Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 29/februar 2016.

www.leo.rs www. ww w.le leo le o.rs rs | 1

OUTLET KNJIŽARA Outlet knjižara Riznica knjiga je prva knjižara u zemlji sa najpovoljnijim cenama i sa najvećim izborom knjiga. Očekuju Vas popusti od 20 do 70%.

Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

U prijatno klimatizovanom ambijentu, uslugom ljubaznih knjižara i velikim izborom knjiga biće udovoljeni najprefinjeniji čitalački ukusi.

Na više od 200 kvm očekuje Vas preko 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625 011/3752-626 011/3752-627 063/507-334

2|

www.leo.rs

6 Snježana Sredojević Anđeli za početnike Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić

10 dr Alberto Viloldo Četiri uvida

Priprema i dizaјn: Leo commerce Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Lujza L. Hej Unutrašnja mudrost

16 20

dr Majkl Njutn Sećanja na život posle smrti

26

Serena Dž. Dajer i dr Vejn V. Dajer Nemojte umreti dok je muzika još uvek u vama

OSHO Knjiga o deci

32 38

Prijavite se za

Ajrin Torn NJUŠKALA – Tajna džepnog časovnika 1

na: www.leo.rs

Leo commerce na:

42 Elen Ričardson Flip-Flop – Opčinjene zvezdama

www.leo.rs | 3

i c i n Ä? u P r ir

4|

e k i n t e č za po

POTRAŽITE NA www.leo.rs www.leo.rs | 5

Snježana Sredojević

ANĐELI za početnike

Vodič za poverenje u život i u sebe 6|

Snježana Sredojević

ANĐELI e ik n t e č o p a z

Ako duhovnost razumemo kao povratak autentičnom, izvornom i jedinstvenom sebi, svome biću, da, došlo je vreme da se vratimo sebi. Puteva je mnogo, a jedan od najradosnijih je uz pomoć i podršku sveta anđela.

O anđelima Ko ili šta su anđeli?

Anđeli su nebeska, duhovna bića čija je svrha da pomognu nama ljudima na našem ovozemaljskom putu.

Anđeli su veza između Boga/Stvoritelja/Izvora i ljudi.

Oni su energetska, svetlosna bića bez ega, bestelesni (iako mogu uzimati ljudsko obličje, da bismo ih lakše prepoznali) i besmrtni. Njihova je svrha da nam, na naš poziv, pomognu u situacijama i odnosima koji nas muče i zaustavljaju u razvoju i napretku. Oni vole da ih prizivamo u pomoć jer služeći nama služe Bogu. Anđeli su puni razumevanja za naše ljudske brige i nijedna molba im nije „mala“ niti „velika“. Vole nas bezuslovno i nikada nas ne osuđuju i ne prosuđuju, ne zameraju nam i ne ljute se na nas bilo šta i kako god da uradimo.

Uglavnom najviše osuđujemo sami sebe. Anđeli nas uče da sebe prihvatimo i menjamo, da bismo bili najbolja moguća verzija sebe.

Anđeli su nežna, ljubavi puna bića, koja je Bog/Univerzum/Stvoritelj/životna sila, kako god da nazovemo to što svi osećamo da postoji i u što mnogi od nas verujemo a što jeste uzrok i znanje svega što postoji, kreirao da pomogne ljudima na njihovom životnom putu. Anđelima je cilj da uspostave mir na zemlji, i to kroz svakog od nas pojedinačno. Prvo mir u nama, pa oko nas. I što nas je više, svima će nam biti bolje, čime će i naša planeta postati bolje mesto za život i nama i generacijama koje tek dolaze.

U stvari, to su polja energija određene frekvencije u kojem se nalaze znanje i rešenja za sve naše „probleme“ ili „izazove“. To je svakako kvantno viši nivo od onoga na kojem smo u te probleme upali, odnosno na kojem smo ih sami kreirali. Od naše lične unutrašnje vibracije zavisi na koje polje energije smo povezani i takve informacije i dolaze do nas, odnosno šta od informacija koje dolaze do nas mi možemo da primimo. Od gotovo dva miliona bita informacija koja dolaze do nas u svakom trenutku, mi registrujemo i primimo oko 2%. Sa naših pet fizičkih čula opažamo jedva par procenata svega što se oko nas dešava. I uvek primamo deo informacija na koje smo trenutno fokusirani. Ako smo fokusirani na loše vesti i sivu boju, to ćemo svuda čuti i videti. Ako smo fokusirani na svetlost i lepotu, to će našem umu i našem oku stalno zapadati za oko. A naša slobodna volja nam ostavlja da sami biramo na čemu će naš fokus biti. Naša lična vibracija zavisi od mnogo čega, a najlakše nam je izmeriti je svojim osećanjima. Ukoliko se osećamo dobro, udobno, opušteno sa tim što trenutno radimo, gde smo i s kim u društvu, vibracija nam je visoka. Radost ima vrlo visoku vibraciju.

Kako ono što vidimo oko sebe i iskustva koja privlačimo u život zavise umnogome od naše unutrašnje vibracije, a što zapravo znači – od onoga kako se u tom trenutku osećamo i o čemu razmišljamo, tako i poruke koje dobijamo iz spoljnog sveta kao i informacije koje nam se pojave u svesti zavise od našeg trenutnog stanja.

www.leo.rs | 7

Ako smo budni i samoprogramirani jasnom namerom od samog jutra da u nekom danu vidimo lepe stvari, to ćemo i primećivati. Tako se slobodnom voljom bira fokus. Odlukom i jasnom namerom. Svesnom odlukom da biramo ljubav umesto straha.

nike, danas su anđeli prisutni svuda – od dekoracije za kuću (i ne više samo za božićne praznike), preko raznih upotrebnih stvari, možemo ih naći po prodavnicama i knjižarama, do tetovaža na telima mladih ljudi. Svuda su oko nas i vidljivi i još više nevidljivi.

Naravno, strah od realne opasnosti, na primer od automobila koji ide velikom brzinom ka vama, potpuno je normalan i koristan, time i poželjan jer vas spasava, pomaže vam da se zaštitite, na vreme sklonite i spasite sebe. Instinktivni strah je tu nezamenljiv i dragocen.

Anđeli su se kao pojam lepo smestili u kolektivnoj svesti čoveka, dostupni su nama svima i u svakom trenutku. Kao da je došlo vreme da se okrenemo veri u Boga, koji jeste blagost i ljubav uprkos svemu nelepom što se još uvek dešava u svetu. Sve nas je više koji svoju energiju želimo svesno usmeriti na lepe i dobre stvari.

Anđeli i jesu tu, tako blizu, upravo da nam u tome pomognu.

Ali strah od nečega što možda može da se desi sutra, ali i ne mora, strah od toga šta će neko drugi reći ili misliti o vama, sav takav strah je samo naša misao o tome, realna opasnost ne postoji. Takav stah je beskoristan i blokira. Proizvod je našeg intelekta, tuđih iskustava i znanja, čijim smo sakupljanjem pomislili da smo ih savladali.

Kada dobro promislimo o tome, lako donosimo svesnu odluku da svoje misli koje su bazirane na strahu počnemo da menjamo. Za to su potrebni vreme i volja.

I u tome da donesemo takvu odluku pomažu nam anđeli. Već sada možemo da ih zamolimo da nam pomognu u onome što je za nas danas važno, da odlučimo.

Bog pomaže onome ko sam sebi pomaže. Dakle, ovaj ples mi biramo, samo mi, svojom slobodnom voljom.

Anđeli postoje oduvek i u svim velikim religijama sveta. U hrišćanstvu se obično prikazuju u ljudskom obliku, sa krilima. Anđeli se takvima i prikazuju da bismo mogli da ih prepoznamo. Sama reč „anđeo“ znači glasnik, božji glasnik. U tradicionalnim jevrejskim učenjima anđeli su sile koje ispunjavaju volju božju. Meleci u islamu su anđeli. Verovatno su anđeli možda i jedina tema u kojoj se sve religije sveta apsolutno slažu.

Anđeli se kroz istoriju pojavljuju u umetnosti, pre svega u književnosti i slikarstvu. Setimo se svih freski sa anđelima u našim pravoslavnim crkvama i manastirima ili Mikelanđelovih anđela u čuvenoj Sikstinskoj kapeli. I veliki naučnici, na čelu sa Nikolom Teslom, verovali su i sigurno su bili u vrlo bliskim odnosima sa svojim anđelima. A koliko je samo pisaca i pesnika u svojim delima pisalo o anđelima. Od srednjovekovnih, preko renesansnih umetnika do današnjih filmskih i televizijskih stvaralaca i filmova na temu anđela. Danas u svakoj galeriji možemo naći slike našeg Belog anđela.

Zajedničko svim religijskim tumačenjima kao i umetničkim delima na temu anđela jeste to što se anđeli uvek prikazuju kao bića puna ljubavi i samilosti za čoveka, uvek nam pomažu i čuvaju nas.

Pitanje postojanja anđela više nije ni tema ni tabu, toliko je dokaza o njihovom postojanju i delovanju. Na nama je da dozvolimo sebi da zakoračimo svojevoljno u to čarobno nebesko carstvo anđela, zatražimo i prihvatimo njihovu pomoć i ljubav.

Nekada rezervisani za ljude od nauke, religije i umet-

8|

A šta ako neko ne veruje u Boga? Svi verujemo u nešto. U sebe, prirodu, nauku, profit. Delić Boga, univerzalne mudrosti i istine leži u svima nama. Tako dišemo, tako naše srce kuca i raste nam kosa, tako biljke znaju kad je proleće i životinjski svet kada je tačno vreme da se legu mladi. Ako ne verujete, pitajte anđele. Anđeli su ljubav i nežnost.

Neki čak kažu da su anđeli najlepši, najčistiji delovi naše duše koji hoće da nam se vrate. Neke njihove osobine svakako to i jesu.

Misija i svrha anđela Božanska misija i zadatak anđela je da nas čuvaju, štite, vode, podržavaju, poštuju i vole. I da nas same nauče da kako da čuvamo, štitimo, vodimo, podržavamo, poštujemo i volimo sebe, a tek potom i ljude oko sebe. Čovečanstvo je osvojilo razvojem nauke i tehnologije mnoge slobode. A sa anđelima možemo da se upustimo u osvajanje i duhovnih sloboda, neopterećenih religijskim dogmama i tuđim tumačenjima. Lična iskustva sa anđelima su upravo to – lična. I samo naša, da ih mi razumemo, tumačimo i sledimo kako nama najviše odgovara.

Pa i da u tome pogrešimo i ponovo zamolimo anđele za pomoć i pravi put. Ali samo ako mi to tako želimo. Jer anđeli poštuju univerzalni zakon slobodne volje i pravo svakog čoveka na izbor u svakom trenutku svog života.

Anđeli nas podržavaju u istraživanju sopstvene duhovnosti pored pomoći koju nam daju u svakodnevnom životu.

Da, slobodno prizovimo anđele u pomoć za sve što nam je potrebno, dok ne naučimo kako da svoja osećanja razumemo i dok ne dosegnemo i sami te frekvencije na kojima možemo tačno znati šta nam je potrebno za život i za razvoj, i kako možemo tu potrebu zadovoljiti na najbolji mogući način za sebe i za druge.

To jeste ono najvažnije čemu nas anđeli uče – da budemo u kontaktu sa svojim osećanjima i da im verujemo, jer naše telo zna i pamti. INstinkt i INtuicija su vrlo blizu, uvek u sadašnjem trenutku, oni su za saradnju, za lično i opšte dobro. Samo INtelekt sve radi iz straha – analizira i prošlost i budućnost, komplikuje, takmiči se sa drugima,

poredi se, nameće se, sukobi se i unutar nas i sa spoljnim svetom. A sve je to u nama. Kao i sloboda izbora da li želimo živeti slušajući INstinkt i INtuiciju ili se i dalje voditi i boriti sa svojim INtelektom. Pa izvolite, birajte. Dajte sebi dozvolu da pokušate i probajte i ovu drugu opciju, pa onda svesno sami izaberite svoj put.

Ne kažem da nam INtelekt nije uopšte potreban, to nikako, on je tako divan i moćan. Toliko smo toga do sada zahvaljujući njemu postigli, naučili. On jeste neodvojivi deo nas. Tako je lepo i pametno do sada zadovoljavao potrebe našeg INstinkta. Sad je došlo vreme da sebi damo dozvolu da ga stavimo u funkciju svoje INtuicije.

Neretko su i kroz istoriju najveća naučna otkrića, a sigurno i najlepša bezvremena umetnička dela, nastajali kad su se ljudi prepuštali INtuiciji. Onom božanskom i anđeoskom u nama. Šta se tačno dešava kad pozovemo anđele u pomoć u nekoj određenoj situaciji? Mi, u stvari, kroz poziv ili molitvu anđelima, prepustimo svoj „problem“ višoj sili (Bogu, Unverzumu, Kosmosu, kako god da nazovemo to u što verujemo a što je uzrok i znanje svega što postoji).

Prepuštanjem svoje brige anđelima i Bogu, mi odmah osećamo olakšanje i to povisi našu vibraciju na nivo gde smo sposobni da vidimo, čujemo ili pomislimo na rešenje problema. Istovremeno mi i sebi i Bogu time pokazujemo svoju veru u Njega. Ili u „višu silu“, „kosmičku inteligenciju“, „Izvor“, „Univerzum“ ili kako god da ga nazovemo.

Znam da zvuči prejednostavno, pogotovo za naše intelektualne umove koji unapred očekuju i cene samo komplikovanost. Ipak, tako je. Pokušajte. Ako ne verujete još, možda u početku nećete imati brze rezultate. Probajte da rezultate ne očekujete, prepustite se, možda već sledeće nedelje. Dajte sebi vremena i pokušajte ponovo, sa malim stvarima. Verujte i budite budni.

Anđeoski svet jeste deo nas, bio on samo u našoj svesti, ličnoj i kolektivnoj. Kao što je i sve što postoji oko nas prvo bilo u nečijem umu, pa se kreiranjem, akcijama i realizacijom materijalizovalo u realnosti. Sve što je čovek napravio prvo je bila samo ideja u nečijem umu.

Kako nam anđeli pomažu Devojka je posle druge smene na poslu čekala gradski prevoz kada je počelo nevreme sa kišom i vetrom.

Autobusa dugo nije bilo i ona, već promrzla, seti se da prizove anđele u pomoć. Samo je na trenutak sklopila oči i pomislila: Anđeli, pomozite mi! Koji trenutak kasnije provirila je ispod nastrešnice da vidi da li možda autobus već stiže i prvi sledeći automobil koji je naišao zaustavio se tik ispred nje. Bile su to komšije iz njene zgrade, koji su je povezli do kuće. Tako to rade anđeli, hvala im.

anđeli uvek vide širu sliku nas i našeg problema. I sami smo ponekad sposobni da je vidimo, ali uglavnom tek sa vremenskom distancom, kad neka situacija prođe i kad se emotivno odvojimo od nje.

Opet je možda i ovo najlakše objasniti kroz konkretan primer, kao ovaj gore. Da je devojka na stanici tražila od anđela da pošalju autobus, možda se situacija ne bi rešila toliko brzo. Ona je ispravno pozvala anđele da joj pomognu jer joj je hladno i umorna je. A oni su poslali komšije sa automobilom da je odvezu tačno ispred zgrade gde živi da ne bi morala da pešači po kiši još desetak minuta od autobuske stanice do svoje kuće.

Hoću da kažem da pomoć anđela možemo da očekujemo kad im zaista predamo svoj problem u potpunosti, a ne samo deklarativno, dok u stvari očekujemo kako će oni to rešiti ili da im dajemo sugestije za rešenje. Sve dok očekujemo određeno rešenje, vibriramo na frekvenciji problema. Tek kada svoj problem zaista prepustimo, onda se pojavljuju rešenja. A da bismo to i uradili, nužna je vera u to da nešto više i mudrije od nas može da nam pomogne i to reši na najbolji mogući način.

Vera i strpljenje. To je ono što nam je potrebno da bismo zaista doživeli, videli, čuli i osetili svu pomoć anđela i ljubav božju. Sva ta ljubav već jeste u nama samima, samo da joj mi dozvolimo da se ispolji. No i ako ne verujemo, to ne znači da anđeli ne postoje. I mnogi nevernici mogu se prisetiti situacija iz života u kojima su dobili pomoć potpuno neočekivano, zar ne? Naša vera u anđele omogućava nam da ih češće doživimo – vidimo, čujemo, osetimo. Verovanje nam samo omogućuje da lakše dobijemo potvrdu njihove sveprisutnosti.

Kada im se obraćamo, važno je, uglavnom više nama nego njima, da opišemo siutuaciju što bolje umemo.

Nekada je, kada smo mnogo uznemireni zbog nečega, nama potrebno da to sve izbacimo iz sebe verbalno ili pismeno. Anđeli čuju naše srce i znaju šta nam je najpotrebnije – da se osećamo bezbedno, zaštićeno, podržano i voljeno. A nekad je sasvim dovoljno samo reći ili pomisliti: Anđeli, molim vas pomozite mi!

Ukoliko imate problem sa šefom na poslu, poziv u pomoć svakako nije da tražite od anđela da šefa jednostavno sklone. Možda anđeli imaju plan da vas sklone na drugo, bolje radno mesto, možda čak i u drugu firmu, gde su plate veće i međuljudski odnosi bolji. Dozvolite anđelima da smisle najbolje rešenje za vas. Uvek zamolite da „se određena situacija reši na najbolji mogući način za sve učesnike“.

Na ovom primeru možemo videti anđeosku kreativnost.

Uvek je važno da im iskreno predate ceo svoj problem, sa verom da će oni to da reše na najbolji mogući način i za najviše dobro za sve učesnike u situaciji, naravno, u skladu sa božjom voljom.

To je važno da znamo – anđele prizovemo i zamolimo za pomoć za određeni naš problem, situaciju, ali bez sugestije anđelima kako tačno da to reše. Bog, Sveti Duh i

O prepuštanju je tako lepo govorio otac Tadej. Kada imate neku brigu, sasvim je u redu da se neko vreme brinete. Ali ne predugo. A onda svoju brigu predajte Bogu.

www.leo.rs | 9

DR ALBERTO VILOLDO 10 |

Autor knjiga Sanjati odva탑no i Prosvetljenje

DR ALBERTO VILOLDO

ČETIRI UVIDA U ovoj knjizi izneta su duhovna učenja koja su čuvala tajna društva Čuvara Zemlje, vračeva i iscelitelja s područja Amerike. Četiri uvida kažu da je sve u stvaranju – ljudi, kitovi, pa čak i zvezde – načinjeno od svetlosti koja se manifestovala kroz moć namere. Čuvari Zemlje koristili su ove uvide da bi iscelili bolesti i eliminisali emocionalnu patnju, pa čak i za to da bi doveli do stvaranja novog tela koje stari i isceljuje se na drugačiji način.

Četiri nivoa percepcije Nauka veruje da univerzum deluje prema sistemu zakonitosti ili pravila pomoću kojih možemo da predvidimo šta će se dogoditi, pa onda na odgovarajući način reagujemo na situacije. Fizika ima svoje zakone, matematika svoje teoreme, a biologija svoje principe. Tako, na primer, matematička načela nalažu da će dva plus dva uvek biti četiri, a zakoni fizike nas uveravaju da predmeti nikad ne padaju uvis.

Možda je najvažnije pravilo u nauci poznato kao „zakon uzroka i posledice“, odnosno kauzalnosti. Kada jabuka padne sa drveta, znamo da će dodirnuti tlo; kada golub ispusti izmet iznad našeg automobila, možemo da budemo sigurni da će pasti na vetrobran, a kad slučajno zaboravimo da smo se s nekim dogovorili da se sastanemo, znamo da će se ta osoba naljutiti na nas. Osećamo se sigurnim jer smo uvereni da ćemo, ako se samo potrudimo da naučimo sva ta pravila i živimo u skladu s njima, steći najveću moguću kontrolu nad svojim životom, a zbog toga ćemo se osećati srećnim i sigurnim.

Kad se pravila krše − kad u našem životu dva plus dva ne daju ono što bi trebalo da daju – ljutimo se i osećamo se izgubljeno. Ne možemo da pojmimo smrt neke zdrave, mlade osobe zato što su nas učili da nećemo dugo umreti ako budemo živeli na pravilan način. Iako shvatamo da nemamo potpunu kontrolu nad događajima, ubeđeni smo da dokle god radimo ono što se od nas

očekuje, ne moramo da se bojimo da će nam se desiti nešto loše. S obzirom na to da verujemo da je kauzalnost pouzdani prirodni zakon, živimo prema pravilima i retko pokušavamo da ih prekršimo.

Međutim, za laike je sinhronicitet glavni aktivni zakon života. Oni veruju da se događaji, uprkos tome što mogu da se odvijaju zbog nekog prethodnog razloga (recimo, ako posadite seme, iz njega izraste žito), dešavaju podjednako često i zbog koincidencije, srećnih slučajnosti i okolnosti. Ako dva prijatelja slučajno nalete jedan na drugog usred gužve na aerodromu, bez sumnje postoji neki skriveni razlog zašto je trebalo da se sretnu. Doduše, svrha njihovog susreta tek treba da se otkrije jer se nalazi u njihovoj budućnosti.

Kako percepcijom menjamo svoj svet Svi mi želimo da utičemo na svet tako da on postane što bolji. Osvrćemo se oko sebe i vidimo probleme, kriminal, zagađenje, zlostavljanje dece, a s obzirom da smo društvo koje je zasnovano na poštovanju pravila, verujemo da će nam zakoni i verske zapovesti pomoći da ostvarimo promene. Tako, na primer, Amerikanci biraju u svoj Kongres zakonodavce koji svake godine donose sve veći broj zakona, u nadi da će ta pravila poboljšati život građana.

Nasuprot tome, stari Grci su bili narod koncepata − znali su da ne postoji ništa toliko moćno kao što je ideja koja se pojavi u pravom trenutku. Budući da su bili ve-

www.leo.rs | 11

oma vešti u baratanju idejama, uspeli su da smisle demokratiju, razviju filozofiju i stvore matematički sistem.

Njihove komšije Rimljani bili su, pak, izvrsni zakonodavci, a rimski kodeksi uticali su na veliki broj današnjih zakona na Zapadu. Kad bi se suočili s nekim problemima, grčki filozofi bi osmislili novi sistem, a Rimljani bi pozvali svoju vojsku da bi nametnuli i sproveli propise.

Laike žive ne sledeći ni pravila ni idejne koncepte. Ako požele da promene svoj svet, oni ne donose nove zakone i ne smišljaju nove teorije, već menjaju svoj način gledanja na problem. Menjajući svoju percepciju, oni uspevaju da preoblikuju problem u priliku. Kao što ćete kasnije videti, četiri uvida i njihove prakse pomoći će vam da promenite način na koji posmatrate svet i omogućiće vam da sanjanjem stvorite svoj svet. Četiri nivoa percepcije Čuvari Zemlje uče kako da doživljavaju događaje tako da više ne shvataju život lično, i oni to čine na percepcijskom nivou zmije. Na tom nivou stvari se više ne događaju vama nego se jednostavno događaju. Golub vam ne isprlja automobil da bi vas iznervirao, već on jednostavno ispusti izmet i zaprlja staklo na vašim kolima. Kiša ne pada na vas da bi vas pokvasila. Kiša jednostavno pada.

Kad promenite svoju percepciju događaja koje doživljavate, vi menjate i način na koji te situacije žive duboko u vama. Vi više niste ni uzrok ni posledica bilo čega i osećate ogromno olakšanje zato što je svet upravo onakav kakav bi i trebalo da bude, pa mu vi niste potrebni da biste ga popravljali.

Ljudi na Zapadu skloni su tome da povezuju svoju percepciju sa različitim stanjima svesti koja su nam poznata. Tako, na primer, mi se nalazimo u jednom obliku svesti kad se budimo ili tonemo u san, u drugom kad sanjarimo, u trećem kad nas neko naljuti i tako dalje. U svakom od ovih stanja aktivan je neki drugi deo mozga i zbog toga o njima govorimo kao o „stanjima svesti“ koja predstavljaju proizvod uma. S druge strane, nivoi percepcije postoje nezavisno od uma. (Zapravo, drugi nivo percepcije – percepcija jaguara − o kojem će uskoro biti govora, sadrži um i sva njegova stanja svesti.)

Postoje četiri nivoa percepcije kroz koja laike učestvuju u svetu. Ti nivoi odgovaraju područjima manifestovanja vibracije i svetlosti, i to su: fizički svet (telo), područje misli i ideja (um), područje mita (duša) i svet duha (energija). Ovi nivoi percepcije povezani su sa četiri energetska tela koja čine ljudsko energetsko polje. Ova tela su poređana jedno unutar drugog poput ruskih „babuški“, pri čemu je fizičko telo ono unutrašnje, mentalno telo obavija fizičku ljusku i snabdeva je informacijama, duša obuhvata mentalno i fizičko telo, a duhovno telo je ono spoljašnje, koje informiše i organizuje sva ostala tela poput nekog nacrta.

Kad se prebacujemo naviše, s jednog nivoa percepcije na idući nivo, zadržavamo sposobnost funkcionisa-

12 |

nja na nižem području, ali imamo mnogo širi pogled na ono što doživljavamo kao svoje iskustvo. To me podseća na jednu staru priču o putniku koji je sreo dva klesara.

Upitao je prvog šta to radi i dobio odgovor: „Oblikujem kocku iz kamena.“ Zatim je prišao drugom, pa je i njega pitao šta radi, a ovaj mu je uzvratio: „Gradim katedralu.“ Drugim rečima, oba ova čoveka su obavljala isti posao, ali je jedan od njih bio svestan da ima izbor da bude deo uzvišenijeg sna.

Albert Ajnštajn je jednom prilikom rekao da se problemi s kojima se u životu susrećemo ne mogu rešavati na nivou na kojem su nastali. Zbog toga nam kao pomoć u pronalaženju rešenja problema, razrešavanju sukoba, isceljivanju bolesti i doživljavanju iskustva celovitosti s celim stvaranjem koristi naša sposobnost da se prebacujemo s nižeg na viši nivo percepcije.

U ovom poglavlju naučićete da postoji duhovno rešenje za svaki problem na koji naiđete u fizičkom svetu, u svom umu i u svojoj duši. Naučićete da ne možete da eliminišete oskudicu u svom životu tako što ćete pronaći drugi posao, niti možete osećaj napuštenosti ili besa da iscelite tako što ćete razumom proniknuti u svoje povrede iz detinjstva. Ove probleme možete da rešite samo na nivou iznad onog na kojem su nastali.

Laike povezuju svaki nivo percepcije sa jednom životinjom koja predstavlja moći i sposobnosti koje čovek mora da stekne da bi uticao na stvarnost u tom području. (Svaki nivo ima i svoj sopstveni jezik koji možemo da naučimo tečno da govorimo.) Razmotrićemo sada detaljnije svaki od tih nivoa.

1. Telo i fizička percepcija: Nivo zmije Zmija je stvorenje nagona sa izuzetno dobro razvijenim čulima na koja može da se osloni da bi otkrila gde se nalazi hrana, a gde neki predator. Na sličan način se i mi ljudi u fizičkom području oslanjamo na svoja čula koja nam pružaju sliku nas samih i sveta. Ovo je potpuno materijalni nivo percepcije u kojem je sve opipljivo, čvrsto i teško se menja, gde stvarnost sadrži 1 procenat duha i 99 procenata materije.

Na nivou percepcije zmije mi možemo da vidimo, dodirnemo i namirišemo predmet pred sobom, kao što je, na primer hleb, i znamo da je on tu, fizički prisutan. Ne zamišljamo stabljike zlatne pšenice u hlebu, pekarovo mešanje brašna ni vatru koja ga je pretvorila u hleb tako da mi možemo da ga jedemo – vidimo samo predmet kojim ćemo zadovoljiti svoju glad. Slično tome, ni seks ne vidimo kao čin ljubavi, već kao fizičku žudnju koja će zadovoljiti našu želju.

Na nivou zmije jezik koji koristimo za opisivanje stvarnosti molekularan je i hemijski. Mogli bismo hleb da opišemo na naučni način, pa ga nazvati „hranljivom materijom napravljenom od pšenice, kvasca i još nekoliko sastojaka; materijom koja ima određeni hemijski sastav“.

Takođe možemo da opišemo hleb kao hranu, pa ćemo slediti svoj nagon i pojesti hleb ako smo gladni. Sve je onako kako izgleda: hleb je hleb; golub koji ispušta izmet je samo to i ništa više.

Kad probleme vidimo samo očima zmije, pokušavamo da dođemo do fizičkih rešenja. Želimo da promenimo posao, zamenimo stari automobil novim, pronađemo novog partnera ili se upustimo u tajnu ljubavnu vezu. Ako osetimo da počinje da nas boli glava, nazovemo to „migrenom“ i uzmemo neki lek. Ako vidimo da dete na času ima ispad, pa skoči sa svog mesta i počne da se rve sa drugim učenikom, nazovemo ga „nevaljalim“ i kaznimo. Ponekad ova rešenja deluju, ali često su previše pojednostavljena.

Na nivou zmije oslanjamo se u potpunosti na svoja nagonska čula i ne razmatramo probleme na dublji način.

Delujemo iz onog područja mozga koji delimo sa reptilima i dinosaurusima, odnosno svesni smo svog fizičkog tela, ali nam nisu poznata naša mentalna, kreativna i duhovna sopstva. U tom stanju percipiramo spoljašnji oblik, prihvatamo samo ono što je očigledno i ostajemo slepi za svoja osećanja i osećanja drugih. Ovo stanje može da bude veoma korisno kada delujemo u fizičkom svetu. Uostalom, moramo da plaćamo račune, kosimo travnjak i vozimo decu u školu ne pridajući tim radnjama neku posebnu važnost. Ili kako je Sigmund Frojd jednom divno rekao: „Ponekad je cigara samo cigara.“ Biti na nivou zmije − dakle, koračati oprezno, nogu pred nogu – posebno je od pomoći kad treba savladati neku iznenadnu krizu. Naš reptilski mozak tada preuzima vođstvo, delujući iz nagona opstanka i mi radimo ono što treba raditi, ne gubeći dragocenu energiju na razmišljanje o tome, na analiziranje ili emocionalnu potresenost koju događaj izaziva. Svi znamo koliko je teško naići na nekog ko odbija da funkcioniše na ovom nivou čak i kad je takvo delovanje vrlo praktično, pa će pre pronalaziti duboko značenje i u najjednostavnijim situacijama umesto da jednostavno obavi ono što se mora obaviti.

mo zidove. Zanimljivo je da su arheolozi koji su vršili iskopavanja neolitskih nalazišta otkrili da najranija utvrđenja koja su ljudi gradili nisu bila namenjena tome da ih zaštite od fizičkih neprijatelja nego od nevidljivih demona koji proždiru ljudska tela, kao i od drugih opasnosti koje su uočavali u stanju zmije.

Nažalost, veliki deo čovečanstva već hiljadama godina živi na nivou zmije. Mnogi ljudi koji previše doslovno shvataju Bibliju i Kuran, s njihovim savetima da nevernike treba poubijati, žive na tom nivou. Važno je biti sposoban makar malo pomaći svoju percepciju, za sopstveno dobro i dobrobit celog sveta, jer zmija je hladnokrvno područje u kojem vlada pravilo „oko za oko, zub za zub“.

2. Um i emocionalna percepcija: Nivo jaguara U sledećem stanju percepcije – nivou jaguara – um tumači našu stvarnost. Mi znamo da um može da dovede do nastanka psihosomatske bolesti ili da nam vrati zdravlje, da potisnuti bes može da izazove stvaranje kancera, a da pozitivan stav donosi radost i mir, kako nama, tako i onima oko nas. Svesni smo toga da naše misli utiču na naša iskustva i da ništa nije onakvim kakvim se čini u fizičkom svetu.

Kada pogledamo veknu hleba, znamo da potiče s polja pšenice i od pekara, i razmišljamo o njegovim brojnim mogućnostima. Možda ćemo odlučiti da ga pojedemo, stavimo u frižider i sačuvamo za kasnije ili da ga spakujemo i damo nekome ko je siromašan. Možemo da mu dodamo puter i beli luk i ispečemo ga ili da uradimo nešto zaista neobično, pa ga, recimo, bacimo na nekog u sobi i započnemo bitku hranom. Ipak, usadili su nam određena uverenja u vezi s hlebom i ona utiču na naše odluke o tome šta ćemo s njim da radimo. Znamo da ne treba bacati hranu, pa brzo odbacujemo svako iskušenje da iz čiste zabave zavitlamo hleb na drugi kraj prostorije.

Instinkti zmije su od velike važnosti zato što mogu da nas upozore na opasnost pre nego je svesno uočimo: osetimo neku „lošu vibraciju“ u vezi s nekom osobom ili mestom, pa to izbegnemo i ne znajući zbog čega ili osetimo da nešto dalje niz put stoji policajac s radarom, pa smanjimo pritisak na pedali za gas.

Ukratko, znamo da imamo mogućnost izbora, ali isto tako znamo i da nam naša uverenja u vezi s hlebom ograničavaju te izbore. Znamo i za simbolička značenja hleba: znamo da hleb predstavlja život, kao u izrazu „hleb naš nasušni“; koristimo izraz „doći do svog hleba“ da bismo označili ostvarivanje samostalnosti, kažemo „bez mrvice hleba“ da bismo izrazili nemaštinu. Hleb predstavlja više od zadovoljavanja gladi, kao što seksualni čin predstavlja više od zadovoljavanja potrebe – on može da bude i čin bliskosti.

Veoma je bitno ovladati stanjem zmije zato što moramo da budemo efikasni u fizičkom svetu i vodimo računa o poslovima na praktičan način. Ipak, kad dozvolimo svojoj potrebi za preživljavanjem da vlada nama po svaku cenu, nismo uvek baš prijatno društvo. Posežemo za površinskim znacima sigurnosti, kao što su veliki račun u banci i materijalne „igračke“, prepuštamo se pohlepi, škrtosti i sumnjičavosti. Uvijamo se i grčimo, zadajemo udarac pre nego što onaj drugi udari nas; gomilamo oružje i podiže-

Područje verovanja, ideja i emocija povezuje se sa jaguarom jer ova vrsta percepcije može odjednom da transformiše situacije, navodeći nas da ih sagledamo u sasvim novom svetlu. Jaguar je arhetip iznenadne promene. On opazi svoju žrtvu, skače na nju i brzo joj oduzima život, ali tako pomaže da se ne povećava broj drugih životinja i da se održi ravnoteža u prašumi, omogućavajući da i drugi život u ekosistemu napreduje. Na isti način i jedan jedini uvid može da nam omogući da se

www.leo.rs | 13

oslobodimo negativnih osećanja ili nekog starog načina delovanja koji nas sprečava da se razvijamo.

Jaguarovi nagoni se razlikuju od nagona zmije koji je usmeren isključivo ka preživljavanju i samoočuvanju.

Jaguari su radoznali i vole da uče; naši mačji nagoni vode nas do pravih ljudi i situacija (ili pogrešnih, ako nam je taj nagon slab). Percepcija jaguara povezana je s mozgom sisara, mozgom emocija i dubokih osećanja ljubavi, bliskosti, porodične pripadnosti, brižnosti i saosećanja.

Ipak, to je i mozak agresije, praznoverja, amajlija, talismana, Nostradamusa i Džingis-kana. Jezik nivoa jaguara su izgovorene ili pisane reči koje koristimo da bismo uobličili i izrazili ideje, uverenja i osećanja. Na ovom nivou razumemo simbole i znake i možemo da se složimo s tim da su određeni glasovi reči koje znače nešto određeno.

Nalazeći se na nivou jaguara, prepoznajemo da gladnom čoveku možemo da damo ribu, ali da je korisnije naučiti ga da peca i predstavlja dugoročno rešenje. Znamo da izgladnelom detetu možemo da damo parče hleba, ali isto tako znamo da se ne živi samo od hleba. Izdižemo se iznad bukvalnog činjeničnog nivoa i u svakoj situaciji vidimo širi raspon mogućnosti. Ako imamo migrenu, pitamo se: „Šta bi mogao da bude uzrok toga? Šta mi telo time poručuje?“ Baš kao što mentalni nivo obuhvata fizičko, u jaguaru ugrađujemo u svoje biće ono što doživljavamo kao iskustvo u stanju zmije. Stoga smo, ako nas boli glava, svesni bola, ali isto tako razmišljamo o tome da li smo možda pojeli ili popili nešto što je moglo da izazove glavobolju, kao, na primer, čokoladu ili crno vino. Razmišljamo o tome da li je migrena simptom neke druge vrste problema: možda na sebe preuzimamo više odgovornosti nego što možemo da podnesemo ili se možda brinemo zbog posla ili svađe s bračnim drugom, a naše telo reaguje tako što pokreće glavobolju.

Kroz oči jaguara posmatramo ono dete u školi koje je imalo burni ispad, pa se pitamo: „Da li zaista ne može da sedi i drži ruke mirno i ako je tako, zašto?“ Razmišljamo da li je to dete pojelo preveliku količinu slatkiša punih šećera, pa ima snažnu fizičku potrebu za kretanjem, da li mu je dosadno ono o čemu učiteljica govori i tome slično. U stanju smo da percipiramo mnogo više o situaciji nego što bismo to mogli da učinimo u stanju zmije i zbog toga smo sposobni da smislimo mnogo više rešenja. Dete koje ima ispad nećemo samo kazniti, već ćemo se pobrinuti da pojede nešto zdravo za doručak i da dobije priliku da prošeta i istrči se pre nego što bude moralo da se umiri na svom mestu i usredsredi na ono što učiteljica govori. Što se tiče migrene, nećemo samo ubaciti u usta pilulu protiv bolova nego ćemo naučiti da kažemo „ne“ svojim dodatnim obavezama ili početi da izražavamo bes koji potiskujemo. S obzirom na to da imamo mnogo više mogućnosti, možemo da sprovedemo efikasne promene i rešavamo složenije probleme.

14 |

3. Duša i sveta percepcija: Nivo kolibrija Sledeće područje percepcije (koje obuhvata prethodna dva nivoa) područje je duše. Jezik ovog nivoa podrazumeva slike, muziku, poeziju i snove – to je svet mita, u kojem duša može da doživi sebe na svetom putovanju i nju simbolizuje kolibri. Iako sićušna, ova ptica uspeva da tokom svoje godišnje seobe iz Kanade u Brazil preleti na hiljade kilometara. Nikada ne gubi osećaj za pravac niti nagon koji je nepogrešivo tera napred, nikada se ne pita da li ima dovoljno hrane ili snage za putovanje. U području mitskog mi smo kao i kolibri na velikom putovanju i čeznemo jedino za nektarom života. Kad ne posmatramo svoje putovanje kao sveto, zaglavljujemo se na nivou uma i njegovog komplikovanog analiziranja sveta. S nivoa kolibrija percipiramo sva svoja iskustva kao deo junačkog putovanja.

Percepcijsko stanje kolibrija povezuje se s neokorteksom, najmlađim delom ljudskog mozga. Neokorteks se razvio pre 100.000 godina i on upravlja našom sposobnošću logičkog razmišljanja, vizualizacije i kreativnog delovanja. To je mozak Galileja i Betovena, nauke, umetnosti i mitologije.

Na nivou duše, rešenja problema koje ne možemo da rešimo umom iznenada postaju jasna. Tako su, na primer, pre nekoliko godina u Peruu stanovnici počeli da veruju da je jeftin, zdrav, domaći hleb od integralnih žitarica koji su jela pokolenja pre njih manje vredan od belog hleba kupljenog u prodavnici, koji je bio izložen velikom broju prerada, kakav su videli da jedu bogataši. Stoga, počeli su da jedu manje zdravog hleba i to se odrazilo na zdravlje stanovništva.

Peruanski predsednik je mogao da reši ovaj problem na nivou uma i pokuša da pomoću javnih kampanja ubedi stanovništvo da je crni hleb dobar ili je mogao da koristi pravna sredstva i donese zakon kojim bi se povećao porez na beli hleb i tako naterao ljude da kupuju onaj jeftiniji.

Međutim, on je pristupio toj situaciji s percepcijskog nivoa kolibrija.

Shvatio je da je seoskim žiteljima njegove zemlje beli hleb počeo da predstavlja simbol uspeha i prefinjenosti, a da crni hleb simboliše siromaštvo i neuglednost.

Znao je da mora da promeni njihovo uverenje da je beli hleb bolji, pa je snimio televizijski prilog u kojem večera sa svojom porodicom u predsedničkoj palati i jede crni hleb. Znao je da će to poslati poruku da je crni hleb hrana uspešnih i bogatih ljudi i to je zaista i delovalo. Peruanci su ponovo počeli da jedu crni hleb jer je to bio hleb kraljeva, a ne seljaka!

Svaki put kad jedem u nekom peruanskom restoranu, strpam u torbu nekoliko posluženih zemički jer znam da ću imati priliku da nekome pomognem ako mu dam pecivo koje bi moglo da mu bude jedina hrana tog dana.

Kad sam jednom prilikom putovao s jednim starijim lai-

kom, našao sam se na autobuskoj stanici okružen nekolicinom dece koja su se okupila oko mene, nadajući se da ću im dati nešto sitniša ili slatkiša. Počeo sam iz torbe da vadim zemičke i delim ih, ali starac mi je rekao: „Ovo nije hleb kakav je ovoj deci potreban. Vrsta hrane koja je mom narodu potrebna je hrana za dušu, a ne za stomak.“ Uzeo mi je pecivo iz ruku i sam ga podelio deci, ali im je za to vreme govorio priče o njihovim precima Inkama.

Kasnije mi je to ovako objasnio: „Ove priče su hrana za kojom oni žude. Nisam im dao samo hleb koji će ih večeras zasititi, već hleb koji će ih hraniti celog života.“ Gledao je na ovaj događaj očima kolibrija: za njega su priče bile hrana za dušu. Kad me je video kako im dajem zemičke, intervenisao je na nivou svetog i ponudio toj deci mitologiju njihovog naroda.

Na nivou duše stvari su ono što zaista jesu – izraz svetoga. Kuća nije samo krov nad glavom, već dom. Muž ili žena nisu samo osoba s kojom delite obaveze u domaćinstvu i oko podizanja dece nego izabrani partner, saputnik na velikom putovanju. U ovom stanju pogledamo hleb i postavljamo sebi pitanje: „Da li sam gladan hleba ili hrane koju hleb predstavlja?“ U stanju smo da shvatimo važnost čina jedenja s drugim ljudima i činjenicu da nam stomak nikada ne može biti do kraja pun dok neki ljudi idu svetom gladni.

Na nivou kolibrija slušamo ispod površine razgovora i čujemo skrivene poruke. Delujemo u metaforama, pa ako imamo migrenu, pitamo se: „Da li ja to silazim s uma? Kakve mi se to misli vrte po glavi? Kakav je to znak?“ U kineskoj medicini se smatra da neizraženi bes počiva u našoj jetri i stoga ako imamo problema s tim organom, znamo da to može da bude znak potisnutog besa. Ako nam je funkcija jetre usporena, pitaćemo se koji lek možemo da uzmemo, ali i kako da oprostimo i sebi i drugima. Shvatamo da je bolest signalna lampica koja nam govori da se dešava nešto na šta moramo da obratimo pažnju, pa nećemo ublažavati samo simptom.

Kad gledamo očima kolibrija i vidimo hiperaktivno dete, pitamo se: „Kako bi problem ovog deteta mogao da predstavlja pozitivnu mogućnost za njega?“ Svesni smo da će, ako mu damo lek ritalin, ostati da sedi na svom mestu i koncentrisati se na ono što učiteljica govori, ali da će isto tako ostati bez svoje urođene sposobnosti obavljanja više zadataka istovremeno. U prašumi bi to „problematično“ ponašanje deteta ili „smanjena sposobnost učenja“ zapravo predstavljalo preimućstvo – dete bi bilo u stanju da čuje međusobno dozivanje ptica i žuborenje vodopada, a da istovremeno bude zaokupljeno razgovorom i budno pazi na moguću opasnost. Na nivou kolibrija detetovu rasejanost smatramo darom koji je od neprocenjive vrednosti za putovanje njegove duše.

Na tom nivou osećamo da smo svi mi na putovanju razvoja i isceljenja, da se polako vraćamo ka mestu na kojem smo rođeni da bismo živeli, i to u božanskom

blagostanju. Ako doživljavamo iskustvo migrene, zapitamo se: „Na kakvu vrstu isceljenja me ova glavobolja poziva?“ Možda bi trebalo da jedemo manje čokolade, uzmemo neki lek i prestanemo da se izlažemo stresu.

Isto tako, možda bi izlečenje glavobolje podrazumevalo neko veće putovanje: možda moramo da prekinemo nesrećnu ljubavnu vezu, možda je vreme da se preselimo iz nekog zabačenog seoskog kraja u kojem ne možemo da pronađemo posao ili doživimo osećaj pripadnosti nekoj zajednici, ili ćemo možda morati da otpustimo svoje razočarenje u roditelje i bes koji osećamo prema njima, zajedno sa strahom da postajemo isti kao oni. Glavobolju rešavamo popravljanjem duše. Zapažamo puteve koji će nas vratiti u zdravlje i krećemo na put isceljenja.

Nivo kolibrija mnogo je zahtevnija sfera od jaguarovog u smislu stvaranja promene i zbog toga je vizualizacija mnogo moćnija od pukog izgovaranja afirmacija.

Kad želite da budete sigurni da će vam budućnost doneti željeni rezultat, morate da je vizualizujete samo jednom iz percepcijskog stanja kolibrija. Iz jaguara bi morali da ponavljate verbalne afirmacije na desetine, možda čak i na stotine puta da biste postigli isti rezultat.

4. Duhovna percepcija: Nivo orla Dok orao leti visoko iznad dolina, on pogledom može da obuhvati drveće, stene, reku, pa čak i uoči zaobljenost zemaljske kugle, ali isto tako može da primeti miša na šest stotina metara ispod sebe. Ova sposobnost da istovremeno vidi celokupnu sliku i neki njen sitan deo svojstvena je nivou Duha.

Na nivou orla, stvarnost je 99 procenata svesnosti i 1 procenat materije. Tu ima malo forme i supstance, a jezik je energija. Područje mozga koje je povezano sa ovim nivoom je prefrontalni korteks, oblast koju neki od naučnika koji se bave proučavanjem mozga nazivaju „božja tačka“. Na nivou orla više ne postoje situacije u kojima siromah dobija krišku hleba, a bogataš mu je daje. Tu postoji samo Duh koji neguje Duh. Više ne percipiramo sebe kao odvojenog od planete ili od drugih ljudi: granice nestaju jer naše individualne duše znaju da smo jedno.

Ovo stanje nazivam „puf“ stanjem zato što na ovom nivou percepcije materija nestaje. Kad pogledamo ono hiperaktivno dete, ne vidimo nikakvu bolest ni probleme: vidimo samo Boga koji doživljava iskustvo sebe kao tog deteta. Kad laiku pitate ko je, odgovoriće vam: „Ja sam planina, ja sam reka, ja sam orao, ja sam stena.“ Na nivou jaguara možda će percipirati sebe kao nekog ko se oporavlja od gubitka voljene osobe, ali na nivou orla zna da je Bog koji se prerušava kao on/ona i zato se trudi da stalno bude na tim visinama orla.

Kad se suočimo s nekim problemom, što više budemo uspeli da se približimo nivou Duha, tim će nam manje energije biti potrebno da stvorimo promenu.

www.leo.rs | 15

16 |

Lujza L. Hej

U svakom od nas nalazi se centar mudrosti, daleko dublji i veći nego što smo svesni. Meditacije predstavljene u ovoj knjizi stvorene su da nas povežu sa tim centrom i da uvećaju naše razumevanje života. Kada svojevoljno otvorimo sopstvenu svest za nove ideje i nove načine razmišljanja, tada naši životi počinju da se menjaju na bolje.

U svakom od nas nalazi se centar mudrosti čije dubine i veličine nismo svesni. Meditacije predstavljene u ovoj knjizi osmišljene su tako da nam pomognu da se povežemo sa tim centrom i poboljšamo razume- vanje života. Kada svojevoljno otvorimo svest novim idejama i novim načinima razmišljanja, naši životi se menjaju nabolje. Moj jedini cilj jeste da stalno napre- dujem u razumevanju – da sve bolje razumem život i način na koji funkcioniše. Šta je to što treba da znam, u šta da verujem, šta da kažem i učinim kako bi moj život tekao što više glatko?

Svako od nas poseduje sposobnost povezivanja sa svojim izvorom, u kom leži mir za kojim svi tragamo – unutarnje znanje koje nam daje snagu u takozvanim teškim vremenima. Kada smo u stanju da sagledamo veću sliku života, onda vidimo koliko su beznačajni mnogi mali problemi koji nas muče. Tada istinski možemo da razumemo izreku: „Ne nervirajte se zbog sitnica; sve su to samo sitnice.“ Svaki put kada kažemo „ne znam“, zatvaramo vrata sopstvenog beskrajnog izvora mudrosti. U nama se nalaze odgovori na sva pitanja koja ćemo ikada postaviti.

Mi znamo prošlost, sadašnjost i budućnost. Postoje ljudi koji su po prirodi nadareni vidovnjaci i ako jedna osoba može nešto da uradi, onda svi to možemo. Svi mi nosimo u sebi potencijal da saznamo nešto više, da vidimo dalje, da razumemo bolje i da sagledamo veću sliku života.

Način na koji počinjemo dan određuje iskustva koja ćemo doživeti i način na koji ćemo na njih da odreagujemo. Dobar način da koristite ovu knjigu jeste da je otvorite nasumice nakon buđenja. Znajte da medi- tacija koju odaberete predstavlja savršenu poruku za taj dan.

Lično volim i da okončam dan pozitivnim misli- ma. Na taj način prizvaćete prijatne snove i sledećeg jutra ćete se probuditi bistre glave.

Ne zaboravite, u nepreglednoj beskrajnosti života, sve je savršeno, celovito i potpuno... baš kao i Vi. -Lujza L. Hej

Znam da sam jedno sa celokupnim životom.

Okružen sam i ispunjen beskrajnom mudrošću. Zato se u potpunosti oslanjam na podršku univerzuma u svakom pozitivnom smislu. Stvoren sam od strane života i ova planeta mi je data kako bih ispunio sve svoje potrebe. Sve što ikada može da mi zatreba je već ovde i čeka me. Bez obzira na to u šta odaberem da verujem, šta odaberem da mislim ili kažem, univerzum mi uvek odgovara sa „da“. Ne gubim vreme na nega- tivno razmišljanje ili negativne teme. Biram da sagle- dam sebe i

www.leo.rs | 17

život na najpozitivniji način. Zato kažem „da“ prilikama i napretku. Kažem „da“ svemu dobrom. Ja sam osoba koja govori „da“ i živim u svetu koji kaže „da“. Univerzum mi odgovara o od gov sa „da“ i radujem se što je to tako.

Centriran sam u istini i miru C Bez obzira na to gde sam, postoje samo duh, Bog, beskrajno dobro, beskrajna mudrost, beskrajna har- monija i ljubav. Drugačije ne može biti. Dvojnost ne postoji.

Nema problema za koji ne postoji rešenje. Nema pitanja za koje ne postoji odgovor. Sada biram da prevaziđem problem tako što ću potražiti uzvišeno rešenje kako bih ispravno postupio u bilo kakvom neskladu koji se naizgled može pojaviti u istinski har- moničnom okruženju mog sveta. Rad sam da učim i razvijam se iz tog prividnog nesklada i konfuzije. Oslobađam se krivice i okrećem se sebi u potrazi za istinom. Za sebe i sve osobe u svom životu biram: mir, sigurnost, harmoniju, osećanje duboke ljubavi prema sebi i spremnost na osećanje ljubavi prema drugima. Centriran sam u istini i živim u radosti.

Isceljujem sebe na svim nivoima Prihvatam sve delove sebe Ovo je vreme saosećanja i isceljenja. Okrećem se sebi i povezujem se sa onim delom koji zna da isceljuje. To je moguće. Znam da prolazim kroz proces isceljenja. Tokom tog procesa, otkrivam svoje isceliteljske spo- sobnosti – sposobnosti koje su snažne i moćne. Neverovatno sam sposoban. Svojevoljno prelazim na sledeći nivo kako bih se istinski iscelio na svim nivoi- ma. Ja sam duh i kao takav imam slobodu da pomognem sebi – i svetu.

Kako bih se iscelio i učinio sebe celovitim, najvažnije je da prihvatim sve ono što me čini ovak- vim kakav sam. Prihvatam ono vreme kada mi je išlo dobro, a prihvatam i vreme kada mi nije išlo dobro; prihvatam vreme kada sam bio prestravljen i vreme kada sam bio pun ljubavi; vreme kada bih ispao budalast ili luckast, a i vreme kada sam bio mudar i pametan; vreme kada sam bio osramoćen, i vreme kada sam bio pobednik.

Sve je to deo mene. Većina mojih problema proizilazi iz toga što odbacujem delove sebe – što ne volim sebe u potpunosti i bezu- slovno. Ne osećam stid kada sagledam svoj život. Na prošlost gledam kao na deo bogatstva i čari koje čine život. Bez toga ne bih bio ovde gde sam danas. Kada prihvatim sve ono što me čini ovakvim, postajem celovit i isceljen.

18 |

Dopuštam da moje celokupno biće vibrira u svetlosti Gledam duboko u centar svog srca i tu otkrivam m onu sićušnu tačku bleštavog svetla. To je tako divna boja. To je sam centar moje ljubavi i energije koja isceljuje. Posmatram moju tačku svetlosti kako počinje da pulsira i raste sve dok mi ne ispuni čitavo srce. Zatim joj dozvoljavam da se kreće mojim telom od glave sve do vrhova prstiju na nogama i rukama. U potpunosti blistam tom svetlošću predivne boje koja predstavlja moju ljubav i isceljujuću energiju. Kažem sebi: Sa svakim udahom sve sam zdraviji i zdraviji. Osećam kako mi svetlost čisti telo od svega što je nezdravo.

Dopuštam svetlosti daa isijava s ja a iz mene e e u moje oj posebno mesto u svetu.

Moj dom je spokojan raj Moj dom je odraz mene i zato sada donosim odluku da „očistim kuću“. Raščišćavam svoje ormare i frižider.

Iznosim svu odeću koju nisam nosio neko vreme kako bih je prodao, poklonio ili spalio. Oslobađam se onoga što je staro kako bih napravio mesta za novo. Dok to činim, govorim: Na ovaj način praznim ormare sopstvenog uma. Isto činim i sa frižiderom. Izbacujem svu hranu i ostatke hrane koji stoje u njemu već neko vreme.

Znam da su umovi ljudi koji imaju pretrpane ormare i frižidere isto tako pretrpani. Stoga ja od svog doma prakome je ugodno živeti. vim mesto u ko

Moj prihod se konstantno uvećava Znam da je najbrži način da uvećam svoj prihod mentalni napor. Kako bih pomogao sebi da postanem još uspešniji, mogu da napravim izbor da privučem ili da odbijem novac i druge oblike uspeha od sebe. Stalno jadikovanje ne donosi uspeh. Ja posedujem kosmički mentalni bankovni račun, na koji mogu da položim pozitivne afirmacije, a za koje mogu da verujem, ili ne, da ih zaslužujem. Moja afirmacija je: Moj prihod se stal- no uvećava. Izobilje me prati u svim oblastima života. Uviđam da sa lakoćom privlačim blagostanje.

Posedujem neograničeni potencijal

Voljan sam da svakog dana naučim nešto novo

U beskonačnosti života u kom se nalazim, radujem se znajući da smo sila koja me je stvorila i ja jedno. Ta sila voli sve svoje kreacije, uključujući i mene. Ja sam voljeno dete univerzuma i sve mi je pruženo. Ja sam najvi- ši oblik života na ovoj planeti i posedujem sve što mi je potrebno da bih proživeo sva iskustva koja me čeka- ju.

Moj um je uvek povezan sa jednim beskonačnim umom; stoga su mi dostupni celokupno znanje i mudrost.

Radujem se svojoj beskonačnosti i znam da preda mnom leži more mogućnosti u svim oblastima. Imam puno poverenje u jednu silu i znam da je u mom svetu sve u redu.

Kada se setim svojih školskih dana, pomislim: Ne bi li bilo divno da smo, umesto učenja datuma kada su se odi- grale sve te bitke, moji prijatelji i ja mogli da učimo kako da mislimo, kako da volimo sebe, kako da gradimo dobre odnose, kako da budemo mudri roditelji, kako da postupamo sa novcem i kako da budemo zdravi? Ne mogu da promenim prošlost, ali mogu da biram da naučim sve te stvari i još mnogo šta... danas. Obogaćujem sop- stveni život tako učeći nešto novo svaki dan – a zatim druge učim onome što znam.

Volim sebe u potpunosti u sadašnjem trenutkuu Ljubav je najveći brisač koji postoji. Ljubav briše čak i najdublje otiske jer prodire dublje od svega drugog.

Ako je otisak mog detinjstva veoma snažan i ako stal- no govorim – Sve to je njihova krivica – onda ne mogu da se promenim. Ostajem zarobljen. Zato se često okrećem ogledalu. Gledam svoj odraz u ogledalu i govorim svakom delu svog tela i duše da ga volim. Ovo radim svakog jutra nakon što se probudim i svake veče- ri pre nego što odem na spavanje. Volim sve u vezi sa ovom divnom dušom koja me predstavlja.

Savršen sam baš ovakav kakav sam Nisam ni previše, ni premalo. Nikome i ničemu ne moram da dokazujem ko sam i šta sam. Promenio sam mnogo identiteta i svaki je savršeno odgovarao datom trenutku života. Zadovoljan sam time ko sam i šta sam u ovom trenutku. Ne žudim da budem poput nekog drugog, jer to nije način izražavanja koji biram ovog puta.

Sledeći put biću drugačiji. Savršen sam ovakav kakav sam u ovom trenutku. Zadovoljavajuć sam. Život i ja smo jedno. Nema potrebe da se borim da budem bolji. Sve što je potrebno jeste da volim sebe danas više nego juče i da se ophodim prema sebi kao prema nekome ko je iskreno voljen. Sa radošću uviđam koliko sam savršen i koliko je život savršen.

Oslobađam se potrebe za ovim stanjem u svom životu Stvaram navike i obrasce zato što mi oni služe na neki na način.

Ponekad kažnjavam nekoga, a ponekad volim nekoga. Na primer, neverovatno je koliko bolesti sam ne izazvao zato što sam hteo da kaznim nekog roditelja ili iza zato što sam ga voleo. Imaću dijabetes baš kao i moj tata, zato što ga volim. To se možda ne odigrava uvek na svesnom nivou, ali kada malo bolje sagledam sve, počinjem da uočavam obrazac. Često dovodim do stvara- nja negativne atmosfere zato što ne znam kako da postupam u nekoj oblasti svog života. Moram da se zapitam: Za čim žalim? Na koga sam ljut? Šta je to što pokušavam da izbegnem? Na koji način će me to spasiti? Ako nisam spreman da se oslobodim nečega, nije važno šta činim; to naprosto neće uspeti. Ali, kada postanem spreman da se toga oslobodim, neverovatno je kako je malo potrebno da u tome i uspem.

Moja ljubav je bezgranična Postoji toliko mnogo ljubavi na ovom svetu i u mom srcu, ali to je nešto što ponekad zaboravim. Ponekad pomislim kako nema dovoljno ljubavi, ili da je ima vrlo malo, zato samo čuvam ono ljubavi što imam ili plašim se da je oslobodim. Plašim se da je pokažem. Ali onda shvatim, što više ljubavi pustim da poteče iz mog bića, više će ostati u meni i više ljubavi ću primiti. Ona je beskrajna i bezvremena. Ljubav je zaista najmoćnija isceljujuća sila koja postoji. Bez ljubavi nikako ne bih mogao da preživim. Ljubav isceljuje i zato je dajem i primam bez ograničenja.

www.leo.rs | 19

Priredio dr Majkl Njutn Slučajevi članova Instituta „Njutn“

SEĆANJA NA ŽIVOT POSLE SMRTI

ŽIVOT IZMEĐU ŽIVOTA PRIČE O LIČNOJ TRANSFORMACIJI 20 |

Dr Majkl Njutn

SEĆANJA NA ŽIVOT POSLE SMRTI U ovoj knjizi, dr Majkl Njutn predstavlja nam niz slučajeva iz kliničke prakse koji pokazuju efekte njegove tehnike hipnotičke duhovne regresije na život ljudi koji su joj bili podvrgnuti i trajne i snažne promene koje im je to iskustvo donelo.

Ljubav kao katalizator promene Pol Aurand (Njujork) Predsednik i glavni trener Instituta „Njutn“, međunarodni instruktor, pisac i nagrađivani majstor hipnoterapije

od sebe. Nikada nije uspela da bude zaista bliska s njim.

Posle nekoliko meseci napustila je Marka i otišla da živi i radi u Portugalu.

Bili su razdvojeni skoro šest meseci. Tokom tog perioda Saša se ponovo srela sa Raulom. Jedno kraće vreme bili su ljubavnici, a tada je Raul otišao. Saša je bila slomljena.

Mnogi žele da dođu na hipnoterapiju života između života da bi saznali da li će ikada pronaći svoju srodnu dušu. Ovo je priča o jednoj mladoj ženi koja je srela svoju srodnu dušu. Ipak, ovog puta, umesto da budu zajedno, on je došao u njen život kao katalizator promene. Tokom seanse smo otkrili da je to zapravo bio njegov drugi pokušaj da je probudi i pomogne joj da nauči lekcije duše sa kojima se muči u već više života.

Na seansu je došla sa užasnim osećajem griže savesti i zbunjena. Pitala se da li bi trebalo da bude sa svojom srodnom dušom Raulom ili bi trebalo da ostane u braku i vrati se svom suprugu Marku. Tražila je savet od svojih vodiča i odgovor na pitanje kuda treba da krene njena duša.

Tokom LBL seanse obično vratimo klijenta u njegov poslednji prošli život. Ipak, ponekad, kad postoji neki važan raniji život, klijent će otići u taj život umesto u poslednji. To se desilo i u ovom slučaju.

Saša je tridesetdvogodišnjakinja rođena u severnoj Evropi. Bila je dvanaest godina u vezi sa Markom, prvim i jedinim muškarcem u svom životu, i planirali su venčanje kao iz bajke. Dve nedelje pre venčanja pojavila se Sašina srodna duša Raul i ceo njen svet se uzdrmao. Našavši se u dilemi, Saša je ipak ispunila svoj plan o venčanju i udala se za Marka. Uprkos tome šta je održala reč koju je dala Marku, osećala se rastrzano i shvatila je da ga gura

Početni prizor u Sašinom prošlom životu bio je staroegipatski hram. Ona je sveštenica po imenu Šarun, koja se bavi duhovnim učenjem.

Naš razgovor o tom životu odvijao se na sledeći način: SAŠA: Učim o duhovnosti, ali uvežbavam i manipulisanje ljudima koji ne rade u hramu. Mogu da utičem na njih duhovno i energetski.

www.leo.rs | 21

POL: Pomozite mi da shvatim kako vi to manipulišete njima.

S: Manipulišem tako što me slušaju – odnosno veruju u ono u šta ja želim da veruju. Činim to stvarajući i šaljući slike. Stvorim mentalnu sliku onoga što želim da učine i šaljem je. Oni je vide i osećaju. To je jako moćno! Lako utičem na njih.

P: Krenite dalje u tom životu duhovnog učenja i manipulacije. Šta se zatim dešava?

S: Ubijena sam. Da, ubijena.

ci.) Osećam da vibriram. Ne moram ništa da radim. Sve se odvija samo od sebe. Osećam se veoma spokojno. Blaga, ali prodorna ružičasta svetlost čisti moje telo iznutra. (1) P: Šta se to čisti iz vas?

S: Još postoji neki strah koji zadržavam u svom (eteričnom) abdomenu, koji je potrebno da se očisti, a koji je povezan sa ljubavlju. Zato teško osećam Aratonovu ljubav.

P: Odakle dolazi taj strah u vezi s ljubavlju?

S: Iz mnogih života.

P: Kako se to događa?

S: Tu su neprijateljski osvajači. Oni ulaze u hram i ubijaju sve. Ubijaju i mene.

P: Šta vam se dešava? Gde ste sada u odnosu na svoje telo?

S: Napolju sam vrlo brzo. Samo gledam. Gledam kako drugi ljudi ulaze u hram, ali nisam tužna. Spokojna sam.

Prihvatam svoje stanje.

P: Gde sada idete i šta radite?

S: Krećem se uvis i osvrćem prema tom prizoru. Vidim svetlost, gore levo. Idem ka njoj. Krećem se ka njoj bez ikakvog napora. Veoma je mirno.

P: Šta se dešava onda kad stignete do svetlosti?

S (iznenađeno): Nisam previše religiozna, ali vidim sliku jedne svete osobe raširenih ruku koja me dočekuje.

Znam da je to simbol ljubavi i blaženstva. Sada vidim da je to moj vodič. Osećam se bezbedno. To je moj vodič Araton. Kaže mi da je sve u redu. Ide mi dobro. Prihvata me, podržava me i voli me. Upravo se stopio sa mnom.

Mi smo jedno. To je tako neverovatno! Osećam njegove vibracije. On je vrlo mudar i veseo, i tako svetao i čist.

P: Zašto se vaš vodič tako stapa sa vama?

S: Da bih kasnije mogla da prepoznam njegove vibracije. Kad mi bude bila potrebna njegova pomoć i dok meditiram, znaću da je sa mnom. Osetiću njegov mir i radost.

Isceljivanje i vibracije traju izvesno vreme, a onda Saša kaže da je gotovo.

P: Posle tog čišćenja, kako biste izgledali kad biste se pogledali u velikom ogledalu?

S: Čisto. Plave sam boje sa blagim ružičastim nijansama.

P: Znamo da je ime vašeg vodiča Araton, ali koje je vaše besmrtno duhovno ime?

S (duga pauza): Čujem nešto kao Kija, ali nisam sigurna.

P: Možda biste mogli da pitate svog vodiča?

S: On kaže da je to ime iz prošlog života. Moje besmrtno duhovno ime zvuči kao Kašijapeja.

P: Sada kad je isceljivanje završeno, gde vas vaš vodič odvodi?

S: Nalazim se u grupi bića... ima nas pet. Nalazimo se u prostoriji kružnog oblika. Osećam se tako sigurno!

Araton je sa mnom. Stoji pored mene, malo pozadi. Na početku, svi se pojavljuju u istoj smeđoj boji, ali sada je onaj u sredini bele boje, a jedan od ostalih je crvenkast.

P: Šta se dalje dešava?

S: Samo čekam. Sada mi iskazuju dobrodošlicu. Žele da mi pomognu da proživim život u celosti.

P: Gde vas on sada vodi?

S: Nalazimo se u predivnoj bašti sa ružama i sedimo na jednoj klupici. Tu su pešačke staze. Na kraju staze nalazi se jedna zgrada. Bela je. Dok je gledam, shvatam da tamo mogu da odem i da postavljam pitanja, ali plašim se da to učinim.

P: A kako Araton reaguje na vaš strah od postavljanja pitanja?

S: Kaže da ne moram da postavljam pitanja ako mi to sada nije prijatno. Kaže da to mogu da učinim i kasnije. Malo ćemo se baviti isceljivanjem. Treba da pođem s njim. Neobično je. Znam da on zrači ljubav, ali ne mogu to da osetim. Kaže da to možemo da popravimo. Sada sam u prostoriji za isceljivanje. Kao da neka mašina odozgo stvara raznobojne zrake svetlosti. (Saša drhti na stoli-

22 |

Moja klijentkinja sada komunicira sa tom grupom bića, odnosno sa članovima svog Veća, koji se često nazivaju Starci ili Mudraci. Sledi duga pauza, dok Saša sabira svoje misli i vizualizuje članove Veća koji se spremaju da rade s njom.

P: Šta vam govore?

S: Sa desne strane prostorije nalazi se nešto nalik na zid. To je neki ekran. Vidim tri prizora. U jednom od njih se porađam, a neko stoji pored mene, neki čovek kojeg ne prepoznajem. Ne želim to da gledam.

P: Zašto oklevate?

S: Čovek u prizoru u kojem se porađam nije moj suprug, a nije ni Raul. To mi se ne dopada. Želim da to bude

Raul. Prikazuju mi tri scene. Prva je s čovekom kojeg ne prepoznajem. U toj sceni rađam dete. U sredini je scena u kojoj sam sa Raulom i ona je vrlo svetla, iako nije ni najverovatnija ni najbolja za mene. Nekako znam da je to istina, ali ne shvatam zašto je svetlija od druga dva izbora. Plašim se. (2) U sceni sa desne strane sam sa svojim suprugom Markom. Oh, shvatam. Pokazuju mi da imam izbor! Mogu da izaberem da budem sa svojim suprugom ili sa nekim drugim muškarcem. Čak mogu da izaberem i da budem sa Raulom. To je neobično. Imam tri izbora.

Ne treba manipulisati stvarima i ljudima, već samo posmatrati... gledati šta se dešava. To je povezano sa mojim životom sveštenice i manipulisanjem. To je zastrašujuće. Ne znam da li ću moći da budem sa Raulom. Znam da želim da budem s njim, ali i on ima slobodnu volju!

Ne znam da li on želi da bude sa mnom. Na ekranu mi pokazuju kakav bih život imala sa Raulom. Bilo bi lepo.

Duhovno i spokojno. Vidim dvoje dece. Nisam sigurna koja je to zemlja. Taj život je veoma miran i srećan, ali i on ga mora da ga poželi.

P: Da li želite da ih pitate koji bi od tih izbora bio najbolji za vašu dušu?

P: Da li možete da ih pitate kolika je verovatnoća da se to desi u ovom životu?

S (duga pauza): Pitala sam ih, ali ne žele da mi odgovore. Kažu da to moram sama da odlučim, bez njihovog uticaja.

S: Kažu da je verovatnoća samo 20 do 30 posto. Dvadeset posto. Plašim se da se to neće desiti. Problem je u tome što ja to želim, a on ne. I on ima slobodnu volju, a ja ne smem da manipulišem njime. I on to mora da poželi.

Oh, tako je teško!

Ovde Veće pokazuje Kašijapeji, koja je u svom prošlom životu kao Šarun uticala na mnoge ljude i manipulisala njima, koliko je u životu važno imati slobodu izbora. Kao što se to često dešava, podučavaju je tako što joj govore o tome, ali i daju iskustvo izbora na koji čak ni oni ne žele da utiču.

P (postavljam jedno od pitanja koje mi je Saša postavila pre početka seanse): Možda biste želeli da ih upitate zašto je Raul ušao u vaš život na onakav način.

S: Da bi mi pokazao kako da se opustim i osetim radost. Došao je da bi me otvorio – da bi mi pomogao da se otvorim prema drugima. Moj najbliži prijatelj je bio Mark. Uvek smo bili zajedno i nismo imali drugih prijatelja. Bili smo u nekakvoj ljusci ili čauri, zatvoreni i izdvojeni od drugih, u svom malom svetu. Raul je ušao u moj život da bi me probudio i razbio tu ljusku. Došao je kao katalizator promene! Došao je da bi me naučio kako da volim. Zato sada imam mnogo prijatelja i zahvaljujući poslu putujem svetom. To me i dovelo ovde. (3) P (postavljam još jedno od pitanja koje je Saša postavila pre seanse): Da li želite da im kažete koliki ste veliki osećaj krivice imali zbog odnosa sa Raulom?

S: Kažu da je to u redu. Osećaj krivice će biti ispran.

Već jeste. Kažu da ne postoji razlog zbog kojeg bi trebalo da se osećam krivom. Kažu da su morali da me tako prodrmaju da bih donela neke odluke i načinila promene u svom načinu života.

P (postavljam još jedno od Sašinih pitanja): Da li vas savetuju da se vratite svom suprugu?

S: Ne. Ne savetuju me da se vratim. Kažu da je to moj izbor. Imam slobodu izbora.

P: Možda biste želeli da ih pitate šta je najbolje za razvoj vaše duše.

S: Vrlo je neobično. Sada se osećam tužno i uplašeno. (Posle pauze, Saša nastavlja.) Prihvatanje i stvari i dopuštanje stvarima da se dese. Treba da prihvatim život.

Stvarima treba dozvoliti da se dese i ne kontrolisati ih.

Takve lekcije duše često su teške i Kašijapeja se ovde zaista muči. Toliko želi da bude po njenom da joj je skoro nemoguće da sagleda različite mogućnosti za svoj život, a kamoli da shvati dublje lekcije za dušu koje joj prikazuje njeno Veće. Neke tendencije koje nosimo u duši ponekad moramo da rešavamo tokom više života, a izgleda da je ovo ključan život za Kašijapeju.

S: Ponovo mi govore o izborima. Da postoji sloboda izbora. To uključuje i izbore drugih ljudi. To mi se ne sviđa. Ne znam zašto. Ne želim da se to dogodi. Stvarno se plašim.

P: Šta žele da vam kažu pokazujući vam te izbore?

Duga pauza. I dalje se bori sa onim što joj pokazuju.

S: Svi ti životi (u sadašnjoj simulaciji vremena) susreću se na kraju u istoj tački, ali kreću se različitim putevima.

P (postavljam još jedno pitanje koje sam uputio Saši pre seanse): Da li želite da ih pitate da li je neki od te trojice muškarca koje vam prikazuju vaša srodna duša?

S: (pauza) Ne znam. Plašim se da to vidim.

Kašijapeja se toliko muči da prihvati ono čemu je podučava njeno Veće da se njen vodič Araton uskoro ubacuje.

On predlaže da za sada napustimo sastanak Veća i uverava Kašijapeju da može da se vrati kad god to poželi. Araton je odmah odvodi u njenu grupu duša. (4) S: Već smo tu! Vidim svoju mamu, Raula i druge. Vidim osmoro ljudi, koji stoje podeljeni u dve grupe, četvoro na levoj strani, četvoro na desnoj. Moja mama se nalazi u sredini grupe na levoj strani. U grupi na desnoj strani stoje Raul, Mark i Endi (novi bliski prijatelj).

P: Ko prvi ide ka vama?

www.leo.rs | 23

S: Mama dolazi, pozdravlja me i povlači se. Zatim dolazi Raul. Šali se sa mnom. Zadirkuje me. Ne znam o čemu priča, ali vrlo je zabavan i veseo. Nije toliko veseo u stvarnom životu. Često je vrlo distanciran, pa čak i hladan, ali ovde je vrlo topao i zabavan. (5) Kaže mi: „Opusti se. Nemoj da siliš sebe. Sledi svoje srce. Dozvoli sebi da pratiš vođstvo.“ Toliko se plašim. Kažem mu da želim da budem s njim. Osećam bol. „Možda. Možda, mala“, šali se on. Toliko sam ljuta.

P: Pitajte ga zašto je sada ušao u vaš život.

S: To mi je bila poslednja prilika da promenim svoj život... trebalo je da me otvori i da mi pokaže da postoje brojne druge mogućnosti. Bila sam zatvorena, a on me je otvorio. Pokušao je to i pre da učini, u drugom životu. Bila sam veoma rezervisana i nisam mogla da se otvorim. Nisam ostala s njim. To je bilo veoma bolno za njega. To je razlog zbog kojeg nije spreman da ovog puta bude sa mnom. Plaši se da ću ga ostaviti i da će ponovo biti sam. Kaže da to više ne bi mogao da podnese.

P: Šta ste se vas dvoje dogovorili za ovaj život?

S: Ponekad smo zajedno, a ponekad nismo. U ovom životu važi isto – povremeno smo zajedno, a povremeno nismo. Postojaće periodi u kojem nećemo biti zajedno, a možda ćemo u nekom trenutku ponovo biti zajedno, ali on proverava i druge mogućnosti. Moram da sačekam da on odluči. Ne mogu to da kontrolišem. On mora da izabere. Kažem mu da ga volim. (Plače, duga pauza.)

Grlimo se.

Sada istupa Mark. I Mark i Raul se nalaze u mojoj grupi duša. Mark je srećan šta sam tu, ali je tužan zato što smo se razdvojili. I ja sam tužna zbog toga. Kažem mu da mi je žao što sam ga povredila. Kažem mu da ga volim.

P: Kakav dogovor imate s njim?

S: Da budemo zajedno. Da volimo i podržavamo jedno drugo. Da naučimo jedno od drugog najviše što možemo. Da budemo prijatelji. Grlimo se. Zbunjena sam.

Ponovo osećam tugu i strah. Moja mama i moj prijatelj Endi su tu, stoje i gledaju me. Osećam njihovu ljubav i podršku. Želim da krenem dalje, ali u grupi na desnoj strani je onaj mladić koji je bio jedna od tri mogućnosti koje mi je pokazalo Veće. Ipak, ne želim da razgovaram s njim. Nalazi se blizu mene, ali jedva da ga vidim. Toliko se plašim da on nije dobar za mene. Moj vodič Araton kaže mi da on može da mi pruži podršku i pita me da li želim da pričam. Govori mi da će mi biti dobro ma s kim da budem. Moj život će biti ispunjen. Teško mi je da ovo slušam, ali Araton mi govori da moram da radim na prihvatanju. Kaže da imam slobodnu volju i da postoje različite mogućnosti, ali nisam sigurna šta bi trebalo da izaberem. Ne razumem to. Kaže mi da zbog toga moram da ponovo izađem pred Veće. (Pauza.) Sada smo ovde.

Pitaju me šta želim da znam.

24 |

Posle prvog sastanka s Većem i intervencije grupe duša, Kašijapeja je sada mnogo spremnija na to da čuje dublju poruku koju Veće želi da joj uputi.

S: Suština svega je prihvatanje. Dešava se ono što je najbolje za mene. I dalje ne razumem. Da li bi trebalo da prihvatim ono što se događa ili bi trebalo da sama stvorim svoj život? Ne razumem. Da li bi trebalo da ja biram ili da dozvolim drugima da sami donesu svoj izbor? Ponekad je moguće doneti izbor, a ponekad treba dopustiti da ga drugi donesu. U ovoj situaciji ja mogu da biram. Mogu da ostavim Marka. Mogu da izaberem da budem sa Raulom, ali ne znam kako da to ostvarim ako on to ne želi. Bez obzira na sve, moram da poštujem tuđe izbore i ne smem da manipulišem njima da bih dobila ono što želim.

P (postavljam još jedno od Sašinih pitanja od pre seanse): Šta je potrebno da učinite u ovom trenutku svog života?

S: Da meditiram i da se smirim. Da šaljem ljubav. Da prihvatim njegovu (Raulovu) slobodnu volju. Pitam članove Veća da li mogu da mi prikažu neke slike iz našeg budućeg zajedničkog života, da bih videla mogućnosti i otvorila se prema njima, ali da pritom budem emocionalno odvojena i da ne projektujem svoje želje na druge da bih uticala na njih.

Kažu da sam sklona tvrdoglavosti i da moram da se potrudim da nastavim dalje i da se ne blokiram. Trebalo bi da nastavim sa svojim životom i da slušam svoju intuiciju. Kažu da već znam šta je to što moram da učinim. Niko drugi mi to neće reći. Moram da dam slobodu izbora drugima i ne smem da njima manipulišem. Kažu mi da mogu da postavljam pitanja ako ih imam. Mogu da imam sve što poželim. Veoma sam kreativna. Trebalo bi da poštujem slobodnu volju drugih. Postoji ravnoteža između stvaranja i manipulisanja. Trebalo bi da stvaram s ljubavlju i prihvatanjem. Ubrzo ću dobiti odgovore na to gde bi trebalo da živim i šta da radim. Pokazuju mi da mogu da se, ako želim, preselim iz Portugala u neku drugu zemlju – neko hladnije mesto u Evropi. Biću dobro.

Imaću dobar posao i decu.

Ono što je zanimljivo je da me je šest meseci posle ove seanse, dok sam radio zapis s magnetofonske trake za ovo poglavlje, Saša kontaktirala i saopštila mi divne novosti o razvoju situacije: ona i njen suprug Mark ponovo su zajedno i ona se vraća u severnu Evropu.

Saša mi je rekla: Oslobodila sam Raula. Prihvatila sam tu lekciju i prestala da pokušavam da kontrolišem dešavanja. Dogodile su mi se čudesne stvari. Najzad shvatam šta su mi govorili. Učim kako da se prepustim životu.

Greg Brejden

POTRAŽITE NA www.leo.rs www.leo.rs | 25

SERENA DŽ. DAJER I bestseler autor Njujork tajmsa

DR VEJN V. DAJER

NEMOJTE UMRETI DOK JE MUZIKA JOŠ UVEK

u vama

Moje odrastanje s produhovljenim roditeljima 26 |

SERENA DŽ. DAJER DR VEJN V. DAJER

NEMOJTE UMRETI DOK JE MUZIKA JOŠ UVEK U VAMA U ovoj knjizi, Serena izlaže kako izgleda odrastanje s produhovljenim roditeljima. Obazire se na svih deset očevih tajni, deleći s nama i sopstvena iskustva, i detaljno opisuje kako su one uticale na njen pristup raznim životnim situacijama. Ona deli svoje priče, borbe i trijumfe, a Vejn potom iznosi svoju perspektivu. Ova jedinstvena saradnja između oca i ćerke istopiće srca svih roditelja... i nadahnuće sve koji se trude da pronađu „muziku“ u sebi.

NEMOJTE UMRETI DOK JE MUZIKA JOŠ UVEK U VAMA „Nema većeg poklona koji možeš dati ili dobiti nego da poštuješ svoj poziv. To je razlog zbog kog si rođen i način na koji postaješ istinski živ.“ – Opra Vinfri Vaspitana sam sa idejom da svako od nas ima sopstvenu „muziku“ – da živimo u savršenom univerzumu gde je sve povezano i gde svako od nas ima svoju svrhu. Svaka duša naučiće lekcije i prenosiće ih drugima; zbog toga dolazimo na ovu planetu. Nikada nisam sumnjala da sam se pojavila ovde s misijom, ali sama ta misija nije mi uvek bila baš jasna.

Nemojte umreti dok je muzika još uvek u vama veoma je duboka rečenica koju sam mnogo puta čula kao dete.

Znala sam da smo se svi rodili u ovom životu sa svrhom, s nečim jedinstvenim što nas doziva i što nam uzbuđuje dušu. Zbog toga me je užasavala pomisao da bih mogla umreti, a da nikada ne izrazim muziku koju sam ovde došla da sviram. I dalje me užasava! Često sam se pitala koja je moja svrha – zbog čega sam ovde?

Dok sam bila dete, roditelji su me učili da ne idem za gomilom. „Trudi se da te ne opterećuje ono što ti drugi govore da treba da radiš“, pričali bi mi. „Samo prati svoje srce, Serena.“ Kasnije, kad sam bila tinejdžer, govorili su: „Kada pratiš krdo, moraš ugaziti u balegu. Izbegavaj krdo. Misli svojom glavom. Radi ono što osećaš da je ispravno za tebe.“ Stalno sam slušala takve priče, ali nije bilo baš lako prihvatiti takav savet. Često se ono što sam želela i ono što je ispravno nije podudaralo. Htela sam da probam drogu, da pijem alkohol s prijateljima, da idem na žurke i lažem roditelje o tome. Znala sam da sve to nije „ispravno“, ali takođe sam znala da je to ono što želim. Često bih pravdala svoje ponašanje tako što sam govorila sebi da je to ispravno zato što imam želju da to činim – prosto sledim svoje srce. Ali znate šta? Radila sam sve to i učila iz toga, a sada više ni ne pomišljam na to. Momenti kada nisam birala ono što je najbolje često su bili momenti velike borbe koja je dovela do ogromnog ličnog razvoja. Trudim se da ne osuđujem svoju prošlost jer ipak bez nje ne bih bila ono što sam sada!

www.leo.rs | 27

Znam da to „nemojte umreti dok je muzika još uvek u vama“ nema veze sa onim što „činite sa svojim životom“.

Tiče se načina na koji vodite svoj život. Vaspitavati decu da plešu u ritmu sopstvenog bubnja znači da ih vaspitate da prvo slušaju, a onda da slede sopstveni zov. To znači podsticati ih da slede svoje srce – da slušaju svoju intuiciju i ništa drugo. Isto tako znači hrabriti ih da se kreću napred, umesto da ih držite zaglavljene na nekoj odluci koju su doneli u prošlosti.

Kada ste ono što jeste, vi možete da uživate u svakom koraku svog putovanja i nikada nećete morati da se menjate zbog nekog drugog. Kako više starim, shvatam da je suština života u putovanju. I dok me je to nekada nerviralo, sada me oduševljava!

Oni su nam pokazali pravi put Mislim da su moji roditelji znali da je najbolji način da saopšte svojoj deci da treba da budu ono što jesu tako što će im sami u tome biti uzor; i baš to su i bili. Na primer, otac se nikada nije oblačio kao drugi očevi. Ljudi su mu poštom slali majice sa svakakvim sloganima i nosio je te majice svakog dana mog detinjstva. Sećam se da sam molila roditelje da me upišu na kotiljon (francuski svečani ples) za decu, i kada je došlo vreme za ples oca i ćerke, svi očevi došli su u odelima. Moj tata obukao je kaki pantalone, sandale i majicu na kojoj je pisalo IMAGINE ALL THE PEOPLE LIVING LIFE IN PEACE.1 Nije on pokušavao da bude nekakav buntovnik, jednostavno nije imao odelo!

Mama i tata takođe su sledili svoj put po pitanju sopstvenog odnosa. Nisu se venčali dok mama nije zatrudnela sa mnom – a ja sam im šesto od osmoro dece! Pitala sam majku zašto su se tada venčali, a ona mi je rekla zato što su tada oboje osetili želju da to urade. (Lično, mislim da je to bio način na koji ih je Bog pripremio za dete koje je bilo na putu – za mene. Da nisu bili venčani pre nego što sam se rodila, sigurno bi jedno od njih posle toga pobeglo glavom bez obzira!)

Jedno od ranih sećanja koje imam o plesu na sopstveni ritam dogodilo se kada sam bila veoma mlada, bila sam prvi ili drugi razred. Na veronauci smo učili da će u raj otići samo oni koji su kršteni i veruju u Isusa kao svog spasitelja. Podigla sam ruku i pitala: „Ali šta ako žive negde veoma daleko gde niko ne zna za Isusa? Kako bi to mogla da bude njihova krivica? Zašto ih Bog ne bi primio u raj ako nije njihova krivica?“ Učiteljica mi je dala neki šućmurasti odgovor koji nije ublažio moju rastuću zabrinutost za te duše koje neće otići u raj. Nastavila sam da insistiram da bi Bog sigurno dozvolio detetu koje nikada nije upoznalo hrišćane niti čulo za Isusa da uđe u raj. Delovalo mi je logično da neko tako mlad ne može biti kriv što ne poseduje znanje o Isusu. Kada mi je učiteljica strogo odgovorila da moraš da budeš kršten i da prihvatiš Isusa 1

28 |

Stih iz pesme „Give Peace a Chance“ Džona Lenona. (Prim. prev.)

kao svog spasitelja da bi otišao u raj, sećam se da mi je bilo žao nje što misli da je božja ljubav bezosećajna i, još gore, netolerantna.

Nekoliko godina kasnije, dogodilo se nešto slično.

U šestom razredu učili smo o savremenim zbivanjima, i tema nedelje bila je emigracija. Na moje iznenađenje, većina mojih drugova iz razreda smatrala je da ljude koji nisu rođeni u Americi „treba poslati nazad u njihove zemlje“. Sećam se da sam rekla nešto ovako: „Ali šta ako su ti ljudi dovedeni ovamo kada su bili bebe i ako je Amerika sve što znaju? Šta ako vredno rade i doprinose našem društvu? Zar ne bi trebalo da imaju šansu da ostanu?

Nismo li svi mi u ovoj zemlji deca emigranata?“ Išla sam u hrišćansku školu i bila sam duboko potresena što su moji drugovi iz odeljenja toliko bezosećajni. Toliko sam se uzrujala da sam se i rasplakala pred celim odeljenjem.

Iako bi bilo lakše sedeti bez reči i pratiti krdo, jednostavno nisam mogla da oćutim.

Kada sam došla kući i ispričala roditeljima o ovom uznemirujućem iskustvu, rekli su mi da se ponose mnome. Čestitali su mi što sam radoznala i što nisam uzmakla kada mi je nastavnica dala odgovor koji za mene nije bio prihvatljiv.

Tipična roditeljska uputstva: „Budi kao svi ostali“, „Trudi se da budeš normalna“ i „Pokušaj da se uklopiš“ nikada se nisu mogla čuti u mom domu. Nasuprot ostalima, mama i tata bili su čudaci koji su uvek govorili mojoj braći, sestrama i meni da je uklapanje nepotrebno i da neka pravila treba kršiti.

Roditelji su me naučili da verujem svojim željama, da slušam svoje srce i da idem za onim što znam da je dobro za mene. Podsticali su me da napustim sve religijske stavove koji mi ne zvuče dobro i da se okanim svih verovanja o društvu koja mi ne odgovaraju. Očigledno su se slagali sa Albertom Ajnštajnom koji je, navodno, jednom rekao da je „zdrav razum zbirka predrasuda stečenih do osamnaeste godine“. Smatrali su da je nekada bolje ne koristiti se zdravim razumom već intuicijom.

Kad god smo se moji braća, sestre i ja svađali, tata bi ponovio indijansku izreku: „Nijedno drvo nema grane koje se sukobljavaju među sobom.“ Govorio bi da smo svi mi grane na drvetu čovečanstva, tako da je svađanje besmisleno. Nekada sam mislila da je lud, ali danas mi to ima smisla. Uviđam da se ta izreka može primeniti i na naše odnose sa samima sobom.

Kada krijemo ono što zapravo jesmo da bismo se uklopili ili pripadali grupi, mi gušimo sopstvene duše.

Može nam promaći naš pravi poziv dok se trudimo da usrećimo druge. Ako ne volimo svoja tela, to je zato što ne razumemo da je telo samo posuda koja sadrži dušu.

Ekhart Tol kaže: „Ti si univerzum koji se nakratko ispoljava kao ljudsko biće.“ Kad vodimo unutrašnju borbu gde mrzimo svoje telo ili odbacujemo ono što zaista jesmo, to ima isti uticaj kao kada bi se dve grane jednog drve-

ta borile među sobom. Ne možemo doživeti mir ako u unutrašnjem dijalogu uvek vodimo rat sa samim sobom.

Vremenom sam naučila da um koji je u sukobu sa samim sobom – što je, zapravo, um koji odbacuje svoj istinski poziv, svoju prirodu i telo – ne može iskusiti večno blaženstvo.

Ako vam unutrašnji dijalog neprekidno priča šta vam je pogrešno u životu, predlažem da slušate taj glasić bez vezivanja za ono što on govori. Što se mene tiče, mogu da utihnem svoj unutrašnji dijalog meditiranjem. Drugima prija trčanje, slušanje omiljene muzike ili joga. Radite šta god vam odgovara!

Moć intuicije Dok sam odrastala, roditelji nekih mojih prijatelja brinuli su o ocenama koje im deca dobijaju, o tome koji će fakultet upisati, kakve će poslove dobiti. Moji roditelji uopšte nisu bili takvi. Često sam se pitala kako bih se osećala kad bi mi majka i otac rekli gde da idem u školu i kakvu karijeru treba da imam. Da li bi mi se to dopalo?

Da li bi mi to bio preveliki pritisak? Ili bi mi, zapravo, olakšalo odlučivanje? Čitava ta ideja bila mi je potpuno strana. Tata je uvek govorio braći, sestrama i meni da je naša darma (reč iz sanskrita koja u suštini znači strast ili životni poziv) samo naša. O našoj budućnosti niko drugi ne sme da odlučuje, uključujući i njega!

Ipak, dok sam odrastala, ponekad sam želela da mi roditelji prosto kažu šta treba da radim. Htela sam da sednu sa mnom i pređu kroz spisak razloga „za“ i „protiv“ usmeravajući me ka pravoj odluci. Želela sam da se razbesne na mene što sam odustala od nečeg što sam započela – da me primoraju da istrajem ili da me pritisnu da se više potrudim. Ponekad mi je krčenje sopstvenog puta delovalo teže nego da mi se kaže šta treba da radim. Činilo se da mi toliko ljubavi, podrške i razumevanja olakšava da ne radim ništa, zbog čega sam se osećala loše.

Otac je govorio meni, mojim sestrama i braći da treba da težimo da budemo sami svoj gazda, tako da sam se, generalno, klonila poslova koji podrazumevaju šefa – a to je zapravo bio skoro svaki posao na koji sam ikad pomislila da konkurišem! Sada znam da nas nikako nije savetovao da se uzdržavamo od nalaženja posla; podsticao nas je da ostvarimo karijere gde ćemo moći da budemo sami sebi gazde, čak i ako bi to značilo da u početku radimo za nekog drugog.

Danas sam zahvalna što sam se pomučila da shvatim šta treba da radim sa sobom, zato što mi je sam taj trud pomogao da uvidim smer kojim želim da idem.

Da sam slušala druge, ne bih uspela da razvijem osećaj svoga „ja“, niti ovako snažnu vezu sa svojom intuicijom. Sada shvatam da onda kada slušam svoje srce, ja u stvari sledim svoju intuiciju. Intuicija i srce uvek mi se poklapaju.

Mislim da sam to najupečatljivije naučila kada mi je bilo dvanaest godina. Otišla sam kod drugarice Kortni da prespavam. Njen brat, koji je bio pet godina stariji od nas, pravio je žurku u kući. Pošto su im roditelji bili kod kuće i sve je bilo prilično pitomo, dozvolili su nam da se muvamo u prizemlju i da „gledamo“ stariju decu kako se druže. (Na veliko bratovljevo nezadovoljstvo, ne treba ni reći.)

Drugarica i ja toliko smo htele da ostavimo utisak na stariju decu da nismo smele da progovorimo da se ne bismo izblamirale. U jednom trenutku, otišla sam na sprat u kupatilo i posle sam skoknula do Kortnine sobe da stavim još sjaja za usne. Kad sam ušla unutra, čula sam glas koji mi je rekao da zaključam vrata. Taj glas već sam ranije čula – danas bih ga nazvala svojom intuicijom.

Iako sam bila mlada, znala sam da treba da ga slušam.

Međutim, pre nego što sam došla do vrata, ušla su dvojica starijih dečaka. Nisam ih prepoznala i zato sam se uplašila kada su zatvorili vrata za sobom. Jedan mi je prišao i rekao da je sve u redu, da je on dobar momak koji samo želi da uradi nešto što će mi se baš svideti. Prišao mi je i zavukao mi ruku ispod košulje dodirujući mi stomak i polako je podižući ka mom sportskom brusu.

Neprestano je govorio da će mi biti lepo, ali meni je već bilo muka.

Intuicija me je podstakla da pobegnem. Na sekund sam pomislila da će, ako to uradim, oni pomisliti da nisam „kul“. Ali srce i intuicija vrištali su mi da moram da odem odatle i hvala Bogu da sam ih poslušala. Odgurnula sam tog tipa i potrčala niz stepenice da ispričam Kortni šta se desilo. Bilo me je sramota, tako da sam je zamolila da ne kaže nikome i ona je pristala. Bila je to godinama naša tajna.

Iako sam uspela da pobegnem pre nego što se desilo bilo šta grozno, dugo mi je ostao osećaj o onome što je moglo da bude. Sada kad sam žena u dvadesetim godinama, naravno da znam kako je sve moglo da se završi i jako sam zahvalna dvanaestogodišnjoj sebi što je zbrisala odande. Mislim da ima takvih situacija koje se svima nama dešavaju i, u nekom momentu, naučimo da sledimo svoju intuiciju jer znamo da nas ona nikad ne vodi na stranputicu.

Dodirna tačka strasti i svrhe Uvek sam imala snažne simpatije i antipatije i uvek sam bila strastvena prema nekim naročitim pojavama. Što sam bila starija, lakše mi je bilo da prihvatim da su neki događaji unapred programirani. Problem nastaje kada ignorišemo svoju pravu prirodu i kada ubeđujemo sebe da smo nešto što nismo u pokušaju da se uklopimo.

U svojim mlađim godinama jako sam se trudila da okrenem leđa skoro svemu što mi je bilo prirodno dato.

Volela sam da pevam i glumim, na primer, ali bila sam nervozna i stidela sam se kao dete kad god bih nekome rekla da idem u muzičku školu ili školu glume. Stidela

www.leo.rs | 29

sam se svega onoga što mi je bilo svojstveno kao da sve to nije bilo dovoljno dobro.

Na isti način, odbacivala sam deo sebe koji je hteo da se uda i ima decu. Neko vreme pretvarala sam se da želim da jurim intelektualnu karijeru i da decu ostavljam za kasnije. To je suprotno od onoga što zapravo osećam – želim decu juče. Ali pretvarala sam se da taj deo mene ne postoji. Tvrdila sam da su žene koje su majke i domaćice slabići, a u stvari sam i sama htela da budem jedna od njih!

Posmatrano iz više uglova, provela sam veliki deo svog života stideći se svega onoga što me je činilo onim što jesam. Spolja je delovalo da sam zaljubljena u sebe, ali iznutra sam bila veoma stroga prema sebi. Naravno, nisam tako vaspitana; roditelji su me bezuslovno voleli. Ali nisam mogla da ponudim istu vrstu ljubavi samoj sebi. Kao da sam bila rešena da kaznim sebe za zločin što postojim samo kao Serena – što imam svoja osećanja i želje – da bih radila i ono što nisam zaista htela da radim. Štaviše, tek sam nedavno prestala da pokušavam da se pretvorim u nešto što nisam.

Osećam kao da sam najzad prestala da bežim od onoga što jesam. Danas mogu iskreno da kažem da sam počela pravu ljubavnu vezu sa samom sobom. Prestala sam da brinem o tome šta drugi misle i da li se uklapam ili ne. Tek sada se osećam kao da sam zaista na pravom putu.

Gledala sam mnoge svoje prijatelje kako se dvoume da li da rade ono prema čemu osećaju strast ili ono što im nalažu porodica i društvo. Imam prijatelje koji su se odrekli studija koje su želeli da bi studirali ono što će im osigurati posao – bilo da su za njega zainteresovani ili ne.

To me veoma pogađa! Jedan profesor na fakultetu rekao mi je: „Serena, imaš veliki potencijal. Nemoj ga protraćiti tako što ćeš se udati i roditi decu.“ Tada sam se još i slagala s njim! Danas bi moj odgovor bio drugačiji, ali onda sam više brinula da li delujem kako treba nego da li govorim ono što mislim.

Znam mnoge dvadesetogodišnjake koji su nesrećni jer se pretvaraju da su neko drugi, jer se drže tuđih pravila i zanemaruju svoje prave strasti. Neki od prijatelja ubeđuju me da će kasnije u životu početi sa svojim poslovima iz snova i da imaju vremena na pretek.

Ipak, znam iz ličnog iskustva da kada god se priklonimo spolja nametnutim očekivanjima, gubimo iz vida individualne strasti i suštinu. Neki ljudi završe tako što se celog života muče da nađu svoju suštinu. Dobra je vest da, ako se držimo svoje strasti i ako zaista verujemo u sebe i u svoj put, suština nam se prirodno sama obelodanjuje.

Oduvek sam znala šta je to prema čemu osećam strast, ali dugo sam mislila da se to „ne računa“, da se ne uklapa u finu kutijicu zvanu „medicina“, „nauka“, „matematika“ ili „arhitektura“. Ja sam strastvena prema

30 |

ljudima. Volim da se povezujem s ljudima i da pričam priče. Strastvena sam prema svetu – prema kulturama i ljudskim bićima koja čine našu planetu tako fascinantnom. I gajim strast prema pričanju i obraćanju publici.

Kad sam počela da poštujem svoje strasti, univerzum me je obdario svim zelenim svetlima. Odrasla sam slušajući da smo svi mi energija, a da je energija vibracija.

Zato kada nam se vibracija uklopi sa onim prema čemu smo strastveni, univezum ne može da odoli da nam ne pomogne i to podari. Kao što moja prijateljica i učitelj, Gabrijel Bernstajn, objašnjava: „Mi uvek manifestujemo.

Svaka misao stvara protok energije unutar naših fizičkih bića i oko njih. Ta energija privlači svoju sličnost. Stoga, ako misliš: Nemam pojma, onda ti i energija nema pojma i ti privlačiš takva iskustva.“ Primetila sam da mnogi moji prijatelji imaju problema i da su nesrećni, baš kao što sam i ja često ranije bila. Mnogi završe na lekovima osećajući da im je preteško da sami izađu na kraj sa životom. U nekim slučajevima antidepresivi i drugi lekovi mogu da pomognu; znam ljude kojima je bilo mnogo bolje nakon što su ih kratko vreme pili. Međutim, smatram da, tokom dužeg perioda, ti lekovi utiču na prirodnu hemiju tela, a možda i na suštinu naših života. Mnogi moji vršnjaci takođe piju antidepresive i lekove za hiperaktivni poremećaj da bi se rešili mamurluka ili da bi manje jeli. I sama sam to nekoliko puta uradila, ali nikada mi nije prijalo. Uvidela sam da onda kada se osećam najpotištenije, mogu momentalno da popravim sebi raspoloženje tako što ću služiti drugima. Znam da zvuči ofucano, ali tako je!

Pitanje šta ja imam od toga često mi se uvlačilo u psihu. Roditelji su me naučili da je to mantra ega.

Ego se najviše brine za samog sebe i koliko može da izvuče iz nečega. Božja mantra – i mantra našeg višeg bića – glasi: Kako mogu da služim? Često sam čula kako moji roditelji to govore, ali nikad im nisam verovala dok sama to nisam isprobala. Ironija je što je, čim sam počela da služim drugima, sve ono što sam mislila da mi treba u životu počelo samo da se javlja. Kada sam bila koncentrisana na sticanje, uvek sam osećala da mi nešto fali. Kada sam premestila fokus ka tome kako mogu da budem od koristi, novac, zdravlje i veze koje sam oduvek želela, počeli su da mi se pojavljuju u životu.

Ako želite više ljubavi u svom životu, onda predlažem da počnete da nudite ljubav ljudima u svom životu kojima možda treba malo više. Činite drugima onako kako biste voleli da i drugi vama čine – prosto. Kada premestite fokus na to kako možete da služite, i univerzum premešta svoj fokus na to kako on vama može da služi. A kada ste dosledni, univerzum istrajava da vas podržava.

Zašto biste pročitali ovu knjigu?

Otkrićete nove načine da radite stvari koje su važne vama.

Postaćete moćniji jer ćete, nakon što je pročitate, imati više izbora za svaki dan vašeg života. Možete postati slobodni. Mogla bih vam reći da ćete čitajući ovu knjigu omogućiti sebi da živite srećnijim životom, da se harmonizujete i ostvare svoje snove, ali ću radije dozvoliti vama da to sami uvidite i iskusite.

www.leo.rs | 31

Knjiga o deci Kako podržati slobodu i inteligenciju nove generacije

Temelji novog čovečanstva

Knjiga o deci Deca imaju autentičnu slobodu. Deca su razigrana, radosna i prirodno kreativna. Dok ne porastu, većina deca postanu žrtve „produktivnosti“ i kalupa lepog ponašanja, tako da im ostane samo nostalgija za detinjstvom. Osho kaže: „Doživljaji iz detinjstva proganjaju inteligentne ljude celog života. Svi bi želeli da ponovo osete istu nevinost, isto čudo, istu lepotu.“

Prvo poglavlje Osobine deteta Iskustva iz detinjstva proganjaju inteligentne ljude čitavog života. Žele da se vrate u detinjstvo, da ponovo osete istu nevinost, isto čuđenje, istu lepotu. Sada je detinjstvo samo udaljeni eho; čini vam se da ste ga videli u snu.

Celokupna religija nastaje od doživljaja čuđenja, istine, lepote, života u svom raskošnom plesu koji potiču još iz detinjstva. Cvrkut ptica, boje duge, miris cveća podseća biće deteta da je izgubilo raj.

Nije slučajno što sve religije na svetu imaju priču o ljudima koji su nekad živeli u raju i koje je neko isterao iz tog raja. Priče se razlikuju, parabole se razlikuju, ali ipak imaju nešto zajedničko – simbolizuju jednostavnu istinu da se svaki čovek rađa u raju i da ga posle gubi. Glupi i neinteligentni potpuno zaboravljaju na tu istinu.

Međutim, raj koji su nekad spoznali proganja inteligentne, osećajne, kreativne ljude. Ostalo im je samo bledo sećanje, ali ne mogu da se pomire s tim. Kreću u potragu za izgubljenim.

Potraga za izgubljenim rajem je potraga za izgubljenim detinjstvom. Naravno, telo vam više nikad neće biti detinje, ali svest vam može biti čista poput detinje svesti.

U tome je tajna mističnog puta – morate ponovo postati dete, nevino, nezagađeno bilo kojim znanjima, dete koje

još ništa ne zna, ali svesno je svega što ga okružuje, dete koje se svemu divi, za koje svet ima dozu misterije kakva se ne može razotkriti.

RAZIGRANOST Niko ne dozvoljava deci da plešu, da skaču i da viču.

Razlozi za te zabrane su besmisleni – možda će razbiti nešto, možda će se pokvasiti ako istrče napolje po kiši...

Zbog takvih sitnica uništavaju deci duhovnost i razigranost.

Roditelji, učitelji, svi hvale poslušnu, a grde razigranu decu. Možda je razigranost potpuno bezopasna, ali dete kritikuju za svaki slučaj – može se desiti da izraste u buntovnika. Ako dete raste slobodno, ako mu dozvole da ostane razigrano, izrašće u buntovnika. Neće ga lako porobiti, neće ga lako uvrstiti u bojne redove onih koji uništavaju ljude ili same sebe.

Buntovno dete postaće buntovni mladić. Ne možete ga naterati da se oženi. Ne možete ga naterati da radi određeni posao. Ne možete ga naterati da ispunjava neispunjene želje i promašene ambicije svojih roditelja.

Buntovni mladić ići će svojim putem. Živeće u skladu sa svojim željama, a ne u skladu s nečijim idealima.

Zbog svega toga, ljudi guše detinju razigranost od samog početka. Priroda ne sme da se ispolji. Malo-pomalo dete u vama umire. Godinama nosite mrtvo dete u sebi.

www.leo.rs | 33

To mrtvo dete uništava vam smisao za humor – ne možete da se smejete svim srcem, ne možete da se igrate, ne možete da uživate u sitnicama koje život znače. Postajete tako ozbiljni da vam se život skuplja, umesto da se širi.

Svaki trenutak života treba da bude trenutak dragocenog stvaralaštva. Nije bitno šta stvarate – peščanu kulu na obali mora ili nešto drugo – bitno je da vam sve što radite potiče od razigranosti i radosti.

INTELIGENCIJA Inteligencija se ne stiče. Inteligencija je urođena, ugrađena. Inteligencija je sastavni deo života. Nisu samo deca inteligentna. I životinje su inteligentne na svoj način. Drveće je inteligentno na svoj način. Naravno, sve su to različite vrste inteligencije, u skladu sa različitim potrebama. Ipak, sada je utvrđeno – sve što živi poseduje inteligenciju. Ne postoji život bez inteligencije. Život i inteligencija su sinonimi. Čovek je u dilemi iz prostog razloga što nije samo inteligentan – svestan je svoje inteligencije. Čovek se po nečemu razlikuje od svih – po svojim privilegijama, povlasticama, slavi – po onome što se vrlo lako može pretvoriti u patnju. Čovek zna da je inteligentan, a to znanje stvara mu dodatne probleme.

Prvi problem je što iz znanja proizlazi ego.

Ego ne postoji ni u jednom drugom biću osim u čoveku. Ego raste zajedno sa detetom. Roditelji, škole, fakulteti, univerziteti – svi jačaju čovekov ego jer nekad je čovek morao da se bori za opstanak. Borba je postala opsesija. Duboko u podsvesti usađena je misao da samo jaki preživljavaju u borbi za život. Život se sveo na borbu za opstanak. Naučnici su samo potkrepili tu teoriju tvrdnjom da samo najjači opstaju. Podstičemo decu da jačaju ego – i tu nastaje problem.

Nakon što ojača, ego okružuje inteligenciju kao debeo sloj mraka. Inteligencija je krhka. Ego je robustan.

Inteligencija je kao ružin pupoljak, ego je kao kamen.

Ako hoćete da preživite – bar tako kažu samozvane sveznalice – morate biti kao kamen. Morate biti jaki. Ne smete biti ranjivi. Morate biti kao tvrđava. Zatvorena tvrđava koju niko ne može napasti spolja. Morate biti neprobojni.

Ako postanete neprobojni, postaćete zatvoreni. Tada počinje vaša smrt, bar što se inteligencije tiče. Da bi rasla, razvijala se i tekla, inteligencija traži plavo nebo, vetar, sunčevu svetlost. Inteligenciji treba neprekidan tok da bi se održala u životu. Ako je sputate i osudite na stagnaciju, odumreće.

Ne dozvoljavamo deci da ostanu inteligentna. Ako budu inteligentna, postaće ranjiva, krhka, otvorena. Ako budu inteligentna, prozreće laži u društvu, u državi, u crkvi, u obrazovnom sistemu. Postaće buntovnici. Postaće individue. Neće ih lako potčiniti. Možete ih smrviti, ali ne možete ih naterati da se nagode s vama.

U određenom smislu, inteligencija je veoma meka, kao ružin pupoljak, ali u drugom smislu veoma je jaka.

34 |

Njena snaga je nežna, a ne gruba. Njena snaga je snaga pobune, snaga beskompromisnog stava. Odbija da proda dušu.

Posmatrajte decu i shvatićete šta je inteligencija.

Deca nemaju znanje – kad bi imala znanje, ne biste ih smatrali inteligentnima. Ako im postavite pitanja za koja treba da imaju znanje, činiće vam se da nisu inteligentna.

Postavite im prava pitanja, koja nemaju nikakve veze s podacima, pitanja koja zahtevaju trenutan odgovor i videćete da su deca mnogo inteligentnija od vas. Naravno, ego vam neće dozvoliti da se pomirite s tim, ali prihvatanje te činjenice neizmerno bi pomoglo svima. Pomoglo bi i vama i vašoj deci jer biste naučili toliko toga od njih, samo kad biste priznali kako su deca inteligentna.

Iako se društvo trudi da satre inteligenciju, ne može je sasvim uništiti – samo je prekriva raznoraznim slojevima informacija.

U tome je suština meditacije – vodi vas dublje u vas same. Meditacija vas tera da se povučete u svoju dubinu sve dok ne dođete do žive vode sopstvene inteligencije, dok ne otkrijete izvor svoje inteligencije. Kad ponovo otkrijete dete u sebi, tek tada ćete razumeti šta sam mislio dok sam ponavljao da su deca zaista inteligentna.

Majka je spremala malog Pedra za proslavu. Kad ga je očešljala, namestila mu je kragnu i rekla: „Idi, sine. Budi dobar i lepo se provedi!“ „Odluči već jednom, mama“, odgovorio je Pedro. „Hoćeš li da budem dobar ili da se lepo provedem?“ Shvatate li poentu? Majka je rekla: „Budi dobar i lepo se provedi...“ Ne može i jare i pare. Detetov odgovor neverovatno je inteligentan. „Odluči već jednom, mama, hoćeš li da budem dobar ili da se lepo provedem? Ako mi dozvoliš da se lepo provedem, ne mogu biti dobar.

Ako hoćeš da budem dobar, neću se lepo provesti.“ Dete jasno vidi kontrast koji majci nije toliko očigledan.

Jedan prolaznik upitao je dečaka: „Sine, molim te, hoćeš li mi reći koliko je sati?“ „Da, naravno“, rekao je dečak, „ali dok vam ja kažem, proći će vreme i ono što sam vam rekao više neće biti tačno.“ Ispred škole postavili su novi saobraćajni znak. „Vozite polako! Nemojte da zgazite učenika.“ Narednog dana neko je dečjim rukopisom dopisao: „Ni nastavnika!“ Mali Pjerino došao je iz škole s osmehom. „Izgledaš srećno, sine“, obradovala mu se mama. „Izgleda da voliš školu, zar ne?“ „Ne budi luda, mama“, odgovorio je Pjerino. „Ne smemo da mešamo odlazak u školu s povratkom iz škole.“

Dok je polako išao prema školi, dečak se molio: „Molim te, Bože, samo da ne zakasnim u školu. Molim te, Bože, da na vreme stignem u školu...“ U tom trenutku okliznuo se na koru od banane i preleteo nekoliko metara napred. Kad je ustao, ljutito je pogledao nebo rekavši: „U redu, Bože, nema potrebe za nasiljem!“ Mlada učiteljica napisala je na tabli: „Ovo leto nije bilo nimalo zabava.“ Onda je zatražila od dece da tu rečenicu napišu pravilno. „Šta nije u redu s tom rečenicom i šta treba da uradim da bih je ispravila?“, pitala je.

Mali Erni doviknuo je iz poslednje klupe: „Nađite dečka!“ Otac je sinovima pričao priče posle večere. „Pradeda mi se borio u ratu protiv diktatora Rosasa, ujak mi se borio u ratu protiv Kajzera, deda mi se borio u španskom ratu protiv republikanaca, a otac mi se borio u Drugom svetskom ratu protiv Nemaca.“ „Šta je s našom porodicom? Zar ne možemo ni sa kim?“ NEVINOST Deca su nevina. Nisu zaradila svoju nevinost – nevinost je kod njih prirodna. Deca ne znaju, ali njihovo neznanje bolje je od takozvanog znanja jer naučena osoba samo maskira neznanje teorijama, ideologijama, filozofijama, dogmama, ubeđenjima. Pokušava da zataška svoje neznanje, ali zagrebite malo ispod površine i u njemu nećete naći ništa osim tame, ništa osim neznanja.

Dete je u znatno boljem položaju nego učena osoba jer dete vidi. Iako nemaju znanja, deca imaju spontanost.

Iako ne znaju, deca razumeju. Njihovo razumevanje je ogromno.

Jedan dečak, kad nije prestajao da štuca, rekao je: „Mama, ja kašljem unazad!“ Brbljiva majka dovela je svog malog sina u ordinaciju psihijatra. U toku pregleda lekar je primetio da dečak gotovo uopšte ne obraća pažnju na pitanja koja su mu postavljena. „Imaš li problem sa sluhom?“, pitao je lekar. „Ne, nego sa slušanjem“, odgovorio je dečak.

Shvatate li šta je time hteo da kaže? Sluh i slušanje potpuno su različiti pojmovi! Dete kaže da nema problem sa sluhom, nego sa slušanjem. Morao je da čuje, brbljiva majka je stalno uz njega, ali nije morao da sluša! Brbljiva majka uništila je nešto vredno u detetu – detetovu budnost. Okolina mu je postala beznadežno dosadna.

Učitelj drugog razreda izveo je dečaka pred tablu da reši zadatak iz matematike.

„Nema kredu“, rekao je dečak. „Pogrešno si rekao. Ja nemam kredu. Ti nemaš kredu.

On/ona/ono nema kredu. Mi nemamo kredu. Vi nemate kredu. Oni nemaju kredu. Je l’ ti sad jasno?“ „Ne“, snuždio se dečak. „Gde su nestale sve te krede?“ Sat je pokazao tri ujutro kad se ministrova ćerka, tinejdžerka, vratila sa žurke. Ministar i njegova žena sve vreme su bili budni i čekali je. Čim se pojavila na vratima, otac ju je prekorno pozdravio: „Dobro jutro, đavolje dete!“ „Dobro jutro, oče!“ Učitelj je objašnjavao deci oduzimanje. „Kad bi ti otac zaradio 180 dolara nedeljno, od čega bi šest dolara platio osiguranje, 10 dolara razne doprinose, 24 dolara porez i kad bi dao tvojoj majci pola, šta bi ona dobila?“ „Infarkt“, odgovorio je učenik.

Večera je završena. Otac i njegov devetogodišnji sin gledali su televiziju u dnevnoj sobi. Majka i ćerka prale su sudove i raspremale sto. Odjednom začuše lomljavu posuđa iz kuhinje. Na trenutak su ućutali od šoka, a onda je dečak prvi progovorio. „Mama je razbila tanjir.“ „Kako znaš?“, hteo je da proveri otac. „Zato što ništa nije rekla.“ Iz kuhinje se začuo zvuk lomljave stakla. „Vili“, povikala je mama iz dnevne sobe. „Šta radiš u kuhinji?“ „Ništa“, odgovorio je dečak, „sve je već gotovo.“ Jedan trgovac koji je radio u Novoj Engleskoj morao je da se preseli u Kaliforniju s porodicom. Poslednjih nedelja selidba je bila glavna tema razgovora u njihovoj kući.

Noć pre polaska trgovčeva petogodišnja ćerka pomolila se Bogu i rekla: „Sada ću morati da se pozdravim zauvek s tobom, Bože, pošto odlazimo u Kaliforniju.“ Kako ste uspeli da zadržite svoju nevinost i bistrinu ne dozvolivši uticajima odraslih da vas dotaknu? Odakle vam hrabrost za to?

Nevinost je istovremeno hrabrost i bistrina. Ako ste nevini, ne treba vam hrabrost. Ne treba vam ni bistrina, jer ništa ne može biti jasnije od nevinosti. Pitanje je, dakle, kako zaštititi nevinost. Nevinost ne treba da se dostigne. Nevinost ne treba da se uči. Nevinost nije talenat – poput sviranja, pisanja, vajanja... Nevinost nije takva.

Nevinost je više poput disanja. Rađate se s nevinošću.

Nevinost je priroda svakog od nas.

Niko se ne rađa nikako drugačije, već sa nevinošću.

Kako se bilo ko može roditi a ne biti nevin? Rođenje

www.leo.rs | 35

označava da na ovaj svet dolazite kao tabula raza, ništa još nije napisano na vama. Imate samo budućnost. Nemate prošlost. To je suština nevinosti. Prvo pokušajte da shvatite šta je nevinost.

Pitanje je kako sam uspeo da sačuvam nevinost i bistrinu. Kako sam sprečio ljude da je iskvare? Kako sam sprečio odrasle i njihov svet da me spuste na svoj nivo?

Ništa nisam uradio. Ne nameće se pitanje – kako. Jednostavno se desilo. Ne pripadaju mi nikakve zasluge.

Možda se to dešava svima, ali ne obraćaju pažnju na to. Možda ih zanima nešto drugo. Neki se cenkaju sa svetom odraslih. Svet odraslih može vam dati mnogo toga, a vi možete da mu ponudite samo jedno – svoj integritet, samopoštovanje. Nemate mnogo. Imate samo jedno – možete ga nazvati kako god hoćete – nevinošću, inteligencijom, autentičnošću. Imate samo to.

Deca su prirodno veoma radoznala prema svemu što ih okružuje. Dete stalno hoće ovo ili ono. To je u ljudskoj prirodi. Ako pogledate dete, čak i bebu, videćete da stalno pruža ruke ka nečemu. Putovanje tog deteta upravo je počelo tim pokretom.

Na tom putovanju dete će izgubiti sebe jer na ovom svetu ništa ne možete dobiti besplatno. Jadno dete ne zna da je to što poseduje vrednije od celog sveta. Kad bi na jednom tasu bio njegov integritet, a na drugom ceo svet – integritet bi prevagnuo. Dete to ne može znati. U tome i jeste problem – ono što ima – ima. Dete to uzima zdravo za gotovo.

Pitate me kako sam uspeo da sačuvam nevinost i bistrinu. Ništa nisam uradio. Jednostavno, od samog početka... Bio sam usamljeno dete. Odrastao sam sa babom i dedom. Nisam živeo sa majkom i ocem. Mamini roditelji bili su usamljeni i hteli su da odgajaju dete koje će im biti radost u staračkim danima. Otac i majka su se složili – dali su im svoje prvorođeno dete, mene.

Ne sećam se kontakta s očevom porodicom. Živeo sam sa dva starca – dedom i njegovim slugom, koji je bio veoma lep čovek, i sa svojom starom bakom. Samo troje starih ljudi... Jaz je bio ogroman. Bio sam sam. Nisam imao društva. Oni nisu mogli da mi prave društvo.

Trudili su se da mi budu prijatelji, ali to jednostavno nije bilo moguće.

Bio sam prepušten sam sebi. Nisam mogao da razgovaram s njima. Nisam imao nikoga jer je u tom seocetu moja porodica bila najbogatija. A selo je zaista bilo malo.

U njemu nije živelo više od dvesta ljudi, tako siromašnih da mi baba i deda nisu dozvoljavali da se mešam sa seoskom decom. Bila su prljava, gotovo da su svi bili prosjaci. Nisam smeo da imam prijatelje. To je strahovito uticalo na mene. U celom svom životu nisam nikome bio prijatelj i niko meni nije bio prijatelj. Imao sam samo poznanike.

U tim prvim godinama bio sam toliko usamljen da sam postepeno počeo da uživam u tome. Usamljenost

36 |

jeste radost. Nisam je doživeo kao kletvu; ispostavilo se da mi je usamljenost bila blagoslov. Uživao sam u usamljenosti i bio sam dovoljan sam sebi. Nisam zavisio ni od koga.

Nikad me nisu zanimale igre jer ih kao mali nisam igrao. Nisam imao s kim da se igram. Još se sećam sebe iz najranijeg detinjstva. Vidim sebe kako sedim.

Kuća nam je bila na divnom mestu, na samoj obali jezera... Bilo je tako divno i tiho, jezero se protezalo kilometrima unaokolo. Tek bi se, s vremena na vreme, pojavilo jato belih ždralova ili bi se začuo njihov ljubavni zov. Samo su oni remetili tišinu. Izuzev toga, sve je bilo savršeno za meditaciju. Kad ljubavnim zovom naruše mir i kad odu, tišina se produbljuje...

Jezero je bilo prekriveno cvetovima lotosa. Satima bih sedeo dovoljan samom sebi, kao da mi je sve na svetu svejedno – lotosi, beli ždralovi, spokoj... Baba i deda shvatili su da uživam u samoći. Videli su da ne želim da idem u selo, da upoznajem druge, niti da pričam s njima. Čak i kad su hteli da započnu razgovor, odgovarao bih sa da ili ne. Nije mi bilo do priče. Shvatili su da uživam u samoći i da im je sveta dužnost da me ne ometaju.

Obično kažete deci: „Budi miran jer tata razmišlja. Budi miran jer se deda odmara. Ćuti i sedi mirno.“ Dok sam ja bio mali, dešavalo se suprotno. Ne mogu vam reći ni zašto ni kako. Jednostavno je bilo tako. Zato i kažem – samo se desilo – nikakve zasluge za to ne pripadaju meni.

Troje starih ljudi davali su znake jedan drugome: „Ne uznemiravaj ga. Uživa.“ Zavoleli su moju tišinu.

Tišina ima svoju vibraciju – zarazna je. Naročito dečja tišina koja nije silom nametnuta, koju ne morate da postižete pretnjama: „Prebiću te ako pisneš i ako ne budeš miran!“ Ne, nije to tišina. Tako neće nastati vibracije radosti o kojima sam govorio. Te vibracije nastaju kad dete sedi samo u tišini, kad uživa bez ijednog razloga, kad mu je sreća nenarušena – tada se oko njega stvara žubor.

U boljem svetu svaka će porodica učiti od dece. Toliko žurite da ih što pre naučite nečemu. Izgleda da niko ne uči od dece, a od njih možete naučiti mnogo toga. Vi njih ne možete naučiti ničemu.

Pravite sebe od njih samo zato što ste stariji i jači, a ne razmišljate o sebi – ko ste, šta ste postigli i kakav vam je položaj u unutrašnjem svetu. Vi ste sirotinja, a to, izgleda, želite i svojoj deci. Niko ne razmišlja. Kad bi razmišljali, ljudi bi učili od dece. Deca donose mnogo toga iz drugog sveta jer su tek stigla. Još nose tišinu materice, spokoj egzistencije.

Zar je moj nepomućeni sedmogodišnji mir bio samo slučajnost? Niko mi nije zvocao, niko me nije pripremao za posao, politiku, diplomatiju... Baba i deda hteli su da ostanem što prirodniji – naročito baba. Zbog nje poštujem ceo ženski rod. Sitnice ponekad znatno utiču na život.

BARBARA EN BRENAN

POTRAŽITE NA www.leo.rs www.leo.rs | 37

N R O IN T

AJR

TAJNA DŽEPNOG ČASOVNIKA 1

38 |

N I R AJ

N R TO

TAJNA DŽEPNOG ČASOVNIKA 1 Maks, Robin i Njuškalo vrebaju neku novu misteriju da ih pokrene na mozganje i akciju. Međutim, u gradu vlada potpuno zatišje. Ničeg zanimljivog nema na radaru i mladi ali iskusni detektivi ograničeni su na čuvanje komšijske dece i skidanje mačaka s drveća... sve dok jednog jutra Maksa u kancelariji ne dočeka anonimno preteće pismo. Kolega mu je u opasnosti i ovog puta im je agencija direktno na udaru.

Sada dokolicu i učmalost toplih prolećnih dana smenjuju neizvesnost i osećaj neposredne opasnosti i detektivi se ponovo prebacuju u prvu brzinu. Ulaze u trag opakoj bandi i pred njima se otvara nova nepredvidiva avantura.

Njuško leškari u svojoj omiljenoj hladovini. Maks i Robin sede za stolom u Maksovom dvorištu. Zraci prolećnog sunca prelamaju se na kristalnim čašama punim ceđenog soka od pomorandže, koji lagano ispijaju dok čavrljaju posmatrajući prolaznike. Još jedno lenjo popodne. Već duže vreme njihova agencija nije dobila nijedan novi slučaj, ali to ih ne zabrinjava. Znaju da je to samo privremeno zatišje. Umesto da brinu, oni uživaju u privremenom bekstvu od obaveza i, ponekad napornog, posla. Naime, nisu svi slučajevi uvek uzbudljivi i atraktivni. Naprotiv, često se dešava da im zapadne da jure i traže ozloglašenu, odbeglu mačku gospođe Grej, da „istražuju“ slučajeve nestalih poštanskih paketa ili nadgledaju i prate kretanje komšijske dece po nalogu zabrinutih roditelja, koji žele da znaju kuda im se to deca smucaju. Ali oni vole čak i te slučajeve. Oni, jednostavno, vole svoj posao i već odavno su odlučili da će im to biti životni poziv. Jedino, eto, postoji taj mali problem što već odavno osećaju da su neke slučajeve prerasli. Osećaju da su stasali u prave detektive profesionalce koji su sposobni da se uhvate u koštac i s najzamršenijim problemima. Uostalom, to je jasno uočljivo kada se pogleda njihovo dosadašnje iskustvo – otkad

rade zajedno, njih trojica imaju savršen rezultat! Rešili su sve slučajeve koji su im do sada povereni. A imali su baš dosta slučajeva iako je agencija pre pola meseca proslavila tek prvi rođendan. Stoga im ovo privremeno zatišje ni ne pada toliko teško. Prija im da se malo odmore. Zapravo, toliko im prija da su se čak malo i ulenjili. „Što si tako zamišljen? O čemu razmišljaš?“, upita Robin Maksa, koji je nepomično sedeo, zagledan u daljinu. „Ma ni o čemu“, potišteno mu odgovori drug. „Samo mi se ne sviđa kako se okončao naš poslednji slučaj“. „Misliš na gospođu Tejlor i njenog muža?“, Robin je srknuo poslednje kapi soka. „Bivšeg muža“, naglasio je Maks. „Čuo sam da se razvode. Znaš, možda mi i previše utičemo na tuđe živote“. „Pa šta? I treba da se razvede od te podmukle lisice“, pobunio se Robin. „Gospođa Tejlor nas je angažovala da ga pratimo, a on se svakog dana potajno sastajao sa onom plavušom. Bolje je što je to saznala. Bolje je i to nego da žive u laži“. „Nikada neću shvatiti odrasle ljude“, razočarano uzdahnu Maks. „Ko bajagi zreli su ljudi, nama stalno nešto

www.leo.rs | 39

popuju, a ovamo nisu sposobni ni da budu iskreni jedni prema drugima“. „Ma pusti to“, odmahnu rukom njegov riđokosi drugar, „nego hajdemo u kancelariju da sredimo one fascikle. Odlažemo taj posao već danima“. „Tja, glupava papirologija... Stvarno bismo mogli da zaposlimo neku sekretaricu da obavlja te poslove“, reče Maks, ispi sok i zajedno s Robinom krenu ka dvorišnoj baraci u kojoj im se nalazila kancelarija. „Polako, nemamo para za još jednog zaposlenog“, razuman je bio Robin. „Znaš i sam da štedimo za nove bicikle. Mnogo je lakše rešavati slučajeve kada imaš dobar prevoz“. „Za to si u pravu“, osmehnu se Maks.

Naredno pola sata dečaci su marljivo slagali svoje fascikle na police ormana u levom uglu kancelarije. Tu su pre svega bili dosijei o njihovim slučajevima i klijentima.

Robin je zatim seo za radni sto kako bi sve te podatke uneo i u računar. Hteo je takođe da sredi i finansije, da podvuče crtu za prethodnu godinu. Najzad su njegove kompjuterske veštine našle i praktičnu primenu. A kad pomisli da su ga deca zadirkivala što je štreber...

Nedugo potom, onako zamišljen pred monitorom računara, trgnuo se kada je telefon iznenada zazvonio. „Detektivska agencija Njuškala. Izvolite. Kako Vam možemo pomoći?“, rekao je u slušalicu zvaničnim tonom. „Da.. da...“, dodao je nakon što je saslušao osobu s druge strane žice. „Pa dobro, moraću prvo da se konsultujem sa svojim kolegom pa ćemo Vam javiti da li prihvatamo taj slučaj“.

Spustio je slušalicu, a Maks je stegnuo pesnicu i uzbuđeno uzviknuo: „Novi slučaj! Konačno!“ „Polako, kolega, polako“, smirivao ga je Robin ravnodušno ga posmatrajući. „Šta polako? Nema polako! Konačno malo akcije!“, Maks je i dalje bio uzbuđen. „Pa ne znam da li si spreman za ovako zahtevan i težak slučaj“, izvi obrvu Robin. „Nisam baš siguran da poseduješ potrebne sposobnosti“. „Ti ne veruješ u moje sposobnosti?!“, Maks napravi sumnjičavu grimasu. „A šta je to potrebno što ja nemam?!“ „Pa, na primer, lutka i pištolj na vodu“, smeškao se riđokosi dečak nameštajući naočare. „A ne bi bilo loše ni da znaš da otpevaš poneku dečju pesmicu i da ispričaš priču za laku noć“. „Šta?“, zabezeknut je bio Maks. „Upravo nas je pozvala komšinica gospođa Džouns i pitala da li bismo mogli da joj pričuvamo decu u subotu dok se ona ne vrati sa seminara o morskoj biologiji“.

Maks je na trenutak zbunjeno blenuo u Robina, a onda je besno povikao: „Pa nismo mi bebisiteri! Mi smo ugledna

40 |

detektivska agencija koja...“ Onda je zaćutao i snuždeno spustio ruku. „Pa oni nas ne shvataju ozbiljno“, potišteno je konstatovao. „Posle toliko uspešnih istraga i rešenih slučajeva oni i dalje... Pa šta još treba da učinimo da bi se svi uverili da smo mi pravi detektivi, profesionalci?“ „Da odrastemo“, rekao je Robin sa osmehom na licu. „Opusti se, druže, Njuškala su ugledna agencija, svi znaju naše vrline. A jedna od njih je i pouzdanost. Ljudi imaju poverenja u nas i baš nas je zato gospođa Džouns odabrala. Rekla je da nikada ne bi smela da ostavi svoju decu nekim nepoznatim bebisiterkama na čuvanje i da smo mi jedini kojima bi mogla da ih poveri“. „Hmm... e pa, to je već nešto drugo, nisam znao da je baš tako nepoverljiva“, oraspoložio se Maks. „Pa to ti kažem“, reče mu Robin, „ovo je znak da ljudi imaju ogromno poverenje u našu agenciju. Zato ću ja sad lepo pozvati gospođu Džouns i javiti joj da smo prihvatili njenu ponudu“.

Maks se dvoumio još nekoliko sekundi, a onda je poletno dobacio: „U redu, važi“.

Narednog dana dva drugara svratila su, po dogovoru, kod gospođe Džouns. Ona je već bila spremna za put. Pored nje su stajale dve male devojčice i jedan dečak. Mama ih je sve redom poljubila, rekla im da budu dobri i da slušaju Maksa i Robina, a onda im je mahnula i izjurila napolje. „Izgleda da je baš u žurbi“, prokomentarisao je Robin nakon što je ona zalupila vratima.

Maks je pogledao decu, koja su i dalje stajala i pomalo ih zbunjeno posmatrala. „Pa dobro... Jeste li gladni? Ili možda žedni?“, upitao ih je češkajući se po glavi.

Sve troje su istovremeno odmahnuli glavama. „Možda bismo mogli...“, pokušavao je Maks da smisli nešto. „A zašto ti imaš tako smešnu kosu?“, upita manja devojčica gledajući Robinove riđe uvojke. „A?“, zbunio se Robin. „Ne kaže se a, nego molim“, ispravio ga je dečačić.

Maks se zasmejao, a Robin je pokušao da objasni: „Pa, ovaj, rodio sam se s takvom kosom...“ „A da li vi uvek čuvate tuđu decu?“, upita ih starija devojčica. „Ne, mi imamo svoju detektivsku agenciju“, ponosno reče Maks. „Agenciju? Da li to znači da ste vi neki agenti, tajni agenti?“, radoznao je bio dečak. „Pa... moglo bi se reći. Mi smo, zapravo, detektivi. Dogovorili smo se da se jednog dana upišemo i na kriminalističku akademiju...“ „Da li se u toj školi uči kako biti što bolji kriminalac?“, začuđeno upita starija devojčica. Sada ih je već sumnjičavo odmeravala svojim oštrim pogledom.

„Ma neee... To je...“, spetljao se Maks. „Znate šta, drugi put ćemo pričati o tome. Hajdemo sada napolje da se igramo“. „Uraaa!“, povikaše sve troje i odmah izleteše u dvorište. „Fijuuu, jedva izvukoh živu glavu. Ovi mališani su prave napasti“, reče Maks i zajedno s Robinom krenu za decom.

Robin im je predložio da se igraju žmurke, što su oni veselo prihvatili. Nakon sat vremena skrivanja i jurcanja po dvorištu, mališani su seli na travu da se malo odmore, a onda je plavokosi dečkić otrčao do svoje sobe i doneo loptu. „Hajde da igramo fudbal“, predložio je, a njegove sestre su prevrnule očima.

Svi su se na kraju ipak složili, a onda su se podelili u dva tima. Uzeli su četiri grane da im budu stative, zaboli po dve na suprotnim stranama dvorišta i tako napravili golove. Čim je utakmica počela, svi su se razleteli po dvorištu. Plavokosi dečkić bio je prepun energije i jurio je po terenu kao pravi centarfor. U jednom trenutku lopta je došla do Maksa. On je pogledao ka golu, naciljao i onda snažno šutnuo loptu. Preletela je preko ograde, uletela u susedno dvorište i udarila u kamionet parkiran ispred garaže. „Ups“, izustio je Maks, crven u licu. „Ko šutne loptu, on mora i da ide po nju“, dobacio mu je Robin. „Hajde, nećemo te ceo dan čekati“.

Maks je polako prišao ogradi, a onda ju je oprezno preskočio. Za trenutak je zastao razgledajući to susedno dvorište. Trava je bila uredno pokošena, sredinom dvorišta pružala se vijugava staza popločana crvenim ciglama i vodila je ka širokom tremu prizemne kuće. Maks je onda ugledao loptu, koja se zaustavila pored kamioneta.

Polako joj je prišao, a kada se sagnuo da je uzme, nešto je iznenada zagrmelo toliko snažno da se on od straha hitro bacio na zemlju. „Lopužo jedna, ti ćeš meni da kradeš kamionet! Izlazi odatle!“, začuo se dubok glas. „Izlazi pre nego što ponovo zapucam!“ Maksu je srce udaralo kao ludo. Sklupčao se iza prednjeg točka i ćutao. Nakon nekoliko trenutaka ipak je skupio dovoljno hrabrosti da proviri iznad haube. Ugledao je bradatog starca koji je sedeo u invalidskim kolicima na tremu ispred ulaznih vrata. U rukama je držao dugačku pušku. Delovao je veoma besno. Pored njegovih kolica stajao je veliki nemački ovčar, koji je režao i načuljenih ušiju gledao u pravcu kamioneta. „Izlazi odatle!“, preteći je viknuo starac. „Brojaću do tri, a onda puštam Rudolfa da te rastrgne! Jedan... dva...“ „Evo, evo, izlazim“, povikao je Maks panično.

Podigavši ruke, polako je promolio glavu, a potom se potpuno pridigao.

„Dođi ovamo!“, naredio mu je starac držeći ga na nišanu.

Maks je drhtavim korakom krenuo ka tremu posmatrajući dve rupe dvocevke koje su bile okrenute pravo ka njegovoj glavi. Dok se on polako približavao starcu, Robin je pritrčao ogradi i povikao: „Gospodine, nemojte da ga povredite. Nije ništa loše uradio, samo je hteo...“ „Tišina! Zaveži, ti riđokosa spodobo!“, dreknuo je sedokosi starac.

Maks je došao do stepenica trema i tu zastao. „Hajde, priđi ovamo, neću ti ništa. Rudolfe, ti da budeš miran. Jasno?! Sedi dole!“, naredio je starac, a veliki pas legao mu je kraj invalidskih kolica.

Maks se popeo uz stepenice i stao na pola metra ispred starca.

On ga je dobro odmerio, a onda ga je upitao: „Šta tražiš u mom dvorištu?! Hteo si da mi ukradeš kamionet, je li? I šta bi onda s njim? Pa ti sigurno još ne umeš ni da voziš“. „Ne, gospodine“, mirno je odgovorio dečak. „Ja nisam lopov. Samo sam hteo da uzmem loptu. Igrali smo fudbal u susednom dvorištu i ona nam je slučajno preletela preko ograde i pala pored kamioneta. Eno je, pogledajte, pored levog točka, vidi se njen mali deo“.

Starac se zagledao ka kamionetu i nakon nekoliko trenutaka rekao je: „Aha, vidim je. Dakle, samo si hteo da uzmeš loptu, je li?“ Upitao ga je spustivši lovačku pušku u krilo. „Pa nisi baš preterano bistar, zar ne? Zar se tako šunja po tuđem dvorištu? Mogao sam da te upucam ni krivog ni dužnog. I šta onda?! Trebalo je lepo da pozvoniš na moja vrata i da me zamoliš da uzmeš loptu. I tada ne bi bilo nikakvih problema“. „U pravu ste, bio sam nepromišljen“, rekao je Maks slegnuvši ramenima. „Dobro, i ja sam možda preterao. Izvini što sam te uplašio. Malo sam napet ovih dana. Prošle nedelje neki lopovi pokušali su da mi upadnu u kuću. Srećom, Rudolf ih je rasterao. Od tada ovu pušku uvek držim pri ruci“. „Potpuno Vas razumem, samo želite da se odbranite od kriminalaca“, rekao je Maks glasom punim razumevanja, iako mu je još bilo pomalo nelagodno u blizini napunjene puške u rukama starca veoma lakog na obaraču. „Hmmm, ti si, izgleda, fin i dobar dečko. Nije trebalo da pripucam u vazduh, verovatno sam te baš prestrašio“, prokomentarisao je starac.

Zatim je počeo da gladi svoju dugu sedu bradu posmatrajući Maksa. „Znaš šta?“, dodao je. „Moram nekako da ti se iskupim. Mogli biste tvoj drugar i ti večeras da svratite kod mene na limunadu. Neka to bude moj mali gest izvinjenja, da zakopamo ratne sekire“.

www.leo.rs | 41

42 |

FLiP-FLOP klub

Scena je postavljena, reflektori su spremni, a mikrofoni uključeni... Vreme je za muzički festival na Nedeljnom ostrvu! Ime glavnih izvođača je strogo čuvana tajna, ali nastupiće sa pobednicima takmičenja: „Buduće zvezde“ na kome učestvuju Eli, Taša i Sijera! Ako devojčice uvežbaju plesne korake i usklade glasove, hoće li imati priliku da nastupe sa zvezdama?

Prvo poglavlje „Još jednom, devojke!“, rekla je Sijera i bocnula ajpod.

Eli se namrštila kad je začula poznati dum-dum-dum ritam basa i bubnjeva. Koliko god da voli pesmu Varnica „Svi zajedno“, već joj se smučila. Grlo joj se osušilo od pevanja, a noge je bole od plesanja. „Ne! Nemoj, molim te“, zateturala se Taša i srušila se na krevet licem nadole. „Pre sto sati rekla si: ’Samo još jednom!’“ „Ni ja ne mogu više“, Eli je sela na pod u Tašinoj sobi.

Sklonile su nameštaj da bi napravile podijum za plesanje. „Moj mozak i moje noge više ne sarađuju.“ „Hajdemo, devojke“, prebacila je Sijera dugu smeđu kosu iza ramena. „Ne trudite se dovoljno. Pevanje je dobro, ali ti, Taša, moraš da uvežbaš korake, ili možemo da se oprostimo od pobede na Budućim zvezdama.“ Taša je glasno negodovala. Okrenula se da pogleda Sijeru. „Lako je tebi! Ti si talentovana za ples. Ja sam talentovana za surfovanje i jedrenje, ali imam dve leve noge!“ „Nemaš dve leve noge, samo si umorna!“, prekinula ju je Eli videvši Sijerin tvrdoglavi izraz lica. Zna koliko Sijera želi pobedu na takmičenju mladih talenata Nedeljnog

ostrva. Ipak, moraju da se odmore bar malo. „Vežbamo ceo dan, Sijera.“ Eli se ugrizla za usnu da se ne bi nasmejala, kad joj je na pamet pala genijalna ideja. „Ne znam za tebe, ali ja sam gladna.“ Sijera je frknula. „Nećeš me prevariti. Znam da sam svinja, ali na svetu ima i važnijih stvari od hrane. Ponekad.“ „U redu“, slegla je Eli ramenima. „Moraću da vratim tetka-Dinine kolačiće sa đumbirom i da joj kažem da vam se nisu dopali.“ Sijera je razrogačila oči. „Kolači?! Pomalo tvrdi, ali se tope u ustima?!“ Odlučan izraz lica zamenio je blaženi pogled kad je Eli klimnula glavom. „Gde su?“ „U mom rancu.“ „Trening sagoreva mnogo kalorija.“ „Izvadi kolače, a ja idem po limunadu“, razglasila je Sijera. Za tren oka već je držala bokal sveže limunade koju je napravio Tarin batler Džasper. Spustila ga je na pod pored Eli. „Možemo da pričamo o kostimima, šminki, frizurama dok jedemo. Ponela sam materijal za istraživanje.“ Uzela je svoju veliku ljubičastu torbu i istresla sve iz nje na pod. Zapljuštali su sjaj za usne, vosak za kosu, sve-

www.leo.rs | 43

tlucave narukvice, šnale, svetlocrveni, ljubičasti i roze lak za nokte i desetak modnih časopisa.

Eli je izvukla iz ranca plastičnu kutiju punu domaćih kolača. Podigla je poklopac i opojna, domaćinska aroma cimeta i đumbira zamirisala je prostorijom. Taša je zaječala još jednom, ali ovoga puta od sreće. Srušila se s kreveta na pod i sela u turski sed pored drugarica. „Mogla bih sve da ih pojedem.“ Elin stomak je zarežao preteći kad je zagrizla prvi kolač. Zalila ga je gutljajem limunade. Divno!

Sijera je rastrgla tri kolača, a zatim zgrabila časopis „Muzički trendovi“ i otvorila ga na sredini, gde je bio poster najboljeg ženskog benda godine. „Varnice!“, Eli je progutala gotovo ceo keks nagnuvši se prema Sijeri da bolje pogleda. „Uh!“, uzdahnula je. „Zar ne izgledaju totalno savršeno? Zašto ja ne mogu tako da izgledam?!“ Tri članice grupe nosile su jakne sa šljokicama, majice kratkih rukava i farmerke. Na jaknama je bio izvezen vatromet. Marina, gitaristkinja, bila je u zlatno-zelenoj kombinaciji, klavijaturistkinja Abi nosila je srebrnoplavo, a bubnjarka Lu blistala je u jarkoroze kombinaciji.

Sijera se namrštila: „Zato što nemaš šminkera i stilistu.

U pravu si ipak, super izgledaju. Lu je tako kul!“ Pokazala je prstom visoku i vitku devojku farbane jarkocrvene kose koja se smešila za bubnjevima. „Čitala sam da je počela da svira kad je imala pet godina. Prvi put je nastupala sa šesnaest.“ „Dobra je“, klimnula je Taša glavom, „ali Abi je neviđeno talentovana. Klavijature povezuju sav zvuk, a ona je zadužena za sve što je u vezi s elektronikom. Čak i za bas. Uz to odlično peva. Znate li da je prošle godine vozila bicikl po Kini da bi pomogla nastradalima u prirodnim katastrofama?

Kako je to kul!“ „I ja sam čitala o tome“, umešala se Eli. Abi je krhka devojka iza klavijatura sa kratkom crnom kosom, krupnim tamnim očima oivičenim ajlajnerom i ogromnim veštačkim trepavicama. „Stvarno je lepa, ali meni se najviše sviđa Marina.“ Eli je pogledala gitaristkinju. Nije toliko upadljiva kao ostale devojke. Prosečne je visine, ima dugu smeđu kosu sa loknama i pegice. U stvari, pomislila je Eli, izgleda tako simpatično i verovatno bih je teško primetila na ulici, osim ako joj se ne bih zagledala u oči. Ima nečeg očaravajućeg u njima. „Ona im piše pesme, i to ne samo tekst, nego i muziku. Kad peva, vidi se da stvarno oseća muziku, nije običan izvođač.“ „Marina je genije“, složila se Sijera, „ali stvarno treba da uradi nešto s kosom. Kad ne bi imala gomilu nabudženog prstenja, pirsing u nosu i te fenomenalne cipele, izgledala bi kao moja nastavnica veronauke!“ „,Moja nastavnica veronauke ima dva pirsinga u nosu i pet tetovaža“, rekla je Eli. „Tvoja škola treba malo da poradi na imidžu.“

44 |

Taša je frknula, a zatim zapanjeno pogledala vrata koja su se otvorila uz tresak. Modžo je utrčao u sobu.

Graničarski terijer cvileo je podvijenog repa. Dotrčao je do Taše i bez oklevanja joj uskočio u krilo.

Taša ga je pomazila. „Šta je bilo?“ Pas je još jače zacvileo. Taša je podigla glavu i pogledala Eli i Sijeru. „Nešto ga je uplašilo.“ „Psssst! Slušaj!“, zašištala je Sijera. Okrenula se prema vratima i razrogačila oči od užasa. „Čujete li?!“ Sad je i Eli čula: čudno skičanje dopiralo je iz prizemlja. Prvo je zatreperilo, zatim utihnulo i na kraju se pretvorilo u vrisak. „O bože!“, uzviknula je Sijera skočivši kao oparena. „Šta je to?“ „Šta god da je, nasmrt je prepalo Modža. Ti ostaješ ovde, Modžo“, rekla je Taša i spustila svog ljubimca na krevet. On je zacvileo i skupio se. „Znam“, nastavila je Taša, „strašan zvuk, zar ne? Ovde si bezbedan.“ Okrenula se prema Eli i Sijeri. „Idem da istražim o čemu se radi.

Možda je neka životinja upala u zamku. Nikad nisam čula ništa slično!“ „Idem s tobom.“ Eli je poklopila plastičnu kutiju i skočila. Strašno cviljenje na trenutak je utihnulo, a onda se ponovo pojavilo. „Jadno stvorenje. Moramo mu pomoći.

Osim toga, živo me zanima koja životinja ispušta takav zvuk.“ „Moglo bi biti opasno. Hajde da vidimo šta možemo“, nećkala se Sijera čitavu sekundu pre nego što su je Taša i Eli povukle za ruke i pogurale ka vratima.

Drugo poglavlje Eli je strčala za Tašom niz stepenice. Sijera je išla laganim korakom.

Skviiiiiiiiiii... skviiiiiiiiii... Činilo im se da zvuk dopire iz svih smerova istovremeno. Taša se stuštila niz stepenice i zaustavila se pred vratima mamine radne sobe. „Mama!“ Otvorila je vrata i provirila unutra. „Čudno, nije ovde. A mislila sam da danas radi.“ Taša je nakrivila glavu osluškujući cviljenje, koje se pojačavalo i utišavalo. „Nisam sigurna da zvuk dolazi iz kuće. Hajde da pogledamo napolju.“ U tren oka Taša se stvorila pred ulaznim vratima. Eli ju je pratila u stopu, prolazeći pored jezivih portreta i izbledelih tapeta. Taša se ukopala u mestu ne skidajući ruku s kvake. Eli je osetila kako joj se koža ježi, a tajanstveni zvuk postajao je sve glasniji... i glasniji.... i glasniji... Skoro kao da neko brunda: uh... uh... uh... „Je li to uzvik bola ili besa?“, Sijera im je pritrčala dahćući. „Zvuči kao da je veće od nas. Znate šta?!

Nisam išla na časove samoodbrane“, bojažljivo se osmehnula. „Ma, hajde“, uhvatila ju je Taša pod ruku. „Znaš sve plesne pokrete. Možeš da se izvučeš iz svake situacije.“

„Samo hoćete da odložite probu“, ljutito je dodala Sijera kad je Taša otvorila vrata. „Dolazi iz garaže!“, uzviknula je Taša, preskočila nekoliko stepenika i nestala iza ćoška. „Zašto to uvek radi?“, gunđala je Sijera dok je s Eli trčala da sustigne Tašu.

Nisu mogle da dođu do daha. Taša je ušla u garažu. Eli i Sijera pratile su je u mračnoj prostoriji. Garaža je bila prazna: samo mrlje od ulja i taj glas... „Aaaaaaa.... ohhhhhh“, dopiralo je s plafona. Eli je podigla glavu i zabuljila se u tamu. „U sobi za igru!“, uzviknula je Taša i krenula ka stepenicama koje vode do strme galerije u garaži. „Kako je to stvorenje dospelo tamo?“, bunila se Sijera dok se Eli gurala da prođe uz stepenice Taši za petama. „Šta ako je neka ranjena životinja?“ Taša nije odgovorila. Zastala je ispred zatvorenih vrata na vrhu stepeništa i okrenula se da pogleda Eli. Uhvatila se za kvaku i zakoračila u prostoriju.

Buka ih je zaglušila. Pištalo je, cičalo i brundalo sa svih strana. Utrčala je za Tašom u sobu za igru i stala kao ukopana, ne verujući svojim očima.

Iste sekunde Sijera je natrčala na Eli i oborila i nju i Tašu na pod. „Oh... Izvinite... Ja... Ja“, mucala je. „Ne verujem!“, uzviknula je. „Tata, blamiraš me!“ „Mama“, promumlala je Taša.

Elin glas je presušio. Na sredini sobe u potkrovlju stajala je tetka Dina. Svetla sa kosih prozora obasjavala su je poput reflektora. Nosila je dugačku haljinu iz sedamdesetih. Splela je dugačke pletenice, koje su joj visile niz lice kao froncle. Njihala se, pevušila i pucketala prstima u ritmu. Sijerin tata, gospodin Kruz, stajao je pored tetkaDine i na starinskoj akustičnoj gitari prelazio prstima preko žica. S druge strane, Tašina mama držala je tamburicu.

Eli nije mogla da veruje da se gospođa Blejk Rejnolds krije ispod ofucanog sakoa, iscepanih farmerki i čizama s platformama. Taša se presamitila od smeha.

Tri odrasla glasa prestala su da brundaju. Eli se namrštila kad je čula kako je tetka Dina otpevala poslednji ton.

Tetka ima divan glas kad priča, ali za pevanje nema nimalo sluha. Za Eli je bila prava agonija da stoji pored nje u crkvi.

Da sve bude još gore, tetka obožava da peva, i to glasno. „Pa dobro“, uzdahnula je Taša, „bar znamo da nijedna životinja nije povređena na snimanju ovog spota. Osim Modža. Sakrio se ispod mog kreveta. Nasmrt ste ga uplašili.“ „Možda tvoj pas nema ukusa za muziku, a?“, prsti gospodina Kruza sve brže su parali žice. Vesela španska melodija ispunila je garažu. Sijerin tata se nasmešio. „Stvarno je dobar“, pomislila je Eli. „Gitara bi zvučala odlično kad tetka Dina ne bi pevala!“ „Šta to radite?!“, umešala se Sijera. „Sakrili ste se ovde da plašite decu i životinje?“

„Ne treba vam mnogo da pogodite. Nije u pitanju astrofizika, nuklearna fizika, čak ni kvadratna jednačina“, uzvratila im je tetka Dina osmehom. „Vežbamo za sutrašnje takmičenje.“ Eli je zinula od čuda. Sigurno je neka greška. Tetka Dina neće praviti tu buku u javnosti. Sigurno neće stajati na bini pred strancima i svim svojim prijateljima u toj odeći! „Ne misliš... valjda na Buduće zvezde?!“ Tetka Dina blistala je od sreće. „Zar se ne slažeš da treba da nastupimo?“ „Pa... ja... ja“, Eli nije znala šta da kaže. Ne može da kaže tetki da zvuči kao mačka koja se davi u buretu kečapa.

Niti da je prestara za pletenice. „Ne... samo... to je... hm... ovaj... sjajno. Tako mi je drago i... malo sam iznenađena!“ Tetka se zbunjeno namrštila. „Zato što i mi nastupamo“, brzo je dodala Eli. „Konačno imamo konkurenciju! Kakvu-takvu“, dodala je gospođa Blejk Rejnolds. Blistavoplave oči smešile su se ispod šarene trake za kosu. „Vi ste videli naš nastup, a sada da mi vidimo vaš!“ „To baš i nije dobra ideja“, počela je Taša. „Zašto ne?“, prekinula ju je Sijera. „Treba nam proba pred publikom.“ „Ne! Još nismo spremne“, Taša je pocrvenela kao paprika. „Ali, ali...“ „Ne, Sijera!“, prasnula je Taša.

Nervozna je, pomislila je Eli. Taša je drhtala od besa. „Da“, prekinula ih je Eli, „moraćete da čekate do sutra.

Hoćemo da naš nastup bude iznenađenje.“ „Jedva čekam“, oduševljeno je odgovorila tetka Dina. „Hoćete li nam bar reći šta pevate?“ Našu pesmu ste već čule. „Šta?! Mislim... odlična je“, Sijerino lice pocrvenelo je gotovo kao Tašino. „Sviđa mi se vaša odeća. Tata, da sam na tvom mestu, razmislila bih o tom sakou. Nekako je... narandžast!“ Gospodin Kruz je klimnuo glavom i pogladio plišani sako. „Baš je u stilu sedamdesetih“, rekao je i zadovoljno se osmehnuo. „Obišli smo mnoge radnje polovne odeće da bismo našli ovu starinsku.“ „Bolje vežbajte svoju tačku i pustite nas da uvežbamo svoju“, odbrusila je tetka Dina. „Inače nećete imati izgovor kad vas pobedimo sutra!“ „Apsolutno“, odgovorila je Sijera uz osmeh od uveta do uveta. „Mogu li da vas zamolim za uslugu?“ Tetka Dina je otrčala do drugog kraja sobe. Haljina joj je zašuštala, pletenice su joj se zanjihale, a ogrlice su joj zazveckale. Vratila se noseći veliku plastičnu kutiju. „Ispekla sam previše kolača.

www.leo.rs | 45

LUJZA HEJ je duhovni učitelj, predavač i autor brojnih bestselera, sa više od pedeset miliona knjiga prodatih širom sveta. Više od trideset godina Lujza preobražava živote ljudi tako što ih uči da se okanu svih ograničavajućih uverenja pokazujući im kako da uzdignu svoje zdravlje, raspoloženje i energiju na viši nivo. Pomogla je milionima ljudi da otkriju i iskoriste puni potencijal sopstvene kreativne moći kako bi ostvarili lični razvoj i doveli sebe do samoisceljenja.

POTRAŽITE NA www.leo.rs

POTRAŽITE NA www.leo.rs

ID Leo commerce, Beograd Mihajla Bandura 36, 11185 Zemun, Plavi horizonti 011/375-26-25; 011/375-26-26; 011/375-26-27; 063/517-874 E-mail: info@leo.rs www.leo.rs

Zemun | Knjižara “Riznica knjiga br. 2” | Mihajla Bandura 36 | 011/375-2626, 063/517-874 Zrenjanin | Knjižara “Riznica knjiga br. 6” | Gimnazijska 17 | 023/510-783, 063/517-874 Kikinda | Knjižara “Riznica knjiga br. 5” | Trg srpskih dobrovoljaca 19 | 0230/29-917, 063/517-874 Zlatibor | Knjižara “Riznica knjiga br. 1” | Tržni centar bb, kod hotela | “Konak” | 031/846-296, 063/517-874

PRVA OUTLET KNJIŽARA U SRBIJI – LEO COMMERCE KNJIŽARA RIZNICA KNJIGA Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

Na više od 200 kvm očekuje Vas izbor od 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625; 011/3752-626; 011/3752-627; 063/507-334

POSETITE NAŠ SAJT WWW.LEO.RS Na sajtu vas očekuje: • veliki izbor knjiga iz svih oblasti • aktuelni popusti na sva izdanja • interesantne lavovske akcije sa ekstra popustima

• lavovski časopis • besplatne vesti i novosti • intervjui sa autorima

Leo.rs je prijateljski sajt, lak za korišćenje i pretraživanje.

Kupovinom preko Leo.rs uvek dobijate više Prijavite se na lavovsku mejling listu da biste primali obaveštenja o novitetima i akcijama.

Android Market

Leo commerce je prvi izdavač iz Srbije koji svoja izdanja plasira i u digitalnoj formi, eBook formi.

Spisak naslova koje možete čitati preko tablet

Poručite onlajn putem sajta: www.leo.rs Poručite putem telefona: 011/375-2625, 011/375-2626, 011/375-2627

računara ili android mobilnih telefona dostupan

Poručite putem mejla: info@leo.rs Poručite putem sms-a: pošaljite porudžbenicu na broj 063/517-874

je na sajtu www.leo.rs i na linku http://www.leo.rs/e-izdanja.html Vaš Leo commerce

Poručite putem vibera: pošaljite porudžbenicu na broj 063/507-334

DRUŽITE SE SA LEO COMMERCOM PUTEM DRUŠTVENIH MREŽA Potražite nas na Facebook-u: LEO COMMERCE

Pratite nas na Twitter-u: www.twitter.com/LeoKomerc

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs