Novine novosadske broj 12

BESPLATNI NEDELJNIK

Istraživanje

Kulturno

Novosađani, po istraživanju koje je za Novine novosadske radila agencija “Door2Door”, najčešće “časte” saobraćajce, a preko reda bi svuda, ako je moguće.

Posle burnih reakcija zbog nedodeljivanja nagrada na ovogodišnjem festivalu, organizatori odbijaju optužbe da je Pozorje u krizi.

Koliko smo skloni korupciji?

Sterijino pozorje daleko od krize

Novine novosadske Četvrtak, 14. jun 2012.

NS info

Ispovest bivših zavisnika

Broj 12

Pet upitnika nad Novim Sadom

U radu, međusobnom pomaganju i druženju uspeli da nađu izlaz iz heroinskog pakla

intervju

Miroslav Vesković, novi/stari rektor

Pred Univerzitetom su novi izazovi!

NS šorom

Vesela ekipa iz Pariske komune

U ovoj novosadskoj ulici pronašli smo komšije koje se i dan danas druže, poštuju i pomažu

Jedan od nas

Ištvan Farkaš

Intelektualac, predsednik sindikata, novinar, pisac, publicista, sakupljač sekundarnih sirovina...

Šta koči grad? strana 6

Vodimo vas

Ludilo za vikend

– počinju Tamburica fest i Cinema city!

Iz SVA lazi četvrKOG tka

Novine novosadske

Sadržaj

Četvrtak, 14. jun 2012.

Reč urednika

Aleksandar Vukovac

Vrzino kolo

J

Golobradi tamburaši oduševili publiku na koviljskoj Rakijadi Tema broja 6 Pet novosadskih pitanja koja decenijama čekaju odgovore

NOVOSADSKIM šorom 22 I danas postoje komšije koje se druže, pomažu i poštuju

NS info 8 Ispovest bivših heroinskih zavisnika 10 Bez master diplome neće moći da rade A VI, KAKO STE? 16 Koliko ste skloni korupciji?

Reportaža 24 Novine novosadske na rakijadi u Kovilju kulturno 26 posle burnog završetka pozorišnog festivala

Jedan od nas 18 ištvan farkaš - predsednik sindikata sakupljača sekundarnih sirovina

Zabavno 30 Pregled nedelje u slikama

direktor novina

Fotografije

Štampa

Petra Zdjelarić

Aleksandar Kamasi

Color Print d.o.o., Novi Sad,

Glavni i odgovorni

Telefon redakcije

Mileve Simić 27 tel: +381 21 6417 333

urednik

+381 21 310 15 21

IZLAZI SVAKOG ČETVRTKA

Aleksandar Vukovac

Mejl redakcije

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Redakcija

redakcija@novinenovosadske.rs

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

Tomislav Lovreković, Duško

Osnivač i izdavač

ISSN 2217 – 7388

Domanović, Ivana Kupek i saradnici

Maxim&Co, Novi Sad, Bul. M. Pupina 9

COBISS.SR – ID 267768071

+381 21 4750 800

edno od osnovnih prokletstava novinarskog zanata je što je onaj ko se njime bavi uglavnom uvek posmatrač, hroničar onoga što se dešava – ili NE dešava oko nas.

Napišeš temu, upozoriš javnost, misliš da si nešto uradio, nekad i uspeš, ali najčešće ti se ista tema pojavi za mesec, dva, godinu, dve, tri... Ove nedelje na nekim od udarnih strana naših novina bavimo se upravo temama kojima smo se nebrojeno puta bavili, ali su naše priče, baš kao i silna obećanja, otišle u prazno. Liste čekanja u vrtićima postale su redovna stvar i taman se roditelji naviknu na to da moraju da traže vezu, plaćaju bebisiterke, snalaze se kako znaju i umeju, pojavi se neko od gradskih čelnika, neko iz uprave “Radosnog detinjstva” i najavi da će biti mesta za svu decu. A onda, sledeće godine, dođe upis i opet famozne liste i opet podsećanje na to koliko puta smo slušali planove, inicijative, predloge...

Slično je i sa nekim drugim temama. Ako pitate stručnjake koji se u ovom gradu bave ekologijom, čućete da se u Dunav svakog sekunda izlije kubik i po kanalizacije, ali para za prečistač otpadnih voda – nema. Novi Sad je nekad bio industrijski grad i toga se uvek zgodno setiti kada se priča o budućim investicijama, projektima, privredi. Ali, dalje od lepih želja se ne odmičemo već decenijama. Izborne kampanje dolaze i prolaze, vlasti se smenjuju, svima su prioriteti jasni – privlačenje investitora i pokretanje privrede, bezbednost za sve Novosađane, zdrava životna sredina, promocija “Srpske Atine”, čiji se nadimak toliko izlizao da mnogi više i ne pomišljaju da je tako zovu... I šta sad? Ništa. Mi novinari ćemo nastaviti da pišemo o svemu što tišti Novi Sad, oni koji se nešto pitaju će verovatno svim silama da se trude da navuku neke pare i pokušaju da ispune bar neka od datih obećanja, građani će u kojekakvim istraživanjima i anketama da pričaju šta ih muči i tako u krug. Dok ne prođe kriza, dok ne uđemo u Evropsku uniju, dok ne postanemo evropska prestonica kulture, dok tenderi ne postanu “pošteni”, dok zakoni ne počnu da se sprovode, dok politički kadrovi ne budu potpuno namireni i podmireni, dok stručnjaci ne preuzmu glavnu reč, dok klinci ne prestanu da se ubijaju po ulici i ne počnu da uče, dok evro ne prestane da raste, dok...

Zvuči realno? Ma sto posto.

Novine novosadske

3

Pregled nedelje Aktuelno Deca opet na čekanju, grad opet obećava

Vrtići tesni za sve novosadske mališane

I

z godine u godinu u novosadskoj Predškolskoj ustanovi “Radosno detinjstvo” ponavlja se ista priča. Dve ključne reči su “lista čekanja”. I svaki put kada krene upis, novinari pišu o istoj temi – nedovoljnom broju mesta za sve novosadske klince.

A obećanja pljušte svake godine– i niko još nije javno rekao da ga je zbog toga sramota. Proteklih dana dobili smo nova obećanja i “staru” listu čekanja.

Ovog puta će listu da “anuliraju” Novinski stupci su proteklih godina redovno imali naslove u kojima, što političari, što uprava “Radosnog detinjstva” (čitaj direktor), najavljuju da će naš grad biti prvi u Srbiji koji će ukinuti liste čekanja, a onda, po pravilu, te iste liste demantuju date najave i opet budu pune dečijih imena. Ovog puta, direktor Predškolske ustanove Borislav Samardžić opet je obećao da će “lista čekanja biti anulirana”. Ne sumnjamo u njegovu dobru nameru, ali postavljamo pitanje koliko je realno tako nešto, budući da se i ovo Samardžićevo obećanje, zasniva na obećanjima gradskih vlasti, koje su se u proteklom periodu po pitanju vrtića pokazale nedoslednim. – Rebalansom budžeta imamo obećanje od grada, kao osnivača, da ćemo dobiti nedostajuća sredstva za završetak radova na novom vrtiću u Radničkoj ulici pa će 500 dece tamo moći već od jeseni da bude upisano – istakao je Samardžić, uz napomenu da se pomenuti rebalans budžeta očekuje posle zasedanja Skupštine grada, 29. juna. Interesantno je da je lista čekanja, po poslednjim rezultatima upisa u “Radosnom detinjstvu”, smanjena sa 2.300 na svega 500 dece, baš koliko može da stane u budući vrtić u Radničkoj, koji roditelji čekaju kao ozeblo sunce. Čekalo se i prethodnih godina, ali uzalud. O izgradnji vrtića u Radničkoj pričalo se još 2009. godine, ali u budžetu za 2010. godinu nisu obezbeđene pare za to. Nove najave gradske vlasti su upućivale prošlog proleća, a vrtić je trebalo da počne da se gradi u maju, pa u julu, pa u avgustu, da bi konačno radovi počeli krajem decembra. Gradonačelnik Igor Pavličić je tada istakao da bi prva faza radova trebalo da bude završena do marta, a druga do kraja ove

godine, rok za prvi deo radova je pomeren na april, a drugi rok je skraćen na oktobar. Ovog puta u priči je čak i septembar, ako je verovati priči.

Vlasti još uvek nema Skupština grada, dakle, kako je najavljeno, zaseda krajem ovog meseca. Realno je moguće da će pomenuta odluka o rebalansu budžeta kojom treba da se izdvoje dodatna sredstva za vrtić u Radničkoj ulici biti usvojena, budući da je već najavljeno ko će imati većinu u gradskom parlamentu (DS,SPS,LSV), ali ništa nije potvrđeno dok odbornici ne glasaju. S druge strane, problem je i to što se još ni izbliza ne zna kakva će biti struktura buduće gradske vlasti, a o pregovorima između čelnika stranaka na lokalnom nivou se proteklih dana javno ni ne priča, ostali su potpuno u senci republičkih dogovora i pregovora o vlasti. A dok ne dobijemo vlast, pod ogromnim je znakom pitanja i budžet, odnosno njegova preraspodela, pa samim tim i najavljeni završetak najavljenog vrtića

Za privatne vrtiće nema subvencija Niti će ih ikad biti, rekli bi skeptici. U više navrata vlasnici privatnih vrtića u gradu su predlagali da ih grad subvencioniše u istom procentu kao i “Radosno detinjstvo”, kako bi novosadski roditelji mogli i tamo da upisuju decu pod istim uslovima. Čak su i gradske vlasti početkom 2010. godine podržale ovaj predlog, ali su istakli prepreku. – Razlog zbog kojeg subvencionisanje još nije počelo je u Zakonu o predškolskim ustanovama, po kojem se mogu

4

Novine novosadske

finansirati samo ustanove čiji je osnivač grad – izjavio je još tada, pre dve godine, član Gradskog veća zadužen za finansije Živko Makarić. Priča nije realizovana do dana današnjeg, kao ni ukidanje famozne liste čekanja. Ako je opravdanje to što i u drugim gradovima postoje liste čekanja, to što je ekonomska kriza, to što zakoni i podzakonski akti ne bivaju usvojeni na vreme, a onda se, neretko, i ne sprovode u praksi, onda je situacija u kojoj za gomilu novosadske dece nema mesta u vrtićima iz godine u godinu potpuno opravdana.

Aleksandar Vukovac foto: Jeliva

Samo se treba zaposliti – ništa lakše?

Direktor “Radosnog detinjstva” Borislav Samardžić je, inače, rekao još jednu zanimljivu stvar, da je Novi Sad jedini grad u Srbiji u kom se na listi čekanja nalaze deca čiji su roditelji nezaposleni i dodao da u Beogradu deca takvih roditelja ni ne idu na listu. Sjajno, samo što mi ne živimo u Beogradu, nego u Novom Sadu, pritom očigledno nema puno brige za to da li roditelji sa malom decom mogu da nađu legalan posao, odnosno koliko njih radi neprijavljeno, a decu nemaju kome da ostave na čuvanje.

Četvrtak, 14. jun 2012.

Zemlja zatrpala radnike

Inspekcija potvrdila predsednikova diploma validna

Traže se odgovorni za nesreću

P

rošlonedeljna tragedija u kojoj je jedan radnik poginuo, a drugi teško povređen prilikom izgradnje kanalizacione mreže u blizini Veterničke rampe kada se na njih obušila velika količina zemlje, još jednom je pokrenula pitanje bezbednosti na radu i zaštiti ljudi na gradilištima.

Prema nekima, samo pukim slučajem došlo je do nesreće, a prema drugima, u pitanju je ljudski faktor, odnosno neodgovornost i loše obezbeđeno gradilište.

Bez obzira na to što je istražni sudija Ana Stamenić nakon tragedije izjavila da “postoje elementi za krivičnu prijavu za teško delo protiv opšte sigurnosti protiv odgovornih u kompaniji koja izvodi radove”, Stojan Vujko direktor firme ’’Milenium tim’’, tvrdi da je to preduzeće ispunilo sve potrebne uslove

i preduzelo sve potrebne mere zaštite radnika. Imamo građevinsku dozvolu, elaborat o uređenju zemljišta, prijavu radova i imenovanog odgovornog izvođača radova, a svi zaposleni su uredno prijavljeni, imaju prethodni i periodični zdravstveni pregled i zadužena zaštitna sredstva u skladu sa zakonskim regulativama – izjavio je Vujko uz napomenu da sledi interna istraga koja će “utvrditi da li je bilo propusta na gradilištu, ili je posredi ljudski faktor”.

Podsetimo, u nesreći na gradilištu u Ulici Pavla Vujisića, život je izgubio Milosav Đorđević (47) iz Loznice, a Petar Plavšić (43) iz Temerina zadobio je teške telesne povrede. Na sreću, on se oporavlja u Kliničkom centru Vojvodine.

I. Kupek

Policija se pohvalila

Manje krivičnih dela u Novom Sadu

N

ovosadska policija je u proteklih godinu dana povećala procenat rasvetljenih krivičnih dela, a ujedno je i broj tih dela smanjen. Prema rečima zamenika načelnika Policijske uprave Novi Sad Stevana Krstića, može se reći da su rezultati koje je u prvih šest meseci ostvarila ta institucija zadovoljavajući, iako još formalno nije urađena analiza učinka u prvom polugodištu. Zanimljiva je i činjenica da se na konkurs koji je PU Novi Sad raspisala za prijem 80 novih službenika, a koji je završen početkom

juna, javilo 1.200 kandidata. - Verujem da će angažovanjem tih novih službenika bezbednost u Novom Sadu biti podignuta na još viši nivo – istakao je Krstić na svečanosti koja je održana prošle nedelje povodom obeležavanja slave MUP-a i Dana policije.

Svečanosti je prisustvovao veliki broj zvanica među kojima i gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić.

- Ovakve svečanosti su prilika da se sretnemo sa predstavnicima policije, da konstatujemo da je naša međusobna saradnja bila uspešna i da se dogovorimo kako u budućnosti da bude još bolja, jer je kvalitetna zaštita građana naš zajednički cilj i zadatak – izjavio je Pavličić. Na svečanosti su uručene nagrade službenicima PU Novi Sad za postignute rezultate, a nagrađeni su viši stručni saradnik Vidosava Lalatović, samostalni policajac Aleksandar Toroman, samostalni policijski narednik Branko Bates i rukovodilac grupe krvnih, seksualnih i saobraćajnih delikata Odeljenja Kriminalističke policije PU Novi Sad Nikola Lazarević.

I. Kupek

Prosvetna inspekcija utvrdila je verodostojnost diplome predsednika Srbije Tomislava Nikolića o stečenom visokom obrazovanju na Fakultetu za menadžment (FAM) u Novom Sadu i stručnom nazivu diplomirani menadžer, saopštili su sa tog fakulteta. Kako se navodi, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje uručio je FAM-u zapisnik o izvršenom inspekcijskom pregledu na tom fakultetu i Fakultetu za ekonomiju i inžinjerski menadžment u Novom Sadu od 3. maja ove godine, kojim je utvrdio da je diploma koju je izdao FAM verodostojna. Podsetimo, Liga socijaldemokrata Vojvodine zatražila je tokom preizborne kampanje od predsedničkog kandidata Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića da objasni na kojem je fakultetu diplomirao, jer javnost ima pravo to da zna. Ta stranka je zatražila od Nikolića da objasni građanima Srbije gde je diplomirao, s kojom ocenom, kako se odlučio potom za fakultet na kojem je završio master studije i šta mu je bila tema master rada.

Na šalterima policije Nema registracije kod mosta slobode Dokumenta za registraciju vozila više ne mogu da se predaju u šalter sali Policijske uprave Novi Sad na Bulevaru Oslobođenja kod Mosta slobode, no to, barem za sada, nije napravilo nove gužve. Građani moraju da ih predaju u ispostavama kod Satelitske pijace i na Bulevaru kralja Petra prvog, u kojoj se izrađeni dokumenti i registraciona nalepnica mogu i podići.

Sva ostala dokumenta koja izrađuje Ministarstvo unutrašnjih poslova predaju se i podižu na istim mestima kao i do sada. Podsetimo, skoro godinu dana već je u funkciji sistem za zakazivanje izrade dokumenata putem interneta, koji je zbog kvaliteta usluge i jednostavnosti upotrebe veoma dobro prihvaćen. Ukoliko treba da izradite pasoš, ličnu kartu, ili vozačku dozvolu, treba da odete na sajt www. euprava.gov.rs, napravite svoj profil, zakažete svoj termin, i time izbegnete gužve i čekanje u redovima.

Novine novosadske

5

Tema broja

Pet novosadskih pitanja koja decenijama

Izbori prošli,

problemi čekaju novu vlast Tomislav Lovreković

Kažu da grad od palanke i Bezbednost metropolu od varošice ne razlikuje samo broj stanovnika i institucija, već prevashodno prisustvo strategije razvoja – ako je ta tvrdnja istinita, onda je vreme da oni koji vode Novi Sad stave prst na čelo. Isti problemi provlače se kroz prethodnih nekoliko izbornih ciklusa, planovi postoje, najave takođe, ali upitnici i dalje stoje nad velikim brojem “novosadskih pitanja”.

Novine novosadske skenirale su pet glavnih nerešenih problema koje godinama tište sugrađane i nadvijaju senku nad sutrašnjicom grada.

Po mnogima, pitanje svih pitanja je bezbednost građana Novog Sada. Grad u kome novinske stupce gotovo svakodnevno pune vesti iz crne hronike, postaje metropola u svom najgorem obliku, jer ako se nešto ne promeni, biće teško bez straha izaći na ulicu ili otići u radnju. Već i vrapci znaju, rekli bi upućeni, da Novom Sadu nedostaje najmanje 400 policajaca, a nekad se dešava da noću ponekad grad od gotovo pola miliona ljudi čuvaju svega tri ili četiri policijske patrole. Uz to, da nije povremenih donacija grada, ni oprema koju imaju ne bi bila upotrebljiva.

Indikativno je i da Novi Sad već gotovo tri godine

6

Novine novosadske

nema načelnika policije, već tu funkciju po dužnosti obavlja Stevan Krstić, a rešavanje ovog problema ministar policije Ivica Dačić najavljivao je, pak čak i čvrsto obećavao nekoliko puta u javnim nastupima – ali do sada nije urađeno ništa.

Nakon višemesečnog insistiranja javnosti u kojem je prednjačio Aleksandar Jovanović, predsednik gradske skupštine, u januaru ove godine konačno je otvorena zgrada policije na Novom Naselju, a Ministarstvo unutrašnjih poslova raspisalo je u aprilu konkurs za 80 novih policajaca, koji su na obuci i koji će se zaposliti u ovoj stanici. To je jedini primer na kom se stvari pomeraju s “mrtve tačke”.

čekaju odgovore

Industrijska zona

Ukoliko bi neko sa strane posmatrao ovaj siže gradskih problema, verovatno bi mu se oteo zaključak: “ako Novosađane već nema ko da čuva i ako nemaju gde da se leče, onda valjda, makar, imaju gde da rade”. Međutim, stav naivnog posmatrača lako bi oborila konstatacija da građani Novog Sada zaista imaju gde, ali nemaju šta da rade. Nekada uspešna preduzeća i nosioci gradske, pokrajinske i republičke privrede stacionirana u industrijskoj zoni, danas su arhaične i napuštene ruševine, devastirane lošim privatizacijama, nestručnim rukovodstvom i stečajevima, a radni spiskovi su se sa stotina zaposlenih u većini slučajeva svela na dva “slova” – čistačicu i portira.

Da situacija bude još gora, pored toga što su nekadašnji velikani poput Jugoalata, Jugodenta, Petra Drapšina ili Novkabela bili prinuđeni da u ovom ili onom obliku stave katanac na svoju kapiju, u prethodne četiri godine gotovo nijedan strani investitor nije presekao vrpcu na novom objektu u Novom Sadu, a upravo je nedostatak investitora bila jedna od najglasnijih zamerki na račun gradonačelnika Pavličića.

I vlast i opozicija mahom su lamentirali nad sudbinom novosadske industrije, ne nudeći konkretna rešenja i predloge, ili su istupali sa bombastičnim najavama („hiljade i hiljade radnih mesta“), ljubomorno skrivajući od konkurencije i javnosti način na koji će ih ispuniti. Deo stručne javnosti i nevladinog sektora, međutim, smatra da industrijska zona nikada neće zaživeti u obliku u kojem je stariji Novosađani poznaju, ali i da je budućnost grada u IT sektoru, odnosno da Novi Sad može postati silikonska dolina ovog dela Evrope.

Četvrtak, 14. jun 2012.

Gradska bolnica

zahtevima pridružio i Siniša Sević, prvi čovek novosadskih Socijalista. Sević je u nekoliko navrata isticao ideju da, za početak, Vojnomedicinski centar na Petrovaradinu otvori vrata i civilnim osiguranicima kao što je to uradio VMA u Beogradu, ali je i napomenuo da u novosadskom Domu zdravlja postoje i stručnjaci i oprema koji bi bili korisni u budućoj Gradskoj bolnici.

Sa problemom, ali i sa rešenjem istih, upoznati su i saglasni i Aleksandar Kiralj, član Gradskog veća za zdravstvo i Atila Čengeri, pokrajinski sekretar za zdravstvo, ali niti jedan niti drugi nisu optimisti kada je u pitanju realizacija ove ideje, a pozitivni signali nisu dolazili ni iz prethodnog saziva Gradske kuće.

Glavni problemi su nedostatak novca i građevinskog zemljišta za izgradnju bolnice, a hiljade Novosađana koji mesecima čekaju lekarsku brigu koju uredno plaćaju, moraće da se strpe i dok se završe radovi na objektu Kamenica 2, pri Institutu za kardiovaskularne bolesti, kao i lamele B i C pri Urgentnom centru.

Centralni prečistač

više puta najavljivao početak radova na realizaciji ovog projekta. Idejni projekat i lokacija za gradnju određeni su pre tri godine, ali se od onda stvari nisu pomerile sa mrtve tačke, a kao glavni razlog za prolongiranje radova navođen je nedostatak novca.

Cena projekta, u izjavama Pavličića i gradskih zvaničnika, varirala je od 60 do 100 miliona evra, a kao jedno od mogućih rešenja spominjana je i mogućnost da se taj poduhvat izvede uspomoć strateškog partnera iz inostranstva, kroz javnoprivatno partnerstvo. Zasad, od toga – ništa.

Za specijalističke preglede kod oftalmologa, interniste ili neuropsihijatra se u novosadskom zdravstvu čeka po nekoliko meseci, dok Novosađani na red za pojedine intervencije u Kliničkom centru Vojvodine stignu tek posle godinu i po ili dve.

Samo zakazivanje već godinama je kao onomad zakazivanje termina za izradu pasoša i ličnih karata, pa ljudi da bi dobili priliku da ih pregleda lekar specijalista u Pokrajinskoj bolnici, po celu noć provode ispred Poliklinike u jezivo dugačkim redovima. U takvoj situaciji, svi se već odavno slažu da je Novom Sadu potrebna Gradska bolnica, „privilegija“ koju, na primer, uživaju Sremska Mitrovica, Kikinda i Zrenjanin, ali je za nju uprkos brojnim najavama i inicijativama uskraćena vojvođanska prestonica.

Ovu priču, gurnutu pod tepih, da tamo „odstoji“ još koju godinu, krajem prošle godine oživela je Liga socijaldemokrata Vojvodine, uvrstivši projekat Gradske bolnice u Regionalni prostorni plan pokrajine. Tada je Maja Sedlarević, funkcionerka LSV, istakla da bi „volela da vidi i čuje koji je to političar protiv toga da Novi Sad, sa toliko stanovnika, dobije svoj kliničko-bolnički centar“, dodajući da bi taj projekat koristio i Vojvođanima, jer bi rasteretio i oslobodio kapacitete Kliničkog centra Vojvodine.

Ligaši su tada isticali da će ovaj projekat biti prioritet nakon izbora, a nedavno im se u takvim

U Novom Sadu se već godinama ne prečišćava niti jedan litar otpadne vode, pa se one praktično direktno izlivaju u Dunav i to u neposrednoj blizini izvora pijaće vode, o čijoj smo ugroženosti detaljno pisali u prošlom broju i na našem portalu.

Baš zato, Centralni prečistač otpadnih voda vodi se kao kapitalni projekat gradske vlasti još od 2009. godine, od kada je u tom svojstvu istaknut i na zvaničnom gradskom sajtu, a Igor Pavličić je

Koncertna dvorana

Najava gradskih vlasti da će Novi Sad konkurisati za laskavo priznanje Evropske prestonice kulture 2020. godine, kod dela kulturnih radnika izazvala je podsmeh i nevericu – stanje na terenu ukazuje da „srpska Atina“ u dvadeset i prvom veku nema adekvatan koncertni prostor, muzeji su u

katastrofalnom infrastukturalnom i finansijskom stanju, Akademija umetnosti prokišnjava, a tri gradska pozorišta kakva-takva ulaganja doživela su lane posle višedecenijskog propadanja.

Grad je obećavao da će ovaj problem rešiti rekonstrukcijom Ranžirne stanice, posle toga je bila u opticaju adaptacija Eđšega, a jedno vreme se razmatrala i promena namene neke od napuštenih novosadskih kasarni.

Dok gradske vlasti većaju, novosadski muzičari, studenti Akademije i učenici „Isidora Bajića“, jedne od najnagrađivanijih muzičkih škola u ovom delu Evrope, vežbaju po toaletima i nastupaju na improvizovanim binama u neakustičnim i skučenim prostorijama, a društvo na sceni im prave lavori za kišnicu.

Novine novosadske

7

NS info

Ispovest bivših heroinskih zavisnika

Podrška i ljubav –

jedini izlaz iz pakla droge Prema nezvaničnim procenama, u Novom Sadu postoji oko pet hiljada intravenskih narkomana, iako pretpostavke kažu da je taj broj daleko veći, te da se, da zlo bude gore, iz dana u dan povećava. Jedna od organizacija koja zavisnicima već četiri godine nastoji da pomogne u izlaženju iz heroinskog pakla je Duhovnorehabilitacioni centar „Duga“, iz kojeg donosimo ispovest nekoliko Novosađana koji su iz tog pakla uspeli da izađu.

8

Novine novosadske

L

icemeri bi rekli „nas se to ne tiče“. Oni drugi, svesni toga šta narkomanija uistinu jeste, slažu se u jednom: može se desiti svakome. U narečenoj konstataciji, po mnogima, upravo i leži ključ za rešavanje problema. Elem, volja pojedinca da se iz pomenutog grotla izvuče sasvim često nije dovoljna, ukoliko uz tu volju ne postoji i podrška porodice, te šire društvene zajednice..

Pobuna protiv heroina

sam raskalašno, postao obestan. Kad sam prvi put uzeo heroin nisam znao da me čeka 17 godina muke, od čega sam se 14 godina drogirao, a tri pokušavao da se izlečim, uzimajući u isto vreme alkohol u ogromnim količinama, što je, naravno, bio još jedan loš izbor. Devet puta sam bio na medicinskom lečenju, ali sam tek ovde uspeo. Ovde sam pronašao ono što mi je najviše trebalo, a to je osećaj pripadnosti i ljubavi – priča Aleksandar, koji već nekoliko godina živi bez heroina, pokušavajući i drugima da pomogne u lečenju zavisnosti. – Ono što je meni bilo najvažnije kada sam ovde došao, i ono što je i svim drugim zavisnicima izuzetno važno, jeste to da smo u okruženju koje nas razume, među ljudima koji su pre nas prošli ono što nas na početku tek čeka, odvikavanje. Kad vidiš nekoga ko je ovde nekoliko meseci i ko više nema

Buđenje odgovornosti Jedan od članova osoblja Centra “Duga” koje se o zavisnicima brine, Aleksandar Janić Jana, a koji je ujedno bio i domaćin novinarima Novina novosadskih, kaže da je i sam bivši zavisnik, te da je rad u Centru njegov način pobune protiv heroina.

– Ja sam heroin počeo da uzimam kao relativno stariji, imao sam već 23 godine. Bavio sam se muzikom vrlo uspešno i dobro zarađivao. Živeo

Jedan od „domaćina“ u dvorištu Centra je i jedanaestogodišnji nemački ovčar Boni, Torito, Radenko, ili kako mu ko već ime nadene, a čija je uloga, veli Jana, daleko bitnija od „čuvarske“.

– Kad vidimo da neki od štićenika počinje da brine o psu, već znamo da smo na dobrom putu. Odgovornost prema drugim ljudima i prema životinjama je takođe ono što su mnogi od nas bili izgubili zbog droge – kaže Janić.

Četvrtak, 14. jun 2012.

problem sa kojim je došao, onda ti bude mnogo lakše da istraješ u svojoj odluci i da prebrodiš sve krize – priča Jana.

Aktivnosti u Centru, kaže, traju tokom celog dana, počev od ranih jutarnjih sati. Svaki od štićenika, u zavisnosti od sposobnosti, te stadijuma lečenja i zasluženog poverenja, zadužen je za neki od segmenata zajedničkog života. Poslovi koje obavljaju su najrazličitiji, to jest onakvi kakvi se obavljaju i u svakodnevnom „normalnom“ životu, kao što su održavanje dvorišta i voćnjaka, briga o higijeni, rad u kuhinji, te rad u perionici tepiha i automobila ili na razvrstavanju i pakovanju odeće za prodaju, čime se, između ostalog, obezbeđuju i

sredstva za egzistenciju i odvikavanje.

– To što na takav način obezbeđujemo deo sredstava koja su nam potrebna, to je samo jedan aspekt priče. Drugi, ništa manje bitan momenat je taj što se na takav način momci postepeno vraćaju normalnim aktivnostima, što se u njima iznova budi osećaj odgovornosti, kako za sebe tako i za druge – kaže naš domaćin, provodeći nas kroz prostorije Centra i upoznajući nas sa štićenicima, te sa dva upravo pristigla „veterana“, koji se vraćaju iz grada gde su delili letke, što govori o tome da su već u poodmakloj fazi odvikavanja i da uživaju poverenje koje im omogućava relativno slobodno kretanje. Četrdesetogodišnji Siniša Prodanović petnaest godina života proveo je konzumirajući razne droge, od „bezazlene“ marihuane do heroina, koji je ubrzo u potpunosti njim ovladao. – Mislim da nisam imao nikakvog posebnog razloga da počnem s drogom. Znatiželja i eksperiment, za koje sam kasnije shvatio da su zapravo budalaština i zlo.

Nakon toliko godina drogiranja nisam više znao ni gde idem, ni šta radim. U nedostatku novca, često sam pozajmljivao, ali i krao, pa se, jedno vreme, i sam bavio dilovanjem. Granica između droge i kriminala je vrlo tanka i svi smo je mi, uglavnom, bar jednom prešli – priča Siniša, inače apsolvent psihologije. Do odlaska na odvikavanje imao je ženu i knjigovezačku radnju. Kad je shvatio da mu se život pretvorio u pakao, odlučio je da i jedno i drugo ostavi, te da se posveti onome što je najvažnije – odvikavanju, na kom je uspešno zagazio u jedanaesti mesec. Njegov „kolega“ s deljenja flajera, dvadesetdevetogodišnji Petar Demitar, u Centru je već sedam meseci i čvrsto veruje da je na odvikavanju „prvi i poslednji put“. – Fraza koju mnogi vole da upotrebe kad govore o narkomaniji, a koja kaže „jednom narkoman – uvek narkoman“ , daleko je od istine.

Ja sam se u to uverio, kao i svi momci koji se u Centru nalaze. Uz veru i podršku koju nam pruža osoblje, i koju pružamo jedni drugima, znam da

Razbijanje predrasuda

Prema rečima direktora Centra “Duga” Mirka Bakočevića, pored redovnih poslova koje obavljaju, štićenici su na raspolaganju i svima onima koji žele da ih angažuju za selidbe, rad na njivi, krčenje tavana... – Takav rad, s jedne strane, pomaže njihovu resocijalizaciju, a s druge strane, pomaže i ljudima da razbiju predrasude koje imaju o bivšim zavisnicima. Svi koji nas angažuju su uvek izuzetno zadovoljni i često nas zovu opet. Jer, ovo su zaista sjajni momci i samo im treba pružiti ljubav i razumevanje i dati im šansu da se vrate na pravi put. I oni će tu šansu iskoristiti – kaže Bakočević.

ćemo svi uspeti – priča Petar. Kao tinejdžer se bavio muzikom, svirao nekoliko instrumenata, ali ga je loše shvatanje svega onog „što uz muziku ide“ dovelo na put sa kojeg je godinama pokušavao da se vrati.

– I ja sam zbog droge i za drogu radio sve i svašta, lagao, krao, varao, dilovao, zbog čega sam godinu dana proveo u zatvoru. Onda sam shvatio da to što živim jednostavno nije život. Probao sam da prestanem nekoliko puta, ali sam se uvek vraćao.

Sada sam siguran da sam uspeo. Čak mi je drago što mogu da pomognem novim momcima koji dođu, da ih ohrabrim onako kako su mene drugi hrabrili kad sam tek krenuo sa odvikavanjem.

Svi naši sagovornici napominju da je upravo podrška, te „lečenje ljubavlju“, ono što je najbitnije u odvikavanju. Podrške i ljubavi im u Centru, kažu, ne nedostaje. A kada ruku pomirenja pruži i porodica, izlečenje je bezmalo zagarantovano.

Centar “Duga” je osnovan 2008. godine, od strane Protestantske hrišćanske zajednice iz Novog Sada, a kroz njega je do sada prošlo više od šezdeset ovisnika o drogama. Trenutno se u Centru nalazi 11 bivših narkomana, ili bar onih koji čvrsto veruju da će bivši postati. Rad Centra pomažu Grad, javna preduzeća i pojedinci, a delom se finansiraju i sami, preko nekoliko delatnosti koje obavljaju. Poslednji u nizu pokušaja da se za rad Centra obezbedi dovoljno novca je i salon venčanica „London“, koji je nedavno otvoren u gradu.

Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

9

NS i nfo

najbolji izvor gradskih informacija

Budući profesori jezika u problemu

Bez master diplome neće moći da rade

T

reća generacija studenata koji se školuju po Bolonjskom sistemu stasava na Novosadskom univerzitetu, ali problemi sa neusklađenošću studijskih programa i tržišta rada i dalje su ogromni. Ovaj put, u procepu su studenti jezika, koji, iako su upisali akreditovane četvorogodišnje programe nakon čijeg završetka dobijaju zvanje profesora, neće moći da rade u školama dok se ne „ispruže“ oko 1.000 evra za master studije.

Diplomac engleskog jezika, devojka koja je želela da ostane anonimna, kaže za Novine novosadske da već dve godine ne može da nađe posao, a novca za master nema. – Ja sam fakultet upisala 2006. godine, a moji roditelji su podigli kredit kako bi me finansirali. Nakon toga, prešla sam na budžet i čistila godinu za godinom.

Kada sam dala uslov za treću godinu, čula sam za nebulozu prema kojoj ja treba da završim i master, iako je moj fakultet akreditovan, a ja sam ga upisala želeći da radim u školi. Sada sam dve godine bez posla, i planiram da putujem u inostranstvo, jer moja generacija ovde nema šta da traži – očajna naša sagovornica.

Šefica Odseka za srpski jezik i književnost Jasmina Grković-Mejdžor

kaže da je protestovala zbog ove odluke Ministarstva prosvete, ali da je dobila kratak odgovor da “studenti moraju da se prilagode zakonu”.

– Mislim da je nepravedno prema studentima koji su upisali fakultet pre donošenja pravilnika, ali mi zaista ne možemo ništa da uradimo po tom pitanju. Mi smo akreditovani za četvrorogodišnji studijski program nakon kog svršeni studenti dobijaju titulu profesora, na osnovu kog su oni i upisali naš smer. Ja sam mojim

Fudbal u kafićima

Uskoro velika regata

Protesti u prazno

Gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić dao je saglasnost ugostiteljima, koji imaju odobrenje za postavljanje letnje bašte, da postave audio i video uređaje u svoje lokale za vreme održavanja Evropskog prvenstva u fudbalu.

10

Novine novosadske

Sa 86 jahti u plovnom karavanu i oko 200 članova posade, regata preduzeća „Vode Vojvodine“ koja će se ove godine održati od 24. juna do 4. jula biće jedna od najvećih u Srbiji.

đacima sve otvoreno saopštila odmah po donošenju uredbe, protestovala, ali ništa ne mogu da uradim – na Ministarstvu je da izmeni propise i izađe im u susret – kaže GrkovićMejdžor za Novine novosadske.

Pomoćnik pokrajinskog sekretara za obrazovanje Branimir Andrić za celu situaciju, pak, krivi fakultete, koji se nisu na vreme uskladili sa novim studijskim programima. Prema njegovim rečima, Nacionalna služba za zapošljavanje na razgovore za

Nova signalizacija

Radnici “Puta” počeli su da postavljaju vertikalnu signalizaciju na 40 pružnih prelaza u Kaću, Budisavi, Pejićevim salašima, Futogu, Begeču, Veterniku, Kisaču i Stepanovićevu.

posao u školama šalje i kandidate sa završenim osnovnim studijama.

Andrić dodaje da bi svršeni studenti generacija koje su se našle „u procepu“ u slučaju otpuštanja ili diskriminacije na poslu zbog stepena obrazovanja trebalo da se jave Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje, koji će “apelovati da im se izađe u susret”.

M. Sovilj foto: A. Kamasi

Radovi u Petrovaradinu

Vodovod je počeo rekonstrukciju kanalizacije u Ulici Račkog u Petrovaradinu, koja će trajati naredna dva meseca, a narednih dana počeće radovi i u Šenoinoj ulici.

Četvrtak, 14. jun 2012.

Letnja goranska šema

Kampovi za školarce i studente P

okret gorana Novog Sada organizovaće ovog leta pet omladinskih kampova za decu, srednjoškolce i studente, a ova kampanja počinje eko kampom „Leto u Sremskim Karlovcima“ koji će se održati od 16. do 22. juna, a

namenjen je učenicima trećeg razreda.

Novosadski osnovci koji propuste karlovački kamp, imaće priliku da se druže, ali kako najavljuju organizatori i izgrade ekološku svest i steknu volonterske navike već nedelju dana kasnije, kada počinje četrnaesto

izdanje kampa „Testera2012“ u istoimenom odmaralištu na Fruškoj Gori. Mladi ljubitelji prirode verovatno neće propustiti šansu da krenu „Stopama pravih botaničara“ u istraživačkom kampu u Sremskim Karlovcima od 8. do 15. jula. Prijave za skup mogu poslati učenici srednjih škola, a srednjoškolce koji u to vreme nisu na grčkim ili crnogorskim plažama od 18. do 25. avgusta čeka i akcija „Sačuvajmo rit“, koja je najavljen kao „omladinski kamp preživljanja u prirodi“ sa brojnim zanimljivim radionicima

i eko kursevima. Konačno, letnju goransku šemu zatvara „Solarna akademija“, eko-seminar koji će se od 18. do 25. avgusta održavati u Sremskim Karlovcima i Koviljskopetrovaradinskom ritu, a pored ljubavi prema prirode, ulaznica na ovaj kamp biće ili srednjoškolska knjižica ili indeks. Kako i sam naziv kaže, Solarna akademija biće prevashodno posvećena korišćenju Sunčeve energije, a polaznici će za „diplomski“, uz stručnu pomoć, konstruisati mini solarnu elektranu.

Tomislav Lovreković

Novine novosadske

11

NS info

FTN usavršio detektor za bubice

Varanje na ispitu postaje test hrabrosti Nekada se u školama i na fakultetima varalo papirnim puškicama i knjigom ispod klupe. Sa napretkom modernih tehnologija, niske cene bežičnih bubica i njihova dostupnost dovele su do toga da akademci sve više koriste te uređaje kako bi položili ispite. Međutim, novosadski Fakultet tehničkih nauka još pre pet godina, izumeo je rešenje za ovaj problem, a u susret junskom ispitnom roku, takozvani „detektor za bubice“ je usavršen.

Koriste ih jer su dostupne Da bi se došlo do bežičnih bubica, nekada je bilo potrebno 80 evra, a danas svega deset. Trend polaganja ispita na ovaj način ne jenjava, ali ni namera fakulteta da tome stanu na put. Profesor Miloš Slankamenac sa Fakulteta tehničkih nauka za Novine novosadske kaže da je poslednjih godina evidentna ekspanzija korišćenja bubica i

Pojurili kao oprženi

Profesor Slankamenac ispričao nam je i jednu anegdotu u vezi sa polaganjem ispita na bubice. – Zanimljivo je da je jedan fakultet za menadžment u Crnoj Gori uzeo od nas detektor. Kad je pred sam početak ispita lokator počeo da signalizira da u prostoriji ima bubica i nakon tog jednog uhvaćenog studenta, pola amfiteatra je počelo da beži napolje – kroz osmeh prepričava Slankamenac.

12

Novine novosadske

potvrđuje da je tome doprinela, pre svega, niska cena iznajmljivanja, pa i kupovine. – Kupovina jedne bubice je sad prilično jednostavna, svuda možete da je nađete, preko oglasa i Interneta i koštaju od 50 do 100 evra. Kako bi stali na put nelegalnom polaganju ispita, stručnjaci sa novosadskog FTN-a izumeli su rešenje za te uređaje. – Postoje tri verzije aparata, a ovu poslednju smo nazvali univerzalni detektor jer hvata sve te frekvencije od interesa, odnosno one koje se koriste za prepisivanje sa bubica. Dakle, uređaj se uglavnom koristi preventivno, u smislu da se ispit ne počinje dok svi ne isključe telefone, to jest komunikaciju koja je neophodna za prepisivanje preko bubica. U slučaju da postoji komunikacija, uređaj upali sve lampice i vi sa maksimalne daljine,

iz amfiteatra sa daljine od 30 do 50 metara možete da detektujete i onog u poslednjoj klupi, ako postoji neka vrsta mobilne veze – objašnjava stručnjak koji je, kaže, “odlučio da bubicama stane na put”. Ovu metodu ne koristi samo fakultet tehničkih nauka, nego još nekoliko fakulteta, a interesovanje za detektor bubica pokazale su i zemlje u okruženju.

Ipak, ima i onih koji imaju detektor, ali ga ne koriste. – Generalno ne postoji neka regulativa da to postane obavezni deo kontrole polaganja ispita. Sve je po ličnom nahođenju. Čudi me da ministarstvo prosvete i nadležne institucije nisu ni razgovarale na tu temu. Ovaj problem je jako prisutan i u srednjim školama, a nijedna od tih ustanova nije uzela detektor, samo pojedini fakulteti. Mi ne možemo to promeniti, ako neko s vrha ne uradi nešto po tom pitanju – odlučan je Slankamenac. U ovom procesu postoji još jedan problem. Sve i da profesor prepozna sumnjivog studenta, on po zakonu nema pravo da ga pretrese. –Problem je što je to nova stvar i nije uređena pravilnicima. Niko nikog ne sme da skida na ispitu i to nam otežava da dokažemo da student vara bubicama – objašnjava profesor Miloš Slankamenac.

Bez obzira na posledice mnogi rizikuju

Ako vas uhvate da varate na ovaj način, može da usledi zabrana izlaska na ispite do godinu dana, pa i strožija kazna. Neke studente to ne plaši, pa zarad šestice u indeksu itekako rizikuju. Jedan, sada već diplomac sa novosadskog univerziteta, (ime poznato redakciji) kaže da je nekoliko ispita položio na taj način. – To su uglavnom predmeti koji me nisu zanimali, bili su užasno dosadni, a profesori

Četvrtak, 14. jun 2012.

@NoviSad

Twitter nikada ne spava

P su bez potrebe zahtevali da se zna mnogo detalja.

Meni je bilo lakše da iznajmim bubicu za 10 evra, angažujem kolegu da mi diktira i rešim problem.

Mada, priznajem, bilo me je strah svaki put, pa sam ipak učio, ukoliko budem morao iz nekog razloga da prekinem, da budem spreman. Ali, to mi je pomoglo utoliko da budem smiren i opušten, a verujte na znanje bih verovatno položio da sam odgovarao bez pomoći – iskreno za NN govori ovaj bivši student.

Ko je pametniji?

Na medicinskom fakultetu su odavno shvatili potrebu za detektorima jer su studenti ušne bubice gurali toliko duboko, da su posle uspešno završenog isipta imali mnogo veći problem. –Studenti su dolazili kod lekara da im izvade bubice, kako ne bi imali zdrvastvene probleme i posledice. Tako su lekari, kad su videli koliko im zapravo dolazi studenata, počeli da postavljaju pitanja kakvi su to studenti na Medicinskom fakultetu. – Proveravali su forume, raspitivali se insajderski na fakultetu i odlučili da stanu tome na put. Tada su od nas uzeli deset uređaja – prepričava Miloš Slankamenac. Kako navodi, na pojedinim fakultetima postoje ometači za mobilne telefone koju ubijaju signal pa je nemoguće telefon koristiti u tu svrhu. Oni, međutim, ne mogu da spreče varanje na ispitima jer je moderna tehnologija omogućila niz drugih uređaja pomoću kojih je moguće komunicirati, a koji ne reaguju na ometače. Zbog toga, fakulteti koji imaju ometače, uzimaju dodatno i detektore, jer su se uverili da to nije dovoljno rešenje. U susret još jednom junskom roku, detektor za bubice je usavršen, kažu na FTN–u, i to u tom smislu da osim mobilnih, danas on registruje i korišćenje bežičnih telefona, kao i toki vokija. – Ovaj uređaj pokriva sve što se koristi u tu svarhu prepisivanja. Ne možemo znati hoće li se pojaviti nešto novo, ali se trudimo da vodimo ravnopravnu bitku – završava naš sagovornik sa Fakulteta tehničkih nauka.

Biljana Gavrić foto: Aleksandar Kamasi

rotekle nedelje pratili smo domaću Twitter scenu i nismo bili preterano oduševljeni izborom, budući da je zatišje na političkoj sceni opredelilo one koje često pratimo da se više bave nekim ličnim temama. Bilo je, doduše, tvitova posvećenih izboru Vuka Jeremića za predsedavajućeg u UN, kao i inauguraciji novog predsednika Srbije, ali kreativnosti nije bilo mnogo. Međutim, našli smo finu kolekciju interesantnih objava na ovoj popularnoj društvenoj mreži, u najrazličitija doba dana i noći, pa, kao i u svakom broju, donosimo naš izbor za ovu nedelju.

Goran Ješić @GJesic Danas moram sudiji da objasnim zasto sam za Dveri rekao da su klerofašisti, nadam se da u međuvremenu nisu rehabilitovali Ljotića, inače..

IvanTasovac @IvanTasovac Exit i Guča se finansiraju političkim donacijama i prodajom alkohola, što u oba slučaja, medicinski gledano, izaziva bolesti zavisnosti...

IvanTasovac @IvanTasovac Stekao se utisak da ovde niko nikada i nije bio na vlasti, nego da su nam se svi koje već decenijama gledamo samo pričinili.

Bojan Đurić @BojanDjuricLDP Kako je ovo srećna i bezbrižna zemlja kad 15 nezadovoljnih Argentinaca koji protestuju na ulici dobije prilog na B92 Pokojna Mileva @PokojnaMileva Jel ovo Palma naručio Betovenovu Odu radosti na inaguaraciji?

Slobodan Milošević @sloba_milosevic Da je inauguracija Tome Nikolića veoma važan politički čin postalo je jasno kada su se pojavili Zorica Brunclik i Kemiš Slobodan Milošević @sloba_milosevic ”Vuk Jeremić izabran za predsedavajućeg Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija.” Ovo je veliki dan za celo Koralovo...”

Boris Barjaktarović @bbarjaktar Ako mediji nastave ovako, napraviće od Nikolića mučenika. A narod u Srbiji voli mučenike...

Nenad Čanak @XXLTulip Suviše je dugo biti “Srbin po zanimanju” bilo suviše unosno da bi ta praksa iznebuha prestala.

Rodoljub Šabić @RodoljubSabic Ako deca rastu u “zverinjaku” kakva će biti kad odrastu? Nasilju u školama bi se morali suprotstavljati krajnje energično Milan Đukić @MilanLiman Kaže mi keva ti si imao pet godina kad je Tito otišao, ja shvatim da je Tito otišao, nije umro, respekt:-) Nebojša Milenković @n_milenkovic ”Osuđujem političke partije. Naši političari već dugo nisu u stanju da teže bilo čemu osim tome da budu ponovo izabrani.” Jürgen Habermas Tamara Dragić @Tamaradra Ima li glupljeg pitanja od onog kad gurate dupla kolica, a neko vas pita: Jao jesu li blizanci?!

Sledeće nedelje stižu novi tvitovi, a vi čitajte Novine novosadske.

Jovan Stojanović Cope @Cope021 Mijatoviću prechka ti materina. Od tada fudbal ne gledam

Tomislav Lovreković

Novine novosadske

13

Intervju

Prof. dr Miroslav Vesković, rektor Novosadskog

Studenti moraju da žive bezbedno!

Dosadašnji rektor Novosadskog univerziteta Miroslav Vesković izabran je po drugi put na ovu funkciju. U intervjuu za Novine novosadske Vesković je poručio da će u narednom mandatu, koji počinje prvog oktobra 2012. godine, dovršiti započete i otpočeti nove poslove. U planu su novi domaći i međunarodni projekti, druga faza radova na izgradnji zgrade Rektorata i Tehničko-tehnološkog parka, kao i rešavanje pitanja bezbednosti studenata. Vesković, pak, nije konkretno odgovorio na pitanje da li će u kampusu biti podignuta memorijalna kapela za žrtve požara u „Laundžu“ i „Kontrastu“, rekavši da je to „samo jedan segment mnogo dubljeg problema“.

14

Novine novosadske

NNS Koliko ove godine ima mesta za brucoše na Novosadskom univerzitetu i šta se najviše traži?

MV Ove godine dobili smo saglasnost da na budžet upišemo 4.975 studenata i 3.575 na samofinansiranje. Ukupno, negde oko 8.550 mesta na celom Univerzitetu. Mi iz godine u godinu pokušavamo da pomerimo težište ka onim zanimanjima koja su tražena na tržištu - uz napomenu da i u tome pratimo strateška opredeljenja na nivou države i pokrajine. A to znači pomeranje fokusa na tehničko-tehnološke i prirodno-matematičke discipline. Fakulteti se takođe trude da ostave procenat slobodnih mesta za ona zanimanja koja su tražena na tržištu.

NNS Ima li šanse da školarine budu niže zbog loše ekonomske situacije u zemlji?

MV Univezitet u Novom Sadu u poslednje tri godine nije povećavao školarine. S obzirom na to da režijski troškovi i organizacija nastave nisu pokriveni novcem iz budžeta, školarine su umerene i iznose od 50.000 do 90.000 dinara.

Zapravo su manje od sredstava koja država izdvaja za jednog studenta na budžetu. Mi se u značajnoj meri trudimo da minimalno opteretimo studente na samofinansiranju. Međutim, bitno je reći da samo od studenta zavisi da li će biti na budžetu ili ne. Liste se prave svake godine i studentu koji je ove godine na budžetu ništa ne garantuje da će tako biti i sledeće. To zavisi samo od njegovog truda, rada i rezultata.

g univerziteta

Četvrtak, 14. jun 2012.

Na Univerzitetu ima 50.000 studenata i glavno pitanje njihovog života i rada upravo je pitanje njihove bezbednosti. Važno je sprečiti da se tragedije u „Laundžu“ i „Kontrastu“ ponovo dogode.

NNS Bolonjski proces je prošle godine obeležio deceniju postojanja. Šta je, po Vama, na Novosadski univerzitet donela Bolonja?

MV Suština ovog procesa je doprinos većoj efikasnosti studiranja i kreiranje produktivnih znanja. Dakle, znanje i studiranje ne smeju da budu sami sebi cilj. Znanje treba da bude produktivno i da stvara kompetencije koje kasnije mogu da se pretvore u tržišnu vrednost. Međutim, uvek postoje određeni nedostaci, a konkretno u našoj zemlji, mislim da je najveći problem to što nije urađen nacionalni okvir kvalifikacija. Danas imamo pomalo neobičnu situaciju da se jedan isti profil drugačije obrazuje od grada do grada, što dovodi do konfuzije. Mislim da je sad poslednji trenutak da se na ovo obrati pažnja.

NNS Da li je upisna politika u skladu sa brojem diplomiranih, tj. koliko od upisanih studenata završava fakultete po statistikama?

MV Mislim da se u poslednjih nekoliko godina bitno povećao broj studenata koji završavaju studije. Drastično je smanjena dužina studiranja, pa se tako na fakultetima na kojima se studiralo osam, sada studira po pet godina. A to je bio jedan od ciljeva Bolonjskog procesa. Kad je u pitanju Univerzitet u Novom Sadu, broj studenata koji su završili osnovne studije u tekućoj školskoj godini je 6.069, s prosečnim trajanjem studija 5,98 godina, a u istoj godini 1.964 studenata završilo je master. U proseku, svake godine upišemo oko 8.000 akademaca na osnovne studije, a na master oko 4.000 studenata. Broj studenata koji ispunjavaju svoje obaveze iz godine u godinu raste.

NNS Postavljeni ste na mesto rektora Univerziteta 2009. godine. U oktobru počinje Vaš novi mandat. Kako ocenjujete dosadašnji mandat i šta su Vam ciljevi za naredni period?

MV Univerzitet je ustanova koja traje, a rektori dolaze i prolaze. Svi oni ugradili su deo svog života u opstanak ove institucije svih ovih godina. S druge strane, u poslednje tri godine naš Univerzitet dobio je Svetosavsku nagradu Republike Srbije, kao najviše priznanje za rezultate u obrazovanju. Na to treba da budemo posebno ponosni. Nijednog trenutka, naravno, to ne treba pripisivati ovoj rektorskoj kandidaturi.

Naprotiv, to je priznanje svim ljudima koji su ugradili deo sebe za ovih pedeset godina, koliko traje naš Univerzitet, svim ljudima koji danas ovde rade, i studentima, naravno. Dobili smo i Novembarsku povelju Novog Sada. Trudili smo se da pokrenemo neke investicije unutar Univerziteta. Očekujemo da će, u nekoj bliskoj budućnosti, biti završena centralna zgrada Rektorata. Prva faza Naučno-tehnološkog parka je, praktično, završena. Očekujemo da će uskoro početi druga faza izgradnje, čime, zapravo, s jedne strane dobijamo nove prostore za korišćenje, a s druge šansu da se u okviru našeg Univerziteta formiraju domaće i strane kompanije.

Univerzitet se mora preduzetnički ponašati u narednom periodu. Drastično smo povećali broj međunarodnih i domaćih projekata. Čekaju nas promene u evropskom istraživačkom prostoru i ciklus projekata “Horizonti 2020”. Takođe smo preuzeli na sebe niz velikih projekata koji se odnose na razvoj Vojvodine i Srbije, bili smo zaduženi za rad na regionalnom prostornom planu Vojvodine, kao delu prostornog plana Srbije, a naši istraživači su bili glavni deo tima koji je radio Master plan Fruške gore. Nastavićemo ovim putem.

NNS Pokrenuta je inicijativa da se u Univerzitetskom kampusu podigne memorijalna kapela poginulima iz „Laundža“ i „Kontrasta“. Da li će Univerzitet podržati izgradnju te kapele?

MV Mi smo proteklih dana na Senatu Univerziteta u Zrenjaninu doneli odluku koja uvažava ovo pitanje, ali ga postavlja na malo širi nivo. Mi imamo 50.000 studenata na Univerzitetu i glavno pitanje njihovog života i rada upravo je pitanje njihove bezbednosti. Moramo biti svesni da ljudima koji imaju dvadesetak godina učenje

nije jedini deo života - oni se druže, zabavljaju, bave sportom... Upravo zbog toga formirali smo komisiju na nivou Univerziteta, čiji je zadatak da, sa najvišim predstavnicima gradova u kojima naši studenti studiraju, razgovaraju o pitanju bezbednosti studenata, njihovom kulturnozabavnom životu, sportskim aktivnostima, ali i pitanjima povodom tragedije u „Laundžu“ i „Kontrastu“. Ova komisija će upravo sa gradskim strukturama pronaći optimalna rešenja za to da život i rad studenata u kampusu i van njega bude bezbedan, da im obezbedimo adekvatan zabavni život, ponudimo kulturne događaje, što više sporta... Moja želja je da naš kampus iskoristimo na što više načina i da animiramo studente da što više vremena provode upravo ovde, što će biti naša politika i u budućnosti. Verujem da će, u komunikaciji sa svima onima koji imaju konstruktivne ideje, ova komisija iznaći optimalno rešenje. Moram da napomenem da smo mi državna ustanova koja ne raspolaže zemljištem, već ga samo koristi za one svrhe za koje je osnovana.

NNS Dakle, odgovor je da izgradnja kapele zavisi od komisije?

MV Komisija će razmatrati pitanja koja su široko postavljena. Vi ste postavili pitanje koje se odnosi samo na jedan segment. Dakle, mi moramo tom problemu mnogo šire da se posvetimo. Važnije je sprečiti da se tako nešto ponovo dogodi. Svi moramo da radimo na tome da studentima pružimo bezbedan život i studiranje.

U. Božović Foto: A. Kamasi

Novine novosadske

15

A vi kako ste?

Pitamo Vas – Koliko ste skloni korupciji?

Viski, parfem, čokolada...

I poneki dinar Godinama se rukovodimo iskustvom, a iskustvo nam baš i ne ide u prilog ako pogledamo korupcijsku praksu. U svesti velikog broja ljudi stoji osnovna misao “debela veza”, a mnogi imaju čestu potrebu da diskutuju kako se bez mita i korupcije nikad neće ništa postići. Pitali smo Novosađane koliko su skloni korupciji i dobili neke, ako pogledamo situaciju u društvu, krajnje logične odgovore.

Da je situacija zaista zabrinjavajuća govori i 64 odsto Novosađana ispitanih u istraživanju Agencije “Door2Door”, rađenom za Novine novosadske, koji smatraju da ne postoji ništa, ni u našoj zemlji ni u gradu, da se može odraditi na pošten način. Veru da samo svojom upornošću i trudom možemo postići sve ima samo šest odsto naših sugrađana, istih onih koji, kako navode, “još uvek veruju u neko bolje sutra”.

16

Novine novosadske

Kazna ili 10 evra?

Istraživanje agencije „Door2Door“ utvrdilo je da je najrasprostranjeniji tip korupcije među Novosađanima „čašćenje“ saobraćajne policije, da se, ako se ne mora baš, ne plate previsoke kazne. Iako je 53 odsto sugrađana izjavilo da nikada nije podmitilo saobraćajnog policajca, situacija se menja u tome što ističu da, ili nisu vozači, ili ne voze automobile.

Ostali ispitani Novosađani se dele u dve grupe, one

Koliko su, po vašem mišljenju, naše institucije korumpirane?

koji redovno, kad im se ukaže prilika, podmićivanjem izbegavaju velike kazne (10%), te one koji to retko čine (37%), kad se baš nađu „u problemu“ sa saobraćajnim policajcem.

Trećina doktoru da poklon iz zahvalnosti Kada je korupcija u zdravstu u pitanju, na naše pitanje da li su ikada „častili“ doktore, čak 67 odsto

Četvrtak, 14. jun 2012.

Koliko biste novaca dali nekome da vas preko veze zaposli?

Hvala, ja ću preko reda

64%

Čak 64 odsto ispitanika veruje da se danas ništa ne može uraditi bez „debele veze“ Novosađana je istaklo da smatra da nema potrebe „častiti ih“ što rade svoj posao, pa stoga nikad ni nisu.

S druge strane, možda statistički zanemarljiv procenat od 4 odsto ali veliki problem društva, čine oni koji su morali da plate da bi dobili odgovarajuću lekarsku pomoć, u najvećoj meri trudnice. Skoro trećina Novosađana (29%), redovno svom lekaru odnese neki poklon, smatrajući da to ne spada pod korupciju jer to čine isključivo iz zahvalnosti za ukazanu pomoć koju su dobili ili oni sami ili njihov član porodice.

Dokumente retko vadimo, međutim i tada je većini mrsko čekanje po ogromnim redovima te zato pribegavaju tome da nađu bilo kakvu „vezu“ kako bi što pre dobili traženo bez mnogo gubljenja vremena. Oko 60 odsto sugrađana u tim situacijama nalazi nekog poznanika, komšiju ili rođaka koji će im ubrzati proces izdavanja dokumenta, 15 odsto bi im se rado pridružilo ali ne poznaju nikoga ko im može pomoći, dok samo 20 odsto Novosađana smatra da to nije pošteno i spremno je da uredno čeka u redu ma koliko to potrajalo. U vremenu kada u našoj zemlji vlada velika nezaposlenost kruže priče da se do radnog mesta može doći samo njegovom „kupovinom“. Samo 19 odsto ispitanih kaže da ne bi dalo novac u te svrhe, smatrajući da je to nepošteno,

Neizlečiva navika

Po percepciji građana Srbije, kod nas je korupcija postala neizlečiv problem i retko ko se nada nekoj promeni na bolje. Takođe i u Novom Sadu su stvari po pitanju iste „bolesti“ manje-više iste po istraživanju koje je sprovela marketinška agencija „Door2Door“ za Novine novosadske.

Iako se mahom svi protive korupciji, ona je i dalje prisutna u ogromnoj meri, jer građani i dalje znaju da daju čokoladu da bi negde ušli preko reda, policajcu po jednu-dve „crvene“ da ne bi pisao kaznu, pa i kod lekara dosta njih kreće sa već nekim poklonom za doktora iako je on dužan da ih leči i već je plaćenza to.

za razliku od ostalih koji bi platili „stolicu“ u nekom od preduzeća samo da obezbede sebi redovna mesečna primanja. Čak 41 odsto anketiranih ističe da bi kupili radno mesto samo da imaju para za to, a isti je i procenat oni koji pare imaju, ali im mogućnosti variraju od hiljadu evra pa naviše. Pored ovakvih rezultata nije začuđujući ni podatak da niko od ispitanih građana nije smatrao da korupcija u našim institucijama ne postoji. Većina od 65 odsto kategorički je istakla da su nam sve institucije potpuno korumpirane, a ostalih 35 odsto veruje da “možda postoje i poneke poštene firme i preduzeća” i smatra da nam je društvo samo delimično korumpirano.

Miloš Turinski foto: Aleksandar Kamasi

47%

Skoro pola grada, tačnije 47 odsto Novosađana, je spremno podmićivanjem da izbegne saobraćajne kazne

Novine novosadske

17

Jedan od nas

Ištvan Farkaš, predsednik Sindikata

Piše knjige, a hrani se u kontejneru Oko 1.500 novosadskih porodica tavori na rubu života, baveći se sakupljanjem sekundarnih sirovina, kao svojom osnovnom delatnošću.

Nezvanično, još nekoliko stotina kuća od ovog posla izdržava se krišom, zbog mizernih penzija, ili usled nemogućnosti da na “pristojan” način išta zarade. Sve u svemu, u novosadskim kontejnerima svakoga dana svoj hleb nađe, ili ne nađe, dve do pet hiljada onih koje je zao usud primorao na življenje od tuđih ostataka.

Ištvan Farkaš, predsednik Sindikata sakupljača sekundarnih sirovina, i sam je jedan od njih. Mada njegova životna priča veli da zaslužuje mnogo više.

18

Novine novosadske

sakupljača sekundarnih sirovina

Četvrtak, 14. jun 2012.

Težak fizički posao

- Pre deset godina, ljudi su mogli kuće od kontejnera da zidaju. Sada jedva prežive.

Nažalost, ima i onih koji ne prežive. Inače, sakupljanje sekundarnih sirovina je jedan od najunosnijih poslova na svetu, na ovome su mnogi veliki igrači zaradili milione i milijarde. Ali, mi smo prva karika u tom lancu, do nas od toga ništa ne stiže. A mi radimo težak fizički posao. Ako neko misli da je lako, neka proba sam.

Uvek bio najbolji đak

Iz kontejnera na sastanak u Vladu

Rođen je u Somboru, 1962. godine. Iako dete razvedenih roditelja, živeo je u “normalnoj” porodici, u porodičnoj kući nastanjenoj brojnom rodbinom. Majka je radila u “Banetu Sekuliću”, a nakon propasti firme izdržavala je sebe i sina od izrade i prodaje suvenira. Ištvan je, kako nam priča, uvek bio jedan od najboljih đaka u razredu, kako u osnovnoj, tako i u Srednjoj pedagoškoj školi koju je završio, a od diplome na Višoj pedagoškoj deli ga tek završni ispit, koji je “ostavio za kasnije” kad je beda nahrupila na vrata. – Profesorica kod koje sam polagao rekla mi je da neću proći dok je ona živa, jer se nije slagala s mojim načinom rada sa decom.

Ja sam insistirao na radioničkom i individualnom radu, koji se danas primenjuje u najsavremenijim sistemima obrazovanja, a ona je tvrdila da to predstavlja unižavanje nastavničke profesije i autoriteta. Odlučio sam da sačekam, ali je kasnije već bilo kasno. Nakon majčine smrti, porodična kuća se obrušila, oni koji su imali alternativu su se raselili, a ja sam ostao bez igde ičega. U prvo vreme sam živeo povremeno kod raznih rođaka, ali mi je to onda postalo neprijatno. Napokon sam morao da prihvatim da sam beskućnik i da na sebe preuzmem sav teret koji to nosi – priča nam Ištvan. Jedno vreme je radio u somborskoj Fabrici akumulatora, dok nakon dve godine nije otpušten kao tehnološki višak. Sa sezonskim poslovima nije imao mnogo više sreće. Narečenu “sreću”, napokon je morao potražiti po somborskim kontejnerima. Činjenica da je kao srednjoškolac i student završio nekoliko kurseva novinarstva, te da je već honorarno sarađivao sa časopisima na srpskom i mađarskom jeziku i “tezgario” za Radio Novi Sad, kvalifikovala ga je da na pomenutom radiju 2002. godine potraži i posao. Nakon dobijenog obećanja, seli se za vojvođansku prestonicu, gde se iznova, privremeno, useljava u stan svojih rođaka. No, nije mu trebalo mnogo da shvati da je obećani posao tek prazna “politička korektnost”, od čije realizacije neće biti ništa.

Gostoprimstvo rođaka je, “zbog sramote”, morao da otkaže, a kontejneri su, opet, postali jedini izbor.

Privremen, mislio je tada.

- Što u Somboru, što ovde, na kontejnerima sam više od dvadeset godina. Za to vreme sam završio, pored već završenih kurseva novinarstva, još nekoliko kurseva koji se tiču medija, ljudskih prava i generalno civilnog sektora, te radio volonterski za mnoge nevladine i humanitarne organizacije za koje i danas radim. Član sam nekoliko romskih i aškalijskih udruženja u čije ime neretko pregovaram sa predstavnicima vlasti. Ipak, kad idem na sastanak u, recimo, Vladu Vojvodine, ja usput prevrćem po kontejnerima, ne bih li našao nešto da pojedem. Kad se vraćam, isto tako – veli Ištvan.

Dobar deo novosadskog života proveo je pod “Dugom” i drugim mostovima ovdašnjim, kao i u nekoliko napuštenih gradilišta, poput onog nikad

dovršenog dekanata Filozofskog fakulteta. Poslednje dve godine, zahvaljujući jednom svom prijatelju, a zajedno sa još sedam romskih porodica, koristi trošan sobičak u kući u Petrovaradinu. Dok kuća ne bude prodata. Struja je jedini luksuz koji uživa.

Vodu, kao i drugi ukućani, donosi sa Železničke stanice.

- Konkurisao sam za svaki posao za koji sam čuo.

Skoro niko nikada mi nije odgovorio, a čak i kad mi odgovore, budu zainteresovani za saradnju dok ne dođe do razgovora. Nikad mi nisu direktno rekli, ali sam siguran da je glavni razlog to što sam neuredan i što bukvalno smrdim, znam to.

Jednostavno, nemam uslova za drugačije. A trudim se, koliko mogu. Ponekad pronađem kupatilo, pa se pred razgovor maksimalno doteram, obučem veš maltene iz mašine izvađen, ali ni to ne vredi.

Nedavno su mi, u jednoj firmi, na portirnici rekli da dođem gore na razgovor. Kad sam se popeo tih nekoliko spratova, odjednom su mi rekli da je

Čoveka ujede nepoznat ker, pa ga neko obešteti. A kad te ujede čovek, nikom ništa Novine novosadske

19

Jedan od nas

Ištvan Farkaš

Pokvarena predizborna pašteta - Od hrane iz kontejnera se nikada nisam razboleo, a koliko znam nije ni bilo koji drugi Rom. Ne znam da li je reč o nekakvom stečenom imunitetu, prirodan svakako nije. Ipak, s druge strane, dešavalo se često da se razbolimo od humanitarnih paketa. Znam za nekoliko Roma, među kojima sam i ja, koji su se nedavno razboleli od pašteta i druge hrane koju je pred izbore delila Demokratska stranka, koja “nikada ne kupuje glasove”.

mesto popunjeno – priča Ištvan.

Radni dan mu, kaže, počinje ranom zorom, a za nekoliko sati obilaženja i prevrtanja kontejnera prepešači, jer bicikl nema, od 15 do 25 kilometara.

Svakog dana, po svim vremenskim uslovima.

Katkad štogod “ulovi”, katkad se vrati i praznih ruku. - Kao i svuda, i ovde je kriza. Ljudi sve manje bacaju, sve više gledaju da svoju staru stvar prodaju. I sve je više onih koji po kontejnerima i sami čeprkaju. Pored toga, zbog velikog broja sakupljača, i cena sekundarnih sirovina je daleko manja nego ranije. Ranije si, recimo, za kilogram bakra mogao obezbediti ručak za četiri osobe.

Danas to nije dovoljno ni za pola minimalnog obroka – kaže Ištvan. Kroz ruke mu mesečno, kako priča, prođe najviše tri do pet hiljada dinara “živih para”, iako katkad mesecima ni dinara ne vidi. Hrani se onim što pronađe u smeću, a cigarete obezbedi trampeći se za kakvu sitnicu iz kontejnera. Uprkos tome, nadu ne gubi.

20

Novine novosadske

Što u Somboru, što ovde, na kontejnerima sam više od dvadeset godina Preko sindikata do neke pomoći Zahvaljujući Gradskom odboru Sindikata sakupljača sekundarnih sirovina, u čijem osnivanju je učestvovao i čiji je predsednik, veruje da će i za njega, kao i za njegove kolege, doći bolji dani.

- Ovaj sindikat je za sada učinio bar to da postanemo vidljivi, a nadam se da će vremenom i nama biti bolje. Verujem da ću već za koju godinu uspeti da se malo sredim, da podignem nekakav kredit, pa bar garsonjeru da kupim. Da onda mogu i ja da pomognem nekome bez krova nad glavom, kao što su i meni drugi pomagali – priča Ištvan.

Najteže mu je, kaže, onih dana kad pomisli da izlaza nema, da je svaki napor uzaludan. Ipak, veli, u takvim trenucima se obično nađe neko da ponudi obrok, prenoćište, ili makar lepu reč. – Nedavno sam kopao po kontejneru, a neki manijak je krenuo da me s prozora gađa flašama sa zamrznutom vodom. Bilo mi je užasno, ne zato što sam se plašio, već zato što me to vređalo, ništa mu nisam uradio.

Onda je naišao neki čovek i pobunio se protiv njega, stao u moju zaštitu. Može izgledati čudno, ali takvi trenuci su mi najlepši u životu. Nije svet samo zao, ima i dobrih ljudi – veli Ištvan. Nažalost, onih drugih je sve više, pa posao na kontejnerima, pored toga što je prljav, postaje i sve opasniji. Ištvan, kaže, od nasilnika ne zazire, ume da uzvrati verbalno, ali i da pokaže da je i na fizičku odbranu spreman. – Ono što me tu često boli to su dvostruki aršini, pre svega policije. Kad god uzvratimo onome ko nas napada, mi smo i bez suđenja krivi, bez obzira na to što se branimo. Kad nekoga od nas neko prebije na kontejneru, navodno je reč o nepoznatoj osobi, koju nikada niko ne nađe. Kako to? Uostalom, čoveka ujede nepoznat ker, pa ga neko obešteti. A kad te ujede čovek, nikom ništa – veli Ištvan. Ali se trudi da veruje, kako u sebe, tako i u ljude, te da zlo u njima ne vidi. I, kaže, ne boji se budućnosti, jer “gore biti ne može”. – Ako mogu da utičem na stvari, onda ću uticati tako da budu bolje. Ako ne mogu, one će se svejedno desiti. Jedino što može

Pesnik i prevodilac

Ištvan Farkaš do sada je napisao i objavio dve knjige poezije, povremeno i sada piše, a jednu knjigu preveo je i sa mađarskog.

I dalje voli da pohađa seminare, kad god ima priliku, te da uči i saznaje. Prilikom svake selidbe, kaže, krupnije stvari, koje je u međuvremenu nakupio, uvek ostavi stanodavcima, u znak zahvalnosti. Ali se od svoje kolekcije Politikinog zabavnika nikada ne odvaja. On mu je, veli, neretko najbolji drug, katkad jedini.

biti gore od ovoga to je da se razbolim, ili da me neka slična nesreća zadesi. U tom slučaju mi ostaje državna skrb i život od socijalne pomoći, ali to mi je na poslednjem mestu. Čitavog života pokušavam sam o sebi da brinem i brinuću sve dok za to budem sposoban. A ne dam se, još uvek.

Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi

Lifestyle Preživeti šoping u Novom Sadu

Četvrtak, 14. jun 2012.

Jovana Balašević:

Kupujte sa osmehom i nosite sa stilom!

Za one koji prate modu, ili čak imaju para za svetski šoping, Pariz, London, Rim, Milano, poznati su kao svetski centri mode. Ali, uz malo mašte, strpljenja i dobrog raspoloženja i Novi Sad može da bude idealno mesto za kupovinu. Brojne svetske marke krase izloge i našeg grada, a u prodavnicama se mogu pronaći i odevni predmeti koji su kvalitetni, moderni, a pre svega pristupačni svakom od nas. Naša ekipa išla je u šoping sa dve Novosađanke.

- Divno je kad odeš negde u inostranstvo i kad imaš priliku da vidiš neke druge butike i da se modno “osvežiš” u nekom drugom gradu i to sve prija, ali naravno da nije neophodno da se ide u drugu zemlju da bi se kupila neka lepa i kvalitetna stvar – priča za Novine novosadske poznata novosadska glumica Jovana Balašević. Ona ističe da stvari samo treba pojednostaviti. – Mislim da smo upali u jedan grozan sistem, u materijalni beskrupolozni svet koji se ceni samo po tome šta ko ima na sebi i koji komunicira preko garderobe od glave do pete.

Mislim da tu dosta grešimo i da sve to treba mnogo da se pojednostavi. U prodavnicama možete da pronađete izuzetno lepe stvari koje su pristupačne i mislim da je Novi Sad dobar grad za kupovinu jer ima veliki broj radnji, butika, tržnih centara – ubeđena je Đoletova kći.

Sadu mogu se kupiti za oko 400 dinara, ali i za 3.000 dinara u zavisnosti od materijala, dizajna i proizvođača. Ista situacija je i sa haljinama koje mogu da krase nečiji ormar ukoliko izdvoji 2.000 dinara, dok za dizajnerski potpis kupci moraju da

Prodavačice u novosadskim buticima kažu da mnogi kupci često dolaze u prodavnice sa jasnom idejom šta žele da kupe. Međutim, ako vide neki lep komad garderobe koji je pristupačan, predomisle se i odluče se za neku sasvim novu odevnu kombinaciju. Veliki broj ljudi pažnju poklanja i detaljima, odnosno maramama, ešarpama, nakitu koji može upotpuniti odevnu kombinaciju za šta je potrebno izdvojiti ponovo od nekoliko stotina do nekoliko desetina hiljada dinara.

Jovana Balašević ističe da “nije bitno koliko košta ono što na sebi nosite već je sve u imidžu, osobenosti i karakteru”. – Ubeđena sam u to jer imam primer svoje majke koja šta god da obuče iznese sjajno, jer je sve upravo u toj strašnoj sugestivnosti koju vi imate ili nemate i to je zapravo bitna stvar. Stil je nešto što dolazi iznutra – zaključuje Balaševićeva.

B. Lovre foto: A. Kamasi

Može lepo i povoljno Njeno mišljenje deli i profesorica srpskog jezika Sonja Pavlović, s kojom smo o tome raspredali u jednom od butika. – Često obilazim prodavnice u Novom Sadu. Trudim se da stvari koje kupujem budu lepe, bitna mi je cena, ali mi je značajan i kvalitet garderobe. Važno mi je da mi garderoba stoji dobro, a nije mi presudno da je nešto moderno.

Ako nemam mnogo novca onda kupim jednu ili dve stvari i ne trudim se da za malo novca prepunim garderober već želim da budem umerena i zadovoljna kupovinom – kaže Pavlovićeva.

Obične majice od 400 do 3.000 dinara Cene garderobe u Novom Sadu su u rasponu od nekoliko stotina dinara pa i do nekoliko desetina hiljada. Majice koje nisu „markirane“ u Novom

tužne i neraspoložene, makar to bila neka sitnica, a to radim i ja. Međutim, ranije sam više novca trošila na kupovinu, a sada se trudim da to radim planski – čvrstog je stava ova Novosađanka.

izdvoje znatno veće svote. Mnogi se zato raduju sezonskim sniženjima kojih i u Novom sadu ima nekoliko puta tokom godine. – Obožavam, naravno, kao i svi drugi da kupujem na rasprodajama.

Presrećna sam kada nađem prelepe stvari po sniženoj ceni ili kada nađem stvari koje mi se dopadaju a vrlo su povoljne – veli Jovana Balašević.

Međutim, priznaje i da joj se, “kao i svakom ženskom biću”, dešava da vidi nešto preskupo i čemu ne može da odoli. – Takve stvari izbegavam, jer onda osećam da upadam u trend robovanja markiranim stvarima. Mnogi stručnjaci kažu da je povremeni odlazak u kupovinu pravi ventil za oslobađanje od stresa. Naša sagovornica Sonja Pavlović kaže da to izbegava. – Generalno, žene kupuju nešto kada su

Pre kupovine uključiti mozak

Istraživanja pokazuju da bez obzira na mesečna primanja, veliki procenat ljudi odluči da sebe obraduje kupovinom barem neke sitnice jednom mesečno, kako bi na taj način upotpunili svoj stil. Mnogi stručnjaci savetuju da pre odlaska u kupovinu dobro razmislimo šta nam je potrebno jer će nam šoping će prestavljati pravo zadovoljstvo, bez glavobolje, samo ukoliko prodavnice obilazimo sa jasnim ciljem i budžetom koji smo izdvojili za kupovinu. Dakle, bez obzira da li kupujete jednom mesečno ili jednom u nekoliko meseci, u šoping idite dobro raspoloženi, a svaki odevni predmet nosite sa stilom i osmehom.

Novine novosadske

21

Gradski

I danas postoje komšije koje se druže, pomažu i

Čika Rickova družina – proleteri iz Pariske Komune

U

gradu u kom se prve komšije neretko ne poznaju, niti jedan za drugog mare, te u kome se sve češće dešava da vatrogasci i policija pronalaze usamljene pokojnike kojima nedeljama niko na vrata nije pokucao, videti ljude koji se svakodnevno druže i jedni o drugima znaju bezmalo sve nije ni mala ni uobičajena stvar. Vesela družina penzionera i onih koji će to uskoro postati, stacionirana u jednom od kvartova Ulice Pariske komune, jedan je od retkih svetlih primera ljudskosti, sve češće izgubljene i zaturene po ćoškovima betonskih skalamerija.

22

Novine novosadske

Okupio ih badnjak, ne biraju praznike Sve je počelo 1993. godine, u vreme inflacije svega i svačega, kada je život valjalo ispuniti nečim što neće koliko sutra tek tako devalvirati. Grupa komšija sakupila se kako bi naložila

badnjak. Od tada, vele, slave sve što se slaviti može, ne birajući između verskih, državnih, komunističkih ili svetskih praznika, a u danima kad nikakvog kalendarskog povoda nema, povod se lako da pronaći, makar u činjenici da je Sunce izašlo, te da bi ga

I u dobru i u zlu

valjalo zaliti pivom, vinom, rakijom, ili ga u kotliću skrčkati. Poslednja u nizu proslava organizovana je za minuli 25. maj, nekadašnji Dan mladosti, a sada “rođendan” čika Ricka, negdanjeg tapetara i stožera ove družbe, pred čijom se garažom svakodnevno

A nije svaki dan za šalu rođen, niti su tu naši junaci da jedan drugom samo smicalice prave. Kad ustreba, svaki je tu za svakoga, da jedan drugom tugu rukom prijateljskom ublaže. Jednom godišnje, baš u ovo vreme, skupe se pred garažom, da koju “čašicu popričaju” i o Petikinom sinu, kog već tri godine u kvartu nema. – Budu tu i moji i njegovi drugari. Da se njega sete, a mene da uteše. Hvala im, veli Petika šapatom.

i poštuju

Četvrtak, 14. jun 2012.

Problemi sa zakonom

U kvartu su, vele drugari, dobrodošli svi, osim onih retkih koji se povremeno iznapijaju ko tetrebi, pa bi galamu da prave i kavgu da zadevaju. – Ovde su sve miroljubivi ljudi i niko nikad nije imao sukob sa zakonom. Čak ni Ricko, koji je kao mali pravio probleme, pa zbog toga bio u logoru. Sad mu se samo ponekad desi da mi lapi jabuku iz kese, al’ ja se pravim da ne vidim – kaže Bole, oprezno, da ga “kapiten” ne čuje.

okupljaju. Zašto “rođendan”?

- Čika Ricko je dete palih boraca i nakon Drugog svetskog rata bio je po domovima za nezbrinutu decu. Pošto je sva dokumentacija o njemu u ratu spaljena, niko nije znao kog datuma je rođen, pa je određeno da mu rođendan bude kad i Titu – priča nam Milovan, dodajući da je isti taj čika Ricko deo detinjstva proveo i u Jasenovcu, iz kog su ga, veli, “izbacili, jer se nepodnošljivo drao”. Na pomenutu opasku čika Ricko samo klima glavom uz smešak, dok pred njegovu garažu pristižu Petika, Ljubiša, Bole, Žića i Marko, trenutno jedan od retkih zaposlenih, ili bolje reći “nepenzionisanih”, koji je do onomad predstavljao “vezu za drva” u Zelenilu, a danas, kaže, ako ustreba, spreman je da svoje veze potegne i u Lisju. Puj-puj!

kojima je i higijena bitna vele da “kad kuva, čak i ruke pere”. – Dobro sad, pitanje je da li je najbolji, ipak sve radi pod mojim nadzorom – dodaje Ljubiša, od milošte zvani Rumun, do pre koju godinu upravnik u odmaralištu AP Vojvodine u Igalu, a danas u pokrajinskoj administraciji zaposlen. Za razliku od njega, koji je drugovima još i mogao kakvo letovanje srediti, od Žićine se “pekarske” karijere, vele, i nisu baš ovajdili, niti se “njegovih lepinja najeli” dok je u “Hlebu” bio zaposlen. Drugovi mu, kažu, ne zameraju, te mole da pomenemo da već mesecima pokušava da proda auto za 200 evra, kojim je nakon raspada firme taksirao, sa sve taksi dozvolom u Beočinu izvađenom, jer ovde, šuškaju “saigrači”, “nije baš mogao kriterijume zadovoljiti”.

“Ima i žena – al’ ne naših!”

Katolički ateista i pravoslavac - Kad god Ricka nema dva-tri sata, oni zovu mene da se raspitaju – kaže Marko, te dodaje da ni u ovoj družbi nije sve tako idealno kako se može učiniti. Pored nekoliko sagovornika, koje smo pred garažom zatekli, u družini je još sedam-osam komšija, ukupno njih petnaestak, najrazličitijih zanimanja, afiniteta, te vera i nacionalnosti, kojima, vele, nikada nije bilo bitno odakle ko dolazi, već samo da je normalan i veseo čovek, te da mu neće smetati ni kad mu neko “s leđa ukliza”, tek da družinu i sebe zabavi. U skladu s pomenutim različitostima, Petika, odnosno “Šestika”, kako dobacuje Ricko, posve odgovorno se izjašnjava kao “katolički ateista pravoslavne veroispovesti”. Ono što je svima od veroispovesti mnogo bitnije jeste da je Petika naadaleko najbolji kuvar riblje čorbe i paprikaša, a oni

Utom na čašicu kajsije i smeha pristiže i komšinica Vesna, koja je, kaže Žića, i sama član ekipe već decenijama. – Ti baš umeš ženi kompliment udeliti – veli Ljubiša, a Vesna, “ljuta” Sremica po opredeljenju, nazdravlja s prisutnima, te se priseća svojih početaka u kvartu, i dana kad je i “vođu ekipe” zasvagda kao svog najbližeg zavolela. – Kao studentkinja sam se ovde doselila, pa smo u mom stanu pravili žurku i progoreli mebl-štof na krevetu. Ceo grad sam obišla da štof nađem, kako roditelji ne bi primetili, ali nigde takvog nije bilo. Onda sam isti takav videla u jednom autu, saznala da je auto čika Rickov, pa ga zamolila da mi kaže otkud mu. Čika Ricko mi je istog dana nabavio štof i popravio krevet, rekavši da me časti za dobrodošlicu u kvart – priča Vesna, pored koje i druge žene neretko u ovaj bircuz na otvorenom navrate. – Dolaze nam i žene, ali retko naše. Naše uglavnom džangrizaju. Ja završim s poslom, pa svratim ovde, ali imam dva kera koja me namirišu, pa kroz prozor laju, to me i kod žene oda – priča Milovan, lički zet (“Tu sam se usrećio!”), inače jedini “biznismen” u kvartu, vlasnik prodavnice “Wolf”, preko puta garaže smeštene, te vazda ‘ladnim

pivom naoružane. Od drugovanja, “među nama rečeno”, i nije baš profitirao, te bi mu katkad milije bilo da su mu drugovi u kakvim ozbiljnijim firmama penzije zaradili. A drugovi ljušte kajsiju, što ju je čika Ricko preko svojih veza u garažu dopremio, pa se neretko, uz dobroćudan uzdah i kuckanje čašicama, sete i onih koji s njima više ne nazdravljaju. Od pre pola godine, kažu, nema im Pere Koledina (“On je čak i od Ricka bio stariji!”), tekstilnog radnika nadaleko poznatog po paštetama koje je spravljao, te i u sećanjima svojih drugova ubeleženog kao Pera Pašteta.

- Peri su, davno, u jednom danu umrli i baba i deda. Kažu da su nakon njihove smrti, u frižideru, pronađene samo dve otvorene paštete, Perine. Toliko dobru paštetu je pravio – priča Ljubiša u šali, a Petika uzdiše nakon gutljaja kajsije, te dodaje: “Nedostaje nam Pera.” Ostali se ćutke slažu, nazdrave tiho, pa požure da tugu na smeh izvrnu. Znaju, vele, da se od života pobeći ne može, ni od svega onoga što sa sobom nosi, ali za to ne mare. I oni, svaki ponaosob, kažu, muke svoje muče. Al’ je smehom, šalom i lepom rečju svaki dan lakše sažvakati.

Pa sutra šta bude, nek bude. Dok je Ricka i njegove garaže, zime nema. – Iskreno, ja ne znam šta ćemo kad nam Ricko ode – zabrinuto veli Marko, onaj “s vezom” u Lisju.

- Ti samo na posao misliš – otpozdravlja živahni Ricko, dodajući mu da nema razloga za brigu, jer mu je deda do 114te živeo. Pa opet svi uz smeh nazdrave i “sa strepnjom” čekaju čija će žena prva kroz prozor viknuti: “Ručaaaak!”.

Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

23

Reportaža

Novine novosadske na Rakijadi u Kovilju

Pošteno dali još jedan “parastos dudu” Prošle nedelje je u Kovilju održano sedmanaesto izdanje Rakijade, a utisak je da ovogodišnji „parastos Dudu“ nije bio na nivou prethodnih. Ipak, uprkos lošijoj ponudi i manjem broju učesnika, Koviljčani će dogodine prepričavati kako je „dudovača“ bila bitnija od Đokovića i Nadala, objašnjavati kako je Pavle Vuisić ocenjivao riblju čorbu i prisećati se kako su tri golobrada tamburaša „zapalila“ kafanu. Šta ćeš više?

24

Novine novosadske

- Mi smo imali 1. maj, Dan mladosti, Dan Republike, Dan Jugoslovenske narodne armije – sletove, štafete, piknike, porodične izlete, roštilje…

Više smo se družili i “visili” po prirodi, nego što smo sedeli kući, a vi danas imate brige, stres i kompjuter. Ne postoji ova manifestacija da bi neko prodao rakiju ili da bi se neko napio, već da biste vi, deca, imali gde i kada da se družite i to je poenta – objašnjava Sava Mađarov, predsednik žirija “Koviljske rakijade” zašto se već sedamanest godina entuzijasti iz te varošice trude da na jednom mestu okupe ljubitelje “dudovače”.

Minđuše bitnije od fraklića, a Rakijada od Noleta Međutim, bez namere da mračimo, čini se da je od nekada nadaleko čuvene Rakijade, po kojoj se na kraju krajeva i ova varošica nadomak Novog Sada pročula nadaleko, ostao samo naziv. Dud i ljubitelje “domaće” sa pijadestala, na njihovom terenu, ovoga puta potisnula je vašarska (i to skromna) atmosfera, a umesto kazana i “rumenih” domaćina, za krupan kadar se izborilo nekoliko štandova mešovite robe, pa su se umesto litarskih flaša više brojale prodate minđuše i pletene korpe. Ruke je zadovoljno trljao jedino vlasnik kafane uz koju se ova manifestacija i održava, premda su i tamo meštani, na dan koji je više od decenije i po crvenim slovom “utefteren” u kalendar većine Koviljčana, svakodnevne brige odagnavali zveckanjem pivskih flaša umesto fraklića. Možda najprepoznatljivija koviljska institucija nije zablistala punim sjajem i podsetila na neko od ranijih izdanja, ali ako je

Četvrtak, 14. jun 2012. reketa.

- Ma, volimo mi Noleta, ali on, brate, igra malo-malo, eto ga svaki drugi treći dan na terenu, a Rakijada je jednom godišnje, pa ti gledaj... – objašnjava nam svoju logiku Branko M., jedan od posetilaca “Rakijade”, odbijajući pritom da se slika, jer, kako kaže, “voli popularnost, ali nije fotogeničan”, dok njegova supruga, stolicu dalje, na novu turu pića reaguje nervoznim cupkanjem.

Druženje iznad statistike

Manja poseta nego inače, nije zabrinula jednog od organizatora Rakijade Savu Graovca. – Mogu reći da je bilo zaista lepo – puno dobrog druženja, starih i novih lica, dobre atmosfere... Lepo je videti sav taj svet i svu tu energiju u našem Kovilju – kaže Graovac. U tome valjda i jeste tajna Rakijade – druženje je iznad i ispred svake statistike, a ovo nije jedna od onih manifestacija gde se organizatori hvale brojem prodatih karata ili učesnika. Zato, istina, nema velikih dotacija iz budžeta, nema zvučnih sponzora, ali ipak ovako prostodušna i svoja i traje gotovo dve decenije.

Romski vrtić izvukao prosek

za utehu predanim organizatorima, posete nije manjkalo, a ovaj podatak naročito dobija na težini kada se uzme u obzir da se tradicionalna “utakmica kraj duda” vremenski poklopila sa duelom Đokovića i Nadala na centralnom terenu u Parizu.

Predusretljivi ugostitelj pobrinuo se da spoji i “sport i razonodu”, pa je, ko je hteo, Noletovu partiju mogao pratiti na televizoru posađenom u ćošku kafane, ali je većina gostiju ipak izabrala ukrštanje čaša umesto ukrštanja

Nepisano pravilo glasi da dobra kapljica nema pravu prođu bez tamburaške pratnje – svesni ove činjenice, organizatori su se potrudili da na improvizovanu binu “posade” nekoliko sastava, a koliko god su jako muzičari “upirali” i pokušavali da otvore prvo srce, a onda i novčanike posetilaca, činilo se da je ta misija osuđena na neuspeh.

Pokazalo se, međutim, da su svi prekaljeni majstori bili samo “aperitiv” za apsolutne zvezde večeri - da Rakijada ne prođe bez cike, podvrskivanja i hiljadarki zadenutih u harmoniku, pobrinuo se romski trio fantastiko čiji svi članovi zajedno, kada im se saberu godine, teško mogu da konkurišu za ličnu kartu.

I, zaista, stolovi u kafani na koju se manifestacija naslanjala, prazni su bili jedino tokom nastupa ovih momaka – gomila se sjatila oko bine, a na njoj šestogodišnji slavuj izaziva opšti trans ređajući Tome, Silvane, Bogdane i ostale, uz pratnju vršnjaka koji uz širok kez kupe bakšiše raspopamljenih gostiju.

Jedna devojčica preskače tri reda posmatrača, kako bi blicnula “koviljske Pilerove” – kaže: “ovo je priča za Ivana Ivanovića”. Hoće li se ovaj trio zaista naći u fotelji popularnog šoumena ne

znamo, ali su koji red u našem listu definitivno zaslužili kao prvi i najjači utisak ovogodišnje Rakijade.

Kad kotlić ocenjuje Pavle Vuisić Dok pojedine prolaznice, navalentno trepćući i pućeći usne nakarminisane za “posebnu priliku”, ubeđuju jače polovine kako bi im se raznorazne đinđuve savršeno uklopile u “autfit”, a muškarci krajičkom oka očajnički traže kazan da jednom ljutom “preseku” popodnevnu vrućinu, grupa vremešnih znalaca u debeloj hladovini uz žustru prepriku nešto raspreda. Ne, simpatične starkelje nisu otvorile diskusiju o sastavu nove Vlade niti pričaju o merama štednje koje je propisao guverner Šoškić, već je posredi “vanredna sednica žirija za riblje čorbe”. Čast da predsedava ovim telom, koje je tokom nedeljnog popodneva imalo zadatak da proceni i oceni šezdesetak kulinara iz, kako kažu, “zemlje i inostranstva”, ove godine imao je Sava Mađarov iz Zrenjanina. – Ime pobednika svakako jeste važno, ali ako pogledamo stvari kako treba, videćemo da smo se danas ovde svi dobro družili, pili, jeli, slušali kvalitetnu muziku... Žiri je zadovoljan, gosti su zadovoljni, učesnici su zadovoljni, pa zar onda nismo svi mi pobednici? – kaže Mađarov i objašnjava zašto je baš on “prvi među jednakima” u koviljskom žiriju.

- Pre svega, od prethodnih 17, posetio sam makar 15 rakijada, ovde sam već deo “inventara”. Drugo, moj otac je bio ugostitelj u Zrenjaninu, držao je svojevremeno čuveni restoran “Trofej”, dok ga muka nije naterala

da ga proda. Naučio sam što šta o gurmanluku pored njega, a posebno su mi značili “časovi” legendarnog Pavla Vuisića, neprevaziđenog alasa i majsotra riblje čorbe – pojašnjava Sava svoju kompetenciju, posebno naglašavajući da takmičari imaju čast da budu ocenjeni po “metodologiji” pokojnog barda srpskog glumišta.

Korupcija se podrazumeva Dok predsedavajući tvrdi da se prilikom donošenja konačne odluke drži one narodne “ni po babu ni po stričevima” i isključuje mogućnost bilo kakvih nepravilnosti (“ta nismo valjda RIK”), drugi članovi žirija ni ne trude se da sakriju “korumpiranost”. Kako kažu, tako stvari, po automatizmu, idu u ovoj državi, od vrha ka dole, pa zašto baš oni da se “prave pametni” i “prekidaju lanac koji savršeno funkcioniše”.

– Kad odeš kod lekara, poneseš kovertu, kad te zaustavi policija, latiš se novčanika, kad sređuješ papire u opštini, ne odeš “nepripremljen”, pa zar mi da budemo jedini koji će da kvare tu praksu? Istina, mi novce ne primamo, jer ne znamo šta ćemo sa njima, ali je uz tanjir lepo provući i po koje pivce ili rakijicu, čisto da se i mi odobrovoljimo – viču u glas raspoloženi “stručnjaci”, ističući da je kod njih “sve transparentno, pa isto važi i za korupciju”. Sudeći po zalihama nagomilanim na stolu ispred njih, čini se da i većina učesnika nema ništa protiv takvog principa.

Tomislav Lovreković Foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

25

Kulturno

Posle burnog završetka pozorišnog f

Organizatori tvrde da

Pozorje nije u krizi Pedeset sedmo Sterijino pozorje, koje je nedavno zatvorilo svoje ovogodišnje kapije, izazvalo je burne reakcije, koje se još ne stišavaju. Povod za pomenutu buru bio je istup Kokana Mladenovića, upravnika beogradskog Ateljea 212, izrevoltiranog činjenicom da žiri nije dodelio četiri nagrade, od čega dve glumačke. Takva odluka je, prema Mladenovićevim rečima, “skandalozna i u istoriji nezapamćena”, zbog čega je “pripretio” i neučestvovanjem pomenutog beogradskog teatra na narednim Pozorjima. Direktor Pozorja, selektorka i predsednik žirija, oštro odbijaju prozivke da je festival u krizi.

26

Novine novosadske

Do zaključenja ovog broja, upravnik Ateljea 212 nije odgovarao na naše pozive, a neposredno nakon završetka festivala Mladenović je izjavio novinarima da je Sterijino pozorje i pre ove odluke bilo u krizi, te da ga sada definitivno “treba ukinuti po svaku cenu, ili pozvati upravu da napravi radikalne reforme”. – Ova vrsta pseudodemokratije, lažnog samoupravljanja, dovela je Sterijino pozorje na dno i stavila znak pitanja nad smisao njegovog postojanja. Kao upravnik Ateljea 212, nakon ove sramote, ne zbog dodeljenih, nego zbog nedodeljenih nagrada, verujem da će Atelje 212 izostati sa svake naredne sramote zvane Sterijino pozorje u Novom Sadu – rekao je Mladenović novinarima.

Ne dele svi Kokanovo mišljenje Ipak, sa tvrdnjom da su protest izazvale nedodeljene, a ne dodeljene nagrade, ne slažu se svi akteri Pozorja, među njima i predsednik ovogodišnjeg žirija, Branislav Lečić.

– Čovek je verovatno očekivao više, ali je dobio to što je dobio i ima pravo da se ljuti. Ali ta njegova ljutnja može biti samo lična, a ne stav jednog celog pozorišta, niti ona može da odražava nekakvu sliku ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. U krajnjoj liniji, Kokan Mladenović

neće biti upravnik Ateljea 212 sto godina i nema pravo da govori da to pozorište više nikada neće gostovati. Dakle, reč je samo o njegovom ličnom nezadovoljstvu i ja tu ništa ne mogu – kaže Lečić za Novine novosadske. Osvrćući se na ovogodišnju selekciju predstava, Lečić kaže da je, uprkos nedodeljenim nagradama, ona bila dobra, jer u suprotnom ni on sam “ne bi pristao” da bude u žiriju.

– U svakom slučaju, ne mislim da je Sterijino pozorje sada u nekakvoj krizi, nema govora o tome. Jednostavno, svi festivali imaju svoje padove i svoje vrhunce, nijedan festival ne može svake godine dostići svoj maksimum, tako je i sa Sterijom. Sterijino pozorje je najveći i najznačajniji pozorišni festival kod nas. On mora da komunicira i sa svetom, jer se svi nešto hvale da žele da idu u Evropu. Kultura je jedan od glavnih načina da se ta komunikacija ostvari, a kada govorimo o kulturi, onda mislim, naravno, i na Sterijino pozorje, koje trenutno možda traži svoj put, napipava ga, ali koje jednostavno mora u tome da istraje, i koje mora nastaviti da postoji, što će se svakako i desiti – kaže Lečić.

Mlađenović: Ni govora o skandalu Direktor Sterijinog pozorja Milivoje Mlađenović takođe veruje da zbog ovogodišnjih dešavanja ta manifestacija nije u krizi, dodajući da se i ranijih godina dešavalo da neke od nagrada ne budu dodeljene. – Priznajem da je četiri nedodeljene

festivala

Četvrtak, 14. jun 2012.

Zatvorenost ka mladim autorima

Selektorka Sterijinog pozorja naglasila je jedan drugi problem, koji smatra bitnijim od priče oko nedodeljivanja nagrada. - Zabrinjava zatvorenost dela establišmenta u odnosu na pojave novih i mlađih autora koji imaju pravo na svoju sliku sveta, i prirodno je da ne moraju da pišu ili režiraju onako kako se to radilo pre 40 godina – kaže selektorka. Poput ostalih naših sagovornika, i ona veruje da je teško zamislivo da “pretnja” Kokana Mladenovića u vezi sa neučestvovanjem Ateljea na budućim manifestacijama može da se održi, da predstavlja “ishitren stav direktora”, ali i da je “veliko pitanje” slažu li se s njim i druge instance koje o tom beogradskom teatru odlučuju.

Uostalom, ko je Kokan Mladenović? On je samo jedan od pozorišnih autoriteta, ali ne jedini – kaže Mlađenović. Upitan da li bi i samo Pozorje izgubilo na značaju ukoliko narednih godina izostane Atelje 212, kao jedna od najuglednijih teatarskih kuća u zemlji, Mlađenović kaže da je i u ovom slučaju reč o “ishitrenoj i ličnoj” odluci Mladenovića, koja se ne može ozbiljno shvatiti. – Niko nije vlasnik glumačkih sudbina, pa da o njima može samoinicijativno da odlučuje. Koliko ja znam, u istoriji Pozorja do sada nije bilo slučajeva da neko odbija da učestvuje, bilo je samo onih koji nisu odabrani i koji su zbog toga mogli, s pravom ili ne, jedino da se ljute – zaključuje direktor Pozorja.

Sve je u rukama žirija

nagrade mnogo, ali ja na to ne mogu da utičem. To je, jednostavno, ljudski čin i ljudska odluka žirija u kome su, moram da napomenem, sedeli ugledni i ozbiljni pozorišni radnici. Mislim da je svemu ovome dato previše publiciteta, mnogo više nego što stvar zaslužuje. Nije reč ni o kakvoj krizi, to je samo propratna pojava. Svako Pozorje obeleži po neka senzacija, nekakav neželjen događaj. Ove godine smo imali tu neprijatnost sa odlukom žirija, ali to nije nešto čemu treba davati veliki publicitet i u čemu treba tražiti nekakav skandal. Pozorje je u stalnoj promeni i normalno je da neka godina bude i ovakva – kaže Mlađenović, želeći da svoj lični utisak o ovogodišnjoj selekciji, ipak, zadrži za sebe. S druge strane, kaže Mlađenović, velik broj nedodeljenih nagrada “ verovatno govori i o trenutku u kom se nalazimo, odnosno o trenutku u kom se nalazi teatar u zemlji”. Komentarišući istup Kokana Mladenovića, direktor Pozorja kaže da je izjava upravnika Ateljea 212 “neodmerena i neumerena”, te da je izrečena “sa velikom dozom besa”.

- Meni je, iskreno, malo začuđujuće da je govorio o Pozorju toliko ostrašćeno i uvredljivo. U krajnoj liniji, to ne treba da bude, niti jeste, išta što je značajno za Pozorje u bilo kom smislu. Kokan Mladenović je rekao o Pozorju nešto loše, pa šta?

Selektorka ovogodišnje manifestacije Ksenija Radulović, upitana da prokomentariše nedodeljivanje četiri nagrade, kaže da jedini zadatak festivala, u vezi sa žirijem, jeste da ga formira od petoro ljudi koji imaju “ime, prezime i profesionalne biografije”, da se autonomija žirija podrazumeva, te da je, od trenutka njegovog osnivanja, sve u njegovim rukama. – Lično smatram da je bilo prostora da sve

nagrade budu dodeljene. Žiri po propisu ima pravo na ovakav stav, a javnost može da diskutuje o tome da li je ta odluka suviše radikalna ili ne. Međutim, tu vrstu diskusije treba voditi u civilizovanoj atmosferi, u kojoj se, pored svega ostalog, mogu postaviti pitanja i o određenim novim scenskim izrazima, zasnovanim na ogoljenom prostoru i kostimima koji se svode na, praktično, privatnu odeću. Dakle, to može biti i stručno-teorijsko pitanje da li je “privatna“ odeća glumca takođe deo kostimske koncepcije. Ima osnova da odgovor na to pitanje bude potvrdan, jer je to realnost savremenog teatarskog izraza. Ali, to je stručno pitanje, a ne povod za bespotrebno kreiranje halabuke i jedne sasvim neprimerene atmosfere – kaže selektorka, dodajući da je sporna izjava Kokana Mladenovića “puna teških reči i uvreda” i da u njegovu motivaciju “ne želi da ulazi”. – Ta izjava je u jednom delu javnosti indukovala atmosferu skandala, do kojeg uopšte i nije došlo, osim što je nekoliko ljudi u sali glasno negodovalo. Ali, i to je deo pozorišta – kaže Radulovićeva, ali dodaje i to da je ove godine na Pozorju postao uočljiv “negativan sindrom” koji se odnosi na “izrazito spuštanje nivoa diskursa na našoj javnoj sceni”.

Duško Domanović foto: Aleksandar Kamasi

Novine novosadske

27

Vodimo vas program Cinema City

Srpsko narodno pozorište Subota, 16. jun 2012.

20:00 Osvajanje Drama, Francuska, 2011 Režija: Xavier Durringer 22:30 - So moga života Komedija, Italija, 2011 Režija: Gianni Di Gregorio Nedelja, 17. jun 2012.

17:30 - Žućko - Priča o Radivoju Koraću Biografski film, Srbija, 2012 Režija: Gordan Matić 20:00 - Zverinjak Drama, Srbija, 2012 Režija: Marko Novaković 22:30 - Le Skylab Komedija, Francuska, 2011 Režija: Julie Delpy Ponedeljak, 18. jun 2012.

17:30 - Ljubav i modrice Drama, Francuska, Kina, 2011 Režija: Ye Lou 20:00 - Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem Romantična komedija, Srbija, Nemačka, Francuska, Mađarska, Hrvatska, 2011 Režija: Bojan Vuletić 22:30 - Laku noć, gospođice Drama, Slovenija , 2011 Režija: Metod Pevec Utorak, 19. jun 2012.

17:30 - Šešir profesora Koste Vujića Komedija-istorijski, Srbija, 2012 Režija: Zdravko Šotra 20:00 - Ustanička ulica Drama / Triler, Srbija, 2012 Režija: Miroslav Terzić 22:30 - Istočni Stokholm Drama, Švedska, 2011 Režija: Simon Kaijser da Silva Sreda, 20. jun 2012.

17:30 - Kuća Drama, Slovačka, Republika Češka, 2011 Režija: Zuzana Liova 20:00 - Parada Komedija / Drama, Srbija, 2011 Režija: Srđan Dragojević 22:30 - Uspavani glas Drama, Španija , 2011 Režija: Benito Zambrano * kompletan program na: http://www.cinemacity.org

28

Novine novosadske

Da idete da se provedete Za vikend počinje “Cinema city”

Novi Sad postaje ogroman bioskop O

vogodišnje izdanje Festivala “Cinema City” počinje za vikend pred nama, a trajaće od 16. do 23. juna. Festival će predstaviti savremene filmske trendove kroz četiri takmičarske i nekoliko revijalnih selekcija, a velika platna će biti postavljena u Srpskom narodnom pozorištu, Kulturnom centru Novog Sada, Katoličkoj porti, Pozorištu mladih i bioskopu Arena cineplex.

Među domaćim filmovima biće premijerno prikazano ostvarenje “Jelena, Katarina, Marija”, Nikite Milivojevića, koji je za Novine novosadske predstavio svoj novi film.

Milivojevićevo delo je već imalo svetsku projekciju i to na čuvenom Kanskom festivalu. Autor se, međutim, raduje premijeri pred domaćom publikom, jer, kako

kaže, ovaj film pre svega govori o problemu srpskog društva i odlivu mladih mozgova iz naše zemlje u inostranstvo. Naime, Milivojevićev film je snimljen u Njujorku, gde se tri mlade devojke iz Beograda slučajno sreću. Svaka od njih je napustila rodni grad iz nekog razloga – Katarina sredinom devedesetih u potrazi za boljim životom, Jelena je krajem devedesetih pobegla od bombardovanja, a Mariji je tokom rata poginuo dečko za kog je trebalo da se uda, pa je rešila da zauvek ode. – Ovo je lična priča i ne znam koliko je to aktuelna tema nekom u svetu, ali nama svakako jeste. I sam sam radeći sve ovo vreme najčešće u inostranstvu sretao te naše ljude i slušao te njihove priče i na taj način, da tako kažem, pokupio i to neko dokumentarističko iskustvo.

U pitanju su tri različite priče, ali u njima su priče svih drugih, njih tri su jedna velika metafora. Ima tu i mog ličnog imigrantskog staža i iskustva i nadam se da će film biti lepo prihvaćen kod naše publike– objašnjava za Novine novosadske

režiser filma Nikita Milivojević.

On dodaje da je kinematografija njegova velika ljubav iako je tek sada dobio priliku da uradi svoj prvi dugometražni igrani film.

– Do sada je moj rad bio vezan uglavnom za teatar i sve što sam uradio bilo je u teatru. Godinama sam praktično čekao priliku da se sklope srećne okolnosti i da naiđe i dobar materijal što se sada desilo – objašnjava Milivojević koji je poznat evropskoj i svetskoj publici po svojim pozorišnim komadima.

Nedavno je postavku njegovog Henrija VI Viljema Šekspira gledala i londonska publika u tamošnjem čuvenom “Glob teatru” i to na srpskom jeziku.

Gomila domaćih filmova Uz film Nikite Milivojevića, biće još dve premijere srpskog filma i to u okviru takmičarske selekcije “Nacionalna klasa”. Novosadska publika će imati priliku prva da pogleda najnovije ostvarenje našeg nagrađivanog reditelja i scenariste Miroslava Momčilovića, crnu komediju “Smrt čoveka na Balkanu”, kao i “Zverinjak”, Marka Novakovića, dramu smeštenu u malom srpskom selu na obali Drine.

Pored premijernih ostvarenja, za festivalske nagrade će se takmičiti još šest aktuelnih domaćih filmova.

U pitanju su “Parada” Srđana Dragojevića, “Šešir profesora Koste Vujića”, te filmovi “Klip”, “Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem”, “Ustanička ulica” i “Žućko, priča o Radivoju Koraću”.

S. Nikić foto: A. Kamasi

Četvrtak, 14. jun 2012.

Zvonko Bogdan za NNS uoči Tamburica festa

U džepu košulje uvek krijem novu pesmu K

ralj tamburaške pesme Zvonko Bogdan nastupiće na Petom jubilarnom festivalu tambure na Petrovaradinskoj tvrđavi, koji počinje sutra i trajaće do nedelje, 17. juna. Bogdan će nastupiti drugog dana festivala, u subotu, sa svojim tamburaškim orkestrom, odmah nakon takmičarskog dela programa.

Popularni pevač kaže da se raduje ovom nastupu, pre svega jer se “preselio” na Tvrđavu, i ne skriva zadovoljstvo što govori za “jednu štampu namenjenu građanimaVojvodine”, kako je nazvao Novine novosadske.

Tvrđava prava lokacija – Mene raduje jako što se i dalje održava Festival tamburaške muzike, to mu je, mislim, i prikladnije ime, mada ga organizatori zovu Tamburica fest.

To je jedna lepa manifestacija i ono što mi je posebno drago, pre svega zbog tradicije, jer se tambura i vezuje za Petrovaradin i Petrovaradinsku tvrđavu, upravo je to što se festival preselio iz Deronja na Tvrđavi – priča vojvođanski doajen tamburaške i starogradske pesme. Bogdan najavljuje dobar provod za mlađu, ali i onu stariju publiku, sa standardnim i probranim repertoarom, uz zvuke

dobre tamburice. – Čuće publika sve što voli od mojih pesama, dakle standardni repertoar, ali naravno, uvek bude i neka nova pesma kojom ja volim, da iznenadim svoje slušaoce – objašnjava čuveni Somborac.

Biće i vojvođanski muzej Zvonko Bogdan kaže da prve letnje dane provodi uživajući s prijateljima, a dosta vremena provodi posvećujući pažnju, sada već nadaleko poznatoj vinariji i turističkom kompleksu koji nosi njegovo ime. – Vinarija je, pravo da vam kažem, došla iznenada, ali je lepa to stvar i nosi sa sobom jednu potvrdu dugogodišnjeg pregalaštva i rada na nečemu čemu sam posvetio svoj život.

To je, na neki način, i čuvanje od zaborava vojvođanske muzike i pesme, međutim, da budem iskren, nije lako biti živi brend jedne vinarije i jednog takvog turističkog kompleksa – priča Bogdan i dodaje da će uskoro ponuda vinarije biti proširena, jer se radi na izgradnji salaša, na kome će se nalaziti i jedan autentičan vojvođanski muzej. – O tom potom, biće to nešto takođe značajno za našu sredinu – kaže kralj tambure. Ne skriva da mu “uvek dođe mrsko kad treba da daje izjave za štampu”, jer mu se,

kaže, čini da u poslednjih nekoliko godina to rade najviše “oni drugi, koji su postali deo današnje medijske kulture u Srbiji”. – Ne volem da pričam za medije, jesam javna ličnost ali previše je svega, pa nekako izbegavam, pravo da vam kažem, da govorim, jer sve je, nekako, postalo vulgarno u našoj medijskoj slici. Ja živim neki svoj život i uživam koliko moguđ – skroman je ovaj obožavalac pesme, vina, konja, sakupljač pesama, kompozitor, ali i slikar.

Bogdan napominje i da skoro neće raditi na nekom zvaničnom nosaču zvuka, jer je izdavaštvo kod nas obesmišljeno i sve što neko snimi može se već za minut naći na Internetu. – Trenutno snimamo nešto što je, pre svega, namenjeno prijateljima i ljudima koji posete vinariju, u formi jednog CD-a za takvu namenu. Što se tiče nekog zvaničnog objavljivanja – to ne. Jer, nije tajna, CD-i se više ni ne prodaju, sve se može naći na Internetu, sve je dostupno, pogotovo ovim novim generacijama, ali šta ćete, svako vreme ima svoje. I nije da ja ne radim na novim pesmama,i da ne tražim nove pesme, ja to uvek radim, i što se kaže, uvek u džepu od košulje ili kaputa imam neku novu pesmu – priča Zvonko Bogdan.

Za njegove nastupe i koncerte uvek se čuje, ali ga u medijima nema često. O njemu kruži priča da je gospodin čovek koji živi u nekim prošlim vremenima, iz neke stare vojvođanske šansone, sam na nekom salašu, onako, reklo bi se, boemski. – Meni je drago ako ljudi to vide tako. Ali, ja živim jedan drugačiji život. Ja jesam jedan od onih koji pate za starim vremenima i starim vrednostima. Sticajem okolnosti, pre 40 godina počeo sam da sakupljam stare pesme, romanse, nastale na teritoriji Panonije. To je postala moja preokupacija, pa sam onda shvatio da sam dužan i da sačuvam sve što sam sakupio – zaključuje poznati pevač.

Sava Nikić

Sve za dušu

– Etnomuzikologija je za moju dušu. I konji i muzika sastavni su deo mog života.

Nisam se mogao baviti konjima i fijakerima onako po ulici, kao nekada, to vreme je prošlo. Bavim se trkačkim konjima i u poslednjih 30 godina zabeležili smo odlične rezultate. Ali, to je sve u opadanju, pa su sada konji samo draga uspomena ne neka prošla vremena - priča Zvonko Bogdan.

Novine novosadske

29

Pregled nedelje Novi Sad kroz novosadski objektiv Ĺ etnja s golubovima

Predah...

Napravi pauzu

Kampanjac?

KiĹĄobran glavu Ä?uva

30

Novine novosadske

Četvrtak, 14. jun 2012.

Svet ispod bine

...

Gde nađeš znak tu

Molim sladoled

Neispunjena obećanja

Novine novosadske

31

Pregled nedelje Podnaslov rubrike

32

Novine novosadske