Novine novosadske broj 16

BESPLATNI NEDELJNIK

Reportaža

Kulturno

Sa novosadske strane na Bećarac, sa sremske strane na Oficirac. Najopuštenije plaže na svetu udaljene su svega nekoliko stotina koraka od Štranda...

Nijedna muzika nije laka, niti teška, ako ima svoju priču. U stvari, nije toliko bitno koja je muzika u pitanju, nego kakvu poruku nosi

Aleksandar Dujin – Duja

Novosađani na plažama

Novine novosadske Četvrtak, 12. jul 2012.

politika

Parlamentarizam u Novom Sadu Dok vlast glasa, opozicija napušta skupštinu. Gradski parlament i dalje liči na pozorišnu scenu.

ns info

Broj 16

Iz SVA lazi četvrKOG tka

Večeras Tvrđava postaje “država”!

Vrućine rasplamsavaju požare Vatrogascima pune ruke posla. Ove godine zabeleženo za trećinu više požara nego lane.

novosadskim šorom

Stranci preplavili Novi Sad

Exit selo ponovo u gradu. Štrand se pretvorio u festivalski kamp.

Jedan od nas

Vojislav Voja Soldatović Četiri decenije na “daskama koje život znače”. Umesto doktora medicine, postao i ostao doktor teatra, kojem je i penzija “u sopstvenoj režiji”. tema broja

Turizam na Dunavu – budućnost grada Uz malo truda, gosti iz celog sveta bi mogli da preplave Novi Sad, a vojvođanska prestonica da postane nalik najvećim evropskim turističkim centrima.

Novine novosadske

Sadržaj

Četvrtak, 12. jul 2012.

Reč urednika

Aleksandar Vukovac

Izvini,

koliko je stepeni?

Novosadska ručna kočnica Tema broja 6 Turizam na dunavu - novosadski futur i

Novosadskim šorom 22 Evropska mladost pohrlila u Novi Sad reportaža 24 Leto na alternativnim novosadskim plažama

politika 8 Skupština grada i dalje daleko od parlamentarizma NS info 10 Amsterdamski Ajaks dolazi u spas novosadskom imenjaku?

12 Novosadski vatrogaski ugasili 1.350 požara od početka godine 14 Za sanaciju novosadskih ulica potrebno šest milijardi dinara 16 Mladi umetnici bez šansi za zaposlenje

kulturno 26 Aleksandar dujin - duja, novosadski džezer “Više od 35 godina nosim svoj muzički krst”

jedan od nas 18 VOJA SOLDATOVIĆ, doajen novosadske režije

vodimo vas 28 Večeras počinje EXIT!

direktor novina

Fotografije

Petra Zdjelarić

Aleksandar Kamasi

Štampa

Glavni i odgovorni

Telefon redakcije

Color Print d.o.o., Novi Sad, Mileve Simić 27 tel: +381 21 6417 333

+381 21 4750 800

urednik

+381 21 310 15 21

Aleksandar Vukovac

Mejl redakcije

IZLAZI SVAKOG ČETVRTKA

Redakcija

redakcija@novinenovosadske.rs

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Tomislav Lovreković, Duško

Osnivač i izdavač

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

Domanović, Ivana Kupek i sarad-

Maxim&Co, Novi Sad, Bul. M. Pupina

ISSN 2217 – 7388

nici

9

COBISS.SR – ID 267768071

Mi koji smo u osnovnu školu išli osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka (što zvuči totalno “matoro”), učili smo o kontinentalnoj klimi i slušali kako imamo odličan raspored godišnjih doba, daleko bolji od, recimo, Engleza, koji u jednom danu prežive i sunce i kišu i vetar i maglu. Verujem da i današnja deca uče o toj, kontinentalnoj klimi, (koja više nije ni blizu umerene), ali stvari posmatraju potpuno drugačije. Nemamo više klasično leto, ni klasičnu zimu, pa čak ni one lepe prelaze s proleća i jeseni, a vreme se nekako savršeno uklopilo u “sjajnu” životnu situaciju i nagomilava, odavno nagomilane frustracije.

No, ovog puta neću da pričam o tome koliko nas sve nervira vrućina, niti koliko nas je zimus nervirala zima. Ovog puta pričam o odgovornosti. Zvanično saopštenje iz raznih štabova za vanredne situacije (ne samo ovog našeg, gradskog), svaki put izgleda kao resavska škola (čitaj – prepisaću prošlogodišnje).

Rečenice poput one: “narednih dana se očekuje tropski talas...”, ili recimo “pomno će se pratiti vremenski uslovi, pa u skladu s tim će se reagovati...” već mi dižu kosu na glavi, a i mom kumu, koji je, uzgred rečeno – ćelav. Ako je vrućina nepodnošljiva zašto se to vanredno stanje ne proglašava? Smanjiće nam produktivnost? Kao da smo svi sad baš nagrnuli da se raspadnemo od posla, kao da nam je to neka životna navika da leti izgaramo i radimo. Ako već sevaju na sve strane preporuke da se ne radi (kojih se, usput, niko ne pridržava), zašto se ne donese neka univerzalna odluka, pa se i šljakeri, koji nemaju klimu na građevini, asfaltu, koji se peku sa hlebom u pekarama, ne zaštite bar donekle, bar toliko da sačuvaju dostojanstvo koje su im vajne “gazde” odavno zgazile? Ako već nije za vanrednu situaciju, onda nam recite da je temperatura prijatna. Ubedite nas da su naši termometri loši i da je vaših “ispod 40” u stvari prava mera. Čujem danas (utorak) da smo 2007. godine imali 44 stepena, da tada nije bilo proglašavanja vanredne situacije, pa ne mora ni ovog puta. Čekaj malo, a zašto nam tada, 2007. godine, niko nije javno rekao da je napolju 44 stepena? Na kraju, izvodim zaključak, koji sigurno ničemu doprineti neće, al’ kad sam već tu. Ako dobro razumem – naše je da šljakamo i ne pitamo, ako izmerimo više od 40 i kusur, verovatno grešimo. Ako tražimo pomoć, dobićemo česmu na hidrantu, ako nam baš pozli, tu je i hitna pomoć. Dakle, nema brige.

Novine novosadske

3

Pregled nedelje Aktuelno Novi uređaj za magnetnu rezonancu

Brza dijagnostika – veća šansa

U

Centru za imidžing dijagnostiku Instituta za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici prošle nedelje pušten je u rad novi uređaj za magnetnu rezonancu koji bi trebalo da ubrza rad lekarske službe i skrati liste čekanja pacijenata na pregled. Novi uređaj u rad pustio je predsednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić, koji je tom prilikom istakao da je posle otvaranja nove Dečije poliklinike u Novom Sadu, aparat za magnetnu rezonancu jedna od najvažnijih investicija za građane Vojvodine. – Sada smo u prilici da smanjimo liste čekanja za tri meseca i sama ta činjenica već predstavlja boljitak, uzimajući u obzir podatak da u Vojvodini godišnje oko 6.000 ljudi umire od onkoloških bolesti. Dijagnostika i otkrivanje bolesti na vreme, jeste jedan od preduslova da se sve završi uspešno i da pacijent prebrodi ovu tešku bolest – ocenio je Pajtić uz napomenu da

je za kupovinu aparata za magnetnu rezonancu pokrajinska vlada izdvojila 160 miliona dinara.

Novi aparat u Institutu je jačine polja 1,5 Tesla i sa njim se obavljaju dijagnostički pregledi, poput onih u najmodernijim zdravstvenim centrima u Evropi. Zbog svega toga Centar za imidžing je u postupku akreditacije referentnosti od strane Evropske radiološke asocijacije, a zahvaljujući

izuzetnoj obučenosti lekarsko/tehničkog tima biće moguće uraditi najrazličitije sofisticirane preglede gotovo svih organa i organskih sistema celog ljudskog tela, čak i pre rođenja pomoću fetalnog MR imidžinga.

I. Kupek

Agencija za restituciju radi punom parom

Građani traže dedovinu A

genciji za restituciju do sada je podneto ukupno 4.043 zahteva, od kojih je kancelariji u Novom Sadu, nadležnoj za Vojvodinu, pristiglo 1.476. Beograd je primio 1.070 zahteva za restituciju, Niš 561, Kragujevac 936...

4

Novine novosadske

Za područnu jedinicu Novi Sad stiglo je najviše zahteva za vraćanje poljoprivrednog zemljišta. Oko 80 odsto ih se odnosi na oranice, ali potražuje se i stambeni i poslovni prostor, kažu u Agenciji za restituciju. Govoreći o “papirološkim” greškama

koje se mogu potkrasti građanima prilikom predaje zahteva za restituciju, u Agenciji napominju da se to najčešće dešavalo onima koji nisu imali stručnu pomoć prilikom podnošenja dokumentacije.

Međutim, službenici koji vode postupak trude se da ne odbacuju zahteve kao neuredne zbog manjih nedostataka u priloženoj dokumentaciji. U Agenciji podsećaju na to da su prva rešenja o vraćanju imovine doneta još u aprilu, te da se svakodnevno donose akti kojima se vraća imovina u naturi, naravno, ako su ispunjeni zakonski uslovi. Tek kada krene vraćanje njiva, moći će se reći da je restitucija krenula u dobrom pravcu, jer se u 97 odsto slučajeva, kako kažu u Mreži za restituciju, potražuje zemljište, bilo da njive natrag hoće građani, verske zajednice, zadužbine ili neko drugi. Ukupno se potražuje 300.000 hektara državnog zemljišta, a država danas daje u zakup i zna za oko 450.000 hektara, s kojih i ubire prihod. Inače, rok za podnošenje zahteva za povraćaj imovine je dve godine, a u Agenciji očekuju da će ih biti oko 150.000.

I. Kupek

Četvrtak, 12. jul 2012.

Novi uređaj za magnetnu rezonancu

JGSP spreman za Exit

S

obzirom na to da se tokom festivala Exit 2012 očekuje veliki priliv stranih i domaćih turista, JGSP Novi Sad će pojačati intervale u kojima će saobraćati pojedine autobuske linije i obezbediti adekvatan prevoz svim gostima, kako na festivalu, tako i u Exit kampu. U JGSP najavljuju da će olakšati prevoz pristiglih posetilaca sa autobuskog terminala ispred Železničke stanice direktno do Exit kampa na Štrandu, te prevoz od tog mesta do Petrovaradina gde se održava festival. Vanredne linije biće organizovane trasom od Železničke stanice prema Exitovom kampu do okretnice na Štrandu, u intervalu od 9. do 12. jula i od 16. do 18. jula. Takođe, biće organizovana i linija koja će kampere i druge zainteresovane prevoziti sa

Štranda do Petrovaradinske tvrđave u toku festivala, od 12. do 16. jula. Biće uvedena i nova linija koja će prevoziti putnike od Železničke stanice do Petrovaradinske tvrđave i ona će saobraćati samo tokom festivala, od 12. do 16. jula. Putnicima će biti omogućena kupovina nedeljne karte po ceni od 585 dinara, zatim dnevne karte po ceni od 195 dinara i pojedinačne karte po redovnoj ceni od 45 dinara. Na vanrednim linijama neće važiti pretplatne karte. Iz JGSP najavljuju da će za vreme festivala biti pojačan prevoz i na redovnim linijama 3 i 9, koje redovno saobraćaju ka Petrovaradinu. Pored redovnih, u saobraćaj će biti uključen još veći broj zglobnih autobusa radi što komotnijeg prevoza putnika..

I. Kupek

Završen Interfest na Trgu slobode

Kad se vinopije svih zemalja ujedine

U

pravo pod ovim geslom se od 5. do 7. jula na novosadskom Trgu slobode okupilo 120 vinskih izlagača iz 15 država sa četiri kontinenta, uz dvadesetak hiljada posetilaca koji su u slast iskapili oko 30 hiljada buteljki, a sve u okviru devetog izdanja “Interfesta”, međunarodnog festival vina. Pored nesnosne vrućine i dobrog vina, atmosferu je na otvaranju manifestacije dodatno podgrejao Masimo Savić dvočasovnim koncertom,

a nezapažen nije prošao ni nastup Aleksandra Dujina. Kada je u pitanju sama ponuda, najteži posao da se “izbore” sa gužvom sva tri dana imali su gosti iz Portugala, a posetilaca nije manjkalo ni na egzotičnim štandovima izlagača iz “novog sveta” – Južne Afrike, Latinske Amerike i Australije. Istini na volju, kući “kratki” sa zaradom nisu otputovali ni vinari iz regiona, pa su ruke podjednako trljali izlagači iz Istre, ali i Albanci koji su nostalgiju podgrejali “Skenderbegovim” konjakom. Posetom, celokupnim utiskom, ali i činjenicom da je manifestacija prošla bez ijednog incidenta, posebno je bila zadovoljna direktorka festival Nataša Budisavljević. – Najveći mogući kompliment za nas i potvrda dobrog rada jeste činjenica da je trg bio prepun sva tri dana, iako se festival održava na otvorenom, po tropskim vrućinama, kada ljudi teško bez preke potrebe napuštaju rashlađene stanove. Verujem da je sjajna atmosfera koja je vlada na Interfestu ustvari samo odlična najava za naredno, jubilarno deseto izdanje festival – rekla je Budisavljevićka.

I. Kupek

konačno u novoj zgradi dečija poliklinika prima pacijente Svi ambulantni pregledi u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine za jul počeli su u novoj zgradi, prema već napravljenom rasporedu. Za avgust zakazivanje počinje od 16. jula. Sve preglede moguće je zakazati preko Kol centra Doma zdravlja na broj 4879-000, svakog radnog dana od 15 do 20 sati. U Kol centru se mogu dobiti i informacije o radu pojedinih lekara, odsustvima i eventualnim promenama termina. Pacijente sa uputom i hitne pedijatrijske slučajeve lekari će primati u prizemlju nove zgrade 24 časa. Hitni hirurški pregledi će se obavljati na staroj lokaciji, odnosno u prizemlju Dečje hirurgije. Podsetimo, nova zgrada Dečije poliklinike koja je trebala da počne s radom sredinom juna nije na vreme dobila upotrebnu dozvolu zbog čega se kasnilo sa njenim otvaranjem.

upozorenje privatni izvršitelji naplaćuju struju Elektrovojvodina je protekle nedelje angažovala privatne izvršitelje da naplaćuju dugove za struju, što im omogućava novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju.

Zbog toga, ovo preduzeće upozorava građane i preduzeća da će ubuduće mere isključenja i tužbe biti sprovođene brže i rigoroznije. Privatni izvršitelji su sada nadležni za sprovođenje postupka prinudne naplate, umesto dosadašnjeg mehanizma, koji je Elektrovojvodini bio na raspolaganju, stoji u saopštenju i dodaje se da će oni kojima je već krenula prinudna naplata, plaćati i dodatne troškove, upravo za privatne izvršitelje. – Apelujemo na naše kupce da radi izbegavanja neprijatnosti i dodatnih troškova, svoje obaveze izmiruju redovno i na vreme, navodi se u saopštenju. Uz to, iz Elektrovojvodine apeluju na potrošače i da pokušaju da smanje potrošnju električne energije, koja u vrelim letnjim danima dostiže rekordne količine.

Novine novosadske

5

Tema broja

Turizam na Dunavu – novosadski

Novi Sad na reci – ceo grad “industrijska zona” Novi Sad, nažalost, ne leži na nepresušnim izvorima nafte, čije bi crpljenje omogućilo da svi kolektivno prekrstimo noge, zavalimo se u hladovinu i brojimo „zelembaće“. Nemamo ultra modernu i produktivnu industrijsku zonu koja raznoraznim „gedžetima“ snabdeva pola Evrope, pa da od akcije ili dve nahranite i obezbedite unuke i njihove unuke. Ne možemo sa sigurnošću tvrditi, ali je veoma verovatno da novi Bil Gejts ne raste na Limanu, kao i da temelji novog Apple-a neće biti udareni na Detelinari ili Grbavici. Međutim, dok su birokratski magovi, politički lideri i majka tranzicija oduzimali, otimali i uništavali, priroda nije škrtarila – ako je verovati ljudima od struke, Dunav mora postati tačka razvoja grada, a turizam na reci, gramatički tumačeno, novosadski potencijal, imperativ i futur I istovremeno.

6

Novine novosadske

Dunav – turistički perpetum mobile Dok vremešni Novosađani još uvek žale za industrijskom zonom i samoupravljačkim gigantima koji su svojevremeno upošljavali pola grada (dok je druga polovina živela od njihove proizvodnje), diplomirani turizmolog Ivana Bašić tvrdi za Novine novosadske da „nostalgiji nema mesta, jer je ceo grad industrijska zona – ako se uzme u obzir da je turizam, metaforički gledano, najveća industrija zabave i usluga u današnjem konceptu poslovanja“. – Turizam gradu poput Novog Sada daje jednu genijalnu mogućnost – da nešto prodamo, skupo

i više puta, a da ta „roba“ opet ostane naša. Moram da pohvalim kolege iz Turističke organizacije Novog Sada koje su omogućile da imamo više od dve stotine manifestacija godišnje, čime praktično postajemo karnevalski grad, ali je nedopustivo da u prvom planu turističkog razvoja grada nije upravo Dunav, koji može da nam pruži velike benefite uz veoma mala ulaganja – kaže Bašićka za naš list i dodaje bi mnogi gradovi sa daleko većim brojem turista i boljom reputacijom „dali sve da imaju potencijale koje ima Novi Sad, gde se prvenstveno misli na blagodeti Dunava“.

futur I

Četvrtak, 12. jul 2012. to znaju stranci, a ako to ne znaju stranci, kako planirate da to ponudimo i prodamo? – pita se Ivana Bašić.

Prema njenim rečima, posebnu draž novosadskoj turističkoj ponudi dao bi podzemni prolaz ispod Dunava, koji bi uz malo truda mogao biti obnovljen i rekonstruisan, a kao takav predstavljao bi atrakciju koja se ne viđa često. – Ako za takve projekte nema volje, novaca i ideja, onda nemamo o čemu da pričamo – kaže Bašićeva.

Kad istorija služi za ispašu...

Sa ovim stavovima slaže se i čuveni novosadski arhitekta, „svetski putnik“ i pasionirani ljubitelj Dunava Miroslav Krstonošić, koji tvrdi da i Vojno groblje u Petrovaradinu uz malo ulaganja može postati „turistički Eldorado“. – Na novosadskom Vojnom groblju je pokopano čak 168 generala, više od 40 admirala, a tu su i revolucionari iz 1848. godine, žrtve iz Prvog svetskog rata, kao i oni koji su streljani ili stradali u Drugom svetskom ratu.

Ovo groblje bi moglo i trebalo da

Štraus i podvodna avantura – što da ne?

Bašićeva ističe da na Dunavu u Vojvodini postoji više od 50 dvoraca, ali da je većina njih zapušteno, ruinirano, ili preuređeno tako da ne služi „opštem dobru“. Jedan od takvih je i dvorac Hadik u Futogu, koji je kasnije „postao“ srednja poljoprivredna škola, a u kojem je Johan Štraus zapisao čuvenu kompoziciju „Na lepom plavom Dunavu“. – Jeste li znali za taj podatak? Devet od deset Novosađana, ako ne i više, nema pojma da u Futogu uopšte postoji dvorac, a kamoli da je čuveni Štraus tu stvarao još čuvenije delo. Ako ni mi to ne znamo, kako očekujete da

Devet od deset Novosađana nema pojma da u Futogu uopšte postoji dvorac, a kamoli da je čuveni Štraus tu stvarao delo “Na lepom plavom Dunavu”

Više Beograđani zarade nego mi...

– Priča sa Dunavom, analogna je i sa pričom o poljoprivredi, odnosno pitanjem kako smo došli dotle da žitnica Evrope uvozi kukuruz i jabuke? Imamo sjajnu i plovnu reku, Štrand, Frušku Goru i manastire iznad nje, Petrovaradinsku tvrđavu, dobar glas zbog Exita i zanemarljive prihode... Prema nekim informacijama, od Tvrđave i Fruškogorskih manastira više zarade pojedine beogradske turističke agencije koje ture za strance organizuju dabldeker autobusima, nego Novi Sad kao grad! E, to je alarmantno! – jasna je naša sagovornica Ivana Bašić.

„istorijsku svetinju u rang poljane za ispašu i zaparložene njive“. I, zaista, izlomljeni spomenici sa izbledelim i vremenom izbrisanim imenima palih boraca, korov, zarasle staze, izgažene i utabane humke samo su deo otužnog „portreta“ petrovaradinskog Vojnog groblja i corpus delicti višedecenijske nebrige novosadskih čelnika i gradskih turističkih radnika. – Umesto da u Novi Sad nedeljno pristaje makar jedan, (a što da ne i više) brod Austrijanaca i stranih turista koji dolaze da vide gde su im pokopani preci i da uživaju u jednom sređenom istorijskom kompleksu koji ima svoju težinu i istoriju, svedoci smo pašnjaka koji nije dovoljno kvalitetan ni da meštani tamo izvode pse na istrčavanje – kaže Krstonošić za Novine novosadske i dodaje da „kosti onih koji su život izgubili sa puškom na ramenima širom sveta predstavljaju svetinju, a ta svetinja neretko lokalnim zajednicama inkasira milione i milione na godišnjem nivou“.

Zašto ne kucamo na otvorena vrata? bude ne samo novosadsko, već i nacionalno blago, jer je najveće takvog tipa na području bivše Jugoslavije i celokupnom Balkanu – ističe Krstonošić i dodaje da je odsustvo strategije i bilo kakve vizije svelo

- Nije samo groblje u pitanju, ali je ono najbolji dokaz da je politički karcinom ovde uvek uništavao zdravu građansku misao, a da su na tasu kompetencije partijske knjižice uvek bile i jesu vrednije od rezultata, ideja i umeća.

Kako tvrde stručnjaci sa kojima smo razgovarali, Novi Sad se u turističkom smislu ponaša kao zgodna udavača koja ima šta da pokaže, prikaže i ponudi, ali se uporno trudi da pred potencijalnim „đuvegijama“ prikrije sve adute, a otrkije mane. – Ako iz Beča dođe deset unuka onih koji su tu sahranjeni, oni će obići njihove spomenike, ali će želeti da vide još nešto. U samu Tvrđavu, da se ne lažemo, nije ulagano još od kako je ona izgubila prvobitnu namenu, odnosno od kako se promenila tehnologija života i ratovanja.

Zaboravljamo i potiskujemo naše manastire, vinograde, restorane – kaže

Krstonošić, ističući da je Novi Sad nekada „jeo na najmanje četiri jezika“, a da su nekada ugledni restorani mađarske, rumunske i slovačke nacionalne kuhinje danas uspešno transformisani u kladionice, kazina i fast food restorane. – Riblje čorbe, „industrijski“ ćevapi i kvazi gulaši sve su što se nalazi na novosadskom meniju, a to nije ni približno od svega što imamo da ponudimo. Danas je moderno prebrojati koliko je ležajeva „prodato“, koliko je kilograma gost pojeo, koliko litara popio i gde je urinirao, ali se ne vodi računa o tome šta nosi kući, šta priča prijateljima i sunarodnicima kada se vrati kući i hoće li njegovo iskustvo biti pozivnica za deset, dvadeset ili sto novih turista – rezigniran je Krstonošić.

Duhovni koridor bitniji od Mrkonjićevog Ipak, Krstonošić u prvi plan turističkog razvoja, neko bi rekao nametljivo, stavlja svoj autorski projekat, čije je idejno rešenje priložio na odgovarajuće adrese – on je ubeđen da je turistička revitalizacija Novog Sada nemoguća bez tramvajske linije koja bi saobraćala Bulevarom Cara Lazara, preko mosta Princa Eugena, jednim krakom do Sremskih Karlovaca, a drugim do Beočina. – Novom Sadu je neophodan ovaj električno-duhovni koridor, koji bi na romantičan i ekološki način spojio Staro gradsko jezgro i Sremske Karlovce, izvorište duhovnosti i kulture. Sa druge strane, drugim krakom turisti bi dolazili do Beočina, uz predivne krajolike koje bi ostavljali iza sebe tokom tog putovanja, a tamo ih čeka stara uspinjača i mogućnost da se posvete planinarenju, relaksaciji u prirodi, pa čak i skijanju. Kao što oko autoputeva niču fabrike i privredni objekti, tako bi oko ove „magistrale“ nicale ideje i projekti vredni miliona – tvrdi Krstonošić.

Tomislav Lovreković foto: A. Kamasi

Novine novosadske

7

Politika

Novi odbornici – stari problemi

Skupština grada i dalje daleko od parlamentarizma Novi Sad je prethodnih dana, posle dugo čekanja od đurđevdanskih izbora, pa i onih drugih, predsedničkih, dobio vlast. A uz svaku vlast ide i opozicija, koja će, barem kako su stvari počele da se odvijaju, biti vrlo slična prethodnim, na koje smo navikli. Ipak, teško da im možemo zameriti oko javnog nastupa više nego njihovim “vladajućim” kolegama. Reklo bi se da je, zasad, situacija iz prethodnog skupštinskog saziva, ako izuzmemo nova odbornička lica – copy/paste.

8

Novine novosadske

Da krenemo od starta. Floskula kaže: “Dobra priprema – laka egzekucija”, ali, ako posmatramo naš gradski parlament, priprema je, po toj definiciji, debelo izostala.

U prošlim sazivima s pravom su se žalili i predstavnici vlasti i opozicije na maratonski duge sednice, desetine tačaka dnevnog reda koje odbornici nisu stizali ni da prelistaju, a stavljane su na glasanje (i izglasavane), sa nesuglasicama u redovima onih koji predlažu važne gradske odluke, svađama i raspravama u skupštinskim hodnicima i po kabinetima... Ovog puta, skoro ista slika već od prvog dana.

Pauza, pa sve ostalo Već prva, konstitutivna sednica Skupštine grada, počela je pauzama.

Najstariji odbornik, Tihomir Nikolić iz PUPS-a, predsedavao je gradskim parlamentom i čim je urađena prva

stavka – potvrđivanje mandata odbornicima, zakazao je prvi “veliki odmor”, da se predahne od tolikog napora. Naravno, ono što je trebalo da se desi u nastavku zasedanja bilo je povod za pauzu. Trebalo je da se proglase najviše funkcije u gradu, a tu je na površinu isplivala gorepomenuta “priprema”, koje, očito, nije bilo.

Umesto da su se tokom dva meseca posle izbora dogovarale koalicije i saradnja, to se radilo po kabinetima i kafanama Novog Sada na dan prve, konstitutivne sednice. Doduše, mora se imati u vidu i činjenica da se mandatar Ivica Dačić čekao maltene do par dana pre prvog skupa odbornika u gradskoj skupštini, ali se onda postavlja pitanje gde je tu strategija? Odnosno, da li je moguće da naši lokalni lideri nisu mogli da naprave neku vrstu dogovora u oba slučaja – šta će biti ako Dačić kaže “idemo u koaliciju”, a šta ako kaže

Četvrtak, 12. jul 2012.

To be continued

Novosadska politička priča se nastavlja, a u kom pravcu će se razvijati politika grada pažljivo ćemo analizirati, pa ćemo na istim ovim stranama pohvaliti, ili iskritikovati vlast, ili opoziciju. Ako pitate bilo koga od lokalnih lidera kako će se ponašati u gradskom parlamentu, dobićete listom pozitivne odgovore i “težnje da se radi odgovorno, u interesu građana”. Koji će biti budući potezi političara teško da možemo predvideti, ali možemo dati kratak zaključak. Ako i dalje niko nikog ne bude slušao, ako se sednice skupštine i dalje budu svodile na višečasovnu ujdurmu i preglasavanje, uz stalne izlaske opozicije iz sale, to neće biti u interesu građana, osim ako se ne računa uzak krug građana koji sede u skupštinskim klupama i gradskim foteljama.

“ne idemo”. Ne, dogovor je potrajao, frustrirao novinare koji su željno iščekivali da čuju ko će voditi grad, a još više frustrirao opoziciju, koja je čekala samo da bude preglasana.

A onda, izađemo napolje Sednica, koju je novosadski lider naprednjaka Miloš Vučević nazvao “vampirskom”, potrajala je do kasnih večernjih časova, a onda je zakazana nova, koja je trajala do rane zore.

Naprednjaci, koji su prvi put u skupštinskim klupama, potrudili su se da svojski negoduju i komentarišu odluke o postavljanju novih organa vlasti kao nelegitimne, a u potonjim medijskim nastupima su otišli i korak dalje, optužujući novog-starog gradonačelnika da je sklon kriminalu i korupciji. Pre izbora, razumljivo, i njima i predstavnicima današnje vlasti u gradu, puna su usta bila priče o “normalnom” dijalogu u gradskom parlamentu i donošenja odluka ne po stranačkoj logici – nego u interesu građana koji su ih birali na data im mesta.

Međutim, priče o “konstruktivnoj opoziciji” i odbornicima koji nisu deo vlasti, ali pristupom i sugestijama

rade u najboljem interesu građana Novog Sada, pala je u vodu već na prvoj “pravoj” sednici, gde je po dnevnom redu valjalo raspravljati o novim članovima upravnih odbora javnih preduzeća. Iluziju novosadskog parlamentarizma, ili ono što je nakon prethodnih sednica od nje ostalo, raspršio je predsednik gradskog odbora SNS, po čijoj su komandi, zbog navodne povrede poslovnika, naprednjaci demonstrativno napustili zasedanje. I, zaista, kako stvari stoje, u pitanju jeste demonstracija, ali ne tobožnje ozlojeđenosti pravnim i formalnim pristupima, već onoga što nas u ovom sazivu očekuje – svesni da neće “zagrejati” gradske fotelje, naprednjaci su izgleda odlučili da od mesta gde se definiše život Novog Sada naprave svojevrsni cirkus.

Izostali su (za sada) radikalski rituali polivanja vodom, gađanja cipelama i slične scene, ali ako se koreografija promenila, čini se da je suština ostala ista. Kada se taj događaj poveže sa Demokratskom strankom Srbije čiji je prvak Borko Ilić u nekoliko navrata iskoristio skupštinsku govornicu, kako bi mlako i čini se “reda radi” prozvao gradsku vlast, istu onu sa kojom je do juče, pričalo se, želeo da sarađuje komentarišući javno kako se “na njegovom stolu nalazi korektna ponuda demokrata”, ali i sa ponašanjem radikalskih odbornika koji su sednicu “prespavali” verifikujući tako još jednom status “opozicije za poželeti” koji su stekli u prethodnom mandatu, onda je jasno da od novosadske skupštinske kulture nije ostalo – ništa.

noćnih i maratonskih sednica i vraćanje kulture komunikacije u zdanje gradskog parlamenta, nisu naročito impresionirale ni novosadske Dverjane, koji su, delujući potpuno nezainteresovani za funkcionisanje grada, od starta rešili da budu izričito “protiv” po svaku cenu, pod uslovom da se na sednicama uopšte i pojave.

Ne treba, dakako, zaboraviti, da veći deo opozicije još uvek nije načisto da li su izbori u Novom Sadu bili legalni, pa samim tim da li izabrani organi vlasti imaju legitimitet. Prvi čovek novosadskih naprednjaka Miloš Vučević čak je sredinom juna pred zgradom novosadske policije, uz svesrdnu podršku DSS-a, održao i protest, zahtevajući od nadležnih da otkriju “ko je odgovoran za bezakonje i kupovinu glasova koji su vladali u izbornom danu”. Korak dalje u “borbi za demokratiju” otišlo

je gradsko rukovodstvo Dveri, koje je zahtevalo nove izbore, jer je Novi Sad ponižen “grubom izbornom krađom, zloupotrebom zakona i stvaranjem lažnih manjinskih stranaka”. Ipak, svo nezadovoljstvo naglo je opalo kada se iz protestniih kolona i saopštenja valjalo preseliti u odborničke fotelje, čime je potvrđeno da, po rečima “konstruktivne” opozicije u Novom Sadu ništa nema legitimitet, osim odborničkih privilegija i budžetskih priliva stranačkoj kasi. Možda upravo u tom principu i leži najavljena “konstruktivnost”. Ipak, da ne bude da kritikujemo “jednu” opoziciju, u analizi novosadskog parlamentarnog života vratićemo se i dva koraka unazad – u vreme kada su radikali vodili Novi Sad. Slika ni tada nije bila mnogo drugačija. Odbornici vlasti su poslušno dizali ruke i izglasavali predloge svojih stranačkih kolega iz Gradskog veća, a tadašnja opozicija, čija je okosnica današnja vladajuća postavka, imala je svoju verziju “konstruktivnog” parlamentarizma.

Nisu, doduše, toliko puta napuštali sednicu kao nezvanični rekorderi (radikali iz prošlog saziva), ali su u gradsku skupštinu donosili lance i bukagije, organizovali performanse i demonstrativno se seljakali iz skupštinske sale u skupštinske hodnike, po potrebi. Opozicija – opozicije radi.

A. Vukovac/T. Lovreković

Ista praksa, drugo pakovanje Najave i zalaganja nove predsednice Skupštine grada Aleksandra Jerkov da će ta institucija vratiti dostojanstvo i sjaj, što znači izostanak prakse

Novine novosadske

9

NS i nfo

najbolji izvor gradskih informacija

Holandski ambasador ekskluzivno za Novine novosadske

Amsterdamski Ajaks dolazi u spas novosadskom imenjaku?

Novosadski fudbalski klub Ajaks, od osnivanja je bio na „Sajmištu“, kojim upravlja Spens, ali je odatle iseljen prošle godine zbog duga od 800.000 dinara. Brojni sportski klubovi Spensu duguju oko 250.000 evra, ali je od svih njih jedino Ajaks iseljen. Školu fudbala u Ajaksu je pogađalo nekoliko stotina malih Novosađana, a klub je imao saradnju i sa čuvenim “imenjakom” iz Holandije. Ambasador te zemlje Loran Stokvis u ekskluzivnom razgovoru za naš list ističe da je upravo ovaj, mali klub, “spona između Srbije i Holandije”.

Među zajedničkim tačkama Holandije i Srbije, ekonomskim, kulturnim i mnogim drugim, sport je uvek

igrao bitnu ulogu. To vidimo i po broju sportista iz Srbije koji postižu odlične rezultate u Holandiji. Svakako najzapaženiji su oni fudbalski.

Naravno, tu pre svega mislimo na doprinos čuvenog Velibora Vasovića, koji je 1971. godine doveo amsterdamski Ajaks do titule evropskog prvaka u klupskom fudbalu – priseća se Stokvis. Po njegovim rečima, posle izbacivanja fudbalera novosadskog Ajaksa iz klupskih prostorija, ambasada Holandije se obratila vlastima u gradu i pokrajini i apelovala na spašavanje ovog kluba. Oni su tada naveli da je ovaj klub svojim desetogodišnjim radom promovisao sportske vrednosti radeći sa manjinama i socijalno ugroženom

decom, te da je tako zaslužio da grad pronađe rešenje za Ajaks. U pismu se navodi da će Holandija nastaviti da

Kako saznaju Novine novosadske, novi teren za FK Ajaks trebalo bi da nikne uz Bulevar Evrope promoviše Novi Sad i Vojvodinu kao pogodno mesto za sve vrste investicija, uključujući i sportske, u čemu je postojanje ovakve specifične fudbalske škole od velikog značaja, te bi iz tih razloga trebalo da Grad obrati posebnu pažnju na očuvanje takve institucije.

Vanredno stanje po potrebi

Gradski štab za vanredne situacije najavio je da će pratiti tropske vrućine, te da će vanredno stanje biti uvedeno ako se takva odluka donese na nivou cele Srbije. Apeluje se da građani ostanu u kućama od 10 do 17 sati, uz dosta tečnosti i smanjene fizičke aktivnosti.

10

Novine novosadske

Grad predlaže lokacije Upitan da li je ambasada Holandije dobila odgovor od gradskih vlasti, Stokvis kaže da su prošlog meseca stigli predlozi nekoliko lokacija na kojima bi Ajaks mogao ponovo da zaigra i jedna od tih lokacija je zadovoljila propisane fudbalske standarde. – Početkom ovog meseca smo se sastali sa kolegama iz Grada kako bi razmotrili mogućnosti i sagledali koliko je realno, imajući u vidu finansijske aspekte, da se klub zaista i preseli na tu novu lokaciju.

Verujemo da možemo da nađemo rešenje, u zakonskim okvirima, jer postoji jasna želja svih uključenih u ovaj proces da se rešenje pronađe – kaže ambasador Holandije, ne želeći

Četvrtak, 12. jul 2012. da otkrije o kojoj je lokaciji reč. Ipak, kako nezvanično saznajemo, reč je o terenu koji bi trebalo da nikne uz Bulevar Evrope. On, dalje, ističe da Ajaks, “kao i svaku drugu inicijativu koja omogućava mladima da se razvijaju”, treba negovati i unaprediti.

– Kroz rad sa decom i mladima mi danas postavljamo temelje društva kakvo želimo da imamo sutra. To je vrlo odgovoran zadatak i poruke koje

svojim delovanjem šaljemo mladima oblikuju njihovo viđenje društva i sistem vrednosti. Inicijative koje omogućavaju mladima da razviju svoje talente, steknu radne navike, disciplinu i toleranciju, a da uz sve to budu kompetetivni, su jako bitne.

Ulaganje u mlade ljude je najsigurnija investicija koje društvo može da napravi – ističe Stokvis.

Iz Ajaksa u reprezentaciju

Fudbalski klub Ajaks iz Amsterdama osnovan je davne 1900. godine, a filozofija ekipe oduvek je išla prema radu sa mlađim kategorijama, zbog čega se njihova omladinska škola smatra jednom od najboljih na svetu. U dresu “kopljanika” ponikle su fudbalske legende poput Johana Krojfa, Marka van Bastena, Denisa Bergkampa, Edvina van der Sara, a u holandskoj reprezentaciji trenutno igra čak osam igrača koji su svoje prve korake načinili u ajaksovom crveno-belom dresu. Novosadski klub je, naravno, na daleko nižem nivou od svog holandskog imenjaka, ali pojedini izdanci ajaksove škole postali su kasnije reprezentativci i profesionalni fudbaleri, poput Ivana Rogača, koji je direktno sa Sajmišta prešao u redove Crvene zvezde, i talentovanih omladinaca Vojvodine koji čekaju svoju šansu za prvi tim, kao što su Đorđe Šušnjar i Edin Ferati.

Ajaks približava viziju mladima Ajaks iz Amsterdama je svetski priznata škola fudbala koja u kontinuitetu stvara igrače svetskog kalibra, pre svega zahvaljujući svojoj filozofiji i odnosu prema fudbalu, a holandski predstavnik u Srbiji kaže da novosadski klub ima sličnu misiju na lokalnom nivou. – Ajaks u Novom Sadu približava tu viziju fudbala deci i mladima u Srbiji. Drago mi je da su kvaliteti i vrednosti koje negujemo u Holandiji prepoznate u Srbiji. Isto tako mi je jako drago da znam da Ajaks radi sa decom i mladima, jer

to stvara mogućnosti i za buduće povezivanje naših dveju zemalja kroz sport. Mislim da su Ambasada, kao i moji prethodnici do sada, pokazali da žele da promovišu i sačuvaju vrednosti i rad Ajaksa u Srbiji. Mi ćemo rado biti katalizator svake inicijative koja ima za cilj da zbliži decu i mlade kroz sport, fer takmičenje i stvaralaštvo.

Siguran sam da bi igrači iz Holandije bili rado viđeni gosti i poštovani suparnici na takvom jednom meču, ali da bi smo to ostvarili – Ajaksu treba prvo zajedno da obezbedimo „dom“ – jasan je Loran Stokvis.

Miodrag Sovilj

Novine novosadske

11

NS info

Novosadski vatrogasci ugasili 1.350 požara Kada je temperatura vazduha 40 stepeni u hladu, sve je teško. Ipak, neki poslovi su teži od drugih. Jedan od tih najtežih, ali ujedno i najopasnih poslova je gašenje požara na izuzetnim vrućinama. Iako Novosađani još pamte požar u diskoteci “Kontrast”, i prepričavaju stravičnu tragediju u kojoj je stradalo šestoro mladih ljudi, vatrogasci nažalost ne mogu sebi da dozvole predah.

Borba sa vatrom na tropskim vrućinama Za trećinu više nego lane Na teritoriji Južno-bačkog okruga, u prvoj polovini godine registrovano je čak 1.350 požara, što je gotovo za trećinu više nego u istom periodu prošle godine.

Zabeleženo je i duplo više požara koji su nastali na otvorenom prostoru, što se direktno dovodi u vezu sa visokim temperaturama, koje su okovale Srbiju proteklih nedelja. U istom periodu prošle godine, novosadski vatrogasci su imali nešto tek više od 1.000 intervencija. Od 800 požara, čak polovina je bila na otvorenom prostoru dok ostatak otpada na požare na građevinskim objektima, u privatnim stanovima i kućama i na saobraćajnim sredstvima, pre svega poljoprivrednim mašinama. U prvih šest meseci ove godine, situacija je drugačija. U periodu od januara do jula, novosadski vatrogasci su intervenisali čak 1.700 puta, od čega su ugasili 1.350 požara. Međutim ono što zabrinjava je i činjenica da je u istom period bilo 870 požara na otvorenom prostoru, a broj intervencija se povećao u proteklih

nekoliko sedmica. U poređenju sa prošlom godinom, ovo je povećanje od čak 50 odsto, a uprkos dobroj organizaciji i velikoj želji da svaki požar na vreme ugase, u Vatrogasnoj brigadi Novi Sad kažu da je situacija alarmanta. Ono što dodatno zabrinjava vatrogasce su vremenski uslovi, suva trava i početak poljoprivrednih radova, jer se upravo u takvim uslovima, vatra najbolje raspiruje. S druge strane, sve

Na temperaturama od preko 35 stepeni, jedan neugašeni opušak može da započne vatru u suvoj travi pored puta za svega nekoliko sekundi

nadležne službe uputile su apel da se vatra ne pali na otvorenom prostoru, a pre svega da se ne ostavlja bez nadzora.

Konstantna opasnost Kako za Novine novosadske objašnjava Dragoslav Klisura, komandant Vatrogasne brigade Novi Sad, opasnost da izbije požar većih razmera na otvorenom prostoru, stalno je prisutan. – Mi se trudimo da naš posao obavimo brzo i efikasno, ali kada se vatra rasplamsa, veoma ju je teško kontrolisati. Smatram da se, pored nas vatrogasaca i Sektora za vanredne situacije, u posao oko edukacije građana moraju uključiti i druge relevantne službe. Ljudi često iz potpunog neznanja, a ponekad i zbog bahatosti, pale vatru na otvorenom, a onda je samo ostave. Nisu ni svesni koliko se vatra lako proširi i ugrozi nečiji život ili imovinu, ističe Klisura i napominje da su samo u martu imali čak 700 intervencija, što je svojevrsni rekord. Ipak, dok traju tropske temperature, izuzetno

Požari u brojkama

Vatrogasci su intervenisali 1.700 puta od početka godine.

Zabeleženo je 1.350 požara, od čega 870 na otvorenom prostoru, 420 na građevinskim objektima i 59 na saobraćajnim sredstvima.

U Istom periodu, požari su odneli devet života na teritoriji Južnobačkog okruga.

12

Novine novosadske

od početka godine

Četvrtak, 12. jul 2012.

@NoviSad Tvitovanje po vrućini

je važno da se građani pridržavaju pravila. Požari su poslednjih nedelja izbijali na otvorenom, na poljoprivrednim mašinama, putničkim automobilima, sve zbog nemara ljudi. Dodatni problem je i to što većina ljudi ne zna ni kako da se ponaša kada izbije požar, a često zovu vatrogasce kada se buktinja već rasplamsala.

U početku je dovoljna čaša vode Kada požar zahvati veliku površinu na otvorenom prostoru ili se rapslamsa u stanu, vatrogasci uglavnom traže da se svi sklone kako bi oni mogli da rade svoj posao. Međutim, daleko od toga da ne žele pomoć građana, baš suprotno. – Mi bismo voleli da se ljudi više edukuju kako da ugase različite vrste požara. U početku, svaki požar je moguće ugasiti čašom vode, ali kada se vatra rasplamsa, čak je i nama teško da je ugasimo, pogotovo u ovim vremenskim uslovima – objašnjava Klisura. Kako priča, ljudi se često uspaniče, pa naprave i veće zlo.

Postoje primeri kada su građani pokušavali da požar na električnim instalacijama gase vodom, ili da suvim peškirom pokriju plamen. To su sve greške koji uzrokuju da se vatra brzo proširi. Ukoliko ste u prilici, neophodno je da prvo procenite situaciju, da li možete da ugasite vatru sami ili ne. Osmotrite okolinu, ukoliko imate pesak u blizini, neke vrste požara je lakše gasiti na taj način, nego polivati vodom, kažu u Vatrogasnoj brigadi.

Opušak od cigarete najčešći “krivac” Na ovako visokim temeperaturama, vatri je potrebno svega nekoliko sekundi da se rasplamsa. Bacanje opušaka od cigarete iz automobila u pokretu posebno je opasno u ovim vremenskim uslovima i vatrogasci mole sugrađane da izbegavaju da to čine. Na temperaturama od preko 35 stepeni, jedan neugašeni opušak može da započne vatru u suvoj travi pored puta za svega nekoliko sekundi.

Vatrogasci upozoravaju da, ukoliko već “morate” da palite vatru na otvorenom, dobro obezbedite prostor i obavezno proverite nekoliko puta da li je plamen ugašen, pre nego što odete. Na taj način spašćete i sebe i druge, a vaša i tuđa imovina neće nestati u plamenu za nekoliko sekundi.

Ivan Jolić Foto: Jelena Ivanović

P

rotekle nedelje na našoj tviter sceni bilo je svakakvih opservacija, ali smo primetili da su tviteraši uglavnom ćaskali međusobno. Ipak, pronašli smo neke od onih koje redovno pratimo, pa i neka “nova” imena, čiji su nam statusi zapali za oko i koje prenosimo ovog puta. Nova nedelja – novo tvitovanje.

Jovan Stojanović Cope @Cope021 Svaki put kada muškarac sa bojlerom obuče uske kupaće gaće, negde u svetu umre jedan stilista

Jovan Stojanović Cope @Cope021 Da sam se radovao knjizi koliko se radujem petku, sada bih kuckao iz CERNA Jovan Stojanović Cope @Cope021 Istina u Srbiji = prase u Teheranu

Jovan Stojanović Cope @Cope021 Htedoh da javim na posao da sam bolestan i da necu doći. Ali šta da radim kod kuće po ovakvom vremenu?

Angelija Najmilija @Anajmilija Nekada smo se plašili ko nas prati u mraku, danas se plašimo ko nas prati na twiteru!

Ivan Tasovac @IvanTasovac Guča će ove godine bez zagrljaja pomirenja Mrke & Velje izgledati kao Milanski fashion week bez revije Dolce & Gabbane.

Ivan Tasovac @IvanTasovac Preporuka ministarstva prosvete je da ukoliko se pomire, nekoliko vrtića dobije ime “Mrka i Velja” kao dobar primer lepog ponašanja za decu.

Slobodan Milošević @sloba_milosevic Tadić: “Nismo izgubili izbore, rezultat je drugi najbolji u istoriji.”

Ako preskočite terapiju, obavezno konsultujte lekara ili farmaceuta.

Slobodan Milošević @sloba_milosevic ”Tadić se rukovao sa Tačijem.” O, ne! Sada će svi priznati Kosovo i naša vojska, policija i političari neće moći da idu tamo!

Slobodan Milošević @sloba_milosevic ”Ceca Ražnatović zatvara Guču.”

Ne brinite, Guča će biti samo u kućnom pritvoru.

Danilo Ikodinović @deniferiz Ako biti politicar podrazumeva da kazes za nekog da ces ga uhapsiti, a onda ti postane partner, onda ja nikada necu biti politicar.

Predrag Azdejković @Azdejkovic1 Sad znam zašto u centru Beograda žive samo seljaci... gde su prvoklasni pašnjaci tu su i seljaci...

Istok Pavlović @istok Tviter je jedan veliki reality show, jedina razlika je u tome što ovde niko ne može biti izbačen, kako god da se ponaša.

Koza na stiklama @celava_ti_mama A uostalom, šta će škola političaru, pa nije ovo neka usrana Švajcarska ili Švedska!

Dimitrije Vojnov @timjohnbyford Da nije srušena Šilerova Vuk Jeremić je mogao tamo da pravi žureve. Ima i bazen i sve.

Dejan Vukelić @Vookela EKSKLUZIVNO: Tadić posle rukovanja slomio nos Tačiju na košarci!

Novine novosadske

13

NS info

Udarne rupe oštećuju vozila i ugrožavaju

Za sanaciju novosadskih ulica potrebno šest milijardi dinara U rekonstrukciju i sanaciju novosadskih ulica sistematski nije ulagano više od dvadeset godina, zbog čega ovdašnji šorovi neretko podsećaju na bejrutske, pogotovo u delovima grada koji nisu tako primamljivi za predizborna i ostala fotografisanja. Jedan od primera je i sam Bulevar oslobođenja, jedna od glavnih i najfrekvetnijih gradskih saobraćajnica, koja je izgrađena pre trideset godina, a kojoj je pre pune decenije “istekao rok trajanja”, budući da je, prema rečima stručnjaka, optimalan vek jedne asfaltirane ulice oko dvadeset godina.

14

Novine novosadske

U novosadskom JKP “Put” kažu da je Elaborat o stanju ovdašnjih ulica, koji je to preduzeće uradilo uz pomoć nadležnih organa i ZIG-a, 2010. godine pokazao da je za dovođenje površina u takozvano nulto stanje potrebno šest milirjardi dinara, a razlog za takvu situaciju je, kažu, pomenuto višegodišnje neulaganje. – Tokom poslednje četiri godine, učinjeno je znatno više nego u periodu pre toga. Pored poslova na redovnom održavanju saobraćajnica tokom prethodnih godina rađeno je na kompletnom presvalačenju nekoliko ključnih raskrsnica u Novom Sadu – kažu nam u JKP „Put“.

Ipak, narečeni radovi očigledno nisu doprineli mnogo da generalna slika novosadskih saobraćajnica bude znatno blistavija, što desetine hiljada vozača u vojvođanskoj prestonici svakodnevno oseća na svojoj koži, tačnije na svojim automobilima, ali i svojim novčanicima.

Slalom po gradu - Zbog posla kojim se bavim, prinuđen sam da svakodnevno prolazim kroz bezmalo sve gradske ulice, a ne baš veliki njihov broj se može pohvaliti time da je idealan za vožnju, ili bar koliko-toliko dobar. Jedan od najvećih problema su udarne rupe, kao i ulegnuća kraj šahtova i slivnika, pogotovo za vozače koji ne poznaju teren. Ipak, uprkos poznavanju gotovo svih ulica, i iskusnim vozačima se dešava da na rupu nalete. Ja sam nedavno uleteo u rupu na sred ulice, zbog čega sam jako oštetio zadnji trap automobila, a što me je koštalo 160 evra. To, priznaćete, nije malo, a treba računati i troškove stalne amortizacije automobila, kao i ona oštećenja koja nisu odmah vidljiva, a koja nastaju upravo zbog loših ulica – kaže nam taksista Čedo Radošević, dodajući da, pored udarnih rupa i ulegnuća kraj šahtova, problem predstavljaju i nemarno presvučene deonice u ulicama koje su raskopavane zbog radova na vodovodnim i drugim instalacijama.

Ovaj taksista dodaje i da udarne rupe, kao i ostala oštećenja na kolovozu, ne predstavljaju opasnost samo po automobile, već i po bezbednost svih učesnika u saobraćaju. – Takve rupe ometaju koncentraciju vozača, pogotovo onih koji oštećenim ulicama ne voze svakodnevno.

Jednostavno, očekujete ravan put i ne razmišljate o tome, kad vam se iznenada pred autom pojavi rupa. U nekoliko navrata bio sam svedok manjih lančanih sudara, koji se dešavaju upravo zbog

bezbednost

Četvrtak, 12. jul 2012.

Par hiljada kilometara i ode trap

ovakvih oštećenja – priča nam Radošević. Na pomenutu bezbednosnu crtu ukazuje i Zoran Alimpić iz Agencije za bezbednost saobraćaja. – Prema zvaničnim statistikama, zbog udarnih rupa i oštećenja na ulicama, ne dešava se tako veliki broj saobraćajnih nesreća, ali ipak taj broj nije ni zanemarljiv. Uz to, kao uzrok neke nesreće često se navodi neprilagođena brzina, ali je taj faktor često skopčan i sa oštećenjem na saobraćajnici. Jer, pitanje je da li bi se usled brze vožnje dešavalo toliko udesa, kada na samim putevima ne bi postojale rupe. To je svakako jedan od problema kada govorimo o bezbednosti svih učesnika u saobraćaju i trebalo bi ga sistematski rešavati, a ne samo parcijalno u pojedinim ulicama – kaže Alimpić za Novine novosadske.

Majstori u Novom Sadu, kao, uostalom, i u većem delu Srbije, mogu samo zadovoljno da trljaju ruke zbog katastrofalnog stanja na putevima.

Za sređivanje trapa na vozilima svake godine prosečan vozač troši par, a oni koji su na putu svakodnevno, i po nekoliko stotina evra. Milan Bušić, taksista udruženja “Crveni taksi”, kaže za Novine novosadske da je od početka godine nekoliko puta morao da menja iste delove. – Potrošio sam, brat-bratu, oko 500 evra na sređivanje trapa od početka godine. Trudim se da izbegavam udarne rupe, ali nisu ni samo one problem. Asfalt nam je očajno loš, poklopci šahtova su negde ulegnuti, negde vire iznad kolovoza, a tokom dana su saobraćajne gužve tolike da je prosto nemoguće izbeći sve prepreke na putu i usporiti na vreme – jada se ovaj taksista. Kako veli, pokušava da ide alternativnim pravcima, ali to nije uvek izvodljivo.

Evo danas, na primer, ušao mi je putnik koji sa Detelinare ide u Ulicu Miše Dimitrijevića. Umesto Hajduk Veljkovom i Futoškom, hteo sam da idem kroz Ulicu Novosadskog sajma, pa sam se umalo posvađao s čovekom, jer je mislio da hoću da ga zavrnem i “uštinem” koji dinar više. A razlog je isključivo bolji put za moje vozilo – kaže Bušić.

Novosadski automehaničar Dejan Petrović kaže za Novine novosadske da posledice gradske vožnje nisu nimalo zanemarljive. – Samo jedna udarna rupa može da napravi ogromnu štetu. Ako, na primer, stradaju potrošni delovi, poput “ramena”, “silen blokova”, “krajeva spona” i slično, za materijal i ruke potrebno je izdvojiti i po 200-250 evra. Ono što više zabrinjava nije cena servisiranja automobila, nego to što se, u gradskoj vožnji, lako dešavaju ovakvi kvarovi. Tako, na primer, bez obzira na kvalitet i model automobila, ako se jako ne pazi u vožnji, prosečan vozač koji svakodnevno vozi po gradu bar jednom u šest meseci mora kompletno da “pretrese” trap kod majstora, a to ume debelo da košta – iskren je Petrović.

Koga tužiti zbog štete?

Vozači koji svoje automobile oštete zbog upadanja u udarnu rupu ili zbog bilo kakvog drugog oštećenja na novosadskim kolovozima neretko se odlučuju na tužbu protiv JKP „Put“, Zavoda za izgradnju grada ili protiv samog Grada Novog Sada. Od našeg sagovornika iz jednog od nadležnih preduzeća nismo saznali koliko se takvih tužbi u proseku podnosi, ali smo saznali da među vozačima ima i onih koji činjenicu da nekoga mogu da tuže neretko i zloupotrebljavaju, svesni da za veće oštećenje kao odštetu mogu dobiti iznos koji katkad daleko premašuje svotu koju treba uložiti u kupovinu jeftinog polovnog automobila.

Para nema, kao i obično I u JKP “Put” kažu da su svesni problema, ali da je za njegovo rešavanje potrebno mnogo više od onoga čime to preduzeće raspolaže, a jedan od najvećih problema su svakako finansije. – Radovi koje izvodi JKP „Put“ se odvijaju u okviru dodeljenih sredstava iz Budžeta Grada Novog Sada za tekuću godinu. U okviru dodeljenih sredstava za održavanje objekata putne privrede, a to je u ovom trenutku 960 miliona dinara i to uključuje 11 stavki, opredeljeno je oko 430 miliona dinara za održavanje saobraćajnica – kažu u Putu, dodajući da se trude da raspoloživa sredstva koriste na najbolji mogući način, te da je tokom ove i protekle godine, u okviru poslova takozvanog pojačanog održavanja, delimično ili potpuno revitalizovano više od dvadeset ulica u Novom Sadu i prigradskim naseljima. U Putu kažu da, kada je reč o sanaciji gradskih saobraćajnica, prioritet uvek imaju trase gradskog saobraćajnog prevoza i državni putevi na prilasku i ulasku u Novi Sad, ali se poslovi izvode samo po nalozima nadležnih službi.

Duško Domanović Foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

15

NS info

Mladi umetnici ostavljeni na cedilu

Za njih mesta ima uglavnom samo na birou Sedamnaest godina školovanja, deset godina usavršavanja, uključujući tu i pola decenije uskog profilisanja, borba sa visokim kriterijumima profesora, ogromna ulaganja i odricanja dovoljni su za – večito mesto na birou i roditeljskom budžetu. Iako će zli jezici potvrditi da je ovaj scenario manje-više prisutan u sudbini gotovo svakog srpskog studenta, čini se da je deprimirajuća matrica naročito primenjiva kada su u pitanju mladi novosadski umetnici. Novine novosadske donose njihovu priču.

16

Novine novosadske

Srpskom, pa i novosadskom kulturom, tvrde naši sagovornici, vladaju uski interesni lobiji, decenijama vedre i oblače iste „sede“ glave, a odsustvo perspektive i mesta za nove ljude i ideje se podrazumeva. U takvim okolnostima, nadolazeće generacije bivaju prisiljene da umetnost prodaju za večeru, a snove za uplaćen staž, dok grad ćutanjem aminuje takav ishod.

Izvajaj mi posao, naslikaj radnu knjižicu U ovaj kalup, po svemu sudeći, izvanredno „pašu“ novosadski likovni umetnici – niti jedan od sedam vajara koji su 2011. godine stekli diplomu Akademije umetnosti, nakon jednogodišnje potrage ne može da se podiči prvim pečatom u radnoj knjižici, niti se isti nazire u bližoj budućnosti. Ipak, kako za Novine novosadske kaže Milijana Lazović, diplomirana vajarka i trenutno student master klase crtanja,

Četvrtak, 12. jul 2012. umetnici još na samoj Akademiji shvataju da ih u budućnosti ne čeka „med i mleko“, silni poslovi i mušterije punih džepova i razumevanja za njihov rad.

– Na Akademiji radimo i stvaramo u neadekvatnom prostoru, uz neodgovarajući materijal i loš alat.

To konkretno znači da nas nekoliko radi na jako malom prostoru, u svega par kvadratnih metara, a mi u radu koristimo motorne testere! Okrećemo se, vrtimo, pazimo da ne povredimo jedni druge...

Ateljei su puni miševa i rupa, nisu okrečeni otkako su napravljeni, nije reč o baš inspirativnom prostoru – priča Lazovićeva i dodaje da problema nisu pošteđene ni umetničke kolonije, gde često ponestaje novca za izvođače, opremu ili smeštaj umetnika, a neretko se dešava da se čitav događaj završi bez štampe kataloga kao „pisanog traga“ da se skup i desio jer je on – prevelika stavka u budžetu!

A, da mi napraviš kamenog lava?

- Moguće je stvarati i u takvim uslovima, novosadski mladi umetnici zaista pokušavaju da rade i budu angažovani, što grupno, što samostalno... Trudim se da imam makar tri ili četiri izložbe godišnje, ali sve se svodi na pokušaj da završimo kao pedagozi i „skončamo“ kao profesori likovnog koji se sa klincima mažu voštanim bojama ili da izrađujemo kičasti enterijer moleći za pare sumnjive biznismene koji su ubeđeni da je baš to definicija umetnosti. I tako iz generacije u generaciju – kaže mlada vajarka za naš list. Milijana, ali i njene kolege, veoma su ogorčeni na odabir gradskih prioriteta kada su u pitanju kulturne investicije. Ona tvrdi da smo svedoci višemilionskih i neopravdanih ulaganja u „maskulturu“, rentabilne i samoodržive festivale, dok se mnoštvo malih galerija guši u dugovima ili zatvara zbog besparice.

- Svesna sam da gradske vlasti moraju podilaziti ukusu prosečnog građanina i imati ozbiljne turističke sadržaje, ali konkretno, ne mogu da razumem i opravdam disbalans između miliona koji se „utuku“ u ionako samoodržive brendove poput Exita ili Sinema Sitija, dok moje kolege i ja nemamo ni gde kafu da popijemo, a kamoli radove da stvaramo i izlažemo.

Nije pitanje ima li para, već kako su raspoređene – priča Lazovićeva za Novine novosadske.

Od Betovena do šanka – stazom sistema Ako je suditi po iskustvima dojučerašnjih “akademaca”, ruže ne cvetaju ni kada je u pitanju muzika – iskren dečiji osmeh pri prvom dodiru sa instrumentom brzo se izvitoperi u muku, stres i probleme, a novosadskim muzičarima, po završetku diplomskog ispita, instrument služi za “skupljanje prašine” ili lov na par “crvenih” u zadimljenim kafanama kako bi preživeli do prvog u mesecu. Sa ovim se slaže i naša sagovornica, koja, međutim, ne želi da se predstavlja (ime poznato redakciji). Kaže, i ovako su šanse da se ostvari u profesiji minimalne, a direktna konfrontacija sa sistemom „ne može biti produktivna“.

– Ukoliko roditelji žele da im se budućnost deteta pretvori u nezanemarljivu, nerentabilnu i mučnu investiciju, neka ih slobodno upišu u muzičku školu. Čekaju ih godine odricanja i ulaganja, kupovina skupih instrumenata, plaćanje seminara i nimalo jeftinih časova, a njihove naslednike borba sa sujetom i brojnim problemima, da bi, kada završe Akademiju, ostali bez bilo kakve perspektive – kaže naša sagovornica ističući da akademski muzičari, po sticanju diplome, imaju sjajne mogućnosti i poslovne horizonte koji im se otvaraju – ili da u kafani jeftinim taktovima zabavljaju raspomamljene goste za bedne honorare i dobacivanja koja ulaze u okvir bakšiša, ili da, ako neće da degradiraju profesiju, dozvole drugima da pokupe te bedne honorare, dok oni peru čaše i brišu stolove za istim tim raspomamljenim gostima. – Morate razumeti da je to jedan zatvoreni krug korupcije, a to se naročito oseti prilikom upisa na Akademiju. Svi su povezani i umreženi – moraš kupiti novi instrument koji vredi nekoliko hiljada evra, a baš „pravi“ će ti preporučiti profesor. Dakako, isti taj profesor će vas pripremiti za upis, ali će te pripreme koštati od 20 do 50 evra po času, a bez višemesečnih kurseva, naravno, nećete biti „spremni“. Ako odlučite da se pripremate sami, komisija će sigurno uvideti neki propust na prijemnom... Čast izuzecima, naravno – priča za naš list muzičarka koja je u „privremenoj“ potrazi za poslom još od kako je diplomu „overila“ ukupnim prosekom 9,64.

Naravoučenije – završi i „pali“ Kako kaže naša sagovornica, peripetije i tanjenje novčanika iz „praktičnih razloga“, samo su uvertira u „kulturni sumrak“ koji sledi. – Školovani muzičar ima tri potencijalna zanimanja: da bude solista, da bude deo orkestra ili da se bavi ozbiljnom muzičkom pedagogijom. Prva opcija je u Srbiji praktično nemoguća, druga je nemoguća bez jake veze ili “koverte”, a i tada su turneje slabe, a isplate gotovo nikakve, dok je treća opcija posebna priča... – ističe ova muzičarka i dodaje da su šanse da stane pred katedru poprilično limitirane. – Možda zvuči gordo i prepotentno, ali nisam sanjala da budem vrhunski solista, da bih danas decu u osnovnoj školi učila „taši taši tanana“ i slično. Kada su srednje škole u pitanju, mesta su uglavnom popunjena, a dobar deo mojih kolega radi u Subotici, Sremskoj Mitrovici i drugim mestima za 20 ili 30 odsto norme – priča naša sagovornica i napominje da nije retkost da direktori škole ponude mogućnost da ti „potraže“ mesto u zamenu za odgovarajuću nadoknadu. Prema njenim rečima, ali i prema rečima njenih kolega, epilog ovakve situacije je jasan – u sve više muzičkih konzervatorijuma, ali i orkestara širom Evrope i drugih kontinenata umesto engleskog dominira srpski, sa naročito izraženim laloškim dijalektom. Iliti, što bi otpevao Panonski mornar, „putnici za Sidnej, peron taj i taj“...

Tomislav Lovreković Foto: Aleksandar Kamasi

Akademija „prati“ tržište

Niti jedan delić kulturne scene grada i perspektive mladih ne zavisi od Akademije umetnosti, a mi se trudimo da uradimo ono što je do nas, pa za početak ograničenjem raspoloživih mesta na studijama sprečavamo „hiperprodukciju“ nezaposlenih umetnika, kaže za Novine novosadske profesor Siniša Bokan, prodekan te institucije. – Ove godine se za prijemni za glumu javilo čak 170 potencijalnih studenata, iako ima samo 10 mesta. Moj utisak je da je i tih 10 previše, jer tržište trenutno ne pruža dovoljno prostora, mogućnosti i potencijala onima koji dolaze i mi povodom toga ne možemo ništa – kaže Bokan za naš list.

Novine novosadske

17

Jedan od nas

Voja Soldatović, doajen novosadske

Izvan pozorišta,

život ne postoji!

18

Novine novosadske

Od 1967. godine, kada zvanično počinje njegova karijera, Voja Soldatović je imao oko 180 pozorišnih i oko dve stotine televizijskih režija, što ga svrstava u jednog od najproduktivnijih i najprisutnijih reditelja u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, diljem koje je već decenijama uveliko poznat i priznat. Svoj pozorišni san počeo je, kako nam priča, da sanja još kao dečak. Prvenstveno kao glumac u dečjim predstavama, da bi tek nakon završene gimnazije shvatio da je režija, ipak, ono čemu želi da posveti život, iako je malo falilo da se i na medicinu „oklizne“.

režije

Četvrtak, 12. jul 2012.

„Premijerno“ četrdeseto izvođenje

Neposredno pred odlazak u vojsku, radio sam „Bele rakete lete na Amsterdam” od Vitomira Zupana. Ali onda nije smelo da bude premijere dok ne izađu one tri obavezne, Novi Sad, Niš, i Jugoslovensko dramsko.

Pošto sam ja uskoro išao u vojsku i nisam imao vremena da čekam, onda smo uradili 39 pretpremijera, a četrdeseta je bila premijera. I to je bila poslednja predstava.

- Počeo sam da glumim još kao dečkić. Čuvena je bila predstava „Biberče“ našeg pozorišta u KUD-u „Svetozar Marković“. Onda sam počeo da igram u Radio Novom Sadu, u dečijim emisijama. Na radiju sam imao oko 200 uloga, do odlaska na akademiju, mnogi moji glumci s kojima sam kasnije radio nisu imali taj broj uloga i snimaka – priča Soldatović za Novine novosadske. Prvu nagradu u životu dobio je kao dete, na Zmajevim dečijim igrama, za ulogu u predstavi „Zeka, Zrika i jagnje“.

“Lako je njemu, on je Soldatović” U kasnijoj karijeri nagrade su bile neizostavan deo njegovog posla, a jedna od njih je i Oktobarska nagrada rodnog Novog Sada. Ipak, prilikom upisivanja akademije, odlučio je da sreću, umesto u Novom Sadu, okuša u Ljubljani. – Slučajno sam čuo razgovor dve dame, dok su gledale fotografije sa predstave koja je sutradan trebalo da se igra, a u kojoj sam igrao i ja.

Jedna od njih je rekla: “Aha, ovo je mali Soldatović. Lako je njemu, on je Soldatović.” I mene je to malo bocnulo, tako da sam odlučio da odem u Ljubljanu, na režiju. Tamo niko neće pitati da l’ sam Jovin, ili Savin.

Ako vredim, uzeće me. Istovremeno sam se ovde upisao na medicinu, i bio primljen. Da nisam primljen na akademiju, bio bih danas dobar doktor, sigurno – veruje Voja. No, život je ipak udesio da da lekarska ordinacija ustupi mesto pozorišnoj. U Ljubljanu je prvi put otišao kada je polagao prijemni ispit, nikoga nije poznavao, niko ga prezimenom nije opterećivao.

Uz „sinove i rođake svojih profesora“, primljen je i on, kao jedan od šest budućih reditelja, jedini „neslovenac“ u grupi. Akademiju je završio munjevito, za tri godine, od samog starta polagavši ispite na slovenačkom, koji je bez problema savladao, kao jedan od desetak jezika kojima danas barata. – Ja sam od detinjstva mnogo čitao, dobro sam poznavao pozorišnu literaturu i pozorište. Na akademiji

je važilo “idemo kod Voje, pa će on nama to da otpredaje”. Neki drugi su se pripremali samo pred prijemni ispit, a ja sam se pripremao celog života – priča reditelj.

Reditelj sa temperamentom Nakon završene akademije, vratio se u Novi Sad, u Srpsko narodno pozorište, gde će ostati četiri naredne godine. Ipak, početak karijere u SNP-u donekle je izneverio njegova očekivanja. – Smatrao sam da me ne koriste dovoljno, radio sam dve predstave godišnje, što je meni bilo malo. U to vreme sam gostovao i u Sloveniji, u Mladinskom gledališču, s jednom predstavom, mada ovi

iz Srpskog narodnog nisu baš bili oduševljeni time. Pozove me tadašnji direktor iz Maribora, kaže “vi ste naš student, nama treba reditelj takvog temperamenta “. Ja odem i krišom potpišem ugovor. Kad sam se vratio, kroz dva dana je trebalo da počne Sterijino pozorje, više nisam mogao da ćutim. I ja upravniku ondašnjem, Milošu Hadžiću, kažem: “Upravniče, ja bih imao jedan razgovor sa vama”.

“Nemam vremena”, odgovarao je stalno. On je bio jedan dosta neprijatan čovek. Stalno je hteo da me nešto uređuje, sređuje, da me vaspitava, da me pravi po svom, a ja to baš nisam voleo. Kad već nije hteo toliko da me primi, ja mu kažem “nije red da vam dam otkaz na stepeništu”.

Novine novosadske

19

Jedan od nas

Voja Soldatović Politika vodi teatar

Kad sam došao ovamo, bio sam šokiran. Došao sam iz jednog dobro organizovanog teatra, a ovde upadao u situacije da se svašta dešavalo, pre svega u Srpskom narodnom. A to je nekad bio jedan od najboljih teatara u Jugoslaviji. Nažalost, i sad je kriza užasna, pozorište se potpuno pogrešno vodi, političari postavljaju maltene sve kadrove. Da bar postavljaju nekoga ko valja. Znam da danas pozorište, kao i bilo šta drugo, teško može da funkcioniše bez političkog upliva. Ali je nevolja što ovde upliv imaju idioti.

Odjedanput se menja situacija, i on počinje da me ubeđuje. “Pa, kuda ćeš? Je l’ u Sloveniju?” “Jeste”. “E, jebo te Cankar!” I tako smo se razišli.

Sa “jebo te Cankar” ja sam otišao iz Novog Sada. I Bogu hvala što je tako. Da nisam otišao, mislim da ne bih napravio ništa od ovoga što sam napravio – priča Soldatović.

Slovenija majka Sudbina je htela da odmah po odlasku, za svoju prvu tamošnju predstavu dobije nagradu na jednom Slovenačkom festivalu. Da komedija bude kompletna, na festivalu je gostovalo i Srpsko narodno pozorište, a Voja je, kao „slovenački reditelj“, bio zadužen za ulogu domaćina. – Napravili smo šou. Ja kao slovenački reditelj, na slovenačkom, dočekujem kolege iz Novog Sada. Onaj upravnik je samo menjao farbe. Tad smo postali “veliki prijatelji”. Posle deset godina sam došao prvi put na gostovanje u Novi Sad, a on je prvi trčao da me izgrli i da mi priča kako mi je odlična predstava – priseća

20

Novine novosadske

se Voja. U Sloveniji je, kako priča, njegova karijera najzad krenula onim putem koji je za sebe oduvek i želeo: rad, režiranje, putovanja, te gostovanja od Maribora do Ohrida, kao i u brojnim evropskim zemljama.

Za sve to vreme, kako priča, sa svojim glumcima je uvek uspevao da ostvari izuzetno dobar odnos. – Ja u diktatorstvo ne verujem. Reditelj mora da bude psiholog, da zna koji put da odabere sa nekim glumcem.

Na nekog jednostavno ne smeš podviknuti, zatvorićeš ga kao školjku.

A na nekog moraš ponekad dreknuti, da ga podstakneš. Samo dva puta se desilo da nisam mogao da sarađujem sa glumcima, ni oni sa mnom. Ali se to kasnije uvek sređivalo – priča Soldatović. Iz Slovenije se u Srbiju vratio 1991. godine, osetivši da to više „nije Slovenija koju je voleo“, iako se, kako kaže, ni sa kim od tamošnjih kolega nikada nije posvađao. Došao je na mesto upravnika Pozorišta mladih, koje je, za vreme njegovog nameštenja, vele poznavaoci, „podignuto iz pepela“, „doživelo

svoju renesansu“. – Kao što je u početku bilo dobro što sam otišao u Sloveniju, sada je bilo dobro što sam se vratio u Novi Sad. A nije mi bilo lako. Navikao sam da radim u jednoj ogromnoj državi, a ona je prestajala da postoji. Uz to, nedostajali su mi i ljudi. Na sreću, telefoni su radili, i ja sam svakog meseca dobijao ogromne telefonske račune. Prava prijateljstva ne može da pokvari nikakva politika.

Doduše, bilo je i onih drugih, ali njih ne želim da se sećam. U svakom slučaju, dobro je što sam se ovde bacio na posao punom parom, tako da je i sve drugo zahvaljujući tome bilo lakše i manje bolno – kaže naš sagovornik.

Soldatović “rešava” posetu Iz mora predstava koje je radio teško može izdvojiti one na koje je najponosniji. Ako bi baš morao da bira, kaže, izuzetno mu je draga „Svetislav i Mileva“, koja je 21 sezonu igrana na pozorišnim daskama, te „Violinista na krovu“ i „Čovek od La Manče“. Nijedna od njegovih predstava nikada nije imala problem sa prijemom i posetom, a među pozorišnim pregaocima da se čuti i izreka koja veli „ako imaš problem sa posetom, zovi Soldatovića da ti režira“. – Na mojim predstavama

se nikada nije desilo da budu slabo posećene, i zna se da su sve dugovečne. Milo mi je kada vidim da uživa i publika i izvođači. Ali, bilo je i predstava koje bih voleo da nisam potpisao. Uprkos dobroj reakciji publike, uprkos dobrim kritikama, ja sebe ne mogu da prevarim. Dešava se da sam sebi kažem “ovo sam mogao mnogo bolje da uradim”, ili “ovo bolj’ da nisam ni radio” – veli reditelj, uz opasku da je i to deo života, a njegov život je, kako kaže, njegov posao.

Mimo toga, veli, ne postoji. – Ja nemam života mimo pozorišta. Nikad nisam pomislio da sam sebe time uskratio za bilo šta, naprotiv. Mislim da sam izuzetno bogat čovek. Imao sam sreće da sretnem divne umetnike, to su uvek divna prijateljstva koja ostanu za čitav život. I radim i sada, iako sam u penziji. Nikada nisam imao osećaj da sam se umorio. Ja jednostavno ne znam da sedim – veli reditelj, koji ovih dana režira za srednjoškolce u Jovinoj gimnaziji, ali i za penzionere u KUD „Isidor Bajić“.

Dok stare predstave i dalje žive svoj život na daskama brojnih teatara.

Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi

Lifestyle

Četvrtak, 12. jul 2012.

Nina Karlavaris, grafička dizajnerka u svetu mode

U slobodnoj ženi svi će prepoznati lepotu Mlada Novosađanka Nina Karlavaris, grafička dizajnerka po struci, od prošle godine je odlučila da se oproba i kao modna kreatorka, a njena kolekcija kupaćih kostima „Slatkiši“ nedavno je predstavljena i u Beogradu, na samostalnoj reviji, u okviru ovogodišnjeg Amstel Fashion Week-a. Za ulazak u svet mode, kako priča za Novine novosadske, odlučila se potpuno spontano, kao i za to da prvi korak u tom svetu načini kreirajući upravo kupaće kostime.

- Grafički dizajn, koji sam studirala, je inače vrlo blizak ovome što sada radim, tako da sam zapravo spojila svoju profesiju sa svojim sadašnjim zanimanjem. A moda me je generalno uvek zanimala, pogotovo kupaći kostimi, koji su moj omiljeni odevni predmet. Zapravo, na ideju da kreiram kupaće kostime došla sam iz lične potrebe i prevashodno za svoje potrebe. Naime, već godinama unazad sam imala problem da nađem za sebe kostim koji mi odgovara. Ponekad sam čak morala i iz inostranstva da ih naručujem, pa mi je na to odlazilo i dosta novca. Onda sam shvatila da kreirati kupaći kostim nije veliki problem, pa sam probala sama da ih pravim, najpre za sebe, a kasnije se priča proširila. Prošle godine sam naišla na jako dobre reakcije u Novom Sadu i poželela da izađem i van, za početak u Beograd, a kasnije ćemo videti – priča nam mlada kreatorka.

Mogućnosti su neograničene Inspiracije joj, kako kaže, nikada ne nedostaje, pa ni originalnosti u kreiranju, budući da su, kada je reč o izradi kupaćih kostima, mogućnosti

eksperimentisanja neograničene. – Uprkos tome što neko može pomisliti da je tu napravljeno sve ono što je moglo biti napravljeno, postoji ogroman prostor za eksperimentisanje, pre svega kada je reč o bojama i materijalima koji se koriste. Ja skupljam inspiraciju sa svih strana, a najviše preko Interneta, gde se može videti gomila stvari. Trenutno sam inspirisana nekim modelima koje sam videla u Južnoj Americi, a u koje sam kasnije utkala neke svoje ideje, tako da se na kraju dobije nešto potpuno novo i originalno.

Pored toga, u Srbiji, kada govorimo o kreiranju kupaćih kostima, gotovo da i nema konkurencije, što i meni samoj dosta olakšava rad – priča Nina, dodajući da moda ne mora uvek biti ekstravagantna i namenjena uskim elitnim krugovima, već da može biti namenjena i širokoj publici. – Ja sam, generalno, i za jedno i za drugo. Naravno, zna se gde je mesto ekstravaganciji, ali se sa druge strane zna i kada treba biti praktičan, što je jako bitno, jer ti modeli treba i da žive na onima koji ih nose.

Kupaći kostim sam po sebi mora biti praktičan. Ja lično ne zamišljam devojke i žene koje nose moje kostime isključivo kao top-modele ili manekenke, zapravo mi njihov izgled uopšte nije bitan. Ono što mi je bitno jeste da su to slobodne i samouverene žene. Da imaju neku vrstu duhovne ravnoteže, kako bi se dobro osećale u svojoj koži. Postoje prelepe devojke, koje nisu zadovoljne svojim izgledom, ali ima i obrnutih situacija. Dakle, bitno je kako se neko oseća u svom telu, a ne kako izgleda. U zadovoljnoj, hrabroj, rasterećenoj, slobodnoj i samouverenoj ženi svi će prepoznati lepotu. Upravo takvima je namenjeno ono što radim – kaže ova dizajnerka i dodaje da bi „bilo lepo“ kada bi jednog dana stajala

rame uz rame sa velikim svetskim kreatorima, ali da trenutno o tome ne razmišlja.

- Svet mode, kao što znamo, sa sobom nosi i sav taj glamur koji ga prati i mnoštvo ljudi koji su tom svetu posvećeni. To je takođe jedna od zanimljivih stvari za nekog ko modom počinje profesionalno da se bavi. Za sada, ja se u tom svetu prilično dobro snalazim i prija mi, nadam se da će tako biti i u buduće – kaže Nina. Ipak, o budućnosti ne razmišlja previše. Trenutno je, kako nam priča, zaokupljena isključivo kupaćim kostimima, budući da je sezona u jeku, a od jeseni je moguće da će se oprobati i na nekim drugim poljima. Jedino u šta je sigurna, kako kaže, jeste da će i sledeća kolekcija biti namenjena ženama. Pojedinosti o kolekciji kupaćih kostima koje je kreirala Nina Karlavaris, mogu se pronaći na Internetu, kao i na fejsbuk profilu Karlavaris Swimwear.

Duško Domanović

Iz Firence u Novi Sad

Nina Karlavaris rođena je 1983. godine u Novom Sadu, gde je završila Akademiju umetnosti, na odseku za grafički dizajn, a na istom smeru, nakon završene akademije, masterirala je u Firenci, u Italiji. Po povratku u rodni grad bavila se najpre grafičkim dizajnom, kada počinje lagano da uplivava u svet mode. Kolekcija kupaćih kostima koju je nedavno lansirala je njena prva javna kolekcija. Ali ne i poslednja, sasvim je sigurna naša sagovornica.

Novine novosadske

21

Gradski

Novosadskim šorom - Evropska mladost pohrlila

Ritam Exit kampa ljulja Štrand Novi Sad i ove godine na par dana postaje muzička prestonica ovog dela Evrope, atmosfera celog grada se potpuno menja i on postaje grad mladosti, muzike, različitosti, zabave i pozitivnih vibracija. Exit počinje večeras, ali je zabava u kampu festivala na Štrandu počela još u ponedeljak, a reporteri Novina novosadskih su se “nacrtali” na plaži od prvog dana i dočekali razdragane goste.

22

Novine novosadske

Ljude iz različitih krajeva sveta okuplja jedna ideja, ideja o par dana dobrog provoda, druženja i muzike, slobode i druženja bez granica. Bez razmišljanja o svakodnevnim problemima mladost u gradu će narednih dana plesati u ritmu muzike koja dolazi sa Petrovaradinske tvrđave, a posetioce definitivno nije briga čak ni za nepodnošljive vrućine koje opterećuju “regularan” svet. Svoje kapije Exit kamp je otvorio u ponedeljak, 9. jula i već do prvog popodneva u ovoj radnoj nedelji je opravdao titulu najpopularnijeg mesta okupljanja svih posetilaca Exita. Do 12 časova, kada su organizatori radili prvi “presek stanja”, na Štrand je pristiglo više od 500 kampera među kojima, već tradicionalno, ima najviše Britanaca, Holanđana, ali i ljudi iz zemalja u okruženju. Uz posetioce festivala, stigli su i volonteri iz raznih krajeva Evrope i sveta, koji će biti angažovani na različitim poslovima. Kako svi sa kojima smo razgovarali listom tvrde, nema potpunog doživljaja Exita bez boravka u kampu, gde zabava prestaje samo kad se umorni kapci sklope na nekoliko sati spavanja u prirodi, kraj Dunava.

Bolji uslovi – više šatora Portparolka Exit vilidža, Miljena Vučković, kaže da su uslovi bolji nego prošle godine. – Teren na kojem je podignut kamp je ravan i može da primi više ljudi, tako da se ove godine očekuje više od 4.000 gostiju – kaže Vučkovićeva. Ona je naglasila

da Exit vilidž ispunjava sve neophodne higijenske uslove. – U kampu se nalazi 30 toaleta, 40 tuševa i 50 umivaonika, što bi trebalo da pokrije potrebe svih posetilaca. Tuševi su snabdeveni toplom vodom, a moram da napomenem i da je voda u kampu pijaća i da posetioci mogu da se osveže u svakom trenutku. Kao i uvek, u kampu se nalazi i Exit prodavnica gde se prodaju suveniri i majice – dodaje Miljena Vučković.

u Novi Sad

Četvrtak, 12. jul 2012. nalazi se policijska ispostava, vatrogasci i spasioci, ali i dva punkta hitne pomoći. Pored ljudi koji brinu o sigurnosti kampera, u kampu će boraviti i osoblje koje će posetiocima stalno biti na raspolaganju za informacije i bilo kakvu drugu pomoć. Ipak, sve ima svoju cenu. Usluge čuvanja ličnih stvari, punjenja telefona i fotoaparata će se dodatno naplaćivati, a ljudi iz kampa će snositi odgovornost samo za stvari koje se ostavljaju na recepciji na čuvanje. Što se tiče ulaska na plažu, za to se “pobrinuo” Exit, koji je u dogovoru sa Gradskim zelenilom kamperima obezbedio besplatan prolaz do Dunava, a to će biti prilika i za lokalne ugostitelje da “štrpnu” nešto od novca koji su gosti doneli da potroše na hranu i piće.

Žurka dok ne skomolaju Kamperima će boravak, kao i svake godine, biti upotpunjen svakodnevnim žurkama, a za one kojima druženje nije samo zabava, moći će da učestvuju u radionicama na bitne društvene teme, pre svega iz oblasti ekologije. Svakodnevno, posle završetka festivalskog programa na Tvrđavi, posetioci kampa koji i dalje budu imali snage će uživati na after žurkama koje su takođe u organizaciji kampa. Zabavu u kampu obezbediće još i chill zona, peščana plaža, sportske aktivnosti poput badmintona, mini golfa, fudbala, veštačke stene i stonog tenisa .

Taksisti – deru, kad nađu žrtve Bezbednost na visokom nivou Prethodnih dana, s razlogom je u javnosti postojala bojazan za bezbednost na gradskom kupalištu, budući da je, i bez nekoliko hiljada “raspoloženih” gostiju, bilo incidenata, te da su samo u jednom danu, kada su organizovane dnevne žurke na Štrandu, zabeležene tri masovne tuče. Ipak, u Exitu nas uveravaju da su mere bezbednosti na visokom nivou. U samom kampu

Ima i domaćih podizača šatora

Kamp vole da posećuju i Novosađani, a čim smo kročili u njega bilo nam je jasno zašto. Neki kažu: “nisi studirao, ako nisi bar neko vreme proveo u studentskom domu”. Možda paralela može da se povuče i sa Exit vilidžom, pa da se modifikuje ta floskula u: “nisi bio na Exitu, ako nisi bar neko vreme proveo u kampu”. Atmosfera iz ovog vudstokovskog sela je definitivno poseban način da se doživi velika novosadska muzička fešta, jer, u kampu se živi drugačijim ritmom... Kapije kampa se zatvaraju 18. jula, kada će, verujemo, uglavnom zadovoljni posetioci, pokupiti svoje vreće za spavanje i vratiti se svakodnevnici.

Grupa mladih Britanaca nam se požalila na cenu taksija, vožnju od železničke stanice do Štranda platili su 2.500 dinara – čist danak neiskustvu.

Ili nije? Naime, neki od njih su već dolazili na Exit, ali su izgleda zaboravili da računaju u dinarima. Međutim, nisu puno razmišljali o tome po dolasku u kamp, jer im se atmosfera, kažu, baš dopala. Za ovo iskustvo neki su radili mesecima, uštedeli novce i došli da se dobro odmore i provedu. – Atmosfera je sjajna, imamo malo poteškoća pri dizanju šatora, ali uz muziku i društvo nije problem. Čini mi se da je kamp malo lošiji u odnosu na prošlu godinu, ali znamo da će zabava biti na istom nivou. Nismo još uvek stigli da odemo do centra, ali jedva čekamo. Sećamo se Novog Sada kao prelepog grada. Došao sam na

festival prvenstveno zbog “Guns ‘n’ Roses” i jedva čekam njihov nastup. Pored njih postoji još mnogo izvođača koje bih voleo da poslušam, kaže Brajan Dejvis, koji je sa ekipom pristigao iz Bristola.

Pored veselih Britanaca, u kampu smo zatekli i Holanđane koji nisu krili uzbuđenje. – Nikada pre nisam bio u Novom Sadu, a za ovaj festival sam čuo od prijatelja koji su bili prošle godine.

Stigao sam u 5 ujutru i video sam samo Dunavski park, gde sam i odmarao dok se nije kamp otvorio, oduševljen sam i jedva čekam da vidim ostatak grada – kliče Tako Pompe, koji je stigao iz Holandije. On nam je rekao da glas o Srbima kao vrlo ljubaznom narodu odjekuje širom Evrope. – Čuli smo da su ljudi u Novom Sadu vrlo ljubazni i spremni da pomognu, a u to smo se danas i uverili. Iznenadio sam se koliko dobro znaju engleski, kada sam to saznao nemam više briga, ne razmišljam o snalaženju jer znam da mi svako može pomoći. Oduševljen sam celim programom festivala, a posebno dance arenom, organizatori su se pobrinuli da dovedu odlične di džejeve. Siguran sam da će biti luda žurka i ne mogu da dočekam da počne festival. Jako sam uzbuđen i iščekujem ovo već dugo vremena – dodaje Tako Pompe.

Njegova “komšinica” iz kampa Melani Buzdovačić iz Hrvatske, koju smo sačekali na Železničkoj stanici, takođe je prvi put u Novom Sadu. – Nisam još mnogo toga videla, ali prvi utisak je izuzetan.

Već godinama pokušavam da dođem na ovaj festival i sada mi se napokon pružila prilika.

Posebno se radujem kampovanju i očekujem lud provod – razdragana je Melani. Danima pred početak Exita festivalska groznica se uveliko oseti, muzika trešti sa svih strana, raspoloženi mladi ljudi razmenjuju iskustva sa onima koji su već bili na festivalu, ali i daju savete onima koji su prvi put u Novom Sadu. Pored kampa, žurka se održava i na plaži gde su ulaznice osmeh i dobro raspoloženje. Iako različiti jezici odjekuju kampom, svi uspevaju da nađu način da se sporazumeju, jer svi imaju jedan zajednički jezik – jezik zabave. Kako će sve da izgleda do kraja – sačekaćemo da vidimo.

Sara Zorić Foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

23

Reportaža

Leto na alternativnim novosadskim

Na Bećarac po tišinu, na Oficirac po rokenrol Zahvaljujući opštoj bedi i nemaštini, s jedne, te onima koji bedu i nemaštinu predano proizvode, sa druge strane, tačnije, zahvaljujući jednoj, kako bi to policajci i ministri rekli, „sinhronizovanoj i dugogodišnjoj akciji dobro organizovane kriminalne grupe“, zadužene za distribuciju hleba i igara, i u Novom Sadu se ustalila rodoljubiva i domoljubiva fraza koja veli da je i more dobro, za onog ko nema Dunav.

24

Novine novosadske

Dobro sad, lagati decu je katkad neophodno, kako bi dobila patike za školu, ali pevati samom sebi narečenu pesmu, a znajući da neko, upravo sad, o svom il’ državnom trošku, svejedno, krstari raznim mediteranima plavim, bilo bi, u najmanju ruku, kiselije od svakog zrna onog kiselog grozda, što se nad, ne baš visokom lijom nadvio. Kako god, nužda menja i zakon čelični, pa što ne bi i navike krhke?

Da se ne lažemo, pa da lepo preokrenemo onu frazu neplaćenih pečalbara iz lokalnih sokaka: moru svaka čast, ali se i u Dunavu pete mogu kvalitetno raskiseliti. Ako od računa nešto pretekne, možemo se i gaćama kineskim počastiti, i da nas vidi Bog. Elem, Dunav.

Plaža divlja, il’ pitoma Na novosadskim plažama spas od vrućina svakodnevno potraži nekoliko desetina hiljada srećnika kojima je more i ove godine na volšeban

način izmaklo. Najveći deo njih svoje morske afinitete kompenzuje na Štrandu, koji je moru relativno najbliži, što po poseti, što po sadržajima, te se zalutalom posetiocu na mahove može učiniti

plažama da ga je kakva ruka nevidljva u sred Sutomora grandioznog teleportovala. Oni drugi, pak, kojima je draži neposredniji kontakt sa „rekom kao takvom“, nenašminkanom turističkim pomadicama, rađe biraju neku od alternativnih plaža, pre svega Bećarac, na ovoj, ili Oficirac, na „onoj“ obali. Peskovita obala podno Filozofskog fakulteta i ove godine je omiljena destinacija pre svega za one koji na plažu vole dovesti i svoje dlakave ljubimce, po kojima je i narečeni deo obale kršten sa „Kereća plaža“, potpuno se asimilovavši s onim „bećarskim“ komadom peska.

Normalnom svetu, dakako, kerovi smetati ne mogu, pa Bećarac ovih dana podseća na veliku ljudskopseću, veselu igraonicu na Dunavu. Kad se tome doda i prijatno odsustvo industrije kukuruza, kokica, sladoleda, razglasa, te spasilaca koji panično pište svaki put kad se slučajno o bovu očešete, odmor je zagarantovan. – Na Bećarac dolazim maltene od svoje prve godine života, kao i veliki deo mojih prijatelja. Ovde mi se sviđa pre svega zato što je nekomercijalno, što je sačuvana izvorna obala, što prostor nije ograđen i što mogu da se ponašam onako kako ja želim. Pored toga, i ljudi su normalni i opušteni, mogu doneti paštetu i hleb i to jesti, ne razmišljajući da li će neko zbog toga da mi se smeje.

Možda grešim, ali ljude koji odlaze na Štrand često doživljavam kao iskompleksirane, i verujem da mnogi tamo idu tek da bi reklamirali svoje mišiće i zadnjice. O cenama da i ne govorim – kaže nam Mario Stošić, student koji je, sa upravo završenog ispita, na Bećarac pristigao.

Pola veka na Bećarcu Među pedesetak posetilaca ove plaže zatičemo i ekipu penzionera, od kojih ovde neki uživaju i po nekoliko decenija unazad. Jedna od njih je i Nada Gavrilović.

- Od mog prvog dolaska na Bećarac prošlo je 56 godina, i od tada dolazim svakog leta, gotovo svaki dan. Bećarac sam uvek doživljavala kao jedinu pravu novosadsku plažu. Naravno da sam odlazila često i na Štrand, i ne mogu reći da mi se tamo ne sviđa, ali ovde ipak imam onaj mir koji mi je na plaži upravo i potreban, a tu su mi i prijatelji koje godinama poznajem. Pored toga, za nekoga ko je, kao ja, u penziji, nije svejedno svakog dana izdvojiti za ulaznicu – objašnjava nam ova penzionerka svoje razloge zbog kojih se u Bećarac zaljubila.

Četvrtak, 12. jul 2012.

Tropski bar u hipi komuni Na Oficircu, slika je već prilično drugačija, a za nju je zaslužan prvenstveno red „morskih“ barova na obali smeštenih. Uz zvuke regea i rokenrola (ako baš niste te sreće da naletite na, recimo, ničim izazvanog Nešu Galiju) baškari se hiljade posetilaca svih generacija, kao u kakvoj nostalgično osmišljenoj hipi-komuni. Doduše, i ovde katkad naleti po koji pacijent sa skuterom, ili njegov dalji rođak koji u prašini demonstrira konjsku snagu svog džipa, te svoju pamet koja je od konjske još daleko, ali se, na sreću, takvi brzo umire, ili se bar umore od činjenice da nisu primećeni onako kako su želeli.

Ostatak plaže onda odahne, pa nastavi da uživa na vrelom pesku, ili u hladovini drveća, uz hladno pivo zbog kog se nisu morali ručka odreći, uz muziku iz barova, uz gospođu što hodajući obalom, kao na nekom zaboravljenom sindikalnom letovanju, nudi tek ispečene krofne i mekike. To što nema tuševa, kažu posetioci, ni najmanje im ne smeta. Daleko im je važnije to što mogu u miru da se odmore od radnog dana provedenog u vrelim betonskim skalamerijama. – Oficirac je plaža na kojoj se osećam maltene kao da sam u svom dvorištu. Ništa mi ne smeta, ništa mi ne nedostaje. Iskreno, mislim da je i bolje to što je ovako, naizgled, neuređen, nego da ga ograde žicom, zabetoniraju i naplaćuju karte, tako bi sigurno izgubio sve ono zbog čega ga volim, kako ja, tako i svi ovi ljudi koji ovde godinama dolaze. A volim ga upravo zato što je pomalo divalj, što nije pretvoren u vašarište i što nema svega onoga što prati neke uređene plaže, kao što je Štrand. Ovde, jednostavno, imam osećaj da sam na reci, u prirodi, a ne u nekom zabavnom parku, gde sve mora da bude po nekakvim pravilima koja me sputavaju i koja mi ne daju da se opustim – priča četrdesettrogodišnji Nemanja Ratkovac, koji je na Oficircu, kako kaže, proveo svako leto, počev od najranijeg detinjstva.

Posetioci Oficirca vele da je jedna od pogodnosti ove plaže i to što je voda plitka, kao i to što se u njoj može prilično slobodno plivati, bez bojazni da ćete se s kim drugim sudariti. Uz sve to, ne treba zaboraviti ni činjenicu da na petrovaradinskoj obali reke, valjda da se ljutim Sremcima udovolji, „Sunce sija duže“ no na bačkoj strani, pa odmor u vodi i kraj vode može potrajati i do samog mraka.

Duško Domanović Foto: Aleksandar Kamasi

Preduzeća „nenadležna“ za održavanje higijene Neprikosnovenu lepotu i opuštenost Bećarca svojski su se potrudili, i u tome dobrano uspeli, da naruše i naruže oni kojima nije mrsko da sa sobom na plažu ponesu pregršt punih najlonskih kesa i plastičnih flaša, ali im je iste, i to prazne, očigledno „ispod časti“ da sa sobom do prve kante za smeće ponesu. U tome ih, kako izgleda, „podržavaju“ i gradska preduzeća , kao i Vode Vojvodine, budući da niko od njih „nije nadležan“ za higijenu plaže smeštene maltene u centru grada. Za higijenu Oficirca, pak, brinu se ugostitelji iz plažnih barova, a u susret im je izašla i „Čistoća“, postavivši veliki kontejner za odlaganje smeća.

Otežan pristup pešacima

Zbog izgradnje novog Žeželjevog mosta, put do Oficirca za pešake je ove godine znatno produžen, budući da su oko čitavog gradilišta postavljene ograde, tako da je kejom do ove plaže nemoguće dopešačiti. Mnogi od posetilaca upravo to ističu kao jedan od razloga zbog kojih nisu u mogućnosti da svaki dan na Oficircu provedu, iako im je to najdraža plaža.

Ipak, vele, izdvojiti pet stotina dinara za taksi od grada i nazad, nije mala stvar.

Novine novosadske

25

Kulturno

Aleksandar Dujin-Duja, novosadski

Više od 35 godina nosim svoj muzički krst Kada se džez pomeša da vojvođanskom tradicijom, dobije se pijanista. Bečki đak, Balaševićev kompanjon, kompozitor, instrumentalista, rečju Aleksandar Dujin.

Ne tako davno, ovaj Novosađanin obeležio je punih 35. godina autorskog muzičkog rada, a kako sam kaže, muzika je teška disciplina, zahteva snagu duha, a nekad i visoku preduzimljivost kao bi se od nje, na kraju krajeva i živelo i našlo smisla u životu.

26

Novine novosadske

Ovih dana Dujin je priveo kraju somborski “Green Town Fest”, koji se pod njegovom palicom održava drugu godinu za redom, očekuje ga i put u Ulm na tamošnji Festival podunavskih gradova i regija, dok će u okviru Novobečejskih dana imati sopstveni vikend. Da radi punom parom pokazuju i koncerti u Banjaluci, ali i Novom Sadu na minulom Festivalu vina. – Kako ja to volim da kažem, kad uzmem nešto da radim u 99 odsto slučajeva to prelazi u tradiciju. Moje ime se najčešće vezuje za džez, jer sam ja i završio bečki konzervatorijum za džez muziku, i to jeste moj fah, ali ja uvek kažem da ja nisam pravi džez muzičar jer džez muzičar je neko ko je apsolutno posvećen samo džezu, ko je asketa u tom smislu. Pošto sam konceptualni tip, uvek je moja muzika bila vezana za mesto na kom sam živeo, muzičarima sa kojima sam svirao, i ljudima sa kojima sam se družio. I tako je i sad – priča popularni Duja za Novine novosadske.

NNS – Kažeš da je džez asketska muzika i čini se da se njome bave oni koji su unapred podredili zaradu svom muzičkom putu?

AD – Muzičar je jako teško biti i ne postoji posao muzičara koji donosi neku ozbiljnu platu.

Dakle, ne velike pare nego platu, i nije to slučaj samo u džez muzici. Govorim o tome kada ne sviraš svadbe i šatre, ali ni to nisu neke pare, niti bogastvo. Međutim, više nema ni negdašnjeg

entuzijazma. Ja sam počeo da sviram u nekom drugom vremenu, onom socijalističkom. U to vreme sa “Metasekcijom”, mojim prvim velikim bendom, vežbao sam dve godine, svaki dan po tri sata.

Danas to ne postoji, danas odmah čim se skupi bend oni imaju pitanje koja je gaža u pitanju i koji je novac. Muzičar danas mora biti fleksibilan, mora da zna šta hoće i gde ide i sve to traje jako, jako dugo, a uz sve to mora se imati preduzetnički duh. Ja radim 35 godina, a u životu sam napisao samo jednu pesmu koja je imala reči, od starta sam pravio samo instrumentalnu muziku. Tek mnogo kasnije je počeo da se prepoznaje taj moj rad. Jer, muzika je u velikoj meri ljubav, a ako postane jedan čergarski posao onda može i da se zgadi čoveku.

džezer

NNS – Reklo, bi se da je Beč imao ogroman uticaj na tvoje bavljene muzikom, podjednako kao i Novi Sad? AD – Ja sam bečki student i tamo sam živeo desetak godina. I to jeste moj drugi grad. Tamo sam i kada je krenula luda kuća devedesetih otišao ponovo i taj grad me je prihvatio. Predavao sam u muzičkoj školi skoro tri godine. Beč je u potpunosti moje mesto, jer puno života sam tamo proveo. Tamo su mi poznanici i prijatelji, i to je grad u kojem bih mogao da živim, ali moja porodica ne bi, tako da sam u tom pogledu nadglasan. Ali, nijednog momenta ne žalim zbog toga. Muzika je nešto što je humano i emotivno, pametno i što ima svog smisla i razloga. Usput sam uspeo da se izborim da od toga i živim, a bilo je teških momenata, međutim moj je krst takav da sam uvek bio na neki način kulturni poslenik.

Četvrtak, 12. jul 2012.

NNS – Interesatno je da džez klub koji vodiš postao meka za nove generacije, i to ne samo i isključivo za džez muziku. U neku ruku svi su tamo oprobali svoje note i tako je i dalje?

AD – Ja neću biti skroman u tom smislu, sasvim sam svestan da je zahvaljujući mom džez klubu Novi Sad sačuvao na neki način džez scenu, jer je tu prava plejada mladih i novih muzičara dobilo priliku da radi, eksperimentiše i da pokaže sebe drugima. Kad me pitaju šta je to “Aleksandar Dujin Orchestra”, ja kažem da je to jedna institucija koja broji na desetine i desetine mladih muzičara, jer to je intitucija koja okuplja ljude prema projektu, prema potrebi ili spram muzike koja se rađa. Gudački kvartet “Inuendo” su tako počeli kod mene i sada imaju preko 50 numera filmske, zabavne muzike, tu su i tamburaši Stevana Moše, ali i plejada dobrih muzičara kakvi su Ištvan Mađarić, Pongo, Vanja Jakovljević i drugi. Džez klub je,da tako kažem, muzička radionica koja radi cele godine i to unazad 14 leta.

NNS – Kako vidiš Novi Sad, kao jednu uistinu kulturnu prestonicu, ili mu možda manjka osobenosti, što je Laslo Vegel objasnio na primeru kafane “Atina”, koja je menjala ime prema trenutnim “raspoloženjima”, pa se malo zvala Moskva, malo Zagreb?

AD – Definitivno da po meni Novi Sad i dalje nosi jedan enormno veliki kulturni uticaj i težinu, ali ima istine i u tvrdnji da je grad umeo da se okreće u različitim smerovima, spram prilika. Međutim, Novi Sad ima puno ljudi koji se bave umetnošću, puno stvari koje mi se sviđaju i on daje jedan pečat Vojvodini. A ono što mi je zasmetalo, naročito u poslednje dve-tri godine, jeste što ima previše dešavanja. Tu bih citirao mog pradedu, koji je rekao: “sve što je odveć ne valja”. Na silu se puno pravi stvari koje na kraju čak i zbune ljude. Mislim da ovde nedostaje jedan tim ljudi iz kulture koji moraju da se dogovore šta su prioriteti i koji bi osmislili sve te događaje. To je moje viđenje i ja to tako doživljavam. Meni je drago da ima puno dešavanja, ali nekad se pređe mera i koncept nije jasan.

NNS – Uskoro Đorđe Balašević i ti krećete na duo turneju po Hrvatskoj pod imenom “Kalendar mog detinjstva”. Taj vaš dvojac opstaje već gotovo tri i po decenije. U čemu je tajna dugovečnosti? I kako ti doživljavaš Balaševića. Kao pesnika, šlager

Prvo slika pa muzika

Ja prvo vidim muziku i kad krenem da pišem ja spajam slike. U početku je to sa bendom “Metasekcija” bila jedna luda mešavina preko Henkoka, pa do mađarsko-rumunsko-srpske muzike Vojvodine.

Posle toga, kada sam došao na Akademiiju u Beč, ušao sam u neki džez mejnstrim.

U kasnijoj fazi vratio sam se korenima, što je i prirodno, praktično vratio sam se baštini, i Vojvodini i istraživao u tom pravcu. Tada su krenuli vojvođanski pejsaži, pa posle i „Drvena bajka“, gde je isplivala moja muzika za taburaše, gudače i orkestar. Trenutno me zanima neko vraćanje muzici koja me je pomerala u studentskim danima, sa puno ritma, sa puno gruva – zaključuje Dujin.

pevača, zabavljača ili prosto nezaobilazni deo vojvođanske muzičke mušeme?

AD – Ja sam počeo s Balaševićem da sviram 1978. godine. To je stvarno mnogo zajedničkog vremena.

Definitivno je da tu postoji nešto što ja razumem u njegovom izrazu i što je on shvatio da ja razumem.

Naravno da bi njegovi koncerti mogli bez mene, jer jedino bez Balaševića stvari ne bi štimale :) Ali, kako ja to razumem i shvatam, mislim da mu ja pravim lepu muzičku pozadinu, u kojoj se oseća sigurno i može da bude svoj. Zato sam, verovatno, neka okosnica cele te priče. Nekad ljudi pomisle da je kod Balaševića reč o “lakoj muzici”, ali nijedna muzika nije laka, niti teška, ako ima svoju priču. Uopšte nije bitno koja je to muzika, već njena poruka. Đoletovi tekstovi ne mogu da se uporede ni sa jednim drugim piscem. Nažalost, on je suviše popularan da bi mogao da se uporedi sa nekiim jer na neki način u umetnosti što te manje razumeju veći si umetnik.

To je oduvek bila neka teza. Definitivno je da on sa rečima zna i da je ogromni i nezaobilazan pesnik Vojvodine koji je našu pokrajinu i proslavio. Mi sad radimo pomenuti “Kalendar mog detinjstva”, a to su duo nastupi gde smo on i ja tu, praktično jedna stendap komedija, u kojoj se ljudi muzikom odmaraju od smeha.

Sava Nikić

Novine novosadske

27

Vodimo vas repertoar Pozorišta Srpsko narodno pozorište Završena sezona Pozorište mladih: Završena sezona Novosadsko pozorište: Završena sezona Bioskopi: Arena Cineplex: Ledeno doba: Pomeranje kontinenata (titlovano) Prijatelji Između svetova Imate li znanje za drugo stanje?

LOL Ledeno doba: Pomeranje kontinenata 3D (sinhronizovano) Ledeno doba: Pomeranje kontinenata (sinhronizovano) Pirana 3DD Madagaskar 3: Najtraženiji u Evropi (sinhronizovano) Na tajnom zadatku Prometej 3D Prometej Snežana i lovac Ljudi u crnom III 3D Diktator Loraks Mačak u čizmama (sinhronizovano) KCNS Velika sala: Nedelja novog mađarskog filma Izložbe: Kulturni centar Novog Sada: RE/8 Design Park Mali likovni salon KCNS: Letnja prodajna izložba Izložba Ivona Pleskonja Muzej savremene umetnosti Vojvodine: Tensionfield - Savremena fotografija Dragan Jankov - More nade Spomen zbirka Pavle Beljanski: Izložba Milete Prodanovića Moya Sesstra Poklon zbirka Rajka Mamuzića: Zoran Petrović – skulpture Galerija Matice srpske: Predahnite uz umetnost u Galeriji Matice srpske

28

Novine novosadske

Da idete da se provedete Festival počinje večeras na Tvrđavi

Exit 2012 –

Veterani, gitare i voajeri Nakon što je pre par godina došlo do „ozbiljne opasnosti“ da se Exit pretvori u festival elektronske muzike, gde će oni željni akustike „rifove“ hvatati po zabačenim krajevima Tvrđave, ovoga puta će, makar tako tvrdi zvanični program, u prvom planu biti upravo gitarska muzika. Exit počinje večeras, a mi vam donosimo pregled najznačajnijih dešavanja, onih koje definitivno ne treba da propustite, ako ste već potrošili nekoliko hiljada dinara da prisustvujete četvorodnevnoj novosadskoj zabavi.

Da će u red za festivalske ulaznice stati i koja seda glava više, pobrinuo se vremešni legendarni sastav „Duran Duran“ koji će praktično otvoriti festivalsku ludnicu, dok će se nastup ništa mlađeg benda „Guns’N’Roses“ poklopiti sa spuštanjem zavese na četvorodnevnu ludnicu na Tvrđavi. Konačno, organizatori su se, po običaju, potrudili da „izmešaju karte“ kada je u pitanju raspored bina, a novinu u „festivalskom špilu“ predstavljaće takozvana voajerska bina, odnosno Peepshow stejdž, gde će za ulaz pored dobre volje biti potrebna i lična karta. Iako još uvek nije poznato šta tačno Exit nudi onima koji bi da „virnu kroz ključaonicu“, najavljen je erotski bioskop, muzika u istom maniru, ali će tim delom Tvrđave defilovati i zavodljive plesačice, gošće u

Ulaznice mogu da se kupe isključivo na ulazima na festival, a četvorodnevna karta košta 10.990 dinara seksi autfitu, a sve to uz akcenat koji je stavljen na „intimnu atmosferu“.

Dan prvi, četvrtak: Povratak otpisanih i tračevi na kriške Ukoliko biste nekome rekli da će ovogodišnje izdanje Exita, makar kada je u pitanju Main stage, otvoriti malo poznati sastav „Kriške“, koji je prvi album objavio tek prošle godine, verovatno bi vaš sagovornik pomislio da je reč o neslanoj šali. Međutim, ovaj alternativni rok bend koji je svoju reputaciju izgradio dosta brzo zahvaljujući inovativnom pristupu muzici, predstavlja samo putić u „festivalsko grotlo“ koje sledi.

Odmah posle njih, scenu

preuzima „Gossip“, energični post-punk sastav na čelu sa harizmatičnom frontmenkom Bet Dito, da bi potom pred Exitaše iskoračile hodajuće legende a.k.a „Duran Duran“.

Za one koji preferiraju domaću scenu u četvrtak su najavljeni i nastupi Block Out-a i Ede Majke na Fusion stejdžu, dok će za đuskanje na Disco Stejdžu biti zaduženi “AVICII”.

Dan drugi, petak: Toy Dolls u magnovenju Iako su organizatori za petak pripremili paklen program kada je u pitanju glavna bina, nije teško pogoditi da će se srpski čavrljati isključivo oko Fusion stejdža, gde bi ludnica trebala da počne nastupom beogradskog

Četvrtak, 12. jul 2012. indi pop sastava „Jarboli“, koji će binu ustupiti slovenačkohrvatskoj pank atrakciji koja je slavu stekla pod imenom „Lolobriđida“. Nešto starije Novosađane će sa Štranda ili gradskih bašti kafića ka Tvrđavi poterati prepoznatljive numere Toy Dollsa, britanskog pank sastava koji žari i pali već više od trideset godina, da bi potom scenu preuzeli ništa manje antologijski „Goblini“. U isto vreme, na Mejn stejdžu posetioci će uživati u nastupu sastava “New Order”, kao i njujorških magova disko i haus zvuka poznatih kao „Hercules and love affair“.

Dan treći, subota: Erykah Badu nema Plan B Groznicu subotnje večeri zasigurno će izazvati nastup Erykah Badu, američke soul dive koja se može pohvaliti sa čak četiri Gremija i pregršt drugih prestižnih nagrada.

Da na festivalu, a naročito u njegovom udarnom danu, ne budu zapostavljeni ni reperi, pobrinuće se Ben Dru, glumac, tekstopisac i pevač poznat pod pseudonim „Plan B“. On se u muzičke mainstream krugove probio pesmom revolucionarnog karaktera „II Manors“ koja je objavljena (iz našeg društvenopolitičkog ugla simboličnog) 9. marta, a koja je veoma

brzo stekla status nezvanične protestne himne britanskog proleterijata. Na glavnoj bini će gužvu izazvati i Suicidal Tendencies, američki hard core sastav čiji su koncerti u „dobra stara vremena“ zabranjivani, a oni tumačeni kao propalice. Za one kojima tvrđi zvuk ne prija, tu je Miss Kitin na Dance Stejdžu – reč je o jednoj od najtraženijih di džej dama današnjice.

Dan četvrti, nedelja: Kad Cane zagreva za Ganse Od kako se u subotu ujutru pogase festivalska svetla na Tvrđavi, u gradu će verovatno dominirati samo jedna tema: nastup “Gansa”

na završnoj večeri! Ipak, pre nego što čuveni sastav mahne raspomamljenoj masi sa bine, dlanove posetilaca pokušaće da zagreju Partibrejkersi na čelu sa legendarnim Canetom, a svojih pet minuta na glavnoj bini dočekaće i „Žene kese“.

Oni kojima Axl Rose i ekipa nisu po ukusu, „utehu“ će pronaći na Dance stejdžu, u nastupu Marka Nastića i Dejana Milićevića, premda organizatori u programu apostrofiraju i „The Playground Syndicate“, čiji je nastup najavljen kao „užitak za sva čula“, a predstavlja poklon bratskog festivala“Bestival“, koji se održava u Engleskoj.

Tomislav Lovreković

Suba stejdž i ove godine

Četvrtu godinu zaredom, Suba stejdž, posvećen novosadskom kompozitoru zavidne svetske karijere, Mitru Subotiću Subi, predstaviće umetnike iz različitih zemalja. Sutra ovde dolazi jedna od najzanimljivijih evropskih dens etiketa “Boemklatsch records” dok je subotu tu ruski andergraund. Na Subi će nastupiti i alternativni sastav iz Mađarske, Volkova Sisters, najvrelija španska elektronska atrakcija – The Zombie Kids, novo čedo najboljeg bliskoistočnog didžeja pod imenom Jade, The Middle Beast, kao i Playground Syndicate.

Novine novosadske

29

Pregled nedelje

30

Novine novosadske

Tropsko leto izmamilo Ä?esme na ulice

Četvrtak, 12. jul 2012.

Pazar...

Pune ruke posla...

Bostandžije

Za nekog odmor...

Turisti...

Zaštita od sunca... Čamac je spreman...

Uživanje...

Novine novosadske

31

Pregled nedelje Podnaslov rubrike

32

Novine novosadske