Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 27/novembar 2015.

OUTLET KNJIŽARA Outlet knjižara Riznica knjiga je prva knjižara u zemlji mlj sa najp najpovoljnijim cenama i sa najvećim izborom knjiga. Očekuju Vas popusti od 20 do 70%.

Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

U prijatno klimatizovanom ambijentu, uslugom ljubaznih knjižara i velikim izborom knjiga biće udovoljeni najprefinjeniji čitalački ukusi.

Na više od 200 kvm očekuje Vas preko 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625 011/3752-626 011/3752-627 063/507-334

www.leo.rs

4

Lujza L. Hej Životne prekretnice

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić

10 Marijana Mahač Joga za početnike

Priprema i dizaјn: Leo commerce

16

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs

dr Alberto Viloldo Sanjati odvažno

Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Barbara En Brenan Izranjanje svetlosti

24

dr Vejn V. Dajer Pozitivna disciplina 0–3

30 36

OSHO Život ljubav smeh Prijavite se za

na: www.leo.rs

Leo commerce na:

42

Ajrin Torn NJUŠKALA – Slučaj nestalih kostiju 2

46 Elen Ričardson Flip-Flop – Pesma kitova

4|

Lujza Hej i prijatelji

Istinita iskustva izneta u ovoj knjizi, “ugostila” je autorka bestselera Lujza L. Hej, i ona su odabrana iz književnih dela nekih od najčuvenijih pisaca i nastavnika na polju samo-pomoći, preobražaja, društvene svesti i duhovnosti. U ovim pričama izneta su razmišljanja o metafizičkim čudima, važnim prekretnicama, sećanjima koja su u stanju da razgale, ponekad su ona duhovita, a ponekad srceparajuća. Ponekad su to, pak, izuzetno dirljivi lični iskazi.

MOJA PRIČA UVOD „Dok sam tokom godina čitala reči autora čiji se prilozi nalaze u ovoj knjizi, često sam razmišljala: Kakva neverovatna zbirka ideja, otkrovenja i nadahnuća! Odavno sam želela da predstavim neke od izvanrednih priča iz tih radova na jednom mestu i omogućim i vama, dragi čitaoci, da se zabavite, doživite prosvetljenja i budete očarani.

Na ovim stranicama pronaći ćete neke od najčarobnijih istinitih iskaza na koje ste ikada naišli. Autori priloga dolaze praktično iz svih oblasti života i doživeli su različita iskustva koja će izazvati čuđenje, strahopoštovanje, smeh, suze, zaprepašćenje... da, sva ta osećanja i još mnoga!

Uživajte u ovoj knjizi i nadam se da će vas nadahnuti da postanete svesniji dirljivih, neverovatnih i čudesnih pojava koje su deo vašeg vlastitog života.

Na početku bih volela da podelim sa vama nešto veoma lično...“ – Lujza

„Kažite mi ukratko nešto o vašem životu.“ Taj zahtev uputila sam velikom broju ljudi koji su potražili moju pomoć. Ne moram da saznam sve pojedinosti, ali želim da steknem opštu sliku o tome odakle dolaze. Ustrojstva koja su dovela do nastanka njihovih eventualnih sadašnjih problema, nastala su pre dosta vremena.

Moji roditelji su se razveli kada sam imala osamnaest meseci. Ne sećam se da je to bilo tako strašno. Ali se zato sa užasom sećam da je moja majka otišla da radi za neku porodicu kod koje je i stanovala i da je mene dala na čuvanje. Tri nedelje sam plakala bez prestanka. Ljudi koji su se starali o meni nisu mogli to da podnesu i majka je bila primorana da me uzme i napravi drugačiji aranžman. Danas joj se divim kako je uspela da se izbori kao samohrani roditelj. U ono vreme, međutim, jedino sam znala da ne dobijam onoliko ljubavi i pažnje kao nekada i samo mi je to bilo važno.

Nikada nisam uspela da dokučim da li je majka volela mog očuha ili se udala samo da bi nam obezbedila

www.leo.rs | 5

dom. Bilo kako bilo, ispostavilo se da to nije bio dobar potez. Taj čovek je bio odrastao u Evropi u strogom germanskom okruženju u kome je brutalnost predstavljala svakodnevnu pojavu i jedino je na taj način umeo da upravlja porodicom. Majka je zatrudnela i rodila moju sestru, a onda je tridesetih godina prošlog veka zavladala ekonomska kriza i nas tri smo se svakodnevno suočavale sa nasiljem u vlastitom domu. Tada sam imala pet godina.

Kao dodatak svemu tome, otprilike u isto vreme, silovao me je komšija. Koliko se sećam, u pitanju je bio stari pijanac. Još se živo sećam lekarskog pregleda, kao i suđenja na kome sam bila glavna zvezda. Čovek je osuđen na petnaest godina zatvora, a meni su stalno ponavljali: „Sama si kriva.“ Godinama sam živela u strahu da će, pošto ga puste, doći da me kazni što sam ga strpala u zatvor.

Tokom najvećeg dela detinjstva bila sam izložena psihičkom i seksualnom zlostavljanju i morala sam da obavljam teške poslove. Moje samopoštovanje se sve više srozavalo i imala sam utisak da mi malo toga ide naruku. Ovo ustrojstvo počela sam da primenjujem na spoljašnji svet.

U četvrtom razredu dogodio se incident koji verno opisuje moj život. Jednog dana u školi je priređena zabava na koju je doneto nekoliko torti. Većina dece u školi poticala je iz dobrostojećih porodica srednje klase. Jedino sam ja bila bedno obučena, ošišana na lonac, nosila duboke crne patike i smrdela na beli luk koji sam morala da jedem svakog dana, jer on „tera crve“. Mi nikada nismo imali tortu, jer to sebi nismo mogli da priuštimo. U komšiluku je stanovala starica koja mi je svake nedelje davala deset centi i po dolar za rođendan i Božić. Tih deset centi odlazilo je u porodični budžet, a za dolar mi je majka kupovala donji veš za celu godinu u radnji sa jeftinom robom.

Tog dana je na školskoj zabavi bilo toliko torti da su neka deca, koja su mogla da se zaslade tortom skoro svakog dana, prilikom sečenja dobila po dva ili tri parčeta.

Kada je nastavnik konačno stigao i do mene (a ja sam, razume se, bila poslednja), više nije bilo ni jednog jedinog parčeta.

Sada mi je jasno da me je moje „već potvrđeno uverenje“ da sam bezvredna i da ništa ne zaslužujem odvelo na kraj reda i da sam upravo zbog njega ostala bez torte.

To je bilo moje ustrojstvo. Oni su bili samo ogledalo za moja uverenja.

Sa petnaest godina više nisam mogla da podnosim da me seksualno iskorišćavaju i pobegla sam od kuće i iz škole. Zaposlila sam se kao kelnerica u restoranu. Taj posao mi je izgledao mnogo lakši od teških dvorišnih poslova koje sam morala da obavljam kod kuće.

Bila sam gladna ljubavi i naklonosti i nisam imala nimalo samopoštovanja. Bez problema sam odlazila sa

6|

svakim ko bi bio bar malo ljubazan prema meni i već sa šesnaest rodila sam devojčicu. Nije bilo šanse da je zadržim, ali sam zato mogla da joj nađem dom pun ljubavi u kome će joj biti dobro – našla sam par bez dece koji je čeznuo za bebom. Živela sam kod njih poslednja četiri meseca trudnoće i u bolnicu sam otišla da rodim dete za njih.

Imajući u vidu okolnosti, nikada nisam iskusila radosti materinstva... samo gubitak, krivicu i sramotu. Upamtila sam jedino da je moja beba imala neobično velike nožne prste, isto kao i ja. Ako se ikada sretnemo, odmah ću je prepoznati po velikim prstima na nogama. Otišla sam kada je dete napunilo pet dana.

Odmah sam se vratila kući i kazala majci koja je i dalje bila žrtva terora: „Pođi sa mnom, ne moraš ovo više da podnosiš. Vodim te odavde.“ Pošla je sa mnom i ostavila moju desetogodišnju sestru koja je od prvog dana bila tatino zlato.

Pošto sam pomogla majci da se zaposli u malom hotelu i našla joj stan u kome je bila slobodna i u kome joj je bilo udobno, smatrala sam da sam ispunila svoju dužnost. Otišla sam sa jednom devojkom u Čikago na meseca dana – i nisam se vratila više od trideset godina.

U tim ranim danima, nasilje koje sam iskusila kao dete, kombinovano sa osećanjem bezvrednosti koje sam tokom godina izgradila, privlačilo je muškarce koji su me zlostavljali i koji su me često tukli. Mogla sam do kraja života da krivim muškarce i verovatno bih i dandanas doživljavala isto. Međutim, zahvaljujući pozitivnim iskustvima na poslu, moje samopoštovanje je postepeno raslo i ta vrsta muškaraca je polako nestala iz mog života. Nekada sam nesvesno verovala da zaslužujem da me zlostavljaju i zato sam dozvoljavala takvim muškarcima da uđu u moj život. Nisam im oprostila što su se tako ponašali prema meni, ali da „moje ustrojstvo“ nije bilo takvo, sigurno ih ne bih privukla. Muškarac koji zlostavlja žene sada ni ne zna da ja postojim. Naša ustrojstva se više ne privlače.

Posle nekoliko godina provedenih u Čikagu, gde sam obavljala manuelne poslove, otišla sam u Njujork. Imala sam sreće da postanem manekenka za visoku modu. Čak ni rad sa velikim dizajnerima nije mnogo doprineo mom samopoštovanju. Zahvaljujući njemu samo sam iznalazila nove nedostatke kod sebe. Odbijala sam da prepoznam vlastitu lepotu.

U modnoj industriji sam ostala mnogo godina. Upoznala sam finog, obrazovanog engleskog gospodina i udala se za njega. Proputovali smo svet i sretali krunisane glave, čak smo bili i na večeri u Beloj kući. Iako sam bila manekenka i imala divnog muža, sebe sam i dalje vrlo malo poštovala i to je tako potrajalo sve dok, mnogo godina kasnije, nisam počela da radim na sebi iznutra.

Posle četrnaest godina braka – upravo kada sam počela da verujem da dobre stvari mogu da potraju – moj muž je izjavio da želi da oženi drugu. Da, bila sam slomljena, ali vreme prolazi i ja sam nastavila da živim.

Osećala sam da se nešto menja i jedna žena numerolog mi je u proleće to i potvrdila rekavši da će se u jesen nešto dogoditi. To neće biti ništa veliko, ali će mi promeniti život, tako je kazala.

Događaj je bio tako mali da sam tek posle nekoliko meseci postala svesna njegovog značaja. Sasvim slučajno sam otišla na sastanak Ujedinjene crkve religiozne nauke u Njujorku. Ono što je ta crkva poručivala za mene je bilo sasvim novo i nešto mi je reklo: „Obrati pažnju“, i ja sam to učinila. Ne samo da sam išla na nedeljnu službu, već sam krenula i na njihove časove jedanput nedeljno.

Svet lepote i mode sve me je manje zanimao. Koliko godina treba da brinem o obimu struka ili obliku obrva? Od osobe koja je napustila srednju školu i nikada ništa nije studirala, postala sam nezasitan učenik, proždirala sam sve što bi mi došlo podruku, a odnosilo se na metafiziku i lečenje.

Crkva religiozne nauke postala mi je novi dom. Iako se moj život uglavnom odvijao kao i do tada, ovaj novi pravac izučavanja oduzimao mi je sve više i više vremena. Prošlo je tri godine i stekla sam pravo da se prijavim za polaganje ispita za sticanje zvanja crkvenog praktičara. Položila sam test i počela da radim kao crkveni savetnik. Bilo je to pre mnogo godina.

Krenula sam od nule. U međuvremenu sam postala transcendentalni meditator. Moja crkva će tek naredne godine napraviti program za obuku sveštenika, a ja sam želela da uradim nešto izuzetno za sebe. Šest meseci sam pohađala koledž, Mahariši internacionalni univerzitet (MIU) u Ferfildu, Ajova.

U tom trenutku za mene je to bilo savršeno mesto.

Brucošima je svakog ponedeljka serviran novi predmet, kao što su biologija, hemija, pa čak i teorija relativnosti.

Ja o tim stvarima gotovo ništa nisam znala. Svake subote ujutro radili smo test. Nedelja je bila slobodna, a u ponedeljak smo kretali iz početka.

Tamo nije bilo distrakcija tako tipičnih za Njujork. Posle večere smo svi odlazili u sobe da učimo. Bila sam najstarija u kampusu i uživala u svakom trenutku. Cigarete, piće i droge bili su zabranjeni. Meditirali smo četiri puta dnevno. Na dan odlaska, mislila sam da ću se onesvestiti od duvanskog dima na aerodromu.

Po povratku u Njujork nastavila sam tamo gde sam stala. Uskoro sam krenula na obuku za sveštenicu. Postala sam veoma aktivna u crkvi i njenim društvenim aktivnostima. Počela sam da govorim na njihovim podnevnim sastancima i da se viđam sa klijentima. To je ubrzo preraslo u posao sa punim radnim vremenom. Izvan posla koji sam obavljala, došla sam na ideju da sastavim knjižicu Izleči svoje telo. Sve je počelo od spiska metafi-

zičkih uzroka koji izazivaju telesne bolesti. Počela sam da držim predavanja, putujem i držim časove za mali broj polaznika.

A onda su mi jednog dana postavili dijagnozu da imam rak.

Imajući u vidu da sam silovana kao petogodišnja devojčica i da sam kao dete često dobijala batine, nije čudo što se rak pojavio u predelu vagine.

I mene je, kao i sve ljude koji saznaju da imaju rak, uhvatila panika. Ali zahvaljujući radu sa klijentima, znala sam da je mentalno lečenje uspešno i sada sam dobila priliku da ga isprobam na sebi. Konačno, napisala sam knjigu o mentalnim ustrojstvima i znala sam da je rak posledica dugo potiskivane duboke ozlojeđenosti koja na kraju počinje bukvalno da izjeda telo. Kroz celo detinjstvo odbijala sam da se oslobodim besa i ozlojeđenosti koje sam osećala prema „njima“. Nisam imala vremena za gubljenje. Čekao me je veliki posao.

Reč neizlečiv, koja deluje zastrašujuće na mnoge ljude, ja shvatam kao određeno stanje koje se ne može izlečiti spoljašnjim sredstvima i primorava nas da uđemo unutra ako želimo da pronađemo lek. Da sam se odlučila za operaciju, a da pri tom nisam uklonila mentalno ustrojstvo koje je izazivalo rak, u tom slučaju bi lekari morali da nastave da seku Lujzu dok bi imali šta da seku.

To mi se nije dopalo.

Rak se neće vratiti jedino ako se podvrgnem operaciji koja će ukloniti kancerogeni izraštaj i ako se oslobodim mentalnog ustrojstva koje ga je izazvalo. Ne verujem da se rak ili bilo koja druga bolest vraća zato što nisu „sve izvadili“, već bih pre rekla da je to zbog toga što pacijent nije izvršio nikakvu promenu u svom umu. On ili ona ponovo izaziva istu bolest, samo možda u drugom delu tela.

Takođe sam verovala da mi operacija neće biti neophodna ako uspem da odstranim mentalno ustrojstvo koje je izazvalo rak. Ali za to mi je bilo potrebno vreme.

Kazala sam lekarima da nemam novca i oni su gunđajući pristali da odlože operaciju za tri meseca.

Istog časa sam preuzela odgovornost za vlastito lečenje. Čitala sam i istraživala sve što sam uspela da pronađem o alternativnim načinima koji bi mogli da doprinesu mom izlečenju.

Otišla sam u nekoliko prodavnica zdrave hrane i kupila sve knjige o raku koje su imali. Posetila sam biblioteku i bacila se na čitanje. Obavestila sam se o refleksologiji stopala i terapiji debelog creva i pomislila da bi u mom slučaju obe mogle biti delotvorne. Izgleda da sam od početka nailazila na prave ljude. Pošto sam se obavestila o refleksologiji stopala, rešila sam da pronađem nekoga ko se time bavi. Otišla sam na predavanje posvećeno tome i nešto me je nagnalo da sednem pozadi iako obično sedim u prvom redu. Već posle jednog minuta, pored

www.leo.rs | 7

mene je seo neki čovek – i šta mislite čime se bavio?

Upravo refleksologijom stopala i išao je u kućne posete. Dolazio je kod mene tri puta nedeljno dva meseca i mnogo mi je pomogao.

onim što sam ja već znala – da u mom telu nema ni traga od raka! Sada sam na osnovu vlastitog iskustva mogla da tvrdim da se bolest može izlečiti ako smo voljni da promenimo način razmišljanja i delanja!

Dobro sam znala da moram početi da volim sebe mnogo više nego do tada. U detinjstvu sam oskudevala u ljubavi i niko mi nije rekao da treba da budem zadovoljna sobom. Svi su me peckali i kritikovali i ja sam nastavila da radim to isto.

Radeći za crkvu shvatila sam da je sasvim u redu voleti sebe i da je to veoma važno. Pa ipak sam to stalno ostavljala za sutra kao da je reč o kakvoj dijeti. Ali sada više nisam mogla da odlažem. U početku mi je bilo veoma teško da stanem pred ogledalo i govorim stvari kao na primer: „Lujza, volim te. Zaista te volim.“ Ali shvatila sam da sam zahvaljujući svojoj upornosti u nekoliko navrata izbegla da se naljutim na sebe iako su u pitanju bile situacije u kojima bih ranije izgrdila sebe. A to sam uspela zahvaljujući vežbama ispred ogledala i ostalom radu. Napredovala sam.

Ponekad se ispostavi da je ono što nam izgleda kao strašna tragedija nešto najbolje što je moglo da nam se dogodi u životu. Mnogo sam naučila iz tog iskustva i počela sam da cenim život na nov način. Počela sam da vodim računa o onome što mi je zaista važno u životu i odlučila sam da konačno napustim zamorni Njujork i njegove ekstremne vremenske prilike. Neki od mojih klijenata uporno su tvrdili da će „umreti“ ako ih napustim, ali sam ih uverila da ću dolaziti dva puta godišnje da proverim kako napreduju... a postoje i telefoni, razume se.

Zatvorila sam firmu i sela u voz za Kaliforniju. Odlučila sam da krenem od Los Anđelesa. Iako sam pre mnogo godina tamo rođena, nikoga nisam znala, osim majke i sestre koje su sada živele u predgrađu, na sat vožnje od centra. Nikada nismo bile bliske niti otvorene jedna prema drugoj, ali sam se ipak veoma zabrinula kada sam saznala da je moja majka slepa već nekoliko godina, a niko se čak nije ni potrudio da me obavesti.

Sestra nije imala „vremena“ da se vidi sa mnom, pa sam je ostavila na miru i počela da organizujem svoj novi život.

Znala sam da moram da se oslobodim ozlojeđenosti koju sam osećala od detinjstva. Za mene je bilo strašno važno da se oslobodim krivice.

Da, imala sam strašno teško detinjstvo i bila sam često mentalno, fizički i seksualno zlostavljana. Ali od tada je prošlo dosta godina i nisam više mogla time da pravdam način na koji sam se sada odnosila prema samoj sebi. Bukvalno sam izjedala vlastito telo kancerogenom izraslinom zato što nisam oprostila. Bilo je krajnje vreme da ostavim za sobom te incidente i pokušam da shvatim šta se to desilo s ljudima koji su se na taj način odnosili prema jednom detetu.

Uz pomoć dobrog terapeuta, uspela sam da izbacim iz sebe sav onaj stari, potisnuti bes tako što sam udarala pesnicama o jastuke i urlala. To me je pročistilo. Zatim sam počela da spajam deliće priča iz detinjstva svojih roditelja koje sam od njih čula. Počela sam da sklapam širu sliku njihovih života. Zahvaljujući sve boljem razumevanju i činjenici da sam na sve to sada gledala sa stanovišta odrasle osobe, sada sam osećala sažaljenje prema njima zbog bola koji ih je izjedao i krivica je počela polako da iščezava.

Takođe sam krenula u potragu za dobrim nutricionistom koji će mi pomoći da očistim i detoksifikujem telo od sve one brze hrane koju sam tokom godina pojela.

Naučila sam da brza hrana akumulira i stvara otrove u telu, a da „brze“ misli akumuliraju i stvaraju otrovna stanja u umu. Prepisana mi je veoma stroga dijeta koja se sastojala uglavnom od dosta zelenog povrća. Prvog meseca sam se tri puta nedeljno podvrgavala ubrizgavanju vode u debelo crevo.

Nisam otišla na operaciju. Zahvaljujući podrobnom mentalnom i telesnom pročišćenju, šest meseci posle postavljanja dijagnoze, lekari su morali da se slože sa

8|

Knjižica Izleči svoje telo otvorila mi je mnoga vrata.

Odlazila sam na sve moguće susrete novog doba. Predstavila bih se i kada je to bilo zgodno, poklonila bih pomenutu knjižicu. Prvih šest meseci često sam odlazila na plažu, jer sam znala da za to neću imati mnogo vremena kada se posao razradi. Klijenti su počeli da se javljaju.

Povremeno su me zvali da negde nastupim i stvari su polako dolazile na svoje mesto. Los Anđeles mi je otvarao vrata. Posle nekoliko godina, mogla sam da se preselim u divan dom.

Moj novi stil života u Los Anđelesu predstavljao je veliki skok u pogledu svesnosti u odnosu na rano detinjstvo.

Stvari su se odvijale sasvim glatko, zaista. Život može tako brzo da nam se promeni!

Jedne noći me je nazvala sestra, prvi put u dve godine.

Kazala mi je da je naša majka, koja je tada imala devedeset godina i bila gotovo gluva, pala i povredila leđa. Bio je dovoljan trenutak da se majka od jake i nezavisne žene pretvori u bespomoćno dete koje trpi bolove.

Osim što je povredila leđa, srušila je i zid tajne koji je okruživao moju sestru. Konačno smo počele međusobno da komuniciramo. Otkrila sam da i sestra ima velikih problema sa leđima usled kojih ne može da sedi i teško hoda. Patila je u tišini. Iako je delovala anoreksično, njen muž nije imao pojma da je bolesna.

Posle mesec dana u bolnici, majka je bila spremna da se vrati kući. Međutim, više nije mogla da se stara sama o sebi, pa je došla da živi sa mnom.

POTRAŽITE NA www.leo.rs

VOLITE SEBE DO SAVRŠENOG ZDRAVLJA – Lujza Hej, Alea Kadro i Heder Dejn Kako obogatiti svoj život hranljivim sastojcima potrebnim za zdravlje, sreću i dugovečnost Već decenijama je Lujza Hej, autorka mnogobrojnih bestselera, menjala živote ljudi podučavajući ih da se oslobode svih uverenja koja ih ograničavaju. Udružujući se sa stručnjacima za prirodno zdravlje i ishranu, Aleom Kadro i Heder Dejn, u ovoj izvrsnoj knjizi, otkriva nam tajne dobrog zdravlja, sreće i dugovečnosti: život obogaćen hranljivim sastojcima.

Za razliku od svih knjiga o zdravlju koje ste ikada pročitali, ovo delo prevazilazi pomodarstvo, trendove i dogmu, s ciljem da vam predstavi jednostavan, a ipak moćan, sistem za iscelenje tela, uma i duše koji je toliko blag koliko i promena načina na koji razmišljate. Lujza, Alea i Heder pokazuju vam kako da uzdignete svoje zdravlje, raspoloženje i energiju na viši nivo.

Sa osamdeset osam godina, Lujza ima da podeli veliku mudrost o tome šta je potrebno za dug, srećan i zdrav život.

Pozivamo vas da nam se pridružite na izvanrednom putovanju koje će vam život pretvoriti u najveću ljubavnu priču.

Marijana Mahač

JOGA za početnike

10 |

Vodič za zdravo telo i ispunjen duh

Marijana Mahač

Joga za početnike Muče li vas nesanica, glavobolja i umor? Osećate li se neprestano napeto i loše u sopstvenoj koži?

Imate li problem da se izborite sa stresnim situacijama?

To su sve slabosti savremenog čoveka. Moderan život je brz, pun stresa i udaljava nas i od prirode i od nas samih. Zahvaćeni tim vrtlogom, nemamo vremena da zastanemo i oslušnemo svoje telo i svoju dušu, da uskladimo duh i telo, da povratimo izgubljenu ravnotežu kako bismo sačuvali fizičko i mentalno zdravlje. Ipak, postoji jednostavan i prijatan način da umirimo svoje vrtložne misli i telo vratimo u formu – to su vežbe joge.

Joga je poslednjih decenija postala popularna na Zapadu, pa i kod nas, jer nam pomaže da uspostavimo sklad u sebi, a samim tim i da se lakše nosimo sa izazovima koje nam postavlja svaki novi dan. Pored toga što naše telo čini gipkijim, jačim i zategnutijim, joga normalizuje rad organizma, pomaže pri uspostavljanju emocionalne ravnoteže i olakšava snalaženje u stresnim situacijama. Ona nas uči da se okrenemo sadašnjem trenutku i pozitivnom pogledu na budućnost. I što je najvažnije – nikad nije kasno da počnete da je upražnjavate. Prema tome, možda je sad pravo vreme za to.

Uvod Moderan život je brz, pun stresa i udaljava nas i od prirode i od nas samih. Imamo li vremena da zastanemo i oslušnemo svoje telo i svoju dušu? Imamo li osećaj da gubimo ravnotežu i da ćemo se raspasti na deliće? Da, to jesu slabosti savremenog čoveka. Gubitak veze sa samim sobom i neusklađenost duha i tela ne donose ništa dobro, te se moramo potruditi da povratimo izgubljenu ravnotežu kako bismo sačuvali i fizičko i mentalno zdravlje. Kao što treba voditi računa o ishrani, treba hraniti telo fizičkom vežbom i ojačavati duh. Iako nam se čini da nemamo vremena za takvo što, to nije istina – svako može odvojiti makar pola sata dnevno za rad na sebi, a kad jednom to počnemo da radimo, jednostavno nam postaje navika bez koje ne možemo.

Upravo zbog svega pomenutog joga je u nekoliko poslednjih decenija postala popularna na Zapadu, pa i kod nas, jer nam pomaže da uspostavimo sklad u sebi, a samim tim i da se lakše nosimo sa izazovima koje nam postavlja svaki novi dan. Iako je većina ljudi isprva zazirala od ove discipline, jer im je bila nepoznata, pa im se činila i potencijalno opasna pošto je vladalo pogrešno mišljenje o njoj, danas to više nije tako i milioni ljudi uživaju u njenoj dobrobiti – milionima je joga promenila život nabolje.

Pored toga što nam ovaj vid fizičke aktivnosti donosi višestruku korist, ima tu prednost što ne iziskuje posebnu opremu niti neke posebne uslove. dakle – mnogo pruža, a ne traži gotovo ništa. Možete vežbati u bilo koje doba dana i gotovo svuda – u svojoj sobi, u parku, a poneki to čine i na poslu ako postoji minimum uslova.

Joga je takođe vrlo zgodna jer ne poznaje godine – može je vežbati svako, od deteta do čoveka u poznim godinama, pa postoji čak i ona za trudnice. Preporučuje se i partnersko vežbanje, jer se tako produbljuje odnos među partnerima i unosi se vitalnost u vezu; partneri zajedno učestvuju u aktivnosti koja je dobra za zdravlje i počinju bolje da razumeju i svoje potrebe i jedno drugo.

Ima li ičeg lepšeg od kvalitetno utrošenog zajedničkog vremena? Šta znamo o jogi?

Rečnička definicija joge glasi: „Staro indijsko filozofsko učenje s nizom psihosomatskih tehnika meditacije čiji cilj je oslobađanje čovečijeg duha od ovozemaljske stvarnosti i sjedinjenje s božanstvom.” Ali hajde da je ne posmatramo samo u okviru navedenog.

Reč joga vodi poreklo od sanskritske reči judž, koja bi se mogla prevesti kao udruženje, sjedinjenje, spajanje.

Takođe se može tumačiti u smislu usredsređenja misli, koncentrisanja na sebe i duboke meditacije.

www.leo.rs | 11

Pre 2.500 godina Patanđali je napisao Joga sutru (Zapise o jogi), koja predstavlja temelj klasične joge. Iako je po Patanđaliju svrha joge da „zaustavi uzburkanost misli”, danas postoji mnogo njenih tumačenja. Najčešće navođeni cilj joge, koji je ustanovio veliki učitelj T. K. V. Desikačar, jeste da usmeri misli prema nekom predmetu i zadrži ih na njemu bez odvraćanja pažnje, jer se tako umiruje um.

Iako postoji više vrsta joge, njena svrha je uvek ista – vladanje sopstvenim telom i umom. Mada vežbe joge trenutno donose dobar osećaj, njihovim redovnim upražnjavanjem čovek oseća fizičko, mentalno i duhovno poboljšanje. U zapadnom svetu joga se posmatra kao skup raznih položaja tela kojima se poboljšava opšte psihofizičko stanje i ljudi danas obično počinju da je praktikuju zbog oslobađanja od stresa, mada se koristi i u zdravstvenoj preventivi, rehabilitaciji i zarad relaksacije. Pored toga što naše telo čini gipkijim, jačim i zategnutijim, joga normalizuje rad organizma, pomaže pri uspostavljanju emocionalne ravnoteže i olakšava snalaženje u stresnim situacijama. Kroz nju učimo da uskladimo disanje i pokrete i da se okrenemo sadašnjem trenutku i pozitivnom pogledu na budućnost. U današnje vreme često je preporučuju i doktori radi poboljšanja opšteg fizičkog i mentalnog stanja pacijenata.

Kako vežbati Vežbanje joge podrazumeva zauzimanje određenih položaja, asana, i pravilno disanje. Zauzimanje položaja na početku može biti teško jer smo često nerazgibani, ali s vremenom ćete svaki položaj izvoditi sve bolje i lakše.

Efekti joge mogu biti neverovatni u pogledu razgibanosti, pa se ljudi posle samo nekoliko meseci vežbanja osećaju potpuno drugačije – telo postaje gipko, a pokreti lakši i prirodniji, um smireniji i otvoreniji. Pored toga, toniraju se mišići, pa se primećuje i poboljšanje fizičkog izgleda. Samo, vrlo je važno da se joga položaji nikad ne rade na silu i da onome ko vežba ne sme biti nelagodno, nema naglih pokreta i, što je najvažnije, ništa ne sme da vas boli dok izvodite neku vežbu. Cilj je potpuna ravnoteža i postepeno i blago dovođenje tela i uma u sklad i formu. Možda je od pravilnog zauzimanja položaja još važnije disanje. Zadržavanje daha i nepravilno disanje stvaraju napetost i sprečavaju protok energije kroz telo. Dakle, dok vežbate, pokušajte da oslobodite um od spoljnih uticaja i usredsredite se na asanu koju izvodite, dišite duboko i mirno kroz nos. Ako dah postane isprekidan, smanjite intenzitet vežbanja. Trudite se da vam lice bude opušteno, da ne stežete vilicu i ne naprežete se. Uvek se odmorite između izvođenja asana, birajte položaje u skladu sa svojim fizičkim stanjem i ako osećate bol pri njihovom izvođenju, prekinite da vežbate i posavetujte se sa svojim instruktorom. Jednostavno se trudite da budete usredsređeni na vežbu koju izvodite i da vam ona ne predstavlja napor, već zadovoljstvo i uživanje.

12 |

Pokušajte da vežbate redovno, pa makar i nakratko, jer u tome i jeste poenta. Čak i petnaest minuta vežbe dva do tri puta nedeljno će vam mnogo koristiti i s vremenom će vam preći u naviku. Ako nemate dovoljno vremena, izvedite nekoliko položaja smireno i staloženo, nemojte raditi više vežbi na brzinu. Trudite se da praktikujete jogu u sređenom prostoru prijatne temperature na podlozi za vežbu, pogotovo ako vežbate bosi, što će vam dati više slobode. Obucite laganu i komotnu odeću i trudite se da ostavite iza vrata sve misli i usredsredite se samo na izvođenje položaja. Nemojte nikad vežbati punog stomaka i unesite dovoljno tečnosti pre treninga.

Trebalo bi da žene u vreme menstrualnog ciklusa izbegavaju teške vežbe, uvrtanja i izvijanja, a trudnice ne treba da počinju vežbanje tokom prvog tromesečja i uvek da izvode položaje uz nadzor instruktora. Zapravo, iako ste zdravi, a ne možete da pohađate neku školu joge, najbolje je da uzmete makar nekoliko časova kod sertifikovanog instruktora kako biste naučili da radite vežbe pod njegovim nadzorom, pa kasnije, kad shvatite osnove, možete nastaviti da vežbate i sami. I vrlo je bitno da uvek instruktoru napomenete ako imate neki zdravstveni problem, jer neke vežbe možda nisu pogodne za stanje u kome se nalazite i njihovim izvođenjem se može postići kontraefekat.

Vežbe disanja Kao što smo već pomenuli, pravilno disanje je veoma važno. Konstatacija da većina nas ne diše pravilno može zvučati čudno, jer disanje je nešto što se ne uči, što je prirodno, što se stiče rođenjem i dešava se nesvesno i automatski. Isitna je malo drugačija.

Kiseonik je najvažniji za naš organizam i neophodan je za njegov pravilan rad jer hrani mozak i pročišćava krvotok. Ipak, unos kiseonika se smanjuje zbog lošeg načina života. Moderan čovek mnogo vremena provodi u zatvorenom prostoru i u sedećem položaju. Tako je uskraćen za svež vazduh i dah mu postaje plići kako bi se zaštitio od zagađenja, a položaj tela je pogrbljen i ukočen zbog napetosti, pa se smanjuje kapacitet pluća. Takođe, kako smo neprestano u žurbi i pod stresom, mišići vrata i ruku su nam napetiji, kao i mišići koji kontrolišu dah, te on postaje kraći i plići. Sve to dovodi do toga da ne unosimo dovoljno kiseonika i ne odstranjujemo ugljen-dioksid i toksine iz organizma, pa postajemo umorni, koncentracija i imuni sistem nam slabe i gubimo opštu vitalnost organizma i energiju. Joga disanje (pranajama) može nam pomoći da se oslobodimo tih loših navika i da naučimo da dišemo punim plućima u pravom smislu reči.

Dok izvodite ove vežbe, možete osetiti nesvesticu ili vrtoglavicu, pa nije preporučljivo da budete sami. Kao i za sve ostale vežbe, najbolje je da se prvo posavetujete sa instruktorom joge.

Trbušno disanje (disanje dijafragmom) Ovom vežbom masiraju se unutrašnji organi i reguliše se rad creva, umiruje se rad srca i poboljšava se cirkulacija. Ona je osnova potpunog joga disanja jer usporava i produbljuje proces disanja.

Možete je izvoditi u sedećem, ležećem ili stojećem položaju. Za početak je najzgodnije raditi je ležeći dok je ne savladate.

Lezite na leđa i stavite šake preko stomaka tako da vam se srednji prsti dodiruju. Najpre izdahnite. Udišite lagano kroz nos, opuštajući dijafragmu i trbuh, tako da vam se stomak ispupči. Tako se donji deo pluća ispunjava vazduhom. Grudi treba da vam budu mirne. Zatim izdahnite kroz nos, što više uvlačeći stomak, tj. prednji trbušni zid. Sa svakim udahom stomak treba da se „napumpa”, a sa izdahom da se „ispumpa”.

Srednje disanje (grudno) Ovom vežbom se smanjuje pritisak na srce i osvežava se krv koja dolazi u jetru, žuč i slezinu.

Možete je izvoditi u sedećem, ležećem ili stojećem položaju.

Sada se usredsredite na rebra. Najpre izdahnite. Polako udišite na nos, šireći rebra na obe strane. Ovog puta se srednji deo pluća puni vazduhom, a stomak ostaje nepomičan. Prilikom izdisaja kroz nos skupljajte rebra.

Gornje disanje (klavikularno) Ovom vežbom pročišćavaju se vrhovi pluća.

Možete je izvoditi u sedećem, ležećem ili stojećem položaju.

Usredsredite se na vrhove pluća. Najpre izdahnite. Lagano udahnite kroz nos, izdižući ključne kosti i ramena. Ovog puta su stomak i srednji deo grudi nepomični. Zadim polako izdahnite kroz nos spuštajući ramena.

Potpuno joga disanje Ova vežba ima potpuno lekovito dejstvo. Organizam se puni kiseonikom, što pozitivno deluje na svaki organ u telu. Telo se ojačava i podmlađuje, a duh postaje stabilan i uravnotežen. Stiče se potpuni mir, regulišu se rad srca i probava.

Možete je izvoditi u sedećem, ležećem ili stojećem položaju.

Usredsredite se na ceo trup. Posle izdisaja lagano udahnite kroz nos, spajajući trbušno, srednje i gornje disanje. Pratite talasasto kretanje udisaja. Prvo ispupčite stomak, pa širite rebra i najzad podižete ključne kosti.

Kad podignete ključne kosti, prednji zid trbuha će se prirodno malo uvući, pa počnite izdisaj. Redosled je isti kao i kod udisaja – najpre uvlačite stomak, pa skupljate rebra i na kraju spuštate ključne kosti. Trup se mora kretati ravnomerno talasasto.

Joga položaji Položaj pritke (dandasana) Ovo je osnovni sedeći položaj i iz njega ulazimo u većinu zahtevnijih sedećih položaja. Njime se jačaju mišići leđa, popravlja se držanje, istežu se ramena i umiruje se psiha.

Sedite na pod raširenih nogu i pogleda usmerenog napred. Spojte noge ispred sebe tako da stražnja strana kolena bude čvrsto na podu. Ukoliko se naginjete unazad, sedite na ivicu presavijenog ćebeta. Ako niste sigurni sedite li pravo, naslonite se u tom položaju na zid, koji treba da dodirujete lopaticama i krstima. Istegnite noge udaljavajući pete od sedalnog dela i spustite šake na pod pored sebe prstiju okrenutih unapred. Uvucite stomak kako biste istegli torzo. Pogled je usmeren unapred, u beskonačnost, ili su oči zatvorene. Treba da imate osećaj kao da vam je kičma ukorenjena u pod. Ostanite u ovom stavu ujednačeno dišući koliko god vam je prijatno. On takođe može služiti za odmor između zahtevnijih sedećih položaja.

Ugodni položaj (sukasana) Ovaj sedeći položaj dobar je za meditaciju i vežbe disanja kod početnika koji još ne mogu da izvedu položaj lotosa. Koristan je za otklanjanje stresa i pronalaženje centra.

Sedite u turski sed na podlogu za vežbanje ili na presavijeno ćebe pogleda usmerenog ispred sebe. Podlogu treba da dodirujete spoljnom ivicom stopala, malim prstima, a ne risovima. Kolena treba da su u ravni s kukovima, a stopala malo odmaknuta jedno od drugog. Karlica treba da je u neutralnom položaju. Ruke položite na kolena s dlanovima okrenutim nagore i spojenim vrhovima palca i kažiprsta. Ispravite lopatice i leđa, ali se nemojte previše nagnuti napred. Opustite ramena i udaljite ih od ušiju. U ovom stavu možete ostati sve dok vam je prijatno i možete menjati položaj nogu. Zgodan je za vežbe disanja.

Za jači rad kukova, možete se iz ovog položaja nagnuti napred i staviti šake na pod ispred sebe, pa zatim udahnuti i istegnuti se. Zatim izdahnite i odaljite ruke još napred. Nakon toga ustanite, promenite položaj nogu i ponovite vežbu.

Ugodni položaj sa okretom (parivrta sukasana) Ovo je varijanta ugodnog položaja kojom se istežu leđni mišići, kukovi, ramena i grudi. Njenim izvođenjem stimuliše se rad bešike, trbušnih organa i bubrega.

Sedite u turski sed na pod ili podlogu i razmaknite pete. Kolena treba da su u visini kukova. Položite šake na tlo iza sebe prstiju okrenutih unazad. Sa udahom istegnite kičmu i raširite grudni koš. Podignite obe ruke uvis, izdahnite i okrenite se nadesno. Desnu ruku spustite na pod malo iza sedalne kosti prstiju usmerenih unatrag, a levu položite na desno koleno. Razmaknite lopatice, opustite ramena i udaljite ih od ušiju. Okrećite se što više udesno sa svakim izdahom, a u tom položaju udahnite desetak puta. Vratite se u početni položaj, udahnite nekoliko puta, pa ponovite vežbu okretom na drugu stranu.

www.leo.rs | 13

i c i n Ä? u P r ir

14 |

e k i n t e č za po

POTRAŽITE NA www.leo.rs www.leo.rs | 15

16 |

dr Alberto Viloldo

Sanjati odvažno Kako šamani sanjajući stvaraju svet

Današnja fizika podučava nas da svi mi sanjajući i sa svakom svojom mišlju stvaramo svet. Drevni šamani iz Severne i Južne Amerike shvatali su da mi ne samo da stvaramo ono što doživljavamo u svom životu, već i da sanjamo samu prirodu realnosti i da je, stoga, „život samo san“. Međutim, kada ne sanjamo svoj život, tada moramo da prihvatimo da živimo u košmaru koji su stvorili drugi ljudi.

Ova izuzetna knjiga govori o tome kako da sanjajući i koristeći svoju moć i milost, kreirate svoj svet i pokazuje vam kako da se probudite iz kolektivnog košmara i počnete da oblikujete život ispunjen hrabrošću i ljubavlju, što je sveti san koji su šamani svih vremena poznavali i kojem su služili.

Na stranicama ove knjige, dr Alberto Viloldo otkriva drevna duhovna učenja koja vam pokazuju kako da stvorite realnost iz nevidljivog matriksa kreacije i objašnjava vam kako da sanjate život ispunjen mirom, zdravljem i izobiljem. Čitajući ovu knjigu, otkrićete da je imati hrabrost jedino što vam je potrebno da biste stvorili radostan život za kakvim žudite.

UVOD

Priroda kosmosa je takva da vaša vizija sebe i sveta, ma kaBilo da to shvatamo ili ne, svi Sanjati odvažno kva da je, postaje realnost. Čim mi sanjajući stvaramo svet. Ovde Mi smo ono što mislimo. se probudite i uvidite moć koju se ne radi o činu spavanja koji nam je svima toliko dobro poznat, već Sve što jesmo nastaje s našim mislima. posedujete, vi počinjete da koristite svoje mišiće hrabrosti. Tada o posebnoj vrsti sanjanja otvoreMi stvaramo svet svojim mislima. možete odvažno da sanjate – da nih očiju. Ako ne znamo da poseBuda otpustite uverenja koja vas ogradujemo moć da stvaramo realnost ničavaju i savladate svoje strahokao kokreatori zajedno sa univerve.

Možete da počnete da osmišljavate svoj istinski orizumom, onda nam ta moć izmiče iz ruku i naš san se ginalni san koji klija u vašoj duši i rađa plodove u vašem pretvara u košmar. Počinjemo da osećamo da smo žrtve životu. nepoznatog i zastrašujućeg stvaranja na koji nismo u stanju da utičemo i čini nam se da događaji upravljaju nama i drže nas u klopci. Jedini način da se ta užasna stvarnost okonča jeste da se probudimo i uvidimo da je i ona samo san, a onda da shvatimo da posedujemo sposobnost da napišemo bolju priču, onu na čijem će ostvarivanju univerzum raditi zajedno sa nama.

Odvažno sanjanje omogućava vam da stvarate na samom izvoru, iz kvantne supe univerzuma, u kojoj sve postoji u latentnom ili potencijalnom stanju. Fizičari shvataju da u kvantnom svetu ništa nije „stvarno“ sve dok nije opaženo. Pojedinačni paketići energije poznati pod imenom kvanti (koji se sastoje od čestica materije i čestica

www.leo.rs | 17

svetlosti) nisu ni „ovde“ ni „tamo“. U izvesnom smislu, oni su svugde, u prostoru i vremenu, sve dok vi ili ja ne odlučimo da ih opazimo. Kad ih opazimo, tim svojim činom mi ih izdvajamo iz mreže beskrajnih mogućnosti i smeštamo u događaj u vremenu i prostoru. Ti kvanti energije vole da se međusobno povezuju nakon što izaberu kako će se manifestovati. Čim se manifestuju, stvarnost postaje utvrđena – naša stvarnost je „ovde“ umesto svugde.

Ipak, kvantna dešavanja ne odvijaju se samo u laboratoriji. Događaju se i u našem mozgu, na ovoj stranici knjige i svuda oko nas. Čak i ako su međusobno udaljeni milionima kilometara, danima ili nedeljama, ti kvanti energije ostaju međusobno tesno povezani. Stoga, ako ostvarite interakciju s jednim, utičete na ceo sistem kojem ta energija pripada. Kad pristupite bilo kom delu sna, odnosno velikog matriksa sveta, vi možete da promenite stvarnost i izmenite ceo san, a efekti toga će odjeknuti kroz prošlost i uticati na budućnost.

Savremena fizika opisuje ono što čuvari drevne mudrosti Severne i Južne Amerike znaju već dugo. Ti šamani, poznati kao „čuvari Zemlje“, kažu da mi sanjajući stvaramo ovaj svet samim tim svojim činom posmatranja.

Naučnici smatraju da to možemo da činimo u samo veoma sićušnom subatomskom svetu. Šamani shvataju da mi sanjamo i veći svet koji doživljavamo svojim čulima.

Isto kao Aboridžini iz Australije, i čuvari Zemlje žive u okruženju u kojem vreme sanjanja nije smešteno u područje spavanja, kao što to važi za većinu nas. Oni znaju da ceo svet nastaje iz tog matriksa stvaranja i vraća se u njega. Vreme sanjanja prožima svu materiju i energiju, povezujući svako biće, kamen, zvezdu, zrak svetlosti i svaku trunčicu kosmičke prašine. Stoga, moć sanjanja je zapravo moć učestvovanja u samom stvaranju. Sanjanje stvarnosti nije samo sposobnost, već i dužnost koju svi ljudi moraju da s ljubavlju obavljaju da bi naši unuci nasledili svet u kojem će moći da žive u miru i izobilju.

Zapravo, već smo izuzetno detaljno sanjali i stvorili svoj univerzum. Neposredno posle „Velikog praska“, 99,99 procenata ukupne materije i antimaterije u kosmosu međusobno se poništilo. Zvezde i galaksije koje danas vidimo oko sebe zapravo su sve što je preostalo, samo sićušan deo onoga što je nekada bilo. Da se odnos materije i prostora u univerzumu promenio za samo jedan milijarditi deo procenta, zakoni fizike koji omogućavaju nastanak života ne bi bili mogući. Veliki prasak morao je da bude toliko savršeno organizovan i proračunat da urodi samo jednim delom materije od deset na pedeseti kosmičke prašine. To je podeljeno sa deset iza kog sledi pedeset nula, ni manje ni više. To bi mogla da bude slučajnost samo ako bismo zamislili postojanje veoma velikog broja univerzuma u svemiru, u kojem bi teško mogući događaj, kao što je nastanak našeg univerzuma, bio verovatan!

Još više zbunjuje fino usklađivanje parametara univerzuma koje se dogodilo na površini Zemlje i više od

18 |

milijardu godina održavalo savršenu temperaturnu ravnotežu između tačke smrzavanja i tačke ključanja vode.

Neverovatnost tih srazmera koje omogućavaju pojavu života ukazuje na prisustvo inteligentne sile, ali ne tvorca ili Boga, već sile univerzuma koju čuvari Zemlje nazivaju „vreme sanjanja“ ili „beskonačnost“. Čuvari Zemlje iz područja Anda i Amazonije koji su me podučavali, veruju da moći te sile možemo da pristupimo samo podizanjem svog nivoa svesnosti. Tada postajemo svesni da smo poput kapi u ogromnom, božanskom okeanu, posebni, ali uronjeni u nešto mnogo veće od sebe. Tek kada iskusimo svoju povezanost sa beskonačnošću, postajemo sposobni da sanjamo efikasno. Uz to, osećaj odvojenosti od beskonačnosti drži nas zarobljenim u košmaru. Ako vam ovo zvuči kao vrtenje u krug u razmišljanju, u pravu ste. Šta je bilo prvo: košmar ili osećaj odvojenosti od beskonačnosti? Odgovor je da se to događa istovremeno.

Da biste okončali taj košmar – odnosno, ponovo preuzeli svoju moć sanjanja stvarnosti i oblikovanja nečeg boljeg – potrebno vam je više od shvatanja kako taj proces funkcioniše. Potrebno vam je duboko razumevanje sopstvene moći sanjanja i njeno doživljavanje u svakoj ćeliji vašeg tela. Intelektualno poimanje sposobnosti stvaranja stvarnosti podražava, ali onda i onemogućava sanjanje za kakvo ste sposobni. Ako ne iskoračite izvan intelektualnog poimanja ovog koncepta, snizićete kriterijum i na kraju stvarati manje veličanstven i manje lep doživljaj sveta od onog koji ste sposobni da stvorite.

Kada budete na najdubljem nivou razumeli svoju moć sanjanja, shvatićete da to iskustvo beskonačnosti možete da doživite ovde i sada i prestaćete da se osećate odvojeno i izolovano.

Potrebno je imati hrabrosti da bi se doživela beskonačnost. U grčkoj mitologiji, bogovi bi brzo kaznili svakog smrtnika koji bi se usudio da se popne na planinu Olimp i iskusi božansku moć. Ali ipak, na kraju bi nagradili one koji su imali hrabrost da zakorače u njihovo područje, kao što su to učinili Herakle i Psiha. Slično tome, čim su, po judeo-hrišćanskom učenju, Adam i Eva prekršili božju zapovest i pojeli plod sa drveta znanja dobra i zla, učinivši ljudska bića nalik Bogu, on ih je izbacio iz rajskog vrta „da ne pruži [čovek] ruke svoje i uzbere sa drveta života, i okusi, te do vijeka živi!“ (Knjiga postanja, 3:22) Ipak, uprkos tom prvobitnom grehu čovečanstva, svim ljudima obećana je mogućnost da po svršetku sveta borave na nebu.

Kad iskusite sanjanje, uviđate da se sve u vašem životu odvija u savršenom sinhronicitetu. Događaji se možda ne odvijaju onako kako biste vi želeli, ali, posmatrano u širem kontekstu, oni se odvijaju u savršenom skladu.

Tako, recimo, zakasnite na voz kojim obično idete na posao i to baš onog dana kada teroristi napadnu „Svetski trgovinski centar“ i zahvaljujući tome ne nastradate (to

se zaista desilo jednom mom studentu). Ili, sin vam kaže da je primljen na željeni koledž baš one nedelje kad vi dobijate unapređenje na poslu kojem ste se nadali. Nasuprot ovome, ako vam se čini da univerzum kuje zaveru protiv vas, tada morate da promenite svoj san.

Odvažno sanjajući, vi otkrivate da vas problemi više ne opterećuju niti određuju vaš život. Iako se suočavate sa vrlo realnim teškoćama, uvek možete da kreirate junačku priču o svom odnosu prema njima, umesto one obesnažujuće o patnji koju doživljavate.

Shvatićete da možete da prestanete da budete žrtva, da pokušavate da sami popravite svet ili da osećate želju da se osvetite onima koji su vas povredili. Shvatićete da je vaš život upravo onakav kakav bi u ovom trenutku i trebalo da bude i bićete sposobni da otpustite sve priče zbog kojih se osećate sputano i nesrećno i koje pripovedate svom psihoterapeutu dajući sebi tako oduška. Počećete da sanjajući stvarate svet i sve će se promeniti. Čuvari Zemlje veruju da je ovaj svet stvaran, ali samo zato što smo ga mi stvorili sanjajući. Ipak, sanjanje zahteva hrabrost jer, kad je nemamo, moramo da prihvatimo svet koji stvaraju naša kultura ili naši geni i tada osećamo da moramo da pristanemo na košmar. Da bismo sanjali odvažno, moramo da budemo spremni na to da koristimo svoje srce. U suprotnom, naši snovi će ostati na nivou razmišljanja, planiranja i preterane brige. Tada će se naš san pretvoriti u košmar ili u puku fantaziju, držeći nas u klopci ili udaljujući se od nas dok se mi pitamo: Šta se desilo?

••• Sećam se jednog od svojih prvih putovanja u područje Amazonije. Bio sam mladi antropolog i istraživao postupke isceljivanja koje primenjuju šamani iz prašume, pa sam odlučio da se i sam podvrgnem isceljivanju. Vraču iz prašume objasnio sam da sam kao dete pobegao iz svoje zemlje zbog komunističke revolucije koja je tamo izbila. Gledao sam krvoproliće na ulicama i užasavao se zvuka pucnjave koji su se čuli noću. Sve od tada, patio sam od stalnih noćnih mora u kojima bih video naoružane ljude kako upadaju u moj dom i odvode ljude koje volim. U to vreme bio sam u kasnim dvadesetim godinama, ali nisam uspevao da imam trajnu ljubavnu vezu zato što sam se plašio da ću izgubiti tu osobu koju volim, isto kao u mojim noćnim morama. Šaman mi je tokom jednog obreda isceljivanja objasnio da ja, kao i svi drugi, mogu da imam ono što želim ili mogu da imam razloge zašto to ne mogu da imam. „Previše si zaljubljen u svoju priču“, rekao mi je taj starac. „Sve dok se ne usudiš da sanjaš drugačiji san, doživljavaćeš samo košmar.“

Te večeri sam naučio kako mogu da osmislim drugačiju priču za sebe, priču u kojoj su me nedaće osnažile, a iskustva naučila da saosećam sa onima koji pate. Prvi korak prema sanjanju mog novog sna bilo je stvaranje nove priče u kojoj neću igrati ulogu žrtve. Tada sam shvatio da ne samo da sanjam svoj život, već da sanjanjem stvaram i ceo kosmos, baš kao što je i kosmos to činio sa mnom.

Iako se um tome odupire, činjenica je da i vi, kao i ja, možete da birate: da imate život kakav želite ili razloge zašto ne možete da ga imate. Možete da uživate u radosti i miru ili možete da budete stalno preopterećeni velikim crnim džakom punim tužnih događaja i nezgoda koje su vam se desile u detinjstvu ili u prošloj vezi. Možete da trpite bol zbog svojih povreda ili možete da uživate u svojoj veličanstvenosti. Možete da živite životom žrtve, pod teretom trauma iz prošlosti ili možete da živite životom junaka, ali ne možete i jedno i drugo. Ako želite da se osećate moćno, morate da svesno donesete odluku da ćete stvoriti svoj sveti san i pri tom biti hrabri.

Odvažno sanjanje odvija se u stanju percepcije koje čuvari Zemlje nazivaju nivo kolibrija. Kolibri je arhetip junačkog putovanja – i vi ćete, baš kao on, na tom putu ponekad krenuti u pogrešnom pravcu. Međutim, svaki put kad se vratite shvatanju da sanjate svoju stvarnost, produbićete razumevanje sopstvenog putovanja i osetićete veću posvećenost. Bićete sposobni da mirno i sa smislom za humor prihvatite svoje večno promenljivo okruženje, a čak ćete i doživeti milost.

Shvatanje da živite u košmaru Reč „sanjanje“ priziva neobične nizove slika koji prolaze našim umom dok spavamo. Snovi mogu da budu i metaforični: trudimo se da ostvarimo takozvani „američki san“, kupimo kuću iz snova, doživimo ljubav iz snova ili postignemo karijeru o kojoj sanjamo. Posmatrajući probleme u svetu, kažemo da sanjamo o tome da će siromaštvu, nasilju i globalnom otopljenju jednom doći kraj, ali ovim zapravo želimo da kažemo da smo uvereni da se radi o pukim željama i opisujemo ono za šta smatramo da se ne može nikada desiti. Ipak, ni ono što stvaramo u snu ni naše želje nisu sanjanje o kojem će biti govora u ovoj knjizi. Ako ste nalik većini ljudi, vaš prvobitni plan za „život iz snova“ u jednom trenutku je nekako pošao naopako. Tada ste razmotrili šta je bilo to što je pošlo naopako, pa ste promenili plan, potisnuli razočaranost koju ste osećali i pokušali ponovo... i tada ste ponovo doživeli neuspeh. Možda se sada nalazite u fazi kada počinjete da gubite veru da vaš život može da bude ispunjen i da ima smisla ili možda osećate da nemate moć da stvorite život kakav želite. Možda vam je pažnja u međuvremenu odlutala i zaboravili ste šta je bilo to što ste na početku zamišljali, pa sada osećate kao da živite automatski i ni ne znate koja je vaša svrha. „Sanjanje“ može da se čini frustrirajućim i uzaludnim.

Kad se zapletemo u aktivnosti svakodnevnog preživljavanja ili u pokušaje da uobličimo život za koji nam

www.leo.rs | 19

razum govori da bi trebalo da nas učini srećnim, možemo da zapadnemo u konfuziju. Ili nam se veza pokvari, bezbrižan život nestane, a računi počnu da se gomilaju ili se osvrćemo oko sebe posmatrajući sve simbole uspeha koje smo stekli i pitamo se zašto nas ne čine srećnim.

Naša formula za postizanje osećaja blaženstva pretvara se, u najboljem slučaju, u puku banalnost, a, u najgorem, u patnju, a naš san postaje košmar.

Ma koliko da verujemo da živimo hrabro i originalno, ipak smo skloni tome da brzo izgubimo želju za pustolovinom zato što počinjemo da se prilagođavamo kulturološkim očekivanjima o tome kako bi trebalo da razmišljamo, osećamo i ponašamo se. Naučeni smo da živimo u kulturološki uslovljenom košmaru koji promoviše bezvoljnost umesto hrabrosti i prilagođavanje umesto originalnosti. Nemamo osećaj ispunjenosti i svrhe, ali se ipak ne usuđujemo da priznamo da se naš život ne odvija onako kako bismo želeli. I sama pomisao na posledice promene postojećeg stanja može da bude toliko zastrašujuća da jednostavno ostajemo tamo gde smo i plašimo se da „dižemo prašinu“.

Tako je bilo i sa mnom dok sam radio na državnom univerzitetu u San Francisku. Bio sam jedan od najmlađih kliničkih profesora u sistemu državnih univerziteta i nalazio se na čelu „Laboratorije za biološku samoregulaciju“. Jednog dana, palo mi je na pamet da možda gledam kroz pogrešan kraj mikroskopa i da bi možda trebalo umesto da proučavama sve sitnije i sitnije detalje pokušavajući da shvatim ljudski um – posmatram sve veću sliku da bih otkrio drugačiji pogled na svet, čije se shvatanje vremena i prostora u potpunosti razlikuje od onog za koji sam bio naučen da verujem da je istinito.

Začuo sam u sebi jedan tihi glas koji mi je govorio da treba da napustim svoju laboratoriju, odem u Amazoniju i počnem da proučavam tamošnje šamane koji se u potpunosti oslanjaju na moć uma, stvarajući tako ono što sam tada nazivao „psihosomatsko zdravlje“.

jektujemo jedni na druge i prihvatamo kolektivni košmar bespomoćnosti i straha. Sumnjičavi smo prema svima onima koji razmišljaju, osećaju i postupaju drugačije od ostalih, ali im ipak krišom zavidimo. Kad se zapletemo u taj košmar, prestajemo da rizikujemo i postajemo cinični. Naše poverenje u druge ljude se smanjuje, pa stoga govorimo da smo u stanju da vodimo računa o sebi bez ičije pomoći.

Voleli bismo da verujemo da živimo kreativno, da smo ikonoklasti i izuzetno zanimljivi kao ličnost, a stalno smišljamo svetovne gestove pobune, kao što je vožnja automobila jarkocrvene boje umesto neke neupadljive ili dolaska na posao u havajskoj košulji umesto u odelu.

Nažalost, naši kreativni postupci pretvorili su se u isprazne simbole, a život nam je postao parodija televizijskih sapunica u kojima glumimo stereotipne uloge u dosadnim, otrcanim scenarijima.

Odsustvo originalnosti i hrabrosti karakteristike su našeg kolektivnog košmara u kojem živimo. S obzirom da svako od nas ima suštinsku potrebu za osećajem sigurnosti koji nalazimo u onome što nam je dobro poznato, mi žudimo za tim da se uklopimo i tešimo sebe verovanjem da će sutrašnji dan biti isti kao današnji.

Poznati psiholog Abraham Maslov, koji je identifikovao hijerarhiju ljudskih potreba, ustanovio je da je potreba za sigurnošću važnija od potrebe za ljubavlju. Svaka promena nas tera da se suočimo sa nepoznatim i boravimo u području nepoznanica i zbog toga je izbegavamo. Pre nego što prođemo kroz vrata, želimo da dobijemo čvrste garancije da nećemo doživeti nikakvu neprijatnost i da će naš put uvek biti prohodan i voditi nas pravo ka cilju. Najmanja neizvesnost dovoljna je da nas navede da potpuno zatvorimo vrata. Čini nam se da je manje bolno držati se onoga što nam je poznato, čak i kada stalno gunđamo i žalimo se koliko je to poznato grozno.

Svi moji prijatelji su mislili da sam potpuno poludeo i da odbacujem karijeru koja je mnogo obećavala zbog sulude pustolovine u prašumi. Jedini čovek kojem je bilo drago što odlazim bio je dekan univerziteta, koji je bio uveren da su sva istraživanja svesti samo traćenje vremena i novca. Sećam se koliko sam se posramljeno osećao i koliko je moja porodica bila razočarana zato što sam odlučio da napustim „respektabilni“ posao na univerzitetu da bih postao istraživač. (Čak i mnogo godina kasnije, kad sam već bio u četrdesetim godinama, objavio šest knjiga i držao predavanja po univerzitetima širom sveta, moja majka me je pitala kad ću da „dobijem pravi posao“ na univerzitetu, jer je to bio položaj koji je ona smatrala uglednim za razliku od onoga što sam radio.)

Potrebno je imati hrabrosti da bi se priznalo da ono što činimo ne donosi željene rezultate. Dok sam radio u svojoj laboratoriji na univerzitetu, dobijao sam finansijska sredstva za istraživanja za koja sam znao da neće biti važna. Pokušavao sam da samog sebe ubedim da radim nešto korisno, zato što ugledne fondacije daju novac za ono što radim. Kad sam odlučio da odem u područje Amazona, nijedan od mojih pokrovitelja nije želeo da me podrži u tome, a jedini kolega koji mi je pružio podršku bio je moj profesor, dr Stenli Kripner. Kad sam shvatio da sam lagao sebe u pogledu važnosti svoje akademske karijere, morao sam da otpustim svoj obrazac reagovanja na osećaj nelagodnosti, radeći ono što sam oduvek radio, i to uz obnovljenu posvećenost. Morao sam da prestanem da se nadam da ću, ako se budem dovoljno trudio, otkriti način da obavljam posao koji ima smisla i to uz blagoslov nekog od važnijih univerziteta.

Sećanje na sva osuđivanja koja smo doživeli u prošlosti zbog toga što smo drugačiji u nama budi toliko veliku nelagodnost da mi onda taj osećaj stida počinjemo da pro-

U Sjedinjenim Američkim Državama, ljudi su oduvek prihvatali metaforu ponovnog rođenja zahvaljujući strasti i posvećenosti. Američke knjižare prepune su memo-

20 |

ara sportista i filmskih zvezda koji su se rešili svoje zavisnosti od droga, siromašnih ljudi koji su postali izuzetno bogati i debelih i nesrećnih ljudi koji su postali mršavi i srećni. Ipak, bez obzira na to sa kolikim entuzijazmom želimo da se promenimo, ako ne odustanemo od svojih snova i želja koji su nas doveli u košmar u kojem se nalazimo, i dalje ćemo ga stvarati u ovom ili onom obliku.

Verujemo da smo se preporodili, a onda otkrijemo da i dalje, poput Sizifa, guramo stenu uz brdo, ne stižući nigde. Više nismo u vezi sa osobom koja nas je dovodila do ludila, ali nas naš novi partner podjednako izbezumljuje ili nas je karijera koju smo želeli ponovo dovela na radno mesto na kojem vlada birokratija. Nije ni čudo što se osećamo nemoćno! Želimo da u svetu vlada mir, ili barem da osećamo mir u svom životu, a ne možemo da razgovaramo sa svojim bivšim ljubavnim partnerom ili sadašnjim kolegom a da ne pobesnimo.

Možete da prestanete sa uzaludnim pokušajima i da se rešite osećaja zaglavljenosti u košmaru, ali samo pod uslovom da napravite korenit zaokret u svom shvatanju stvarnosti. U tome ne može da vam pomogne nijedan kurs samopomoći, a nije dovoljno ni razumeti šta bi trebalo da učinite. Ono što morate da uradite jeste da povratite svoju moć da sanjate odvažno i smelo, svesni svog putovanja kroz beskonačnost. Tek tada možete lako i prirodno da otpustite strah koji vas drži zarobljenim u vašem košmaru.

Sanjanje života ispunjenog svrhom i smislom Iako nam govore da će nas sticanje materijalne sigurnosti usrećiti, čak i oni koji su uspešni po našim kulturološkim merilima, često se iznenade kad osete koliko su svi ti njihovi uspesi isprazni. Neki od mojih klijenata su multimilioneri kojima bi većina ljudi pozavidela na njihovom bogatstvu, ali mnogi od njih uopšte ne uživaju u osećaju svrhe ili sreće u životu. Neki samo misle na to koliko bi bilo užasno kad bi izgubili ono što su stekli, a to je često i razlog zašto dolaze kod mene. Žele da se izleče od prokletstva kojim ih je društvo opteretilo – od obaveze sticanja i gomilanja. Žele da otkriju kako da umesto toga žive životom ispunjenim smislom i svrhom.

Drugi klijenti koji nisu ostvarili svoje ciljeve skloni su tome da se fokusiraju na budućnost i kažu: „Promeniću svoj život i učiniti ovaj svet boljim čim mi deca odrastu / potpuno isplatim svoj penzioni plan / nađem posao koji je manje stresan.“ Ti ljudi čekaju da im se s puta ukloni sve što im smeta da bi mogli da pokažu koliko mogu da budu hrabri i originalni. Ali, ipak, u ovom trenutku, oni se nalaze u kolektivnom košmaru koji nije ni inspirativan, ni originalan, niti održiv... i u kom se osećaju kao da lagano umiru.

Mnogi od nas nalik su žabi u loncu s vrućom vodom koja polako počinje da ključa. U ovoj često navođenoj alegoriji, žaba oseća da voda postaje sve toplija, ali umesto da kaže: „Bolje je da iskočim pre nego što bude pretoplo i počnem zaista da patim“, nastavlja da se pri-

lagođava temperaturi i tako, na kraju, bude skuvana. U ovom trenutku, voda u kojoj smo počinje da ključa i mi moramo da prestanemo da se nadamo da će jednog dana biti bolje i da sada iskočimo.

U paničnom strahu, mi se previše često okrećemo ka nekom brzom rešenju koje zahteva najmanji mogući napor i ubeđujemo sebe da smo otkrili prečicu do sreće.

Upisujemo svoje dete u novu školu verujući da će to rešiti sve probleme koje je imalo u staroj, ali onda shvatamo da je tu nesrećno isto onoliko koliko je bilo i pre.

Posmatrano na kolektivnom nivou, mi pribegavamo istoj vrsti rešenja. Recimo, u Ekvadoru je u prethodnih nekoliko godina nestalo 40 posto prašuma zbog crpljenja nafte za potrebe nezasitog američkog apetita za fosilnim gorivima. S druge strane, dobijeno je tek toliko nafte koliko je dovoljno da se američke potrebe zadovolje za dve nedelje. Očigledno je da su brza rešenja bolno skupa i neefikasna i da nas vraćaju u lonac s ključalom vodom; naime, i dalje imamo iste probleme s ograničenom količinom fosilnih goriva, zavisnost privreda od njih i globalno otopljenje.

Jedan od razloga zašto se okrećemo brzim rešenjima umesto da skupimo hrabrosti i počnemo da sanjamo nešto novo jeste taj što pogrešno verujemo da hrabrost traži žrtvu. Kukavičluk je taj koji zapravo zahteva najveću žrtvu: žrtvovanje naših uverenja, principa, snova i nada. U panici, mi pokušavamo da stvorimo materijalnu sigurnost, ali to nikada ne funkcioniše dugo, a cena je veoma visoka.

Odustajanje od onoga što nam je najvrednije donosi nam mnogo više patnje od odustajanja od potrebe za nečijim odobravanjem ili od jednog dela materijalne udobnosti.

Mnogo je bolje zaboraviti na brza rešenja i naučiti kako da steknemo hrabrost koja je potrebna za sanjanje.

Hrabrost duše Reč „hrabrost“ na engleskom jeziku (courage) potiče od latinske reči cor, koja znači „srce“ ili „duša“. Hrabrost duše prevazilazi puku odvažnost. Kad smo odvažni, izlažemo se riziku da bismo zadovoljili svoje potrebe u vezi sa preživljavanjem. Priče o herojima u ratu koji su se borili do kraja uprkos nadmoćnijem neprijatelju zaista su izuzetne, ali ti junaci su bili motivisani nagonom za preživljavanjem. Kod hrabrosti duše, mi nismo usredsređeni isključivo na samoočuvanje i ličnu bezbednost. Kad smo hrabri, mi rizikujemo sopstvenu udobnost i bezbednost, a ponekad čak i život, zato što se ponašamo u skladu sa svojim najdubljim uverenjima. Takva hrabrost potiče iz višeg izvora i predstavlja neophodan činilac za stvaranje drugačijeg sna.

Možda je vaš san da zavlada mir, da doživite neku pustolovinu, da se nađete u ulozi roditelja ili učitelja, da se brinete o drugim ljudima ili da ih isceljujete. Iako san nije formulisan rečima, već je uronjen u viziju, instinkt i osećanja (prilično nalik snovima koje sanjamo dok spavamo), moguće ga je opisati rečima. Evo nekoliko

www.leo.rs | 21

primera: „Želim da potpuno uživam u svom životu i da uživam u svojoj deci dok rastu; želim da budem potpuno prisutan dok sam na poslu i da budem sa svojom porodicom dok sam kod kuće.“ „Želim da živim avanturističkim životom, da istražujem svoje mogućnosti i slušam svoje srce.“ „Želim da dam doprinos ovom svetu onako kako me duh bude vodio.“ Za razliku od želja, nada, pa čak i konkretnih ciljeva, ove afirmacije mogu da se ispolje u bilo kom trenutku ako ih stalno držite u svom srcu. Vi se tada prirodno i opušteno ponašate u skladu sa svojim snom i pristupate velikoj moći promene.

Sanjajući odvažno, doživljavate viši nivo svesnosti i brižnosti, ali se ipak ne nalazite u stanju zanosa poput monaha na vrhu planine, niti zarobljeni u pukom nastojanju da preživite. Potpuno ste prisutni u svom iskustvu i niste fokusirani ni na prošlost ni na budućnost. Stoga, ako, recimo, nosite do kontejnera kese za đubre sa odvojenom ambalažom za reciklažu, vi ste svesni da time učestvujete u staranju i brizi za dobrobit planete. Ako čekate u redu da biste dobili vozačku dozvolu, vi mirno prihvatate činjenicu da vam je rečeno da niste pravilno popunili formular i ne počinjete u glavi da ispredate priču o paklenom popodnevu koje ste proveli boreći se s birokratijom.

Drugim rečima, vi shvatate da ste povezani s drugim ljudima i svesni ste toga da niste jedino vi važni i zaista vam je stalo do dobrobiti svih bića na Zemlji. Stalo vam je do službenika na šalteru i do nervoznog tinejdžera koji čeka da polaže ispit iz vožnje. Shvatate da vaš strah ne opravdava buđenje straha u bilo kom drugom, a vaš osećaj frustriranosti ne opravdava iskaljivanje toga na nekome.

Hrabrost duše podstiče nas da prekoračimo beznačajne ljudske emocije i omogućava nam da živimo autentično, govorimo svoju istinu i kršimo pravila čak i onda kada to donosi sramotu ili izaziva neprijatnost. Hrabrost duše omogućava nam da se pokažemo u malim trenucima umesto da čekamo neku uzvišenu priliku za dokazivanje svoje vrednosti, svoj trenutak slave poput Roze Parks.

Zapravo, čak ni Roza Parks nije čekala svoj trenutak slave. Do onog trenutka 1955. godine, kada je odbila da prepusti belcu svoje sedište u autobusu u gradu Montgomeri u Alabami, Roza je već godinama učestvovala u borbi za građanska prava, nalazila se na mestu sekretara organizacije „NAACP“ i na čelu podmlatka lokalnog odbora te organizacije. I pre ovog dana, Roza se više puta suprotstavljala vozačima autobusa, ali tada nije bila uhapšena zbog svog postupka. Ona je već živela u skladu sa svojim sistemom vrednosti i podržavala druge ljude koji su živeli u skladu sa sopstvenim sistemima vrednovanja. Ostala je da sedi, kršeći zakon, ne zato što je tog dana bila posebno umorna ili zato što je iznenada i u povoljnom trenutku pronašla izvor hrabrosti koji joj je do tog magičnog momenta bio nedostupan – jednostavno je živela u skladu sa svojim najdubljim uverenjima i svrhom, pa joj je hrabrost bila na raspolaganju onda kad joj je bila potrebna. Hrabro

22 |

postupanje od nje nije zahtevalo neki veliki trud ili volju, zato što je to već bila njena utvrđena navika.

Gospođa Parks je do kraja života govorila da se oseća neprijatno što joj se pripisuje zasluga za početak takozvanog „autobuskog bojkota“ u Montgomeriju. Bila je svesna da je to mogao da uradi i neko drugi ko je, kao ona, živeo čestito i hrabro, i taj neko bi u istoj situaciji učinio isto. A ipak, ova priča je preformulisana tako da istakne odvažnu ženu, ikonoklastu, koja je u jednom trenutku pristupila izvoru hrabrosti koji joj je bio skriven sve do tog odsudnog momenta i tim svojim postupkom pokrenula revoluciju – kao da istinita priča sama po sebi nije već bila dovoljno inspirativna. Čekanje takvog trenutka slave oduzima vam moć zato što vas sprečava da razvijete naviku hrabrog življenja u svakom trenutku. Ipak i vi, baš kao gospođa Parks, možete da razvijete naviku odvažnog sanjanja, stvaranja nove i bolje stvarnosti u ovom trenutku, umesto da čekate da vam se život poboljša. Ova knjiga i vežbe date u njoj pomoći će vam da pristupite svojoj snazi za delovanje, očistite đubre iz reke vašeg života i prestanete ponovo da proživljavate i pričate iste priče o položaju žrtve u kojem se nalazite i nemoći koju osećate.

Odlučite da rizikujete da izgubite svoju udobnost umesto da poričete svoja najdublja uverenja. Možete da budete iskreni prema sebi i drugima, volite bez straha i iscelite sebe i svoje odnose. Možete da prestanete da se krijete od bolne istine da ponekad ne živite u skladu sa svojim idealima. Možete da se smejete sebi, vidite lepotu u svakom trenutku ili situaciji i postanete promena kakvu želite da vidite u svetu. Tada možete da ostvarite cilj spremnosti da umrete u svakom trenutku – a to je stav koji vam omogućava da prestanete da se plašite i da umesto toga cenite život i dragoceno vreme koje vam se nalazi na raspolaganju za njegovo proživljavanje.

Kad se budete oslobodili zarobljenosti u košmaru, moći ćete da otpočnete proces sanjanja i posmatrate kako univerzum odražava vašu promenu menjajući vaše okruženje. Ipak, iako više nećete morati da se jako trudite da stvarate sreću i osećaj ispunjenosti u svom životu, moraćete da prihvatite svaku mogućnost za hrabar život. Čim primetite da počinjete da lažete da biste zaštitili svoj ego i da ponovo ispredate priču u kojoj se nalazite u ulozi žrtve ili, metaforički govoreći, prepuštate svoje sedište u autobusu drugome, mrmljajući: „Pa, možda sledeći put“, uvidećete da posedujete moć sanjanja i dozvolićete talasu hrabrosti duše da doteče do vas.

Kad sanjamo odvažno, rezultati nisu uvek vidljivi istog trenutka u materijalnom svetu. Najdramatičnije promene odvijaju se unutar vas, u tišini, dok odlučujete da odbacite nerazumna očekivanja koja vam nameću kultura kojoj pripadate, porodica, komšiluk i crkva, i dok otpuštate svoju potrebu da budete prihvaćeni, da se dopadate drugima i da vam se dive, i dozvolite sebi da se osećate ugroženo, nesigurno i neuspešno.

dr Alberto Viloldo

POTRAŽITE NA www.leo.rs www.leo.rs | 23

PUT DO SAMOISCELJENJA

BARBARA EN BRENAN AUTOR BESTSELERA RUKE KOJE LEČE Ilustrovali Tomas Dž. Šnajder i Džoan Tartalja 24 |

Barbara En Brenan

PUT DO SAMOISCELJENJA Prva knjiga Barbare En Brenan, bestseler Ruke koje leče, potvrdila ju je kao jednog od najdarovitijih iscelitelja i predavača. Sada, u svojoj dugo iščekivanoj novoj knjizi, ona nastavlja svoje pionirsko istraživanje ljudskog energetskog polja, ili aure – izvora našeg doživljaja zdravlja ili bolesti. Pozivajući se na mnoge nove momente u svojoj nastavi i praksi, ona pokazuje kako da se osposobimo, i kao pacijenti i kao iscelitelji, da shvatimo i koristimo svoju najosnovniju isceljujuću moć: svetlost koja izranja iz samog središta naše ljudskosti.

Svojim jedinstvenim pristupom koji ohrabruje napore u saradnji između iscelitelja, pacijenta i ostalih zdravstvenih radnika, Izranjanje svetlosti objašnjava šta iscelitelj opaža vizuelno, zvučno i kinestetički, i kako svako od nas može da učestvuje u svim fazama procesa isceljenja.

Predstavljajući fascinantan domet istraživanja, od nove paradigme isceljivanja zasnovane na holografskoj nauci do pronicanja u “hara-nivo” i “središnju zvezdu”, Izranjanje svetlosti otkriva najnovija dostignuća isceliteljske prakse našeg vremena. Otkrićete: •Kako svako od nas može da probudi svoju urođenu moć da isceljuje sebe i druge • Kompletan vodič za pacijente o radu s isceliteljem: na koji način se tehnika i ciljevi iscelitelja razlikuju od tehnike i ciljeva lekara ili terapeuta, i na koji način ostvariti njihovu najbolju saradnju, u cilju lakšeg izlečenja • Sedam nivoa procesa isceljenja: kako da ispunite svoje potrebe na svakom od tih nivoa, plus detaljna uputstva za stvaranje vašeg sopstvenog plana isceljenja • Nove i iznenađujuće informacije o energetskim interakcijama u uzajamnim odnosima i kako da se kroz stare, negativne obrasce probijemo do novih, pozitivnih ugovora sa bliskim osobama • Presudnu povezanost koja postoji između isceljivanja, kreativnosti i transcendentnosti • I još mnogo više od toga Upotpunjeno istorijama slučajeva, vežbama i brojnim crno-belim i kolor-ilustracijama, Izranjanje svetlosti trasira novi put u pravcu isceljenja, celovitosti i proširene svesti.

www.leo.rs | 25

UVOD Nova paradigma: isceljenje i stvaralački proces Od izdavanja svoje prve knjige, Ruke koje leče, nastavila sam da proučavam odnos naše životne energije sa zdravljem, bolešću i isceljenjem. Veoma sam se zainteresovala za dublje uzroke našeg pobolevanja. Da li je „pobolevanje” deo ljudskog bivstvovanja koji u sebi nosi neko dublje značenje ili naravoučenije? Na koji to način življenje „normalnog” života u našoj kulturi dovodi do bolesti? Pitala sam se koji su to najzdraviji životni ritmovi koje treba da sledimo. Kakav uticaj na naše zdravlje imaju naši svakodnevni izbori i postupci? Kakav uticaj na naše zdravlje ima naša svest, koja se iz trenutka u trenutak menja? Pitala sam se koja bi to veza mogla da postoji između naših oboljenja i naše kreativnosti i evolutivnog procesa.

Prekinula sam isceliteljski rad da bih imala više vremena za pokretanje Isceliteljske škole Barbare Brenan, posmatrajući pritom energetske fenomene u sklopu predavanja i u grupnim situacijama, kao i pojedinačno među studentima. Tokom moje nastave i predavanja nešto vrlo zanimljivo je počelo da izranja na površinu. Početkom godine moj vodič mi je rekao da ću podučavati o stvaralačkom procesu. Kad sam napokon uspela da nekoliko tih predavanja snimim i zapišem, redigujem i potpuno pripremim, otkrila sam postojanje jedne potpuno nove veze između evolutivnog plana Zemlje, svrhe našeg života, naše kreativnosti, zdravlja i življenja u onome što Hejoan, moj vodič, naziva trenutkom otkrovenja.

Da bismo razumeli novi materijal, neophodno je da uđemo u novu paradigmu. Vebster definiše reč paradigma kao „obrazac, primer, ili model”. To je način na koji mi opažamo svet. Paradigma je objedinjeni zbir pretpostavki koji nam objašnjava svet i pomaže da predvidimo njegovo ponašanje. Mi te pretpostavke uzimamo zdravo za gotovo. Definišemo ih kao stvarnost na kojoj počiva sve ostalo i više ne razmišljamo o njima. Primećuje li riba vodu oko sebe? „Najveći deo naših pojmova o svetu proizlazi iz zbira pretpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo i koje, uglavnom, ne istražujemo i ne dovodimo u pitanje”, primećuje Verner Erhard, autor seminara. Forum. „Ponašamo se kao da su nam date. Toliko su deo naše ličnosti da nam je teško da se od njih odvojimo makar i za toliko da bismo pričali o njima. Mi ne mislimo prema njima – naše mišljenje proizlazi iz njih.”

Medicinske paradigme određuju način na koji razmišljamo o svom telu. Kako je vreme prolazilo, zapadna medicina je kao uzroke bolesti identifikovala zle duhove, telesne tečnosti, klice i viruse i osmišljavala odgovarajuće načine lečenja. S napredovanjem medicinske tehnologije i povećanjem svesti o povezanosti uma i tela naše medicinske paradigme počinju da se menjaju. Nove paradigme daju podstrek novim mogućnostima.

26 |

U prošlosti su se aurična polja takođe povezivala sa zdravljem i isceljivanjem, ali na pomalo „ezoteričan” način. Poimanje tog polja predstavljalo je mešavinu stvarnih opažanja, pretpostavki i fantazija.

Danas, kada se o bioenergiji sve više čuje i po našim laboratorijama i klinikama, pomisao o ljudskom energetskom polju koje je direktno povezano s našim zdravljem postaje sve prihvatljivija u okvirima medicinske paradigme Zapada.

U ovoj knjizi predstavljam vam nove poglede na zdravlje, isceljivanje i bolest. Deo I uključuje naučnu podlogu, zasnovanu na teoriji o energetskom polju i holografskim teorijama o tome zašto i kako deluje polaganje ruku.

U Delu II opisujem šta iscelitelj može i ne može da učini za nekoga, osnovni vid isceliteljske seanse i načine timskog rada iscelitelja i lekara. Deo II predstavlja koncept unutarnjeg sistema za ravnotežu – automatskog i obično nesvesnog sistema koji nas održava u top-formi ukoliko ga slušamo i sledimo. Taj deo nam takođe pokazuje i kako možemo da stvorimo oboljenje prisutno u svom životu i svom telu ukoliko ne sledimo sopstveni sistem za ravnotežu.

U Delu III, kroz seriju razgovora s pacijentima, predstavljam vam odvijanje isceliteljskog procesa kroz reči i stanovišta samih pacijenata. Razgovaramo o onome što pacijent može da učini da bi iz tog procesa izvukao najviše, uključujući i saradnju sa isceliteljem i lekarom na stvaranju plana isceljenja. Studije pojedinih slučajeva pomažu da se proces isceljenja svede na svakodnevnu terminologiju.

U Delu IV navode se vrlo detaljni planovi isceljenja, kao i vrlo korisne isceljujuće meditacije i vizuelizacije koje vam mogu pomoći u sopstvenom isceliteljskom procesu.

Deo V opisuje uticaj odnosa s drugim osobama na vaše zdravlje – bilo na pozitivan, bilo na negativan način.

Opisani su i praktični načini stvaranja zdravih odnosa, kao i interakcije auričnih polja koja se pojavljuju kod osoba koje su u nekom međusobnom odnosu. Metode za ponovno uspostavljanje razmena i veza energije zdravog auričnog polja takođe su date u ovom delu.

U Delu VI govori se o višim duhovnim sferama i dubljim dimenzijama stvaralačke energije i povezuju se zdravlje, bolest i isceljenje sa stvaralačkim procesom.

Dodatak A predstavlja prepis isceliteljske seanse; Dodatak B je spisak vrsta zdravstvenih profesionalaca, njihovih delatnosti i nacionalnih organizacija preko kojih možete doći do njih; Dodatak C predstavlja kratak opis Isceliteljske škole Barbare Brenan, u kojoj se muškarci i žene obučavaju za profesionalni rad i koja javno objavljuje imena iscelitelja koji dobiju diplomu.

Pored svega, tu je i bibliografija, u kojoj se navode izvori za dalje proučavanje i čitanje.

DEO I PERSPEKTIVA ISCELJIVANJA NAŠEG DOBA

giju koja zrači iz ljudskih bića nazivam ljudskim energetskim poljem, ili HEF. HEF je bolje poznat kao ljudska aura.

Opažanje i kanalisanje HEF-a

„Nova ideja se prvo osuđuje kao smešna, potom se nipodaštava kao trivijalna, dok, naposletku, ne postane opštepoznata.”

Vilijem Džejms 1.

Isceliteljski dar U svakome leži isceliteljski dar. To nije dar koji je dat samo odabranima. On je pravo koje ste stekli rođenjem, baš kao i ja. Svako može da bude isceljen i svako može da nauči da isceljuje. Svako može da pruži isceljenje sebi i drugima.

Već ste isceljivali sebe, mada toga možda niste bili svesni. Šta prvo uradite kad se povredite? Obično dodirnete povređeni deo tela. Možda ga čak čvrsto stisnete, jer vam to pomaže da odagnate bol. Taj telesni instinkt takođe šalje isceljujuću energiju u povređeni deo. Ukoliko se opustite i zadržite ruke na povređenom mestu duže nego što ste to ranije činili, otkrićete da se odvija nešto još dublje. Svaka majka dodiruje, grli, ljubi ili miluje svoju decu kada ih nešto boli. Ona to isto čini i drugima koje voli. Ako počnete podrobnije da proučavate te jednostavne reakcije, zaključićete da je dejstvo dodira mnogo jače kada dodirujete nekoga koga volite nego kada dodirujete nekoga koga ne poznajete. Najverovatnije je da ste svom dodiru dali posebnu suštinu – suštinu ljubavi koju gajite prema toj osobi. Vidite, sve vreme ste umeli da isceljujete, ali niste bili svesni toga.

Kad ste radosni, srećni, puni energije, ili na bilo koji drugi način dobro raspoloženi, vaš dodir će drugima biti prijatniji nego kad ste loše raspoloženi. Energija u dodiru lošeg raspoloženja nije ista kao ona koja se nalazi u radosnom dodiru. Ono što osećate u svakom trenutku izraženo je kroz vašu energiju. Kad naučite da kanališete svoje raspoloženje, a time i prirodu energije koju emitujete, bićete blizu toga da naučite da je koristite za isceljivanje. To je upravo ono što čine iscelitelji. Oni jednostavno nauče da opažaju i kanališu svoju energiju kako bi je iskoristili za isceljivanje.

Ta svakodnevna lična iskustva, za koja sam sigurna da su se dešavala i kada smo bili stanovnici pećina, prerasla su u osnovu lečenja pomoću polaganja ruku. Ono je staro koliko i ljudski rod. Naši preci su bili svesni isceliteljske moći koja je dolazila iz ruku. Svaka kultura je istraživala i iskorišćavala tu moć u okvirima sopstvenog znanja i tradicija. U svojoj knjizi Nauka budućnosti Džon Vajt nabraja devedeset sedam različitih kultura na našoj planeti koje sve imaju svoj termin koji se odnosi na isceljivanje ili polja životne energije. Ta polja životne energije su u Kini i Indiji poznata već pet hiljada godina. Životnu energiju koja okružuje i prožima sve nazivam univerzalnim energetskim poljem, ili UEF. Životnu ener-

Mnogi ljudi mogu da osete ljudsko energetsko polje, a svi mogu da nauče kako da ga osete. Štaviše, to već i činimo – možda ne svesno, možda ne obazirući se na to ili, možda, nazivajući ga nekim drugim imenom. Na primer, tačno znate kad se neko zagleda u vas iako ne gledate u njegovom pravcu zato što to osećate; ili vam se odmah dopadne neko potpuno stran, s kim ste se tek upoznali, i znate da ćete se odlično slagati; ili imate maglovit osećaj da će se dogoditi nešto dobro i tako zaista i bude. Naslućujete ljudsko energetsko polje koristeći ono što ja nazivam natčulnom percepcijom, ili HSP. HSP se jednostavno odnosi na naša čula koja se kreću van uobičajenog raspona, to jest na ono što se ponekad naziva šestim čulom. Ostali termini koji se upotrebljavaju za označavanje te sposobnosti jesu: jasnovidost (tzv. vidovitost) – sposobnost da se vidi ono što drugi ne mogu; jasnočujnost – sposobnost da se čuje ono što drugi ne mogu da čuju; jasnočulnost – sposobnost da se osete stvari koje drugi ne mogu da osete.

Godinama sam razvijala, proučavala i koristila HSP. Otkrila sam više specifičnih načina za razlikovanje vrsta HSP-a. Oni uključuju svih naših normalnih pet čula – vid, sluh, dodir, ukus i miris – kao i ona dodatna. Jedno od tih dodatnih, naša intuicija, jeste nejasna spoznaja, kao što je spoznaja da će se dogoditi nešto lepo i dobro, ali ne znate šta. Još jedan primer intuicije jeste kad znate da će vas neko pozvati – možda čak znate i ko – ali ne znate tačno zbog čega.

Drugo takvo čulo je ono koje ja nazivam direktnom spoznajom. Ono nam daje potpunu i specifičnu direktnu informaciju. Na primer, znamo da će nas određena osoba pozvati, kada će nas pozvati, kao i šta će nam reći. Ili kada nam neko postavi pitanje o nečemu za šta smo sigurni da apsolutno ne poznajemo, a ispostavi se da su nam poznati i opšti koncept i detalji traženog odgovora. Tu je obično reč o direktnoj spoznaji, ali ne znamo odakle nam informacija. Jednostavno nam je poznata.

Još jedno više čulo jeste naša sposobnost da prepoznamo sopstvene emocije i emocije druge osobe. Znamo šta osećamo, mada ne razmenjujemo reči. Jednostavno upijamo energiju kojom zrače osećanja druge osobe.

Ja pravim distinkciju između drugih emocija i ljubavi.

Tako je sposobnost da osetimo ljubav još jedno od viših čula. Osećanje ljubavi iziskuje mnogo dublju povezanost s drugima nego ostale emocije. To je kategorija za sebe.

Dakle, pored naših pet čula – vida, sluha, ukusa, mirisa i dodira – imamo i intuiciju, direktnu spoznaju, osećanje osećaja i osećanje ljubavi. Kad sva ta čula funkcionišu, u stanju smo da postanemo potpuno svesni trenutka i mesta gde se nalazimo.

www.leo.rs | 27

Naša čula služe našoj budnoj svesti, a ona nas drži u sadašnjem trenutku. Prisustvovanje sadašnjem trenutku jeste iskustvo koje mnogi doživljavaju putem meditacije.

To stanje je prag preko kojeg prelazimo izvan okvira vremena i prostora koji nas ograničavaju. Meditacija stišava i pročišćava um, stvarajući mesto za visoku čulnost.

HSP počiva u rasponu onih veoma suptilnih informacija koje naš mozak obično odstranjuje kao nevažne.

Razmotrite analogiju slušanja muzike. Kad je muzika preglasna, teže se čuju oni mekši tonovi u njoj. Ako je malo utišate, postaju značajni baš ti mekši tonovi i suptilnije nijanse. Možete da čujete ritmove u ritmovima. Isto važi i za HSP i ljudsko energetsko polje. Možete naučiti da stišate unutrašnju buku u svojoj glavi i obratite pažnju na tiše ritmove i suptilnije nijanse života. Ako neko vreme to budete vežbali, otkrićete da su ti tiši ritmovi osnove vašeg življenja koje se preliva iz trenutka u trenutak. Oni su povezani s moćnom životnom energijom uz koju svi funkcionišemo.

Položite ruku na koleno svog deteta sledeći put kad ono padne i udari ga. Pustite neka u tom trenutku vama ovlada samo ljubav prema vašem detetu. Ruka će vam se ugrejati. Zašto? Zato što iz nje ističe isceljujuća energija vašeg energetskog polja i pomaže da koleno zaceli. Tu energiju ćete osetiti kao vrelinu, pulsiranje ili kao peckanje, slično onom koje proizvodi strujni napon. Taj vid percepcije se naziva kinestetičko čulo. Osećate ljudsko energetsko polje kinestetički, kroz dodir.

Pošto možete da osetite ljudsko energetsko polje, možete da naučite da stupite u međusobnu reakciju s njim i kanališete ga u skladu sa svojim željama. Pokušajte da izmenite protok energije kroz svoje telo tako što ćete slediti ova uputstva. To možete probati sledeći put kad budete umorni ili napeti.

Lezite i zamislite divno prijatno sunce u svom trbuhu (oblast želuca). Vrlo brzo će vam biti mnogo bolje, a u utrobi ćete osećati toplotu. Verovatno će vam se i disanje usporiti kad počnete još više da se opuštate. Ako želite da ta opuštenost pređe i na vaš duh, setite se nekog lepog religioznog ili duhovnog iskustva koje ste nekad imali, možda još kao dete. Setite se tog naročitog, divnog vremena kad ste znali da Bog (šta god on za vas lično predstavljao) postoji i da je to što ste živi nešto najprirodnije i najsvetije – toliko prirodno da ni zbog čega niste brinuli. Nisu vas morile nikakve sumnje u vezi s Bogom.

Dozvolite sebi da ponovo proživite to iskustvo i mirno ležite u rukama tvorca. Čineći to, menjate svoj protok energije. Doveli ste sebe u moćno isceljujuće stanje.

Osetite sada svoju energiju. Sviđa li vam se to osećanje?

To opušteno i isceljujuće stanje u kojem se nalazite odgovara rastućoj koherentnosti vašeg energetskog polja i usporavanju vaših moždanih talasa. Oni se mogu izmeriti pomoću elektroencefalografa, ili EEG-a. On će verovatno pokazati da je vaš mozak u alfa ritmu, oko 8

28 |

Hz ili krugova u sekundi, što je poznato kao stanje lečenja. Detektor magnetskog polja bi pokazao da vaše energetsko polje pulsira na 7,8 do 8 Hz. To je za svakog vrlo prirodno energetsko stanje.

Vrlo verovatno ste kao dete veoma prirodno i neplanirano sledili ono što bi vas u nekom trenutku povelo. To radite i sada, u onim prekrasnim trenucima stvaralačkog predavanja, kada se prepustite životnoj energiji koja ističe iz vašeg unutrašnjeg izvora. Boje su tada sjajnije, ukusi slađi, vazduh opojnije miriše, a zvuci oko vas stapaju se u simfoniju. Niste nikakav izuzetak: svako doživljava slična iskustva.

Možda vam najbolje ideje padaju na pamet upravo onda kada i ne razmišljate o rešenju nekog problema. Šetate po šumi ili posmatrate predivan zalazak sunca, kad – eto je. Izronila je iz dubine vašeg bića. Ili ste se zagledali u oči detenceta i videli čudo – i prosto vas je ispunilo to čudo koje predstavlja misterija života. Ponovo su osećanja izronila iz dubina skrivenih u vama. Došla su iz dubokog unutrašnjeg izvora koji ja nazivam središnjim jezgrom bića. Upravo odatle izranja vaša svetlost. To je vaša božanstvena unutrašnja iskra.

UVOD Nova paradigma: isceljenje i stvaralački proces Od izdavanja svoje prve knjige, Ruke koje leče, nastavila sam da proučavam odnos naše životne energije sa zdravljem, bolešću i isceljenjem. Veoma sam se zainteresovala za dublje uzroke našeg pobolevanja. Da li je „pobolevanje” deo ljudskog bivstvovanja koji u sebi nosi neko dublje značenje ili naravoučenije? Na koji to način življenje „normalnog” života u našoj kulturi dovodi do bolesti? Pitala sam se koji su to najzdraviji životni ritmovi koje treba da sledimo. Kakav uticaj na naše zdravlje imaju naši svakodnevni izbori i postupci? Kakav uticaj na naše zdravlje ima naša svest, koja se iz trenutka u trenutak menja? Pitala sam se koja bi to veza mogla da postoji između naših oboljenja i naše kreativnosti i evolutivnog procesa.

Prekinula sam isceliteljski rad da bih imala više vremena za pokretanje Isceliteljske škole Barbare Brenan, posmatrajući pritom energetske fenomene u sklopu predavanja i u grupnim situacijama, kao i pojedinačno među studentima. Tokom moje nastave i predavanja nešto vrlo zanimljivo je počelo da izranja na površinu. Početkom godine moj vodič mi je rekao da ću podučavati o stvaralačkom procesu. Kad sam napokon uspela da nekoliko tih predavanja snimim i zapišem, redigujem i potpuno pripremim, otkrila sam postojanje jedne potpuno nove veze između evolutivnog plana Zemlje, svrhe našeg života, naše kreativnosti, zdravlja i življenja u onome što Hejoan, moj vodič, naziva trenutkom otkrovenja.

Da bismo razumeli novi materijal, neophodno je da uđemo u novu paradigmu. Vebster definiše reč paradig-

ma kao „obrazac, primer, ili model”. To je način na koji mi opažamo svet. Paradigma je objedinjeni zbir pretpostavki koji nam objašnjava svet i pomaže da predvidimo njegovo ponašanje. Mi te pretpostavke uzimamo zdravo za gotovo. Definišemo ih kao stvarnost na kojoj počiva sve ostalo i više ne razmišljamo o njima. Primećuje li riba vodu oko sebe? „Najveći deo naših pojmova o svetu proizlazi iz zbira pretpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo i koje, uglavnom, ne istražujemo i ne dovodimo u pitanje”, primećuje Verner Erhard, autor seminara. Forum. „Ponašamo se kao da su nam date. Toliko su deo naše ličnosti da nam je teško da se od njih odvojimo makar i za toliko da bismo pričali o njima. Mi ne mislimo prema njima – naše mišljenje proizlazi iz njih.”

Medicinske paradigme određuju način na koji razmišljamo o svom telu. Kako je vreme prolazilo, zapadna medicina je kao uzroke bolesti identifikovala zle duhove, telesne tečnosti, klice i viruse i osmišljavala odgovarajuće načine lečenja. S napredovanjem medicinske tehnologije i povećanjem svesti o povezanosti uma i tela naše medicinske paradigme počinju da se menjaju. Nove paradigme daju podstrek novim mogućnostima.

U prošlosti su se aurična polja takođe povezivala sa zdravljem i isceljivanjem, ali na pomalo „ezoteričan” način. Poimanje tog polja predstavljalo je mešavinu stvarnih opažanja, pretpostavki i fantazija.

U Delu IV navode se vrlo detaljni planovi isceljenja, kao i vrlo korisne isceljujuće meditacije i vizuelizacije koje vam mogu pomoći u sopstvenom isceliteljskom procesu.

Deo V opisuje uticaj odnosa s drugim osobama na vaše zdravlje – bilo na pozitivan, bilo na negativan način.

Opisani su i praktični načini stvaranja zdravih odnosa, kao i interakcije auričnih polja koja se pojavljuju kod osoba koje su u nekom međusobnom odnosu. Metode za ponovno uspostavljanje razmena i veza energije zdravog auričnog polja takođe su date u ovom delu.

U Delu VI govori se o višim duhovnim sferama i dubljim dimenzijama stvaralačke energije i povezuju se zdravlje, bolest i isceljenje sa stvaralačkim procesom.

Dodatak A predstavlja prepis isceliteljske seanse; Dodatak B je spisak vrsta zdravstvenih profesionalaca, njihovih delatnosti i nacionalnih organizacija preko kojih možete doći do njih; Dodatak C predstavlja kratak opis Isceliteljske škole Barbare Brenan, u kojoj se muškarci i žene obučavaju za profesionalni rad i koja javno objavljuje imena iscelitelja koji dobiju diplomu.

Pored svega, tu je i bibliografija, u kojoj se navode izvori za dalje proučavanje i čitanje.

DEO I PERSPEKTIVA ISCELJIVANJA NAŠEG DOBA

Danas, kada se o bioenergiji sve više čuje i po našim laboratorijama i klinikama, pomisao o ljudskom energetskom polju koje je direktno povezano s našim zdravljem postaje sve prihvatljivija u okvirima medicinske paradigme Zapada.

„Nova ideja se prvo osuđuje kao smešna, potom se nipodaštava kao trivijalna, dok, naposletku, ne postane opštepoznata.”

U ovoj knjizi predstavljam vam nove poglede na zdravlje, isceljivanje i bolest. Deo I uključuje naučnu podlogu, zasnovanu na teoriji o energetskom polju i holografskim teorijama o tome zašto i kako deluje polaganje ruku.

Isceliteljski dar U svakome leži isceliteljski dar. To nije dar koji je dat samo odabranima. On je pravo koje ste stekli rođenjem, baš kao i ja. Svako može da bude isceljen i svako može da nauči da isceljuje. Svako može da pruži isceljenje sebi i drugima.

U Delu II opisujem šta iscelitelj može i ne može da učini za nekoga, osnovni vid isceliteljske seanse i načine timskog rada iscelitelja i lekara. Deo II predstavlja koncept unutarnjeg sistema za ravnotežu – automatskog i obično nesvesnog sistema koji nas održava u top-formi ukoliko ga slušamo i sledimo. Taj deo nam takođe pokazuje i kako možemo da stvorimo oboljenje prisutno u svom životu i svom telu ukoliko ne sledimo sopstveni sistem za ravnotežu.

U Delu III, kroz seriju razgovora s pacijentima, predstavljam vam odvijanje isceliteljskog procesa kroz reči i stanovišta samih pacijenata. Razgovaramo o onome što pacijent može da učini da bi iz tog procesa izvukao najviše, uključujući i saradnju sa isceliteljem i lekarom na stvaranju plana isceljenja. Studije pojedinih slučajeva pomažu da se proces isceljenja svede na svakodnevnu terminologiju.

Vilijem Džejms 1.

Već ste isceljivali sebe, mada toga možda niste bili svesni. Šta prvo uradite kad se povredite? Obično dodirnete povređeni deo tela. Možda ga čak čvrsto stisnete, jer vam to pomaže da odagnate bol. Taj telesni instinkt takođe šalje isceljujuću energiju u povređeni deo. Ukoliko se opustite i zadržite ruke na povređenom mestu duže nego što ste to ranije činili, otkrićete da se odvija nešto još dublje. Svaka majka dodiruje, grli, ljubi ili miluje svoju decu kada ih nešto boli. Ona to isto čini i drugima koje voli. Ako počnete podrobnije da proučavate te jednostavne reakcije, zaključićete da je dejstvo dodira mnogo jače kada dodirujete nekoga koga volite nego kada dodirujete nekoga koga ne poznajete. Najverovatnije je da ste svom dodiru dali posebnu suštinu – suštinu ljubavi koju gajite prema toj osobi. Vidite, sve vreme ste umeli da isceljujete, ali niste bili svesni toga.

www.leo.rs | 29

DR VEJN V. DAJER

PROMENITE MISLI – PROMENITE

ŽIVOT ŽIVETI MUDROST TAOA 30 |

Dr Vejn V. Dajer

PROMENITE MISLI PROMENITE ŽIVOT Živeti mudrost taoa U ovoj izvrsnoj knjizi, autor svetskih bestselera dr Vejn Dajer istražio je na stotine prevoda „Tao te đinga“ i napisao 81 upečatljiv esej o tome kako primeniti drevnu Lao Ceovu mudrost na današnji savremeni svet. Svako poglavlje ove knjige zamišljeno je tako da se tao ili „veliki put“ zaista i živi. Vejn je posvetio godinu dana čitanju, meditaciji i proučavanju Lao Ceovih saveta, praktikujući ih svakog dana i na kraju napisavši ove eseje onako kako je osećao da bi Lao Ce želeo da vam budu predstavljeni.

Ovo delo treba čitati polako, jedan esej dnevno. Kao što je Vejn rekao: „Ovo je knjiga koja će zauvek promeniti vaš život i rezultat toga biće da ćete živeti u novom svetu u skladu s prirodom.“ Ova knjiga oduševiće svakoga koga zanima kako da živi srećnijim životom ispunjenim nadahnućem.

Predgovor Napredak je nemoguć bez promene, a oni koji ne mogu da promene svoj um, ne mogu ništa da promene.

Džordž Bernard Šo „Promenite misli – promenite život“ predstavlja rezultat mog jednogodišnjeg istraživačkog rada, kontemplacije i primene „Tao te đinga“, knjige mudrosti koja je prevođena više od bilo koje druge knjige na svetu, sa izuzetkom „Biblije“. Mnogi stručnjaci smatraju ovo delo klasične kineske književnosti za sveobuhvatnu raspravu na temu prirode postojanja. To delo i danas predstavlja vredan izvor za otkrivanje načina života koji obezbeđuje integritet, radost, mir i ravnotežu. Nedavno sam čitao o nekome ko je uspeo da, čitajući iznova i iznova osamdeset i jednu pesmu ovog drevnog spisa, savlada svoju po život opasnu zavisnost. Zamislite to! U manje od stotinu kratkih stihova opisan je način života koji je uravnotežen, moralan i duhovan i koji se odnosi na sve aspekte života na ovom svetu.

Legenda kaže da je autor „Tao te đinga“ Lao Ce, prorok koji je bio čuvar carske arhive u drevnoj prestonici Luojangu. Posmatrajući kako sve propada tokom ratova između država, Lao Ce je odlučio da ode na zapad, u

pustinju. Kad se našao na ulazu u prolaz Hanku, čuvar kapije po imenu Jin Hsi, koji je znao da Lao Ce važi za mudrog čoveka, zamolio ga je da zapiše suštinu svog učenja; tako je nastao „Tao te đing“, koji se sastoji od 5000 znakova kineskog pisma.

Proučavajući nastanak „Tao te đinga“, nikada nisam naišao na neki konkretan istorijski zapis o tome... a ipak, ovo delo danas postoji u hiljadama verzija, na gotovo svim jezicima sveta. Zapravo, posle čitanja ovog klasičnog teksta jednog jutra i ponovo posle podne tog istog dana, kao i jednog drugog njegovog tumačenja, bio sam potpuno „upecan“. Naručio sam druge prevode, od kojih je pet bilo prilično staro, a ostalih pet su bili nešto savremeniji (njihove naslove možete naći na kraju knjige). S obzirom na to da ni Lao Ce ni poreklo njegovih stihova nisu istorijski dokazani, bio sam fasciniran time kako su stručnjaci, u izdanjima koja sam proučavao, na različite načine interpretirali tih 5000 znakova kineskog pisma, pogotovu ako se uzme u obzir da mnogi od njih više nisu u upotrebi i da ih je zbog toga moguće tumačiti na različite načine.

Tada sam se osetio pozvanim da napišem esej o svakoj od pesama i da tako pokažem njenu dragocenu mu-

www.leo.rs | 31

drost primenjenu na XXI vek. Od tih 10 prevoda od koji sam krenuo, sastavio sam osamdeset jedan odlomak u knjizi „Promenite misli – promenite život“, u zavisnosti od toga kako sam ih lično doživeo. Ova knjiga predstavlja moje tumačenje „Tao te đinga“, čiji mi je svaki stih dao uvid u život i prirodu. Dok ih budete čitali, imajte na umu da su ove stranice stvorene na osnovu onoga za šta sam ja smatrao da predstavlja najkorisnije aspekte tih deset različitih prevoda koje sam proučavao, pa se unapred izvinjavam za sve što sam izostavio (ili uključio, ako vam se bude činilo da baš ne odgovara savršeno).

Jedan od brojnih darova „Tao te đinga“ je njegova sposobnost da dovede do širenja uma, pogotovu zahvaljujući načinu na koji Lao Ce koristi ironiju i paradoks da bi vas naveo da sagledate život. Ako mislite da je biti snažan ispravna reakcija, Lao Ce vam savetuje da obratite pažnju na vrednost poniznosti. Ako vam se čini da je delovanje ono što je potrebno, on vas poziva da razmotrite mirovanje. Ako smatrate da će vam gramzivost pomoći da dobijete ono što želite, on vam kaže da pustite i da budete strpljivi.

Ipak, šta je uopšte ta stvar koja se naziva tao? Kao što se kaže u prvoj pesmi, imenovati nešto znači izgubiti to, stoga evo najboljeg odgovora koji mi je pao na pamet: Tao je primarna stvarnost, sveispunjavajući izvor svega; nikada ne počinje i nikada se ne završava; on ništa ne čini, a ipak oživljava sve u svetu oblika i granica koji se naziva „svetom 10.000 stvari“.

U svim komentarima „Tao te đinga“, reč tao najčešće se tumači kao „put“, reč te je „oblik i energija“ (odnosno ono kako se tao manifestuje), a đing je „knjiga“. U svim prevodima koje sam pročitao, tao se objašnjava kao „Put“ napisano velikim slovom, a te je kao dodavanje svetlosti ili boje tom putu. I tako, kad pogledam svoje ime Vejn Dajer, koje nosim već više od 65 godina, postaje mi jasno šta je možda to što me je privuklo proučavanju i pisanju ovih eseja! Naime, kao što možete da vidite, prva tri slova mog imena sačinjavaju reč „put“, dok reč dyer na engleskom znači „onaj koji dodaje svetlost ili boju“. Nije ni čudo što sam se potpuno posvetio čitanju, pisanju, tumačenju i, što je najvažnije, praktikovanju ove 81 pesme.

U svojoj knjizi „Mudrost Kine i Indije“, dr Lin Jutang kaže: „Ako postoji ijedna knjiga orijentalne književnosti koju treba pročitati, onda je to, po mom mišljenju, Lao Ceova knjiga o taou... To je jedna od najdubljih knjiga svetske filozofije…“ Dok budete čitali „Promenite misli – promenite život“, otkrivaćete svoj put kroz Lao Ceovu mističnu i praktičnu filozofiju, kao i radost izazvanu njenom primenom u životu u današnjem svetu.

Pisanje ove knjige predstavljalo je moje potpuno predavanje idejama za koje se nije uvek činilo da su u skladu sa linearnim logičkim pristupom i promenilo me je na način koji je kao i sam tao – neobjašnjiv i neimenovan. Čim sam shvatio da će mi biti potrebno godinu dana da

32 |

završim ovu knjigu, ona je nastajala onako kako sam opisao u svom dnevniku: Budim se pre 4 sata ujutru, onda meditiram, popijem sokove i suplemente i ulazim u svoj sveti prostor za pisanje. Na stolu se nalazi nekoliko uramljenih crteža na kojima je prikazan Lao Ce; na jednom je odeven u jednostavnu haljinu, na drugom stoji oslonjen na štap, a na trećem jaše vola. Udubljujem se u rad i čitam jednu pesmu „Tao te đinga“ puštajući da reči ostanu sa mnom i pozivajući sile spoljašnjeg kao i unutrašnjeg života da me poduče.

Neki od ovih odlomaka sadrže ideje koje deluju kao da su upućene političkim vođama, ali u svim tim slučajevima, ja na umu imam prosečnog čitaoca. Drugim rečima – tražim mudrost za svakoga, ne samo za one koji se nalaze na nekom položaju u vladi ili u poslovnom svetu.

Unesem nekoliko zabeleški i sledeća tri dana razmišljam o tome šta je Lao Ce rekao. Pozivam tao da bude sa mnom tokom dana u svim mojim aktivnostima kao pozadina za ono što predstavlja naslov ove knjige. Kažem sebi: „Vejne, promeni svoje misli i posmatraj kako ti se život menja.“ I moje misli se menjaju.

Osećam tao pored sebe, uvek je tu, nikada ništa ne čini i nikada ništa ne ostavlja neučinjenim. Pošto sada Vidim, sa velikim „V“, pejsaž oko mene izgleda drugačije.

Ljudi koje Vidim su božanske kreacije koje ne obraćaju pažnju na svoju sopstvenu prirodu ili, još gore, imaju potrebu da se mešaju u tuđe poslove. Moja perspektiva je sada drugačija: osećam da sam mirniji i strpljiviji. Stalno bivam podsećan na cikličnu prirodu sveta 10.000 stvari i imam snažne uvide koji menjaju ono što vidim. Znam da smo mi ljudi isti kao i ostatak prirodnog sveta i da tuga, strah, frustracija ili bilo koje drugo neprijatno osećanje ne mogu da traju. Priroda ne stvara oluju koja se nikada ne završava. U svakoj nesreći skriva se sreća.

Posle tih dana provedenih u razmišljanju, a onda i u primeni mudrosti pesme, rano ujutru se zagledam u Lao Ceove oči na slici i pitam se: Na šta si to mislio? Kako to može da se primeni, ovde i danas, na svakoga ko želi da živi na osnovu tih veličanstvenih učenja?

Ono što se zatim dešava je neverovatno u smislu što jednostavno samo dođe. Kroz nebrojene godine, kroz moju ljubičastu olovku, na papir se izliva ono što jedino mogu da nazovem „automatskim pisanjem“. Znam da ja to ne posedujem. Znam da ja to ne mogu da dodirnem, osetim, vidim, čak ni da imenujem, ali reči dolaze u svet 10.000 stvari. Zahvalan sam, zbunjen, zapanjen i presrećan. Sutradan započinjem svoju novu četvorodnevnu avanturu s tom mudrošću koju je pre 2500 godina zapisao kineski učitelj, osećajući se blagoslovenim i počašćenim i obuzet strahopoštovanjem pred dubokim uticajem koji te reči vrše na mene.

Moja vizija je da u XXI veku naš svet mora da regrutuje kao buduće vođe ljude koji su prožeti važnošću Lao

Ceovih reči. Naš opstanak kao vrste možda zavisi od shvatanja da bi koncepti kao što su „neprijatelji“ i „rat“ mogli da nestanu kad bi naš život bio zasnovan na taou.

Vlast će morati da se odrekne toga da reguliše naš privatni život, da naplaćuje prevelike poreze na naše zarade i da narušava našu privatnost.

Ipak, svako mora sam da otkriva i primenjuje sve pouke i istine taoa. Na taj način, možete da dođete do ogromnog čuda vašeg sopstvenog bića – da, vi ste tao na delu.

Vaše biće je nastalo iz nepostojanja i vratiće se u nepostojanje. Stoga, da biste uživali najviše što možete i stekli najveću moguću korist, učinite čitanje ove knjige svojim ličnim putovanjem. Najpre proučite jedan odlomak „Tao te đinga“, a zatim esej koji sledi i koji se odnosi na njega.

Onda provedite neko vreme primenjujući to i menjajući način na koji ste uslovljeni da mislite i dopustite sebi da se otvorite ka novom načinu shvatanja tih ideja. Na kraju, individualizujte tu pesmu tako što ćete pisati beleške, uneti crteže ili izraziti sebe na bilo koji drugi način želite. Pređite na sledeću pesmu onda kad vam to bude odgovaralo, tempom koji je u skladu sa vašom prirodom.

Sada sledi tekst iz knjige „365 tao: Dnevne meditacije“ (365 Tao: Daily Meditations), autora Deng Ming Daoa, kojem volim da se posvetim svakog dana. Pročitajte ovaj odlomak i posmatrajte kako tao oživljava u vama: Ako posvetite mnogo vremena učenju i svom razvoju, ući ćete u tao. Na taj način ulazite i u svet neverovatnih percepcija. Doživljavate nezamislive stvari, dolaze vam misli i uvidi za koje se čini da su došli niotkuda, shvatate stvari na način koji bi mogao da se smatra jasnovidošću.

Ipak, ako odlučite da prenesete nekom drugom to što ste iskusili, ne postoji niko ko će vas razumeti, niko ko će vam verovati. Što se više krećete tim putem, tim ste dalje od puteva koji su uobičajeni u našem društvu. Videćete istinu, ali ćete otkriti da ljudi više vole da slušaju političare, zabavljače i šarlatane.

Ako ste poznati kao sledbenik taoa, moglo bi da se desi da vas ljudi potraže, ali retki su oni koji će zaista shvatiti tao. To su ljudi koji će tao koristiti kao štake. Govoriti im o čudima koja ste videli često znači upuštati se u uzaludnu i neprimerenu komunikaciju. Zbog toga se i kaže da oni koji znaju – ne govore.

Zašto jednostavno ne ćutati? Uživajte u taou onako kako želite. Neka drugi misle da ste glupi. Duboko u sebi, bićete radosni jer znate tajne taoa. Ako sretnete nekoga ko od vašeg iskustva može da ima korist, podelite to s njim. Ali, ako ste samo lutalica u gomili nepoznatih ljudi, pametnije je ćutati.

Možda je najvažnija poruka „Tao te đinga“ naučiti kako da se uživa u luksuzu jednostavnosti onoga što vam je rečeno kroz taj drevni sveti spis. Dok budete primenjivali njegove ideje u praksi, otkrivaćete svu njegovu dubinu, ali istovremeno će vas zaprepastiti njegova jednostavnost i prirodnost.

Savet ovog drevnog učitelja je toliko lako primenljiv da ne smete da pokušate da ga zakomplikujete. Samo dopustite sebi da ostanete u harmoniji sa svojom prirodom, kojoj možete da verujete ako je slušate i ako se ponašate u skladu s njom.

Nadam se da ćete se zaljubiti u Lao Cea i njegov predivni „Tao te đing“ i da ćete dodati svoju svetlost i boju velikom putu. Nudim vam svoju ljubav zajedno sa svojim opredeljenjem za svet sa središtem u taou. Ne mogu da zamislim lepšu viziju za vas, za našu planetu i za naš univerzum.

Vejn Dajer, Maui, Havaji

Pesma 1 Tao koji se može izreći, nije večni tao.

Ime koje se može imenovati, nije večno ime.

Tao je i imenovano i bezimeno.

Jer je bezimeno izvor svih stvari; jer je imenovano majka 10.000 stvari.

Nikada ne žudeći, čovek može da vidi tajnu; uvek žudeći, čovek vidi samo pojavnost.

A upravo je tajna put ka razumevanju.

Živeti tajnu U ovoj uvodnoj pesmi „Tao te đinga“, Lao Ce nam kaže: „Tao je i imenovano i bezimeno...“ Našem zapadnjačkom umu ovo izgleda kao paradoks – to i jeste paradoks! Paradoksalno mišljenje je duboko utkano u istočnjačko poimanje sveta, poput jina i janga, ženskog i muškog, a stvari se nonšalantno opisuju kao „ovo“ i „ono“. S druge strane, mi zapadnjaci smo skloni tome da posmatramo suprotnosti kao koncepte koji su međusobno nespojivi i u kontradikciji. Ova knjiga od nas zahteva da promenimo taj svoj duboko usađeni način razmišljanja i da onda posmatramo kako se kao rezultat toga naš život menja.

Tao je neznano, nevidljivo carstvo iz kojeg sve potiče, dok se istovremeno nalazi neprimetno unutar svega. Kad poželimo da vidimo to nevidljivo (tajnu), tada pokušavamo da je definišemo koristeći terminologiju iz spoljašnjeg sveta

www.leo.rs | 33

koji Lao Ce naziva „10.000 stvari“. On nam kaže da nam odustajanje od pokušaja da vidimo tajnu zapravo omogućava da je vidimo. Ili, kako ja volim da o tome mislim: „Pusti sve i prepusti se Bogu.“ Kako da to učinimo? Jedan od načina je da sebi dozvolimo da praktikujemo način razmišljanja u paradoksima shvatajući da su žudnja (htenje) i nezahtevanje (puštanje) različiti, ali ipak isti... ili, bolje rečeno, da su dva tajanstvena kraja istog kontinuuma. Žudnja predstavlja fizički izraz stvaranja uslova koji nas čini sposobnim da shvatamo, odnosno to je pripremanje našeg unutrašnjeg sveta za primanje. Po Lao Ceu, ako poželimo da saznamo ili vidimo tajnu taoa, ona će se prikazati u različitim pojavnim oblicima, ali nikada kao sama tajna. Ali, to ipak nije ćorsokak! Na osnovu te naše žudnje, skriveni tao će procvetati. To je kao da se žudnja pretvara u puštanje. Žudnja – čovek vidi pojavnost; nezahtevanje – čovek vidi samu tajnu.

Kad se uskladimo sa onim što nam Lao Ce govori, onda postaje očigledno da naš svet stvara veliki broj primera tog paradoksalnog procesa. Samo pomislite na rad u bašti i žudnju za ukusnim domaćim paradajzom ili prolećnim narcisima: ako im dozvolite da rastu, to je ono što će se i dogoditi. A sada razmislite o stvarima u životu koje uključuju žudnju i koliko se to razlikuje od puštanja: kao što je, recimo, želja da spavate pre nego što se ode na spavanje. Želja za dijetom pre nego što to zaista učinite. Želja da volite pre nego što zavolite. U ovom pozivanju na tao, nezahtevanje zapravo znači verovanje, dopuštanje i puštanje. Žudnja je početak i osnova nezahtevanja, ali želeti je početak i osnova puštanja. Oni su jedno te isto, ali i različito.

Obratite pažnju na periode kad u svom telu osećate gde se nalazite u kontinuumu između žudnje i puštanja (odnosno nastojanja i sprovođenja). Nastojati svirati klavir, voziti automobil ili voziti bicikl isto je i različito od stvarnog sviranja klavira, vožnje automobila ili vožnje bicikla. Kad se ove aktivnosti iz spoljašnjeg sveta najpre požele i onda nauče, tada dolazi vreme kad je puštanje ono što činite. Cilj je prepoznati u svom telu razliku između nastojanja i puštanja i onda postati svestan osećaja puštanja bez napora. Sem toga, ova praksa će voditi ka sve većoj svesnosti o nevidljivoj tajni i 10.000 stvari koje su vidljive pojave našeg sveta.

Tih 10.000 stvari o kojima Lao Ce govori, predstavljaju kategorizovane, klasifikovane i imenovane predmete na Zemlji, koji nam pomažu da komuniciramo jedni s drugima i definišu ono o čemu govorimo i razmišljamo.

Ipak, uz svu našu tehnološku stručnost i naučnu kategorizaciju, nikada ne možemo da stvorimo oko ili jetru, pa čak ni zrno pšenice. Svaka od tih stvari – zajedno sa podsetnikom koji sadrži poznati ili imenovani svet – potiče iz tajne, iz večnog taoa. Baš kao što svet nisu njegovi imenovani delovi, tako ni mi nismo samo koža, kosti i tečnosti od kojih se fizički sastojimo. I mi smo večni tao

34 |

koji nevidljivo pokreće naš jezik da govori, naše uši da slušaju i naše oči da gledaju da bismo iskusili i ono manifestovano i tajnu. Svesno dopuštanje te neimenovane tajne predstavlja način da se praktikuje tao.

Da li to znači da se treba izlagati nekom štetnom uticaju? Naravno da ne. Da li to znači da treba da verujete u tajnu u trenucima kad vas neko obmanjuje ili zlostavlja?

Naravno da ne. Da li to znači da nikada ne pokušate da promenite stvari? Ne. To znači stvarati naviku da se bude u tajni kojoj dopuštamo da kroz nas neometano teče. To znači dopustiti paradoks bivanja u obliku i istovremenog dozvoljavanja tajni da se odvija. Činite tao; pronađite svoj način da živite u tajni. Kao što Lao Ce kaže u prvoj pesmi: „A upravo je tajna put ka razumevanju.“ Evo mog saveta kako treba ove reči svakodnevno primenjivati u XXI veku: Prvo i najpre – uživajte u tajni!

Dopustite da vam se svet sam otkrije i nemojte neprestano pokušavati da sve shvatite. Tako, recimo, dopustite da vaše veze s drugim ljudima jednostavno samo postoje, jer će se sve razvijati u skladu sa božanskim poretkom. Nemojte da se toliko trudite da nešto učinite – jednostavno dopustite. Nemojte da se stalno zamarate pokušajima da shvatite svog bračnog druga, svoju decu, roditelje, šefa ili bilo koga drugog zato što tao radi sve vreme. Naviknite se da kad sva vaša očekivanja propadnu, vi pustite da stvari budu onakve kakve jesu. Opustite se, oslobodite se, prepustite se i shvatite da se neke od vaših želja više odnose na svet kakav bi po vama trebalo da bude nego na svet kakav jeste u tom trenutku. Postanite pronicljivi posmatrač. Manje donosite sudove, a više slušajte. Pronađite vreme da se otvorite ka neverovatnoj tajni i neizvesnosti koju svi mi doživljavamo.

Praktikujte da se oslobodite stalnog imenovanja i definisanja.

Proces definisanja je nešto što je većina nas naučila u školi. Vredno smo učili da bismo jednog dana bili u stanju da pravilno definišemo stvari i da bismo dobili visoke ocene. Većina obrazovnih ustanova insistira na tome da se sve identifikuje, što na kraju vodi do titule koja nas određuje kao visokoobrazovanu osobu sa znanjem iz neke određene oblasti. Ipak, uprkos tome, mi znamo, iako nam to niko nije rekao, da ne postoji titula, stručna sprema ili oznaka koja nas zaista određuje. Isto kao što voda nije reč „voda“, „aqua“, „Wasser“ ili oznaka H2O, ništa u ovom univerzumu nije naziv koji nosi. Uprkos našim beskrajnim kategorizacijama, nijedna životinja, nijedan cvet, nijedan mineral i nijedan čovek ne mogu da budu opisani i određeni. Zbog toga nam Lao Ce kaže da „ime koje se može imenovati, nije večno ime“. Mi moramo da uživamo u veličanstvenosti onoga što vidimo i osećamo umesto da stalno pamtimo i razvrstavamo.

Prof. dr Lelica Todorović, NLP trener & kouč

ČAROBNA OGLEDALA

POTRAŽITE NA www.leo.rs

GRADIONICA HARMONIČNIH ODNOSA www.leo.rs www ww ww.l w.le w. leo. o.rs rs | 35 35 SA SOBOM I DRUGIMA

jedan od najinspirativnijih duhovnih uÄ?itelja na{eg vremena

36 |

ŽIVOT, LJUBAV, SMEH Slavljenje tvog postojanja

Knjiga Život, ljubav, smeh istražuje tri stvari koje nas čine čovečnim – našu želju da spoznamo svrhu života, sposobnost da volimo, i sposobnost da se smejemo.

U ovoj zbirci misli, Oshove inspirativne i divne priče prevazilaze nivo one uobičajene potrage. Knjiga Život, ljubav, smeh uspostavlja novi žanr reflektivnog i inspirativnog teksta koji je oslobođen prozaičnosti i klišea, teksta koji je u potpunosti u skladu sa pravom prirodom dvadeset prvog veka.

U ovom umetničkom delu, Osho spaja zabavu i inspiraciju, drevne Zen priče i savremene šale kako bi nam pomogao da pronađemo ljubav, smeh, a povrh svega toga, sreću.

Život Život sâm po sebi nije smislen. Život ima smisao samo ako možeš da pevaš pesmu večnosti, ako oko sebe možeš da širiš aromu uzvišenosti, božanstvenosti, ako možeš da postaneš lotosov cvet – besmrtan, beskonačan. Ako možeš da postaneš čista ljubav, ako možeš da ulepšaš ovo postojanje, ako možeš da postaneš blagoslov ovom postojanju, tek onda će život dobiti smisao; u suprotnom, sve je besmisleno.

Isto je s praznim platnom: možeš da ga nosiš čitav život sa sobom i umreš pod njegovom težinom. Ali u čemu je svrha? Naslikaj nešto na tom platnu!

Smisao se u životu mora stvoriti, smisao ti nije dat. Data ti je sloboda, data ti je kreativnost, dat ti je život. Dato ti je sve što ti je potrebno da stvoriš smisao. Svi neophodni sastojci za stvaranje smisla su ti dati, ali ti smisao nije dat jer moraš da ga stvoriš sam. Potrebno je da uložiš trud da postaneš stvaralac.

A kada postaneš stvaralac nakon što uložiš sopstveni trud, onda tu ulogu deliš s Bogom, onda postaješ deo Boga.

www.leo.rs | 37

NEMA POČETKA, NEMA KRAJA Ljudi me pitaju: „Zašto je život tako misteriozan?“ Kako ja to da znam? Tako jeste! To je jednostavno činjenica, ne govorim ni o kakvim teorijama. Ne kažem da je moja teorija da je život misteriozan – tada biste mogli da me pitate zašto je to tako. Naprosto, tako je. Drveće je zeleno. Pitaš me zašto. Drveće je zeleno zato što je zeleno. Ne postavlja se pitanje zašto je to tako.

Ako možeš da pitaš zašto i dobiješ odgovor na to pitanje, onda život neće biti misterija. Kada bi moglo da se odgovori na pitanje zašto, onda život ne bi bio misterija. Život je misterija jer nijedno „zašto“ nije bitno. Čuo sam sledeću priču...

Mula Nasrudin je rekao jednom od svojih učenika da je život poput žene. Iznenadio sam se kada sam to čuo, pa sam nastavio pažljivo da slušam šta će dalje reći.

Kazao je: „Muškarac koji kaže da razume žene hvališe se. Muškarac koji misli da ih razume naivan je. Muškarac koji se pretvara da ih razume nesiguran je. Muškarac koji želi da ih razume čeznutljiv je. S druge strane, muškarac koji ne govori kako ih razume, koji ne misli da ih razume, koji se ne pretvara da ih razume, onaj koji čak ni ne želi da ih razume – on ih razume!“ A takav je i život. Život je žena. Pokušaj da razumeš život i postaćeš zbrkan. Ne pokušavaj da ga razumeš.

Samo živi život i razumećeš ga. Nećeš ga razumeti na intelektualnom nivou, u teoriji – razumećeš ga u potpunosti. To razumevanje neće biti verbalno – biće neverbalno.

Na to mislimo kada kažemo da je život misterija. Život je misterija koja može da se živi, ne i da se razreši.

Možeš da znaš šta je, ali ne možeš to i da objasniš rečima. To je smisao misterije. Kada kažemo da je život misterija, mi time govorimo da život ne predstavlja problem. Problem se može rešiti. Misterija je ono što ne može da se reši. Nerešivost se ne može stvoriti. I dobro je što ne postoji rešenje za život. Šta bismo radili u suprotnom? Razmisli malo. Da život nije misterija i da neko dođe i objasni ti šta on predstavlja – šta bi onda radio?

Ne bi ti preostalo ništa drugo osim da počiniš samoubistvo. Čak bi i to delovalo besmisleno. Život je misterija. Što duže živiš, on je lepši. Dođe tako trenutak kada iznenada počneš da ga živiš, uhvatiš njegov ritam. Razvije se orgazmična veza između života i tebe, ali ne možeš da shvatiš šta je u pitanju. U tome leži njegova lepota, u tome leži njegova beskrajna dubina.

I da, ne postoji početak, ne postoji ni kraj. Kako uopšte može da postoji početak ili završetak života? Početak bi značio da se nešto pojavilo ni iz čega, a kraj bi značio da je nešto postojalo, a da je zatim prešlo u ništavilo.

To bi bila čak i veća misterija. Kada kažemo da početak života ne postoji, mi samo govorimo da je on oduvek tu.

Kako može da postoji bilo kakav početak? Možeš li da povučeš liniju i kažeš da je život počeo u nekom određe-

38 |

nom trenutku, kao što su nekada govorili hrišćanski teolozi? Govorili su kako je život počeo jednog ponedeljka, četiri hiljade godina pre Isusa Hrista. Naravno, sigurno je u pitanju bilo jutro. Ali kako možeš da kažeš da je život počeo u ponedeljak kada pre njega nije bila nedelja? I kako možeš da kažeš da je bilo jutro ako jutru nije prethodila noć? Razmisli malo.

Ne, ne možeš da daš neku odrednicu – to je budalasto. Nije moguće povući liniju, jer je potrebno nešto čak i da bi se linija povukla. Potrebno je nešto što bi joj prethodilo, u suprotnom nije moguće bilo kakvo označavanje. Liniju možeš da povučeš ako imaš dva uslova. Ali kako možeš da je povučeš ako imaš samo jedan? Moguće je podići ogradu oko kuće, zato što postoji i komšija.

Da nema komšije, ništa ne bi postojalo s druge strane ograde, tvoje ograde. Razmisli malo. Ako ne postoji apsolutno ništa s druge strane tvoje ograde, ona bi se srušila u ništa. Kako može da postoji? Potrebno je da s druge strane ograde postoji nešto što bi je držalo.

Ako je život počeo jednog ponedeljka, potrebno je da tom ponedeljku prethodi nedelja. U suprotnom će ponedeljak pasti, srušiće se i nestati. Isto tako, nije moguće da postoji bilo kakav kraj. Život jeste, on naprosto jeste.

Oduvek je bio i biće. To je večnost.

I ne pokušavaj da razmišljaš o njemu. U suprotnom ćeš ga propustiti, jer vreme koje potrošiš razmišljajući o njemu jednostavno je propušteno. Iskoristi to vreme, iskoristi taj prostor, iskoristi tu energiju da ga živiš.

PITANJE ŽIVOTA I SMRTI Jedna hasidska priča kaže: Dok je rabin Bunam ležao na samrti, njegova supruga nije prestajala da plače.

On joj reče: „Zbog čega plačeš? Živeo sam ovaj život kako bih mogao da naučim da umrem“. Život je u življenju. Život nije stvar, već proces. Život nikada nećeš spoznati osim ako ga ne živiš, ako nisi živ, ako ne uhvatiš njegov ritam, ako ne pratiš njegov korak.

Ako smisao života tražiš u nekakvoj dogmi, u nekakvoj filozofiji, teologiji, tako ćeš sigurno propustiti i život i priliku da shvatiš njegov smisao. Život te ne čeka tamo negde, on se odvija u tebi. Život nije neki cilj koji je potrebno da dostigneš u budućnosti, on se odvija sada i ovde, u ovom trenutku – kroz tvoje disanje, kroz proticanje tvoje krvi, kroz otkucaje tvog srca. Šta god da si, to je tvoj život. Ako počneš da tragaš za smislom života na nekom drugom mestu, propustićeš ga. Čovek to radi već vekovima.

Koncept je postao veoma važan, objašnjenje je postalo veoma važno – a ono što je stvarno ostalo je zaboravljeno. Mi ne sagledavamo ono što je već ovde, nego se okrećemo racionalizaciji.

Čuo sam jednu veoma lepu priču.

Pre nekoliko godina neki uspešni Amerikanac je imao krizu identiteta. Za pomoć se obraćao psihijatrima, ali ga to nigde nije dovelo jer nijedan nije mogao da mu kaže koji je smisao života – a to je ono što je on hteo da zna.

Nakon nekog vremena čuo je za jednog starog i veoma mudrog gurua koji je živeo u zabačenoj, teško dostupnoj oblasti na Himalajima. Počeo je da veruje da bi samo taj guru mogao da mu kaže koji je smisao života i koja je njegova uloga u životu. Stoga je prodao sve što je imao u posedu i krenuo je u potragu za tim sveznajućim guruom. Osam godina je proveo tumarajući od sela do sela na Himalajima pokušavajući da ga pronađe. A onda je jednog dana naišao na nekog pastira koji mu je rekao gde guru živi i kako da dođe do njega.

Bilo mu je potrebno gotovo godinu dana da dođe do njega, ali je na kraju uspeo. Pronašao je gurua, koji je zaista bio veoma star, već je davno bio prevalio stotinu leta. Guru je pristao da mu pomogne, naročito nakon što je čuo koliku je žrtvu ovaj podneo da bi stigao do njega. „Šta mogu da učinim za tebe, sine?“, upitao je guru. „Moram da saznam koja je svrha života?“, reče čovek. „Život je“, kazao je starac ne oklevajući, „reka bez kraja“. „Reka bez kraja?“, izustio je čovek iznenađeno. „Nakon tolikog puta koji sam prevalio sve što imate da mi kažete jeste da je život reka bez kraja?“ Guru je ostao zatečen, šokiran. Razbesneo se i rekao je: „Šta? Zar misliš da nije tako?“ Niko ne može da ti kaže koji je smisao tvog života. Život je tvoj, tako i smisao mora da bude tvoj. Tu Himalaji ne pomažu. Niko osim tebe to ne može da zna. To je tvoj život i samo ga ti poznaješ. Samo kroz življenje će ti se misterija otkriti.

Prva stvar koju želim da ti kažem jeste da ne tražiš smisao na drugom mestu. Ne traži ga u meni, ne traži ga u spisima, ne traži ga u pametnim objašnjenjima. Svi ti nešto govore, ali ti niko ne daje objašnjenje. Objašnjenja ti samo pune prazan um, ne čine da postaneš svestan onoga što jeste. I što se um više puni bezvrednim znanjem, to si ti tuplji i gluplji. Znanje čini da ljudi zaglupe; ono otupljuje čovekovu osetljivost. Znanje se nagomilava, postaje teret, osnažuje ego, ali ne vodi ka prosvetljenju i ne ukazuje na put. To nije moguće.

istog procesa. Obično mislimo da smrt dolazi na kraju, da je smrt protivnik života, da je neprijatelj. Ali smrt nije neprijatelj. A ako razmišljaš o njoj kao o neprijatelju, to samo pokazuje da nisi shvatio šta je život.

Smrt i život su dva polariteta iste energije, istog fenomena – kao plima i oseka, dan i noć, leto i zima. Smrt i život nisu odvojeni i ne suprotstavljaju se jedno drugom – oni se dopunjuju. Smrt nije kraj života. Ona, zapravo, predstavlja završnicu jednog života, krešendo života, vrhunac, finale. A kada spoznaš svoj život i proces kroz koji prolazi, tada ćeš shvatiti šta je smrt.

Smrt je organski, sastavni deo života i veoma je prijateljski nastrojena prema životu. Bez nje život ne može da postoji. Život postoji zbog smrti; smrt postavlja okvir života. Smrt, zapravo, predstavlja proces obnavljanja. A smrt se događa svakog trenutka. U trenutku kada udahneš i u trenutku kada izdahneš oba su tu. Kada udahneš, odvija se život; kada izdahneš, dolazi do smrti. Zato dete, kada se rodi, prvo udahne – tada počinje život. A poslednja stvar koju starac na umoru učini jeste da izdahne – tada ga život napušta. Izdisanje je smrt, udisanje je život – to su dva točka volovskih kola. Živiš kad udahneš isto koliko živiš i kad izdahneš. Izdah je deo udaha. Ne možeš da udahneš ako ne izdahneš. Ne možeš da živiš ako prestaneš da umireš. Čovek koji je spoznao sopstveni život dopušta smrti da se dogodi; on je dočekuje raširenih ruku. On umire svakog trenutka i svakog trenutka vaskrsava. Njegov krst i njegovo vaskrsenje se odvijaju konstantno kao proces. Svakog trenutka on umire u prošlosti i uvek se iznova rađa u budućnosti.

Ako uvidiš šta je život, bićeš sposoban da znaš šta je smrt. Ako shvatiš šta je smrt, tek tada ćeš moći da razumeš šta je život. I život i smrt su prirodni. Međutim, iz straha smo napravili razliku između njih. Na život gledamo kao na nešto dobro, dok je smrt nešto loše. Smatramo da bi svi trebalo da imaju želju za životom, dok bi od smrti trebalo bežati. Smatramo da je potrebno da sebe na neki način zaštitimo od smrti. Ova apsurdna ideja stavlja nas na teške muke, jer osoba koja štiti sebe od smrti nije sposobna da živi. Takva osoba plaši se izdaha, a onda ne može ni da udahne i tako se nađe u škripcu. I tako počinje da se vuče. Život takve osobe više ne liči na strujanje, takav život više nije nalik reci koja teče.

Život je već tu i ključa u tebi. Samo tu možeš doći u dodir s njim. Hram se ne nalazi spolja, ti si njegovo svetilište. Dakle, prva stvar koju je potrebno da zapamtiš, ako želiš da znaš šta je život, jeste sledeće: nikada ga nemoj tražiti izvan sebe, nikad ne pokušavaj da saznaš od nekog drugog šta je život. Svrha se ne može preneti na taj način. Najveći učitelji nikada nisu govorili o životu – uvek su upućivali ljude na same sebe.

Ako zaista želiš da živiš, onda moraš biti spreman da umreš. Ko se u tebi plaši smrti? Da li se život plaši smrti?

Tako nešto nije moguće. Kako život može da se plaši nečega što je sastavni deo procesa kroz koji prolazi? Nešto drugo u tebi se plaši. Ego u tebi je taj koji se plaši. Život i smrt nisu suprotnosti – ego i smrt su suprotnosti. Ego se protivi i životu i smrti. Ego je taj koji se plaši da živi i koji se plaši da umre. Plaši se života jer svaki načinjen napor, svaki korak koji vodi prema životu dovode ga bliže smrti.

Druga stvar koju je potrebno da zapamtiš: jednom kada otkriješ šta je život znaćeš šta je smrt. Smrt je deo

Ako živiš, sve se više približavaš smrti. Ego se plaši umiranja i zato se plaši i da živi. Ego je taj koji se vuče.

www.leo.rs | 39

Mnogo je ljudi koji nisu ni živi ni mrtvi. To je nešto najgore od svega. Čovek koji je pun života isto je tako pun smrti. To je ono što predstavlja Isus na krstu. Niko ne razume istinski Isusa, koji nosi svoj krst. A on je rekao svojim učenicima: „Sami ćete morati da nosite svoj krst“.

Značenje Isusovog čina nošenja krsta je jednostavno: svako mora stalno sa sobom da nosi svoju smrt, svako mora da umre u svakom trenutku, svako mora da bude razapet na krst jer to je jedini način da se život živi u potpunosti, punim plućima.

Svaki put kada se osetiš živim istog trenutka ćeš ugledati i smrt. To se događa u ljubavi. U ljubavi život doživljava vrhunac – zato se ljudi plaše da vole.

Stalno me iznenađuju ljudi koji mi dolaze i govore kako se plaše ljubavi. Gde leži strah od ljubavi? On se javlja zato što, kada nekoga stvarno voliš, tvoj ego počne da se topi, da nestaje. Ne možeš da voliš ako je ego tu, on postaje prepreka. A kada poželiš da ukloniš prepreku, ego kaže: „To će te odvesti u smrt. Čuvaj se!“ Smrt ega nije i tvoja smrt. Smrt ega ti, zapravo, ostavlja mogućnost da živiš. Ego je samo sasušena kora koja te okružuje, koju moraš da razbiješ i odbaciš. Ona se prirodno hvata oko bića – baš kao što se prašina skuplja na odeći i telu putnika, pa on mora da se okupa kako bi prašinu sprao sa sebe.

Kako se s vremenom krećemo, prašina koju čine iskustva, znanje, proživljen život, prošlost – nakuplja se.

Ta prašina postaje naš ego. Tako nagomilana, hvata se oko nas poput kore koju je potrebno da razbijemo i odbacimo. Čovek mora stalno da se kupa – svakog dana, zapravo svakog trenutka, kako ga ta kora ne bi okovala.

Ego se plaši da voli jer u ljubavi život dolazi do vrhnuca.

A gde je vrhunac života, tu je i vrhunac smrti – oni idu ruku pod ruku.

U ljubavi umreš i ponovo se rodiš. Isto se događa tokom meditacije ili molitve, ili kada dođeš kod učitelja da se prepustiš. Ego stvara svakojake poteškoće, racionalizuje razloge zbog kojih ne bi trebalo da se predaš: „Razmisli samo, dobro razmisli, postupi pametno“. Kada dođeš kod učitelja, ego ponovo postaje sumnjičav, nesiguran, stvara napetost, jer se ponovo približavaš životu, jer se približavaš plamenu u kom je smrt podjednako živa kao i život.

Zapamti da se plamen života i smrti uvek raspale zajedno, nikada ne gore odvojeno. Ako u tebi ima vrlo, vrlo malo života, ako si življenje sveo na minimum, onda na život i smrt gledaš kao na dve odvojene stvari. Što si bliži vrhu, to život i smrt postaju bliži jedno drugom.

Na samoj najvišoj tački oni se spajaju i postaju jedno. U ljubavi, u meditaciji, u poverenju, u molitvi, gde god se živi punim plućima, smrt je prisutna. Bez smrti život ne može da bude celovit.

Ego, međutim, uvek razmišlja o podeli, o dualnosti – on sve razdvaja. Postojanje se ne može podeliti. Prvo si

40 |

dete, a zatim mlađa osoba. Možeš li da kažeš u kom trenutku postaješ mlađa osoba? Možeš li da odrediš tačno u kom trenutku nisi više dete nego postaješ mlađa osoba?

Jednog dana postaješ stara osoba. Možeš li da odrediš tačan trenutak kada se to desilo?

Taj proces se ne može jasno razgraničiti. Isto važi i za rađanje. Možeš li da kažeš kada si tačno rođen? Kada je život zapravo započeo? Da li život počinje kada doktor pljesne bebu po guzi i ona počne da diše? Da li se život rodi u tom trenutku? Ili se rodi kada dete dospe u matericu, kada majka zatrudni, kada se dete začne? Da li tada počinje život?

Ili čak i pre toga? Kada zapravo počinje život?

To je proces bez početka i bez kraja. On nikada ne počinje. Kada osoba umire? Da li je osoba umrla kada prestane da diše? Mnogi jogiji su već na naučnoj bazi dokazali da mogu da zaustave disanje a da budu i dalje živi i da mogu da se povrate. Prestanak disanja, dakle, ne može da predstavlja kraj. Gde se život završava? Život se nigde ne završava, niti negde počinje. Mi smo deo večnosti. Ovde smo od samog početka – ako početak uopšte postoji – i bićemo ovde do samog kraja, ako do kraja uopšte dođe. Zapravo, ni početak ni kraj ne postoje. Mi smo život – čak i ako se oblik promeni, ako se telo promeni, ako se um promeni. Ono što mi nazivamo životom je samo identifikacija s nekim određenim telom, s određenim umom, s određenim stavom, a ono što nazivamo smrću nije ništa drugo do napuštanje tog oblika, tela, koncepta.

To je kao promena kuće u kojoj živiš. Ako se preterano identifikuješ s kućom, onda će ti ta promena teško pasti.

Pomislićeš kako umireš jer stara kuća predstavlja tebe – ona predstavlja tvoj identitet. To se, međutim, ne događa, jer znaš da menjaš samo kuću, da ti ostaješ isti. Oni ljudi koji se okrenu sebi, koji spoznaju ko su, oni su spoznali večnost, taj beskrajni proces. Život je bezvremeni proces, izvan vremena. Smrt je sastavni deo tog procesa.

Smrt predstavlja neprekidni preporod: ona pomaže životu da se uvek iz početka uzdigne, pomaže životu da se oslobodi starih oblika, da odbaci oronule zgrade, da se oslobodi ograničavajućih struktura kako bi mogao ponovo da potečeš, da ponovo postaneš mlad i svež, da ponovo postaneš nevin. Čuo sam jednu priču...

Neki čovek je razgledao u antikvarnici u mestu Maunt Vernon kada je naišao na neobičnu sekiru koja je delovala kao da je veoma stara. „Ovo je baš dobra stara sekira“, reče on prodavcu. „Jeste“, reče prodavac. „Pripadala je Džordžu Vašingtonu“. „Zaista?“, iznenadio se čovek. „U dobrom je stanju“. „Naravno da jeste“, reče prodavac, „kada joj je drška promenjena tri puta, a sečivo dva puta“.

A takav je život – stalno menja drške i sečiva; čini se,

zapravo, da se sve stalno menja a da nešto uvek ostaje isto. Samo posmatraj. Bio si dete. I šta je od toga sada ostalo? Samo sećanje. Telo ti se promenilo, um ti se promenio, identitet ti se promenio. Šta je ostalo od tvog detinjstva? Ništa, ostalo je samo sećanje. Više ne možeš da napraviš razliku da li se detinjstvo zaista dogodilo ili je sve bilo san, ili si o tome čitao u nekoj knjizi, ili čuo priču od nekoga. Da li je to bilo tvoje detinjstvo ili detinjstvo nekog drugog? Pregledaj ponekad albume sa starim fotografijama. Pogledaj samo, to si bio ti. Nećeš moći da veruješ, toliko si se promenio.

Zapravo se sve promenilo – drške i sečivo i sve. Ali ipak, duboko negde unutra, nešto je uvek prisutno. Svedočanstvo je uvek prisutno.

Postoji nit, iako nevidljiva. I sve se menja, ali ta nevidljiva nit ostaje ista. Ta nit je izvan života i smrti. Život i smrt su dva krila za ono što je izvan života i smrti. Ono što je izvan koristi život i smrt kao dva točka kola, koja se dopunjuju. Ono živi kroz život, živi kroz smrt. Smrt i život predstavljaju njegov proces, kao udah i izdah.

Ali nešto u tebi je transcendentalno. To ti jesi, to što je transcendentalno.

Međutim, mi se toliko identifikujemo s formom – što vodi stvaranju ega. To je ono što mi nazivamo ja. I naravno, to ja mora da umre više puta. Zato je ono stalno u strahu, podrhtava, trese se, uvek je prestrašeno, zaštitnički nastrojeno, stalno traži sigurnost.

Neki sufi-mistik je pokucao na vrata jednog veoma bogatog čoveka. Mistik je bio prosjak i nije želeo ništa više od obroka. „Ovde te niko ne poznaje!“, zagalamio je bogataš na njega. „Ali ja poznajem samog sebe“, reče mu derviš. „Bilo bi tužno da je obratno. Da me svi poznaju a da ja sam nisam svestan ko sam, to bi bilo tužno. Jeste, u pravu ste, mene ovde niko ne poznaje, ali ja poznajem samog sebe“.

Ovo su jedine dve pozicije u kojima možeš da se nađeš, a ti si u ovoj lošoj poziciji. Svi te možda znaju – znaju ko si – ali ti sâm si potpuno nesvestan svoje transcendentnosti, svoje prave prirode, svog autentičnog bića.

To je jedino što je tužno u životu. Možeš pronaći mnoge izgovore, ali najtužnije je sledeće – ti ne znaš ko si.

Kako čovek može da bude srećan ako ne zna ko je, ako ne zna odakle potiče, ako ne zna kuda ide? Hiljade problema proizlaze iz ovog osnovnog nepoznavanja samog sebe.

Gomila mrava izašla je iz svog mračnog podzemnog gnezda u potrazi za hranom. Bilo je to rano ujutru. Na svom putu su prošli pored biljke čiji su listovi bili prekriveni jutarnjom rosom. „Šta je ovo?“, upitao je jedan mrav pokazujući na kapi rose. „Odakle je to došlo?“

„To dolazi sa zemlje“, reče neko. „To dolazi s mora“, reče neko drugi.

Ubrzo je izbila rasprava – jedna grupa se držala teorije o moru, dok se druga grupa držala teorije o zemlji.

Samo jedan, mudar i pametan, mrav držao se po strani. On reče: „Hajde da zastanemo na trenutak i potražimo znake oko sebe jer sve ide ka svom izvoru. I kao što se kaže, sve se vraća svom korenu. Koliko god visoko da bacite ciglu uvis, ona padne na zemlju. Sve što naginje svetlosti sigurno i potiče od svetlosti“.

Mravima to nije zvučalo ubedljivo i taman su hteli da nastave raspravu kada se pojavilo sunce i kapi rose su počele da nestaju s listova, uzdizale su se, uzdizale prema suncu i nestajale su u njemu.

Sve se vraća svom izvoru, mora da se vrati. Ako razumeš život, onda razumeš i smrt. Život predstavlja zaboravljanje prvobitnog izvora, a smrt predstavlja podsećanje na njega. Život vodi od prvobitnog izvora, dok smrt predstavlja povratak kući. Smrt nije ružna, ona je divna.

Međutim, divna je samo onima koji su živeli životom bez stega, bez potiskivanja, životom koji nije sputavao. Smrt je divna samo onima koji su živeli divnim životom, koji se nisu plašili da žive, koji su bili dovoljno hrabri da žive – onima koji su voleli, koji su plesali, koji su slavili.

Smrt postaje konačna proslava ako ti je i život bio slavlje. Reći ću to ovako: smrt otkriva kakav ti je bio život. Ako si očajavao tokom života, smrt otkriva taj očaj.

Smrt je sjajna u prikazivanju onoga što jeste. Ako si bio srećan tokom života, smrt otkriva sreću. Ako si živeo životom obeleženim fizičkom ugodnošću i fizičkim zadovoljstvima, onda će ti smrt, naravno, biti neugodna i veoma neprijatna jer ćeš morati da napustiš telo. Telo je samo privremeno prebivalište, hram u kom se zadržavamo samo jednu noć i onda ujutru krećemo dalje. Ono nije tvoje večito prebivalište, nije ti dom.

Dakle, ako si živeo životom koji je bio okrenut samo telesnom i ako nikada nisi spoznao ništa izvan telesnog, smrt će ti biti veoma, veoma ružna, neprijatna, bolna.

Smrt će za tebe biti mučenje. Ali ako si živeo životom koji je barem malo izašao iz okvira telesnog, ako si voleo muziku i poeziju, ako si voleo, ako si znao da gledaš u cveće i zvezde i ako se nešto što nije fizičko uselilo u tvoju svest, smrt neće biti toliko loša, neće biti toliko bolna.

Prihvatićeš je smireno, ali to i dalje neće biti slavlje.

Ako si došao u kontakt s nečim transcendentim u sebi, ako si ušao u sopstvenu ništavilost u centru – u centru svog bića, gde nisi ni telo ni um, gde su fizička uživanja ostala daleko iza tebe, gde su mentalna uživanja kao što su muzika, poezija, književnost i slikanje ostala daleko iza tebe, gde si, naprosto, čista svesnost, svest – tada će smrt biti fantastična proslava, savršeno razumevanje, savršeno otkrovenje.

www.leo.rs | 41

N R O T N I

AJR

SLUČAJ NESTALIH KOSTIJU 2

42 |

N I R AJ

N R TO

SLUČAJ NESTALIH KOSTIJU 2 Poznata njuškala, Maks, Robin i Njuško, pronašli su nešto sasvim neočekivano i šokantno u svom prvom detektivskom slučaju. Tragajući za skeletima dinosaurusa nestalih iz Arheološkog muzeja, stigli su do misteriozne kuće na kraju grada u kojoj se nalazi podrum u kojem se nalaze vrata iza kojih se nalazi prizor koji im je oduzeo dah.

Ako zakoračite s naša tri odvažna detektiva u ova nova prostranstva, probijaćete se kroz fantastične predele, susrešćete se s neobičnim, opasnim stvorenjima i ljudima i približićete se rešenju ovog neizvesnog slučaja koji će naše junake odvesti dalje nego ikada, u avanturu bez premca.

Saznajte rešenje ovog slučaja u sledećem nastavku detektivske priče o agenciji „Njuškala“ za koju nijedna zagonetka nije nerešiva!

Maks, Robin i pas Njuško, posle uspešnog hvatanja bande kradljivaca kućnih ljubimaca, osnovali su detektivsku agenciju Njuškala. Njihov prvi zvanični slučaj dovodi ih tragom nestalih kostiju do napuštene kuće na obodu grada. Kroz njene jezive prašnjave sobe, paučinu i mrak, iza crvenih vrata niz stepenice zapuštenog podruma dolaze do portala zaključanog misterioznom šifrom. Kada je odgonetnu, portal ih prebacuje u paralelni svet, u sasvim drugačije okruženje, u neistraženi predeo.

Da biste ga videli očima naših mladih junaka detektiva, samo treba da okrenete stranicu...

Dečaci i pas stajali su na izlazu iz pećine i nemo posmatrali neverovatan prizor. Robin je ispod naočara protrljao oči u neverici i uštinuo se da proveri da li možda sanja. No prizor je i dalje stajao tu pred njegovim očima. „Pa mi se uopšte ne nalazimo na Zemlji!“, uzviknu riđokosi dečak u čudu. „Ovo je sigurno neka druga planeta. Pogledaj samo ono nebesko telo pored sunca, takvo nešto ne može da se vidi sa Zemlje. I pogledaj ovo šarenilo! Nikada nisam video tlo i more u ovim bojama.

A i biljke su nekako čudne. Sve je čudno!“

Visoko na nebu sijala su dva sunca, jedno normalne boje, drugo tirkizno, i zato je čitav predeo bio išpartan neobičnom svetlošću naizmeničnog intenziteta i nijanse. Na sve strane pružale su se padine i uzvišenja prepuna džinovskih pečuraka, raznovrsnog žbunja i kamenja obraslog lišajevima. U daljini se moglo nazreti crvenkasto more. „Ne znam gde se nalazimo“, zamišljeno reče Maks, „ali izgleda da smo veoma daleko od kuće. Mislim da je ona prostorija koju smo otkrili u podrumu zapravo neka vrsta portala koji nas je prebacio ovde“. „Portala?!“, uzviknu Robin. „Ne mogu da verujem da takvo nešto uopšte postoji“. „I meni je teško da poverujem“, uzvrati Maks, „ali izgleda da postoji. I izgleda da smo mi upravo otkrili jedan koji nas je teleportovao na ovo čudno mesto. Kako drugačije objasniti ovo što nam se desilo?“ „Ne znam, zaista ne znam“, Robin se zbunjeno češkao po glavi. „Kakvo god da je ovo mesto, meni se uopšte ne sviđa. Deluje nekako preteće, hvata me jeza od njega. Ko zna kakve sve opasnosti skriva. Pogledaj samo onaj vulkan u daljini“, uznemireno je pokazao prstom ka ogromnoj

www.leo.rs | 43

planinskoj izbočini koja se pušila izbacujući oblake dima. „Hajdemo nazad u pećinu, video sam da se i u njoj nalazi ekran s tastaturom. Verovatno je isti kao onaj u podrumu.

Možda je čak i šifra za aktivaciju ista. To nam je, izgleda, jedina šansa da se vratimo kući!“ „Polako“, reče Maks. „Moramo dobro da razmislimo.

Ne smemo više da napravimo nijedan pogrešan korak.

Veoma je rizično da ponovo slučajno aktiviramo portal.

Ko zna kuda bi nas ovog puta odveo. Može da nas baci kući, ali može da nas baci i na neko mesto koje je deset puta strašnije od ovog. Najbolje bi bilo da prvo saznamo kako portal tačno radi, pa ćemo onda znati kako njime da se vratimo kući“. „Pa kako misliš, pametnjakoviću, da to saznamo?“, gunđao je Robin. „Nisam baš primetio da pored njega stoji uputstvo za upotrebu. A nemamo ni koga da pitamo da nam objasni kako se koristi“. „A možda i imamo! Hajde da malo obiđemo okolinu, možda naiđemo na nekoga ko bi mogao da nam pomogne“, predloži Maks i odmah pođe niz blagu padinu probijajući se kroz šipražje prepuno žutih cvetića. „Da nam pomogne?! Jesi li ti lud?!“, uzviknuo je Robin nervozno koračajući za njim i mlateći rukama. „Zar tebi ovo mesto izgleda gostoljubivo, prepuno ljudi spremnih da pomognu dečacima u nevolji? Pre će se desiti da naiđemo na nešto što je spremno da nas pojede za doručak. Čak i ako...“ , zausti Robin, ali onda se spotače o kamen i pade na zemlju koliko je dugačak. Kamen se otkotrlja niz padinu, a Maks prasnu u smeh. „He-he, vidiš da i kamen misli da pričaš gluposti – čim si počeo da lupetaš, odmah te je prekinuo“, reče Maks smejući se glasno.

Robin se pridigao čisteći rukama prašinu s pantalona.

Onda je pogledao ka mestu gde se sapleo i iznenada povikao: „Šta je ovo?!“ Iz pora u zemlji koje je do malopre prekrivao kamen polako su izlazili insekti. Samo što... to nisu bili obični insekti. Po obliku su podsećali na mrave, ali bili su šareni i dosta veći od mrava. „Smiri se, to je samo neka vrsta mravâ. Vidi kako su simpatični“, rekao je Maks sagnuvši se da ih osmotri. „Ma kakvi mravi, pogledaj samo koliki su, veći su od mojih prstiju. A i te drečave boje verovatno znače da su otrovni. Ne pipaj ih!“, upozorio ga je Robin.

Maks je uzeo jednu grančicu i polako se nadvio nad kolonom neobičnih insekata koji su kuljali iz rupa u zemlji. Prvo su se polako kretali, toliko sinhronizovano da su podsećali na vojnike koji marširaju, a onda su se brzo razmileli na sve strane provlačeći se između Maksovih patika. Jedan je čak krenuo da mu se penje uz nogu, ali Maks ga je grančicom hitro zbacio. Zatim mu je polako približio grančicu želeći da vidi kako će reagovati na dodir. Neobično šareno stvorenje iznenada je podiglo

44 |

svoja dugačka klešta i oštrim pokretom odseklo parče grančice, lako kao što makaze seku papir.

Maks je uplašeno izmakao ruku, a Robin je uzviknuo: „Jesam li ti rekao da se paziš?! Mogao je prst da ti odseče!“ Kolonija šarenih šestonogih stvorenja bila je sve brojnija na površini zemlje. Počeli su da se pojavljuju iz svih okolnih rupa: iz šupljina na jednom starom osušenom drvetu, iz pukotina na obližnjoj steni, iz gomile uvenulog lišća neobičnog trouglastog oblika... čak su izranjali i iz barice pored Njuškovih nogu. Prekrili su čitavo okolno tlo i u krugu od nekoliko metara oko preplašenih dečaka sve se šarenilo od neobičnih insekata. Njuško se pribio uz Maksovu nogu i glasno zalajao okrećući glavu na sve strane. „Maks, ovo mi se uopšte ne sviđa“, rekao je Robin drhtavim glasom. „Ni meni, druže, ni meni“, panično je promrmljao Maks.

Dečaci su polako uzmicali, ali insekti su im se približavali i s leđa. U jednom trenutku Maks je zakoračio u stranu, a stopalo mu je iznenada propalo u zemlju. Imao je osećaj kao da je upao u živi pesak. Noga mu je polako tonula u zemlju a on je zavapio: „Robine, pomagaj!“ Robin odmah skoči, uhvati svog prijatelja za ruku i poče da ga vuče. Njuško je zalajao i zubima zgrabio Maksovu nogavicu. Vukli su ga svom snagom pokušavajući da mu iščupaju nogu iz zemlje koja ju je polako gutala. Nekoliko trenutaka na licima im je titrao grč od naprezanja, da bi se onda sva trojica prevrnuli unatraške i pali leđima na zemlju. Tresnuli su tako snažno da su se insekti razbežali.

Maks je sada bezbedno ležao na zemlji, s desnom nogom blatnjavom do kolena. Obrisao je čelo rukavom i uz uzdah olakšanja rekao: „Fiju... Hvala vam, drugari. Umalo da...“ „Pogledajte!“, prekide ga Robin upirući prstom u rupu koja je malopre pokušala da proguta Maksovu nogu.

Sva trojica su se iskolačenih očiju zagledali u to malo parče zemljišta. Iz njega su počeli da izleću komadići blata i peska, a na kraju je šiknuo i mlaz neke zelene tečnosti i mulja. Činilo im se da je tlo za trenutak zadrhtalo. Nisu znali šta se dešava. I onda, kao u nekom najgorem košmaru, iz rupe su izvirila ogromna metalikcrna klešta. Dečaci su ih posmatrali, potpuno ukočeni od straha. Sledeće sekunde iz rupe je izronila i glava, a zatim i trup sa šest tankih nogu. Bio je to ogroman insekt veličine Maksove podlaktice. Imao je velika klešta, a telo mu je, kao kod gusenice, bilo prekriveno žutim štraftama. Stao je ispred rupe, zagledao se u dečake i psa sa svojih šest pari očiju i uperio dugačke antene ka pridošlicama. Činilo se kao da ih njima analizira s te udaljenosti; osećali su njegov pogled na sebi, kao da ih skenira tim neobičnim uređajima na glavi. Potom je okrenuo glavu u stranu, a iz pora na trupu počeo je da mu isparava gas veoma snažnog mirisa. Gas se širio na sve strane i polako pristizao do šarenih mravo-

likih stvorenja koja su se nalazila svuda unaokolo. Dečaci i pas stajali su u mestu kao ukopani. Čim su šareni insekti osetili prisustvo tog smrdljivog gasa, kao po naređenju počeli su da okružuju trojicu drugara. Ubrzo su formirali obruč oko njih. „Pogledaj, Maks, pa oni nas opkoljavaju!“, uzviknu Robin. „Vidim“, reče Maks tiho. „Izgleda da im je ovo odvratno čudovište matica. Ona im je naredila da nas okruže“.

Istog trenutka džinovski insekt uperio je klešta ka njima i polako krenuo da im se približava. I njegova mala šarena kolonija počela je da sužava svoj obruč oko dečaka i psa. „Šta sad?!“, panično upita Robin.

Maks je pogledao Robinov ranac i sinula mu je ideja. „Izvadi one šibice koje si našao u napuštenoj kući“, reče zapovednim tonom.

Robin je nekoliko sekundi panično preturao po rancu, da bi konačno uspeo da na dnu nađe tu kutiju šibica. I Maks je odmah zavukao ruku u Robinov ranac i izvukao jednu veliku školsku svesku. „Šta ćeš s tim?! Pa to mi je sveska za domaće zadatke!“, bunio se Robin. „Mislim da sad nije vreme da mislimo o školi“, kolutao je očima Maks.

Zatim spretno izvuče jedno palidrvce, kresnu ga o hrapavu površinu kutije i iz prvog pokušaja ga upali.

Odmah ga je prineo svesci, koju je savio u rolnu, te upali i nju. Već sledećeg trenutka u ruci je držao pravu baklju koja je gorela velikim plamenom.

Insekti su sada već bili na pola metra od njih. Maks se sagnuo i uperio improvizovanu baklju ka matici. Jedan plamičak liznuo ju je po glavi. Matica je ispustila zaglušujući vrisak i odmah počela da se povlači ka rupi. Nije uspela ni da se okrene, nego je brzim koracima svojih tankih nogu išla unatraške. Tek kada je doprla do rupe, okrenula se i uskočila nazad u nju. Istog trenutka, kao po naređenju, svi ostali šareni insekti prvo se povukoše, a zatim se razbežaše na sve strane uvlačeći se u šupljine u zemlji i u pukotine između stena iz kojih su se i pojavili. „Ha! Šta je?! Sad bežite?! Mnogo ste mi vi opasni. Malo vatrice i odmah zbrišete u svoje rupčage. Džabe vam ta oštra klešta i to što ste se toliko nakotili kad niste mnogo pametni. Ljudska inteligencija je najopasnije oružje!“, dovikivao im je Robin, gotovo ubeđen da mogu da ga razumeju. „Dobro, mislim da nije baš pravi trenutak za likovanje, za dlaku smo se izvukli“, reče mu Maks.

Prišavši omanjoj steni u blizini, Robin je primetio još jednu od tih šarenih buba. Sagnuo se ka njoj i šapnuo: „A šta je s tobom, mališa? Ti si se, izgleda, zaglavio. Čekaj da ti pomognem“.

Skinuo je ranac i iz njega izvadio providnu staklenu kutijicu. U njoj je držao klikere kad je bio klinac, ali sada je bila

prazna i obično ju je nosio „za svaki slučaj“. Podmetnuo je kutijicu ispod pukotine u kojoj se zaglavila ta buba. Bila je stešnjena između dve zbijene stene i uzaludno je mahala nožicama u vazduhu. Robin je dohvatio grančicu i njome izgurao bubu iz pukotine tako da je upala pravo u kutijicu.

Odmah je zatvorio poklopac smeškajući se pomalo zlobno. „Maks, dođi da vidiš ovo. Sada imamo jednog zarobljenika“, doviknuo mu je Robin. „Odlično“, rekao je Maks kada je video šta se nalazi unutar staklene kutijice. „Još jedan primerak za školski insektarijum. Pogledaj samo te predivne boje. A to na leđima... to su mu, izgleda, neka zakržljala krila, i to veoma zanimljivog, kvadratnog oblika“. „Nastavnik biologije će se oduševiti. Mislim da nikada u životu nije video ovakvog insekta. Zapravo, mislim da smo ga mi prvi pronašli. Na kraju će ispasti da smo otkrili novu životinjsku vrstu!“, uzbuđen je bio Robin. „Sasvim moguće. Ali o tome ćemo razmišljati kada se vratimo. Sada je vreme da krenemo dalje“, reče mu Maks i poče da doziva Njuška, koji je piškio pored žbuna ne želeći da propusti priliku da obeleži novu teritoriju. „Da krenemo dalje? Pa zašto bismo išli dalje kada nas je već na prvom koraku po izlasku iz pećine dočekala opasnost iz koje smo se jedva iščupali?! Mislim da je pametnije da ostanemo ovde. Portal nam je pri ruci, kao i pećina, u koju uvek možemo da se sakrijemo. Najbolje bi bilo da ovde sačekamo da...“ „OVDE?!“, prekinu ga Maks. „Misliš baš OVDE, na pola metra iznad podzemnih hodnika kojima tumara ko zna koliko još kolonija raznih bubetina s maticama koje vrebaju svoj novi obrok? A i ko zna šta sve ima u onoj pećini.

Portal ionako ne smemo da koristimo dok ne saznamo kako se njime ispravno rukuje. Dakle, jedino nam preostaje da krenemo dalje“.

Robin je znao da je Maks u pravu, ali nije bio baš voljan da istražuje nepoznatu teritoriju. Gunđao je sebi u bradu nekoliko trenutaka, ali je na kraju ipak popustio. „U redu. Neka bude po tvom“, progunđa dečak s naočarima. „Nije mi samo jasno zašto ja prihvatam tvoje predloge kada nas to stalno uvaljuje u nevolje. Da te nisam stalno slušao, sada bih ležao na krevetu u sobi, pijuckao sok i gledao novi film Džekija Čena“.

Maks se glasno nasmejao, zagrlio svog vernog druga i rekao: „Moram ti priznati, sve ove avanture ne bi bile ni upola ovoliko zanimljive da nije tebe. Hvala ti što mi uvek praviš društvo, i u dobru i u zlu“. „Dobro, dobro, ne preteruj, nije još vreme da se venčamo“, reče Robin i onda se, konačno, i on nasmeja. „Pa dobro, šta više čekamo? Ako ćemo da krenemo, onda je najbolje da to bude odmah“, dodao je, ovoga puta s entuzijazmom. Brzo je nabacio ranac na leđa, dozvao Njuška, koji je istraživao okolinu, i tri drugara krenuše dalje niz padinu plavičaste boje.

www.leo.rs | 45

46 |

FLiP-FLOP klub

Eli, Taša i Sijera doživele su brodolom! Zbog oluje, propala im je potraga za kitovima i sada su ostale BEZ IČEGA – jedino društvo im je pas Modžo, a jedina hrana čokoladna torta!

Niko ne zna gde su, a vreme im izmiče... Hoće li devojčice provesti noć pod zvezdama na NAPUŠTENOM OSTRVU?

Prvo poglavlje „Šta mi vredi da postanem slavna kad moram da ustanem u pet ujutro“, gunđala je Sijera zevajući i drhteći na hladnom jutarnjem povetarcu. „Nisam sigurna ni da li želim ovakvu sliku u novinama!“ Pokušavala je da navuče ronilačko odelo, koje je bilo toliko malo da bi jedva odgovaralo Taši, i žalosno je pogledala svoja stopala u patikama za ronjenje. Nimalo ne podsećaju na njen stil. Više bi joj odgovarale japanke sa šljokicama.

Eli se saosećajno nasmešila i snažno zgrabila drugaricu za ruku da bi sustigle Tašu. „Hajde! Nikad je nećemo stići!“ „Moraš da ustaneš u zoru ako hoćeš da vidiš kitove!“ Taša je jurila plažom ispred njih. „Nadam se da su glasine tačne i da ćemo stvarno videti kljunaste kitove!

Veoma se retko viđaju u vodama na jugu!“ „Samo treba da osvojimo nagradu u Novostima Nedeljnog ostrva tako što ćemo da budemo prve koje će ih

fotografisati“, nastavila je Eli. „Daću sve od sebe“, Taša je potapšala vodootporni foto-aparat oko svog vrata. „Jedino me brine naša fotografija!“, promrmljala je Sijera. „Ne brini“, okrenula se Taša da joj uputi nestašan osmeh, „novinari će dovesti frizera, šminkera i nekoga da nam uradi manikir!“ „Stvarno?!“, Sijerino lice se oraspoložilo, ali odmah zatim ponovo se snuždilo. „Uh, zamalo da ti poverujem!

Dobro, hajde prvo da nađemo kitove pa ću onda početi da se nerviram, važi?“ „Važi!“, Eli je bila toliko uzbuđena da je imala utisak da će eksplodirati svakog časa.

Pustila je Sijerinu ruku i radosno zagazila morsku travu u plićaku. Osećala se kao prekaljeni mornar u odelu koje joj je Taša pozajmila. Danas će isploviti iz luke i otići na otvoreno more. U stomaku su joj se komešali leptirići od same pomisli na to.

www.leo.rs | 47

Jutarnje sunce bilo je na istočnoj strani mora, a plima je isprala glavnu luku Nedeljnog ostrva. Jedrilica je bila privezana za obalu, ljuljuškao ju je povetarac s kopna, a galebovi su im leteli nad glavama i kliktali. Osim malih čamaca nasukanih na pesku i jata ptica močvarica koje su plutale po talasima, nije bilo nikoga. Modžo, Tašin graničarski terijer, ugledao je ptice i dao se u trk za njima po vlažnom pesku. Uz lepet krila ptice su odletele na neko drugo mesto gde nema pasa.

Eli je zastala da ih pogleda. Sve miriše na more i na svežinu. Kakvo jutro za avanturu! „Već sam viđala manje usane, ali nikad ranije nisam srela kljunaste kitove. Bilo bi super kad bismo videli bar jednog“, rekla je Taša čežnjivim glasom. Eli je znala da je Taša oblepila svoju sobu i kućicu na drvetu fotografijama kitova i delfina. Danas je očigledno veoma poseban dan za nju.

Taša je zviznula Modžu da dođe kad su se približile malom plavom čamcu nazvanom Modžo. Pas je dotrčao mašući repom. „Dobar pas“, potapšala ga je Taša i ubacila ranac u čamac. „Dajte mi svoje stvari.“ Okrenula se prema njima i zabezeknuto pogledala Sijeru, koja je preko ronilačkog odela nosila ogromnu roze torbu. „Zašto si ponela to?“, Taša se zagrcnula od smeha. „Ovde imam gomilu važnih stvari“, odgovorila je Sijera grleći torbu. „Moram da ih ponesem sa sobom.“ Eli je skinula svoj ranac s leđa. Pošto je žurila da se nađe s drugaricama, nije ga zatvorila kako treba. Dok se borila da zakopča rajsferšlus, ranac joj je iskliznuo iz ruku i sve se iz njega prosulo. „Pazi, natrunićeš nam sendviče peskom!“, Sijera je čučnula da joj pomogne u prepakivanju. Podigla je knjigu. „Šta ti je ovo?!“ „Knjiga?“, viknula je Taša. „Modžo nije brod za krstarenje, znaš. Nema ležaljki i društvenih igara!“ „Nema skupih restorana ni obroka od pet jela“, žalosno je uzdahnula Sijera dok je mazila stomak. „Umirem od gladi!“ „Trebalo je da doručkuješ“, rekla je Taša. „Jesam, ali uvek ogladnim od morskog vazduha!“ „Tebi ne treba povod da ogladniš“, Eli je očajnički odmahnula glavom. „Trebalo bi da postaneš kuvarica.“ „Odlična ideja!“ Sijerine oči su zablistale. „I da imam svoju kuvarsku emisiju!“ Mahnula je nevidljivom kamermanu, a zatim pružila Eli knjigu. „Donela sam knjigu da vam pokažem“, objasnila je Eli. „To su morske avanture Edit Baltimor. Tetka kaže da je Edit živela na Nedeljnom ostrvu.“ „Koja je to knjiga?“, Taša je pružila ruku da je uzme. „Tajna Ostrva zvončića. To mi je jedna od omiljenih.

Imam sve njene knjige. Bavila se ekologijom mora mnogo pre nego što je to postalo moderno i bila je prvokla-

48 |

san mornar.“ Taša je zastala. „Jesi li znala da se baš bila vraćala na Nedeljno ostrvo nakon što je sama oplovila Atlantski okean kad je nestala? Nikad nisu našli ni nju ni njenu jahtu.“ „Tužno“, zadrhtala je Sijera. „Misteriozno. Pitam se šta joj se desilo. Možda je još nasukana na nekom napuštenom ostrvu.“ „Dosad bi već bila prestara“, rekla je Eli. Pokušala je da zamisli kako bi joj bilo da je potpuno sama na otvorenom moru. Edit Baltimor je sigurno bila veoma hrabra.

Taša je otvorila knjigu i pogledala sliku autorke. „Jednog dana i ja ću sama oploviti svet.“ „E sad znam da si luda“, Sijera je napravila grimasu. „Da nemaš s kim ni reč da progovoriš danima? Bez toplog tuša? Bljak!“ Uzela je knjigu od Taše i prelistala je. „Izgleda dobro. Mogu li da je pozajmim kad je pročitaš?“ „Naravno“, složila se Eli. „Glavne junakinje su tri devojčice. Pitala sam se nešto. Da li je previše uvrnuto ili je možda pisala o našim majkama? Bile su na ostrvu otprilike u isto vreme kad i ona. Bilo bi super da su inspirisale Edit Baltimor za tu knjigu!“ Eli se setila fotografije koju su našle u Tašinom potkrovlju. Na njoj su prikazane njihove mame kad su bile na Nedeljnom ostrvu još dok su bile devojčice. I one su bile najbolje drugarice. Eli je uramila kopiju te fotografije i okačila je u svojoj sobi u tetka-Dininoj kući. To joj je najdragoceniji predmet broj dva.

Dodirnula je srebrni lančić na kome je visio privezak.

Zavukla ga je ispod ronilačkog odela da ga ne izgubi. Sve tri devojčice nasledile su amajlije prijateljstva od svojih majki i zaklele su se da ih nikad neće skinuti. Tašina amajlija bila je zakačena za ronilačko odelo, a Sijerin privezak visio je na jednoj od mnogobrojnih narukvica koje su joj zveckale oko zgloba.

Sijerine oči blistale su od uzbuđenja. „Kladim se da si u pravu! Naše mame su skrivale da su slavne!“ „Ako i mi hoćemo da se proslavimo, moramo krenuti u čamac da nas neko ne bi preduhitrio!“, prekinula ih je Taša. „Moramo prve da ih vidimo, jeste li zaboravile?!“ Eli je ubacila knjigu u ranac, zatvorila rajsferšlus i pružila ga Taši da ga ubaci u prtljažnik zaštićen od vode.

Zatim je izvadila pojase za spasavanje. „Obavezna oprema, devojke!“ „Ali... ovo je... narandžasto!“ Sijerine oči razrogačiše se od užasa. „U narandžastom izgledam kao da mi je koža zelena!“ „Žao mi je, Sijera“, Taša se svim silama trudila da sakrije osmeh. „Čak i Modžo mora da nosi pojas.“ Čučnula je da obuče svom graničarskom terijeru pseći pojas za spasavanje. Modžo je cvileo, ali se nije pomerao, očigledno naviknut na rutinu. „Bezbednost pre svega.“ „Valjda“, tužno je rekla Sijera dok je navlačila pojas za spasavanje. „Pa dobro, bar imam roze mišiće.“

„Mišiće?!“, začudila se Eli. Taša je buljila u Sijeru otvorenih usta. „Naravno“, odlučno se branila Sijera. „Neophodan detalj za damu koja kreće na jedrenje.“ Izvukla je drečavoroze mišiće iz džepa ronilačkog odela i napumpala ih. Kad je završila, provukla je ruke kroz njih i zauzela pozu kao takmičari u bildovanju. „Šta kažete?“ Eli se kikotala. Taša je već vrištala od smeha.

Sijera se nasmešila. „Dobro, samo se vi smejte, ali mišići mi pomažu da se osećam sigurnije u ovom malom čamcu na otvorenom moru.“ „Super ti stoje, Sijera!“ Eli je odlučila da prećuti kako kombinacija fluorescentnih roze mišića i narandžastog pojasa za spasavanje deluje na oči. „Hajde“, požurivala ih je Taša. „Ukrcajmo Modža pre nego što se ostali probude i slikaju kitove pre nas.“ Kad je čuo svoje ime, Modžo je naćulio uši i zalajao. „Svi psi na palubu!“, Taša je ubacila Modža u čamac, gde je sedeo savršeno mirno, kao i svaki vrsno obučeni mornar.

Taša je podigla prednji kraj prikolice na dva točka i pogurala čamac prema moru. Čim je do kolena zagazila u vodu, otkačila je vezove i čamac je skliznuo s prikolice.

Umirila je čamac dok su Sijera i Eli gurale prikolicu prema plaži. Zatim su ga porinule i držale sve dok se Taša nije ukrcala. Stala je na sredinu, odvezala konopce i razapela jedro, a onda se smestila kraj kormila. „Ukrcajte se i podignite glavno jedro, prvi oficiru Eli!“ Sijera je držala čamac dok se Eli prebacivala preko ivice čamca. Našla je uže kojim se podiže i spušta veliko jedro.

Povukla ga je obema rukama, kao što ju je Taša učila. Glavno jedro polako se razvilo i zavijorilo se na povetarcu. Kad se potpuno razmotalo, Sijera je osigurala uže i sela. Srce joj je lupalo od uzbuđenja kad je vetar ispunio jedro i čamac počeo da klizi po vodi.

Sijera se brzo prebacila unutra. „Ne možete da odete bez mene!“ „Podignite prednje jedro, drugi oficiru, Sijera!“

Taša nije skidala veseli osmeh s lica. Modžo je trčkarao s kraja na kraj čamca i oduševljeno mahao repom priželjkujući da ga Eli i Sijera počeškaju iza uha. Sijera se držala za ivicu čamca čak i dok je mazila psića. Ten joj je bio zelenkast – da li zato što joj je bilo muka ili zbog narandžaste boje pojasa za spasavanje?

Eli se opustila. Uživala je dok joj vetar duva u lice i šiba kosu. Prizor je bio predivan: svuda oko njih more se kovitla i preliva u svim nijansama plave i zelene. Modžo je skretao na zapad, prema grupi nenaseljenih ostrva u daljini: podsećala su na dine koje se izdižu iz vode. Liče na leđa morskih čudovišta, pomislila je Eli. „Tamo idemo“, rekla je Taša gledajući Eli. „Tu grupu čine tri ostrva.“ „Kako se zovu?“, Sijera je izvukla velike brendirane naočare s ružičastim staklima iz svoje torbe. Brzo ih je stavila i pogledala prema ostrvima. „Zovu ih Zapadna ostrva“, povikala je Taša iz petnih žila da bi nadjačala huk talasa.

Eli je primetila dugačak niz stena koje vire iz mora na pola puta između čamca i Zapadnih ostrva. Talasi su se obrušavali na stene i prskali belu penu u vazduh.

Pre nego što su prišle stenama pretećeg izgleda, Taša je okrenula kormilo i Modžo je skrenuo udesno izbegavši opasnost. „Taj red stena zove se Đavolovi zubi“, dodala je Taša. „Uništile su mnoge brodove. I dalje su opasne kad je magla ili za vreme oluje. Često ćete videti foke kako se sunčaju na njima. Turisti dolaze čamcima da ih vide.“ Eli je ugledala nekoliko jata kormorana kako stoje na razuđenom kamenju, šire krila i podižu glave prema suncu. Liče na praistorijske ptice, pomislila je Eli. Ili na leteće dinosauruse.

Sunce je pržilo. Vetar je šibao u naletima. Pucketanje lađe i krici kormorana zaglušili su Eli. Na vidiku nije bilo nijednog broda. Mogli su otploviti hiljadama godina u prošlost. Ta pomisao naterala je Eli da se naježi od oduševljenja.

Sijera je brzo razvila malo prednje jedro, koje se poput balona naduvalo ispred jarbola. Jedrilica je ubrzala ljuljajući se kao drveni konjić preko talasa koji poskakuju.

Modžo je zaplovio sve dalje od obale.

„Đavolovi zubi“, povikala je Sijera. „Kako divno, ali i strašno! Zašto su dali ime stenama, a ne ostrvima koje te stene čuvaju? Zapadna ostrva – zvuči dosadno. Predlažem da ih nazovemo po nama. Tri ostrva – tri devojke.

Pošto je to moja ideja, prva biram ostrvo!“

Eli je sela na zadnju klupu, Sijera preko puta nje i obe su se čvrsto uhvatile za ivicu čamca. Taša ih je usmeravala prema uzburkanoj vodi na početku luke. Jedrilica je sekla talase komešajući se gore-dole. Modžo je jurio prema otvorenom moru. Potraga za kitovima je počela!

Kad je čamac prošao pored poslednje stene i približio se ostrvu, Sijera je pokazala prstom prema njemu. „Sviđa mi se ovo ostrvo! Ima malu peščanu plažu. Da ima palmu, bilo bi to savršeno malo rajsko ostrvo.“

Drugo poglavlje Vetar je počinjao da duva sve jače dok su napuštale sigurnost luke. Eli je osetila kako joj se utroba prevrće kad se brodić podigao, zaljuljao i spustio nošen velikim talasom. Osećala se kao da je na rolerkosteru. Kapetan

„Krstimo te imenom Sijerino ostrvo! Ura!“, povikala je Eli i mahnula ostrvu. „A veliko ostrvo pored treba da se zove po Taši!“ „Zašto?“, podozrivo ju je pogledala Taša. „Hoćeš da kažeš da sam debela?!“

www.leo.rs | 49

ID Leo commerce, Beograd Mihajla Bandura 36, 11185 Zemun, Plavi horizonti 011/375-26-25; 011/375-26-26; 011/375-26-27; 063/517-874 E-mail: info@leo.rs www.leo.rs

Zemun Knjižara “Riznica knjiga br. 2” Mihajla Bandura 36 011/375-2626, 063/517-874

Zrenjanin Knjižara “Riznica knjiga br. 6” Gimnazijska 17 023/510-783, 063/517-874

PRVA OUTLET KNJIŽARA U SRBIJI – LEO COMMERCE KNJIŽARA RIZNICA KNJIGA Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

Na više od 200 kvm očekuje Vas izbor od 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625; 011/3752-626; 011/3752-627; 063/507-334

POSETITE NAŠ SAJT WWW.LEO.RS Na sajtu vas očekuje: • veliki izbor knjiga iz svih oblasti • aktuelni popusti na sva izdanja • interesantne lavovske akcije sa ekstra popustima

• lavovski časopis • besplatne vesti i novosti • intervjui sa autorima

Leo.rs je prijateljski sajt, lak za korišćenje i pretraživanje.

Kupovinom preko Leo.rs uvek dobijate više Prijavite se na lavovsku mejling listu da biste primali obaveštenja o novitetima i akcijama.

Android Market

Leo commerce je prvi izdavač iz Srbije koji svoja izdanja plasira i u digitalnoj formi, eBook formi.

Spisak naslova koje možete čitati preko tablet

Poručite onlajn putem sajta: www.leo.rs Poručite putem telefona: 011/375-2625, 011/375-2626, 011/375-2627

računara ili android mobilnih telefona dostupan

Poručite putem mejla: info@leo.rs Poručite putem sms-a: pošaljite porudžbenicu na broj 063/517-874

je na sajtu www.leo.rs i na linku http://www.leo.rs/e-izdanja.html Vaš Leo commerce

Poručite putem vibera: pošaljite porudžbenicu na broj 063/507-334

DRUŽITE SE SA LEO COMMERCOM PUTEM DRUŠTVENIH MREŽA Potražite nas na Facebook-u: LEO COMMERCE

Pratite nas na Twitter-u: www.twitter.com/LeoKomerc

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs