Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 28/januar 2016.

OUTLET knjižara Outlet knjižara Riznica knjiga je prva knjižara u zemlji sa najpovoljnijim cenama i sa najvećim izborom knjiga. Očekuju Vas popusti od 20 do 70%.

Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

U prijatno klimatizovanom ambijentu, uslugom ljubaznih knjižara i velikim izborom knjiga biće udovoljeni najprefinjeniji čitalački ukusi.

Na više od 200 kvm očekuje Vas preko 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625 011/3752-626 011/3752-627 063/507-334

www.leo.rs

4

Ekskluzivni intervju sa Snježanom Sredojević

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić

Lujza L. Hej i Linda Lauber Slikanje budućnosti

Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić

Dejvid Pond Čakre za početnike

Priprema i dizaјn: Leo commerce Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

dr Albert Viloldo prosvetljenje

dr Majkl Njutn Putovanje duša

dr Vejn V. Dajer Ispunjene želje

OSHO Strah Prijavite se za

Leo Newsletter

na: www.leo.rs

Leo commerce na:

10 16 20 26 32 38 44

Ajrin Torn NJUŠKALA – Slučaj nestalih kostiju 3

48 Elen Ričardson Flip-Flop – Ponoćne poruke

EKSKLUZIVNI INTERVJU SA SNJEŽANOM SREDOJEVIĆ, AUTORKOM KNJIGE ANĐELI ZA POČETNIKE Šta je bila inspiracija za vašu prvu knjiigu “Anđeli za početnike”?

Anđeli. Oni su me i vodili.

Moj prvi kontakt sa anđelima je zaista bio čudesan.

Počela sam da se svesno družim s njima pre par godina kroz arhanđeoski reiki, na koji sam takođe otišla na poziv.

Srela sam prijateljicu koja je već odavno htela da ide i dok smo pile kafu, uzbuđeno mi je o tome pričala. Obe smo znale da je taj seminar odavno zakazan i popunjen, ali ona me je ohrabrila da ipak pozovem i prijavim se, ako ne za taj, za neki sledeći. Odmah, istog dana, sam dobila informaciju da je neko odustao i da ima slobodno mesto baš u toj prvoj grupi. Sada znam da su me anđeli i pozvali preko moje prijateljice i da su napravili to mesto za mene.

Na samom seminaru, plakala sam tokom inicijacije, duboko taknuta anđeoskim energijama i osećajem zaštićenosti i blagostanja.

Zatim sam 2013. godine u Pasadeni, Los Anđeles, bila na seminaru Dorin Virtju, najpoznatijeg svetskog autora

knjiga i seminara o anđelima. Tako su definitivno ušli i ugnezdili su u moj život i sve sam više osećala njihovo prisustvo i vođstvo i polako mu se prepuštala. Vođena znakovima, ubrzo posle toga završila sam svoju dotadašnju karijeru u spoljnoj trgovini i posvetila se daljem duhovnom traganju kao i prenošenju svog iskustva drugima.

Jednog dana sam dobila poziv od mog učitelja i mentora Siniše Ubovića, koji je i sam autor nekolicine knjiga, da napišem knjigu “Anđeli za početnike” za izdavačku kuću Leo Commerce koja je pokrenula ediciju knjiga “za početnike”, sa idejom da se promovišu različite oblasti i načini duhovnog rada na sebi. Iskreno, rasplakala sam se kad me je pozvao jer sam već dugo pre toga osećala u sebi unutrašnju potrebu da se vratim pisanju, mojoj zaboravljenoj ljubavi iz mladosti. Znala sam da je arhanđel Gabrijel samo pozajmio Sinišin glas da me pozove. I sa lakoćom sam stavila na papir ono što znam o anđelima i neka svoja iskustva s njima, i za nekoliko nedelja od poziva, knjiga je već bila odštampana.

Tada sam tek shvatila poruku koju sam dobila od Dorin - da sam onomad bila kod nje na seminaru upravo zbog tog da bih mogla preneti poruku o anđelima.

vremenom, postepeno, vratilo mir i radost u moj život.

Onda na neki čudesan način vrata koja nekada niste ni videli, čak ni znali da postoje, počnu da se otvaraju...

Već dugo ste na putu duhovnosti. Kako ste stupili na tu stazu?

Kada sam upoznala Sinišu Ubovića, on je tada tek počeo da radi programe HEAL YOUR LIFE, odmah sam mu rekla da ću biti prva na obuci za trenere ovog programa, kako je i bilo u maju 2013. godine kada je održan prvi trenerski program.To je, pored one dve nedelje na Havajima i još naravno nekih drugih, bila jedna od najlepših nedelja u mom životu.

Kažu da nas obično neka muka natera da se okrenemo sebi. A duhovnost i jeste slušanje svog unutrašnjeg bića ili višeg ja koje već zna sve istine i koje vidi mnogo više od naše fizičke realnosti. U teškom periodu života, kada sam izgubila roditelje, posao, kada je moje telo počelo da vrišti od neudobnosti u načinu na koji sam tada živela i razmišljala, rešila sam da svo ono znanje koje sam razumela iz knjiga počnem i da primenjujem. Do tada sam kao menadžer bila na mnogo seminara i treninga usavršavajući svoje veštine a onda sam osetila da je vreme da se vratim sebi.

Prekretnica je bilo putovanje na seminar velikog NLP učitelja Toma Besta, antropologa i šamana, čoveka koji je tako lepo plesao sa svojim egom, u skladu sa energijom svog trenutnog okruženja i učio nas tome. Predivan ambijent Havajskih plaža, pećina, vodopada, beskrajno zvezdano nebo iznad okeana i duboki uvidi koje sam tamo doživela u dodiru sa prirodom i energijom Mauija jednostavno su pomerili moj fokus ka sebi. I sve ono što se posle dešavalo u mom životu je bilo potvrda mog dobrog izbora. Naše sopstveno iskustvo nam je najbolji učitelj, jer nam ono potvrđuje ispravnost naših odluka.

Osećanja koja imamo su najispravnij putokaz.

Kada vas je i kako zainteresovao rad Lujze Hej koju smatramo jednom od vodećih ličnosti na polju motivacije, samopomoći i ličnog razvoja? Čitala sam njenu knjigu “Kako da izlečite svoj život” prvi put pre 15-ak godina. Bila sam oduševljena idejama i vežbama ali tada još nisam bila dovoljno dosledna da ih primenjujem svakodnevno. I to je bila vrlo neobična priča - knjigu sam pročitala i onda je knjiga jednostavno nestala! Inače sam je pozajmila od kume, i kada sam htela da je vratim, nije je bilo nigde u stanu. Nekoliko godina kasnije, prilikom selidbe, pronašla sam knjigu iza ormara. Nekako je pala sa police i čekala pravo vreme da uđe ponovo u moj život.

Vratila sam se toj knjizi i mnogim drugima kada je život doneo bolne trenutke i izazove koje više nisam mogla da rešavam uobičajenim putem. U kratkom vremenskom razmaku sam izgubila roditelje, okruženje u firmi me je iscrpljivalo, stres se akumulirao i izazvao povišen pritisak, moj se organizam bunio i bila sam umorna od svega. Ali i rešena da sama sebi pomognem.

Tako sam se vratila učenju Lujze Hej, čitala i radila po programu svakodnevno, što je s

Po akademskom obrazovanju ste ekonomista a ipak ste napustili taj svet. Šta je za vas sreća bila onda a šta je sada?

Sreću svi mi definišemo različito i uglavnom je vezujemo za nešto što dolazi spolja, izvan nas. Budemo srećni kad dobijemo ili kupimo novi auto ili cipele, kada osvojimo neku nagradu, kada uradimo nešto bolje od drugih, kada pripadamo određenom krugu ili grupi ljudi... Tako su i za mene nekada bila jako važna ta socijalna merenja uspeha, pre svega kroz profesionalnu karijeru. I ja sam, naravno, mislila da sam srećna postižući rezultate u svom poslu. Kasnije sam shvatila da sam, zapostavljajući sebe, zapravo predugo vodila računa o tuđim idealima, snovima, profitima. Moje se biće bunilo i konačno me vratilo sebi.

A šta je unutar nas? Umemo li i možemo li da budemo srećni samo zato što jesmo tu, sada i ovde, bez ičega što dolazi spolja? Onaj osećaj sreće kad se probudimo ujutro i znamo da je dan divan čak i ako pada kiša i duva košava ili ako tog dana imamo puno posla da obavimo.

Zato ja više volim da pričam o Radosti, onoj izvornoj radosti koju smo svi imali kao deca i sad je ponekad osetimo kad smo sa decom ili u prirodi ili kad samo slušamo muziku koju volimo, ili kada zaboravimo na vreme radeći ono što volimo... RAD i RADost imaju isti koren reči u

našem jeziku. Vrlo zanimljivo. No smo mi to negde usput zaboravili pa nam rad teško pada. A kako bi bilo da umemo da osećamo radost dok radimo sve što nam život donosi i da zavolimo svoj rad - da se radujemo i velikom spremanju svog doma i odlasku na posao? Onda bi život bio čarobno putovanje, što on i jeste ako donesemo svesnu odluku da ga takvim prihvatimo.

A sada... Sada znam da je sreća ustvari radost postojanja. Ona topla razgaljenost iznutra, ni zbog čega, tek tako, što smo živi i zdravi i baš tu gde sada jesmo. I svest o tome da u takvoj vibraciji dobijamo sve što nam je potrebno za život, za naš dalji rast i razvoj.

Godine nam donose iskustvo i neku životnu mudrost, nauče nas prihvatanju i prepuštanju životu, tako da nikada nije kasno da se vratimo onome što volimo. Lujza Hej je svoju izdavačku kuću Hay House, danas jednu od vodećih u svetu, osnovala u svojoj 50-toj. To je i mene motivisalo da iz korena promenim svoj život pre nekoliko godina i da u 50-toj napišem i objavim svoju prvu knjigu.

I sa ove pozicije, šta biste preporučili našim čitaocima?

Svaki početak traži odluku i nameru.

Odlučiti da prihvatimo i (za)volimo sebe takve kakvi jesmo baš sada, dozvoliti sebi da verujemo u sebe, odlučiti da prihvatimo sva svoja iskustva i osećanja i da podržimo sebe na svom putu. Tek kada sami sebe prihvatimo i sami zagrlimo i podržimo sebe, prihvatiće nas i podržati i drugi.

Verom u sebe i svoje potencijale inspirišemo i druge da veruju u nas, i u sebe takođe. Mnogi od nas tražimo i očekujemo da nas drugi prihvate i vole a sami sebe uporno kritikujemo i odbacujemo. Prebrojavamo svoje strahove, neuspehe i poraze, ne verujemo svojim osećajima, odbacujemo svoje ideje, a prečesto zaboravimo koliko toga već sada jesmo, koliko toga smo uradili do sada i šta sve već imamo. Anđeli su nam podrška na tom putu, samo je potrebno da donesemo odluku i pozovemo ih u pomoć.

Dobro je da znamo i da svi mi radimo kako najbolje znamo i umemo u svakom trenutku pa i u ovom. Kada sebe prihvatimo bezuslovno, ovakve kakvi jesmo sada, tek tada možemo da počnemo da radimo na delovima sebe koje želimo unaprediti. Tek onda možemo da prihvatimo i bolja i lepša iskustva u svom životu. Uslov za pravu promenu leži u tome da prihvatimo sve delove sebe, svoje senke, jer tek kada nešto priznamo onda i možemo da ga menjamo.

I naravno važno je biti svestan da je to proces, da se ne dešava preko noći i da zahteva i posvećenost i upornost i doslednost. I da je sve što nam se na našem putu dešava dragoceno i potrebno i vodi nas bliže sebi i izvornoj radosti koja je još uvek u svima nama, kao i dete koje još uvek diše u nama.

I ako se, za trenutak, uplašimo promene koja dolazi, samo nežno i odlučno podržimo sebe, baš kao što nam upravo to rade i anđeli oko nas.

I molim vas, ne verujte meni ni reč, verujte samo svom sopstvenom iskustvu, ono je vaš najbolji učitelj.

U čemu su vama anđeli pomogli?

Upravo u tome da prihvatim sebe, svoja iskustva i svoja osećanja, takva kakva jesu. I još uvek radim na tome. Ne želim više da budem neko drugi. Baš mi je lepo danas što sam ja - ja. Neka moja iskustva mi se nisu dopadala, naravno, videla sam ih tada kao greške i poraze a onda sam naučila i shvatila da nema neuspeha, ima samo rezultata i iskustava koja mi se možda ne dopadaju. Čak kada mi se neke stvari i danas učine loše za mene, sada znam da se u njima krije neka važna lekcija ili nešto dobro za mene iako ja to ne vidim. Onda odmah kreiram nameru da što pre počnem da povezujem stvari i vidim to dobro koje proizilazi iz nečega što mi se na prvi utisak nije sviđalo uopšte.

Počela sam da osvešćujem ono što mislim, govorim i radim, da polako menjam svoje misli, reči koje koristim i svakodnevne aktivnosti i polako je moj pogled na život počeo da se menja a zatim i moj život. Sve me je to vodilo da prihvatim sebe. Iako... šta god da je bilo, sada prihvatam i volim sebe, jer znam da je to ispravan put za mene.

Naučila sam da zagrlim svoju senku kada se pojavi kroz neke ljude ili situacije. Osećanja koja su u meni uvek bila uzburkana i brojna, nekad divna a nekad baš i ne, polako sam prihvatala i posvećivala im svoju punu pažnju. Sama sebi svoju punu pažnju, da. Vraćala sam im se, dopuštala sebi da osećam i da je u redu da sam ponekad uplašena, tužna, besna, setna, da me je stid. Sve što osećamo je u redu, to jeste deo našeg puta. Samim prihvatanjem svega što jeste deo mene, ti delovi koji mi se nisu nekada dopadali su polako, kao kockice, pravili celinu i što još uvek traje, sve je to kreiralo mene kakva danas jesam i kakvu sebe danas prihvatam i volim. Šta za vas lično znače sva ova znanja i veštine koja ste otkrili i još uvek otkrivate?

Znače način života.

Jer te istine i te veštine ne učimo, još ne, u školi ni na fakultetima. Naši roditelji su nas učili kako su oni znali, dali su nam sve najbolje što su mogli a prijatelji i okruženje uopšte, takođe, daju ono što oni misle da je najbolje. A šta je za nas najbolje, ono pravo, autentično naše, znamo svako od nas za sebe, samo mi. Kada naučimo da damo sami sebi ono što nam je potrebno, tada se čudesno menjaju i ljudi oko nas i okruženje i okolnosti... tada počinje čarolija. Jer, život sam po sebi, jeste čarolija kada mu mi dopustimo da nam se tako dešava. I sve oko nas je zapravo samo odraz u ogledalu onoga što smo mi. I ljudi i situacije i okolnosti su samo odraz naše unutrašnje veze sa sopstvenim bićem i našom jedinstvenom autentičnošću. Život se uči tek u realnom životu, a ove veštine i tehnike s vremenom postaju deo vas jer upravo one život

polako transformišu iz podnošljivog iskustva u čarobno putovanje.

Ono što je važna lekcija bila za mene jeste da naučim da kažem Ne. Ne s tačkom. Ne kao cela rečenica, jer Ne jeste cela rečenica kao i Da. Ne bez objašnjavanja sebi i drugima i bez griže savesti i krivice. Stvarima i aktivnostima koje mi više nisu budile radost, koje su me umarale.

Pa i nekim ljudima. Svakim takvim Ne sam sebi davala Da. Da novim idejama i učenjima, novim putovanjima, novim ljudima i iskustvima. Da autentičnoj sebi. Da svom potencijalu i Da životu.

Kažete da ste neumorni tragalac za novim učenjima i znanjima koje život mogu učiniti lepšim. Kako, onda, izgleda jedan vaš “običan” dan?

Moj običan dan je putovanje. Namera, postavljena ujutro po samom buđenju, još na jastuku, kreira čaroliju. Nekada je to putovanje samo po mojoj mašti i unutrašnjim doživljajima i osećanjima, nekada vožnja bicikla uz reku, nekada odlazak na pijacu po sveže voće i povrće i kuvanje za mene i za prijatelje.

A ponekad putovanje u drugi grad, drugu zemlju. I susreti sa ljudima.

Raduje me pomisao da svoj dan kreiram ja svojom odlukom i namerom. Da slušam znakove i ponekad potpuno odustanem od planiranog. Jer duboko verujem da sve što mi je potrebno dolazi u pravom trenutku i na pravi način do mene. Od informacija, ljudi, knjiga, poziva.

Volim da svakodnevno negujem svoje telo - zdravom hranom i kretanjem, svoj um - pisanjem i čitanjem, nekom vežbom ili interesantnim razgovorom sa prijateljima, svoje emocije - izborom muzike i misli, svoj duh svojom pažnjom i namerom. Negujem osmeh šta god da radim danas i radujem se tome. I ako rešim da baš danas obrišem podove ili operem auto, radim to s radošću jer mi to donosi lakoću.

I kada se pojave životni izazovi i problemi, prihvatim lekcije i učenja. Ponekad se i opirem, naravno, a onda u nekom trenutku sve prepustim anđelima jer verujem da se sve dešava za moje najviše dobro (čak i kad to ne vidim odmah), te da u konačnici u mom životu sve je dobro.

Otkrijte nam da li planirate pisanje neke nove knjiga?

Svi mi na neki način pišemo knjigu svog života, svojim mislima, izgovorenim (a i neizgovorenim) rečima, postupcima. Neki od nas sebi dozvole da svoju životnu priču stave na papir. Moja se knjiga već odavno piše...

Svoje iskustvo s anđelima sam s radošću podelila a neke stvari još uvek čuvam samo za sebe, mnoge već znaju moji prijatelji i ljudi koji dolaze na moja predavanja i radionice. Vraćam im se i prebiram po (o)sećanjima svakodnevno. Sada pratim znakove pored puta i kada ih prepoznam, podeliću svakako još neka svoja iskustva, učenja i radosti, svesna da samo davanjem i ja dobijam.

i c i n Ä? u P r ir

e k i n t e č za po

Potražite na www.leo.rs

SLIKANJE BUDUĆNOSTI Lujza L. Hej I Lin Lauber

Zasnovano na scenariju Rona Maraska i Brajana Šufa

Lujza L. Hej I Lin Lauber

SLIKANJE BUDUĆNOSTI Život Džonatana Pejdža pretvorio se u pakao kada je oboleo od retke bolesti zbog koje je izgubio vid. Džonatan je nekada bio uspešan slikar i grafičar, a sada živi u potpunoj tami, retko napušta stan i ljut je na ceo svet. Ali onda upozna pre vremena sazrelu jedanaestogodišnju komšinicu Lupe, i među njima se rađa neobično prijateljstvo. Njena veselost uspeva da slomi njegovu tvrdokornu spoljašnjost ispod koje se krije nežan čovek koga je zadesila tragedija. Lupe mu otvara nove vidike pokazujući mu da se u ljubaznosti, saosećanju i ljubavi krije velika moć.

Prva glava Ovo je priča o ljubavi i nadi... i o tome kako su dvoje stranaca spasli jedno drugo takoreći u poslednjem trenutku.  Još jedno vrelo julsko jutro u okrugu Mišn u San Francisku, u komšiluku u kome je sve zeleno i lepo naizgled nestalo. Više nema španskih kestenova ni pepermint žalosnih vrba iz prošlosti, a preko travnjaka je izliven asfalt crn poput sladića.

Jedini izuzetak je, izgleda, bila Lupe, koja je vozila rolere u dvorištu apartmantskog naselja. Bilo je u njoj nečeg svežeg i novog. Imala je jedanaest godina, raštimovane udove i dugačku tamnu kosu skupljenu u konjski rep. Pod izvesnim osvetljenjem posedovala je bezvremenu lepotu stariju nego što je sama bila – izgled svetice s kakve italijanske freske. A kada bi se osmehnula, na licu su joj se pojavljivale vragolaste rupice – i ponovo je postajala devojčica.

Tiho je pevušila, vozeći se po kružnom prilaznom putu u dvorištu. Osećam se dobro dok uživam u ljubavi.

Ona je izraz moje unutrašnje radosti.

Zastala je da se divi staromodnoj ruži koja se obavijala oko žičane ograde i ukrašavala je cvetovima boje kajsije.

Podigla je pogled ka prozoru na drugom spratu, na kome se, kao nekom magijom, pojavilo lice postarije žene, izborano i smeđe poput orahove ljuske. „Bako, pogledaj!“ „Sí sí. Muy bonita! Pazi na trnje“, doviknula joj je starica, ali su se reči izgubile u naletu salse koju je neko glasno pustio u stanu.

Lupe ionako ne bi poslušala njen savet. Ona je bila usredsređena samo na lepotu.

Huani Saldani to nije smetalo jer je upravo ona unuku tome naučila. To im je svima pomoglo da prežive.

Baka je okrenula leđa prozoru i vratila se u stan na drugom spratu, prepun kutija za selidbu i upornih udaraca. Stan je bio otrcan, uređaji stari, tepisi izlizani. Postariji čovek tiho je ušao noseći veliku biljku u saksiji, spustio je nasred dnevne sobe i izišao.

Udarcima čekića uskoro se pridružio još jedan zvuk, zvonjava u susednom stanu br. 206.

Grubi muški glas uspeo je da nadjača buku. „Čujem vas, čujem vas!“, povikao je i pritisnuo dugme interfona.

Vrata su se otvorila i na njima se pojavilo izduženo, besno lice visokog čoveka od pedesetak godina... Džo-

natan Pejdž. Delovao je istovremeno i otmeno i istrošeno s to svojom talasastom, prosedom kosom, poput princa kome ne ide baš najbolje u poslednje vreme. Lice mu je bilo mršavo, jagodice visoke, usne pune. Na sebi je imao skupu lanenu košulju s mrljama od paradajz-sosa i naočare sa žičanim okvirom i zatamnjenim staklima. U desnoj šaci stezao je nekoliko dolara.

Provirio je kroz prozor u dvorište. „Jesi li već ušao?“, doviknuo je.

Interfon je nastavio da zuji. „Već sam ti otvorio, pobogu!“ Jurnuo je nazad ka interfonu i ponovo pritisnuo dugme.

Glas dostavljača je zagrmeo: „Jo! Imam isporuku za...“ Džonatan ga je prekinuo; toliko je bio ljut da nije mogao da se kontroliše. U poslednje vreme sve ga je ljutilo. Ove nedelje je već planuo na čoveka koji je očitavao brojilo, dostavljača kineske hrane i čoveka koji ga je šišao jednom mesečno. Zašto? Zato što nije mogao da se pomiri s tim da zavisi od drugih i da ne može sam da iziđe iz svog bednog stana. „Jo i tebi. Pustiću te još jednom. Otvori vrata kada čuješ zujanje. Vrata su ti taj veliki metalni predmet ispred tvoje njuške“.

Pritisnuo je dugme i opsovao. Dostavljač je konačno otvorio vrata i ušao.

Lupe je prestala da se vozika po dvorištu. Stajala je i zaneto gledala u Džonatanov prozor, na kome se on čas pojavljivao, a čas nestajao.

Uporno udaranje iz susednog stana postalo je još jače. „Hoćete li već jednom prekinuti tu lomljavu?“, razdrao se Džonatan, ispustivši nekoliko novčanica na pod. „Prokletstvo!“, spustio se na šake i kolena i stao da pipa unaokolo.

Dostavljač je stigao do odmorišta i zatekao Pejdža kako pretražuje pod: „Imam paket za gospodina Pejdža“. „Znam kako se zovem, hvala lepo“, kazao je Pejdž i nastavio da pipa unaokolo dok nije pronašao i poslednji dolar. S mukom se pridigao i pružio novac dostavljaču: „Izvoli... Iznos je tačan“.

Ispod njih se začuo zvuk rolera. Lupe je ušla u predvorje i zastala u podnožju stepenica gledajući uvis. „U ovoj zgradi je zabranjeno voziti rolere!“, doviknuo joj je Pejdž. „Idi da se vozikaš po ulici. Mnogo je opasnije“.

Tek kada je uzeo novac i krenuo za Pejdžom u stan, dostavljač je uspeo da mu osmotri lice: „Prokletstvo, čoveče, nisam ukapirô. Slep si“.

Džonatan se namrštio i okrenuo je glavu: „Spusti paket na sto i uzmi drugi. Spreman je za slanje. Samo pažljivo“.

„Jo. Znam ja svoj posô“. „Jo nije reč“, zgađeno je kazao Pejdž i udaljio se.

Dok se okretao da pođe, dostavljač je progunđao: „E pa, seronja jeste“.

Potom se sjurio niz stepenice i na izlazu naleteo na Lupe. Pogledao ju je, sav očajan, kao da mu je najbolji prijatelj. „Čoveče, kakvo čudovište“. „Samo je zbunjen“. „Poznaješ li ga?“ „Ne“. Odvratila je i posle kraćeg oklevanja dodala: „Ne još“.  Lupe je živela s dekom i bakom, ali je često mislila na roditelje, koji su se vratili u Meksiko. Prošle godine su oboje izgubili posao u Sjedinjenim Državama: otac joj je radio na gradilištu, a majka je bila domaćica u staračkom domu. Pošto nisu imali isprave, ma koliko da su se trudili, nisu uspeli da nađu drugi posao.

Lupe ih je svake večeri posmatrala kada bi se vratili kući. Izbegavali su njen pogled i razgovarali prigušenim i zabrinutim glasovima. Primetila je kako prebrojavaju izlizane dolare koje su čuvali na dnu majčine ladice. Obično veselo lice njenog oca usukalo se i izbrazdalo, a majka je svake večeri smišljala nove načine da pripremi pirinač i pasulj.

Kada su izgubili tlo pod nogama, porodica je morala da odluči ko će se vratiti a ko će ostati. To uopšte nije bilo lako. Na kraju su odlučili da Lupe ostane s dekom i bakom, a roditelji da se vrate. Lupe se svaki put žacnula kada bi se setila tog užasnog razgovora. Majka ju je pozvala da dođe u dnevnu sobu onim svojim specijalnim, formalnim glasom. „Tata i ja se vraćamo. Zasada mora tako biti“.

Lupe se rasplakala i majka ju je privila u zagrljaj. „Nije to zauvek, mi amor“, kazala je potiskujući suze. „Tako je najbolje, razumeš“.

Nije joj bilo nimalo lakše što zna da ih je na to naterala besparica.

Lupe je nedostajao otac, koji je sedeo s njom dok je učila lekcije iz istorije i pomagao joj oko matematike.

Svakog jutra joj je nedostajao majčin smeh, onaj njen osmeh kojim je mogla da razvedri i najtmurniji dan.

Nedostajao joj je čak i Aksosijapan, selo u Meksiku iz kog je došla. Bilo je mnogo zelenila, prelepo i strašno siromašno. Dok su roditelji živeli s njom, retko je razmišljala o selu, ali sada kada su bili tako daleko, maštala je o bugenvilijama, obližnjoj laguni i onom osećanju topline kada bi se komšije okupile u stražnjim dvorištima

posle večere da se rashlade posle vrelog dana. Sećala se najbolje prijateljice Marije, koja je dolazila da se igraju u prašnjavom stražnjem dvorištu. Lupe bi uvek bila nastavnica ili bolničarka, a Marija učenica ili pacijent. Obe su planirale da će, kada porastu, imati uspešne karijere, za razliku od svojih majki. Maštale su o tome da pohađaju koledž, da imaju bicikle i da mogu same da odu u piljarnicu i odaberu sve što požele.

Lupe je čeznula da bar poseti roditelje i prijatelje, ali joj je baka kazala da to nije moguće. Ionako su jedva sastavljali kraj sa krajem. A osim toga, moglo se desiti da joj ne dozvole da se vrati u zemlju kada jednom iziđe.

Baka ju je podsetila da Popijevo srce ne bi podnelo nova uzbuđenja i novu tugu. Nije morala da podseća Lupe na to.

Volela je dekino iscrpljeno lice, zamagljen pogled, pužev korak. Raul Sandana nekada je bio vitalan i snažan, čovek koji je podizao domove i obarao drveće. Lupe se nije sećala tog vremena – pre nego što su mu emfizema i bolesno srce iscedili svu snagu – o tome su svedočile fotografije kojih je bilo po celom stanu. Na njima je i njena baka bila tamnooka lepotica s kamelijama u kosi.

Pozirali su u lepoj odeći – deka sa šeširom širokog oboda i u izvezenoj košulji, baka u haljini sa širokom, nabranom suknjom s karnerima. Rekao bi čovek da su najvitalniji ljudi na svetu i da nikada neće ostariti. Za Lupe su oni živeli uporedo sa starcima kakvi su deka i baka postali.

Bilo je noći kada je gotovo mogla da ih vidi kako se nameću svojim umornim duplikatima pri nejasnom sjaju iz televizora.

Druga glava Kada je osetio promaju sa stepeništa, Džonatan je shvatio da dostavljač nije zatvorio vrata za sobom, te je otišao da ih zalupi. Promaja je donela i opori miris afteršejva od limete, koji je najavio prisustvo gospodina Antunučija, vlasnika stana. Od kada je oslepeo, Džonatan je otkrio da svaka osoba ima svojstven miris, koji joj prethodi i koji je okružuje poput kakve aure. Povremeno su se u njegovom umu pojavljivale i suptilne boje. To nikada nikome nije kazao. Gospodina Antunučija ne samo da je okruživao miris limuna već ga je obavijao oblak koji je mirisao na ružu. „Kakva je to buka u stanu do moga?“ „Dobar dan, gospodine Pejdž“, izgovorio je Antunuči glasom koji je nagoveštavao da već odavno podnosi pritužbe gospodina Pejdža. „Stavljam ogradu na kadu“. „Šta će Lijevima ograda?“ „Lijevi su se odselili prošlog meseca. Izdao sam stan starijem paru. Saldanovima“. „Mora da su baš stari ako im je potrebna ograda“. „I vi ćete jednog dana biti stari“.

Džonatan je promrmljao: „Sumnjam“. „Iznajmili su stan na svega nekoliko meseci. Jedno od njih se leči u bolnici preko puta ulice“. „U toj rupi? Kaži im da tamo mogu da pokupe samo gomilu stafilokoka“. „Pokušajte da budete fini“.

Iz spavaće sobe je izišao usporeni starac vukući za sobom kolica s kiseonikom i zaputio se u hodnik. „Dobro jutro, gospodine Saldana“, pozdravio ga je Antunuči. „Dobro jutro“, uspeo je da procedi starac pre nego što se vlažno zakašljao. A u stanu iza njega neko je pojačao muziku.

Džonatan je odmahivao glavom dok se vraćao u svoj stan: „Neka mi je Bog na pomoći“.

Antunuči je promrmljao: „I te kako ti je potreban“.

Lupe, koja je do tada provirivala kroz vrata stana Saldanovih, sada se izvezla na rolerima i zagledala u pločicu na Džonatanovim vratima. „To je Džonatan Pejdž, najnesrećniji čovek na svetu“, kazao je gospodin Antunuči.  Džonatan nije oduvek svadljivi slepac, koji se otresa na kom­šije i dostavljače. Nekada je o njemu pričao ceo grad, bio je uspešan umetnik i pripadao je krugu privlačnih, šik mladića. Priređivao je izložbe u Njujorku, Los Anđelesu i evropskim prestonicama. Imali ste utisak da njegova fotografija ne silazi s modnih stranica Njujork tajmsa. Osmehivao se na zabavama, otvaranjima izložbi, uvek i svuda bio je zgodni kicoš u prvom planu. Njegova kratka biografija pojavila se u LA tajmsu i Čikago tribjunu.

Toliko se bio navikao da ga intervjuišu na televiziji da ga na kraju više nije hvatala nervoza.

Obogatio se i postao slavan zahvaljujući otiscima i reprodukcijama svoje najpoznatije slike Razigrana skitnica. Trudio se da ga ne zavedu pažnja i pohvale, ali su mu se one ipak uvukle pod kožu. Prvo se navikao na njih, a onda je ubedio sebe da ih zaslužuje. Trošio je novac istom brzinom kojom ga je zarađivao. Kupio je srebrni jaguar i stan na Aveniji Medison, golubljesive džempere od kašmira i kapute podstavljene krznom.

Otuđio se od roditelja i sestre... Izgovorene su reči koje nikada neće moći da budu povučene. A kako nije imao drugih bliskih rođaka, okružio se prijateljima i drugim umetnicima. Dan zahvalnosti provodili su u Aspenu, a Božić na Karibima. Toliko često su leteli na Havaje da je Džonatan na kraju kupio kuću u Maui, na samoj plaži, jednu od tri koje je imao kada je bio na vrhuncu bogatstva i moći.

Pretpostavljao je da će sve to trajati doveka. Stari novac stvaraće novi, broj nekretnina će rasti, isto kao i broj prijatelja. Izgled je uvek mogao da popravi malim hirurškim zahvatima.

Ali došla je i ta sudbonosna godina kada je sve počelo da se menja.

licu i jednu cigaru dnevno. Kakva je svrha ovakvog života, pitao se.

A najviše od svega ga je brinulo to što ne pronalazi odgovarajući odgovor. 

I na kraju se sve srušilo.

Prijatelji su stali da se razboljevaju i umiru jedan za drugim od virusa o kome niko ništa nije znao.

Imao je utisak da njegovi prijatelji, ti zgodni mladići izvajanih obraza i guste svetle kose, blede i pretvaraju se u duhove istom brzinom kojom je Džonatan u stanju da ih naslika. Odlazili su u bolnice, iz kojih više nisu izlazili. Umesto na žurke, odlazio je na sahrane, sablasna mesta koja su vonjala na ljiljane. Stajao je u pozadini i posmatrao porodice iz drugih mesta... Kentakija i Misisipija... kako prilaze izgubljenim sinovima, tako strašno naričući da su slamali srca i najtvrdokornijih ljudi. U pitanju su bili momci koji su odlazili od kuće da bi postali pevači i glumci. S njihovom smrću okončao se i život za koji je Džonatan mislio da će trajati doveka.

A onda je i Džonatan oboleo od degenerativne bolesti koja mu je ukrala vid u roku od nekoliko meseci.

Počelo je tako što više nije mogao da čita novine, potom jelovnike u restoranima. Zatim je uhvatio sebe da izbegava da slika, ne zato što nije imao ideja, već zato što mu je bilo teško da razabere linije koje bi povukao. Kada je agent shvatio da više nije u stanju da stvara i kada se to pročulo u umetničkom svetu, pažnja kojom su ga do tada obasipali istog časa je prestala.

Bio je slep! Po njegovom mišljenju, to je gore od smrti, posebno za vizuelnog umetnika. Postao je nevidljiv i hendikepiran. Preko noći je postao usamljenik koji živi u iznajmljenim sobama i kome je potrebna pomoć gotovo u svemu.

Ogorčenost koja je počela da se nastanjuje u Džonatanu tokom te umiruće sezone nikada se nije povukla. Od tada su mu usta stalno puna žuči. Sve mu smeta: neželjeni telefonski pozivi, televizijske reklame, otvaranje bočica s lekovima. Bilo je noći kada bi, ležeći u krevetu, morao da podseća samog sebe da je nekada vodio drugačiji život jer je iz tog vremena preostalo svega nekoliko svedoka.

Kako je završio ovde, u ovoj bučnoj trećerazrednoj zgradi koju naseljavaju ilegalno doseljeni stranci i narkodileri? Razmišljao je o tome šta bi rekli njegovi prijatelji da ga sada vide kako plaća dostavljaču koji mu donosi jeftinu kinesku hranu.

U poslednje vreme gotovo da nije mogao da natera sebe da iziđe iz stana, osim kada bi sedeo ispred vrata i pušio male uvezene cigare, koje su predstavljale jedno od malobrojnih preostalih zadovoljstava.

Svakodnevni život mu se sveo na krevet, kupatilo, sto-

Lupe je razmišljala da je prava sreća što voli stare ljude jer je upravo s njima trenutno provodila najviše vremena. Deka i baka bili su njeno najvernije društvo. Igrala je herca s dekom posle večere i slušala bakine priče do kasno u noć.

Sve ih je već znala. Jedna od njih bila je o tome kako su se njeni baka i deka upoznali na seoskom plesu. Bio je to sastanak naslepo. Deka je ušao sav prašnjav od celodnevnog rada na putu, a baka nije htela da razgovara s njim dok nije otišao kući, presvukao se i oprao kosu.

Bila je tu i priča o tome kako se rodila Lupina majka.

Prvo je izišla zadnjica pa sve ostalo. Porođaj je trajao ceo dan i celu noć i baka je jedva to izdržala. Već je bila pozvala sveštenika i preklinjala Boga da je odvede na nebo.

Bilo je tu i priča o muževima koji bi zastranili, ali bi se vratili kući. A one koji se ne bi vratili snašla bi strašna kazna (Bog bi ih kaznio, govorila je baka), izgubili bi nogu ili bogatstvo ili bi preko noći oćelavili. Lupe nikada nije bilo dosta tih priča o časti i zapleta punih sukoba.

U pričama njene bake dobro je uvek na kraju pobeđivalo. U tim pričama niko nikada nije umro. Umirali su kasnije, po završetku priče. Lupe ih je volela jer su joj podizale moral. Osećala se bolje posle njih, što je njena baka i te kako dobro znala.

Dekini i bakini prijatelji bili su i njeni prijatelji... Stara gospođa Gonzales, kestenjaste kose, dolazila je tapkajući s dva štapa iz stana 102 da im donese sveže tortilje i komšijska ogovaranja. Gospodin Santana iz stana 109 nedavno je izgubio ženu i dolazio je na doručak da bez reči lije suze u šolju s belom kafom. Govorio je da mu je najviše nedostajala upravo u tim trenucima. Dekina i bakina vrata bila su za sve otvorena i Lupe je često bila ta koja je dočekivala starce. Volela je njihovu iskrenost i izborana lica i to što uvek govore istinu.

Ali to ne znači da nije čeznula za prijateljicama svojih godina. Naročito u školi, jer još nije pronašla grupu koja bi je prihvatila.

Hispano devojčice u njenoj školi delovale su starije od Lupe, koja je i dalje držala plišanu životinju u ormaniću i nije počela da nosi brushalter. Te devojčice su se prezrivo odnosile prema njoj kada bi se uopšte udostojale da je primete. „Lupe je još beba. Je li tako, Lupe?“, pitala je jedna od najbezočnijih devojčica po imenu Rita kada je Lupe prošla pored grupe koja je u hodniku pravila balone od žvakaćih guma.

365 svakodnevnih afirmacija

Lujza L. Hej

DEJVID POND

ČAKRE e k i n t e č o Za p Dovedite svoj život u ravnotežu iznutra Možda mislite da su drugi ljudi ili nasumični događaji odgovorni za teške situacije i emocije koje doživljavate. Ova knjiga će vas ubediti da unutrašnju neravnotežu ne izazivaju situacije u spoljašnjem svetu, već vaša neuravnoteženost stvara situacije koje ometaju osećanje dobrobiti i mira.

Knjiga Čakre za početnike objašnjava kako da usaglasite svoju energiju na mnogim nivoima i postignete ravnotežu iznutra. U svakodnevnim uslovima, naučićete kako deluju sedam telesno-duhovnih energetskih vrtloga nazvanih čakre. Praktične vežbe, meditacije i moćne tehnike za rad sa protokom energije pomoći će vam da prevaziđete neravnoteže koje blokiraju vaše duhovno napredovanje.

PREDGOVOR Svi želimo iste stvari u životu – sreću, ispunjenje, zdravlje, dobrobit i zadovoljavajuće veze. To ne bi trebalo da bude tako teško – sve deluje krajnje jednostavno. Ali na tom putu znaju da se ispreče razne stvari. Takav je život.

Znamo kada smo neuravnoteženi – u stanju smo to da osetimo! Ali šta da uradimo povodom toga?

Stalno nas uče kako da razvijemo veštine potrebne da se uklopimo. Pretpostavlja se da ćete biti srećni ako vam je sve potaman u spoljašnjem svetu. To je „trčanje pred rudu“. Moramo da naučimo da budemo srećni i ispunjeni na unutrašnjem nivou, jer će se tada srediti i naš spoljašnji život, kao odraz unutrašnjeg sveta. Potrebne su nam mape za rešavanje ovih pitanja i ostvarivanje prava koja smo stekli rođenjem. Čakre mogu da vam obezbede jednu takvu mapu za aktiviranje različitih nivoa životnog iskustva i njihovo uravnoteživanje. Čakre su vrtlozi energije smešteni neposredno ispred kičme i raspoređeni od trtične kosti do temena. Čakre su

mapa vašeg unutrašnjeg sveta – vašeg odnosa sa samim (samom) sobom i tim kako doživljavate energiju. Život je energija. Ista sila koja protiče kroz sveukupnost života protiče kroz vas. To je mana – dah – prana, či (ki) života. Čakre stupaju u međusobno dejstvo sa ovom univerzalnom silom života i oživljavaju različite aspekte vašeg života, od univerzalnih preko individualnih koji vode u zemlju, i nazad.

Već dugo razumemo čakre i to naše razumevanje datira iz drevne Indije i hindu jogija. Ali ne morate biti jogi da biste imali koristi od njihovih shvatanja. Taj drevni model izdržao je probu vremena zahvaljujući svojoj autentičnosti i primenjivosti. Svi tragači koji slede put na kraju postanu svesni čakri zbog njihove univerzalnosti.

To nije intelektualni model, već iskustveni. Ovo nije samo nešto što treba proučiti – to je vaša energija! To je nešto s čim se treba poistovetiti – to su vaše čakre.

One već deluju na ovom ili onom nivou. Upoznajte čakre u sebi, ali ne na ovim stranicama. Ovo nije materijal koji treba učiti napamet... Zadajte sami sebi zadatak da

identifikujete svaki od ovih centara u sebi, shvatite to kao izazov.

Put koji sam ja prešao otkrivajući čakre i njihovu vrednost u vlastitom životu bio je prilično zaobilazan. Tokom odrastanja sportovi su mi išli od ruke i veliki deo mog ranog identiteta vrteo se oko toga, bar je to bio slučaj sa mojim spoljašnjim identitetom. To mi je donelo priličnu popularnost i prihvatanje. Ali sam zato u sebi bio u haosu.

Imao sam ogroman unutrašnji svet, ali ga nisam razumeo.

Nisam imao referentni okvir.

Odrastao sam u uverenju da nešto sigurno nije u redu jer moj unutrašnji svet uglavnom nije bio usaglašen sa mojim spoljašnjim svetom, a i razmišljao sam o stvarima kojima se spoljašnji svet nikada nije bavio. Bio sam zabrinut za svoju mentalnu dobrobit, ali sam uspevao to da sakrijem.

Otišao sam na koledž jer sam želeo da postanem učitelj. I tamo su me prihvatili zbog onoga čemu sam težio. Međutim, u mom unutrašnjem svetu zavladala je još veća pometnja. Sledio sam sve korake koji je trebalo da dovedu do sreće, ali sam i dalje bio zbunjen.

Pozvao sam astrologa zbog sestre i ona mi je prvi put pročitala horoskop kada mi je bilo dvadeset godina. To je bila veoma srećna okolnost. Svetla su se upalila: pronašao sam reference koje su se odnosile na moj unutrašnji svet a koje se nisu zasnivale na patološkom modelu. Astrologija mi je dala mapu za moj unutrašnji svet i prvi put imao sam zdravu referencu za ovaj deo mog karaktera. To me je nagnalo da krenem u duhovnu potragu tokom koje sam doveden do knjige Rama Dasa Be Here Now, koja mi je otkrila nove zdrave modele mog unutrašnjeg sveta. Prestao sam svoj unutrašnji svet da smatram izvorom meteža i on je za mene postao predivno bogatstvo. Naveden sam da proučavam čakre, kao i većina ljudi na putu samootkrovenja. O njima slušate na svom putu buđenja.

To je bilo pre skoro trideset godina i od tada stalno imam posla sa čakrama. One stalno imaju nekakve zahteve. Uvek je od koristi imati mapu dva nivoa bića: prvi pokazuje šta radite u spoljašnjem svetu; a drugi gde ste u sebi dok radite to što radite.

Na prvom nivou perete sudove. Na drugom nivou postavljate pitanje gde ste u sebi dok perete sudove? Jeste li ljuti, iznervirani, savesni, odsutni umom, smireni, puni poštovanja? Mogućnosti su praktično neograničene. Koliki broj potencijalnih mesta na kojima možete biti u sebi dok obavljate taj jedan jedini posao! Tome se čakre obraćaju, mestu na kome ste u sebi dok radite to što radite.

Konačno sam završio za učitelja, ali sam se osećao krajnje ograničen u obrazovnom sistemu. Morao sam da istražujem izvan tradicionalnih zidova obrazovanja. Preselio sam svoju mladu porodicu na Havaje i živeli smo u komuni u kojoj je Univerzitet univerzuma obezbeđivao

mnoštvo obaveštenja za posmatranje života izvan tradicionalnih verovanja. Postao sam astrolog i strastveni proučavalac mističnog puta.

Preselili smo se u centralnu državu Vašington, osnovali drugu komunu i otvorili restoran, nastavili da proučavamo alternativne stilove života. Sredinom tridesetih, poželeo sam čvršću rešetku na kojoj bih testirao metafizička uverenja kojima sam se rukovodio u životu i bio sam spreman da se vratim na akademiju i upišem master studije. Opredelio sam se za Program pojedinačnih studija i na kraju sam stekao zvanje magistra eksperimentalne metafizike na Univerzitetu Centralni Vašington.

Tražili su od mene da dobijem dozvolu od svog komiteta za kurs koji sam kreirao. Pomogli su mi da osmislim studije u skladu sa akademskim standardima univerziteta. Kreirao sam kurseve „Jungovska psihologija i metafizika“, „Netradicionalno lečenje“, „Ja-Đing“ i „Modeli svesti“.

U svojim tezama upoređivao sam astrološke natalne karte sa tradicionalnim testovima ličnosti (Stenford, MMPI, Mejers-Brigs, itd). Izveo sam eksperiment kojim sam pokazao da astrolozi mogu da koriste natalne karte, jer se one u potpunosti podudaraju sa upitnicima za određivanje ličnosti koje pojedinci popunjavaju, kao i sa njihovim tačnim horoskopom. Nadao sam se da ću nekako uspeti da utrem put poštovanju naučne zajednice prema metafizičkim studijama.

Po dobijanju zvanja, ohrabrili su me da upišem doktorat iz kreiranja naučnih testova za merenje metafizičkih principa. Međutim, iako sam očigledno bio uspešan u uvođenju metafizike na univerzitet, počeo sam da uviđam ludost tog braka između metafizike i nauke.

Njihove premise su različite. Metod naučnog ispitivanja vodi do osmišljavanja eksperimenta koji isključuje sve uticaje, osim onih koje ispitivač kontroliše.

Uvideo sam da je naučni, akademski deo našeg uma ograničen kada treba da istražuje metafizičke aspekte života. Nauka ima svoje mesto, ali shvatio sam da je treba ostaviti po strani ako želite da istražujete svoje metafizičke stvarnosti. Ona ignoriše sve što se ne može izmeriti ili dokazati – to je njen filter. Iskustva unutrašnjeg sveta na mogu se izmeriti ili dokazati, ali se s njima srećemo svakog dana.

Svi mi imamo unutrašnji svet – nemojte sumnjati u svoja iskustva samo zato što nauka ne može da ih dokaže. Vaša unutrašnja iskustva ne bi bila uzeta u obzir ni na sudu. Ponovo je u pitanju pogrešan filter. Morate kultivisati mističnu stranu svog karaktera, verovati svojim iskustvima, biti uz svoj pravi duh i ne suditi o sebi prema spoljašnjim standardima. Nema većeg autoriteta za odnos sa energijom od vas samih. To je krajnje lična stvar, tako da sve što je ovde napisano manje je važno od onoga šta to evocira u vama.

Razumevanje čakri je jedan od najefikasnijih načina za pristupanje raznim nivoima svesti koji su vam dostu-

pni. To je jednostavan sistem za razumevanje, ali je istovremeno i veoma dubok, pravi vodič za unutrašnji svet.

Vi ih već doživljavate. Čakra model omogućava vam da identifikujete tip energije koju doživljavate: opstanak, zadovoljstvo/seksualnost, moć, ljubav, kreativnost, intuicija i duhovništvo. Svaki od ovih sedam nivoa energije oživljava jedna od sedam čakri.

U ovoj knjizi predstaviću vam tradicionalni model za razumevanje i potom ću ga proširiti. Iskoristiću čakra model kao šablon i on će mi obezbediti građu za istraživanje. Takođe ću sebi dozvoliti da budem kreativan i ta kreativnost zasnivaće se na godinama izučavanja, kako bih otišao dalje od tradicionalnog načina korišćenja čakri. Očekujem da svaki čitalac drugačije reaguje i to je dobro. Ne predstavljam dotične ideje kao da su apsolutne istine, već kažem da su to „ideje u razvoju“ i u slučaju da doživite nešto drugo, a ne ono što ja predstavim, podstičem vas da nastavite da sledite vlastitu istinu. U tome i jeste cela stvar: pristupiti neposrednom vlastitom iskustvu različitih centara svesti.

Pokušajte i vaše neposredno iskustvo potvrdiće punovažnost svoje vrednosti kao vodiča za sagledavanje životnih iskustava. Od koristi je da u svakom trenutku znate sa kog nivoa svesti operišete. To vam daje mapu za aktiviranje i doživljavanje drugih nivoa svesti. Kada se u vašem životu jave problemi, izazovi i poteškoće, čakra model će vam pomoći da identifikujete izvor sukoba u sebi. Svi tragači na putu na kraju shvate da je identifikacija izvora u sebi ključ za oslobađanje jastva.

Ideal je postizanje elastične svesti: slobodno se kretati kroz sveukupnost vlastitog bića; potpuno uroniti u značenje ličnog života i lekcije ove inkarnacije sa mogućnošću uzdizanja iz svog odvojenog jastva da biste iskusili lepotu povezanosti sa kolektivnim pitanjima i božanskim.

U ovom istraživanju čakri usredsrediću se na sedam glavnih tradicionalnih čakri. Danas se mnogo nagađa da li čakre izvan ovih sedam tradicionalnih mogu postati dostupne. U ovoj knjizi ostaviću po strani to gledište i isključivo ću se usredsrediti na klasičnih sedam.

Uvod Čakre: energija života Život je energija, a čakre su povezane sa energijom. Univerzalna životna sila cirkuliše kroz nas i donosi nam životno iskustvo. Čakre su skladišta i transmiteri univerzalne energije, i svaka od čakri predstavlja određene frekvencije unutar univerzalnog. Čakre su u međusobnom dejstvu sa poljem elektromagnetne energije i transformišu to u energiju koja nas održava u životu. Čakre su provodnici kroz koje protiče univerzalna energija. Lično to osećamo kao da iz zemlje stiže do nižih

čakri, a iz njih u više, ali to kretanje nije linearno – ono je ciklično i teče u oba smera.

Uporedite to sa delovanjem fotosinteze u biljnom svetu. Biljka upija sunčevu energiju i oživljava je. Energija biva odvučena u korenje koje izvlači hranljive materije iz zemlje. Energija se potom penje u biljku i na kraju se ispoljava kao cvetanje – energija transformisana u lepotu i vraćena svetu. Isto je i sa nama. Upijamo sunčevu energiju, ona biva odvučena do korena našeg bića, izvlači iz zemlje i potom se penje – i na kraju se manifestuje kao procvat našeg bića i biva vraćena u svet. Dok radimo na našoj svesti, ona se sve više pretvara u izraz lepote. Čakre su vrtlozi suptilne energije smešteni duž kičme, od osnove do krune. Svaka od ovih sedam glavnih čakri nudi drugačije viđenje života ili bilo koje situacije. Ista stvar, doživljena sa različitih nivoa svesti, poprima sasvim nova značenja. Posmatrajte kičmu kao okno lifta, a čakre kao različite spratove sa kojih možemo da iskusimo život.

Dok se penjete sa jednog sprata svesti na drugi, vaša perspektiva se širi.

Ili zamislite čakre kao sedam spratova zgrade. Kada ste u prizemlju i gledate kroz prozor, pogled se i te kako razlikuje od pogleda sa bilo kog drugog sprata. Na svakom narednom spratu pogled se sve više širi. Idealno je imati čiste prozore na svakom spratu kako bi pogled bio najjasniji. Uverenja mogu da zamagle prozore i morate biti spremni da uputite izazov postojećim uverenjima da biste ih oprali.

Na svakom narednom spratu vaša percepcija se širi jer postajete svesni šire stvarnosti koja uključuje prethodne spratove percepcije, kao i vidik izvan prethodnog perceptivnog kapaciteta. Cilj je jasna percepcija: čisti prozori, a ne zamagljeni uverenjima koja uslovljava kultura. Dok razmatrate svaku čakru ponaosob, razmišljate o tome kako se svaka od njih manifestuje u vašem životu. Čakre određuju način na koji koristite energiju. One su baterije za različite nivoe životne energije. One primaju, skladište i istiskuju energiju u međusobnom delovanju sa univerzalnom životnom silom. Sloboda kojom energija može da protiče napred-nazad između vas i univerzuma je u direktnoj vezi sa sveopštim zdravljem i dobrostanjem koje doživljavate.

Svaka blokada ili restrikcija primanja ili ispoljavanja ove životne energije imaće za posledicu kvar u organizmu kao celini, i to će se odraziti kroz bolest, nelagodnost, nedostatak energije, strah ili emocionalnu neuravnoteženost. Kada se upoznate sa sistemom čakri, kada otkrijete kako radi i kako bi trebalo optimalno da radi, možete nazreti vlastite blokade i restrikcije i razviti direktive za raspetljavanje onog što je zapetljano. Pod blokadom podrazumevam restrikciju, jer bi potpuna blokada dovela do odvajanja od univerzalne životne sile, to jest fizičke smrti.

dr Alberto Viloldo

Prosvetljenje

dr Alberto Viloldo

Prosvetljenje Šamanski način isceljivanja Život nas poziva da prođemo kroz proces inicijacije, čineći to na različite načine − mogućnost ljubavi, gubitak roditelja ili prijatelja, rođenje deteta ili suočavanje sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Do istinske inicijacije dolazi kada se suočimo sa izazovima u svom životu i doživimo duhovno ponovno rođenje − prosvetljenje.

Predgovor Osećaj beskonačnosti Proveo sam mnogo godina na Andima i u prašumama Amazonije proučavajući čuvare domorodačke mudrosti i beležeći njihove prakse isceljivanja. Iako su ti muškarci i žene šamani, ove čuvare mudrosti nazivaću tradicionalnim nazivom laike da bih ih razlikovao od travara, babica i iscelitelja. Na početku sam želeo da shvatim na koji način njihova duhovna medicina pomaže ublažavanju niza bolesti sa kojima se čovečanstvo danas susreće. Bilo mi je potrebno mnogo godina da bih razumeo da šamani ne veruju u model bolesti kakav mi na Zapadu primenjujemo. Po njima svaka bolest ima duhovni uzrok, a manifestuje se kroz suptilna tela − kroz naše energetsko telo, naše emocije, misli i na kraju kroz naše fizičko telo. Po shvatanju šamana, fizički i emocionalni problemi daju nam priliku za inicijaciju i ponovno duhovno rođenje u novi način življenja. Ako se propusti prilika za inicijaciju, drugi poziv za buđenje može da se pojavi u obliku još teže bolesti.

U ovoj knjizi otkrićete da je najefikasniji način da se uspešno suočite sa fizičkim i emocionalnim problemima zapravo taj da se podvrgnete svetoj inicijaciji koja vodi

do smrti starog sopstva, ponovnog rođenja i prosvetljenja. Prosvetljenje nije neko dostignuće koje je teško dohvatiti, do kojeg se dolazi posle mnogo godina sedenja na jastučiću za meditaciju ili nešto što vas iznenada zadesi. Većina šamana odbacuje ovo kao plod religioznih fantazija ili kao pokušaj da se odloži za neku daleku budućnost ono što je već danas dostupno. Prosvetljenje nije ni puko shvatanje prirode dobra i zla jer, u metafizičkom smislu, ni jedno ni drugo ne postoji. Za šamane je prosvetljenje niz buđenja i uvida koje doživljavamo. Ova prosvetljenja su deo našeg razvojnog puta i dok se penjemo na sve više nivoe, ne odbacujemo nijedno od njih.

Prevazilazimo ih, uključujemo i izdižemo se iznad prethodnih nivoa razumevanja i svako naredno prosvetljenje uključujemo u svoje na taj način integrisano sopstvo.

Prosvetljenje vam pomaže da steknete veće razumevanje svog životnog putovanja, oslobađa vas od emocionalne patnje i daje vam svest o istinskoj prirodi stvarnosti.

Može doći i do emocionalnog i fizičkog isceljenja, a moglo bi da vam se desi, kao što je to slučaj sa mnogim šamanima, da razvijete moć isceljivanja drugih, čitanja znakova sudbine u prirodi i neustrašivog suočavanja sa smrću. Za šamana, prosvetljenje nije samo unutrašnje stanje svesti.

Naime, svoje darove morate da iznesete u svet u obliku saosećanja, hrabrosti i poniznosti − a to su u današnje vreme retke osobine. U postšamanističkim društvima, prosvetljenje se nazivalo različitim imenima − samadhi, blaženstvo i izuzetno je slično hrišćanskom konceptu milosti. Mnoge religije podučavaju da milost može da se dobije samo od Boga, kao što se, recimo, desilo svetom Pavlu kad je na putu za Damask doživeo preobraćanje, ili proroku Muhamedu, kada je dobio „Kuran“ od anđela Gavrila. Po tim tradicionalnim shvatanjima, naučeni smo da verujemo da nije moguće steći milost sopstvenim trudom. Ipak, da li je to zaista tako?

zaista zdrav, autentičan i originalan život. U stanju smo da stvorimo novo telo koje skladno stari, isceljuje se i umire. Prosvetljeni smo.

Laike su intuitivno slutili ono što naučnici koji se bave proučavanjem mozga danas otkrivaju: prosvetljenje je urođena sposobnost mozga, a ne samo poklon koji dobijamo od neke više sile. Mada je zaista bilo moguće istinu i znanje na neki misteriozan način dobiti direktno od Duha, laike su otkrili da mogu da postignu prosvetljenje uspešnim prolaženjem kroz određene inicijacije u tajne života. Postoji sedam životnih prelazaka koje svi doživljavamo: rođenje, postajanje muškarcem ili ženom, prva ljubav, sklapanje braka, roditeljstvo, mudrost i smrt. Da bismo ovo doživeli kao inicijacije, moramo da se suočimo sa svojim unutrašnjim demonima i pobedimo ih, spoznajući svoje jedinstvo sa svetom i to da je naša dužnost da budemo čuvari celokupnog života.

Možda je sve ovo samo puko sanjarenje. Moje naučno obrazovanje naučilo me je da je materija tokom „Velikog praska“ proizašla ni iz čega i da život sumorno i tiho napreduje ka hladnoj smrti kraja sveta. Godinama sam verovao da je objašnjenje naučnog materijalizma jedino ispravno. Ipak, posle svoje inicijacije i pošto sam osetio beskonačnost, zaključio sam da mi se više dopada da se nalazim u društvu vizionara − muškaraca i žena koji znaju da je njihova sudbina da sanjajući stvaraju svet.

Nadam se da ćete nam se pridružiti!

Samo prosvetljenje donosi potpuno isceljenje. Šamanski iscelitelji u svojoj kosmologiji ne razlikuju karcinom, dijabetes ili srčanu bolest. Oni ova stanja, kao i ostala njima slična, shvataju kao simptome duhovne bolesti − gubitka svetog osećaja jedinstva sa univerzumom i zanemarivanja sopstvene uloge u stvaranju sveta. Laike veruju da ne postoji razlika između smrti izazvane napadom jaguara i smrti izazvane napadom mikroba. Smrt koju su izazvali mikrobi Zapadnjaci smatraju bolešću, a ako vas pojede jaguar, to se smatra nesrećnim slučajem i malerom. Laika zna da mora da bude u svetom odnosu i sa jaguarima i sa mikrobima zato što će ga u suprotnom i jedni i drugi doživeti kao večeru. Uz to zna i da mora da učestvuje u sanjanju sveta i njegovom stvaranju ili da nastavi da ponavlja košmare iz istorije i bude primoran da prihvati svet koji sanjaju drugi ljudi.

U različitim religijama prosvetljenje je prikazano kao nešto što za obične ljude predstavlja gotovo nemoguće dostignuće. Laike, naprotiv, veruju da je prosvetljenje moguće za sve koji su spremni da hrabro krenu na put inicijacije. Mape koje su potrebne za snalaženje na tom putu iscrtali su veliki učitelji, uključujući Hrista i Budu, ali mi moramo da želimo da krenemo putem inicijacije, kao što su to učinili svi veliki učitelji. Kada to uradimo, postajemo istraživači i pioniri. Oslobađamo se svog genetskog i psihološkog nasleđa − svih onih karakteristika koje nas čine sklonim da živimo i umremo na određeni način. Tek tada možemo da počnemo da uobličavamo

Da li je naš mozak programiran za prosvetljenje?

Zbog evolucijskog putovanja od materije do uma, do duše, pa do duha − pri čemu svaki korak prevazilazi i obuhvata onaj prethodni − mislim da bi prosvetljenje moglo da bude sila vodilja svojstvena prirodi. Najpre neki usamljeni pojedinac poseže za nebesima i dodiruje beskonačnost, a onda ga sve više i više nas sledi, sve dok celo čovečanstvo ne otkrije svoju transcendentalnu prirodu.

Dr Alberto Viloldo Poglavlje 1 Inicijacija kao prosvetljenje Treća nedelja u Amazoniji. Sve je vlažno. Sklonio sam svoje omiljeno nalivpero i počeo da pišem olovkom. Pokušao sam da pročitam ono što sam juče napisao, ali sam ugledao samo plavičastu mrlju na stranici.

Sunce se probija kroz krošnje drveća, a kapi rose na paukovoj mreži ispred mene blistaju kao dragulji. Priroda me jutros uči da je smrt od ključne važnosti za život zato što ga hrani. Jedan pauk u dolini Amazona prede srebrnkastu čauru oko svog plena koji uzalud pokušava da se oslobodi. Ulovio je tog jutra noćnog leptira, pa sada ide brzo tamo--amo ispredajući niti i vezujući svoju žrtvu, nalik Liliputancima koji užurbano vezuju Gulivera svojim majušnim konopcima. Kad čvrsto uveže svoju žrtvu, pauk u nju ubrizgava otrov koji dovodi do razgradnje mekih tkiva i pretvara ih u tečnost, a onda pauk počinje da isisava život iz svog plena. On ima nekoliko takvih „obroka“ uskladištenih u svojoj mreži. Svaki put kad mu je potrebna hrana, on hranilicom nalik igli probuši čauru sa plenom i pojede belančevine koje fermentišu u njoj. Posle jela, ostanu samo prazne ljušture koje su nekada bile noćni leptiri s plavim krilima ili žuti bumbari. „Pauk je jedini koji se ne zaplete u mrežu“, rekao je don Antonio.

Pogledao sam u oči tog starog Indijanca, koji je bio moj vodič i učitelj. „To je svet u kojem živiš, prijatelju moj, svet predatora i plena, u kojem ljudi isisavaju život jedni iz drugih. Postoji i drugi svet, svet stvaralaca, o kojem ti ništa ne znaš.“

Ja živim u svetu predatora? Ili je to svet plena, u kojem sam zarobljen, pojeden, bespomoćan?

Don Antonio je znao da se osećam kao da vodim iscrpljujuću bitku sa životom i da se nadam da ću pronaći odgovore ovde, u dolini Amazona. „Ti želiš da pobegneš na neko vreme, a onda se vratiš u svoj svet i pobediš svoje neprijatelje“, rekao mi je. „Ali, moraš da ih pobediš ovde zato što su oni u tebi.“ Dnevnik Reka Maranjon, Peru Postoji sedam velikih inicijacija koje svako ljudsko biće mora da prođe. To su inicijacija rođenja, postajanja muškarcem ili ženom, prve ljubavi, sklapanja braka (a ponekad i razvoda), roditeljstva, mudrosti i smrti. Moguće je da vi nećete proći sve te inicijacije u biološkom smislu ili u uobičajeno životno doba. Tako, recimo, neki ljudi nikada ne sklope brak ili ne dobiju decu. Ipak, svako od nas, bez obzira na pol i kulturu, mora da u mitskom smislu prođe te inicijacije bar jednom. Ako nemate sina ili ćerku, možda ćete napisati knjigu ili ostvariti kakav drugi kreativni projekat koji će biti vaše „dete“, zbog čega morate da naučite kako da budete roditelj. Ponovo ćete se „roditi“ kada počnete da živite u nekom drugom gradu ili promenite posao, a delovi vas metaforički će „umirati“ kada budete doživljavali gubitke i promene koje život nosi sa sobom. Inicijacije su neizbežne. Ako pružate otpor inicijaciji, univerzum će se pobrinuti za to da vas na neki drugi način suoči sa završetkom određene životne etape. Otpor je uzaludan.

Svaka inicijacija daje vam priliku za prosvetljenje, odnosno nudi mogućnost za buđenje vaše božanske prirode, identifikovanje sa svetom stvaralaca – doživljavanjem milosti i oslobađanjem od sveta oskudice i surovog, predatorskog postojanja koje većina čovečanstva trpi. Ako propustite neku od inicijacija, vaše zdravlje i emocionalno stanje biće ugroženi. Tako, na primer, ako ne prođete inicijaciju braka, možda nećete biti u stanju da ostvarite istinsku bliskost sa partnerom nakon što romantika izbledi. Ako propustite inicijaciju postajanja muškarcem, možda ćete postati puer aeternus, „večiti dečak“ i celog života sakupljati „igračke“. Psihologija nam kaže da, ako želimo da razrešimo ove situacije, moramo da shvatimo traume koje smo doživeli kao dete ili to da su nas naši disfunkcionalni roditelji naučili nezdravim oblicima ponašanja. Ipak, seciranje prošlosti predstavlja zamku. Šaman zna da će fokusiranje na prošlost samo još više utvrđivati naše povrede zato što ćemo početi da verujemo da su dramatične lične priče − tragične ili herojske − koje pričamo o svojoj prošlosti zapravo ono što mi danas jesmo.

Do potpunog isceljenja može se doći tek kad se uspešno prođu sve inicijacije sa kojima nas život suočava.

U narednim poglavljima moći ćete da utvrdite koje ste inicijacije propustili, pripremite se da se hrabro suočite s njima i, kad vas kolo sreće bude sledeći put izabralo, spremno odgovorite na njihov skriveni zov.

Naše neisceljene emocije Inicijacija nam daje mogućnost da iscelimo svoje emocije. Sva drama i patnja u našem životu potiču od naših neisceljenih emocija, koje stvaraju naša uverenja o tome kako svet funkcioniše. Šaman zna da, ma kakva da su vaša uverenja o prirodi stvarnosti, univerzum će vam uvek dokazati da ste u pravu. Ako osećajući nelagodnost krenete uveče u šetnju po šumi, čućete zloslutno pucketanje grančica u blizini. Ako verujete da će se svaka veza koju uspostavite završiti katastrofalno, verovatno i hoće. Ako ste ubeđeni da nikada nećete uspeti u poslu, nećete. S druge strane, pozitivna uverenja pomažu vam da uvek vidite čašu kao dopola punu. Ako verujete da zaslužujete da budete srećni, sreća će vas pronaći čak i u teškim okolnostima. Ako verujete da je šuma bezopasna i lepa, takva će i biti.

Naše neisceljene emocije predstavljaju izvor duboko ukorenjenih verovanja koja nam ukazuju na to da je neka situacija problem koji ne možemo da promenimo.

Bićemo u stanju da rešimo svaki problem u životu − počevši od pronalaženja ljubavi pa do postizanja mira u svetu − ako uspemo da iscelimo svoje emocije i onda promenimo svoja uverenja. Međutim, ne možemo samo da promenimo svoj način razmišljanja i kao čarolijom promenimo svet zato što su naša uverenja duboko utisnuta u neuronske mreže u našem mozgu. Ta uverenja su kodirana u programima koji su prožeti emocijama koji su se od praistorije razvijali u svrhu opstanka i izlaženja na kraj sa nasiljem i strahom. Reprogramiranje tih neuronskih mreža nije jednostavno kao razgovaranje o njima sa psihoterapeutom. Pozitivno razmišljanje predstavlja početak, ali svoja uverenja o ljubavi ili izobilju ne možete da promenite lepljenjem afirmacije na vrata frižidera.

Morate da prespojite „žice“ u svom mozgu.

Sedam prelazaka Svaka kultura na svetu prepoznaje sedam prelazaka, odnosno inicijacija, koje su ljudska bića doživljavala od početka vremena. Svaka inicijacija označava rastanak s prošlošću koji vas poziva da zakoračite u ono što postajete i da na taj način postignete prosvetljenje.

Ove inicijacije moguće je iskusiti samo kao hormonske i fiziološke promene koje prate svaki prelazak ili ih je moguće proživeti na mitski način, potpuno usredsređeni na emocionalni i intelektualni pejsaž koji otvaraju. Mitska inicijacija zahteva smrt lične priče i arhetipsko ponovno rođenje novog i uzvišenijeg ličnog mita.1 Karlu Gustavu Jungu pripisuje se razvijanje ove zamisli u kontekstu psihologije nesvesnog. Arhetipovi se manifestuju u simbolima ili slikama u snovima i maštanjima, likovnoj umetnosti i književnosti, mitologiji i religiji. Mogući su personifikova-

ni likovi kao što su Velika Majka ili Mudri Starac, ili procesi kao što su smrt, ponovno rođenje i venčanje suprotnosti.

Sa svakim prelaskom otkrivate da ne umirete, čak i kada mislite da će vas bol koji osećate u srcu ubiti ili da će vas gubitak mladosti uništiti. Na kraju inicijacije otkrivate mir, velikodušnost, saosećanje i prosvetljenje.

Ako ste u stanju da vidite kad se nalazite na pragu inicijacije i hrabro se predate tom procesu, izdržaćete bol i prestati da osećate da je život nešto što vam se samo dešava. Kada doživite inicijaciju, vaši osećaji nemoći i straha se raspršuju, a na njihovom mestu pojavljuju se hrabrost, radoznalost i kreativnost. Konačno možete da razbijete čini zbog kojih su vam dramatični događaji iz prošlosti crpli energiju.

Postoji sedam toksičnih emocija sa kojima moramo da se suočimo tokom inicijacije i iz kojih proizilaze sva naša ograničavajuća uverenja. Priroda je zbog nekog neobičnog razloga programirala te emocije u ljudski mozak. Nekada su bile poznate kao sedam smrtnih grehova i zbog svoje vrlo velike moći čak personifikovane kao demoni. To su: − bes, − pohlepa, − požuda, − lenjost, − neumerenost u jelu i piću, − oholost.

Kad se oslobodimo ovih destruktivnih emocija i uverenja koja iz njih proističu u vezi sa oskudicom, intimnošću i strahom, otkrivamo da, iako u svetu postoji nasilje, u svom domu i ličnim odnosima možemo da budemo oslobođeni od njega. Učimo da, iako pohlepa i neumerenost haraju svugde naokolo, mi možemo da živimo u izobilju i bez stvaranja tela s viškom kilograma i vođenja gramzivog načina života. Otkrivamo da, iako je vrlo teško promeniti svet, nije teško promeniti svoj svet. Šamani inicijacijama isceljuju toksične emocije i pretvaraju ih u izvore moći i milosti. Obred inicijacije omogućava vam da se razvijate i da se ne zaglibljujete u teškoće i patnju. Omogućava vam da se sami iscelite umesto da od drugih tražite da igraju sporedne uloge u vašim emocionalnim dramama. Čuo sam jednom prilikom jednog mudrog starca koji je rekao da ćemo, ako ne otkrijemo koje su lekcije kojima nas naše toksične emocije mogu podučiti, sklopiti brak s osobom koja će se potruditi da ih naučimo. Sve dok ne iscelimo te toksične emocije, nastavićemo da sebi privlačimo ljude koji imaju emocionalne rane i priče koje mi ostvarujemo. Suprotnosti se možda privlače u svetu fizike, ali u ljudskim odnosima strah rađa užas, a velikodušnost privlači izobilje.

Inicijacija donosi i druge, veće koristi nego što je samo isceljivanje negativnih emocija. Vodi nas ka prosvetljenju koje nam omogućava da spoznamo svoju božansku prirodu i doživimo Duh na delu, na velikom igralištu stvaranja sveta. Najzad smo pobegli iz mreže lovaca i plena i ušli u svet stvaralaca − sjedinjeni svet u kojem smo mi i slikarsko platno i slikar, predeo i četkica za slikanje.

Iako u svim kulturama postoje složeni inicijacijski rituali za mlade muškarce i žene, retko se radi o dubokim inicijacijama. Rođenje previše često predstavlja priliku za društveni obred ili pravljenje video-snimka u „domaćoj radinosti“, dok je smrt nešto što treba izbegavati po svaku cenu. Slično tome, duboko sjedinjenje dve duše ne postiže se raskošnom svadbenom svečanošću; postajanje muškarcem ne ostvaruje se ubijanjem životinje, kao što se ni postajanje ženom ne ostvaruje dobijanjem prve menstruacije, a začeće deteta ne čini vas roditeljem. Nijedan događaj ne može da vas pripremi za izazove sa kojima ćete se suočiti u novoj važnoj životnoj etapi. Istinska inicijacija je odgovor na unutrašnji poziv i ona od vas traži da se hrabro suočite sa svojim ličnim izazovima i doživite ponovno rođenje u nov način života.

Inicijacije vas često primoravaju da se suprotstavite opšteprihvaćenim načinima, kao što je, recimo, to bio slučaj sa ljubavnom vezom rimskog vojskovođe Marka Antonija i egipatske kraljice Kleopatre − vezom koja je nanela sramotu Rimskom carstvu, ali i koja predstavlja izvor nadahnuća mnogim ljubavnicima i piscima, pa je tako, na primer, Šekspir opisao tu ljubav u svojoj tragediji „Antonije i Kleopatra“. Kao i Marko Antonije, i obični ljudi ponekad su rizikovali sve do čega im je bilo stalo samo da bi sledili svoje srce, uspeli u karijeri ili bili dobri roditelji. Inicijacija predstavlja poziv na otkrivanje istinske važnosti postojanja i igranje igre života na novom, višem nivou.

Kad inicijacija započne, vaše toksične emocije će se postepeno isceljivati jer ćete ih preobražavati u sedam vrlina koje su u srednjem veku bile poznate kao „anđeli“.

To su: − mir, − velikodušnost, − čistota namere, − hrabrost, − saosećanje, − umerenost, − poniznost.

Postoji veliki broj načina na koje nas život poziva na inicijaciju: kroz mogućnost ljubavi, smrt roditelja ili prijatelja, rođenje deteta ili ozbiljnu zdravstvenu krizu. Kada uspešno prođemo kroz proces inicijacije, postajemo pro-

svetljeni svetlošću mudrosti i razumevanja. Tada smo u stanju da vidimo stvarnost onakvom kakva zaista jeste, nezamagljenu našim emocionalnim ranama i povredama. Međutim, kad se ne odazovemo pozivu na inicijaciju, postajemo nalik noćnom leptiru uhvaćenom u paukovu mrežu, koprcamo se da bismo se oslobodili nevolje ispunjene patnjom i dramom u kojoj smo se našli. Zar ne bi bilo bolje da svojevoljno i lako stupimo u neizbežnu promenu? Ako uspemo, inicijacija može da bude prolaz kroz koji izlazimo na put koji vodi u život ispunjen strašću, autentičnošću i milošću. Ipak, potrebno je da svaki put kada dođe vreme za to, prihvatimo inicijaciju i hrabro istražujemo nepoznate teritorije.

Jonina inicijacija Jedna od mojih omiljenih priča o inicijaciji je biblijska priča o Joni, koga je Bog poslao u Ninivu da bi tamo podučavao ljude. Joni je bilo prijatno u njegovom domu, u kojem je odgajao svoju decu i bavio se poslovima oko kuće. Kada je začuo božji poziv, odgovorio je na njega tako što je potrčao u suprotnom smeru najbrže što je mogao. Jona nije želeo da se odazove pozivu. Bio je, zapravo, užasnut pomišlju da bi mogao da bude nešto više od skromnog ribara. Verovao je da nije sposoban da bude glasnik nade i sumnjao da bi ikada mogao da bude išta više od običnog čoveka koji svakog jutra čisti ribu.

Plašeći se da bi mogao da podbaci u obavljanju zadatka koji mu je poveren, Jona se ukrcao na brod da bi pobegao što je moguće dalje od svog poziva. Kada je brod na Mediteranu zadesila jaka oluja, mornari su posumnjali da se neko usprotivio Bogu, pa su bacili Jonu u more i njega je istog trenutka progutao kit. Jona je ostao u kitovom stomaku sve dok ga on na kraju nije ispljunuo na obali Ninive.

Pouka ove priče jeste da će nas život na silu odvesti do naše sudbine ako pokušamo da joj pobegnemo.

Naš izbor jeste da joj se predamo u milosti i lepoti, što se dešava kada prihvatimo svoju inicijaciju ili budemo prekriveni kitovom pljuvačkom, što se dešava kada je odbijemo. Kit u ovoj priči predstavlja naše emocije, veliku i neodoljivu moć koja preti da nas proguta i drži nas danima i godinama zarobljenim. Setite se samo koliko ste dugo bili zaglavljeni u nekoj bolnoj vezi, besni na sebe i svog partnera, i to još dugo nakon što ste uvideli da je vreme da se raziđete. Može se desiti da provedemo mnogo godina u kitovom stomaku, boreći se sa svojim besom, s osećajem da nemamo pravog partnera ili pravi život, sa zavišću zbog mladosti, uspeha i bogatstva koje drugi imaju, a nama sve to nedostaje. Kit nas na kraju ispljune na obalu na koju je trebalo da stignemo. Kada je Jona izbačen na obalu Ninive, bio je spreman da se odazove svom pozivu, ne oklevajući i znajući kako da pristupi svojoj moći i razume svoju misiju. Šaman zna da postoje bolji načini da se stigne u Ninivu od putovanja u kitovom stomaku.

Dok sam kao antropolog obilazio područje Amazonije, prisustvovao sam brojnim obredima inicijacije mladića u muškarce i mladih devojaka u brak ili majčinstvo. Ipak, to su, kao što je slučaj i sa našim obredima na Zapadu, često bile koreografisane svečanosti bez nekog dubljeg smisla. Četiri koraka Budinog putovanja Kad uspešno prođemo svoju inicijaciju, postižemo prosvetljenje. Za budiste, prosvetljenje predstavlja stanje oslobađanja od patnje i ponovno rođenje, poznato kao bodhi, što znači „buđenje“. U jednoj od škola budizma, ideal je postati bodhisatva − osoba koja je posvećena buđenju svih živih bića.

Buda, koji je kao mladi princ Sidarta živeo u raskoši i potpuno zaštićen od svega, pozvan je na svoju inicijaciju u dvadeset i devetoj godini života, kada je prvi put izašao iz kraljevske palate i otputovao u selo. Duž puta, ugledao je jednog pogrbljenog starca i pitao svog kočijaša da li starost pogađa sve ljude. Kad mu je kočijaš odgovorio potvrdno, princ se uznemirio. Nastavivši dalje putem, video je bolest, glad i smrt u obliku leša koji se raspadao.

Sidarta je bio zbunjen i očajan jer su tu „ružnu“ stranu života krili od njega tokom njegove mladosti. Njegovu nevinost tada je razorila stvarnost koju je video izvan zidina palate i princ je shvatio da će i on sam doživeti sudbinu svojih podanika. U činu koji je poznat kao „veliki odlazak“, mladi princ se odrekao svog lagodnog života, obrijao glavu poput monaha i izašao iz palate na ulicu da bi živeo proseći hranu. Taj veliki odlazak predstavlja najvažniji element svake inicijacije − napuštanje udobnosti onoga što nam je poznato, kao što je, recimo, loše radno mesto ili veza.

Buda nije mogao da postigne prosvetljenje pijuckajući čaj u vrtu palate. Morao je da izađe u nepoznati svet izvan nje. Kralj je poslao sluge da namame hranom i pićem princa da se vrati, ali je mladi budući Buda odbio da to učini. Nije dozvolio sebi da ga zavede njegov dotadašnji život. Umesto toga, sedeo je u tišini ispod jedne smokve, usmeravajući svoju pažnju u meditaciji ka unutra, sve dok nije pronašao odgovore na pitanja koja su ga mučila: Zašto moramo da patimo? Da li postoji izlaz iz patnje? Zamislite da sedite u senci drveta, na indijskom vrelom suncu, što uopšte nije lako, uz muve koje vam sleću na lice, privlačne mlade žene koje šetaju naokolo, gubavce koji spavaju pored vas i decu koja viču i igraju se u blizini, da ne spominjem i neprijatan osećaj gladi u vašem stomaku. Sidarta se suočio sa svim tim izazovima iznutra i nema sumnje da se suočio sa svim strahovima i demonima poznatim ljudima.

Dr Majkl Njutn

Putovanje duša

Prikaz slučajeva života između života

Dr Majkl Njutn

Putovanje duša Ova neverovatna knjiga, koja se danas smatra nezaobilaznim delom u području kojem se bavi, bila je prva u kojoj je u potpunosti istražena misterija života posle smrti - ili, kako to autor naziva, onoga što predstavlja život između života na zemlji.

Uvod Ko smo? Zašto smo ovde? Kuda idemo? Pokušao sam da dam odgovor na ova večita pitanja u svojoj prvoj knjizi Putovanje duša, koju je 1994. godine objavila izdavačka kuća Levelin. Mnogi ljudi su mi rekli da je ta knjiga podstakla duhovno buđenje njihovog unutrašnjeg ja zato što nikada pre nisu pronašli toliko detaljan opis života u duhovnom svetu. Rekli su i da su im te informacije potvrdile njihov dubok osećaj da duša nastavlja da živi i posle fizičke smrti, kao i da su im otkrile koja je svrha povratka na Zemlju.

Kad je knjiga objavljena i kad je prevedena na druge jezike, čitaoci iz celog sveta počeli su da me pitaju da li ću napisati drugu. Dugo sam se odupirao tim predlozima.

Bilo mi je teško da sakupim i organizujem sve podatke koje sam dobio na osnovu svojih dugogodišnjih istraživanja, a onda da ih uobličim u sveobuhvatno delo o našem besmrtnom životu. Smatrao sam da sam već dovoljno učinio. U uvodu knjige Putovanje duša rekao sam da sam se bavio tradicionalnom hipnoterapijom i objasnio koliko sam bio skeptičan u vezi sa upotrebom hipnoze u metafizičkoj regresiji. Godine 1947, kad sam imao petnaest godina, hipnotisao sam svog prvog subjekta, tako da definitivno pripadam „staroj školi“, a ne „njuejdžerima“. Zbog toga sam i bio u šoku kad sam sasvim slučajno otvorio

vrata duhovnog sveta. Na osnovu većine regresija u prošle živote koje su vodile kroz život između života, činilo mi se da je to samo neko maglovito čistilište koje služi kao most koji spaja jedan život s drugim.

Ubrzo sam shvatio da moram da otkrijem način da doprem do sećanja svojih klijenata na život na tom tajanstvenom mestu. Posle više godina istraživanja, najzad sam uspeo da stvorim radni model strukture duhovnog sveta i shvatio sam kolika je terapeutska vrednost tog procesa za moje klijente. Otkrio sam i to da nije važno da li je neko ateista ili duboko religiozna osoba ili da li veruje u neki filozofski smer između te dve krajnosti – kad bi dospeli u odgovarajuće nadsvesno hipnotičko stanje, izveštaji svih mojih klijenata bili su u skladu jedan s drugim. Zbog toga sam postao ono što sam nazvao „duhovni regresionista“, odnosno hipnoterapeut koji se specijalizovao za život posle smrti.

Knjigu Putovanje duša napisao sam da bih javnosti predstavio osnovne informacije i to date u vidu urednog sleda događaja, o tome kako izgleda umreti i preći na drugu stranu – ko nas tamo dočekuje, kuda idemo i šta radimo kao duše u duhovnom svetu pre nego što izaberemo svoje sledeće telo za ponovnu inkarnaciju. Knjiga je bila osmišljena kao dnevnik putovanja kroz vreme, a koristio sam istinite opise slučajeva svojih klijenata koji

su mi govorili o svojim iskustvima života između života.

Putovanje duša nije bila samo još jedna knjiga o prošlim životima i reinkarnaciji, već pionirsko delo u metafizičkom području koje je do tada bilo potpuno neistraženo iz ugla upotrebe hipnoze.

Tokom osamdesetih godina, dok sam stvarao radni model sveta između života, prestao sam da u svojoj praksi koristim sve druge oblike hipnoterapije. Postao sam opsednut otkrivanjem tajni duhovnog sveta, stvarajući pri tom sve veću gomilu dosijea sa slučajevima. To me je uverilo u ispravnost i pouzdanost mojih prethodnih otkrića. Tokom tih godina specijalizovanog istraživanja duhovnog sveta, radio sam praktično potpuno izolovan od svih. Za to su znali samo moji klijenti, i to onoliko koliko se to ticalo njih samih i njihovih prijatelja. Čak sam se držao podalje i od knjižara i knjiga o metafizici zato što sam želeo da budem potpuno neopterećen bilo kakvim spoljašnjim predubeđenjima. I danas verujem da je moja odluka o toj samonametnutoj izolaciji i neizlaženju u javnost bila dobra.

Kad sam napustio Los Anđeles da bih se povukao u planine Sijera Nevade i napisao Putovanje duša, očekivao sam da ću posle toga tiho skliznuti natrag u anonimnost.

To je bila zabluda. Većina materijala predstavljenog u knjizi nije bila nigde pre toga objavljena i preko svog izdavača sam dobio mnoštvo pisama. Izdavačkoj kući Levelin dugujem zahvalnost za to što je imala dovoljno mudrosti i hrabrosti da moje istraživanje predstavi javnosti. Ubrzo posle objavljivanja knjige, poslali su me na turneju. Držao sam predavanja i učestvovao u emisijama na radiju i televiziji. Ljudi su tražili više pojedinosti o duhovnom svetu i stalno su me pitali da li imam još materijala proisteklog iz mog istraživanja. Morao sam da im odgovaram potvrdno. Imao sam imao veliki broj neobjavljenih informacija za koje sam pretpostavljao da javnost nije bila spremna da ih prihvati od nekog nepoznatog autora. Uprkos činjenici da je Putovanje duša predstavljalo izvor nadahnuća za mnoge ljude, odupirao sam se ideji o pisanju nastavka. Odlučio sam se za kompromisno rešenje. Kad je izlazilo peto izdanje Putovanja duša, dodali smo indeks pojmova, novu naslovnu stranu i neka nova poglavlja kojima sam želeo da odgovorim na zahteve čitalaca za dodatnim objašnjenjima nekih tema. To nije bilo dovoljno. Količina pisama sa pitanjima o životu posle smrti koju sam dobijao iz nedelje u nedelju dramatično je rasla. Ljudi su počeli da me traže i odlučio sam da u ograničenom obimu ponovo otpočnem sa svojom praksom. Primetio sam veći procenat razvijenih duša. Klijenti moraju da čekaju izvesno vreme da bi došli na red zato što sam se delomično povukao u penziju i umnogome smanjio količinu rada. Zahvaljujući tome imam manje mladih duša koje se nalaze u nekoj psihičkoj krizi, a više klijenata koji mogu da budu strpljivi. Ti ljudi žele da otkriju smisao u pozadini određenih pitanja ulazeći u svoja duhovna sećanja da bi uskladili i precizirali

svoje životne ciljeve. Mnogi od njih su i sami iscelitelji i učitelji i s poverenjem mi daju informacije o svom životu između života. Nadam se da sam im ja zauzvrat pomogo na njihovom putu.

Svo to vreme javnost je imala osećaj da nisam otkrio sve svoje tajne. Najzad, počeo sam da razmišljam o tome kako da pristupim pisanju druge knjige. Sva ova dešavanja koja sam naveo dovela su do nastanka Sudbine duša.

Svoju prvu knjigu smatram hodočašćem kroz duhovni svet na širokoj reci večnosti. Putovanje je počelo na ušću reke, u trenutku fizičke smrti, a završilo se na mestu na koje se vraćamo u novo telo. U Putovanju duša otplovio sam uzvodno prema Izvoru najdalje što sam mogo. To se nije promenilo. Iako se sećanje na bezbroj takvih putovanja krije u umu svake osobe, niko ko se još uvek inkarnira ne može da me povede dalje od toga.

Sudbina duša vodi putnike na drugu ekspediciju uz reku, s dodatnim skretanjima duž važnih pritoka koja nam omogućavaju detaljnije istraživanje. Tokom našeg drugog zajedničkog putovanja, želim da otkrijem više skrivenih aspekata te maršrute da bih ljudima pružio širi pogled na celinu. Ovu knjigu sam uobličio po tematskim kategorijama a ne po vremenu i mestu dešavanja. Preskočio sam vremenske okvire normalnog kretanja duše između duhovnih lokacija da bih u potpunosti analizirao ta iskustva. Pokušao sam da ponudim čitaocima pogled na iste elemente života duše iz perspektive različitih slučajeva. Namera Sudbine duša je da proširi naše razumevanje neverovatanog osećaja reda i planiranja koji postoje zbog dobrobiti ljudskih bića.

U isto vreme, namera mi je bila da ovo drugo putovanje u čudesa duhovnog sveta bude zanimljivo i prijatno i neiskusnim putnicima. Onima koji moje delo čitaju po prvi put, prvo će poglavlje pružiti sažeti pregled onoga što sam otkrio o životu između života. Nadam se da će vam taj pregled pomoći u razumevanju onoga što sledi i možda vas podstaći da pročitate i prvu knjigu. Dakle, dok počinjemo svoje drugo zajedničko putovanje, želim da se zahvalim svima vama koji ste mi pružili mnogo podrške u napornom radu potrebnom za otključavanje duhovnih vrata uma. Ta poznanstva, zajedno sa ljubaznošću brojnih vodiča, a pogotovu mog, dala su mi energiju da nastavim s tim zadatkom. Smatram sebe zaista blagoslovenim zato što sam izabran za jednog od glasnika ovog značajnog poduhvata.

•

1.

Duhovni svet U trenutku smrti, naša duša uzdiže se iz svog tela-domaćina. Ako je duša stara i poseduje iskustvo iz brojnih prethodnih života, odmah zna da je slobodna i da ide kući. Tim naprednim dušama nije potrebno da ih neko dočekuje. Ipak, većinu duša s kojima sam radio dočeki-

vali su njihovi vodiči neposredno iznad Zemljine astralne ravni.

tamo iz života iako je ona umrla pre trideset zemaljskih godina i ponovo se inkarnirala.

Mlada duša ili duša deteta koje je umrlo, može da bude pomalo dezorijentisana sve dok se neko ne spusti po nju na nižu ravan, bliže Zemlji. Postoje i duše koje odluče da neko vreme ostanu na mestu na kojem su umrle.

Većina njih želi da odmah ode. U duhovnom svetu vreme nema značaja. Duše koje odluče da uteše nekoga ko tuguje ili imaju neki drugi razlog da izvesno vreme ostanu u blizini mesta svoje smrti, nemaju osećaj izgubljenog vremena. Vreme za duše postoji samo kao „sada“, za razliku od linearnog vremena na Zemlji.

Vreme trajanja procesa orijentacije sa vodičem koja se obavlja pre nego što se spojimo sa svojom grupom duša, različito je i zavisi od svake duše ponaosob, a i menja se tokom različitih života iste duše. To je mirno vreme za savetovanje tokom kojeg možemo da izbacimo iz sebe sve frustracije u vezi sa životom koji je upravo završen. Orijentacija bi trebala da bude početna faza podnošenja izveštaja, uz nežan podsticaj pronicljivih i brižnih učitelja - vodiča.

Dok se udaljavaju od Zemlje, duše imaju osećaj da ih okružuje sve snažnija blještava svetlost. Neke će nakratko videti sivkastu tamu i imaće osećaj da prolaze kroz neki tunel ili portal. Razlika između ova dva fenomena zavisi od izlazne brzine duše, a ta brzina zavisi od iskustva duše. Osećaj povlačenja od strane vodiča može da bude blag ili energičan, u zavisnosti od nivoa zrelosti duše i njene sposobnosti za brzo menjanje. U ranim fazama izlaska sve duše se susreću sa „magličastim oblacima“ koji se ubrzo razilaze što im omogućava pogled u velike daljine. U tom trenutku prosečna duša vidi energiju u obliku duha kako joj se približava. To mogu da budu jedna ili dve voljene srodne duše, ali najčešće se radi o našem vodiču. I kad se desi da nas dočeka naš bračni drug ili neki prijatelj koji je umro pre nas, naš vodič je uvek u blizini da bi preuzeo proces tranzicije. Tokom svih ovih godina koje sam proveo u istraživanju nisam imao ni jednog jedinog klijenta kojeg je dočekala neka važna religijska ličnost kao što su Hrist ili Buda. Ipak, esencija tih velikih učitelja sa Zemlje nalazi se u ličnim vodičima koji su nam dodeljeni.

U trenutku kad su duše usmerene prema mestu koje nazivaju „domom“, njihova forma se menja. One više nisu ljudi na način na koji razmišljamo o ljudskim bićima sa određenim emocionalnim, karakternim i fizičkim karakteristikama. Tako, recimo, duše ne žale zbog svoje nedavne fizičke smrti onako kako žale njihovi bližnji. Naša duša čini nas ljudskim bićem dok smo na Zemlji, ali bez tela mi više nismo homo sapiensi. Duša je neopisivo veličanstvena. Ja o dušama razmišljam kao o inteligentnim svetlosnim oblicima energije. Neposredno posle smrti duše se iznenada osećaju drugačije zato što više nisu sputane telom kao svojim privremenim domaćinom koje ima mozak i centralni nervni sistem. Nekim dušama je potrebno više vremena da se prilagode nego nekim drugim.

Energija duše može da se podeli na identične delove, nalik hologramu. Ona može da vodi više paralelnih života u različitim telima, ali se to dešava mnogo ređe nego što se o tome može pročitati u knjigama. Medutim, zahvaljujući toj dvostrukoj prirodi duše, deo naše svetlosne energije uvek ostaje u duhovnom svetu. To je razlog zašto se dešava da neko vidi svoju majku kad se vrati

Taj sastanak može da traje duže ili kraće, u zavisnosti od toga šta smo postigli u odnosu na svoj životni ugovor. Pregledaju se i posebna karmička pitanja, iako će se o njima detaljnije raspravljati unutar naše grupe duša.

Energija nekih duša neće biti odmah vraćena u njihovu grupu duša. To su duše koje su kontaminirane svojim fizičkim telom i koje su počinile neki zločin. Postoji razlika između pogreške bez želje da se nekome naudi i namerno počinjenog zla. Pažljivo se procenjuju stepeni štete koja je naneta drugima, bilo iz nemara bilo iz zle namere.

Duše koje su počinile neki zločin odvode se u posebne centre koje neki klijenti nazivaju „jedinice intenzivne nege“. Kažu mi da se tu obavlja preoblikovanje njihove energije s ciljem da ponovo postanu celovite.

U zavisnosti od prirode prestupa, te duše mogu da se vrate na Zemlju prilično brzo. Moguće je da izaberu da u sledećem životu budu žrtve zločina. Ipak, ako su nanosile zlo drugima tokom dužeg perioda i ako su ti zločini bili posebno okrutni tokom više života, to ukazuje da postoji obrazac zločinačkog ponašanja. Takve duše mogu da provedu duže vreme u samotnom duhovnom životu, možda i preko hiljadu zemaljskih godina. Vodeći princip u duhovnom svetu je da duša mora da se na neki način iskupi u budućem životu za zločin koji je počinila, bez obzira da li je to učinila namerno ili nenamerno. Ovo se ne smatra kaznom, pa čak ni okajavanjem, već prilikom za karmički rast. Ne postoji pakao za duše, osim možda na Zemlji.

Neki životi toliko su teški da se duše vraćaju kući veoma umorne. Uprkos procesu obnavljanja energije koji pokreću naši vodiči kombinujući svoju energiju sa našom još na vratnicama, ipak je moguće da imamo smanjeni protok energije. U tim slučajevima biće potrebno više odmora i samoće, a manje slavlja. Zapravo, duše koje žele da se najpre odmore to i čine pre nego što se ponovo spoje sa svojom grupom. Naše grupe duša mogu da budu glasne ili tihe, ali uvek pokazuju poštovanje prema onome što smo proživeli tokom inkarnacije. Sve grupe dočekuju svoje prijatelje na svoj način, s dubokom ljubavlju i osećajem prijateljstva.

Povratak kući je radosna pauza, posebno posle fizičkog života u kojem nije bilo mnogo karmičkog kontakta sa našim bliskim srodnim dušama. Moji klijenti mi go-

vore da ih uglavnom dočekuju sa smehom, zagrljajima i mnogo humora, što smatram obeležjem života u duhovnom svetu. Izuzetno srdačne grupe koje su planirale velike proslave za dušu koja se vraća mogu da prekinu da obavljaju sve druge svoje aktivnosti. Jedan klijent mi je rekao sledeće o dobrodošlici koju su mu priredili pri povratku kući:

spominjem jednog klijenta kojem je bilo potrebno 4.000 godina da konačno savlada ljubomoru. Mogu da kažem da on danas nije ljubomorna osoba, ali nije mnogo napredovao u borbi protiv svoje netolerancije.

Posle mog poslednjeg života, moja grupa organizovala je veliku zabavu s muzikom, vinom, plesom i pesmom.

Sve su uredili tako da izgleda kao tipično slavlje u starom Rimu, s mermernim dvoranama, togama i egzotičnim nameštajem, što su sve bila obeležja mnogih života koje smo zajedno proveli u antičkom periodu. Ispred svih me je čekala Melisa (njegova primarna srodna duša), ponovo stvorivši razdoblje iz kojeg je se najbolje sećam. Izgledala je divno, kao i uvek.

U knjizi Putovanje duša, u grubim crtama sam podelio duše na početničke, srednje razvijene i napredne i dao primere za svaki nivo, objasnivši da u tim kategorijama postoje i fine nijanse razvoja. Uopšteno govoreći, grupe duša sastoje se od duša koje su na približno istom nivou razvoja, iako svaka od njih ima svoje vrline i mane. Te osobine uravnotežuju grupu.

Broj članova jedne grupe duša kreće se od tri do dvadeset pet, a prosečno ih je petnaestak. Postoje situacije u kojima duše iz obližnjih grupa žele da se povežu jedne s drugima. U toj aktivnosti često učestvuju stare duše koje imaju mnogo prijatelja u drugim grupama, sa kojima su se družile u stotinama prošlih života. Oko deset miliona gledalaca u SAD gledalo je 1995. godine na televiziji emisiju „Posmatranja“, u produkciji Paramaunta. u kojoj je predstavljen jedan deo mog rada. Oni koji su gledali tu emisiju o životu posle smrti možda se sećaju jedne moje klijentkinje po imenu Kolin, koja je pričala o našoj seansi.

Ona je opisala povratak u duhovni svet posle svog prethodnog života i govorila kako je zatekla spektakularni bal na kojem su svi nosili odeću iz XVII veka. Moja klijentkinja je videla više od stotinu ljudi koji su došli da proslave njen povratak. Detaljno su reprodukovali vreme i mesta koja je volela da bi mogla da „u stilu“ započne proces obnavljanja.

Dakle, doček povodom povratka kući odvija se u dva okruženja. Jedna mogućnost je da nekoliko duša na vratnicama dočeka dušu koja se vraća, a onda je prepuste njenom vodiču, koji je sprovodi kroz početnu orijentaciju.

Druga i češća mogućnost je da odbor za doček čeka da se duša vrati u svoju duhovnu grupu. Ta grupa može da bude izolovana u učionici, okupi se u hramu sa stubovima ili sedi u bašti, a dušu koja se vraća mogu da dočekaju i mnoge grupe duša u atmosferi fakultetske aule. Duše koje prolaze pored drugih grupa na povratku u svoju često ističu da ih druge duše s kojima su bile povezane u prošlim životima pozdravljaju osmesima i mahanjem.

Način na koji neki klijent posmatra okruženje svoje grupe duša zasniva se na stepenu razvoja duše. Iako su sećanja na atmosferu školske učionice uvek vrlo jasna, u duhovnom svetu obrazovni smeštaj zavisi od nivoa razvijenosti duše. Činjenica da se neka duša inkarnira na Zemlji još od kamenog doba ne predstavlja garanciju za velika dostignuća. U svojim predavanjima često

Nekim učenicima potrebno je više vremena da savladaju neke lekcije, baš kao i u ovozemaljskim učionicama.

S druge strane, sve napredne duše su stare duše što se tiče znanja i iskustva.

Duše pomažu jedna drugoj u analizi i prihvatanju informacija koje su stekle u životnim iskustvima, kao i sa proučavanjem načina na koji su se nosile sa osećanjima svog tela - domaćina koja su direktno povezana sa tim iskustvima. Analizira se svaki aspekat života, a duše u grupi čak i glume određene uloge da bi pomogle jedna drugoj da bolje shvate određene situacije. Kad duša dostigne srednji nivo razvoja, ona počinje da se specijalizuje za neko područje interesovanja u kojem je pokazala posebnu veštinu. O tome ću detaljnije govoriti u narednim poglavljima.

Jedan veoma značajan aspekat mog istraživanja bilo je otkriće boja energije duša u duhovnom svetu. Te boje su povezane sa nivoom razvijenosti duše. Ta saznanja, do kojih sam dolazio polako tokom mnogo godina, predstavljala su mi pokazatelj nivoa razvijenosti mojih klijenata i koristila mi i za identifikaciju duša koje moji klijenti vide oko sebe u stanju transa. Otkrio sam da potpuno bela boja obično označava mladu dušu. a kako duša napreduje, njena energija postaje gušća i menja boju u narandžastu, žutu, zelenu i na kraju različite nijanse plave boje. Pored tih osnovnih boja aure, u svakoj grupi javljaju se suptilne mešavine boja aureole koje govore o karakternom aspektu svake duše.

U nedostatku boljeg sistema, klasifikovao sam razvoj duša počevši od početničke koja je na prvom nivou, pa sve do majstorske na šestom nivou. Te veoma napredne duše su tamnoljubičaste boje. Verujem da postoje i viši nivoi, ali je moja spoznaja o njima ograničena zato što dobijam izveštaje od ljudi koji se još uvek inkarniraju.

Iskreno rečeno, ne dopada mi se izraz „nivo“ za identifikaciju razvoja duše zato što ta odrednica ne pokazuje sve raznolikosti razvoja koje duše postižu u svakoj fazi.

Ipak, bez obzira na to, moji klijenti koriste reč „nivo“ da bi opisali gde se nalaze na lestvici učenja. Oni su vrlo skromni kad je reč o njihovim uspesima. Ali, bez obzira na moju procenu, nijedan klijent neće za sebe izjaviti da je napredna duša. Kad izađu iz hipnotičkog transa i kad njihov svestan, samozadovoljan um ponovo preuzme kontrolu, klijenti su mnogo manje uzdržani.

Dok se nalaze u nadsvesnom stanju tokom hipnoze, klijenti mi govore da se u duhovnom svetu ni na jednu dušu ne gleda kao na manje vrednu u odnosu na bilo koju drugu dušu. Svi se mi nalazimo u procesu transformacije u nešto veće od našeg trenutnog stanja prosvetljenosti. Svako od nas poseduje neke svoje kvalifikacije da na neki način doprinese celini, bez obzira na to koliko se mučimo pokušavajući da savladamo svoje lekcije. Kad to ne bi bilo tako, ne bismo ni bili stvoreni.

Na osnovu onoga što sam rekao o bojama koje označavaju nivo napredovanja, nivoima razvoja, učionicama, učiteljima i učenicima, moglo bi da se lako pretpostavi da u duhovnom svetu postoji hijerarhija. Ipak, po iskazima mojih klijenata, taj zaključak bi bio potpuno pogrešan. Ako bi uopšte i moglo da se govori o nekoj hijerarhiji u duhovnom svetu, to je hijerarhija u mentalnoj svetlosti. O vlastima na Zemlji razmišljamo u terminima borbe za moć, ratova za osvajanje novih teritorija i kontrole pomoću upotrebe krutog niza pravila unutar strukture. U duhovnom svetu postoji struktura, ali u suptilnoj matrici saosećanja, sklada, etike i morala, koji su daleko iznad nivoa koji praktikujemo na Zemlji. Po mom iskustvu, u duhovnom svetu postoji i dalekosežni, centralizovani odsek zadužen za zadatke duša. Ipak, tu vlada sistem vrednosti u kojem preovlađuju beskrajna ljubaznost, tolerancija, strpljenje i apsolutna ljubav. Kad god govore o tome, moji klijenti osećaju poniznost.

U Tusonu imam jednog starog prijatelja sa koledža koji je ikonoklast i koji se celog svog života suprotstavlja svim autoritetima. I ja sam mogu da se poistovetim s tim stavom. Taj moj prijatelj smatra da je dušama mojih klijenata „ispran mozak“ tako da veruju da imaju kontrolu nad svojom sudbinom. On je ubeđen da nikakav autoritet – pa čak ni onaj duhovni – ne može da postoji bez korupcije i zloupotrebe privilegija. Moje istraživanje otkrilo je previše reda tamo gore i to mu se ne sviđa.

Ipak, svi moji klijenti veruju da su u prošlosti imali mnogo izbora i da će se tako nastaviti i u budućnosti.

Napredak kroz preuzimanje lične odgovornosti ne uključuje dominaciju ili rangiranje po statusu, već prepoznavanje potencijala. U životu između života oni svugde vide integritet i ličnu slobodu.

U duhovnom svetu, niko nas ne prisiljava da se ponovo inkarniramo niti da učestvujemo u grupnim projektima. Ako duše žele samoću, mogu da je imaju. Ako ne žele da napreduju u svojim zadacima, i to se poštuje.

Jedan klijent mi je rekao: „Jednostavno sam ‘proklizao’ kroz mnoge lake živote i to mi se sviđa zato što nisam želeo da naporno radim. Sad će se to promeniti. Moj vodič kaže: ‘Mi smo spremni kad si ti spreman’.“ Slobodna volja je toliko snažna da će nam, ako iz nekih ličnih razloga nismo spremni da posle smrti napustimo astralni plan Zemlje, naši vodiči dozvoliti da ostanemo sve dok ne budemo spremni da se vratimo kući.

Nadam se da će ova knjiga pokazati da imamo mno-

go izbora kako u duhovnom svetu tako i izvan njega. Što se tiče tih izbora, vrlo mi je vidljiva snažna želja većine duša da dokažu da su zaslužile poverenje koje im je ukazano. Od nas se i očekuje da ćemo u tom procesu grešiti. Želja za kretanjem ka većem dobru i spajanjem sa Izvorom koji nas je stvorio je primarni motiv duša. Duše osećaju poniznost i radost zbog toga što im je pružena mogućnost da se inkarniraju u fizičkom telu. Često mi je postavljano pitanje da li moji klijenti tokom seanse vide Izvor stvaranja. U uvodu sam rekao da je moje kretanje uzvodno prema Izvoru ograničeno zbog ograničenja koje nameće rad sa ljudima koji se još uvek inkarniraju. Napredni klijenti govore o trenutku spajanja kad će se priključiti „Najsvetijima“. U toj sferi guste ljubičaste svetlosti postoji sveznajuće Prisustvo.

Ne mogu da kažem šta sve to znači, ali znam da to Prisustvo osećamo kad izlazimo pred svoje Veće Staraca.

Jednom ili dva puta između života posećujemo tu grupu viših bića koja se nalaze korak ili dva iznad naših učitelja-vodiča. U svojoj prvoj knjizi izneo sam nekoliko primera tih sastanaka. U ovoj knjizi detaljnije ću opisati kako izgledaju odlasci kod tih Majstora koji su najbliža veza sa Tvorcem koju sam uspeo da pronađem.

Tu duša doživljava još viši nivo božanske spoznaje.

Moji klijenti tu energetsku silu nazivaju „Prisustvo“. Članovi Veća nisu sudije, niti je to sudnica u kojoj se dušama sudi zbog počinjenih zločina, mada moram da priznam da mi ponekad neke duše kažu da se kad izlaze pred Veće osećaju kao da se nalaze u kancelariji direktora škole. Članovi Veća žele da sa nama razgovaraju o našim pogreškama i o tome šta možemo da učinimo da bismo ispravili svoje negativno ponašanje u sledećem životu.

Ovde počinje da se razmišlja o odgovarajućem telu za naš sledeći život. Kad se približi vreme ponovnog rođenja, odlazimo u prostor u kojem pregledamo tela koja bi mogla da odgovaraju našim ciljevima. Tu možemo da pogledamo u budućnost i da isprobamo različita tela pre nego što donesemo konačnu odluku. Duše dobrovoljno biraju nesavršena tela i teške živote da bi razrešile svoje karmičke dugove ili radile na različitim aspektima neke lekcije s kojom su imale problema u prošlosti. Većina duša prihvata telo koje su je ponuđeno u prostoriji za izbor, ali duša može i da odbije ono što joj se nudi, pa čak i da odloži da se ponovo inkarnira. Duša takođe može da zatraži da na neko vreme ode i na neku drugu fizičku planetu osim Zemlje.

Kad prihvatimo novi zadatak, često se dešava da nas pošalju na pripremni kurs da bismo zapamtili određene znakove i tragove koje ćemo prepoznati u svom budućem životu, i to posebno one koji se odnose na trenutke kad nam u život ulazi naša primarna srodna duša.

Konačno, kad dođe vreme za povratak, privremeno se opraštamo od svojih prijatelja koji nas prate do mesta sa kojeg krećemo natrag na Zemlju.

Broj 1 bestseler autor Njujork tajmsa

DR VEJN V. DAJER

Kako savladati veštinu MANIFESTOVANJA

DR VEJN V. DAJER

Ispunjene želje Sve što sada postoji nekada je bilo zamišljeno. Sve što će ikada postojati prvo mora da se zamisli.

Ova knjiga posvećena je savlađivanju veštine ostvarivanja svih želja. Najveći dar koji ste dobili jeste dar vaše mašte. Knjiga Ispunjene želje osmišljena je tako da vas povede na put otkrića kako biste mogli da počnete da koristite izvanredne manifestovane moći koje posedujete u sebi i da stvorite život u kojem sve ono što možete da zamislite postaje trenutna činjenica.

POČETAK Odlučio sam da uvod za ovu knjigu sačinim na osnovu nekoliko iskustava koja su mi uticala na život i koja odražavaju suštinu poruka koje ćete naći u Ispunjenim željama. Ti značajni životni događaji odigrali su se tokom pisanja ove knjige i sadrže elemente sinergije i sinhronizovanosti koje smatram veoma uzbudljivim i obećavajućim. Nudim vam ono što smatram programom koji garantuje sposobnost da u svom životu manifestujete sve ono što želite ukoliko je to što želite usklađeno s vašim izvorom postojanja. U svakodnevnom životu, dok sam pisao rukopis za ovu knjigu, bio sam blagosloven prilikom da iz prve ruke posvedočim kako taj proces deluje. Odlučio sam da podelim ta čudesa na veoma ličan način.

Dok ulazim u osmu deceniju boravka na ovoj planeti, sve više razmišljam o nekim bitnim uticajima u svom životu koji kao da uvek sami iskrsnu. Sa ove distance, vidim kako su oni preokretali egom kontrolisan smer u kojem mi se život u ta ranija vremena kretao. Kada su mi se u prošlosti materijalizovali ti izvanredni signalni događaji ili ljudi, u to vreme nisam bio u stanju, kao što većina nas i nije, da shvatim širu perspektivu onoga što se dešava. Sada, dok se osvrćem i pišem o tome kako da živite životom ispunjenih želja s duhovne tačke gledišta,

doživljavam te događaje kao delove slagalice u velikoj tapiseriji koja je danas zadivljujuća i izuzetno značajna.

Sveti Franja Jedna od osoba koja mi je tako banula u život bio je čovek koji je živeo u XIII veku i sada je poznat kao Sveti Franja Asiški. Nisam odgajan ni u jednoj određenoj religiji, verovatno zato što su me tokom detinjstva premeštali iz raznih domova za nezbrinutu decu. Nisam znao ništa o katoličanstvu i nikada nisam učio o njihovim svecima ili doktrini. Ali iz nekog misterioznog razloga (koji je, doduše, danas mnogo manje misteriozan), taj monah koji je živeo tako inspirativnim životom i koji je bio posvećen Hristu postaće jedno od najsudbonosnijih i najuticajnijih bića na koja ću ikada nabasati.

Sveti Franja mi se prvi put pojavio u životu u vidu velike, divno uramljene reprodukcije „Molitve Svetog Franje“, u celosti, koju sam dobio na jednom predavanju pre više od dvadeset pet godina. Poruka te molitve ostavila je dubok utisak na mene i uvek mi se dopadalo kako izgleda, te sam je okačio u hodnik koji je vodio do soba moje dece. Mora da sam prošao pored te molitve bar deset hiljada puta u toku decenije koliko je tu visila. Često bih zastao, pročitao nekoliko redaka i razmišljao o magiji tih reči: Tamo gde je mržnja, posejaću ljubav. Tamo gde je tama, doneću svetlost.

Te reči delovale su mi više kao tehnologija nego kao molitva. Dopala mi se ideja da mržnja može da preraste u ljubav i da se tama može osvetliti – ne tako što ćemo tražiti od Boga da to učini, već tako što ćemo i sami biti ljubav i svetlost. Činilo mi se da obećava da mi ljudi imamo sposobnost da promenimo patnju i bol menjajući sebe i uživao sam razmišljajući o tom poduhvatu. Međutim, sa ove tačke gledišta, vidim da tada još nisam bio spreman da primenim poruku Svetog Franje ili čak da pišem o njoj onako kako sam uspeo u ovoj knjizi.

Ipak, Frančesko di Pjetro di Bernardone (1181–1226) ušao mi je u život i njegov uticaj polako me je obuhvatao kako su godine prolazile. Devedesetih godina prošlog veka ubedili su me da odem u Asizi i dok sam bio tamo, osećao sam se, na neki neobjašnjiv način, kao da sam kod kuće. Šetao sam poljima kuda je Frančesko šetao; meditirao sam u istoj kapelici gde se on molio. Stajao sam u njegovoj grobnici opčinjen osećajem da sam jedno s tim čovekom koji je živeo više od osamsto godina pre nego što sam se rodio.

Počeo sam da čitam o Frančesku i duboko me je dirnula njegova goruća želja da ispuni sopstvenu darmu, kao i rešenost da ne dozvoli da mu bilo šta naruši san. I sâm sam osetio zov da radim posao kojim se bavim sve ove godine.

I ja sam imao periode kada sam bio na stranputici i uvek me je taj unutrašnji glas dozivao da se vratim pisanju i svakodnevnom životu – mojoj božanskoj misiji.

Pre jednu deceniju znao sam da ću napisati knjigu pod nazivom Za svaki problem postoji duhovno rešenje, ali nije mi bilo sasvim jasno kako da organizujem čitav taj poduhvat. U dubokoj meditaciji čuo sam kako mi prodoran glas govori: Neka bude zasnovana na Molitvi Svetog Franje koja ti visi kod kuće na zidu. Bio je to trenutak takve jasnoće i čiste vizije da sam se osećao kao da je knjiga već napisana. Samo je trebalo da pustim da budem „sredstvo njegovog spokoja“.

Ponovo sam otišao u Asizi i doživeo još jedno čudotvorno iskustvo. Telo mi je prošlo kroz takvo isceljenje da to do dana današnjeg ostaje misterija kako za mene tako i za moje prijatelje lekare. (Pričao sam o tom isceljenju i svojoj viziji Svetog Franje u svom filmu Promena.) Ponovo mi je taj monah iz XIII veka preobrazio život tako što mi se prikazao i saopštio da nema granica mogućeg kada čovek spozna Boga.

Napisao sam knjigu bez po muke nakon što sam sastavio bezbroj beležaka tokom svoje druge posete Asiziju. Pored toga, tema knjige Za svaki problem postoji duhovno rešenje (There’s a Spiritual Solution to Every Problem) postala je specijal na državnoj televiziji i milioni ljudi uveli su učenja Svetog Franje u svoje domove zbog mog poziva da pišem o tim dubokim istinama koje menjaju život.

Pre dosta godina privukla me je fiktivna obrada života Svetog Franje Asiškog koju je napisao jedan od najvećih

pisaca našeg vremena, Nikos Kazancakis. I danas redovno čitam odlomke tog izvanrednog romana (Sirotan božiji) i uvek me njihov sadržaj dirne do suza i više svesti.

Pre nekih godinu dana, tokom duboke meditacije, osetio sam još jedan snažan poziv da povedem grupu ljudi u tri duhovna grada u Evropi: Lurd u Francuskoj, Međugorje u Bosni i Hercegovini i, naravno, u Asizi u Italiji. Nazvali smo to putovanje „Doživljaj čudesnog“ i sto šezdeset dvoje ljudi iz svih krajeva sveta prijavilo se da poseti ta sveta mesta gde su se u XIII, XIX i XX veku odigrala prava čuda. Držao sam dvosatna predavanja na svakom od ovih izvanrednih mesta i prve večeri na okupljanju u Asiziju svima sam poručio da mi uistinu ispunjavamo viziju Svetog Franje. Cilj mu je bio da približi svest o Hristu celom svetu, parohiju po parohiju, grad po grad, zemlju po zemlju. Na tom putovanju bilo je ljudi sa svakog kontinenta, iz svih starosnih grupa – od tinejdžera do osamdesetogodišnjaka, svih profesija, verskih ubeđenja, i svi su bili tu s jednom idejom – da u našem svetu žive ljudi koji nastoje da „postanu sredstvo njegovog spokoja“ i da time stvore svet iz svojih najdubljih želja koje žele da ostvare.

Drugog dana u Asiziju, tokom moje treće posete ovom božanskom gradu, svih sto šezdeset dvoje ljudi okupilo se u staroj crkvi sagrađenoj pre više stotina godina kada je Frančesko tu živeo i osnivao franjevački red.

Dok se moj dvosatni govor bližio kraju u ovoj svetoj građevini, dogodilo mi se nešto što nikada nisam doživeo za skoro četiri decenije javnih predavanja. Osetio sam kako mi nešto preplavljuje celo telo i ostao sam bez reči. Čitao sam iz Kazancakisove knjige Sirotan božiji i na kraju sam se prosto sledio. Telo nije htelo da mi se pomeri. Zajecao sam i onda je skoro čitava publika ustala i nemo pružila ruke ka meni. Svi su znali da se odvija nešto uistinu metafizičko. (Čitavo putovanje je snimljeno, uključujući ovo i ostala dva predavanja. Ako želite, sve to možete i sami videti na kompletu od četiri DVD-a „Doživljaj čudesnog“ u produkciji Hej Hausa.)

Fotografisali su me kako govorim stojeći pred likom Isusa Hrista u toj crkvi i jednu fotografiju uvrstio sam u fotografije kako biste mogli da vidite veoma veliki orb koji se pojavio na tom znamenitom predavanju u svetoj crkvi u Asiziju. Saznaćete više o ovim orbovima kasnije u knjizi.

Sa sigurnošću mogu da kažem da sam ponovo u telu osetio moć Svetog Franje. Doživeo sam ga ne samo u njegovim rečima i oko sebe, već i u sebi – kao sebe – dok sam se obraćao tim ljudima za koje smatram da su bili katalitička grupa okupljena radi ispunjavanja kolektivne darme, što je počelo kao misao u mojoj mašti, a sada se pretvorilo u aktivnu silu dobra u našem svetu.

Kad se osvrnem na svoj život, na događaje koji su mi uveli Svetog Franju u život, jasno mi je da u to vreme nisam shvatao njihov značaj. Prosto sam radio ono što

sam se osećao pozvanim da radim. Moram da kažem da mi Frančesko nije tek tako došao u život s nasumičnom porukom da ubrzam sopstveno duhovno buđenje, već je zaista preuzeo kontrolu i promenio tadašnji tok mog života – živeo je u meni.

Ostaviću Svetog Franju na trenutak i ispričaću vam o još jednom prosvetiteljskom biću koje mi je stiglo u život pre otprilike šest godina.

Lao Ce Još 2005. obnovio sam svoje znanje o drevnom duhovnom tekstu Tao te đing kojeg je pre nekih dve i po hiljade godina sastavio stari kineski majstor Lao Ce. Neki nazivaju ovu knjižicu od osamdeset jednog stiha najmudrijom knjigom ikad napisanom. Iako sam bio upoznat s taoizmom, to nikako nije bilo značajno učenje u mom životu. Međutim, primetio sam da od šezdeset pete godine počinjem da čitam i primam poruke iz Tao te đinga, koji se slobodno može prevesti kao Knjiga o životu u velikoj vrlini.

Bili su mi poznati neki od najviše citiranih odlomaka iz teksta i čak sam ih koristio u svojim ranije objavljenim knjigama, ali 2005. godine iz nekog razloga kao da me je skoro svakodnevno bombardovao. U restoranu se na jelovniku pojavilo nekoliko redova iz knjige; čuo sam nekoliko citata u nekim televizijskim emisijama; u knjižari je prevod bio greškom stavljen na policu odmah pored jedne od mojih knjiga; blizak prijatelj rekao mi je da je taoista i ispričao mi je koliki mu je to spokoj donelo; neko koga ne poznajem poslao mi je špil karata na kojima su ispisani svi stihovi, zajedno s crtežom Lao Cea kako sedi na volu, i činilo mi se da mi ta slika govori mnogo više nego ijedna pre.

Onda sam jednog jutra tokom meditacije osetio jak unutrašnji zov da pročitam ceo Tao te đing i to sam i učinio istog dana. Uveče sam pozvao svog izdavača i rekao da bih voleo da napišem kratak esej o tim stihovima i o tome kako primeniti drevnu mudrost Lao Cea na današnji moderan svet, kao i da to objavim kao knjigu po imenu Promenite misli – promenite život. Od tog trenutka, osećao sam istu vezu s Lao Ceom kakvu sam prethodne decenije imao sa Svetim Franjom. Počeo sam da čujem tog čoveka kako mi se obraća u meditacijama u ranim jutarnjim satima.

Pomenuo sam to u svojoj nedeljnoj radio-emisiji na HayHouse--Radio.com, i slikarka po imenu Magali saopštila mi je da je kanalisala lik Lao Cea koji je izradila u maniji automatskog slikanja i da će mi poslati taj portret.

Slika je stigla te noći i čitave 2006. godine razgovarao sam s njom.

Svake nedelje provodio sam četiri i po dana učeći, meditirajući, razmišljajući i analizirajući stihove Tao te đinga. Tog „i po“ dana posle meditiranja sa slikom Lao

Cea, prosto sam puštao da reči poteku na papir. Proveo sam celu 2006. komunicirajući s Lao Ceom, posmatrajući njegov portret i gledajući kako me njegove oči prate dok se krećem po svom prostoru za pisanje; što je najvažnije – slušajući i puštajući da mi reči poteku iz srca na stranicu.

Moja godina obuzetosti Lao Ceom zaista mi je promenila život iz korena. Naučio sam i praktikovao suštinske poruke poniznosti, misterije, zadovoljstva, jednostavnosti, spokoja i pronalaska Boga u prirodi umesto u nekom pravoverju. Lao Ce postao mi je stalni pratilac, a Tao te đing ne samo što me je usmerio ka prosvetljenijem stilu života, već je to učinio i za milione drugih. Javni radio-televizijski servis dozvolio mi je da predstavim suštinu drevnih Lao Ceovih pouka u emisiji koja se emitovala hiljadu puta, često u špicu, na svakom velikom tržištu u Americi i Kanadi. Nekako, na neki tajanstveni način poznat samo nevidljivom taou ili jednom božanskom umu, postao sam sredstvo za distribuciju tih moćnih poruka velikom broju ljudi, dvadeset pet vekova nakon smrti Lao Cea. Sveti Fanja, Lao Ce i njihova učenja i dalje imaju ogroman uticaj na moj svakodnevni život. Ne samo što su bili ovoliko presudni duhovni učitelji, već je njihova pojava u mom životu uticala na bezbroj drugih ljudi, uključujući i vas koji čitate ovu knjigu.

Brendino pismo Sada ću s vama podeliti izvanredno pismo koje sam dobio pre nekoliko dana dok sam se pripremao da napišem uvod za Ispunjene želje. Molim vas da ga čitate otvorenog uma, a onda mi dozvolite da objasnim koji značaj ima za vas dok počinjete s čitanjem ove knjige.

Dragi Vejne, Čuda se dešavaju. Osećam potrebu da podelim s Vama nešto što mi se nedavno desilo zbog toga što ste bili deo tog čuda.

Pre nekoliko meseci čula sam za Vašu turneju „Doživimo čuda“ i znala sam da moram da budem deo nje. Život mi je komplikovan jer prolazim kroz veliku promenu, tako da je bilo potrebno čudo da osmislim logistiku odlaska na putovanje Evropom, ali bila sam otvorena za sve. Naglas sam iskazala svoju nameru: „Nameravam da doživim čudesno s doktorom Vejnom Dajerom“, a onda sam prepustila Bogu da mi pokaže kako.

Prošlo je nekoliko meseci i moja situacija sporo se menjala, tako da nisam rezervisala put. I dalje sam verovala i znala da ću doživeti čuda s Vama i pored toga što je realnost ponavljala da su mi slabe šanse. Početkom aprila, otputovala sam sa svojom četrnaestogodišnjom ćerkom Emili u Kelounu, Britanska Kolumbija, na njen muzički festival. Trebalo je osam sati vožnje od mesta gde živim,

ali ona je veoma strastvena prema operi, tako da mi je bilo zadovoljstvo da joj pružim priliku da ode u Kelounu da radi sa stručnjacima. Igrom slučaja, roditelji mi tamo žive, tako da sam im javila da dolazimo.

Tata i ja smo izašli napolje i dok sam isparkiravala auto, primetila sam sopstveni pogled u ogledalu. Tada sam shvatila gde sam ranije videla one svetlucave zelene oči.

Razgovarala sam s mamom nekoliko minuta, rekla joj kada ćemo doći i ćaskale smo malo o koječemu kad sam čula da tata nešto mrmlja u pozadini. Mama mi je prevela: „Tata kaže da će doktor Vejn Dajer biti u Vernonu u utorak uveče ako želiš da ideš da ga vidiš.“ Kad sam podigla telefon (i sopstvenu zadnjicu) s poda, pitala sam tatu da li bi hteo da ide sa mnom i odmah sam rezervisala karte preko interneta. Suvišno je reći da sam bila oduševljena što mi Vas je Bog doveo ovamo umesto da moram da idem u Evropu.

Nemoguće? Možda... ne. Nemam objašnjenja za bilo šta od onoga što sam te večeri doživela, ali svakog dana zahvaljujem što sam bila u prilici da „doživim čudesno“ s doktorom Vejnom na tako jedinstven i divan način.

Došlo je veče Vašeg predavanja i ustreptalo sam sedela u četrnaestom redu. Kad ste izašli na pozornicu i počeli da govorite, desilo se nešto čudno. Isto mi se dogodilo još jednom ranije kad sam gledala jednog dečaka kako peva Ave Maria, pa se oko njega pojavio veliki oreol. Isprva sam pomislila da mi počinje migrena, ali svetlost je bila samo oko dečaka. Ista svetlost okruživala je i Vas. Gde god da ste se kretali po bini, svetlost je pratila Vas i samo Vas. Pomislila sam da su u pitanju možda neki scenski efekti ili ambijentalna atmosfera u amfiteatru, ali nije bilo oreola oko žene koja vas je najavila.

Onda se desilo nešto još čudnije. Doktore Vejne, pričali ste o Svetom Franji i pred mojim očima ste se transformisali. Telo vam je bilo odeveno u dugu odoru i crte su vam se preobrazile tako da ste bili Sveti Franja Asiški.

To je trajalo samo jedan trenutak, ali bilo je moćno, emotivno i veoma, veoma stvarno.

Međutim, onda je usledilo nešto još neverovatnije.

Počeli ste da govorite o Lao Ceu i pretvorili ste se u njega!

Niz leđa Vam se spuštala duga pletenica i jasno sam videla kako Vam se lice transformisalo u lice Lao Cea. Opet je to trajalo samo jedan momenat, ali to iskustvo trajaće u meni zauvek.

Na pauzi, tata je otišao do toaleta, a ja sam ustala da protegnem noge (i obrišem oči). Osetila sam toplu šaku u svojoj i pogledala dole. Kraj mene je stajala starica, veoma sitna i krhka, s divnim osmehom, i pozvala me je da sednem pored nje. Sela sam i ona se zagledala u mene.

Rekla je da me je posmatrala zato što sijam od svetlosti i da joj se činilo kao da vidi anđela. Očarale su me njene oči i pomislila sam da je znam jer sam poznavala te svetlucave zelene oči. Razgovarale smo i povremeno bismo rekle uglas: „Svi smo mi isti.“ „Postoji samo ljubav.“ Osećala sam kao da sanjam i ubrzo ste ponovo izašli na pozornicu izvodeći svoju magiju. Odlučila sam da produžim kontakt s njom i rešila sam da je, posle predavanja, pitam za ime i broj telefona. Uprkos mojim dobrim namerama, kad se predavanje završilo i kad smo ustali da idemo, nje više nije bilo. To me je iznenadilo budući da je sedela dva mesta od mene, a nisam je videla da odlazi.

Namaste, Brenda Babinski Ako vam je čudno njeno pominjanje „svetlucavih zelenih očiju“, meni je savršeno logično jer se sećam kad mi je Marselina, majka mojih sedmoro dece, ispričala o doživljaju na svom prvom porođaju. U bolnici se mučila u trudovima i nije htela da koristi anesteziju. Prišla joj je sestra upadljive crvene kose, obrisala joj čelo, umirila je i nežno joj rekla kako da diše i ostala je s njom tokom čitavog porođaja. Kad se Marselina sutradan raspitivala o ovoj divnoj sestri kako bi mogla lično da joj zahvali, rekli su joj da niko tog opisa nikada nije radio u toj bolnici. Anđeosko usmeravanje – možda. I Brendin susret sa onom veoma starom sitnom ženom takođe je možda bio susret s njenim sopstvenim najvišim bićem. (Vidi treće poglavlje.)

Postavio sam Brendino pismo ovde na početak da biste mogli da osetite šta je sve moguće kad imate osećaj ispunjene želje kao što obrazlažem u šestom poglavlju.

Prva misao kad sam pročitao Brendine reči potekla mi je pravo iz ega koji je rekao: Verovatno si bio Lao Ce, a onda Sveti Franja u prethodna dva života, a zašto i ne bi. Vidi kako si važan i šta sve radiš da ovaj svet postane duhovnije mesto. Onda sam pozvao spisateljicu Anitu Murđani, koja je u Hong Kongu, i pročitao joj to pismo, a ona je brzo stišala moje egom zadojene misli. Rekla je da je njeno iskustvo s boravkom „na drugoj strani“ bilo savršeno jasno u jednom pogledu: Sve se dešava istovremeno. Nema prošlosti niti budućnosti, samo jedno i jedino sada. U krajnjem slučaju, smatrala je da su to samo paralelni životi.

Sada znam koliko je zbunjujuće razmišljati o ovoj ideji da nema prošlosti, budućnosti i da nema linearne svesti, naročito pošto je mozak (koji je jedino čime možemo da razmišljamo) u telu koje je linearno i koje je imalo početak i jednog dana imaće i kraj. To je prosto jedna od najvećih misterija – ta ideja da se sve dešava u isto vreme, a ipak u snu, a povremeno i u dubokoj meditaciji; uspeo sam da iskusim tu nelinearnost. Savetujem vam da pročitate Anitinu knjigu Potpuno isceljenje da biste možda malo više razumeli kako je njoj delovalo to sada/ jedinstvo kada je krenula na svoje putovanje isceljenja nakon prognoze neizbežne smrti.

i

koni materijalnog sveta ne važe u prisustvu onoga što je bogoostvareno.

Nikolet POČETAK

Dok čitate Ispunjene želje, napominjem da imate u vidu koliko je važno da osećate u svom telu ono što želite da se manifestuje. Posebno obratite pažnju da znate u sebi da ste zaista božansko biće ovde u našem materijalnom svetu na Zemlji. Na stranicama koje slede uporno naglašavam koliko je važna vaša mašta u kreiranju života ispunjenih želja. Ali mašta je domen koji je strogo pod kontrolom misaonog procesa. Kada u maštu stavite misao o tome ko biste hteli da budete, savetujem vam da živite od tog kraja, kao da se to već materijalizovalo u fizičkoj stvarnosti.

Upravo to radio sam sa učenjima i Svetog Franje i Lao Cea tokom mnogih godina: intelektualno sam proživeo njihove poruke; pisao sam i predavao o njima, analizirao sam ih, tumačio – sve u svojoj mašti. Ali sada, u ovo vreme u svom životu, prevazišao sam svoj intelekt što se tiče poruka ovih božanskih učitelja. Kad sam se pojavio na pozornici te večeri u Vernonu u Britanskoj Kolumbiji, kao i kada sam se obratio onoj publici u Asiziju, preplavilo me je prisustvo Svetog Franje; osećao sam ih u telu, živeo sam njihove poruke kao da su one ja – ili, drugim rečima, preuzimao sam osećaj želje da znam njihove istine kao da su one već ispunjene. Kad možete strastveno da osetite ono što želite da imate ili što želite da postanete, sve dok je to usklađeno s vašim najvišim bićem – to jest, Bogom – vi postajete to i ono postaje vi.

Kad predajem o ovim suštinskim porukama, one su daleko više od intelektualne vežbe. Osećam ih i upravo je to Brenda Babinski primetila za onih nekoliko kratkih momenata dok sam bio na pozornici. Zamišljajte ih, živite ih kao da su vam stvarnost; ne dozvolite da vam bilo šta odvrati pažnju; ali, što je najvažnije, počnite da ih osećate i stopićete se s njima i one će se stopiti s vama tako da to više nije dualnost – postajete jedno sa onim što želite.

Iste večeri kad je Brenda došla da me vidi, dok sam sedeo na bini i potpisivao knjige, čitava hokejaška arena bila je ispunjena orbovima kao u znak potvrde istina Svetog Franje i Lao Cea dok sam preuzimao osećanje ovih duhovnih istina u srži svog bića. (Vidi fotografije.)

Ti orbovi takođe su se pojavili na fotografijama u crkvi u Asiziju gde sam u telu osetio prisustvo Svetog Franje dok sam stajao i govorio tamo gde je on živeo i govorio.

(Ponovo pogledajte fotografije.) Ne verujem da je to što je neko iz publike video kako se transformišem u te velike učitelje pokazatelj da sam možda živeo kao oni pre mnogo vekova. Znam da, kada pođete izvan intelekta i osetite prisustvo onoga što najviše želite kao već postojeću činjenicu, kao i kad odatle živite s nesmanjenom strašću, vi se stapate sa time i spoznajete istinu da za-

Odlučio sam da uvod za ovu knjigu sačinim na osnovu nekoliko iskustava koja su mi uticala na život i koja odražavaju suštinu poruka koje ćete naći u Ispunjenim željama. Ti značajni životni događaji odigrali su se tokom pisanja ove knjige i sadrže elemente sinergije i sinhronizovanosti koje smatram veoma uzbudljivim i obećavajućim. Nudim vam ono što smatram programom koji garantuje sposobnost da u svom životu manifestujete sve ono što želite ukoliko je to što želite usklađeno s vašim izvorom postojanja. U svakodnevnom životu, dok sam pisao rukopis za ovu knjigu, bio sam blagosloven prilikom da iz prve ruke posvedočim kako taj proces deluje.

Odlučio sam da podelim ta čudesa na veoma ličan način.

Dok ulazim u osmu deceniju boravka na ovoj planeti, sve više razmišljam o nekim bitnim uticajima u svom životu koji kao da uvek sami iskrsnu. Sa ove distance, vidim kako su oni preokretali egom kontrolisan smer u kojem mi se život u ta ranija vremena kretao. Kada su mi se u prošlosti materijalizovali ti izvanredni signalni događaji ili ljudi, u to vreme nisam bio u stanju, kao što većina nas i nije, da shvatim širu perspektivu onoga što se dešava. Sada, dok se osvrćem i pišem o tome kako da živite životom ispunjenih želja s duhovne tačke gledišta, doživljavam te događaje kao delove slagalice u velikoj tapiseriji koja je danas zadivljujuća i izuzetno značajna.

Sveti Franja Jedna od osoba koja mi je tako banula u život bio je čovek koji je živeo u XIII veku i sada je poznat kao Sveti Franja Asiški. Nisam odgajan ni u jednoj određenoj religiji, verovatno zato što su me tokom detinjstva premeštali iz raznih domova za nezbrinutu decu. Nisam znao ništa o katoličanstvu i nikada nisam učio o njihovim svecima ili doktrini. Ali iz nekog misterioznog razloga (koji je, doduše, danas mnogo manje misteriozan), taj monah koji je živeo tako inspirativnim životom i koji je bio posvećen Hristu postaće jedno od najsudbonosnijih i najuticajnijih bića na koja ću ikada nabasati.

Sveti Franja mi se prvi put pojavio u životu u vidu velike, divno uramljene reprodukcije „Molitve Svetog Franje“, u celosti, koju sam dobio na jednom predavanju pre više od dvadeset pet godina. Poruka te molitve ostavila je dubok utisak na mene i uvek mi se dopadalo kako izgleda, te sam je okačio u hodnik koji je vodio do soba moje dece. Mora da sam prošao pored te molitve bar deset hiljada puta u toku decenije koliko je tu visila. Često bih zastao, pročitao nekoliko redaka i razmišljao o magiji tih reči: Tamo gde je mržnja, posejaću ljubav. Tamo gde je tama, doneću svetlost.

Strah

Kako razumeti i prihvatiti 탑ivotnu neizvesnost

Strah

Posmatrajte sve svoje postupke, sva svoja uverenja i otkrijte da li su zasnovani na stvarnosti, iskustvu, ili na strahu. Sve što je zasnovano na strahu treba odmah da se odbaci, bez ikakvog premišljanja. To je samo oklop.

– Osho 1 Razumite sam strah Strah je nematerijalan kao i vaša senka, ali ipak postoji. I senka takođe postoji – nematerijalna, negativna, ali ne nepostojeća – i ponekad senka može da ima ogroman uticaj na vas. U džungli, kad se primiče noć, možete se uplašiti sopstvene senke. Na nekom samotnom mestu na pustom putu možete se dati u beg zbog sopstvene senke. Trčanje će vam biti stvarno, bežanje će vam biti stvarno, ali uzrok će biti nematerijalan.

Možete pobeći od konopca misleći da je zmija. Kad se vratite i pažljivo pogledate, smejaćete se koliko je to glupo. Ali ljudi se plaše da dođu na mesta gde postoji strah. Plašite se straha više nego ičeg drugog, zato što vam sâmo postojanje straha ljulja temelje.

Zapamtite, ljuljanje temelja veoma je realno. Strah je nalik snu, košmaru, ali kada se probudite posle košmara, i dalje se osećaju posledice, traje omamljenost. Disanje vam se promenilo, znojite se, telo vam i dalje drhti, vruće vam je. Sada znate da je to bio samo košmar, san, nešto nepostojeće, ali čak će i za to znanje trebati vremena da vam prodre do suštine bića. U međuvremenu, nastaviće se dejstva nematerijalnog sna. Strah je noćna mora.

Od čega se sastoji strah? Strah se sastoji od nepoznavanja sopstvenog bića. Postoji samo jedan strah.

Manifestuje se na mnogo načina, ima hiljadu jednu manifestaciju, ali u suštini, strah je jedan, a to je: „duboko unutra, možda ne postojim“. I na neki način, tačno je da vas nema. Bogolikost postoji, vi ne. Domaćin ne postoji, gost postoji. Zbog toga što ste sumnjičavi – a sumnja vam je osnovana – ne gledate unutra. Pretvarate se da jeste, znate da, ako pogledate unutra, u stvari niste! To je duboko, prećutno razumevanje. Nije intelektualno, egzistencijalno je. Ono vam je u utrobi, to osećanje: „Možda ne postojim. Bolje da ne gledam unutra. Nastaviću da gledam napolje.“ To vas barem zavarava, održava iluziju „ja sam“. Međutim, pošto je ovo „ja sam“ osećanje lažno, ono stvara strah. Znate da bilo šta može da ga razori, bilo koji duboki susret može da ga rasprši. Može ga raspršiti ljubav, može se raspršiti kada vam neko umre pred očima. Može se raspršiti na mnoge načine, veoma je krhak.

Nekako ga održavate tako što ne gledate unutra.

Putovao Mula Nasrudin vozom. Naišao je kondukter i zatražio mu kartu. Mula je pogledao u svim džepovima, u svim torbama, ali karte nigde nije bilo. Znojio se i obuzimao ga je sve veći strah. A onda je kondukter rekao: Gospodine, niste pogledali u jedan džep. Zašto ne pogledate u njega?

Mula Nasrudin reče: Molim te, ne pominji taj džep.

Neću da gledam u njega. To mi je jedina nada! Ako po-

gledam u taj džep i ne nađem je, onda je sigurno izgubljena, onda je nema ama baš nigde. Ne smem da gledam u taj džep. Kažem ti, pogledaću bilo gde drugde; taj džep mi je sigurnost, i dalje mogu da se nadam da je možda u tom džepu. Namerno sam ga izostavio i neću ga pipnuti. Našao kartu ili ne, neću da pogledam u taj džep.

Ali svaki put kad neko umre, nešto se u vama uzdrma.

Svaka smrt predstavlja vašu malu smrt. Ne šalji nekoga da pita za kim zvono zvoni, zvoni za tobom. Svaka smrt tvoja je smrt. Čak i kad suvi list opadne s grane, to je tvoja smrt. Zbog toga se stalno štitimo.

Ista je situacija i sa egom. Ne gledate unutra, to vam je jedina nada: „Ko zna? Možda je tu.“ A ako biste pogledali, intuicija vam govori da nije tu.

Neko umire i mi pričamo o besmrtnosti duše, o listu koji opada s drveta, kažemo: Nemamo o čemu da brinemo, uskoro će doći proleće i drvo će ponovo olistati – ovo je samo smena, samo presvlačenje.

Taj lažni ego koji ste stvorili ne gledajući unutra, stalno gledajući spolja, uzrok je straha. Plašićete se svih tih mesta u koja treba da zavirite. Plašićete se lepote zato što vas lepota prosto gura unutra. Divan zalazak sunca i sve one jarke boje na nebu plašićete se da pogledate zato što će vas tolika lepota neumitno baciti u unutrašnjost. Na trenutak, um je toliko zadivljen da zaboravlja kako da razmišlja.

Unutrašnji monolog prestaje i iznenada ste unutra.

Ljudi veruju u besmrtnost duše ne zato što znaju, već zato što se plaše. Što je čovek veća kukavica, veća je mogućnost da će verovati u besmrtnost duše – ne zato što je religiozan, samo je kukavica. Verovanje u besmrtnost duše nema nikakve veze s religijom. Religiozna osoba zna da „ja nisam“ i sve što je ostalo je besmrtno – ali to nema nikakve veze s „ja“. To „ja“ nije besmrtno. To „ja“ samo je privremeno, mi smo ga proizveli.

Ljudi se plaše divne muzike, ljudi se plaše sjajne poezije, ljudi se plaše duboke intimnosti. Ljubavne veze ljudi samo su površne veze. Ne zalaze duboko jedni drugima u biće jer kad uđete duboko jedno drugome u biće, strah je tu – videćete svoj odraz u jezeru bića druge osobe. U tom jezeru, u tom ogledalu tuđeg bića, ako se ne pronađete, ako ogledalo ostane prazno, ako ne odrazi ništa, šta ćete onda?

Strah je senka „ja“. I pošto je „ja“ uvek budno, negde duboko unutra moraće da nestane u smrti. Osnovni strah je strah od smrti. Svi drugi strahovi odražavaju taj osnovni strah. A posebna je draž u tome što je smrt nematerijalna koliko i ego. Dakle, između ove dve nematerijalnosti, ega i smrti, most je strah.

Ljudi se plaše ljubavi. Samo se pretvaraju, samo igraju igre u ime ljubavi. Plaše se meditacije; čak u ime meditacije, u najboljem slučaju praktikuju nove načine razmišljanja. To je transcendentalna meditacija Maharišija Maheša Jogija – nije ni meditacija, niti je transcendentalna, ona je prosto pojanje mantre. A pojanje mantre samo je proces misli, koncentrisane misli. Opet je to jedan novi izum, izum da se ne meditira. Ljudi ponavljaju hrišćanske molitve, islamske molitve, hinduističke molitve – što su sve načini da se izbegne meditacija. Zapamtite, to nisu meditacije. Um je toliko lukav da je u ime meditacije stvorio mnoge lažne pojave.

Meditacija je kad ne radite ništa, kad um uopšte ne funkcioniše. To nefunkcionisanje uma prava je meditacija – ne pojanje, nikakva mantra, nikakva slika, nikakva koncentracija. Čovek prosto postoji. U tom postojanju ego nestaje, a sa egom nestaje i njegova senka.

Ta senka je strah.

Strah je jedan od najvažnijih problema. Svako ljudsko biće mora da prođe kroz njega i mora da dođe do izvesnog razumevanja. Ego vam uliva strah da ćete jednog dana morati umreti. Zavaravate se da se smrt događa samo drugima, i na neki način ste i u pravu: neki komšija umire, neki poznanik umire, neki prijatelj umire, žena vam umire, majka vam umire – uvek se događa nekom drugom, nikad vama. Možete se sakriti iza ove činjenice. Možda ste izuzetak, nećete umreti. Ego pokušava da vas zaštiti.

Sâm strah je nemoćan, nema snagu, ali vi želite da verujete u njega – to mu je jedina moć. Niste spremni da uskočite u svoju unutrašnju dubinu i da se suočite sa svojom unutrašnjom prazninom – to mu je moć. U suprotnom je nemoćan, potpuno nemoćan. Ništa se nikada ne rađa iz straha. Ljubav rađa, ljubav je kreativna.

Strah je nemoćan, nikad ništa nije stvorio. Ništa ne može da stvori zato što nije materijalan. Ali može da vam uništi čitav život, može da vas obavije kao crni oblak, može da vam iscrpi svu energiju. Neće vam dozvoliti da iskusite bilo koji dublji doživljaj lepote, poezije, ljubavi, radosti, slavlja, meditacije. Ne, držaće vas samo na površini, pošto može da postoji samo na površini. Strah je talas na površini.

Uđite unutra, pogledajte unutra... i ako je prazno, pa šta? Onda nam je to priroda, onda je to ono što jesmo. Zašto bi čovek brinuo o praznini? Praznina je divna kao nebo.

Unutrašnje biće nije ništa drugo do unutrašnje nebo. To nebo je prazno, ali prazno nebo sve drži, čitavo postojanje, sunce, mesec, zvezde, zemlju, planete. Prazno nebo daje prostor svemu što postoji. Prazno nebo je pozadina svega.

Sve dolazi i prolazi, samo nebo ostaje isto.

Na potpuno isti način i vi imate unutrašnje nebo, i ono je prazno. Nailaze oblaci, rađaju se i nestaju planete, zvezde se pojavljuju i umiru, a unutrašnje nebo ostaje isto, netaknuto, neuprljano, neoštećeno. To unutrašnje nebo nazivamo svedokom, posmatračem – i to je čitav cilj meditacije.

Uđite unutra, uživajte u svom unutrašnjem nebu.

Zapamtite, sve što možete da vidite, to niste vi. Možete

da vidite svoje misli, dakle, niste svoje misli; možete da vidite svoja osećanja, dakle, niste svoja osećanja; možete da vidite svoje snove, želje, uspomene, maštanja, projekcije, dakle, niste ni nešto od toga. Eliminišite sve što možete da vidite. Onda jednog dana sledi izvanredan trenutak, najvažniji trenutak u životu, kada nema više ničega što se može odbaciti. Sve što je viđeno nestalo je i ostao je samo posmatrač. Taj posmatrač je prazno nebo.

Znati znači biti neustrašiv i znati znači biti pun ljubavi.

Znati znači biti bog, biti besmrtan.

Odakle potiče strah? Kuda odlazi?

Strah na mene utiče na različite načine, od neke nelagodnosti ili zgrčenosti želuca do vrtoglave panike, kao da je došao kraj sveta. Odakle potiče strah? Kuda odlazi?

Svi vaši strahovi su nusproizvodi identifikacije.

Volite neku osobu i s ljubavlju u istom paketu dolazi i strah – možda će vas ta osoba ostaviti. Već je ostavila nekog drugog i došla kod vas, dakle postoji prethodnik, možda će isto uraditi i vama. Vlada strah, osećate kako vam se želudac steže. Toliko ste vezani da ne možete da pojmite jednostavnu činjenicu: sami ste došli na ovaj svet. Bili ste ovde i juče, bez te osobe, i funkcionisali ste savršeno dobro, bez ikakvih stomačnih grčeva. Sutra, ako ta osoba ode... čemu grčevi? Već znate kako da budete bez te osobe i ponovo ćete moći da budete sami.

Taj strah da će se sutra možda sve promeniti... da će neko možda umreti, da ćete bankrotirati, ostati bez posla... postoji hiljadu jedna stvar koja se može promeniti. Opterećeni ste tonama i tonama strahova, a nijedan od njih nije opravdan – jer ste i juče isto bili puni tih strahova, nepotrebno. Možda su se stvari promenile, ali još ste živi, a ljudi imaju ogromnu sposobnost da se prilagode svakoj situaciji.

Priča se da samo ljudi i bubašvabe imaju tu neverovatnu sposobnost prilagođavanja. Zato ćete svuda gde ima ljudi naći i bubašvabe, i svuda gde ima bubašvaba naći ćete i ljudska bića. Oni idu skupa, imaju sličnosti. Čak i na udaljenim mestima kao što su Severni ili Južni pol – kad su ljudi prvi put stigli na ta mesta, iznenada su primetili da su doneli bubašvabe sa sobom, i te bubašvabe bile su savršeno zdrave i živele su i razmnožavale su se.

Ako pogledate, svuda na planeti možete videti – čovek živi u stotinama različitih klimatskih uslova, geografskih okolnosti, političkih situacija, socioloških situacija, verskih situacija, ali uspeva da živi. I živeo je vekovima. Sve se okolo menja, a on se prilagođava.

Nemate čega da se plašite. Čak i ako dođe smak sveta, pa šta? I vama će doći kraj zajedno s njim! Mislite da ćete stajati na ostrvu i da ćete onda, kad dođe smak sveta, ostati sami? Ne brinite. Barem ćete imati nekoliko bubašvaba sa sobom!

U čemu je problem sa smakom sveta? Često su me pitali o tome, ali u čemu je problem? Ako svet prestane da postoji, prestao je. To ne stvara problem, zato što vas više neće biti. Nestaćemo i mi s njim i neće biti više nikoga o kome biste mogli da brinete. To će, zapravo, biti konačna sloboda od straha. Smak sveta znači kraj svih probema, kraj svih nereda, kraj svih grčeva u želucu. Ne vidim nikakav problem.

Ali znam da su svi puni straha. Svi imaju neku vrstu oklopa, i ima razloga za to. Kao prvo, dete se rađa toliko bespomoćno, u svetu o kojem ništa ne zna. Prirodno je da se plaši nepoznatog koje ga čeka. Još nije zaboravilo onih devet meseci potpune sigurnosti, bezbednosti, kada nije bilo problema, odgovornosti, brige o sutrašnjici.

Za nas, to je devet meseci, ali za dete to je večnost.

Ono ne zna za kalendar, ne zna za minute, sate, dane, mesece. Večno je živelo u potpunoj bezbednosti, bez ikakve odgovornosti, a onda je iznenada izbačeno u svet nepoznatog, gde zavisi od drugih za sve. Prirodno je da će se plašiti. Svako je veći i jači, i ono ne može da živi bez tuđe pomoći. Zna da zavisi od drugih. Izgubilo je svoju nezavisnost, svoju slobodu.

Dete je slabo, ranjivo, nesigurno. Automatski počinje da stvara oklop, zaštitu za sebe na razne načine. Na primer, mora da spava samo. Mrak je i dete se plaši, ali ima svog plišanog medu i ubeđuje sebe da nije samo – drugar je s njim. Videćete decu kako vuku svoje plišane mede po aerodromima, železničkim stanicama. Mislite da je to samo igračka? Za vas jeste, ali za dete meda je prijatelj – prijatelj kad nema nikog drugog da mu pomogne – u noćnoj tami, kad je samo u krevetu, meda je i dalje s njim.

Praviće psihičke plišne mede. Iako odrastao čovek misli da više ne koristi plišanog medu, ipak nije u pravu. Šta mu je Bog? Samo plišani meda. Iz svog dečačkog straha čovek je stvorio očinsku figuru koja sve zna, koja je svemoćna i sveprisutna i ako dovoljno verujete u nju, ona će vas štititi. Ali detinjasta je sama zamisao zaštite, sama zamisao da je potreban zaštitnik. Onda učite molitvu – ona vam je samo deo psihičkog oklopa – molitva služi da podseti Boga da ste tu, sami u mraku.

Naše molitve, pojanja, mantre, naša sveta pisma, bogovi, sveštenici, sve je to deo psihičkog oklopa. Vrlo je suptilno. Hrišćanin veruje da će se on spasti i niko više. To je njegov odbrambeni argument – svi idu u pakao osim njega, zato što je on hrišćanin. Međutim, svaka religija veruje na isti način – da će samo njeni sledbenici biti spaseni. Nije to pitanje religije, već je pitanje straha i spasavanja od straha. Tako da je to na neki način prirodno – ali u određenom trenutku u vašoj zrelosti inteligencija zahteva da se toga odreknete. Bilo je u redu dok ste bili dete, ali jednog dana morate da ostavite svog plišanog medu. Najzad, onog dana kad zbacite sav svoj oklop,

znači da ste zbacili život u strahu. Kakav život može da nastane iz straha? Kada se zbaci oklop, možete da živite iz ljubavi, možete da živite zrelo. Osoba koja je u potpunosti sazrela nema straha, nema odbrane, psihički je otvorena i ranjiva.

U nekom trenutku oklop je možda potreba – moguće da jeste. Ali dok rastete – ukoliko i odrastate, sazrevate – onda počinjete da uviđate šta sve to nosite sa sobom.

Razmotrite pažljivo i videćete strah iza mnogo čega.

Zrela osoba treba da se udalji od svega što je povezano sa strahom. Tako nastupa zrelost.

Samo posmatrajte sve svoje postupke, sva svoja uverenja i odgonetnite da li su zasnovani na stvarnosti, na iskustvu, ili su zasnovani na strahu. Sve što je utemeljeno na strahu mora odmah da se odbaci, bez razmišljanja. To vam je oklop.

Ne mogu ja da vam ga otopim, samo mogu da vam pokažem kako da ga zbacite. Vaš psihički oklop ne može vam neko drugi skinuti ili oduzeti. Borićete se za njega.

Samo vi možete da učinite nešto da biste ga zbacili, a to je da zagledate svaki njegov deo. Ako je zasnovan na strahu, onda ga zbacite. Ako je zasnovan na razumu, na iskustvu, na razumevanju, onda ga ne treba odbaciti, treba da vam postane deo bića. Ali nećete pronaći ama baš ništa u svom oklopu što je zasnovano na iskustvu. Sve je to strah, od A do Š.

Stalno živimo iz straha – zato trujemo svako drugo iskustvo. Volimo nekoga, ali kada nam ljubav potiče iz straha, ona je pokvarena, zatrovana. Tragamo za istinom, ali ako je to potraga iz straha, onda je nećete naći. Šta god da radite, zapamtite jedno: nećete se razviti iz straha. Samo ćete se sparušiti i umreti. Strah je u službi smrti.

Neustrašiva osoba ima sve što život želi da vam podari. Sada više nema prepreka. Zapljuskivaće vas darovi i sve što činite imaće snagu, moć, sigurnost, ogromni osećaj autoriteta.

Osoba koja živi iz straha uvek drhti iznutra. Neprekidno je na ivici ludila zato što je život veliki, a ako ste stalno uplašeni... na raspolaganju vam je sijaset strahova.

Možete napraviti spisak i iznenadićete se koliko strahova ima – a još uvek ste živi! Ima svakakvih zaraza, bolesti, opasnosti, otmica, terorista, a život je tako mali! I najzad, tu je smrt, koju ne možete izbeći. Čitav će vam se život smračiti.

Odbacite strah – strah ste nesvesno prihvatili u detinjstvu, sada ga svesno odbacite i budite zreli. Onda život može da bude svetlost koja sve jače sija dok se razvijate. Živ sahranjen Osećam da sam živ sahranjen ispod svog straha.

Sada vidim da sam se uvek trudio da budem neko

poseban kako bih sakrio ovaj strah i tako se udaljavao sve dalje i dalje od sebe, tako da sad više ne znam šta znači biti stvaran. Zašto osećam toliku potrebu da se krijem iza svih ovih maski? Zašto se toliko plašim?

Strah od kog patiš ukorenjen je u svakom stvoru. Tako mora biti jer znamo da svakog dana neko umire i znamo da i sâmi stojimo u istom redu. Svaki put kad neko umre pomeramo se napred u tom redu, bivamo bliže smrti. Ubrzo ćemo doći do šaltera da uzmemo kartu za nestanak.

Pesnik je u pravu kad kaže: „Ne šalji nikoga da pita za kim zvona zvone, zvone za tobom.“ Kad neko umre, postoji stara tradicija: u crkvama zvone zvona da obaveste celo selo – neko je umro, vratite se s njiva, iz bašti, voćnjaka. To je obaveštenje ljudima da je neko umro i da ga treba ispratiti. Međutim, pesnik je u pravu: „Ne šalji nikoga da pita za kim zvona zvone, zvone za tobom.“ Kad god neko umre, podsećaju vas da ste smrtnici, da smrt može svakog časa da vas uzme.

To je koren straha, svi ostali strahovi njegovi su odrazi.

Ako zađete duboko u bilo koji strah, pronaći ćete strah od smrti.

Kažeš: „Osećam da sam živ sahranjen pod svojim strahom.“ Svi su u istom položaju. Srećan si što si postao svestan toga, jer ako si svestan, onda možeš da izađeš odatle. Međutim, ako nisi svestan, onda ne možeš da izađeš iz toga.

Kažeš: „Uvek sam se trudio da budem neko ’poseban’ kako bih sakrio ovaj strah i udaljavao se sve dalje i dalje od sebe, tako da sad više ne znam šta znači biti stvaran.“ Misliš da ljudi koji su posebni rade nešto drugo? Predsednici, premijeri, kraljevi, kraljice – misliš da oni nisu u istom sosu kao i ti? Samo pogledaj oko sebe i videćeš da su u istoj neprilici. Svi se oni trude da budu posebni u nadi da će ih, ako su posebni, život tretirati drugačije nego obične ljude. Jasno je da ne može da tretira isto predsednika države i obućara.

Ali potpuno greše. Život ne diskriminiše – predsednici ili obućari, babasere ili premijeri, nije to bitno kad je u pitanju život. Smrt ih sve jednako precrtava. Smrt je jedini komunista na svetu – ne zanima je da li imate novca ili ste prosjaci, da li ste obrazovani ili ne. Ne možete reći: „Samo pričekaj, visoko sam kvalifikovan. Ne možeš da se ponašaš prema meni isto kao prema neobrazovanim ljudima. Samo malo sačekaj. Posebna sam osoba, ne možeš da budeš takva prema meni. Prvo me upozori unapred, pa ću razmisliti. Moraš da slediš određenu proceduru o kojoj ću ja odlučiti.“ Bilo da ste uvaženi član društva ili samo ker lutalica, nema nikakve razlike – smrt dolazi i sve čini jednakima.

Svako može od svog života i zdravlja da napravi umetničko delo. Čitajući knjigu NLP čarobna gradionica zdravlja možete reprogramirati one obrasce koji štete vašem zdravlju i steći znanja i veštine koje podržavaju zdravlje, vitalnost i dugovečnost.

n i r j A

n r to

SluÄ?aj nestalih kostiju 3

n i r Aj

n r to

Slučaj nestalih kostiju 3 Treći nastavak priče o kostima nestalim iz arheološkog muzeja donosi rasplet ovog misterioznog slučaja. Što se rešenje više primiče, avantura je sve uzbudljivija ali je i opasnost sve veća. Dok im životi vise o koncu, dok se provlače kroz zamršen lavirint pustolovina u potrazi za spasom, naša tri njuškala otkrivaju svoju pravu snagu, ojačanu neraskidivim prijateljstvom i, jašući na divljim zverima, prelaze prostranstva između svetova.

Detektivi iz agencije Njuškala u potrazi za misteriozno nestalim skeletima dinosaurusa dospeli su, preko portala, u drugu dimenziju punu opasnosti i čudnih prirodnih pojava. Tamo su se susreli s džinovskim mravima; preko labavog mosta prešli su između dva šiljata tornja; boravili su među šumskim ljudima; jedva su umakli ribi ljudožderki; odneo ih je u kandžama ogroman leteći dinosaurus – i sve su to preživeli i prebrodili zahvaljujući svojoj upornosti, dosetljivosti i slozi. Međutim, kada su naišli na ljude opasnije od svih predatora, Robin, Maks i Njuško više nisu imali kud.

„Dovedite ih do svetog zborišta!“, začuo se strog Meldorfov glas.

Istog trenutka trojica muškaraca u šarenim odorama zgrabila su dečake za ruke. Četvrti je krenuo da uhvati Njuška. Međutim, pas se spretno izmakao i protrčao mu kroz noge. „Beži, Njuško, beži koliko te noge nose!“, vikao je Maks za psom, koji je brzo grabio ka izlazu iz tesnaca.

Muškarac u odori trčao je za njim mlateći toljagom kroz vazduh.

„Stani, pseto bezobrazno! Gotov si kada te uhvatim!“, vikao je i pretio, ali ubrzo je odustao od potere shvativši da je pas mnogo brži od njega. Njuško je pobegao i svima im nestao iz vida. „E baš si smotan, Eri! Prevarila te je obična džukela“, dobaci mu muškarac koji je držao Maksa za ruku. „To nije džukela!“, uzviknu Maks. „To je...“ „Tišina!“, uzviknu ovaj koji ga je držao i udari mu šamar. Maks je samo namršteno spustio glavu pokrivši dlanom obraz koji se zacrveneo od šamara. „Hajde, vreme je da krenemo“, reče tip koji je držao Robina. Ispod kapuljače koja mu je bacala senku na lice virio je dugačak nos i šiljata brada prepuna ožiljaka.

Izgledao je jezivo.

Ubrzo potom četiri tipa u odorama krenula su ka izlazu iz prolaza, vukući dečake sa sobom. Ispred samog izlaza čekala su ih četiri gušterolika dvonožna stvorenja dugačkih vratova, koja su bila privezana za drvo. Muškarci su im prišli. Prvo su prebacili Maksa preko leđa jedne od tih životinja, tako da je dečak ležao ispred sedla, presavijen u struku. Glava mu je visila na jednoj strani, a noge na drugoj. Zatim su i Robina isto tako prebacili preko leđa druge životinje. Potom su odvezali ta neobična

stvorenja, uzjahali ih i stopalima pritisnuli pedale nalik na papučice za gas. Iz metalnih cevi smeštenih uz bokove životinja počeo je da tinja plamen. „Jeste li svi uključili turbopogon?“, upita jedan od njih. „Hoću da što pre stignemo, ne želim da nas vođa dugo čeka“. „Jesmo!“, odgovoriše ostali uglas.

Odmah zatim sva četvorica još jače pritisnuše pedale i životinje jurnuše velikom brzinom.

Dok su šibali preko poljâ i dolinâ obilazeći uzvišenje u kome se nalazio tesnac, Maks je osećao snažnu silu neobičnog motora prikačenog na životinju, koja ju je prosto terala da trči najbrže što može. Na leđima je osećao ruku koja ga je čvrsto držala, a vetar mu je mrsio kosu. Glava mu je visila na pola metra iznad zemlje i posmatrao je kako životinja mahnito mota dugim nogama.

Nakon nekoliko minuta stigli su na odredište – na isto ono mesto gde su ovi tajanstveni ljudi ranije obavljali obred. Tu su ih čekali ostali tipovi u kostimima na čelu sa svojim vođom Meldorfom. „Pa gde ste dosad? Čekamo vas već pola sata“, uzviknu Meldorf. „Znao sam da će nam zvocati“, progunđa jedan od jahača sebi u bradu. „Hajde, ubacite klince u vagon pa da krenemo nazad“, naredi im Meldorf.

Oni odmah svukoše dečake s dvonogih životinja i povedoše ih ka crnim kolima koja su stajala pored jedne stene. Imala su šest točkova, a ispred njih su, upregnute, stajale još dve gušterolike životinje, spremne da ih povuku.

Na pola puta do vagona Meldorf ih zaustavi, zatim priđe Maksu i pomazi ga po glavi zlokobno se smeškajući. Bio je veoma visok, imao je dugu masnu kosu koja mu je u fronclama visila preko izboranog lica, na desnom uhu nosio je minđušu u obliku kosti, a prsti su mu bili puni prstenja. „Vi ste baš radoznali dečaci“, reče prevlačeći mu preko lica svoj dugačak i oštar nokat, koji je podsećao na kandžu. „Ne bih rekao da ste iz ovih krajeva. Odakle ste vas dvojica?“, upita ga pribivši mu nokat na vrat.

Maks je osećao kako mu srce lupa pod pretećom oštrinom te kandže. Samo je progutao knedlu i spustio glavu.

Posle nekoliko sekundi Meldorf reče: „U redu, vidim da niste baš pričljivi. Eri, ubaci ih u vagon!“ Eri ga je odmah poslušao. Ugurao ih je u vagon, a zatim im je i noge i ruke čvrsto zavezao za jednu od šipki koje su činile zid vagona. Kada je izašao, podigao je zadnju pregradu, visoku oko metar. Od njenog vrha pa sve do krova, u dužini od oko pola metra, vagon je i dalje bio otvoren i dečaci su mogli da vide nebo i udaljene planin-

ske vrhove. Prednji deo vagona bio je potpuno zatvoren, tako da nisu mogli da vide kolonu jahača koja se napred formirala. Po podu su bile razbacane svakakve stvari: kosti koje su ličile na rogove i kljove, razni mali kipovi i statue, drvene table, veliko svileno platno i zastavice oslikane mnoštvom simbola.

Ubrzo je vagon polako krenuo. Za njim su kaskala dvojica jahača a ispred njega svi ostali i ta dugačka povorka vijugala je između šarenih brda. „Maks, u šta smo se mi to uvalili?“, upita Robin tiho.

Maks mu je osetio strah u glasu. „Ne znam ni ja. Ali nemoj da se brineš, izbavićemo se nekako“, tešio je druga.

Robin je samo ćutao i gledao kroz otvor iznad pregrade. „Znaš, dosad smo imali dosta sreće pa smo sačuvali glave. Ali ova situacija mi deluje bezizlazno“, rekao je posle nekog vremena. „I šta je s Njuškom? Ostao je potpuno sam u ovoj divljini! Kako ćemo njega naći?“ „Naći ćemo ga kako znamo i umemo. Ne idemo odavde bez njega!“, rekao je Maks uvrćući ruke jer mu je konopac jako stezao zglobove i usecao mu se u kožu. „Ovi ljudi deluju opasno“, prošaputao je nakon nekoliko minuta, „ali da su hteli da nas ubiju, dosad bismo već bili pokojni. Dakle, imamo još vremena. Samo treba dobro da otvorimo oči i iskoristimo prvu priliku za bekstvo“.

Robin je dopuzao do šipke za koju su bili vezani, a potom se lagano pridigao. Bacio je pogled preko pregrade i osmotrio dva jahača koji su ih pratili. Šarena dnevna svetlost polako je bledela dok se jedno nebesko telo gasilo. Ubrzo će preostati samo plavičasti sjaj drugog nebeskog tela nalik Mesecu. Robin se zagledao kroz otvor i iznenada je primetio jednu sivu tačku koja je skakutala u daljini. Kada je malo bolje pogledao, shvatio je da je to Njuško, koji trči za njima. „Maks, Maks, eno Njuška!“, uzbuđeno je prošaputao. „Gde?“, upitao je Maks i brzo se pridigao. „Tamo, u daljini, daleko iza ova dva sektaša“, šaputao je Robin pokazujući glavom u tom pravcu.

Maks je začkiljio tražeći pogledom svog vernog psa. „Aha! Vidim ga!“, uzbuđeno je prošaputao. „Trči od žbuna do žbuna i povremeno zastaje da ga ovi ne bi primetili! Prati nas na sigurnoj udaljenosti. Pa to je najpametniji pas na svetu!“ Maks je bio oduševljen i osmeh mu je iznenada ozario lice. Zatim se sagnuo i povukao Robina za sobom. Onda mu je zavereničkim tonom šapnuo: „Sad kada je Njuško u blizini, lakše ćemo pobeći. Moramo da iskoristimo prvu priliku“.

Robin je klimnuo glavom, a onda su se obojica naslonili uza zid vagona i pritajili se. Ćutali su i osluškivali okolne zvukove, a Robin se povremeno pridizao da proviri i uveri se da ih Njuško i dalje prati.

Nakon sat vremena potpuno se smračilo. Iznenada,

vagon se zaustavio. Ljudi u ogrtačima su se razgalamili, ali dečaci nisu mogli da razaznaju o čemu pričaju.

Bili su u mrklom mraku, a kroz otvor iznad pregrade mogli su da vide samo svetlost zvezda razbacanih po nebu. Međutim, nakon nekoliko minuta odjednom je blesnula svetlost iz istog pravca iz koga je dopirala i galama. Bila je titrava i prošarana dugim ljudskim senkama koje su poigravale. „Pa to je vatra“, zaključio je Robin. „Upalili su logorsku vatru“. „Baš tako“, složio se Maks. „Izgleda da su se zaustavili da ovde prenoće“.

Maks se pridigao i provirio preko pregrade. Posmatrao je dva jahača koji su sišli s gušterolikih stvorenja i povukli ih za sobom, prolazeći pored vagona, ka grupi koja je galamila kraj logorske vatre. Ubrzo su zamakli i iza vagona više nije bilo nikoga. Tačnije, nikoga osim Njuška.

Maks je primetio kako mu, pored jednog žbuna, sijaju oči na svetlosti vatre. Plamen je, očigledno, bio baš veliki jer je obasjavao okolinu u širokom krugu. Robin i Maks ponovo su se pritajili i čekali.

Nakon nekoliko sati vatra je počela lagano da jenjava.

Svetlost je bila sve slabija a i galama se utišala. Glasovi su se proređivali, da bi u jednom trenutku potpuno zamrli.

Dečaci su bili okruženi tišinom i čulo se samo isprekidano zujanje insekata. Kada su se pridigli, ugledali su Njuška, koji se šunjao ka vagonu, potpuno priljubljen uz zemlju.

Zaustavio se na desetak metara od vagona. „Sada je pravi trenutak“, šapnuo je Maks Robinu, koji klimnu glavom. „Moramo biti tihi, sigurno su postavili stražare“.

Maks se potom podigao na prste i počeo da daje znak Njušku glavom. Mahao mu je i rukama, ali samo onoliko koliko mu je konopac to dozvoljavao. „Hajde, Njuško, priđi“, šaputao je.

Pas ga, naravno, nije čuo. I dalje je pritajeno ležao na desetak metara od vagona. Pomerao je samo njušku dok je njušio okolni vazduh, kao da je time pokušavao da proceni da li je dovoljno bezbedno da priđe dečacima.

Potom se i Robin pridigao i počeo da mu pokazuje glavom. Njuško je oklevao nekoliko sekundi, a onda se zaleteo i uskočio u vagon preskočivši visoku pregradu.

Spretno se dočekao na noge, ali taj udarac u pod vagona glasno je odjeknuo. „Šta je to?!“, začuo se glas s druge strane vagona.

Jedan od stražara krenuo je ka zadnjem delu kola da proveri šta je to lupilo. Maks i Robin brzo su gurnuli Njuška nadole i sakrili ga iza pregrade. Panično su stavili prste na usta pokazujući mu da ćuti i da se ne mrda. Njuško je odmah legao i umirio se. Bio je sasvim nepomičan. „Šta se to dešava?!“, strogim glasom upitao je stražar koji se pojavio i stao iza vagona, tik uz pregradu. U ruci je

držao baklju koja je gorela slabašnim plamenom i blago osvetljavala lica dečaka. Namršteno ih je posmatrao, ali od pregrade nije mogao da vidi šćućurenog Njuška. „Ooo... paaa... ovaj... ništa“, otegnuo je Maks. „Slučajno sam udario nogom o zid kola. Izvinjavam se ako sam vas uznemirio, neće se ponoviti“. „Bolje bi vam bilo da se ne ponovi. Nemojte da ponovo dolazim“, rekao je stražar preteći im prstom. Potom se okrenuo i polako otišao.

Dečaci su nepomično sedeli nekoliko minuta, a onda je Maks šapnuo Njušku: „Hajde, dođi ovamo. Odveži nas“.

Njuško im je prišao. Maks mu je pružio ruke, a pas je odmah shvatio šta treba da radi i zubima je zgrabio konopac i počeo da ga glođe i grize sve dok ga nije pregrizao. „Napokon!“, uzbuđeno prošaputa Maks podigavši ruke, koje su mu konačno bile slobodne. Razgibavao je zglobove nekoliko sekundi, a potom je počeo da odvezuje Robinove ruke. Konopac je bio čvrsto stegnut i dobro zavezan, pa je to trajalo duže nego što je očekivao. Za to vreme Njuško je pregrizao konopce koji su im sputavali noge.

Kada su se potpuno oslobodili, polako su prišli pregradi. Robin je provirio i uverio se da ni s leve ni s desne strane nema nikoga. Tiho su se išunjali iz vagona.

Robin je onda provirio da vidi šta se nalazi ispred. Na pedesetak metara od njih tinjao je poslednji plamičak logorske vatre. U krugu oko nje bila su razapeta četiri šatora išarana simbolima. Između njih je na prostirkama ležalo nekoliko ljudi. Činilo se da spavaju. Budna su bila samo dva stražara. Jedan je sedeo pored vatre, a drugi je stajao daleko na levoj strani držeći baklju u ruci. „Nijedan od stražara ne gleda u ovom pravcu. Sada je pravi čas da pobegnemo“, prošaputao je Robin. „Odlično. Vidiš li onu šumu tamo?“, tiho ga upita Maks pokazujući ka neobičnoj skupini drveća koje je podsećalo na borove, osim što je svako drvo imalo po dva stabla spojena pri vrhu. Svetlost vatre koja se gasila obasjavala je samo prednji deo šume, dok je iz njene dubine izvirala zastrašujuća tama mestimično isprekidana svetlucavim tačkicama. „Vidim. Ali ne sviđa mi se kako izgleda. Ko zna šta sve vreba tamo“, promrmljao je Robin. „Ne sviđa se ni meni, ali nemamo izbora“, Maks slegnu ramenima. „Svuda okolo je ravnica i čistina, na kojoj nemamo gde da se sakrijemo. Šuma nam je jedina šansa“.

Robin se namrštio, ali je posle nekoliko trenutaka klimnuo glavom: „U redu, sakrićemo se u šumu. Hoćemo li da se šunjamo do nje ili da trčimo?“ „Bolje je da trčimo“, odgovori Maks. „Ako bismo se šunjali, trebalo bi nam sto godina da stignemo do šume. Za to vreme stražari bi nas sigurno primetili“.

FLiP-FLOP klub

Ponoćne poruke DUHOVI ne postoje, zar ne? Eli, Taša i Sijera nisu baš sigurne u to. Kad njihovu žurku u pižamama prekine MISTERIOZNO svetlucanje s groblja, devojčice odlučuju da istraže slučaj...

Da li je ostrvo UKLETO ili se tu dešava nešto još STRAŠNIJE? Prvo poglavlje Eli je grabila uzbrdo. Ranac joj je poskakivao na leđima sa svakim korakom. Sunce je već zalazilo. Kasni na okupljanje u Tašinoj kućici na drvetu.

Za sve je kriva Selest, neobična prijateljica tetka-Dine koja im je došla u posetu. Selest je opsednuta duhovima. Za večerom, tetka Dina je ispričala drugarici o duhu starog Blejka koji pohodi Nedeljnu kuću. Sve do kraja obroka Selest je ispitivala Eli o Nedeljnoj kući. Saterala je devojčicu u ćošak dok je pokušavala da se izvuče. To je trajalo čitavu večnost.

Eli se našla tik pred grobljem porodice Blejk. Već je videla mračnu raku koja, po želji starog Blejka, zjapi prazna. Eli je koračala po obodu groblja gotovo bez daha.

U tami se formirao neprepoznatljiv obris – visok, bezobličnih ramena i bez glave. Srce joj je stalo. Nemoguće da je to čovek... ali ima noge! I stopala... I... japanke. Drečave, roze. Ubrzo se pojavila još jedna prilika, ovoga puta u ljubičastim japankama sa šljokicama. Psić je kaskao za njima. „Taša! Sijera!“ Graničarski terijer Modžo dotrčao je do Eli oduševljeno lajući. Taša i Sijera su provirile iza kartonskih kutija koje su nosile.

„Uh“, puhtala je Sijera dok je bacala kutije na zemlju. „Izdajice!“, okrenula se prema Eli s osmehom. „Trebalo je da nam pomogneš oko ovih kutija! Zašto kasniš?“ „Je l’ se nešto desilo?“, Taša je spustila svoj teret malo pažljivije. „Šta te muči?“ Eli je uzdahnula. „Tetki je došla drugarica iz mladosti.

Malo je... pa... nema veze.“ Osetila je grižu savesti zato što ogovara tetkinu prijateljicu. „Zadržala me je. To je sve.“ „Nisam ni sanjala da ću upoznati nekoga ko je preživeo gosta-smarača! Ti si moj idol! Sve ti je oprošteno“, Sijera je razrogačila oči. „Još ima vremena da nam pomogneš“, Taša je uzela jednu kutiju i pružila je Eli. „Šta je ovo?! Teško je kao tuč!“ „Saznaćeš kad za to dođe vreme“, odgovorila je Taša tajanstvenim glasom. „Hvala vam, devojke“, Taša se s treskom spustila na pod kućice na drvetu. „Hej, nemoj sad da nam uništiš robovski rad“, rekla je Sijera brzo sklonivši nogu ispod Taše, a zatim se opružila na pod pored drugarice. „Treba mi još jedna krofna.

Hitno!“ Ispružila je ruku, a Eli joj je stavila krofnu na dlan.

„Žao mi je što nisam stigla na vreme da vam pomognem“, Eli je sela u turski sed na jastuku. Grickala je krofnu trudeći se da ne razmišlja o Selest. „Nisi ti kriva“, tešila ju je Taša. „Pomogla si nam koliko si mogla. Nisam znala da ćemo imati toliko posla. Mama hoće da razvrstamo sve dedine pronalaske. Neke ćemo pokloniti muzeju, ali mogu da zadržim one koji mi se najviše sviđaju. Htela sam da ih iznesem iz kuće da se ne bi pomešali s pronalascima koje nose u muzej.“ Izvlačile su jednu po jednu kutiju do kućice na drvetu u Modžovoj korpi vezanoj konopcem. Taša je upravo raspakovala stvari, a pod kućice bio je prekriven praznim kutijama i čudnim mašinama od drveta, plastike, žice i stakla. „Ujutro ću ti isporučiti račun“, promrmljala je Sijera između dva zalogaja. „Naprave starog Blejka teške su čitavu tonu. Osim toga, razumna osoba nikad ne bi napravila zamku za turiste u vidu otvorenog groba. Izvini, Taša, zaboravila sam da ti je to deda. Mislim, deluje pomalo nestvarno, kao priča iz nekog davnog vremena.“ „Umro je kad sam imala pet godina“, Taša se uspravila.

Savila je kolena, obgrlila ih i spustila glavu. Plava kosa bila joj je tršavija nego inače.

Eli se učinilo da se Taša rastužila. „Da li se sećaš svog dede?“, pitala je. „Da.“ Tašin glas zvučao je čežnjivo. „Ponekad se šalim na njegov račun, kao i svi ostali, ali mnogo mi nedostaje.

Iz perioda detinjstva ne sećam se gotovo nikoga drugoga izuzev dede. Pratila sam ga kao neko kučence, ali on nije obraćao pažnju na mene. Sećam se da sam najviše vremena provodila u njegovoj radionici. Ostali delovi kuće bili su zapušteni i prašnjavi, ali soba za pronalaske bila je sređena cakum-pakum. Tu je bilo mnogo metalnih pločica, kalemova žice, kutija sa šrafovima i ekserima, kao i veliki broj malih mehaničkih naprava. Kao fabrika u kojoj rade vile. Deda bi samo sedeo za stolom, držao svoje minijaturne šrafcigere i klešta u staračkim rukama. Dok je radio, pričao mi je o svojim pronalascima.“ Na trenutak je ućutala. „Mnogo sam ga volela.“ „Izvini što sam rekla da je bio ćaknut“, promumlala je Sijera. „Nema veze“, Taša je slegla ramenima. „Navikla sam.

Mnogi misle da je bio lud. Ponekad i ja to pomislim.

Ipak, bio mi je to najsrećniji period u životu. Dok nisam upoznala vas dve.“ Toplo im se nasmešila. Svi tragovi tuge nestali su joj s lica kao rukom odneseni. „Drago mi je što mogu da zadržim neke predmete koji me podsećaju na njega. Sve što ne budem uzela, mama će pokloniti muzeju. Neki profesor će doći da pogleda dedine stvari. Možda će uspeti da provali šta čemu služi.“ „Je l’ ti deda pričao o ovome?“, Eli je radoznalo zagledala sadržaj kutija. Privukli su joj pažnju nešto nalik na

starinski električni čajnik i visoka plastična cev koja ju je podsetila na lava-lampu. Veći deo pronalazaka izgledao je kao obične plastične ili drvene kutije sa tasterima i prekidačima. Neki su imali čudne žice, poput antena.

Neotvorena kartonska kutija zapala joj je za oko. „Hej, ovu nisi otvorila!“ „Ta je posebna“, Taša je skočila na noge i izvukla drvenu kutiju koja je izgledala veoma glomazno. Stavila ju je na sto i okrenula se da pogleda svoje drugarice. Izraz lica bio joj je svečan. „Morate mi pomoći da rešim ovu misteriju.“ Drugo poglavlje „Kakvu misteriju?!“, upitala je Eli. „Je l’ to ta misterija?“, skočila je Sijera.

Taša se okrenula prema kutiji i uzela maramicu da obriše prašinu s nje. Tamnosmeđe drvo zablistalo je pod snopom svetlosti baterijske lampe. Tanka linija predstavljala je spojeve kutije, ali Eli nije videla šarke, rezu, niti ključaonicu. „Kako se otvara?“ „U tome i jeste misterija“, odgovorila je Taša. „Deda mi je ostavio tu spravu u testamentu. Nikad nisam uspela da je otvorim. Mislim da je to kutija--slagalica.“ Sijeri su se oči raširile od iznenađenja. „Deda ti je to ostavio u testamentu?! Sigurno je unutra nešto veoma vredno: dijamanti, ili možda mapa rudnika zlata!“ „Tajanstvena kutija s blagom!“ Eli je prešla prstom preko glatkih spojeva lakiranog drveta drhteći od neizvesnosti i radoznalosti. „Pitam se zašto ti nije ostavio uputstvo kako da je otvoriš.“ „Hteo je da sama otkrijem“, odgovorila je Taša. „Deda je obožavao zagonetke. Pokušaj da je podigneš, samo pažljivo. Možda je unutra nešto lomljivo.“ Pažljivo je uhvatila kutiju obema rukama. „Teška je.“ „Zlato! Znala sam!“, uzviknula je Sijera. „Kako možeš da izdržiš, Taša? Da sam na tvom mestu, razbila bih je da vidim šta se krije unutra.“ „Ne“, Taša je odmahnula glavom. „Deda je mislio da sam dovoljno pametna da je otvorim. Neću da varam.“ „Hajde da pokušamo sve tri.“ Sijera je dotakla kutiju. „Moramo biti pametnije od jedne kutije!“ Pola sata i pola pakovanja krofni kasnije priznala je poraz. „Ne mogu da verujem! Gluplja sam od jedne drvene kutije! Totalno poražavajuće!“ Bacila se na pod. „Ja pokušavam već sedam godina“, odgovorila je Taša uz osmeh. „E, sad mi je lakše“, nasmejala se Sijera. „Nemam pojma šta ćemo.“ Okrenula se ka Eli. „Sve vreme mudro ćutiš.

Pojela si samo tri krofne – očigledno je da te nešto muči!

Pričaj!“ „Tetkina drugarica“, pogađala je Taša.

Eli je oklevala. Bilo bi zlobno kad bi se požalila na Selest, ali tetka-Dini ništa nije smela da kaže. „Problem je u tome što...“, uzdahnula je. „Grozno se osećam što to kažem, ali ne sviđa mi se.“ „U redu je, ne može ti se svako svideti“, odgovorila je Taša. „Čak ni tebi“, nasmešila joj se Sijera.

Emili se već oseća bolje. Trebalo je da veruje Taši i Sijeri. Znala je da će je one razumeti. „Nije to samo zbog nje. Mislim, nervira me, uvek je u crnom, kao neka gotska utvara, iako je prestara za to. Skoro se nikad ne smeje.

Stalno nešto šapuće, kao da je sve strašno ozbiljno. Znaš već!“ Sijera je progunđala: „Imam takvu nastavnicu. Svi je zovu Elvira, kraljica tame. Niko je ne sluša na času. Malo mi je žao nje, ali ne mogu joj pomoći.“ Eli je klimnula glavom. „I Selest je takva, ali nije tako loša. Ipak, ti duhovi su gori od svega.“ „Kakvi duhovi?!“, zastala je na pola zalogaja. „Drugarica tvoje tetke ima kućne ljubimce duhove?“ Taši su oči blistale, ali izraz lica bio joj je ozbiljan. „Kladim se da je lakše dresirati pse nego duhove.“ Slika Selest kako uči duha da sedne, legne i da se okrene prošla joj je kroz glavu. U grlu joj je zapeo kikot.

Sijera se zagrcnula krofnom. Taša više nije mogla da izdrži i prasnula je u smeh. Modžo je skočio i uzbuđeno zalajao. „Objasni!“, insistirala je Sijera kad se malo primirila. „Ona je lovac na duhove.“ „Sad si nas zainteresovala.“ Sijera se okrenula prema Taši. „Zeza nas, je l’ da?“ Taša je prestala da se smeje. Nagnula se prema Eli. „Nastavi.“ „Istina je“, dodala je Eli. „Kaže za sebe da je medijum.

Tvrdi da razgovara s duhovima. Došla je ovde jer je neko, navodno, video duha na Nedeljnom ostrvu.“ „Nisam čula ništa slično“, odvratila je Sijera. „Sigurno izmišlja.“ „Znam samo da hoće da proveri neka ukleta mesta.“ Eli je slegla ramenima. „Duhovi ne postoje!“, razglasila je Sijera tvrdoglavo.

Taša je skočila i počela da pretura po poslednjoj neotpakovanoj kutiji, a zatim je izvukla neki čudan predmet.

Bio je to mali plastični kvadar sa sijalicom i iglom brzinomera na prednjoj strani. „Šta je to?“, pogledala je Sijera oprezno. Taša se nasmešila. „To je dedin detektor za duhove. Možda treba da ga pozajmimo tetka-Dininoj drugarici. Trebalo bi da beleži sve paranormalne aktivnosti.“ Sijera je frktala. „Ma nemoj! To smeće radi?!“ Taša je slegla ramenima. „Neki dedini pronalasci rade.

Predlažem da ga isprobamo.“ „Ne može da radi jer duhovi ne postoje“, bunila se Sijera.

Eli nije želela da im svađa pokvari veče. „Nema ničeg lošeg u tome da pokušamo. Hajde, Sijera, malo ćemo se zabaviti.“ „Dobro, ali ne vidim poentu.“ Taša je stavila kutiju na sto i uzela veliku baterijsku lampu koju koriste u hitnim slučajevima. „Iskoristićemo baterije iz lampe. Mislim da veličina odgovara.“ „Već si isprobala tu spravu?“, upitala je Eli. „Je li radila?“ „Pa i nije“, rekla je tiho Taša dok je ubacivala baterije u detektor. Zatvorila je pokopac. „Igla je stalno pokazivala isto.“ Sijera je odahnula. „Dobro onda, uključi ga.“ „Hoćeš ti da probaš, Eli?“, upitala je Taša. „Hoću!“, Eli je osetila kako joj leptiri lepršaju u stomaku.

Pružila je ruku i kliknula na prekidač. Sprava je izgledala kao obična sijalica na zidu, samo što se ova sijalica nije upalila.

Eli nije znala treba li da bude srećna ili razočarana. Pogledala je drugarice.

Taša je slegla ramenima. Sijera je zabacila dugu tamnu kosu preko ramena. „Vidite? Tako nešto... ne postoji...“ Sprava je zazujala. Sijalica se upalila i ugasila. Zatim se ponovo upalila i zasvetlela sablasnom plavom svetlošću.

Igla na brojčaniku se pomerila sa plavog polja na belo, a onda polako prema crvenom polju.

U kućici na drvetu zavladao je muk. Čulo se samo tiho zujanje detektora za duhove. Eli je shvatila da je, na trenutak, zaboravila da diše.

Sijera je prebledela. „Pa“, Tašin glas zvučao je neverovatno normalno, „izgleda da su duhovi u mojoj kućici na drvetu!“ Treće poglavlje „Još uvek ne verujem u duhove“, rekla je Sijera drhteći i osvrćući se preko ramena. „Bez obzira na to da li veruješ ili ne“, nastavila je Taša, „dedin detektor kaže da je jedan duh sada blizu nas.“ Nestašno se nasmešila. „Samo pokušavaš da me uplašiš“, Sijera je zveckala narukvicama na levoj ruci. „Neće ti uspeti. Sigurno si napravila kratak spoj ili tako nešto.“ Kao da je hteo da potvrdi Sijerine reči, detektor duhova je prestao da zuji. Plava svetlost je nestala, a igla se vratila u početni položaj.

Eli je uključila i isključila prekidač nekoliko puta. Ništa se nije desilo. „Mislite li da se pokvario?“ „Očigledno su duhovi otišli negde drugde“, odgovorila je Taša. „Ako budemo imale sreće, možda će se uskoro vratiti.“

ID Leo commerce, Beograd Mihajla Bandura 36, 11185 Zemun, Plavi horizonti 011/375-26-25; 011/375-26-26; 011/375-26-27; 063/517-874 E-mail: info@leo.rs www.leo.rs

Zemun Knjižara “Riznica knjiga br. 2” Mihajla Bandura 36 011/375-2626, 063/517-874

Zrenjanin Knjižara “Riznica knjiga br. 6” Gimnazijska 17 023/510-783, 063/517-874

Prva OUTLET knjižarA u Srbiji – Leo commerce knjižara Riznica knjiga Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

Na više od 200 kvm očekuje Vas izbor od 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625; 011/3752-626; 011/3752-627; 063/507-334

POSETITE NAŠ SAJT WWW.LEO.RS Na sajtu vas očekuje: • veliki izbor knjiga iz svih oblasti • aktuelni popusti na sva izdanja • interesantne lavovske akcije sa ekstra popustima

• lavovski časopis • besplatne vesti i novosti • intervjui sa autorima

Leo.rs je prijateljski sajt, lak za korišćenje i pretraživanje.

Kupovinom preko Leo.rs uvek dobijate više Prijavite se na lavovsku mejling listu da biste primali obaveštenja o novitetima i akcijama.

Android Market

Leo commerce je prvi izdavač iz Srbije koji svoja izdanja plasira i u digitalnoj formi, eBook formi.

Spisak naslova koje možete čitati preko tablet

Poručite onlajn putem sajta: www.leo.rs Poručite putem telefona: 011/375-2625, 011/375-2626, 011/375-2627

računara ili android mobilnih telefona dostupan

Poručite putem mejla: info@leo.rs Poručite putem sms-a: pošaljite porudžbenicu na broj 063/517-874 Poručite putem vibera: pošaljite porudžbenicu na broj 063/507-334

je na sajtu www.leo.rs i na linku http://www.leo.rs/e-izdanja.html Vaš Leo commerce

DRUŽITE SE SA LEO COMMERCOM PUTEM DRUŠTVENIH MREŽA Potražite nas na Facebook-u: Pratite nas na Twitter-u: LEO COMMERCE www.twitter.com/LeoKomerc

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs