Zbornik Moslavine XIII

autobusnog kolodvora), a mi smo se pripremali za proboj. U borbeni ranac stavio sam nešto stvari pokojnog kuma Zdravka, Krešimira (čaša iz koje sam ispaljivao ručne bombe), rukavice, rezervnu kapu, municiju, ručne bombe, iako sam dosta toga imao već na sebi, ali nikad dovoljno. U ranac sam stavio i meni posebno remenje koje mi je dao pokojni Zdravko. Remenje je bilo super zbog mnogih mogućnosti držanja okvira, bombi, baterija, motorola itd. Zdravko je to sam napravio od remenja JNA-a opreme. Još je bilo i nešto malo stvari koje su pripadale Igoru, mom vjernom prijatelju. U podrumu, prije negoli smo krenuli, domaći branitelj Mato, koji je imao pedesetak godina, reče mi: “Kutina, sretno!” Ostao sam bez teksta. Naime, nitko nije znao za proboj, osim nas koji nismo iz Vukovara, jer je bilo jasno da je kraj, da pomoći nema, i da za nas neće biti milosti ako se predamo. A i tako se ne bismo nikad predali. Mato je bio simpatičan čovjek, tih, jednostavan, civil s puškom u ruci, koji je branio obitelj, grad, Hrvatsku. To mi je bio težak trenutak. Pružio mi je ruku i ponovio: “Sretno!” I njemu sam poželio sreću i da ga Bog čuva. Nakon tog malog šoka, nisam gledao koji ranac uzimam i uzeo sam nečiji, s bezveznim stvarima, čak ni municije nije bilo u njemu, neka roba i slično. To sam shvatio tek u Vinkovcima, koma. Ostale su mi drage stvari u Vukovaru, nije bilo suđeno da ih iznesem. Srećom, uz sebe sam stalno imao crveni nožić koji je bio dar pokojnog Zdravka. Taj nožić i danas nosim. Sretan sam što mi je ipak nešto ostalo od njega u spomen.

Okupila se poprilična ekipa za proboj, nas 37. Dio vojne policije, nešto civila i mi, Igor, Zvone, Žac, Petar, Velja, Paša, Thompson i ja. To je ostalo “na nogama” od HOS-a, sposobno za put u nepoznato. Od oružja sam ponio tri puške. Voljeni snajper, kalašnjikov i rusku dvocijevku, krasno izrezbarenu, za pucanje iz blizine. Treba imati na umu da sam vukao ogroman teret u odnosu na svoje fizičke sposobnosti.

Imao sam 61 kg, bio srednje visine, ranjen u glavu i nogu, a nosio sam dvije puške, ranac na leđima, jednu puška u rukama, crni bajunet, krunicu oko vrata i par dobro pričvršćenih bombi na remenju, jednu samo za sebe, u slučaju “kraja”.

Na okupljanju mi je već jedan branitelj rekao da imam previše toga. Mislio je na puške, da bi mi mogle smetati i lupati. Tu je bio u pravu, međutim, nisam htio ostaviti nijednu pušku. Na dijelovima proboja Velja mi je nosio dvocijevku, pomagao mi. Noć je pala i krenuli smo. Igor i ja smo bili negdje u sredine i gledali da budemo na oku jedan drugome, da u slučaju gužve, kao i obično djelujemo zajedno, pa da i poginemo ako je suđeno. Noć. Odjekuje pucnjava na sve četiri strane. Negdje jače, negdje manje. Mislim: “Bože, kako ćemo izaći iz opkoljenog grada?” Treba probiti nekoliko “prstena” neprijateljskih vojnika, zaobići oklopništvo i mine, proklete mine. Svuda ih je bilo. Kolona je krenula jedan po jedan.

Okrenuo sam se da vidim još jednom Vukovar. Stegnulo mi se srce. Ostao je Ićo u bolnici, Zdravko mrtav, mnogi suborci poginuli, a u bolnici ranjeni, nesposobni za proboj. Strašno. Sjećam se kako je Žan, ranjen u bolnici, na engleskom govorio da se ruše mostovi, da je to jedino što ostaje, i da se brani bolnica. Nismo ga poslušali jer bismo svi izginuli. Ovako možda netko ostane živ, možda. Nadali smo se da će i oni u bolnici ostati živi, da će ih poštedjeti, da ih neće ubiti, jer, ostavili smo bolnicu i prepustili im grad. Bit će sretni što su ga “zauzeli” i to će im biti dovoljno. Na žalost, nije bilo tako. Žan nije preživio, nije preživi ni Ićo, kao ni mnogi drugi.

263