnoj želji i volji mladih ljudi. S obzirom na to da je kuća dugo bila napuštena, pod je bio u lošem stanju, te je reditelj prodao svoj auto kako bi se napravila iole pristojna podna površina. Drvene stepenice vode ka improvizovanoj zajedničkoj garderobi. Dva prozora, a na jednom marama umesto stakla. Karta sveta na zidu. Zvučnik u uglu. Daske, ćebe i stari sanduci. I karte koje se ne kupuju na ulazu već kod „konduktera” koji prilazi svakom putniku koji se ukrcao na ovaj brod.

Emocije na sceni Pet improvizovanih redova za sedenje i četiri fotelje sa strane. Smederevac u uglu pokazuje da su opremljeni i za zimske dane kada padne temperatura. Publika je mešovita, a mikrofon se nazire u uglu. U pozadini se čuje duhovna ruska muzika koja nadjačava žamor i graju u prostoriji. Svetla se gase, a glumci sa upaljenim svećama koračaju ka sceni. „Snovi Ksenije Petrogradske” predstava je u kojoj se predstavlja četvrti stub - pravoslavlje. Snažna, emotivna i iznad svega duboka predstava donosi na svetlost dana priču o ženi koja je ljubavlju pobedila i vreme i smrt. Tri devojke i dva momka nose čitavu glumačku postavku. Impozantni vokali u kombinaciji sa snažnim tekstom drža-

li su pažnju punih sat i po vremena. U prigušenoj prostoriji mogli su se čuti uzdasi i uočiti radoznali pogledi uprti ka sceni. Svaka scena jeste mala predstava i priča za sebe. Duhovna muzika kao šesti nevidljivi član pruža posebnu jačinu ovoj priči, čineći življom nego što jeste. U prilog tome govori i gromoglasni aplauz. „Šok za organizam“ čujem komentar iz publike. Da, baš to, šok za organizam.

Ali ima tu još nečeg. Miris prošlog vremena. Miris je upravo prva asocijacija i glumca Nedima na ovo mesto. „Vežem miris za prostor. Ovaj miris je i dan danas isti kao i prvog dana kada sam došao. Taj miris je autentičan, pripada jednom pozorištu, čekao je da se ovde otvori pozorište, bez obzira šta je bilo pre toga.“ Leti su pravili pauzu, a kako će biti ove godine ostaje da se vidi. Ono što je na meniju jesu četiri nove predstave u okviru muzičko–teatralnog festivala - Epika.

Premijera prve predstave zakazana za Vidovdan. Nastavljaju da rade entuzijastično, udruženo, iskreno i slobodno.

Ima nečeg u tom mirisu. Pozorišnom mirisu. Plava vrata sa potkovicom i simboličnim nazivom Institucija od nacionalnog značaja. Donji Dorćol. Solunska 24.

Umetnost

Maja Tomljanović

Ilustracije snažnih žena nežnog srca

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

82 | jun

K

oloritne, optimistične ilustracije hrvatske umetnice Maje Tomljanović će vam popraviti raspoloženje u trenu. Na njenim ilustracijama žive snažne žene koje podržavaju druge žene, slavi se večno leto (Viva la fiesta!), male životne radosti, sloboda i boje, ah te predivne boje! U razgovoru za Plezir, Maja nam je otkrila koliko ličnih priča se krije iza svake ilustracije, gde se nalazi njeno srećno mesto, ali i kako je kada je naučila da se opusti, ućutka unutrašnjeg kritičara i prepusti uživanju u crtanju, pronašla svoj prepoznatljiv stil.

Šta je zajedničko svim tvojim junakinjama?

To bi bila ilustracija djevojke koja radi ono što zaista voli i uživa u tome, okružena cvijećem ili prirodom. Voli putovati, kuhati, voli more i ljeto, druženje s prijateljima.

Kako izgleda proces nastanka jedne tvoje ilustracije od ideje do realizacije?

Sve su to naizgled jake žene, ali u dubini su jako krhke i nježne.

Oni koji te duže vreme prate mogu da primete izvesan stilski zaokret u likovnom smislu. Šta te je podstaklo na promenu?

Pa kako sam prošlo ljeto kupila iPad i počela na njemu crtati, nekako se taj zaokret dogodio spontano, a usporedo mi se nešto i u glavi pomaklo da se ne Kako bi jednom ilustracijom obja- trebam zamarati ako nešto nije savrsnila našim čitaocima ko je Maja To- šeno nacrtano i da se trebam opustiti mljanović, kakvi su njeni hobiji i in- i uživati u crtanju. Ja bih rekla da sam teresovanja? napokon našla svoj stil.

Zavisi je li ilustracija za klijenta ili osobna. Ako je za klijenta prvo malo istražujem skupljam ideje. Onda radim skicu, koju šaljem klijentu. Kada definiramo skicu krećem u bojanje i finaliziranje detalja. A ako je ilustracija za mene, onda nekako ide brže, opuštenije, kako mi dođe ideja.

Na tvojim ilustracijama u poslednje vreme najčešće dominiraju markantne, tamnokose žene, zbog čega su se mnogi tvoji pratioci na Instagramu, koji su te uglavnom tako zamišljali, iznenadili shvativši da je autorka ilustracija nežna plavuša, svetlog Da li bi mogla da podeliš sa našim čitena i kratke kose. Ko su žene koje te taocima tvoju omiljenu muzičku liinspirišu i sa kojima se kao umetnica stu koja ide dok radiš? identifikuješ?

Uvijek imam zvučnu pozadinu dok raDa, svi su se dosta iznenadili kad su dim bilo radio ili si pustim muziku sa me vidjeli (smeh) ali plava kratka plava jutjuba, ne volim biti u tišini. Jako volim kosa mi je skroz nezanimljiva za crta- muziku iz filma Cadillac Records pa si nje, a kako obožavam crtati kosu neka- to najčešće puštam i po nekoliko puta ko je bilo logično da to bude duga kosa dnevno, onda Etta James, Amy Winei volim taj pokret u kosi, kao da vijori house, Ayo, Stonesi… na vjetru. Ne znam možda tako liječim podsvijesno neku tugu što skoro više od pola života imam kratku kosu. (smeh)

Inspirisana majčinstvom nastala je i jedna od tvojih najprepoznatljivijih ilustracija pod nazivom „Šta mami treba“. U kojoj životnoj fazi se ti trenutno nalaziš i koliko inspiracije za crteže potiče iz ličnih priča?

Imam sina od skoro 11 godina i još uvijek mi treba većina od tih stvari sa te ilustracije. Mislim da u svakoj ilustraciji ima malo mene i osobnih stvari. Bilo da je to ta ilustracija koju navodite ili djevojka na balkonu (ja jako želim balkon pa je ta ilustracija nastala iz toga), cura koja šeta psa (ja sam udomila nedavno psa)... uglavnom uvijek se provuče neki dio mene u ilustraciju, više ili manje.

Nedavno si u svoj portfolio dodala i beskrajno simpatične mape sa duhovitim i šarmantnim toponimima, karakterističnim za dato područje.

Nakon Istre, Hvara, Korčule, Brača i Krka, koja mesta nadalje imaš u planu?

Jako dugo sam željela crtati karte, ali me uvijek bilo nekako strah uopće i započeti jer su mi izgledale komplicirane i zahtijevne. Što se na kraju ispostavilo i točno, ali istovremeno mi je bilo i jako zabavno raditi na njima i drago mi je da sam ih na kraju i započela. Kasnije sam dobila i vjetar u leđa jer su reakcije bile i više nego pozitivne. Trenutno zbog drugih poslova ne stignem raditi na njima, jer su jako zahtijevne i iziskuju dosta vremena i istraživanja područja koje crtam, ali se nadam da ću uspjeti nacrtati sve hrvatske otoke i neke gradove u bliskoj budućnosti.

Kada zažmuriš i pomisliš na mesto koje te u vizuelnom smislu najviše kreativno pobuđuje, gde je ono?

Neko mirno, sunčano, toplo mjesto uz more.

Dolaziš iz Senja, malog primorskog grada u Hrvatskoj. Može li se to more koje teče venama obuzdati?

Ma može, ja sam jedna mirna dušica.

Ne mora se nitko čuvati moje senjske ruke. (smeh) Kada pomisliš na leto koje su ti prve asocijacije?

Gole noge, sandale, more, sunce, sloboda.

Trendovi u oblasti grafičkog dizajna i ilustracije se veoma brzo smenjuju. Kakve promene očekuješ u narednom periodu?

Mislim da će još vladati jaki kolorit i jednostavne linije. Sada se vidi utjecaj ’80 godina s jakim i ludim kombinacijama boja, a mislim da će onda početi polako utjecaj ’90 godina, kao i modi, od minimalizma pa sve do super zatrpanosti i zasićenosti.

Kako praviš balans između trendova, želja klijenta i vlastite estetike u radu?

Nije mi nikada problem poslušati želje klijenta. Ako se s nečim ne slažem onda to i kažem. I nastojimo naći rješenje da obje stranu budu zadovoljne. Sva sreća pa imam klijente koji i dođu do mene zbog toga što im se sviđa moj stil pa nema nekog velikog balansiranja na kraju.

Gde možemo pronaći tvoje ilustracije, kada nam dolaziš u Beograd?

Moje ilustracije se mogu kupiti u mom Etsy šopu, a od nedavno se mogu i fizički pogledati i kupiti u Galeriji Brek u Rovinju, u Hižici u Puli te u helen.be šopu u Gentu, u Belgiji. Bila bih jako sretna da dogovorim suradnju i s nekim šopom u Beogradu. Pa evo i javni poziv šopovima da me slobodno kontaktiraju za suradnju.

Fashion

Amy Rebecca Wilde The Face Behind Vegans of Instagram and a Sustainable Zero Waste Clothing Line

Interview: Nina Simonović nina.simonn

Photography: Alyse Carter

90 | jun

A

s an animal rights advocate and a vegan activist for over 16 years, Amy Rebecca Wilde believes that even small changes in our daily choices can make a huge impact on the future. For that reason, she launched a 100% vegan clothing line, Legends & Vibes, while her new, sustainable and zero-waste clothing line Rebelives is in the making. Amy is the face behind the Instagram community @vegansofig and she is also very active in organizing fur-free activist events across the USA. She was happy to tell us more about the vegan lifestyle, her current and pending projects as well as how all of us can make positive changes for the environment.

You are vegan for more than 16 years.

Can you share your story with us, what made you decide to go vegan and was it hard to start this lifestyle back then when it wasn’t so “popular”?

If there was ever a perfect candidate to go vegan, I was it. I wasn’t raised vegan, but made the switch as soon as I was informed. My parent’s said that

even on day one my eyes would light up whenever I saw an animal. My third word was “Bubbah”, the name of Golden Retriever that lived on our street. At a very early age I was bringing home injured birds and other critters to rehabilitate and re-release. Any animal that could not be re-released became a member of our household. Our menagerie quickly grew! When I was seven we took in three chickens. Once I put two and two together about where our food comes from, that there is no difference between my chickens and the chickens that are slaughtered for our consumption, I immediately cut chicken out of my diet and went vegetarian soon after. I went vegan the day I learned about the lifestyle. I was 15. It completely changed my life and the way I perceived the world. On one hand I was horrified and overwhelmed at the extent of animal cruelty in our society, but, at the same time, I was excited to find that there was not just a lifestyle, but a movement working to end animal abuse. I knew I had to be a part of it.

It is, and was, the easiest decision I’ve ever made. I have never looked back.

It seems that in this digital era veganism is becoming more and more mainstream and yet, I feel like people tend to misunderstand it as veganism is not only a type of diet. How did your mind adjust to this lifestyle?

What do you think is the most challenging thing for newly turned vegans today?

I was introduced to Veganism as a lifestyle, not a diet. I adjusted very quickly and tried to educate myself as much as I could. I was shocked as to how stacked the levels of animal cruelty are, but at the same time, very excited to discover, not just a lifestyle but a movement, working to combat animal abuse through compassionate choices. I would argue that fur, dairy and eggs are faced with even worse conditions because they are kept alive longer and suffer longer. Such as down and live plucking, they have to be continuously plucked until they are no longer able to produce feathers until they are killed. Consumers are shielded from that and it’s important to be informed. When you understand the gravity of why the lifestyle exists, because of animal abuse, it becomes easier to make those changes. Because for me it means something. It’s exciting to see how far Veganism has come, however, we should be conscious of how we use the word Vegan because the concept is watered down and introduced as a diet, then actual Vegans like myself are considered “extreme vegans”. That’s problematic because when you add a charged label like that, it makes the lifestyle seem too difficult or too out there.

It’s part of the reason why I opened Vegan Scene. Plant based diets get a lot of love, but having a platform for the entire lifestyle (which involves fashion, lifestyle

and events) is important too. It’s a lot easier for new vegans today. Two biggest things: not having a sense of community and feeling alienated. Being the token vegan friend. Feel like you can’t be yourself because other people don’t fully understand it. You become very apologetic because you don’t want to fulfill that stereotype of being the loud mouthed activist. It’s important to create that community and raise awareness about this lifestyle so that people can learn more about it and make more informed choices. Being Vegan is about replacing, not limiting.

I believe it’s wise nowadays to use social media to raise awareness. Do you tend to use your Instagram to educate people on this subject?

In 2012, I launched my page @vegansofig with a mission to educate. At that time, there were hardly any vegan accounts on Instagram, and my page grew at a rapid rate. I was also organizing protests for my organisation Fur Free LA, and realized this platform was perfect for promoting events. To connect with like-minded folks in-person, I decided to host a meetup. I posted about the meetup and got inundated with responses from people all around the country asking if I would host an event in their city. I decided to go for it, and from July through November 2013 I hosted a tour across the U.S. Now, work has taken over too much to actively keep up with my original page, but I strive to post educational messages once in a while on my business pages @veganscene and @legendsandvibes.

When things settle down I do hope to get back to @vegansofig and give it the attention it deserves.

You own and run Vegan Scene, 100% vegan fashion boutique in Venice, CA, and Legends & Vibes, vegan and sustainably-sourced clothing line.

If I’m not mistaken, both lines are made locally. What impact does that have on the environment?

Our production and development team has 20 years of combined experience working in the fashion industry. Producing our lines locally not only cuts down on transportation costs, but ensures that our clothes are of superior quality. Our team is intimately involved in every level of production.

Local is not synonymous with ethical, but the closer you are to your product’s production, the more control you have at ensuring everything meets your standards. By keeping everything local, we can manage how our garment’s are produced. If we produced our garment’s overseas, we would have to fly to another country, or have our samples and production shipped back and forth. Which adds time, cost. Keeping everything local omits an unnecessary environmental impact. We strongly believe in supporting the local community around us, and even name our looks after streets by us in Venice, CA.

I’m curious to know, can you help me understand the difference between vegan and plant-based? Did you miss eating any food since you’ve turned vegan?

are shocked when they see clothes. I use this as an opportunity to educate, and explain the difference. Even though it has come a long way, I do get concerned that the definition of what it means to be Vegan has been misinterpreted and watered down with its expansion. We have to work together as a community to continue to educate, and expose the animal cruelty that not only takes place in the food industry, but in the fashion industry. All in all, I do not miss any foods...in fact it is quite the opposite! Cravings have not been an issue for me and I have become quite sensitive to the smells of animal products especially fish and BBQ. How do you get along with people who don’t share the same lifestyle as you? From what I can see in my surroundings, vegans often get shamed for their choices by non-vegans. What’s your experience from 16 years ago (when you turned vegan) and now?

I do not treat anyone differently and I ask the same from others. It is not about changing the messaging that is out there, but the method of delivery.

Whenever I’m slighted by a comment about my Veganism, I can be pretty blunt. The problem is that some people hear the word Vegan, and feel that you are attacking their way of life or life choices. This is not the case. People need to come to Veganism in their own way and in their own time. We have Veganism is a lifestyle that encompass- made a lot of progress in the last few es every part of your life whereas plant- years and we can only keep moving based is a diet. Funny enough, there forward from here. are a lot of people that walk into Vegan Scene thinking we are a restaurant and

Can you tell us something more about your new project Rebelives?

When is this about zero-waste clothing line going live?

REBELIVES is zero-waste, one-of-a-kind streetwear line that we have been working on developing for quite some time.

We want the line to be entirely renewable, so there’s a lot of experimenting that is going on. We cut, clip, crop, dye, and patch unwanted clothing and excess materials. Everything from testing natural dyes from beets, carrots, onions... to taking and transforming excess materials from our sister line Legends & Vibes and collect clothing from recycle houses to incorporate into this process. We also offer a discount to customers who bring their old denim to our store, and then we repurpose the denim. We have completed of our first pieces and have a few available in-store, but it is not quite ready for a wide release. Once we are happy with the final looks and closed-loop production process, we will make them readily available online. We can’t wait to see people wearing these new looks out and about.

Do you have any advice for people who are not quite ready to go vegan but would like to lower their carbon footprint or make small adjustments in their lifestyle (clothing wise)?

As long as there is progress, we should applaud it. I understand that Veganism does not happen overnight for everyone and that it may take months, or even years. Though we may not see results immediately, it is important to hold on to the fact that small changes can add up over time. This goes back to the importance of introducing Veganism as a lifestyle and not a diet. Small choices do add up - from using a reusable cup, to cutting back on products that support factory farming... and sure, going out shopping with friends is fun, but we must come together and stop supporting fast-fashion. Start off by shopping at vintage stores, and support the vegan and sustainable labels (online or in-store). Invest in those quality pieces that will become staples in your closet. Take the time to do your research.

The problem today is so large, but our small changes and everyday decisions can collectively make a difference.

Moda

Ejmi Rebeka Vajld Zaštitno lice vegana sa Instagrama i održive zero-waste modne linije

Intervju: Nina Simonović nina.simonn

Fotografije: Alyse Carter

Z

agovornica prava životinja i veganka već više od 16 godina, Ejmi Rebeka Vajld veruje da male promene pojedinaca u njihovim svakodnevnim izborima mogu imati ogroman uticaj na budućnost. Iz tog razloga je pokrenula 100% vegansku liniju odeće Legends & Vibes, dok sprema novu održivu zero-waste liniju pod nazivom Rebelives. Ejmi je predstavnica vegana sa Instagrama preko svoje @vegansofig zajednice, a takođe je aktivna u organizovanju aktivističkih događaja protiv upotrebe krzna širom Sjedinjenih Država. Ejmi nam je rado pričala o veganskom načinu života, svojim trenutnim i budućim projektima, kao i o tome kako svako od nas može napraviti promene u pravcu očuvanja životne sredine.

Vegan si već više od 16 godina. Možeš li da podeliš sa nama svoju priču, zašto si odlučila da postaneš vegan i da li je bilo teško otpočeti taj način života pre 16 godina kada on nije bio toliko popularan kao danas?

Ako je postojala osoba pogodna da bude vegan, to sam bila ja. Roditelji me nisu vaspitavali kao vegana ali sam samostalno odlučila da postanem vegan čim sam se malo bolje informisala. Od malena bi mi se zasijale oči svaki put kada bih

ugledala neku životinju. Roditelji su mi rekli da je moja treća reč bila „Bubbah“, ime zlatnog retrivera koji je živeo u našoj ulici. Još od malena sam donosila kući povređene ptice i ostale životinje koje bih vraćala nazad u prirodu čim se oporave. Svaka životinja koja nije mogla da se oporavi i vrati u prirodu postala bi deo naše porodice. Tako da je naša porodica brzo rasla! Kada sam imala 7 godina usvojili smo 3 pileta. Kada sam sabrala dva i dva i shvatila odakle dolazi hrana koju jedemo, da ne postoji razlika između mojih pilića i onih koje ubijaju u prehrambenoj industriji, odmah sam izbacila piletinu iz svoje ishrane i vrlo ubrzo postala vegeterijanc. Vegan sam postala onog dana kada sam čula za taj način života. Tada sam imala 15 godina. To je potpuno promenilo moj život i način na koji shvatam svet oko sebe. S jedne strane sam bila užasnuta količinom okrutnosti prema životinjama u našem društvu, a s druge strane sam bila srećna što sam pronašla ne samo način života već i ceo pokret koji se zalaže za ukidanje zlostavljanja životinja. Znala sam da moram da budem deo te priče. To je bila i ostala najlakša odluka koju sam ikada donela, i nikad nisam zažalila zbog toga.

Stiče se utisak da u ovo digitalno doba veganstvo postaje sve više i više mejnstrim, ali opet se čini da ga ljudi pogrešno tumače jer veganstvo nije samo način ishrane. Kako se tvoj um prilagodio ovom stilu života? Šta po tvom mišljenju predstavlja najveći izazov za ljude koji su skoro prešli na veganski način života?

Ja sam se već na početku upoznala sa veganstvom kao načinom života, a ne samo načinom ishrane. Prilagodila sam se veoma brzo i pokušala da se edukujem što sam više mogla. Bila sam zapanjena koliko slojeva postoji u zlostavljanju životinja, ali u isto vreme sam bila uzbuđena zbog saznanja da se ceo jedan pokret zalaže protiv ovoga na veoma human način. Tvrdim da se krzno, mlečni proizvodi i jaja dobijaju u još gorim uslovima, jer se životinje duže drže u životu te samim tim više pate.

Isto je i sa čupanjem perja na živo, koje se neprestano čupa sve do trenutka kada ptica više nije u stanju da proizvede novo perje i naposletku umre. Potrošači su zaštićeni od tih pojedinosti, ali veoma je važno da budu informisani. Kada shvatite iz kojih razloga veganstvo postoji, mnogo je lakše primeniti te promene u svom životu. To meni mnogo znači. Srećna sam kada vidim koliko je veganstvo napredovalo, ali ipak moramo oprezno da koristimo termin „vegan” koji je danas prilično „razvodnjen” i označava samo način ishrane.

Zbog toga se pravi vegani poput mene smatraju „ekstremnim veganima”. To je problematično jer takva etiketa čini da veganstvo kao način života izgleda kao nešto previše teško ili ekstremno.

To je jedan od razloga zbog kojih sam pokrenula Vegan Scene. Biljna ishrana dobija dosta pažnje, ali isto tako je važno imati i platformu koja obuhvata ceo način života i koji uključuje modu,

životni stil ili organizovanje događaja.

Mislim da je novim veganima mnogo lakše u današnje vreme, ponajviše jer je umanjen problem nepripadanja i izolovanosti. Biti jedini prijatelj koji je vegan. Osećati se da ne možete biti ono što jeste, jer ljudi to ne razumeju u potpunosti. Onda se previše izvinjavate jer ne želite da ispunite taj stereotip o glasnom aktivisti. Bitno je izgraditi zajednicu i podizati svest o ovom načinu života kako bi ljudi bili pravilno informisani i na osnovu te informisanosti donosili izbore. Biti vegan znači pronalaziti alternative, a ne ograničavati se.

Veoma je pametno koristiti društvene mreže u cilju podizanja svesti. Da li ti koristiš Instagram kako bi edukovala ljude na ovu temu?

U 2012. godini sam pokrenula Instagram nalog @vegansofig sa misijom da edukujem ljude. Tada skoro da uopšte nije bilo naloga koji su bili posvećeni veganstvu, tako da je moja zajednica brzo rasla. U isto vreme sam organizovala i proteste za organizaciju Fur Free LA i shvatila da je Instagram odlična platforma za promovisanje događaja. Odlučila sam da organizujem javno druženje kako bih se upoznala i povezala sa istomišljenicima. Bila sam preplavljena emocijama kada sam videla koliko je ljudi širom zemlje bilo zainteresovano da se takav događaj organizuje i u njihovom gradu. Odlučila sam da se prepustim pozivu i od jula do novembra 2013. godine organizovala sam turu širom Sjedinjenih Država. Danas, kada se posao veoma proširio, postalo je teško aktivno održavati originalni Instagram nalog, ali trudim se da s vremena na vreme postavljam edukativne poruke na mojim poslovnim stranicama @veganscene i @legendsandvibes.

Kada stvari dođu na svoje, nadam se da

ću opet imati više vremena da @vegan- je da mnogi ljudi ušetaju u Vegan Scene sofig nalogu posvetim pažnju koju za- misleći da smo restoran i onda unutra služuje. zateknu odeću. Takve trenutke koristim za edukaciju i da pojasnim ljudima Osnivač si 100% vegan modnog buti- razliku između ova dva pojma. Iako je ka Vegan Scene kao i Legends & Vibes, pređen veliki put, ponekad me brine veganske održive linije odeće. Ako što se definicija veganstva pogrešno se ne varam, oba brenda su lokalne tumači i „razblažuje” shodno njegovoj proizvodnje. Kakvog uticaja to ima ekspanziji. Mi moramo kolektivno kao našu okolinu? zajednica da nastavljamo da edukujemo i informišemo ljude, da razotkrivaNaš produkcijski tim i tim za razvoj ima- mo da se zlostavljanje životinja ne deju 20 godina iskustva rada u modnoj in- šava samo zarad prehrambene, već i dustriji. Lokalna proizvodnja ne samo modne industrije. Sve u svemu, ne poda smanjuje troškove transporta, već stoji hrana koja mi posebno nedostaosigurava i da je ta odeća odličnog kva- je... upravo suprotno! Ne osećam da mi liteta. Naš tim je uključen u svaki nivo telo traži neku određenu vrstu hrane i proizvodnje. „Lokalno“ nažalost nije i postala sam veoma osetljiva na mirise sinonim za „etički“, ali što ste bliži pro- hrane životinjskog porekla, ponajviše izvodnji, veća je šansa da će sve biti po ribe i roštilja. vašim standardima. Time što radimo lokalno, mi upravljamo i kontrolišemo Kako se slažeš sa ljudima koji ne kako se nešto proizvodi. Da je proizvo- vode isti način života kao ti? Ono što dnja, na primer, u drugoj zemlji ili na dru- ja mogu da zaključim iz svoje sredine gom kontinentu mi bismo morali da le- je da se vegani često ismevaju zbog timo do tamo ili bi nama morali da šalju svojih izbora. Kakvo je tvoje iskustvo uzorke. To povećava utrošeno vreme ali na tu temu bilo pre 16 godina kada si i materijalne troškove. Proizvoditi lokal- postala vegan i kakvo je sada? no takođe manje šteti okolini. Mi čvrsto verujemo u podržavanje lokalnih zajed- Ja ne tretiram nikoga drugačije i isti nica oko nas, čak smo i nazvali liniju pre- takav odnos očekujem od drugih. Ne ma ulicama u Venisu, u Kaliforniji. radi se o menjanju poruke već o načinu na koji se ta poruka dostavlja. Često Možeš li da nam objasniš razliku iz- otupim ako me pogodi neki komentar među pojma vegan i biljno zasnova- o tome što sam vegan. Problem je u no (plant based)? Da li ti nedostaje tome što ljudi čim čuju reč vegan mineka hrana posebno od kako si se sle da vi napadate njihov način života okrenula veganskoj ishrani? ili izbore. Međutim, to nije tačno. Ljudi moraju da prihvate veganstvo svako na Veganstvo je stil koji prati sve delove svoj način i u svoje vreme. Poslednjih vašeg života, dok termin plant-based godina smo dosta napredovali i odavoznačava samo tip ishrane. Zanimljivo de možemo samo da napredujemo.

Šta nam možeš reći o svom novom Da li imaš neki savet za ljude koji još projektu Rebelives? Kada izlazi ova uvek nisu spremni da pređu na vezero-waste linija odeće? ganski način života ali žele da smanje svoj doprinos emisiji CO2 ili uneRebelives je jedinstvena zero-waste li- su promene u svoj način života, npr. nija odeće na kojoj već dugo radimo. kroz odeću koju kupuju i nose? Želimo da cela linija bude kompletno obnovljiva, tako da to zahteva dosta Sve dok ima napretka, mi to moramo eksperimentisanja. Recikliramo odba- da podržimo. Razumljivo je da ne prečenu odeću i koristimo viškove materi- đu svi na veganstvo preko noći, nekima jala, testiramo bojenje tkanina na pri- taj proces traje mesecima, a nekima gorodan način uz pomoć biljaka, a takođe dinama. Iako se možda odmah ne vide recikliramo odeću iz naše druge linije veliki rezultati, moramo imati na umu Legends & Vibes. Nudimo popust mu- da se male promene vremenom kumušterijama koje donesu svoj stari džins liraju i onda više nisu tako male. Ovo pokako bismo ga mi dalje reciklirali. Za- država tezu da je bitno upoznati ljude vršili smo par komada koji čekaju u rad- sa veganstvom kao načinom života, a ne nji, ali još uvek nismo potpuno spremni samo načinom ishrane. Male promene za veliko otvaranje. Kada završimo sa koje prave razliku su: koristiti šolje za procesom proizvodnje i kada budemo višekratnu upotrebu, smanjiti upotreu potpunosti zadovoljni završnim proi- bu proizvoda koji podržavaju zlostavzvodima, pustićemo ih u online prodaju ljanje životinja u fabrikama, kupovati u na sajtu. Jedva čekamo da vidimo kako malim, vintidž i radnjama polovne odeće ih ljudi nositi i kombinovati. će u znak protesta brzoj modi, podržati lokalnu, održivu proizvodnju odeće...

Odvojte vremena da istražite stvari. Investirajte u komade koji će dugo da traju. Problem sa kojim se danas suočavamo je veliki, ali naše na izgled male, svakodnevne promene mogu da promene stvari na kolektivnom nivou.

Ekologija

Fotografije: Andrijana Kovrlija @andrkovr

106 | jun

Ko je Pletivo by Plezir?

Pletivo je mali, lokalni brend nastao iz potrebe da se preispita odnos potrošača prema održivosti u uređenju enterijera. O posledicama brze mode po životnu sredinu sve veći broj ljudi je upoznat, ali retko kada se govori o tome kakvim proizvodima opremamo naše domove. Od kakvih materijala su nastali, koliko dug će biti njihov vek trajanja, gde, ko i u kakvim uslovima ih je napravio, i koliko otpada ostaje u procesu njihove proizvodnje. Sve su ovo pitanja koja bismo trebali da postavimo sebi pre nego što se odlučimo na kupovinu određenog komada koji će biti deo našeg doma, kancelarije ili ugostiteljskog objekta.

Pletivo by Plezir tim veruje da proizvodnja svih proizvoda mora postati zelenija i transparentnija, a to je moguće samo ukoliko promišljeno koristimo prirodne materijale, trudeći se da svaki komad bude iskorišćen, i naravno proizvoditi lokalno.

Sve ovo gubi svoj smisao ukoliko vaš eco-friendly proizvod treba da proputuje pola sveta da bi došao u vaš dom.

Mislite o tome!

Zašto je važno podržati lokalne, mikro brendove?

KORIŠĆENJE LOKALNIH RESURSA Niska otkupna cena i mala potražnja vune navodi farmere u našoj zemlji da vunu koju dobiju procesom šišanja ovaca, spaljuju. Spaljivanjem ovčije vune u atmosferu se otpuštaju štetni gasovi CO, CO2, HCN, H2S koji

doprinose efektu staklene bašte, a porodica koja se bavi odgojem ovaca ostaje bez prihoda!

Kupovinom naših proizvoda, za sada barem jedno domaćinstvo ne spaljuje dragocen resurs, zarađuje novac i ne zagađuje prirodu!

RECIKLAŽA Naše jastučnice su napravljene od recikliranog pamuka. ZAŠTO? Zato što ne želimo da dopustimo da kvalitetan resurs završi na đubrištu, pa za izradu naših proizvoda koristimo niti nastale reciklažom pamuka koji potiče od ostataka iz procesa proizvodnje u velikim evropskim fabrikama.

OSNAŽIVANJE ŽENA Pletivo by Plezir je brend koji okuplja žene.

Naše jastuke izrađuju žene koje nisu zaposlene u struci, što je posledica suženih opcija za zaposlenje uzimajući u obzir njihovu starosnu dob.

Kupujući Pletivo by Plezir proizvode podržavate jedan mali, lokalni brend koji ima velike snove i ideje za proširenje eco-friendly proizvoda za uređenje enterijera!

MI SA VAMA U PLETIVO BY PLEZIR MENJAMO STVARI!

Jastuci: Pletivo by Plezir

107

Moda

Tekst: Katarina Đošan @eutanazija8

Pedesete: mit o novom

izgledu i

savršenoj ženi 110 | jun

V

iđenje mode pedesetih kao malo koji drugi period u istoriji mode sveden je na stereotip. Nije u pitanju obično pojednostavljivanje, nego je stvorena čitava pogrešna slika o jednom periodu: ono je predstavljeno kao zlatno doba visoko sofisticirane ženstvenosti. Ta ženstvenost je ponegdje prelazila u sliku putenosti, seksualnosti, zavodljivosti, a ponegdje u viziju idealne, gotovo aseksualne žene. Jedan se tip viđenja vezuje za holivudske dive na čelu sa zlatnom Merilin, a drugi se povezuje sa svijetom visoke mode, na prvom mjestu sa časopisom Vogue i Dior-om.

Upravo je Christian Dior zaslužan za to što su „pedesete“ započele četrdesetih; pedesete su jedan od rijetkih perioda u istoriji mode koje imaju precizan početak, godine 1947-e. To je godina u kojoj je prikazana njegova čuvena „New Look“ kolekcija, koja je drastično promijenila modni tok. Jer moda prije rata bila je jedna sasvim drugačija moda: bila je to moda rada, moda patnje, moda, činilo se, nastala bez ideala ljepote; ipak je to bila i jedna moda jednakosti. U toku rata radile su žene, a ratovali muškarci; i jedni i drugi imali su aktivne građanske uloge, umjesto aktivno-pasivnog karaktera njihovog pređašnjeg odnosa.

Potreba za radom uslovila je posebne uslove i za razvoj mode, naime, suknje su skraćene, materijali bili skromniji, aksesoar takođe, i razlika među muškom i ženskom odjećom bila je sveukupno manja. Bilo je teško ženama da nakon rata ponovo obuku duge suknje (u ratu su one bile skraćene do koljena uz niz drugih elemenata koji su uvedeni da omoguće lakše kretanje i rad), suknje uske, i da uđu u ulogu onih koje ne rade, koje su pasivna savršena bića i ništa više. A možda i nije – jer su nakon malo vremena od prikazivanja Dior-ove

kolekcije prihvatile upravo to – iako sa nešto promijenjenom sviješću, koja se ipak morala u nekom trenutku osloboditi. Šta je to uradio Dior pa je New Look postao velika raskrsnica u istoriji zapadnjačke mode? Pa, čini se, i ništa toliko novo. Barem ne na način na koji se o njemu obično piše. Jer, moda koju je stvorio u velikoj mjeri je anahrona: kolekcija je prikazivala suknje duže nego što su se nosile četrdesetih, a kakve su se nosile prije rata; to naizgled naivno pitanje o dužini suknje nije nimalo naivno i krije u sebi ideale jednog vremena, ideal žene prije svega, onaj koji je oduvijek bio, za mnoge, u suštini opterećujući. Ta ista suknja je padala po uzoru na viktorijanske suknje sa korsetima, a korseti (ovog puta barem mekši) su se nosili u svečanim prilikama.

Skupocjeni aksesoar i nakit, precizno namještene frizure, pažljivo odabrana šminka, i taj kruti, gotovo skulpturalni stav – sve je to bio New Look. I kao što rekoh – novo je zapravo bilo staro, samo preobučeno u nešto savremeniji oblik.

To je značilo pročišćenje, minimalističku, moderniju verziju starog, baš kao što i pojedine moderne građevine s početka 20. vijeka liče na klasičnu arhitekturu davnih vremena i maštaju o idealnim proporcijama. To staro je postalo novo samo zbog zamora koji je donio rat, i samo u potrebi da se loša sjećanja odbace, da svijet makar prividno opet izgleda savršeno, svijetlo i netaknuto.

Novo je, dakako, bilo maska, ali i nužna potreba; svijet se morao obući u svijetle odore, a Dior je prvi tu potrebu prepoznao. Njegova zasluga, ipak, sa stanovišta istorije mode, a ne istorije snova, mora biti u tome što je povratio ideju o lijepom, i uopšte, o izgledu i izgledanju (look) u modu.

„Izgled“ kakav je on dao nije nov niti revolucionaran, iako mnogi vjeruju ili bi voljeli da vjeruju u to; povratak stvaranja modnog i onog modnog, kreativnog, živog – to je ono zbog čega je Dior nama danas toliko bitan.

Povratak mode je sasvim očekivano izazvao različite reakcije. S jedne strane, zadovoljenje potrebe za snom i lijepim izazvalo je oduševljenje. Ali ipak ne na prvu; isprva je takva moda izgledala kao hir i ludost, kao laž, što i nije bilo daleko od istine. Muškarci su se radovali a i nisu, žene su se radovale a i nisu. Žene u uskim suknjama do ispod koljena bile su automatski predodređene za pasivnost, što je moglo odgovarati muškarcima željnim da žene opet dođu „na svoje mjesto“; sa druge strane, ti isti su bili užasnuti cijenama i smatrali su da je ludost i čak nemoguće dozvoliti takvo nešto odmah nakon rata. Žene su se radovale povratku ljepote, ali su se snebivale zbog gubitka slobode, i jedno i drugo se stalno smjenjivalo.

Tako je bilo u prvih par godina, a onda je Dior-ova moda prihvaćena. Ipak, ne zadugo... Ali je ono pitanje za modno nastavilo da živi, samo – sa nešto drugačijom sviješću.

Svijest vezana za modu pedesetih jeste u suštini anahrona, kako je već rečeno, i sav taj glamur samo je lažni sjaj prošlih vremena. To se ogleda i u tome što je moda, iako se u posleratnim godinama burno razvijala, i dalje ostala pretežno polje zanimanja žena, i to žena u određenim godinama. Muškarci su se modom više bavili usputno, a moda za mlade faktički nije ni postojala. U modnim časopisima nije bilo klinaca, bilo

je samo zrelih žena koje znaju šta hoće, ili se tako barem činilo. Nije bilo mladih pa nije bilo ni topline – stoga nije ni čudo što su modne fotografije iz perioda s početka pedesetih tako krute i čak odbojno perfektne. Mlade su djevojke, izopštene iz polja mode, nosile jednostavne suknje svojih majki i kose svezane u rep, bez mnogo sređivanja.

No treba imati u vidu da je moda časopisa poput Vogue-a takođe zaslužna za to što modu pedesetih „iskrivljeno“ vidimo kao idealnu, žene graciozne i besprekorno elegantne. Modne časopise treba uvijek posmatrati kao sliku ideala; svakodnevica je uvijek drugačija.

Tako se uski korseti i čvrste haljine nisu nosile svakodnevno, kosa nije bila perfektna, a mnogo je više bilo kratkih frizura nego što se to misli, šminka je bila neutralnija, crveni ruž passe, a pastelne boje ponovo su zadobile svoje modno mjesto.

Bilo je, dakle, mode i bez Dior-a. Bilo je i drugih i nešto drugačijih dizajnera visoke mode, poput Balenciaga-e i Balmain-a. Bilo je i mnoštvo modnih priručnika i uradi-sam časopisa koji su visoko preoblačili u svakodnevno i od filmske dive pravili domaćicu po mjeri (idealno, ali ne i realno). Bilo je i buntovnika, a s kraja pedesetih sve više. Ono „novo“ je postalo prozirno, a svijest je nadirala. Žene su odlučile da skrate suknju, a neke i da zaliče na dječake. U filmu Who Are You Polly Maggoo? muškarac duhovito komentariše tadašnju modu (šezdesetih) rekavši da žene sada svašta nešto pokušavaju da bi se oslobodile...

Ali šta god da učine, muškarci će uvijek naći načina da im se to i dopadne!

Ekologija

Henri Dejvid Toro nadareni posmatrač svega što postoji Tekst: Anđela Đurašković @andjastvara

Fotografije: wikipedia; unsplash; rawpixel 116 | jun

Č

emu nas u digitalnoj eri ima za naučiti autor koji je jedan period svog života proveo živeći u drvenoj kolibi na obroncima šume, kojeg su kao inspiraciju navodili Gandi i Luter King, a koji se danas naziva i „svecem ekoloških pokreta“? I kako to da najveće lekcije koje crpimo iz njegovih radova danas, dok ispraćamo drugu deceniju 21. vijeka, nemaju isključivo veze sa zaštitom životne sredine i aktivizmom, već služe kao priručnik za vođenje dobrog života u cjelini? Najveći dio odgovora na navedena pitanja ne daju redovi iz Toroovih knjiga, već njegova zanimljiva biografija. Ovo je priča o (pro)nalaženju smisla, povezivanju sa svime što postoji kroz insistiranje na vremenu za sebe i svoje misli, na način koji je sve, sem staromodan, a inspirisan čovjekom čija su djela sve, samo ne prevaziđena.

Postoji jedan čovjek koji me prati. Stalno.

Godinama. Počelo je naivno, tako što su njegovi citati, u objavama drugih ljudi, pronalazili put do mog digitalnog poštanskog sandučeta ili naslovnih stranica društvenih mreža. Ti su mi se redovi veoma dopali, pa mu ime lako upamtih. Onda sam, volontirajući na različitim ekološkim projektima, od ljudi koji su već decenijama u ovoj oblasti kao preporuku za obavezno štivo dobijala knjigu „Valden, ili život u šumi“.

Konačno mi je, na master studijama, njen autor mahnuo sa stranica o istorijatu razvoja ekološke misli, na kojima je bio neizostavan u redovima o 19. vijeku, tik uz svog prijatelja i mentora, Ralfa Valdo Emersona. I umijem ja da shvatim poentu: stadoh da planiram tekst o njemu prije više od godinu dana. Ali, jok. Nije išlo. Iako je potreba bila tu, pravo vrijeme nije. Tako bi sve do sada, i to iz razloga naizgled sa njime nepovezanih. Ovo je oda Henri Dejvidu Torou, američkom piscu, filozofu, političkom teoretičaru, istraživaču i prirodnjaku koji je bio nešto što bismo danas nazvali pravim ekologom prije nego je to zvanje postojalo.

ljivao studentima koji su živi tri godine nakon diplomiranja. Po završetku studija vraća se u rodni Konkord i počinje da predaje u javnoj gimnaziji, koju je i sam pohađao kao dijete. Međutim, njegov rad je trajao samo dvije sedmice, jer nije želio da bude dio sistema u kojima se đaci fizički kažnjavaju ukoliko kažu ili urade nešto što uprava smatra pogrešnim. Nakon što je uprava na njega izvršila pritisak da fizički kazni nekolicinu nemirne djece u svom razredu, istog dana kada je to učinio podnosi ostavku i odlazi. Tih godina počinje sebe da oslovljava Henri Dejvidom, što je činio do kraja života, iako nikada pravno nije promijenio svoje ime. Sa bratom Džonom 1838. godine otvara gimnaziju u Konkordu, školu koja je funkcionisala po principima koji su smatrani liberalnim za to vrijeme, pa su đaci u okviru nastave imali prilike da posjećuju parkove i lokalna preduzeća. Kada se 1842. godine Džon razbolio od tetanusa, od kojeg je kasnije i preminuo, škola se zatvara i Henri se okreće privatnom tutorskom radu u porodici čovjeka koji će biti ključan za njegovu karijeru – Ralfa Valdo Emersona.

Dejvid Henri Toro rođen je 12. jula 1817. godine u Konkordu, u Masačusetsu. Bio je dijete koje je voljelo da se drži po strani ili u potpunosti izbjegne situacije u kojima su prisutne veće grupe ljudi, ali je zato znao svaku pticu, biljku, kamen i voćku u svom okruženju. Studirao je na Harvardu, i već tada uočavamo da iskazuje javno neodobravanje propisa koji za njega nemaju smisla, time što je odbio da plati taksu od pet američkih dolara (danas približno 125$) za diplomu koja ne služi kao nikakvo akademsko mjerilo znanja, već ju je Harvard dodje-

Emersona je upoznao u Konkordu nakon diplomiranja. Četrnaest godina stariji filozof koji je sinonim za američki transcedentalistički pokret 19. vijeka zaštitnički se postavio prema Torou.

Upoznao ga je sa vodećim transcedentalističkim autorima tog perioda i motivisao ga da i sam počne da se bavi pisanjem. Na Emersonov nagovor, Toro počinje da vodi dnevnik i svoje tekstove objavljuje u časopisu „Brojčanik“ (engl. „the Dial“), čija je glavna urednica bila novinarka Margaret Fuler, koju takođe vezujemo za pokret transcedentalista.

U periodu do 1845. godine bavio se raznorodnim zanimanjima: bio je tutor djeci Ralfa Valdo Emersona i njegovog brata Vilijema, ali i njihov kućepazitelj i baštovan; pisao je za različite publikacije i pomagao u porodičnoj fabrici za proizvodnju olovaka, što je nastavio da čini uporedo s pisanjem veći dio svog života. Polovinom šeste decenije 19. vijeka donosi odluku po kojoj će ga pamtiti sve generacije do sada: vođen željom da pojednostavi svoj život i podrobnije se posveti pisanju, povlači se na imanje koje mu je ustupio Emerson, gdje gradi drvenu brvnaru i 4. jula 1845. započinje eksperiment življenja na obroncima šume, nadomak jezera Valden, koji je trajao dvije godine, dva mjeseca i dva dana. Hronika o tom periodu biće kasnije od njegova dva najpoznatija djela, koje će objaviti tek 1954.

Prvo djelo nastaje za vrijeme boravka u brvnari, i možda iznenađuje što, u skladu s tim, tematski nema veze s prirodom. Naime, jula 1846. odbio je da plati šest godina zakašnjelog poreza lokalnom poreskom službeniku, jer nije želio da daje novac vlasti koja je zagovarala robovlasnički sistem i pokrenula rat s Meksikom (1846 -1848.). Za kaznu je poslat u zatvor, u kojem je proveo samo jednu noć, i, na sopstveno negodovanje, bio oslobođen sjutradan, kada je neko njemu blizak platio zaostali porez u njegovo ime (uprkos njegovom protivljenju). Ipak, cijelo iskustvo temeljno je uticalo na njega kao autora i građanskog aktivistu. Poznat je njegov komentar da je pod vlašću koja bilo koga nepravedno zatvara, pravo mjesto za pravičnog čovjeka takođe zatvor.

Predavanja koja je na ovu temu održao s početka 1848. na Liceju u Konkordu

kasnije je sintetisao u esej po imenu „Građanska neposlušnost“. Opisujući svoje iskustvo sa poreskim činovnicima, Toro između filozofije i svakodnevne prakse stavlja znak jednakosti. „Nije poželjno njegovati poštovanje zakona koliko ispravnosti. Jedina obaveza koju imam pravo da preuzmem na sebe jeste ta da u svakom trenutku radim ono što smatram ispravnim.“ Jedino pitanje postaje šta držite za važno?

U svojim radovima Toro će se u više navrata pozabaviti robovlasničkim sistemom u Americi i životima ljudi koji su se borili za njegovo iskorjenjavanje. On nije anarhista, već pojedinac koji insistira na pravičnoj vlasti, koju ne smijemo prihvatiti tek tako, samo jer ju je odabrala prosta većina, već njene odluke usmjeravati i osporavati kad god se javi potreba za time – pa makar mi pripadali onom dijelu biračkog tijela koje je podržalo ljude na vodećim pozicijama.

Ovakvim viđenjem odnosa pojedinca i vlasti, kao i oštrim suprotstavljanjem svim vidovima tlačenja čovjekovog, Toroovo nasljeđe nastavlja da inspiriše borce za ljudska prava kakvi su bili Mahatma Gandi i Martin Luter King, ali i umjetnike poput Tolstoja, Prusta, Hemingveja i Šoa.

Ipak, najveći dio njegovog opusa opisuje prirodu i njegova neposredna iskustva u njoj. Toro piše onako kako živi – usporeno, samosvjesno, posvećujući potpunu pažnju svakom trenutku. Svijet oko nas, opisan njegovim perom, praktično iskače iz knjige pravo u krilo čitaoca; ima boju, miris i ukus, pa se pod prstima osjeća mnogo više od pukog štamparskog papira. Govoreći o „Valdenu“, pjesnik Robert Frost ocje-

njuje da jednim djelom Toro nadilazi življeti je tako važno; niti sam želio da sve što je do tada postojalo u Americi. praktikujem povlačenje, osim ako nije bilo zaista neophodno. Želio sam da • „Valden“ kao kompas živim duboko i isisam svu koštanu srž „Krajem marta 1845, Henri Dejvid života, da živim tako otporno i spartaToro pozajmio je sjekiru i ušetao u nski, kao da ću poraziti sve što nije bio šumu u blizini jezera Valden. Obarao život, (...), da satjeram život u ćošak je mlada stabla borovog drveta, koja i svedem ga na njegove najniže uslove...“ je istesao u stubove (...) Toro nije Ključan pojam za Toroov način života žurio u svojim aktivnostima. Svakog je smisao, i to onaj koji se spoznaje dana je sa sobom nosio ručak koji se iskustvom, uz vječito preispitivanje sastojao od hljeba i putera, umotanog svakog postupka, svake odluke. Uz u novine, a nakon objeda on bi čitao kultivisanje ljubavi i poštovanja prema njegov omot.“ Ovako autor Kal Njuport svemu što postoji. I življenja iskljuuvodi čitaoce u poglavlje svoje knjige čivo u ovdje i sada. „Digitalni minimalizam“ koje opisuje prirodnjakov život tokom dvogodišnjeg • Minimalizam i prezir prema eksperimenta. konstantnoj potrošnji i stvaranju otpada. Čuveno je Toroovo geslo: „Valden“ je koliko memoar, toliko i pri- „Pojednostavi, pojednostavi, pojednoručnik za nešto što bi se danas nazivalo stavi“. Za njega je čovjekovo bogatstvo minimalističkim i samosvjesnim živo- bilo proporcionalno broju stvari koje je tom. Izuzetna sposobnost Toroovih ri- u mogućnosti da ostavi na miru. Toroječi da obične procese izdigne na nivo ovo viđenje jednostavnosti izuzetno je magičnog danas ovo djelo čini nezao- opširno: obuhvata kako život u malenoj bilaznim štivom u američkim školama kolibi sa osnovnim namještajem i prejednako kao i u kućnim bibliotekama hranu jednostavnim, pretežno vegesvakog pojedinca zasićenog konzume- tarijanskim jelima, tako i uprošćen odrizmom, kome su zaštita prirode i jedno- nos prema obavezama, prevashodno stavan život bliski srcu. Značaj ovog dje- prema poslu. Na filozofiju življenja la za savremenog čovjeka je višeslojan: koja posmatra stvari površno gleda s prekorom, jednako kao i na farmera • Poetičan eksperiment u samo- Flinta sa kojim se susreo tokom svjesnom življenju. „Otišao sam u života u kolibi, kojeg opisuje kao čošumu jer sam želio da živim svrsisho- vjeka fasciniranog odsjajem kovadno, da se susretnem samo sa osno- nice američkog dolara. vnim činjenicama u životu, i vidim da li mogu da naučim ono što me one imaju • Slava prirode i zaštite svega za naučiti, a ne da kada mi dođe vrijeme u njoj. „Hvala Bogu što ljudi ne da umrem, otkrijem da nisam ni živio. mogu da lete i zagađuju nebo kao i Nisam želio da živim nešto što nije život, zemlju“, piše autor koji je u Prirodi

vidio svetost koja „posramljuje naše religije“. Toro je vjerovao u intrinsičnu vrijednost svega što postoji. „Ono što nazivamo „Divljinom“ je civilizacija za sebe. (...) u Divljini je očuvanje Svijeta.“ Ovo je pisao čovjek koji je šume smatrao cijelim gradovima.

• Nova ekonomija. Možda iznenađuje podatak da je prvo poglavlje „Valdena“ naslovljeno „Ekonomija“; puno je računica i Toroovih izvještaja o troškovima života na granici između Divljine i Civilizacije, koje se zapravo lijepo nadovezuju na njegovu privrženost jednostavnosti. U „Valdenu“ Toro nudi sopstveno viđenje praktičnog i dobrog pristupa poslu, koji je ujedno nastojao da ublaži posljedice industrijalizacije, koja je kosila sve pred sobom. Pri razmišljanju o poslu, pitanje koje postavlja sebi je koliko vremena treba žrtvovati da bi se njegov skroman životni stil održao? Pažljivom računicom došao je do magične brojke: jedan dan rada nedjeljno za podmirivanje svih njegovih potreba. „Cijena predmeta je količina nečeg što ću nazvati životom, što treba razmijeniti za njega, odmah ili na duže staze.“ Dakle, ovo je radikalan zaokret u odnosu na teorije koje se fokusiraju na visinu primanja; njegova mjerna jedinica je vrijeme. On žali farmere u svom komšiluku koji su naslijedili ogromna imanja i alate od svojih predaka, jer vjeruje da im robuju, beskrajno radeći na njima. Najčešće je jedina prednost koju oni imaju, zahvaljujući svojim većim prihodima, ljepše opremljeno domaćinstvo. Ovako

posmatrano, postaje besmisleno raditi puno za predmete koji nam nisu neophodni, jer vrijeme – jedini resurs koji jednom kad izgubimo, nikad ne vraćamo – daje poslovnim kalkulacijama potpuno novu dimenziju.

• Zlatna sredina. Toro nije „pobjegao“ u šumu, iako će mnogi uprošćeno svesti „Valden“ samo na knjigu o bijegu. Toro nije čovjek ekstrema. Za njega rješenje nije ni u apsolutnoj optimizaciji života „do u minut“ ni u dizanju ruku od svega. Ni u vječitoj okruženosti drugima ni u odlasku u samoću, bez osvrtanja. Najvažnije je ono što se najčešće pogrešno tumači: nije pitanje da li je izvodljivo da se svako, zarad dobrobiti planete, otme iz zajednice i povuče u život samotnjaka.

Pitanje je kako integrisati ova dva. Toro jeste prezirao sredine u kojima su ljudi posvuda, ali je isto tako vjerovao da je za svakog predavača neophodnost da bude u blizini onih koji žele da uče od njega, kako bi uopšte bio u mogućnosti da im saopšti svoja znanja i najradije boravio na djelimično kultivisanom terenu. Zapravo, iako se stiče utisak da je autor dane provodio sam sa svojim mislima, njegove interakcije sa drugim ljudima nisu bile rijetkost: od brvnare do rodnog grada dijelila ga je šetnja od 30 minuta, pa su ga posjećivali porodica i prijatelji, kao i on njih. Najbolje od oba svijeta.

• Razvijanje samodovoljnosti.

Koliba koju je sam izgradio i opremio.

Odnos između rada i slobodnog

vremena koji je sam utvrdio. Toro je vjerovao da čovjek može – i idealno – opstaje uz interakcije sa drugim ljudima koje su sve sem obilne. Zato je „Valden“ danas duhovni vodič brojnim osobama koje su se odlučile za život van mreže, u kućicama koje sami podižu i uz energiju i hranu koje sami proizvode.

stemu, od ponašanja ptica pri smjeni godišnjih doba, preko fluktuacija u dubini jezera Valden kroz vrijeme, do procesa regeneracije šumskih predjela nakon požara. U „Divljim jabukama“, on oplakuje nestanak jedne vrste sa njenog podneblja; u „Sukcesiji drveća“ analizira načine na koje vjetrovi i životinje nose sjeme daleko, daleko od matičnog stabla, i time obnavljaju šumske ekosisteme, odajući počast vjevericama na velikoj usluzi koju čine na velikom „tržištu Univerzuma“. Iz ovoga se vidi da Toro, iako više okrenut biologiji, zadržava onu duhovnu notu u svom viđenju Prirode.

• Eksperimentisanje. Konačno, sve je ovo bila jedna velika igra igre radi, stvaranja radi. Nesporno je da se tokom čitanja nameće pitanje: a kakav to izazov svako od nas može sebi da postavi, vođen željom da stvori prostor za stvaralaštvo, razumijevanje i davanje prostora svojim mislima? (o ovom poslednjem će Jedne olujne večeri, 1860. godine, odlazi biti više riječi na kraju teksta) u šumu uprkos kiši, kako bi brojao „Valden“ nije samo knjiga, to je i poziv prstenove na panjevima. Zbog toga otvoren za tumačenje. Mnogima je obolijeva od bronhitisa, i njegovo se poslužio kao motiv da se udalje od tada zdravlje iz dana u dan pogoršavalo. brzog industrijskog, a danas još bržeg Svoju bolest je prihvatio mirno, svjestan digitalnog života; većini kao podsjetnik toga da mu se bliži kraj, i pisao je sve dok da u svakodnevnom nađu magično. U nije postao preslab za to. Preminuo je jednom dijelu knjige, Toro opisuje ula- 6. maja 1862, sa samo 44 godine života. zak zmije u jezero i njeno leškarenje Kada ga je, nekoliko dana prije smrti, na dnu velike stajaće vode, koje je prijatelj upitao ima li predstave o tome šta posmatrao više od četvrt časa, bez dolazi nakon života, Henri je odgovorio: impulsa da radi išta drugo! Njegove „Idem svijet po svijet.“ (engl. „One world bilješke o smjeni godišnjih doba čitaocu at a time.“). Njegove posljednje riječi bile ulivaju vjeru u Proces koji ne mora da su: „Sada slijedi dobra plovidba“, nakon razumije, ali uviđa da ga je dio, jer sve čega je promrmljao „Los“ i „Indijanac“, teče i mijenja se u skladu sa sopstvenim dva termina čije značenje teoretičari još obrascem. U posljednjoj deceniji svog uvijek pokušavaju da dešifruju. života njegovi radovi odražavali su inspirisanost djelima Čarlsa Darvina i • Neočekivano mjesto Toroa u 21. izučavanjem istorije prirode. U istom vijeku. Dio sage o Henri Dejvid Torou onom dnevniku koji je počeo da vodi na željela sam da posvetim nečemu što Emersonov nagovor sada detaljno je od koristi svima, bez obzira na to da bilježi promjene u svom rodnom ekosi- li ih zanimaju teme sa eko prefiksom

ili ne. Ovo je prostor za taj dio. A ovaj, opet, daje prostor mislima. Dozvolom da se bude sam. Jer samo u samoći – a ne dajte se zavarati da je to isto što i usamljenost! – možemo sebi naći koordinate. Naučiti da uopšte dajemo prostor svemu onome što spada u „Ja“. I vrijeme, da, sve vrijeme svijeta; dovoljno za prigrliti sporo u eri u kojoj je peta brzina jedina prihvatljiva. Vidjeti, za promjenu, kako je to biti kornjača u trci sa zecom, a ne zec u trci s životom.

Jer, Toro piše o građanskoj (ne) poslušnosti, o smislu koji je inherentno prisutan u svemu što postoji, o biljkama koje voli i godišnjim dobima koja se smjenjuju svojim tempom...Ali kako znati sopstveni pravi tempo, odluku, naredni potez, ako spoljna buka zaglušuje sve iznutra?

U okviru odgovaranja na ovo pitanje želim da vam predstavim „Digitalni minimalizam – birati fokusiran život u bučnom svijetu“, knjigu Kala Njuporta, profesora računarskih nauka na Univerzitetu u Džordžtaunu. Njuport nudi novi način da se Toroovo nasljeđe tumači u skladu s jednim od dominantnih problema pojedinaca na pragu treće decenije 21. vijeka: upotrebom tehnoloških novina koja se otela kontroli onog ko ih koristi. Njuport, koji sam nije prisutan ni na jednoj društvenoj mreži, ne vidi problem u samom postojanju društvenih mreža, video igara i kablovske televizije, već u tome što individua najčešće gubi autonomiju nad načinom na koji ih koristi i količinom vremena koje na njih utroši. Petominutna pauza u pisanju poslovnog izvještaja pretvori se u 40 minuta besciljnog i po-

lusvjesnog listanja najnovijih Instagram objava. „Samo jedna epizoda prije nego počnem da učim“ postaje maratonski podvig u kojem vi gutate sezonu za sezonom, a one, zauzvrat, vaše vrijeme i prilike u kojima ste mogli da završite obaveze ili se makar pošteno naspavate. I kakve sad veze ima prirodnjak iz 19. vijeka sa Netfliksom, Tviter trendovima i brojanjem lajkova?

Toroova često citirana opaska da „većina ljudi živi svoje živote u tihom očajavanju“ djeluje jednako primjerena današnjici koliko i vremenu kad je pisana. Nove tehnologije suptilno i nečujno crpe značaj i težinu iz naših interakcija sa drugima, pa nije neuobičajeno da razgovor sa prijateljima ili porodični ručak više puta ometu alarmi kojima nam telefon signalizuje da se nešto dešava u našim digitalnim univerzumima ili trenutni sadržaj na malim ekranima. Nije rijetkost i da zvono ne stigne da se oglasi, jer je telefon već u rukama, u javnom prevozu, toaletu, ili čak dok sagovornik (ne)strpljivo čeka da podignemo glavu i nastavimo s razgovorom. Njuport piše da postoji ozbiljna bojazan da nas naša potreba za društvenim odobravanjem, koja se danas ogleda u tome da svoj uspjeh mjerimo brojem pratilaca, lajkova ili komentara, pretvori u vječito anksiozna bića, koja se srame svega u njihovim životima što nije po mjeri Interneta, doživotno iscrpljeni od same pomisli da svi drugi svoj život bolje vode od nas samih.

Kao izlaz iz vrtloga šljaštećih sadržaja Njuport predstavlja digitalni minimalizam, „filozofiju upotrebe tehnologije prema kojoj svoje vrijeme provedeno

onlajn koncentrišete na mali broj pažljivo odabranih i optimizovanih aktivnosti koje snažno podržavaju stvari koje su vam važne, i onda s radošću propuštate sve ostalo“. Dakle, birate najbolje iz dva svijeta, a sve u skladu s onim što ocijenite kao najbitnije... Zar vam ne zvuči poznato ovakav vid gledanja na stvari?

Njuportova tri principa digitalnog minimalizma su: • Zatrpanost nas košta; • Optimizacija onog što konzumiramo i načina na koji to činimo je važna; • Usmjerena svijest o tome što se čini u datom trenu predstavlja izvor zadovoljstva.

U objašnjenju prvog postulata autor se u potpunosti oslanja na Toroovog „Valdena“ i u njemu izložene ekonomske računice, o kojima je bilo riječi ranije u tekstu. Ono što je ranije tumačeno kroz razmjenu utrošenog vremena i zarade kroz poslovne aktivnosti, sada je malo drugačijih parametara: naše vrijeme stoji nasuprot onlajn aktivnostima.

I, kao oni farmeri koji vječito rade u ogromnim poljima, tako mi danas upravljamo svojim onlajn prisustvom na brojnim platformama. Kumulativni efekat je isti: hronična iscrpljenost, samo na različite načine. Ovako postavljene, sitne „prednosti“ koje upotreba određenog digitalnog servisa obećava (opuštanje, povezanost...) često nisu dovoljno važne da bi opravdale njegovu upotrebu uz niz drugih onlajn usluga.

Kako piše Njuport, Toro nas navodi da uvidimo opasnost zatrpanosti, te da minute svog života tretiramo kao „konkretne i vrijedne supstance“. Sama činjenica da ste probirljivi po pitanju konzumacije digitalnih sadržaja postaje izvor zadovoljstva.

Toro je takođe jedna od inspirativnih ličnosti vezana za načelo kultivisanja samoće (engl. soltitude), koje Njuport navodi kao jedan od najvažnijih elemenata koji prožima principe digitalnog minimalizma. Autor vjeruje da je danas u potpunosti moguće izbjeći vrijeme provedeno isključivo u društvu sopstvenih misli, van tuđih uticaja, zahvaljujući modernoj tehnologiji. Toro se pribojavao situacija u kojima će ljudi izbjegavati takva stanja. Njegov život nadomak jezera Valden najbolje pokazuje da točak kvalitetnog življenja grade vrijeme provedeno u samoći jednako kao i vrijeme u društvu, i da se samo uz oba pomalja iz mrtve tačke. To danas podrazumijeva lavovski poduhvat suočavanja sa strahom od toga da se ostane sam sa sobom, od toga da se nešto ne propusti (ovo je, čak, prihvaćeno i morbidno ohrabrivano onlajn kroz hešteg #FOMO – Fear of missing out).

Istovremeno, treba se suočiti sa uvjerenjem da je pogrešno ako nam stvari klize kroz prste time što ne ulazimo na određenu aplikaciju ili gledamo neki sadržaj. Ako je korist od izbjegavanja veća od one koju donosi korištenje, onda je računica uvijek jednostavna.

Na kraju, ostaje mi potvrđeno uvjerenje da veliki autori, koji se bave velikim životnim pitanjima, uvijek ostave odškrinuta vrata za nove interpretacije svojih djela. Da li je to slučajno il’ namjerno, nek svako rasudi za sebe tokom čitanja. Držim ga za neophodno.

Uvijek postoji makar mrvica prostora za tumačenje u novom dobu, od strane novih ljudi, sa novim problemima, koja se nekako tiču vječitih pitanja na koja tražimo odgovore. Vjerujem da će i Toro naći mjesto u tim novim svjetovima, jednako kao što je i u ovom današnjem, za njega tada nepojmljivom, svijetu Tindera, Google mapa i Ubera.

Ako nas Toro nečemu uči, a to je da oslanjanjem na sopstveni unutrašnji kompas nećemo imati problema kad osvane to novo jutro sjutrašnjice. Na kraju krajeva, sve u Prirodi je povezano; energija protiče, materija kruži iz oblika u oblik. Danas, skoro 202 godine nakon Toroovog rođenja, srećni smo jer svedočimo procesu u kojem se ustaljuje nešto što je prirodnjak romantičarskog pera već znao: da smo i mi dio Prirode.

Ona je mjera – i ogledalo – čovjekove potrage za srećom i smislom. Činjenica da je u ovako alarmantnom stanju samo potvrđuje da je jedino što smo dosad uspjeli u široj mjeri samozavaravanje.

Da, pogubili smo se. Ali i sam Toro kaže: „Sve dok ne budemo izgubljeni, drugim riječima, dok ne izgubimo svijet, nećemo početi da pronalazimo sebe, i uviđamo naše mjesto i beskonačnu širinu naših

međusobnih odnosa“. Za njega ne postoji mudrost koja nije primjenjena na život. Zato rješenje jeste u življenju u skladu s naučenim. Bez izgovora.

Prihvatanjem toga da smo dio Života, a ne njegov nadzornik i poslodavac.

Dio Procesa. Vjerovanjem u, za mene, jedno od njegovih najljepših opažanja: da je raj ono što nam radoznalo golica tabane jednako koliko i ono što vidimo kad god pogledamo ka nebu. Jednom kad to naučimo, oba će nas jednako ostavljati u stanju vječite opijenosti.

I ne brinite o propuštanju malih stvari!

Toliko je divnih sadržaja kojima možete da ispunite dane. Znaćete tačno i koji su pravi za vas, čim glavi date dovoljno prostora da diše. Dok je niko ne gleda.

Dok ona nikog ne gleda. Samotno. Ali ne i usamljeno. Kao kakav Toro novog doba.

Ekologija

P

re tri decenije u Sen Galenu pod parolom Informiši se, uključi se, napravi razliku formirana je studentska organizacija oikos International. Danas organizacija broji više od 50 pridružnica iz celog sveta, a među njima svoje mesto našla je i jedna sa naših prostora - oikos Belgrade.

Tekst: Dejana Vukadinović

oikos Belgrade Učimo radeći 134 | jun

Fotografije: oikos Belgrade

FPN, FON, Ekonomski fakultet, Biološki fakultet, samo su neki od fakulteta koje pohađaju članovi ove organizacije koja je nastala sa ciljem da obrazuje studente o održivom razvoju u ekonomiji i menadžmentu. Članovi, Upravni odbor, Savetodavni odbor i alumni članovi glavne su strukture ove mlade zajednice.

Kako je ideja postala stvarnost?

oikosa, Stefan Dedović, diplomirani politikolog.

Ideja nastaje pre nešto više od dve godine tokom jedne studentske razme- Održivim razvojem bave se svakako ne u Nemačkoj. i neke druge studentske organizacije ali je oikos, kako on ističe, jedina in„Tokom studiranja na Univerzitetu u ternacionalna studentska organizacija Konstancu, imao sam mogućnost da koja se konkretno bavi održivim rapohađam predmet Društveno odgovo- zvojem i njegovim ciljevima. rno poslovanje, oblast koja me je vrlo zainteresovala i podstakla na razmi- Godinu dana nakon osnivanja, na šljanje o mogućnostima bavljenja is- zakonodavnoj skupštini u Barseloni u tom u Srbiji. Kroz savetovanje sa je- martu 2018. godine izglasano je podnim od tamošnjih profesora sazna- tpuno pristupanje beogradske prijem za oikos International i koncept družnice, čime je oikos Belgrade postao održivog razvoja. Kako nisam znao ni- punopravna članica i čime je završena šta o tome, krećem sa čitanjem i integracija u oikos porodicu. Međutim istraživanjem tematike, s obzirom na beogradski oikos je nezavisan u svom to da u Srbiji do tad nisam imao radu. Ne prima finansije niti je uslovljen prilike da o tome bilo šta čujem”, obja- od strane oikos International-a, već šnjava jedan od pokretača, osnivača i samostalno odlučuje. nekadašnji predsednik beogradskog

monstracija koje su obeležile ‘68 godinu. Zamor, apatičnost ili zatišje pred buru, aktivizam je među današnjim Koncept održivog razvoja u poslednjih mladim generacijama na marginama. nekoliko godina dobija pažnju medija, ali nedovoljno, uprkos brojnim izve- „Mladi jesu društveno aktivni, ali je proštajima međunarodnih organizacija ko- blem što se za aktivnosti često prijaji upozoravaju da se moramo eko- vljuju da bi obogatili CV. Mladi su postaloški osvestiti i promeniti. Iako su UN li mnogo pasivni. Mnogi dođu, infodefinisale 17 ciljeva održivog razvoja, rmišu se, zanima ih, čuli su, sve im je u praksi se za ovaj koncept uglavnom lepo, ali kada treba malo da se angavezuju otpad i reciklaža, bez obzira žuju, da se pokrene inicijativa, čekaju što ti ciljevi obuhvataju širi dijapazon da im drugi kažu kako i šta da urade. stvari. Postoji nekoliko definicija, s tim Studentima treba taj početni zamah. što se ni za jednu ne može reći da je Treba ih, takoreći, baciti u vatru“, priča univerzalna. Za našeg sagovornika, Dedović na osnovu prethodnih iskuto je poboljšanje uslova života ljudi u stava. U prilog navedenom govori i sadašnjosti, ali i budućih generacija, istraživanje koje je ova mlada orgauz očuvanje životne sredine. Dodaje i nizacija u saradnji sa Centrom za da je Srbija u tome vrlo daleko, te da je ekološku politiku i održivi razvoj FPN, obrazovanje u toj oblasti ono na čemu sprovela pre dve godine pri otvaranju najviše treba raditi. na FPN-u. Istraživanje je pokazalo da su mladi ekološki osvešćeni, ali da nisu „Srbija treba da se fokusira na toliko odgovorni po tom pitanju. formalno i neformalno obrazovanje mladih. Ako hoćemo da sačuvamo oikos Belgrade je za dve godine postobuduće generacije, hajde da radimo janja organizovao nekoliko ekoloških sa mladima“, navodi naš sagovornik akcija i drugih projekata uz podršku i dodaje da je upravo jedan od ciljeva partnera. U saradnji sa Kancelarijom oikos Belgrade je da studentima pruži za mlade Stari grad Dan planete Zemlje mogućnost da kreiraju projekte i budu pre dve godine obeležili su sadnjom drpokretači promena. vеća kod šetališta 25. maj, a ove godine organizovano je i samostalno čišćenje oko Nebojšine kule. Organizovane su i Mladi pokazuju interesovanje, panel diskusije „Svaki dan je dan planeali im nedostaje početnički zamah te zemlje“, „Korporativno održivo poslovanje“, „Postaje li Srbija deponija“, „SoIstorija nas uči da su studenti mno- cijalno preduzetništvo – razvojna šansa go puta bili ti koji pokreću revolu- Srbije“ i radionica „Tiče nas se“. cije, setimo se samo studentskih deA šta je to održivi razvoj?

136 | jun

Presedan u istoriji oikos organizacije Događaj koji posebno treba istaći jeste Spring Meeting koji je jedan od dva najvažnija godišnja međunarodna događaja na oikos-ovom kalendaru, a koji je ove godine održan baš u Beogradu. U avgustu 2018. godine upravni odbor oikos International-a, većinom glasova je prihvatio predlog oikos Belgrade za organizovanje Presidents Meeting-a 2019 i Spring Meeting-a što je i nekoliko meseci kasnije potvrđeno.

Ovim je oikos Belgrade postavio presedan u istoriji oikosa kao pridružnica koja je u roku od samo dve godine od osnivanja organizacije kao punopravna članica oikos International organizovala jedan ovakav skup. Glavna tema Spring Meeting-a, održanog u martu ove godine, bila je „Održivi urbanizam”, a predavanja, panel diskusije i radionice održali su neki od najistaknutijih srpskih stručnjaka iz oblasti urbanizma, energetike, menadžmenta, klimatskih promena i start-up preduzetništva. „Događaj smo organizovali bez finansijske pomoći, mi sami. Za neke je to bilo „vatreno krštenje“ jer su prvi put radili nešto ovog tipa, ali je sve ispalo fenomenalno, i međunarodni studenti su se vratili izuzetno zadovoljni.“ Dedović objašnjava uslove i posebno hvali organizacioni tim i upravni odbor koji je organizaciju ovako velikog događaja uspešno izveo.

138 | jun

Otvorena vrata za studente svih fakulteta Sledeći korak na njihovoj agendi jeste širenje po drugim fakultetima, ali im prethodi osmišljavanje novih projekata i događaja. Kako osnivač beogradskog oikosa ističe, ovo nije organizacija Fakulteta političkih nauka već univerzitetska organizacija koja je otvorena za studente svih fakulteta. „Želimo da podstaknemo i studente iz drugih gradova da pokrenu oikos u svom gradu. I mi smo mladi i mi svakodnevno učimo - learning by doing”, objašnjava Dedović, dodajući da promene vidi kod osoba koje su deo tima.

Mnogi uviđaju šta je to održivi razvoj i time hoće da se bave.

Veliki Idoli pevali su davne 1981. o plastici, ukazujući na taj problem. Nekoliko decenija kasnije mi se borimo sa istim problemima koji su poprimili zabrinjavajuće razmere. U Srbiji se „takmičimo“ u neslavnoj tituli koji grad je zagađeniji, i nedovoljno radimo na rešavanju tog problema. Hajde da zamenimo pasivnost akcijom i pronađemo tu strast po kojoj smo prepoznatljivi u svetu. Gradonačelnik Kopenhagena nedavno je izjavio da gradovi mogu promeniti način na koji se ponašamo i živimo. Da bi se to dogodilo moramo gradove i da čuvamo. oikos Belgrade već radi na tome, a ti?

Moda

Tregeri su uvek u modi Intervju: Dragana Ilić @_oatflake Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: @hylaa, @dzimi37, @lalanna 142 | jun

P

ostoji jedna retro bajka, nastala u srcu odraslih, sa idejom da deci ulepša odrastanje. Ovu bajku su „napisale“ dve sestre, Tamara i Marija, kada su osnovale TREGER TIM kako bi mališanima donele nešto novo, udobno i pomalo zaboravljeno. Maštovite i kreativne, uspele su da pronađu svoju pasiju i način da šire radost kako na roditelje tako i na decu. Uverile su nas kako se snovi ostvaruju, a bajke i dalje osvajaju ljudska srca.

Kako ste došle na ideju da osnujete jedan ovakav brend?

U periodu kada su se pojavile prve neobavezne priče o tregeru, dizajniranju odeće generalno, bile smo preokupirane trudnoćom i svime što prati to stanje. Inače, kao i treger, i trudnoću smo prošle zajedno, tj. obe smo bile trudne otprilike u isto vreme. Sa ove distance možemo slobodno reći da je to bio presudni uticaj da ljubav prema modi i dizajniranju odeće spojimo sa našim stanjem, drugim stanjem. Jedna situacija vodila je do druge, i višak vremena na porodiljskom iskoristile smo za osmišljavanje koncepta tregera i na kraju do početka sa prvim modelima i izlaskom na tržište.

Kada je vizija postala stvarnost?

Uufff, verovatno onog momenta kada je prvi model tregera ugledao svetlost dana. Karirano plavo-beli model „Oblak”, i model „Jakša”, nazvan po našem prvom malom manekenu koji ga je nosio na tom premijernom slikanju.

To bi verovatno bio taj trenutak.

Sudeći po fotografijama sa društvenih mreža deca uživaju u vašim komadima. Kakve su reakcije odraslih?

Komentari su maksimalno pozitivni, dobijamo puno povratnih reakcija roditelja da ih to podseća na njihovu mladost, da su materijali odlični, da deca prosto obožavaju da nose treger, bilo da je igra u pitanju ili priredba u vrtiću.

Koristite prirodne materijale što je jako važno, posebno kada su mališani u pitanju. Osim toga, koje sve prednosti ima vaš brend?

Prirodni materijali su, svakako, jedna od najbitnijih stvari na koju se fokusiramo pri dizajniranju. Kvalitet izrađenih komada nam je na prvom mestu.

Udobnost i prilagodljivost detetu nam je, takođe, uvek na pameti pri osmišljavanju novih komada. Osim toga, dizajniramo modele, koji su, pomalo, zaboravljeni, i asociraju na estetiku sa fotografija iz albuma naših roditelja. Jer #retrojecool.

Koliko je teško biti primećen i prepoznatljiv kao mali brend u Srbiji?

Kako dolazite do svojih kupaca?

Kako u svetu, tako i u Srbiji, tržište je postalo otvorenije, i trka je sve duža. Mi se trudimo da se izdvojimo kvalitetom, originalnošću i doslednošću kvalitetnim i prirodnim materijalima. Ne odstupamo od retro stila, samo su varijacije u dezenima i modelima promenljiva u toj jednačini. Naši kupci su to prepoznali, i već smo pridobili određeni broj „vernih“

kupaca koji nam se vraćaju. To nam je jasan pokazatelj da su zadovoljni i kvalitetom i modelom, i tako da nas inspirišu da budemo još bolje.

Da li i u kojoj meri ispunjavate želje mušterijama?

Gledamo da izađemo u susret svačijoj zamisli, naravno, u skladu sa našim proizvodom. Uvek je moguće kombinovati model i dezen, kao i dodati aksesoar od istog materijala. Sa radošću se trudimo da ispunimo želje i budemo jedinstveni. Ručna izrada svakog komada dozvoljava kreativnost u tom pogledu.

Koliko vremena i posvećenosti zahteva jedan ovakav posao?

Svaki novi model i komad mora da prođe određene faze izrade, počevši od odabira materijala, izrade šablona do plasiranja na tržište. To je proces koji postaje lakši i postajemo uigraniji što više radimo. Posle godinu dana, možemo reći da smo ostvarile i više nego što smo očekivale. Svaka od nas ima primaran poziv, ali smo i pored nedostatka vremena, uz entuzijazam i, prvenstveno, ljubav prema TregerTiM-u, uspele da ostvarimo prepoznatljivost brenda.

Trudimo se da uskladimo privatne i poslovne obaveze. Funkcionišemo uigrano kao tim zahvaljujući međusobnom razumevanju i trudu. Naravno, tu su naši fotografi, mali modeli i njihove mame, naše divne krojačice, i zajedno stvaramo bajku koja je sve prisutnija u odrastanju mališana. To nam najbolje govori da smo na pravom putu.

Gde sve možemo pronaći Treger tim i kako poručiti?

Za sada, TregerTiM ima svoju IG i FB stranicu. Svakog dana očekujemo plasiranje šoping sajta, gde će biti dostupni svi modeli i dezeni. Nadamo se u skorijoj budućnosti otvaranju radnje, a do tada, sve naše tregeriće šaljemo besplatno brzom poštom na kućnu adresu.

Kako glasi motiv vašeg tima i kakve planove imate u budućnosti?

Biti deo odrastanja naših treger mališana je glavni motiv. Kao mame, znamo da je kvalitet i udobnost na prvom mestu, i zato su prirodni materijali deo svake naše kolekcije. Najopipljiviji plan, trenutno, je sajt koji treba da zaživi. Polako pripremamo i jesen/zima kolekciju. Uživamo u fotografijama koje dobijamo od naših kupaca i to nam je dodatni motiv za nove ideje i kolekcije.

Životni stil

Sara Oster Rokvić Živeći u skladu s prirodom, ona čini da i mi cvetamo

Intervju: Dragana Ilić _oatflake_

148 | jun

Z

nate one neverovatne ljude koji vas posle samo par razmenjenih reči potpuno osvoje i „obgrle svojom aurom”? One što vole svim srcem, nesebično pomažu ljudima oko sebe i poput virusa, na sve prisutne šire svoje dobro raspoloženje. Jedna od takvih, jedinstvenih persona koje će vas osvojiti svojim šarmom, dobrotom i vedrinom je Sara Rokvić. Sara je neko ko sa lakoćom povezuje i ujedinjuje ljude, a sve to radi sa širokim osmehom. Svojim blogom Momsters, uspela je da poveže brojne žene, da ih „umreži i združi” pišući otvoreno o materinstvu, životnim izazovima i lepotama, odrastanju i sazrevanju.

Saro, hajde za početak da se vratimo u studentske dane. Na koji način si tada razmišljala o budućnosti, poslovnim planovima i uopšte o životu? Gde si tada videla sebe i kako na to gledaš iz ove perspektive?

Studentski dani su zaista jedan od najlepših perioda mog života. Godine kada sam najviše čitala i putovala, imala vremena za sebe i svoje misli, želje i potrebe. Verovala sam u planove da nakon diplomiranja odem u inostranstvo na master studije, i pokušam da nađem neki posao na koji ću odlaziti sa osmehom. Međutim, u sve te planove došetalo je jedno malo srce koje počelo da kuca u mom stomaku. Dani su postali još lepši...

Ja sam mislila da romantika nije deo mene. Međutim, tako više ne mislim upravo zbog svih vas koji mislite suprotno i koji ste me ubedili da malo dublje zađem u sebe. Lepše se osećam sada kada sam svesna toga, jer romantika je zvezda padalica u današnje vreme. Donosi mi radost to što osećate ljubav u redovima koje pišem.

Blog Momsters je nastao u periodu kada si bila trudna, kao ideja da deliš iskustva i povežeš se sa drugim mamama. Šta je ono neočekivano što si dobila zauzvrat od pratilaca i zajednice koja se okupila oko tvog bloga?

Dobila sam onoliko koliko nikada neću uspeti da im uzvratim, ali se trudim iz dana u dan. Kada me pitate odakle toliko ljubavi u mojim tekstovima, mislim da su oni najveći razlog, jer sve što od njih dobijam prosleđujem dalje. Ljubav je reciprocitet uvek bila. Šta nam možeš reći o Momsters radionicama? Postoji li neka zanimljiva anegdota koje se uvek rado setiš?

Momsters radionice su nastale pre 3 godine. Osvanula mi je ideja da se na jednom mestu nađu žene i majke iz onlajn sveta, upoznaju se, popričaju, popiju kafu zajedno, „umreže i združe” i tako je sve i počelo... Jeste da je to onda bilo malo „neuobičajeno”, ali je uspelo, jer su te radionice sve voljenije i vrlo posećene. Anegdota ima mnogo koje su veKao devojčica nisi mogla da se zami- zane za razne situacije. Kada je mnogo sliš u venčanici, ali to se ipak dogodilo. žena na jednom mestu smeha nikada Tvrdiš da nisi romantična, ali ljubav se ne manjka. oseća u svim tvojim objavama. Kako hraniš ljubav i neguješ romantiku?

A prodavnica Momsters? Šta ona znata po svom humanitmu, koja je „goznači za tvoje biće? rela” za umetnost koju stvara za sebe i druge, ona od koje možemo svi mnoOnlajn prodavnica Momsters Boutique go da naučimo spada u taj krug. Jednu je moja dolina iza duge. U njoj nastaju ipak moram da izdvojim, a to je uvek i ručno rađeni i unikatni komadi nakita, i zauvek Meša Selimović. stvari za kuću, koje osmišljavamo i izrađujemo moj mali tim umetnika i ja. Sva Pasionirani si zaljubljenik u umetinspiracija nam tu živi. nost, za šta je glavni „krivac” tvoj deda koji te od malih nogu vodio u Na Instagram profilu si pisala o pri- posetu muzejima, galerijama, antirodnoj kozmetici i receptima za negu, kvarnicama. Provedi nas svojom naja takođe i na blogu postoji sekcija dražom „skrivenom” stazom u BeoHome Hand Made gde pišeš upravo gradu? o tim temama. Od kada datira interesovanje za negu prirodnim pre- Tih putanja ima nekoliko, ali neka bude paratima i šta je uticalo na to da se ona koja ide Čika Ljubinom do Filozofokreneš prirodnoj nezi i „uradi sam” skog fakulteta, pa odatle do Etnografpristupu? skog muzeja. Zatim odmah iza do Pedagoškog u Uzun Mirkovoj. Pređemo Od vremena kada sam bila dete, jer je ulicu i samo nastavimo do umetničkog to radila a radi i dan danas, moja majka. paviljona „Cvjeta Zuzorić”... A nakon njeJa sada na blogu prenosim sve što sam ga neka nas noge same vode bilo kuda od nje naučila, kao i sve novo što sama kroz Kalemegdan. saznajem. Priroda je u svima nama, a najviše u našim srcima, i kada smo u Veoma si svestrana i kreativna mlaskladu sa njom, kada je poštujemo i ko- da žena kojoj ideja, čini se, ne poneristimo njene blagodeti ona čini da cve- staje. Reci nam, pored vajanja i slitamo. I da ne uvenemo. kanja kojom umetnošću bi volela da se baviš i da li postoji nešto u čemu Pročitala sam da ti je Tomaš Masarik, si se oprobala, ali nije bilo uspešno? veliki borac za nezavisnost, demokratiju i jednakost među polovima Pre svega, hvala vam na ovim divnim velika inspiracija i jedna od omilje- rečima. Volela bih da znam da pevam, nih ličnosti. Koga još svrstavaš u taj ali tu želju ispunjavam glasom svog sukrug i po čemu se oni izdvajaju? pruga Marka, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim kada zapeva. Svi slavuji Tomaš Masarik je definitivno jedan od ovog sveta šćućurili su se u njegovim njih. Taj krug je veliki, i ovde ne bi bilo grudima. mesta kada bih krenula da pišem sva ta imena. Svaka osoba koja je bila po-

Kako glasi spisak knjiga bez kojih nećeš otići na odmor ove godine? A šta bi nam preporučila od naslova koje si nedavno čitala?

suna, „Društvo drugih” Vilijem Nikolsona, „Čekaj do proleća Bandini” Džon Fantea, „Ostrvo” od Meše Selimovića...

Spisak je dugačak.

Nekada sam za odmor čitala po 6-7 knjiga. Znam da nerealno zvuči, ali je to istina. Danas, sa malim detetom uspem po jednu. Ove godine će to sigurno biti nešto od dečijeg pisca Roalda Dala, kojeg obožavaju i odrasli, i rado ga čitaju.

I neka knjiga od Jespera Jula, terapeuta, koji piše na temu porodice i odgoja dece i moj je omiljeni pisac kada su te teme u pitanju.

Da imaš priliku da biraš muziku za film o svom životu, kakav soundtrack bi odabrala?

Vama preporučujem knjige: „Dablinci” od Džejms Džojsa, „Pan” od Knuta Ham-

Jazz, fank, soul i fado su ona vrsta muzike koja moj život toliko ulepšava, a kombinacija ovih pravaca bi se smenjivala u tom filmu.

U Pleziru imamo jednu posebnu, ličnu AZBUKU. Volimo da se igramo pa te izazivamo da u nastavku ispišeš svoju azbuku i otkriješ našim čitaocima bez čega Sara ne može da zamisli dan i koji su to pojmovi koji je najbliže opisuju.

Abrakadabra Beograd Volim te Gumene bombone Despot Đepeto Estetika Žad Zova Ilustracije Jesen Kompromis L ajk Ljubav Marko Noć Njam-njam Oster Pesma Ranac Savest Tvrđava Cirilica Upitaj prah (knjiga) Frezije Hamlet Cicvara Cuvati Džon Fante Šala

Životni stil

AH TA DIVNA SEKSUALNOST

Tekst: Merima Aranitović

156 | jun

Tekst: Marija Radojković

O

čemu je najbolje pisati pred vrelo mi usvajamo takve obrasce. No, ako sreleto? Na šta to većina nas barem dina koja nas formira ima negativan jednom u toku dana pomisli? odnos prema navedenom, ako se seks smatra prljavim, onda s takvim predPored vode, hrane, potrebe za snom, ubeđenjima krećemo u svet odraslih. svi barem jednom u toku dana pomislimo na seks. No, dok se hrane, vode mi i naša seksualnost i sna nikako ne odričemo, svoju seksualnost često potiskujemo u neki deseti Naša seksualnost je jedan od najveplan. ćih darova koje nam život daje. Ona je izvor radosti i zadovoljstva, i pomaže mi smo ono što mislimo nam da ostvarimo intimnost u odnosu s partnerom. Ova energija je i moćna Savremeni način života stavlja pred nas za našu duhovnu transformaciju i sabrojne pritiske. Svakodnevno se hvata- mootkrivanje. Ukoliko je pravilno primo u koštac sa najrazličitijim izazovima hvatimo - pomaže nam da rastemo u od kojih nas mnogi prilično frustriraju emocionalnom i duhovnom svetu, ali i oduzimaju nam energiju. Trošimo se ako je blokirana, čini nas ranjivim, prei fizički i emotivno i time narušavamo tvarajući izvor radosti u jednu od fruprirodni ciklus života, svodeći ga na strirajućih oblasti života. puko preživljavanje, a priču o nežnosti i erosu, ostavljamo za neki drugi dan. Često ljudi o seksu razmišljaju kao aktivnosti odvojenoj od emocija i duhovkako formiramo naš odnos prema se- nog sveta. No, čovek je kompleksno biće koje nema samo fizičku manifestaciju, ksualnosti već i emocionalni i kognitivni deo. Kada Naš seksualni obrazac kreira se u vre- dođe do rascepa između fizičkog, emome kada ulazimo u pubertet. Ukoliko cionalnog i misaonog, dolazi do konfuse formiramo u zdravoj sredini u kojoj zije i naša seksualnost umesto zadovoljseksualnost, odnos prema telu i fizičkom stva postaje izvor bola i traume. kontaktu imaju pozitivnu konotaciju i

157

iz prakse

blema - intimnosti, samopouzdanja, duhovnog rasta, dnevnog ritma, mi raJedna od čestih tema u razgovoru sa dimo na mnogo dubljim nivoima. klijentima jeste upravo nedostatak fizičkog kontakta među partnerima. Oba S druge strane, kalifornijske i balkanske partnera imaju želju, ali u poremeće- esencije bave se direktno ovim problenom dnevnom ritmu kao da ne umeju mima i nude konkretne cvetne esencida se snađu i preslože prioritete. Sve je za balansiranje seksualne energije. češće ne stižemo da jedemo redovno, Svaki praktičar ima svoj pristup. Moje a i kad jedemo to radimo brzo, čitajući mišljenje jeste da prvo treba da rešipoštu ili vesti na telefonu. San nam je mo emocionalne disbalanse koji nas isprekidan, neuredan, budimo se umor- sprečavaju da u potpunosti ili uopšte ni, ležemo odlazimo u krevet sa glava- uživamo u seksu, a onda možemo da ma punim informacija. Kad se tome se bavimo finesama. Kad vratimo badoda činjenica da često radimo različite lans u život, kad otklonimo negativne smene od partnera ili se razdvajamo na obra-sce, kad steknemo pozitivan stav neko vreme zbog poslovnih obaveza, prema svom telu, kada prihvatimo jasno nam je zašto je fizička bliskost u sebe onakvim kakvi jesmo i zavolimo drugom planu. se istinski, tada se i naša putenost ponovo vraća tamo gde joj je mesto. U potiskivanje želje (svako)dnevni ritam. Tada možemo da radimo na širenju granica, oslobađaJoš jedan problem predstavlja i to što nju od frustracija, prihvatanju različićemo lako saopštiti da smo gladni, žed- tosti i ostalim nijansama koje nas čine ni, umorni, ali započeti priču o potrebi drugačijim i baš zato privlačnim drugoj za bliskošću, za dodirom, otvoreno pro- osobi. Najpre je bitno postići jedinstvo govoriti o seksualnim željama, sklono- tela i duše. stima, frustracijama – to je malo teže.

Za dobar deo našeg društva to je još neke od korisnih esencija uvek tabu tema o kojoj svi znamo sve, a u stvari smo prilično zatvoreni i lakše Rascep između fizičkog tela i duhovnam je da trpimo nego da se otvorimo nog života ima mnogo načina ispoljai živimo u balansu sa svojom seksual- vanja. Nedostatak intimnosti ili toplinošću. ne u seksualnim odnosima čini nas frustriranim i nesrećnim, a cvetne cvetne esencije i seksualnost esencije bude ono najbolje u nama, umekšavaju žensku stranu, i jačaju Dr Edvard Bah, kada je opisivao svoje mušku. Nekad je potrebno i da mušcvetne esencije, se nije bavio direktno karci istraže svoju žensku stranu i da seksualnošću. Da li je razlog tome što je prihvate. Kod nekih klijenata postoje tada seksualnost bila tabu tema ili ji istorija fizičkog ili seksualnog zlostato što je dr Bah smatrao da rešavajući vljanja – pa ih uporedo sa psihoteraneke druge disbalanse, mi kao krajnji pijom treba tretirati esencijama koje rezultat dobijamo zdrav odnos i pre- će pomoći u suočavanju s traumom, ma sebi i svom telu i svojim telesnim a onda vraćati seksualnost u balans. potrebama? Rešavanjem srodnih pro158 | jun

159

Navešću samo neke od esencija koje bi Hornbeam - za parove koji su dugo zamogle da budu od koristi u deblokira- jedno i za koje je svakodnevica postala nju seksualne energije. rutina. Za one koji su se ulenjili i mrzi ih da preuzmu inicijativu i unesu noviCalla Lily - cvetna esencija za sve one ne u odnos koji imaju problem sa seksualnim identitetom Crab Apple – za negativan odnos prema telu. Pomaže u tome se oslobodiNar - cvetna esencija namenjena že- mo potrebe za „idealizacijom” spoljanama kojima je potrebno da probude i šnjosti. razviju majčinski instinkt White Chestnut – da prestanemo da Bleeding Heart - cvetna esencija za brinemo, opustimo se, i prepustimo osobe koje su sklone manipulisanju uživanju radi dobijanja ljubavi. Oni često mešaju ljubav i naklonost Navela san samo neke od najčešćih uzroka blokiranja energije. Cvetne Holly - cvetna esencija koja se koristi esencije nisu čarobni štapić koji će rakod problema zavisti i ljubomore, za zrešiti sve vaše probleme, ali mogu da energiju blokiranu ovim osećanjima vam pomognu da razrešite blokade, nesaglasja u vezi sa svojom seksualnoOlive – za fizičku i mentalnu iscrpljenost. šću, a na vama je da svoju oslobođenu Koristi se da nam balansira telo i duh energiju usmerite u željenom pravcu.

160 | jun

161

pratite nas plezirmagazin.com plezirmagazin.net plezirmagazin.rs