Snovi injem posuti by Zvezdani Kolodvor

SAVREMENI PESNICI 21. VEKA U ČAST JESENJINU

SNOVI INJEM POSUTI ANTOLOGIJA PESNIKA

SNOVI INJEM POSUTI ANTOLOGIJA SAVREMENIH PESNIKA

21. VEKA

Knjiga je podržana od strane Međunarodne škole poezije “SCUOLA DI POESIA –SCHOOL OF POETRY” Izdavač Zorica Tijanić Urednik Zorica Tijanić Saradnici Jelena Dimitrijević Avdulah Ramčilović Miroslav Ranković Dizajn i grafička obrada Miroslav Lj. Ranković Štampa SATCip Vrnjačka Banja ISBN 978-86-918123-4-8 Tiraž 100 primeraka Beograd, januar 2016. godine

Posvećeno jubileju 120 godina od rođenja Sergeja A. Jesenjina

SERGEJ ALEKSANDROVIČ JESENJIN pesnik boem sanjalica

(1895-1925) Kao dečak trčkarao sam po kamenjaru svoga zavičaja čitajuci i doživljavajući poeziju Jesenjina. I sada, posle pedeset godina, čitam Jesenjina sa istom željom i voljom, jer je njegova poezija uvek snažna, moderna, duboko osećajna, interesantna, živopisna, slikovita, podsticajna i mlada. I danas pamtim njegove stihove o životu i mladosti:

„Ne žalim, ne zovem, ne plačem, Sve će proći, kao s belih jabuka kād, Pokošen zlatom venjenja Neću ni ja više biti mlad...“ 1921 Sergej Aleksandrovič Jesenjin je rođen 21. septembra 1895. godine u selu Konstantinovu, Rusija. On je još u detinjstvu voleo da čita i recituje. U društvu dečaka bio je među prvima u nestašlucima, prvi plivač i najbolji učenik u školi. Crkveno-učiteljsku školu završio je 1912. Tada je napisao i prvu pesmu Zvezdice. Njegov otac, Aleksandar Nikitič Jesenjin, je želeo da mu sin završi pedagoški fakultet i postane profesor. Sin je imao druge planove i snove, da bude pesnik, što je i učinio, postao i večan ostao. Godine 1913. se zaposlio u Sitinovoj štampariji, u Moskvi, u kojoj je radio kao korektor, što je bilo od velikog značaja za njegov razvoj kao pesnika, jer je imao mogućnost da čita hiljade stranica savremenih i kalsičnih pisaca i pesnika, među njima i Tolstoja. Tu je u Malom svetu objavio svoju prvu štampanu pesmu, Breza. Jesenjin je od 1913 do 1915. bio redovan student Univerziteta Šanjavskog, odesek - istorijsko-filozofski. Tu su postojali književni kružoci u kojima je on bio veoma aktivan i gde se upoznao sa

mnogim starijim književnicima, tako da je stekao veoma snažno književno obrazovanje. Godine 1915. prešao je u Petrograd i već se bavi književnim radom i postaje poznat pesnik šiirom Rusije. Tu se upoznaje i druži sa Kljujevom, Blokom, Godeckim, Belim, Gorkim, Majakovskim i drugim. Godine 1915. štampana mu je prva zbirka Zadušnice. Kasnije se upoznao i sa Puškinom, što je takođe bilo važno za njegovo književno stvralaštvo. Jesenjin je imao buran i kratak život i burne i nezaboravne ljubavi, plodan i težak način života, kao da je hteo ceo svet i život da proživi u svojih deset godina momkovanja i pisanja. I ako Jesnjenin nije bio protiv Oktobarske revolucije, niti protiv vlasti, vlast ga je od 1917. godine držala na oku, često osporavala, onemogućavala, proganjala, pod sumnjom da on svojim boemskim i raskalašnim načinom života i rada kvari omladinu i ideologiju društva. To je u mnogome doprinelo njegovom preranom, nesrećnom kraju života. Umro je veoma mlad, u svojoj tridesetoj godini, kada je tek bio na pragu života, kada je tek mogao da stvara, kada je već sazreo i kao čovek i kao pesnik. Kažu da je Jesenjin izvršio samoubistvo i da je tada spalio mnoge svoje rukopise, pesme, kojima se ne zna ni sadržina, ni broj. Kakva tragedija, za njega, za njegovo delo, njegovu otadžbinu, ali i za pesništvo uopšte. Još je veća tragika i žalost, što Jesenjin za svog života nije u potpunosti doživeo veličinu i slavu svoje poezije, koja je kasnije obasjala ceo svet, posebno njegovu Rusiju, koju je mnogo voleo, i o njoj s ljubavlju, kao i o majci, najlepše pesme napisao. Još se sa sigurnošću ne zna da li je Jesenjin izvršio samoubistvo, ili su ga ubili „drugi“. Pored ostalog u tome je igrala ulogu i njegova raskošna, neobuzdana energija, talentovana priroda željna života, provoda, boemskog načina života, kafane i žena, njegova priroda puna strasti, burni događaji, ljubavi, neki prijatelji, vreme u kojem je živeo i stvarao i koje ga nije dobro razumelo, skitački način života i drugo. Često je jedva sastavljao kraj sa krajem od honorara svojih pesama koje je prodavao krijući od vlasti. Stav vlasti je samo povećao njegovu popularnost u ruskom narodu, naravno i u književnom miljeu, mada su mnoge njegove kolege, pisci, pesnici, prijatelji, bili protiv njega, jer im je smetala njegova popularnost i njegova snažna poezija, tako da je često bio usamljen i životom nezadovoljan. Najveći njegov prijatelj, Maksim Gorki, je stao na njegovu stranu i bio mu najveća snaga i podrška. Gorki je poštovao Jesenjina kao kolegu i pesnika. U jednom od njihovih susreta Gorki je od oduševljenja i dubine osećanja zaplakao kad je čuo Pesmu o keruši. Veruje se da iza ove pesme stoji istinit događaj iz Jesenjinovog sela Konstantinova. Po svojoj snazi ubraja se u najbolje njegove pesme i pesme celokupne svetke književnosti, kao što su i stotine drugih njegovih pesama.

Jesenjin je ostao uvek mlad, onakakv kakav je bio, plavokosi, plavooki lepotan, jedan od najlepših pesnika sveta, koji je slomio srca mnogih devojaka, žena, tog vremena, a mnoge su slomile i njegovo srce. Jesenjin je voleo žene i one su njega volele. Tako su nastale njegove najlepše ljubavne pesme, a ima ih na stotine. Treba reći i da su mnoge njegove ljubavi bile tužne. Godine 1917. oženio se Zinaidom Rajh za koju je bio posebno vezan, ali i sa kojom je doživeo i najveća razočarenja. U maju 1922. Jesenjin putuje u London sa svojom drugom ženom, čuvenom svetkom balerinom irskog porekla, Isidorom Dunkan, koja je bila mnogo starija od njega, a koju je on voleo i obožavao. Godine 1925. ženi se unukom slavnog Lava Tolstoja, koja se zvala Sofija A ndrejevna Tolstoj. Jesenjin je osvajao ženska srca svojim izuzetno lepim izgledom kao muškarac, ali i kao posebno snažni pesnik čiji stihovi duboko diraju u žensku prirodu, želje, strast, žviot. On je pisao o svemu što je život, počev od ljubavi prema ženi, koja je osnova života, svoje rodne breze i svoga sela, grada, do prirode, prijatelja, porodice, domovine, revolucije, sveta u celini... On je i danas, i uvek će biti aktuelan i voljen, i kao pesnik i kao čovek, jer snagom svoje poezije osvaja srca svojih obožavalaca, poklonika njegove neprevaziđene poezije. On je posebno idol žena, ali i idol i simbol pesništva uopšte. Jesenjin je bio veoma popularan pesnik. Kraljica Rusije je volela njegovu poeziju i tražila da joj govori njegove stihove. Kada je jednom zatražila da jednu pesmu posveti caru, on je odbio i onda je došlo do raskida i dodatnih teškoća u životu Jesenjina. Svi ti događaji, nepravda, ne samo poezija, uticali su na porast njegove popularnosti i kao čoveka i kao pesnika. Selio se iz mesta u mesto. Osim kuće u rodnom selu, nikada nije imao svoj krov nad glavom. Jesenjin živopisno slika rečima, stihovima, poezijom, pesmom, i prirodu, i sve, mesec, reku, zimu, zvezde, sneg, topole i breze, selo i grad, revoluciju, put, ljudsku dušu, mladost, ljubavni plam. Njegove pesničke slike su konkretne, jasne, osećanjima natopljene i obojene, pune milozvučnih tonova, muzike, usklika radosti, života, ali i tuge. Ta slikovitost se oseća i vidi u svakoj njegovoj pesmi kao i ovim stihovima:

NOĆ Sergej Jesenjin Umoran dan se k noći kloni, Utihla voda, obdan živa, Ugaslo sunce i nad svetom 8

Zamišljen mesec bledi pliva. Dolina tiha pomno sluša Potočić mirni kako buja, Dok tamna šuma slatko drema Uz pesmu malenog slavuja. I reka sluša, šapćući Sa obalama, sva u mraku. I razleže se na sve strane Veseli žubor u tršćaku. Draž njegovih pesama je neposrednost, bliskost, prijatnost, kao da su naše, iz naših osećanja i snova izlivene. Njegova poezija je uvek sveža, topla, iskrena, zato je prijemčiva za svako srce koje voli liriku iz duše iz srca izlivenu, kao što je večna lirika večnog Jesenjina. Njegove pesme su u strofama i rimama. Nije pisao slobodnim stihom. Emocionalnost njegove poezije je takođe izuzetna osobenost i kvalitet. Ta emocionalnost je jedna od najizrazitijih osobina njegovog pesničkog talenta i dolazi do izrazaja u celokupnoj njegovoj poeziji, posebno u pesmama sa tragičnim sadržajem. I misaona i osećajna osnova Jesenjinove poezje sadrži neizmernu ljubav prema životu uopšte, prema otadžbini, svom zavičaju, selu, majci, i ženi, miljenici svog srca i duše. Neopisivo snažan, tečan i sočan u stilu i izrazu, pesnik izuzetno snažnog lirskog talenta. Mene su, pored stotina njegovih pesama, posebno dojmile i dirnule, u srcu ostale za sva vremena Pismo majci (Tatjana Fjodorovna Titova) i Pesma o keruši.

PISMO MAJCI Sergej Jesenjin Jesi l` živa, staričice moja? Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje. Nek uveče nad kolibom tvojom Ona čudna svetlost sja i dalje. Pišu mi da viđaju te često Zbog mene veoma zabrinutu 9

I da ideš svaki čas na cestu U svom trošnom starinskom kaputu. U sutonu plavom da te često Uvek isto priviđenje muči: Kako su u krčmi finski nož U srce mi zaboli u tuči. Nemaj straha! Umiri se, draga! Od utvare to ti srce zebe. Tako ipak propio se nisam Da bih umro ne videvši tebe. Kao nekad, i sada sam nežan, I srce mi živi samo snom, Da što pre pobegnem od jada I vratim se u naš niski dom. Vratiću se kad u našem vrtu Rašire se grane pune cveta. Samo nemoj da u ranu zoru Budiš me ko pre osam leta. Nemoj budit odsanjane snove, Nek miruje ono čega ne bi: Odveć rano zamoren životom, Samo čemer osećam u sebi. I ne uči da se molim. Pusti! Nema više vraćanja ka starom. Ti jedina uteha si moja, Svetlo što mi sija istim žarom. Umiri se! Nemoj da te često Viđaju onako zabrinutu I ne idi svaki čas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu. 10

PESMA O KERUŠI Sergej Jesenjin 1915. Jutros u košari, gde sja, šuška Niz rogoza žućkastih i krutih, Sedmoro je oštenila kučka, Sedmoro je oštenila žutih. Do u sumrak grlila ih nežno I lizala niz dlaku što rudi, I slivo se mlak sok neizbežno, Iz tih toplih materinskih grudi. A uveče, kad živina juri, Da zauzme motke, il prut jak, Izišo je tad domaćin tmuri, I svu štenad strpao u džak. A ona je za tragom trčala, Stizala ga, kao kad uhode … I dugo je, dugo je drhtala Nezamrzla površina vode. Pri povratku, vukuć se po tmini, I ližući znoj s bedara lenjih, Mesec joj se nad izbom učini, Kao jedno od kučića njenih. Zurila je u svod plavi, glatki, Zavijala bolno za svojima, A mesec se kotrljao tanki, I skrio se za hum u poljima. Nemo, ko od milosti il` sreće, Kad joj bace kamičak niz breg, Pale su i njene oči pseće, Kao zlatni sjaj zvezda u sneg. 11

Ove dve, i stotine drugih pesama, su neponovljive, neprevaziđene, nenadmašne u celokupnoj svetkoj poeziji i književnosti. U njima je posebno došla do izražaja njegova ljudska toplina, humanost i ljubav prema svemu što živi i život znači. Pesme sam dao u celini, kako bi ih čitaoci doživeli čitanjem, jer se dubina i snaga jedne pesme može samo tako osetiti. Jesenjin je pisao i prozu, književne rasprave, pisma, koja je pisao mnogim svojim prijateljima i saradnicima, kao i poeme, među kojma je najpoznatija A na Snjeginja, u kojoj se na neki način oslikava celokupno njegovo delo i život. Iz ove poeme, posebno su lepi i poznati stihovi:

„Jorgovan miluje skut. Budi mi minule sanje Plot stari, zgrbljen uz put. Nekad, sa šesnaest leta, Stajah kraj kapije te, I devojka sred bela cveta Reče mi stidljivo: „Ne“! Blažena ljubavi rana! Još uvek čujem taj glas... Voleli svi smo tih dana, Ali su malo voleli nas.“ Jesenjin je, pre svega, pesnik, liričar i to jedan od najvećih što je do sada postojao i što će se ikada roditi i stvoriti. Njegova prva štampana pesma je Breza, opisna pesma, koju pesnik upotrebljava u pesmama i kao simbol, epitet, da uporedi gipkost i lepotu svoje drage sa njom. To je i simbol njegovog detinjstva, sela, ruske prirode, pejzaža, kojeg je voleo i često opisivao.

BREZA Sergej Jesenjin Pod prozorom mojim Bela brezica je, Ogrnuta snegom Ko srebrna da je.

Na punim granama Ledenim po strani, Razvile se rese Ko beli đerdani. U tišini stoji Breza, ko u gaju, I plamte pahulje U ognjenom sjaju. A zora, polako, Naokolo plovi, I na strane sipa Srebrni prah novi. Poslednja njegova pesma je Doviđenja prijatelju, doviđenja, koju je pisao u noći pred samoubistvo, a koju je na parčetu papira predao prijatelju Erihu Volfu 26.12.1925, sa molbom da je pročita kada ostane sam. Erih je zaboravio na to, tek je pročitao 28. decembra, a Jesenjin je u noći između 27. i 28. decembra izvršio samoubitstvo.

DOVIĐENJA PRIJATELJU... Sergej Jesenjin Doviđenja, dragi, doviđenja, Ti mi prijatelju, jednom beše sve. Urečen rastanak bez našeg htenja Obećava i sastanak, zar ne? Doviđenja, dragi, bez ruke, bez slova, Nemoj da ti bol obrve povijeUmreti nije ništa na ovom svetu nova, Al’ ni živeti baš nije najnovije...

Između prve i poslednje pesme su hiljade drugih sa raznovsnom tematikom, ali sa istom snagom, emocijom i misaonom podlogom. Najpoznatije izdanje njegovih pesama, njegovog književnog opusa, na našim prostorima su Celokupna dela, koje je u šest knjiga izdalo Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd, 1975. U ovom izdanju, na preko dve hiljade strana, su hiljade naslova, pesama, pisama, poema, rasprava. Njegova dela su prevedena na mnoge jezike sveta. Sva njegova lirika je sa snažnim ritmom i zvukom koji najviše osvaja, živa je ta njegova pesnička slika uvek. Jesenjinovo književno delo je veoma obimno i složeno. Najlepše su mu ljubavne, opisne i rodoljubive pesme, mada je ponekad teško razgraničiti ih, jer najčešće su sve njegove pesme sa više tema i motiva. Među stotinama nezaboravnih ljubavnih pesama, evo i ove, koja je poznata svim ljubiteljima Jesnjinove poezije:

TI ME NE VOLIŠ Sergej Jesenjin Ti me ne voliš i ne želiš, zar Lep nisam ni malo, mala? Ne gledajući, od strasti uz žar Na rame mi je tvoja ruka pala. Sa keženjem, mlada, osećajnim Ja sa tobom nisam ni nežan ni zao. Koliko si ih milovala sjajnih? Ko ti je sve do sad ruke, usne dao? Znam, oni su prošli kao sanke, mila, Ne dodirnuvši tvoj oganj u snima, Na kolenima mnogim si bila, A sada, evo, sediš na mojima. Neka ti oči trepavica rubi, Neka ti u misli dođe drugi neko. Ta i ja te baš jako ne ljubim Tonuć’u nešto drago i daleko. 14

Ovu vatru sudbinom očajno Ne zovi, veza lakoumna to je. Kao što smo se susreli slučajno, Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svojim putem otići ćeš u smiraj Da prokockaš dane i plač novi, Neljubljene samo ti ne diraj, Negorene nikako ne zovi. U ćorsokaku s drugim ćeš se naći, O ljubavi brbljajuć bez svesti. Tad ću možda u šetnju izaći I sa tobom ponovo se sresti. Bliže pleća okrenuvši drugom I malo se pognuv ne misleći: “Dobro veče”, reći ćeš mi s tugom. “Dobro veče, mis” i ja ću reći. I ništa neće dušu da zanjiše, Nit u drhtanje može da je svali. Ko je ljubio, taj ne ljubi više, Izgorelog niko ne zapali. Pesnici ne umiru. Oni sanjaju najlepše. Oni žive večno u svojim pesmama i delima, u svojim željama i snovima, u knjigama i biblliotekama, u prostoru i vremenu, u kosmosu i zvezdama, u srcima i životima ljubitelja poezije. Toj plejadi živih pesnika pripada Jesenjin i njegova poezija, granitna statua koja će nadživeti svako vreme, kao i ono burno rusko, koje je živeo i nadživeo. Mr Avdulah Ramčilović

Često sam odlazio. I okretao se i kažu tada poželiš da se nekad vratiš. I vraćao sam se. I ništa nije bilo isto, ni pejzaži, ni ljudi, ni ja. Shvatio sam ne treba se vraćati, ono što je bilo lepo neka zauvek ostane u snovima. Večno će trajati…

ПРОХОДИЛА МИМО БОГОРОДИЦА Владимир Захаров, Русија В образе оборванной юродицы, С окликом потерянных детей, Проходила мимо Богородица, Череды захлопнутых дверей… В утренний мороз, ступнями белыми, На излёте тысячи ночей… - Люди-люди, что же вы наделали, Под Покровом милости моей? Из окон летят скупые грошики, Прокляты законников хулой… - Как живется вам, мои хорошие, Под защитой Благости святой? В храмах за роскошными пределами, В каменных палатах у господ… - Люди-люди, что же вы наделали? Слышится у запертых ворот… п.с. ( Т.Б. – посвящается)

KAKO JE TO ISIDORA VOLELA JESENJINA Zorica Tijanić, Beograd Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

U cveću crnog maka Osmehom gorkim Budila mu snove Umornog od skitanja Čekala u pijanim jutrima Poljupcima brisala Miris drugih žena U zavetima đavola prevarila Da je anđeo smrti Lik njegov mili Ostao do poslednjeg časa urezan na srcu i plesala Samoćom tkala proklete sate Provedene u željama opojnim Što su sa usana mrtav dah nošene vetrom upijale Dok druge su ga ljubile Uteha je spavala slaba u tišini Ona je plesala u požudi neugašene ljubavi živeći dramu u tri čina za koju je Mefisto napisao onaj poslednji

Bezbroj tuđih usana Njegovom su vratu privezak bile Ni jedne kao anđeoski ujed Otrovne zmije S njenih usana Za kojim je umirao da pije Ni jedan pogled da probudi glad Da ostavi noktiju trag Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina? Dušom ili telom Anđeo dušom koja je oduzimala dah Đavoljom strašću žene koja Od rastanka živi svoj strah Do poslednjeg čina ljubav je bila i radost i bol Borba večita snage dve Koje su jedna drugu srele Da bi se otkrile ranjive Na granici „malog“ sveta U dvoboju duša Šalom smrti pokrivene Duboko skrivene ispod pogleda koji se zarekao na ljubav...

PIŠĆE, PJESNIČE Tea Vrsalović, Split Svaki su snovi jedan život u trenutku istkan kao Emocije nesavladive, kroz prste krivo gledane Raspletene niti, svaki pogled, svaki bal Godinama u pjesmama i knjigama tvoj je idol kao himna sačuvan. E, moj pišće, pjesniće davno su nam priče ispričane Jesenje lišće još otpalo nije Još mu na granama napola uvenulo srce bije E, pjesniče kako da te opišem i u stih sastavim jer Svaki puta kada neku novu notu prebrojim u iluziji i vremenu tvoje ruke iščeznu, a vjetrovi su sve hladniji i ne daju se melodiji oduzimaju dah i ljepotu po Evanđelju svaku tvoju u Božjoj duši ispisanu notu Ne daju se, ne daju, lišće ti sa grana trgaju Jesen ti kroz srce prolazi, a hladni vjetar dušu odnosi Iako je jutro svanulo, uvelo lišće još nije otpalo tu je i kuca pomalo, pa tako i ti u Našoj himni nebeskoj ime tvoje uvijek će se zapisivati.

PISMO LARISI SERGEJEVNOJ Milen Šelmić, Novi Sad Ja vam se gospođo uopšte ne divim. Vaša je bašta uvenula odavno slavoluke zamenila imela i to na prozorima nije ledeno cveće nije ni karta kosmosa samo pramenje odsečene kose Samsonove. Vaša je kuća oronula davnim mozaikom sagrađena sred ponora vremena u doba kneza Potemkina na njoj su vrata razvaljena sudbinom boljara prokleta gipsanim golubom na fasadi kao ukrasom nekim začarana. Vaše su misli uzburkane nadirućom hladnoćom Sibira nemirima u Donskoj oblasti stradanjima kod Vladivostoka

i dalje na istok a nema dalje nema na istok nema misli, ni sećanja ni sećanja na misli nema zaostalih od umora snova nema više. Vaše što beše zloslutnim fijucima pevano na lelek i pelen podseća ne može se vama dati pesma muziku nemate i ne čujete ne smete ne verujete ne postojite. Ja vam se gospođo, stoga uopšte ne divim niti vam pišem ovo pismo Srdačno Vaš

LJUBAV KOJA SE IZNENADA POJAVILA Dušan Varićak, Beograd Ljubav koja se iznenada pojavila Kao i uvek, niotkuda Dugo vremena nakon što sam odustao Od svega. Ljubav u koju sam se toliko uzdao Da će uspeti sve da promeni Da će mene promeniti Sada me napustila. I ponovo je onako kako je već bilo A ja trošim svoje dane u razmišljanju Da li je sve baš tako moralo da bude Govoreći samom sebi da je ovako bolje. Ali, vreme je čudan fenomen (mada, kažu, nepostojeći) Briše sve tragove One u pesku, pogotovo. A Bog, Bog čuva stražu Bog čuva stražu uvek Dok se mi zamajavamo Nekim zaludnim stvarima.

DEVOJKA KOJA JE OTIŠLA Dušan Varićak, Beograd Devojka koja je otišla I odnela sve sa sobom Ostala je samo žudnja Opšte mesto, klasična priča Nikad je više nisam video. Rekla je samo: „Pa javi se ponekad!“ A ja sam znao I ona je znala Znali su već svi Taj telefon više neće zazvoniti.

Sada je sve drugačije I ne razmišljam više o tome Moji su dani mirni i jednolični I opet je sve u savršenom redu Baš onako kako treba da bude. Jedino, s vremena na vreme San mi slabo dolazi na oči Pušim cigaretu za cigaretom A buđenja su teška Buđenja su baš teška. Moje lice u ogledalu stari A pogled deluje nekako prazno I kao što rekoh Buđenja su ponekad baš teška.

A ja, ja pokušavam da zaboravim... Onu koju sam sanjao.

RAZGOVOR S JESENJINOM Miroslav Mišel Boltres, Smederevo Mi nismo rođeni u istoj kući, Nismo živeli u isto vreme, Nismo pevali pesme o istoj zemlji Bilo nam je zajedničko samo to - Bili smo dušom Sloveni. Po ugledu na Tebe druže Danas lutam svetom razbarušen Ni Ti nisi bio skroman tada, Ni ja nisam sada skrušen Nismo voleli ni iste žene, Al' smo voleli i grešno i često Ni iste nam krčme nisu bile ognjišta, Al' smo u mnogima vino pili Do zora nam budnih i nemili I mnogo i žestoko i često, U svakoj od njih znalo se I naš sto i naše mesto pod njim Pisali smo stihove klete I voleli naša sela rodna Patili smo od rođenja za plavim Daljinama i drumovima dalekim Al' u gradovima ostali smo stranici, Bili i tužni i pjani... Ti - Jesenjin Znameniti poeta Ruski! Ja - Boltres Nepoznati pesnik Srpski! I još da Ti kažem druže Reč-dve na kraju: Ti i ja, po prvi put srešćemo se U nebeskom zavičaju! 25

JESENJIN I JESEN Ljiljana Gligorijević, Žitkovac Prosipa jesen čarobni prah zlati se gora i bakar tkaje tanane niti, sastavlja priču o Jesenjinu, jesenjim vetrom nežno je kiti. A on hoda razbarušen, ljubavlju i setom isprepletan, voljen i željan, strastven... pa rasejan i razočaran uz jesenje kapi dušu odmara. Osluškuje korake neke daleke, doziva radost života koja na promrzlim granama u zanosu zlaćanog lišća stoji, ćuti i iz daleka osećaje nove zove. Seća se on u jesenjoj noći života proteklog na jezeru, svetlosti purpurne zore, prolećnih večeri, izlaska sunca, zvezda i kako breze šumore... Zna da je tamna mala noć čulna, puna oseta, želja... da ne da da se spije i da često sa strašću tugu lije. Jesenjin i jesen dva dobra druga uživali su u svom postojanju, a morila ih je u isto vreme radost i tuga.

JESENJINU Avdulah Ramčilovć, Linz Tebi, koji si bio poseban, voleo život i njegov sjaj, žene, pesme i čaše, i cure i snaše, imao veliku dušu i srce, tebi pesniče, neponovljiva sanjalice, što si veći od svih boema, tebi je ova pesma posvećena. Tebi, čije pesme kruže kroz kosmos, od tebe do nas i nazad, od srca do srca, od zvezda do sunca, tebi koji si uvek sa nama sanjalicama, svakog časa bez pauze i predaha. I naše majke su čekale na nas, kao i tvoja majka na putu, u potrošenom starom kaputu, da im dođemo iz daleka, da nas do njih donese neizvesna i brza životna reka.

I keruše naše još idu često niz reku da svoju štenad traže, da svoju, neprolaznu, smrtnu, tugu za njima ublaže.

Tebi, koji si patio zbog ljubavi, pate svi, patimo i mi, ali se uvek nađe neki tvoj stih da nas na život, na sudbinu, na ljubav podseti, uteši i kaže da je ljubav sve, da se ne može bez nje, da se zbog nje često i mre. Tebi, kojeg volimo, gotovo svi, bekrije, boemi, pesnici, jer si bio i ostao idol i simbol mladosti, pesme, ljubavi i strasti, pravde, slobode i časti, posebno ljubavi bez koje nema ispunjenog života i prave sreće i radosti. Tebi koji si poštovao svoju majku, ljubio mnoge devojke i žene, za tebe od boga stvorene, a posebno Zinaidu, Isidoru i Sofiju, tvoje rodno Konstantinovo, život, svet, tvoju Rusiju. Počivaj u miru, večni pesniče, zbog tebe, tvoje duše i srca, uvek neka nova pesma niče, traju tvoje pesme i ti, za vas vreme ne prolazi.

JESENjIN Marija Rožić, Mrkonjić Grad Jesen je rasprostrla carstvo svojih boja u jesenje ruho obukla se Krajina moja fantazija ljepote svud je okolo mene al` lišće neprestalno opada i vene. Kad šećem oko jezera Balkana prisjećam se pjesnika velikana pod nogama mi lišće šušti kao svila kratka je mladost Jesenjinova bila. Dok je posmatrao breze srebrne i žute znao je da će doći zime i mećave ljute nastupiće studen koja srce steže hladnoća u duši koja život reže. Zato um je i došao kobni dan da život prekrati sebi sam u cvijetu mladosti jesen ga spopala volja za životom mu totalno opala. Jesenjina više među nama nema pjesnik se nikad zaboraviti neće ostale su njegove osjećajne pjesme da nam dušu poji k`o voda iz česme.

U SOBI BEZ ORMARA Nevenka Pupek, Donja Bistra u sobi bez ormara kaplje tinta iz vena jato vrana leti oko starih kofera noÄ&#x2021; je zasiÄ&#x2021;ena iskonskom tugom ispod zlatne kose otvara se grobnica

„ŠTA SAM?“ Borislav Kosanović, Kljajićevo Da l’ sam dete što radošću zrači da li starac sa borama mračnim, da l’ ljubavnik što oblakom hodi zanesenog, ljubav kad ga vodi? Da l’ pijanac što noćima luta odrpanac pocepana skuta, il’ je samo pocepana duša reči imam, al’ ko da ih sluša? Da l’ sam pesnik rođen za boema da l’ mi život, roman il’ poema, da l’ je kosa sedela od briga da l’ je život napisana knjiga? Il’ još imam koju praznu stranu da opevam još po koju ranu, il’ bar jednu posvetu da stavim i ukrasim delom neba, plavim? Da l’ godine kroz nemire prođu sve su noći pitanja što dođu, samo jedno pitanje mi znači da l’ sam dete što radošću zrači?

ODA JESENJINU Milo Bešović, Podgorica Zbog čega nas budiš majko, zbog usnulih ljepotica i palih vitezova koji žive od stare slave? Ti znaš, od slave se ne živi, niti se zbog iste tuge tuguje dva put, ona je vječna i neprekidna. Zbog čega nas budiš majko, ovdje je tako mirno, ni ptice više ne lete? Kiša se izlila nad prozorima potapajući dušu, koja plaši . Objasni nam, zašto lišću nije potreban osmjeh, zašto se trave nikad ne bude iz sna? Objasni nam, pa ćemo i mi mrtvima objasniti razlog zbog kojeg smo plakali. Ne diraj me, ovdje je tako hladno san je beo. Ne diraj me, na koga ličim dok spavam? Nek ljudi ugase ritam, reci im da ne pjevaju, nek prestanu,majko, želim da spavam. Lišću nije potreban osmjeh.

TAMO GDJE PJEVALI SU PJESNICI Tomislav Smoljan, Zagreb Tamo gdje pjevali su pjesnici u pustoj zemlji bez imalo cvijeća, tu krasan grob će doći kao voćka sred proljeća. I spomenik tvrdi kamen i šapat vječna vika. Pun prašine taj će znamen sred ljupkih krajolika… Kroz pero srušeno od inspiracije, tinte i svijeta ralja predaše nam poeziju skrušeno, kao krunu jednog kralja. A mi luđaci koji smo ostali na životu morasmo se zakleti pred grobovima krizantema; Tražit ćemo poetičnu ljepotu Kada je ni za lijeka nema.

ČOBANAC Igor Divković, Opatija Dok Anđelina sjecka luk, meni se oči pune suzama, pune suzama. Netko bi mogao kazati kako sam mekan na klanje lukya, crvenog lukya, crvenog lukya. Svašta. To, tek, Anđela priprema čobanac, priprema čobanac, a ne Oktobarsku revoluciju drugi dio, treći dio, četvrti dio. Kog vraga, baš danas, da se uhvati crvenog lukya, crvenog lukya (kapulice po dalmatinski) Što mi to tjera suzu na oko (a gdje će suza, nego na oko) sitno sjeckanje glavice kapulice, ili nož, sam po sebi, kao takav. Sjećam se, U sličnoj dvojbi otišla je i tankoćutna Izidora i, ona, sisata princeza Sophia i, kasnije, daleko odlutali, Lav Trocki i, u ostalom, sav moj svijet, Anđo!

U TIŠINI Mirjana Magura, Beč Kada pospane oči, u tišini otkucaja sata u snove potonu, pesnik svoje lice posmatra u ogledalu svoje duše. Njegove misli lutaju. Vođen dubinama osećanja, dostiže dno bola i podigne se na visinama ljubavi. Usamljen doživljava prošlost, kako bi razumeo budućnost, probudi stihove za život, koji se u slavnim visinama, podižu do strasti. U mislima doživljava burnu ljubav, u letu prodire u srca. Uroni u zadovoljstvo greha, ali ostaje čistog srca da na usnama oseti slatki dah device. U tišini otkucaja sata pesnik probudi skrivenu moć pera, vodi duše na daleka putovanja, da bi život osećanjima hvalile.

IN DER STILLE Autor: Mirjana Magura slobodan prevod pesme "IN DER STILLE" Wenn schläfrige Augen, in der Stille der Stunde in Träume versinken, betrachtet der Dichter sein Antlitz im Spiegel seiner Seele. Seine Gedanken schweifen. Geführt von Tiefen der Gefühle, erreicht er den Boden des Schmerzes, windet sich in den Höhen der Liebe. Einsam durchlebt er die Vergangenheit, um die Zukunft zu verstehen. Erweckt Verse zum Leben, die sich in glorreichen Höhen der Leidenschaft erheben. Gedanklich erlebt er die stürmische Liebe, und durchdringt Herzen im Flug. Taucht in die Wollust der Sünde und bleibt doch reines Herzen, um den süßlichen Atem der Jungfrau auf den Lippen zu spüren. In der Stille der Stunde erweckt der Dichter, die verborgene Kraft der Feder, führt Seelen auf ferne Reisen um das Leben mit Gefühlen zu preisen.

CRNA PTICA Mirjana Magura, Beč, Austrija Posvećeno S.A. Jesenjinu Ranom zorom iz magle krik crne ptice budi, o pesniče, ona za te izvlači bolni stih iz grudi, krikom straha pesmu usamljenoj duši nudi. Očajni krik podiže crno jato iz snežne šume pa kroz prozor besno lete vesnici tame, da nadlete tvoje mlado bledo lice. Snažan udarac krila nesreću nosi, da u mećavi Lenjingrada tebi život pokosi. Crno pero u snegu zabodeno ostalo, zadnju senku na tvoju sudbinu bacilo. Izmučenog te crna ptica dovodi do ludila, o pesniče tvoju dušu nije samo pesma opila, opila te bol i ljubav utkana u beli šal, želiš da je ljubiš i mrsiš njene kose val. Noću bolno lebdiš, čežnju ne kriješ, stihom žudiš u plamenu sveće senku da joj vidiš, usamljena, ranjena osećanja na papiru širiš. Puklo srce, bol ti više nije stranac, krila vrane razmahnule sudbini pravac. Na rubu života krv si prolio, zadnju pesmu prijatelju poklonio, mladi život na ledenoj pahulji slomio. Odletela je crna ptica u svitanju zore zamahom krila osušila sve tvoje rane i krvlju stihove za nezaborav ispisane.

RUSKA BAŠTINA MUDROSTI Snežana Marko Musinov, Zemun Svojstveno boemu, hvatao je boje tuge, želja, žena, dr aži života Ener gijom ljubavi, spontanim talasanjem duše što se iznad blatišta uzdiže, Revnosno, suptilno, nesputano, osluškivano čudima kafane i poezije Gde se iskonsko inspir ativno sa tvar ima sopstvenog lika stapa Efemer no pr ibližava gr ubim ožiljcima bacanim u lice Još sveže bur ne, velom tajne ogr nute, životne skr aćenice. Ako tek sanjar pod vedr im nebom otvor eno o lepoti dana sneva Lakoćom veštine otkr ivanja misaonog kr sta svog per a Enor mnog, veličanstveno pr ečišćenog, savr šenstva za sve nema, Kosi se sa stavom da se kr ećeš stazom pr avom, Sam ili s dr agom znatno mlađom Ako su poput sr ećnih labudova, tesnih pr epr eka, par , Neka im je to sam Bog dao nenadano na dar Dok su kr čeći svoje pute naleteli jadno na dr ugo kao što sudba „nađe” druge Rešena da ispr epliće pr amenove zlatne kose Oko kojih vr tlozi životni upor no teskobom pr kose Vetr ovima žar a svetskih ur agana, gr obalja životnih r omana I r omansi koje su davno gotovo nepr imetno pr ošle Čamotinjom opustošenih noći i dana gde duša obitava sasvim sama.

Jauke pr opalih snova, šepur ene bolove r asutih obmana Ehom pr olamaju besane tamne noći, s ukusom soli u ustima Ser gej J esenjin među nas više nikad neće doći, Elem, njegovi br ušeni stihovi mogu nam svima da smekšamo pomoći, Njihati nas, gr ejati nas, kutke intime nežno dodir ivati I iz bespuća okr njene r askalašnosti u pozitivne tokove vinuti Negir ajući pr ivid da su za dr ugo vr eme pisani danas ičim ugnjeteni.

KERUŠA Miloš Elek, Beograd Na livadi ispod sena, u sred oštre suve zime, useli se jedna kučka, a niko joj znao nije ime. Ni čija je, ni odkud je došla, ni namere kakve ima, sem da život možda spase, da je ne usmrti oštra zima. Niko nije pomislio, da je došla dom da svije, za potomstvo koje nosi, ispod sena da sakrije. Onda jednog tmurnog jutra, pre no što zora svanu, pet lepih je okotila, ušuškala u seno i slamu. Bili su tihi, nisu se čuli, niko nije znao da su tu, keruša se tiho iskradala, i vraćala u vreme za sisu. A onda jednoga dana, kada su na okice progledali, pet malih lepotana, odvažno, na livadu išetali.

Jedno vreme keruša s njima bila je tu, da bi zlonamerne zavarala, a onda kao što je i došla, iznenada s mališanima nestala.

BURA Jelena Cvetinović, Beograd I u istom trenu najveći bol i sreća kad duša zakleca tuga i radost moćnog beskraja koje prokleta, presveta svest otvara jer mračne su dubine iz kojih se mirisno nebo osvaja. I sada sve se sreće: senka, svetlo, mesečina. Na početku žuto leden mesec, pa crnilo sve veće na izlazu sunce božje grejejer svaka amplituda peče.

I ja tada zajecah plač bola bezdana čudovište vetar hulja iz mog okeanajer svaka se tuga bolnom istinom razara. Ali videh tunel i sebe u njemu svetlost kojoj idem i osetih tlo i opet se smejem-gorčina zadana oteče da ja sam gospodar svoga okeana.

LJUBILA SAM JESENJINA JEDNE JESENI Vesna Andrejić Mišković, Slavonski Brod Zvao se Darko, ali ja sam ga zvala Jesenjin. Ne zbog njegove plave kose ili predivnih plavih očiju iz kojih se nazirala tuga već zbog Jesenjinovih stihova koje mi je čitao iz već pohabane zbirke, od koje se nije nikad odvajao. Uvijek je suzu pustio žaleći za kujom i sedmero žutih, Suze sam mu poljupcima brisala i tješila tog muškarca sa srcem ranjivog dječaka. Vrijeme je odnijelo našu jesen u nepovrat, nastupila je zima, Darko je otišao za svojim snovima. Meni je ostavio zbirku, koja me podsjeća na tu davnu jesen, plavi uvojak, to drago dječačko lice i snene plave oči iz kojih se suza za kujom kotrlja. Eh da, divna uspomena i pohabana zbirka, uvijek su tu u mom srcu. Tko zna gdje je sad Darko? Nije ni važno, samo znam da sam ljubila Jesenjina jedne davne jeseni.

TUŽNI NOVEMBAR Bojan Broćilović, Banja Luka Subota je veče, tinjam sam na žaru, Samog sebe častim, točim si u čašu, Bez igdje ikog svog pjevam uz gitaru. Nazdravljam tišini dok ne smrskam flašu. Idu nekud dani, kukavično bježe, Svako jutro izgleda mi kao srušen most, Iz trena u tren se uplićem u mreže. Da bar imam psa da bacim mu kost. Sam u sred klopke u misiji bez kraja, Od buđenja voća do novoga sna, Bezbroj paralela u tački što se spaja, U istinu od crnog vina, u talog sa dna. Kao da sam tu i nigdje, tik oči u oči, Vrzajuć’ kroz vijekove sa znojem na čelu, Na krilima Alkohola kroz dane i noći, U treptaj Vremena što čini Vječnost cijelu.

ZAROBLJENA Nada Vučičić, Split Tina sam voljela uvijek Jesenjina daleko više radi dalekih tajgi Sibira i vječne kiše I Tin je pisao ljubavne s uzdahom silne tuge samoćom punio noći duge. Jesenjin me zarobio prije držao robinjom plahom još ga čitam često i rado i duši bude drago.

SERGEJU JESENJINU Vladanka Cvetković, Beograd E, Sergeje, pesniče sela i ljubavi, ne beše tebi lako. Očaj pijanstva, života,i ljubavi, izviru kao nevidljiva struja tuge. Ne možeš iskočiti iz svog života. Samo ti pesma može srušiti osmatračnice. Duša ti iskasapljena Isidorama, Galinama,Sofijama... Ludova ti, pesniče; ali i sama pesma, jeste pijanstvo. Opi se ti i rečima, lakše si se utapao u stvarnosti. Ljubio si i uzvičnike i tačku, stopio reči u zagrljaje. Ne dočeka da ti pesme započnu sopstveni život. Nego, reci, da li si sanjao o smrti? Samoubistvo? Uspeh ili neuspeh? Isti je čin što hrabrost traži!

Pitam te, gde je ta granica između tragičnog i smešnog u slučaju uspeha? E, Sergeje, ne beše ti lako Uz „Crnog čoveka“,“Pasjeg sina“, „Ne doziva“... Dozivaš Ti, pesniče, dozivaš!

SNOVI INjEM POSUTI (u čast Sergeja Jesenjina)

Jovan Bajc, Aranđelovac Još uvek inje njegove knjige zasipa... Tajne krije balada... I sve stihove i sve intrige u vezi sa njim... Tajac zavlada... Eh, mnoge lokne i trepavice dovedoše ga do agonije, a do ekstaze – oči žeravice, zbog kojih počini vragolije! Svakoj je bio strasni verenik... Za glumice i piruete i pesnikinje – stalni nevernik... Proključa krv žudnog poete... Eho nemira trepti iznova... Na uzglavlju mu sklupčane zmije... Mesec mu nudi put izazova, a on se tuče, peva i pije… Njega sad sanja cela Rusija, prašta mu nezdrž i jezik pogan, kad se od strasti glava usija i kad iz srca biva prognan...

Istinu čuva hotelska soba... Dodajmo svemu još jednu mrlju... Preoštrom pesmom dođe do groba... Stihove večne ispisa krvlju... Nespokoj i san svake devojke, koji se ne dâ, koji se ne sme... Za njim ostaju slavopojke, mladost, lepota, ljubav i pesme…

BOEMSKA RAPSODIJA Sandra Anina Klarić, Zagreb Hladna ruska zima mlada boemska duša seoska idila opjevana ljubavna čežnja ispijene čaše vina životne tajne u koferu sakrivene u sobičku mraka pod okriljem straha rukom pjesnika izbrisane

progonjen um umjetnika od intelektulanih bijednika političkih poltrona život zaustavljen na rubu mladenačkog bola boemska rapsodija i dalje živi u srcem ispisanoj poetskoj rimi snovi injem posuti u davnoj ruskoj zimi.... S.A.K. 24.10.2015. ZGB.

40 50

U MOM POGLEDU Olivera Šestakov, Beograd U mom pogledu trepere stalno reke i šume breza, kad hodam po lišću uvelom i tražim od vetra da mi smiraj u suton donese. Kao na pozornici pejzaži se smenjuju, zalutale duše srećem koje govore mi o ljubavi i hrabrosti, hiljade očiju otvaraju, linije i granice povlače, svetlost prizivaju, Jesenjina pevaju. U tom trenu sve je blizu, da dohvatim rukom, prošlost i budućnost. Srce će moje da zadrhti i latice poljskog cveća biće mi kruna, kad moji dani budući ispred nadanja i misli snovi postanu.

PESMA JESENJINU Kristina Janković, Zemun Eh, mladosti, silna pusta, Što uzdahom kradeš snove, Gora si od mora sinja Tvoj dašak porobio je I mladoga Jesenjina. Nežne duše, ko romantik, Detinji je lik imao, Lik što blista, oči sjajne, Voleo je selo, žene, Pisao je dušom, Iskreno i toplo, Živeo brzo k’o Proletnjim dahom. Ostavio sobom slasti I pesme k’o kamen trajne! Eh mladosti, silna, pusta, Ti što silno vole, pate, I Jesenjin srce dade, Jednoj ženi punoj strasti Voleo je mnogo, Do bola besmisla, „Gde si moja draga? Gde si oko svoje skrila?“ Ljubljena je od pesnika Ljubljena od Jesenjina. Bol mu beše prevelika, Da životom svojim gazi, Bolje da i putem pakla Svoju dragu da potraži.

Eh, mladosti, silna pusta, Što uzdahom kradeš snove, Gora si od mora sinja Tvoj dašak porobio je I mladoga Jesenjina. .

RASUTI SNOVI Anastazija Rajić, Kikinda Šetasmo se kraj vode bešumne sipajući sne injem posute trak žuti otkri obraze rujne stiskajući stihove rasute. Stajah kraj tebe ko kip bez sene stežući srcem svu ljubav silnu uronih u te oči maglene gušim jecaj u pesmu umilnu. I kao najslađe grožđe zrelo novembra obrano mrazem prvim usnom kušah tvoju kožu smelo pod dodirom mednim dušu mrvim. Al zalud venac želja sedefnog i pesama po lišću bakarnom ljubav kad tinja srcem samotnog ugarak je pod rukom vatrenom.

DO SLEDEĆEG VIĐENJA Nikola Spasojević, Valjevo Seoskih pejzaža pesniče, Disao si poezijom zavičaja, Od novog sveta i zla odmetniče, Voleo si prirodu svoga rodnog kraja.. Ti sanjaru zlatne kose, Živeo si po svojim pravilima, Strofa nežnijih od dodira jutarnje rose, Samo tvoje ime inspiracija je mnogima.. Stigao si u veliki grad i bio pun nadahnuća, Mada često hodao si ivicom bede, U srcu kuca izba, tvoja rodna kuća, Drski dogmatičari htedoše da te obezvrede.. Prefinjene stihove nazvaše dekadentnom prljavštinom, Nikada ne razumeše ideale nadarenog seoskog mladića, Momka sanjara okruženog nemaštinom, Svu tugu i tragediju njegovog poetskog bića.. Omiljeni narodski pesniče, Odbacio si to što rodna zemlja postade, Od njene bolne metamorfoze odmetniče, Tvoja pesnička duša još jača ostade.. Vaganjkovsko groblje ja posetiću, Da ti se poklonim i ostavim dve ruže, Bol zbog tvoje sudbine osetiću, I samo ću reći - Do viđenja druže!

U slučaju da smo ostarili zajedno

JESENJIN I JA Ana Jakopanec, Korpivnica Posvuda te tražim, gradovima lutam zalazim u kutke, krčme pune dima želim tvoju glavu na rame nasloniti uvojke tvoje plave mrsiti prstima. U daljini čujem plesni val mazurke, zaneseno gledam oči modrije od mora ti ljubiš mi usne, potiljak i ruke miluješ mi lice, šapćeš „Izidora!“ Sad već dobro znam kako te zadržati, zaklopit ću oči, imenom te zvati Ti ćeš biti tu, dah tvoj vreli na meni prsti će nam biti prepleteni. Starimo skupa, vruće nam sred zime dječje lice, prekrila ga bora. Pa što, ako si mi promijenio ime? Pa što, ako me zoveš „Izidora?“

NA GROBU Miro Matijaš, Zagreb Na grobu gledam tu staru ženu. Gledam tu staru ženu kako ga voli. Voli ga i sad kad ga nema ništa manje. Ništa manje, čak ga voli i više. Nakon godina bez njega, još kamen njegov miluje i plače. Plače, kao da je tu. Kakva bezuvjetna ljubav. Gledam onda sebe i tebe. Ja sam tu, ali nemaš ti tog blagoslova. Ne znaš, ne možeš i nemaš tu ljubav u sebi. Nemaš u sebi, ni trun ni zrno sposobnosti da voliš. Nemaš ništa ljudsko, a kao prava žena izgledaš. Nemaš ništa žensko unutra, a izvan se čini. Kako netko kao ta stara žena uvijek voli. Voli i kad ga nema i kad ga ne vidi. Voli ga kao Boga, kojeg isto ne vidi. Kako netko pak drugi, vidi, a ne vidi. Kako ne vidi, da mu to treba zbog sebe.

Zagreb, 4. 4.2015.

3. D Miro Matijaš, Zagreb Ja i ti smo u 3. D, tijelo, duša i duh. Moja i tvoja Duša koja živi u Duhu, zajedno žive u Tijelima našim. Ja i ti smo duh, koji ima dušu i prebiva u našim tijelima, isprepletenim. Kad nam duša zakaže, nema komunikacije, nema ljubavi. Kad nas duh napusti, nema Boga, nema savjesti. Tijelo gladno ljubavi, umire polako. Umjetnost u tijelu, kad nestane i duše nestane. Nestane mojih i tvojih misli, nestane volje, riječi, emocija i svih čula. Nestane i 6. čula, ni instiktom te ne osjećam. Kad još na to sve i duh iščezne, iščezne i riječ Božja, u meni, u tebi, oko nas. Prazna duha sad besciljno lutamo, dok neku novu Laž ne nađemo. Zbog laži te, više živi nismo, a ipak jesmo. Izgubio dušu, izgubio volju i ljubav. Izgubio duh, izgubio savjest i s njom opet ljubav. Onog dana, kad sam izgubio tijelo, sve sam izgubio. Akcija reakcija, mi smo sve u jednom. Znam, tek sad shvaćaš, ali kasno je, On je već otišao. Zagreb. 8.10.2015.

HOMAGE SERGEJU A. JESENJINU: PISMO (MAJCI) Damir D. Ocvirk, Pula Noćas sam te sanjao opet, majko. Pisala si pismo za malenim stolom, uz prozor i cvijet; od vode naboranim prstima... Kao i onomad kada si prala moje košulje, tražeći tragove ruža na bijelim ovratnicima! I pogledavala si u daljinu, kao da očekuješ i sama neko pismo… Od koga, mama?! Možda od oca ili mene!? Ali on je odmah šmugnuo za tobom… Na stolu je ostala prazna boca, taj cvijet i blijede uspomene. A od mene ne očekuj pismo! Znaš da nemam vremena, i nikada ga nisam imao… A pisala si mi u školu, u vojsku, u drugi grad, dok sam bio u zagrljaju drugih žena; da, bio sam i ostao nezahvalni gad…i onda i sad! No, ipak ću napisati pismo, ali svojoj djeci. Na tom malom stolu, uz prozor i cvijet. I napisat ću im pisama tristo, iako ne znam adresu… U pravu si, majko, promijenio se ovaj svijet - ali piće mog oca ostalo je isto.

U HOTELSKOJ SOBI BROJ 5 Jelena Dimitrijević, Beograd Predvečerje davne ruske zime U mislima jedna davno pokušana sreća U miljama mastila beg Od sebe Ka tebi te vraća ispisuje ime. Crvenom bojom ispisuje fatum Crnih ptica što uleću ti u sobu Teraš ih A hteo bi poleteti s njima Tako dubok logos Duša ti ima Sebe samu ne može (upo)znati. Kad ne možeš oganj u sebi ugasiti Kad ne možeš zauzdati vrelo reči Što protiču u tišini Kad ne možeš biti to što biti moraš Zar pitati večnost što si Okove skinuo Konce pokidao I sišao s lutkarske pozornice Lica potpuno mirnog Lica zastrašujućeg lika Lika deteta.

NIJE NEŠTO MNOGO BITNO Luka Đorđević, Niš Nije nešto mnogo bitno, pjesma, pesma, nisam nacionalista. Treba pogledati suštinu, ništa nije lako u životu, život nije težak, već je čovek težak. On teži da bude joštežiji u negativnom smislu, klanjajte se bezveznjaka, poštujte sebe i karakter dobrih ljudi. Idem i kroz blato,ali pošteno, nije lako bilo ni Jesenjinu, teško je, sve je teško. Književnost je realnost, pomoć, uteha za sveži dah i kroz alkoholizam do olovke i papira, veliki su to ljudi. Samo napred, pravda će pobediti! Veliki su to ljudi!

JESENJINOVA SMRT Saša Mićković, Pariz

Lenjingrad, Angleter, hotel, ledna soba, krv kaplje na papir, posečena ruka, i u tridesetoj, zašto li se proba, ukus smrti mesto balalajke zvuka? Novi list večernji, utorak tek svanu, sva zvona najave mrtvog Jesenjina. Zabranili pesme, Ruse da obmanu, i Konstantinovo mrkim suncem tinja! A Benislavskaja Galina dolazi. Vaganjkovsko groblje mladu je proguta. Još ti teče reka, Oka, nadolazi, i zalaju nekad, sedam psića žuta. Tri puta si sebi presecao vene, zli jezici kažu, vandal, piće, žene...

DOVIĐENJA DRUŽE DOVIĐENJA Eva Rančić, Pirot Sergeju Jesenjinu Doviđenja, druže, doviđenja Tvoje su reči što me i sad prate Na ovom svetu punom priviđenja Srećni tužne ne mogu da shvate. Znam, i tvoje srce volelo je lutanja Po vrletima snova i mračne duše U kojoj se nemirno sanja Dok se vinom neprolivene suze guše. Dok se u beskrajnim noćima pesma orila Zataškavao se teški jad: Ta pesma što je iz srca žuborila Nije bila let, već neminovni pad! Ali ta pesma i iz mog srca se vije Bez suza, pauza, bez prestanka I ona gorku istinu ne krije: Na ovom svetu tuge ne manjka!

O, još malo ćemo druže moj I mi za svojim senama ići, lutajući Pre nego uronimo u taj večni spokoj Pre nego se vratimo našoj pravoj kući. Do tada, čuvaju te, mili, moje grudi I pesme tvoje što tajnu kriju. O, i pesnici su kao i svi drugi ljudi Iako nad ovim svetom gorke suze liju!

PISMO JESENjINU Marijana Stanković, Mala Bresnica, Rabrovo Kuda lutaš, pun nežnosti, Kuda tvoja mladost ode? Do zvezda si odleteo. Put beskraja, put slobode. Šta sad radi sanjar plavi Ispod neba punog zvezda? Traži svoju balerinu, Slaže rime i sazvežđa. I gledam u tvoju sliku, Lice miloga pesnika, Stihovima što je znao Da lepotu sveta slika. Zamišljam te, kako gledaš Na predele snega pune. Sklanjaš pogled sad u stranu, Suze se u oku krune.

Čitaju te mnogi ljudi, Koji pate, koji vole. Tvoje reči zaceljuju Rane koje srce bole. Idi, idi, zlatni dečko, Daleko u nebo svoje. Tu su tvoji, tu je ljubav. Ovde pesma ostala je.

KAŽU... Jasna Bzdilik, Loznica Kažu "život ga nije mazio". Čuj "mazio"! Satirao! Dok se on dečje uporno plazio život mu kosu šatirao. Kažu "zašto se nije pazio?". Čuj "pazio"! Za druge je uvek živeo! Dok je on drugima rešenja pronalazio spektar boja njegovog života - posiveo. I još kažu "ne bi ni mrava zgazio". Čuj "zgazio"! Lebdeći obilazio! Dok sad ti isti mravi prave putokaze kako crvi do njegove humke da dolaze.

O JESENJINU Mirjana Jozing, Bjelovar Nit doziva, niti plače, od deveta ljeta pisat znaće Tek mlado uplašeno mače kose plave, oči pune sjete Bijaše ko velko dijete Čar maštanja u jasnim mu slikama tinja. Pjesma cvijećem cvate, kiša iz očiju rominja Plavokosi mislim na te, Duše brižne pjesme tuge plate. Ali jeze nema, pijanstvom se inate Ti sanjaru lutalice Majčino ti meko srce Opjeva ga u stihu svom, Osvojio si i moj dom. Jesenje kad se razlile kiše, I zapuhale jake bure u buci čuo se plač mlade cure. U veselju kasne ure. Karleuša i Pasji sin Na pločniku mu suze briše, Srce što glasno stihom tuče, Umiri omčom boli što ga muće. Slavan osta danas više nego juče. Srce drage na grobu puće Za njim mladim jauče. U pjesmama živi i sad Jesenjina duša što umriješe mlad.

BAĆUŠKA DRAGI MOJ Jelena Radosavljević Stanišić, Beograd Baćuška dragi moj što je duša tvoja toliko patila? Hirovitost tamnih velova uvijajući te oko sebe oči ti vezala baćuška! Tugom srce ispunila! U svoje dvore okovala! A opet, samo za ljubav si znao i život ljubavi dao. Zar, negde, između uzdaha nije sreća klijala? Divni moj baćuška! Tugu si na srce privio zlatom je uramio dao si joj najlepše bisere i prepustio se da te svojim velom uspava! Voljeni baćuška!

CRVENO MASTILO Jovanka Božić, Valjevo S. A. Jesenjinu Crveno mastilo kaplje prijateljstvo i ljubav Tvoju još, Sergeju večito ti zvoni bilo. Braća su Ti svi. Strasti, melanholiju, proziran šal, reči uzvisuju, jedinstveni Sergeju Jesenjinu. Majka ti darova život, geniju. Prirodom zanet. Breza, žubor vode, titraj lepote u stepi, pas, raž što se zlati Tvoja otadžbina, prostrana Rusija, Sergeju Aleksandroviču. Neuništiva Plavet čuva Vizantiju, i dom u Konstantinovu. Nebom jata ptica životu kliču. Duša Ti velika kao vaseljena, u stihovima će zauvek blistati, Sergeju Aleksandroviču Jesenjinu.

PISMO JESENJINU Sonja Smolec, Velika Gorica Riječi za te slažem, pismo sad ti pišem, šaljem ga u prošlost gdje te nema više. Tvoje lice blijedo, tvoje oči sjajne, stihovi nam tvoji razotkriše tajne. Napisah za vjetar, praporce na snijegu, potok u dolini, kućicu na brijegu. I za dim napisah što se lako vije, i za tebe Sergej što se svijetu smiješ.

Ljubio si žene a volio majku, uz dim cigarete i uz balalajku. Ispijajuć' votku, smijuć' se životu ti u smrti ranoj naš'o si ljepotu. Pjesme tvoje bjehu melem za sve druge dok za tebe osta tek naramak tuge.

SNOVI INJEM POSUTI Zorica Tijanić, Beograd Ugaženim stazama kroz sneg pred svetkovinu noći te kobne Mili tvoj lik odvedoše u maglu ljudi neki nepozvani neki ljudi nepoznati Sene te prekrile snenog prerano za počinak večni Odjednom svuda metež neverica i strah da sveću dahom utrnem da trčeći od neverice posrnem na sudbinu da pljunem da stanem zgazim čizmom ljuto da i ja nestanem ljubeći dragi kamen u prah smrvljen Ne učini ni korak kukavica u meni Ni levo ni desno Lenjingrad plače muškom suzom

Jutra je tek prvi sat Te noći Crni je čovek po tebe došao Na poziv se tvoj odazvao Pogled tamom zakovao Krvlju ispisao poslednji stih Druže moj... Druže moj Ni do viđenja ne rekavši otiđe u legendu tih Lenjingrad u magli zavijen Iz kafane poslednji pesnik se vuče kao prebijen U sekundi trezan hvata se za glavu Nije se ubio Serjoža Sve je to laž Tobožnja laž U nadi jecajem grca ženski dah dok krv u venama ledi strah Ipak je istina Partiju šaha završio je sam Ili je predaja ili mat Belo jutro crnim suncem boji Stih u nekrolog začas pretvori

Životu što beži neće otići sve dok smrti se ne boji Inatom preti Sudbinu svoju u ruke uzima na dvoboj izaziva kleti znajući da sebi se sveti Prođoše vekovi u tišini Da li u miru počivaš dok tvoje se rime u srcu pevaju Trag tvoj posvuda još diše Lutajući ulicama lenjingradskim zanesen selo svoje sanja Posut injem miriše Snove skitnice inje prekrilo da u žudnji večno samuje Ljubeći neljubljen goreo u čežnji sagoreo Snovi su tvoji posuti injem Tvoj mili lik senama prekriven sad kao anđeo sanja u strofi od suza izliven

UMIRI Darko Habazin, Beograd Pesnike ubijaju, ruku na se ne dižu sa kariranim stolnjakom odumiru Knjige starostavne o životu zbore, strelovito da treba odapeti Neobjašnjivo talenat začinjuje, ocvalo usisuje mlađano Posesivnost - strast presvlači U dane nebunila Serjoža zavole mlađu Na halju njenu pripijenu, mesec namigivao je Trava se o suši rosila Koraci u mreži spliću, zabranjeno dolazi na naplatu Da i nas ne beše, hotele zaobilazićemo

JESENJINU U ČAST Zdravko Lukanović, Pelagićevo Njegov dom je na rijeci Oki, gubernije Rjazanske znane rođenjem nikoše vrli, duboki stihovi poete ruske kafane. Rodnoga sela pio je rosu, s mladošću krenu lavina ta stihove zlatne rano prosu kad 'mu već bješe deveta. Opjeva selo ko znalac pravi Konstantinovim i sada hoda dječak sa čuperkom na glavi najveći pjesnik ruskog roda. Uz mlijeko Tanjino i Hrista grli i sve oko sebe što on dade ali odrastanjem i u bunt pohrli i sva mu gorčina u rime stade.

Pjesniku bješe pretjesno naselje te ode u grad da pjesme poje, nepoznat i drčan uzdignu čelo i poče govorit 'stihove svoje. Nedugo zatim zasmeta svima, posebno onim što ljube vlast: "Pa pobogu dovoljno nas ima, da jedan seljak uzme nam slast"?

Razočarenja mnoga osjeti tada, dušom poetskom uz gorke suze, votka i vino mu životom zavlada, uz lake žene i skandal ga uze. Al 'nije sve bilo u piću i kafani, dušu mu grliše ljubavne senke, mnoge je volio taj pjesnik znani, al 'i njeg' su voljele i mnoge žene. Na kraju puta odlazi neshvaćen, al 'njegovo ime i pjesme bajne, sijaće navijek, stihom pozlaćen, srcima našim, k'o zvijezde sjajne.

SNOVI INJEM POSUTI Radmila Bogosavljević Milićević, Beograd Jutro je. Sneg je ukrao čari noći. Noćas su moji snovi bili injem posuti. Sergej, markantan, dolazi mene da poseti. Lenjingrad, drhti pred njim. Duša boema, miris vina, tuđih žena, vandal jer je neshvaćen. Posmatra me. Plakala bih, ali ne! Ipak Jesenjin je to, zar ne? Pesnik sela, prosta duša, moćnog uma i snažnog srca. Odlazi, korakom teškim i spremnim. On zna. Dželat ga čeka, neko bez vere, bez juče i sutra, neko nebitan skroz... Odzvanja krik keruše, dok krv Sergeja stihove piše, smele i oproštajne. Istina skrivena, među krvavim redovima. Ne plačem, dok se u bolu savija, a pomoć ne doziva!

JESENJINU... Radmila Bogosavljević Milićević, Beograd Ne mogu Ti noćas pisati svesno... Dok drugi misle da si sebi sam sudio Ja znam da nikada takav slabić nisi bio, nikada! Zapravo tvoje pesme, reči i znanja koja si ostavio govore dovoljno o tome ko si bio i ostao... Sergej veličina. Sergej strah i trepet svim podmuklim i prodanim dušama. Sergej istrajan i smeo. Sergej koji je poslednje stihove u krvi ostavio. Danas, noćas,baš po decembarskoj magli kada je tvoje srce stalo, pre '90' godina, tragedija za sve nacije..., dobijam priznanje za stihove Tebi posvećene... Razmišljam ...,o veličini tog priznanja, tog lista papira koje nosi Tvoje Ime... Hvala Ti i gde god da si... 77

Sergeju - Prikrivena želja Patijarević Predrag, Lazarevac Prikrivena željo i besmrtna nado, utkah te u srce, koncima gorčine, nehajući što sam iskopnio, strad'o, ugnilele usne, usled nemaštine. Bogom dana devo, bacila si na me, plašt ljubavi večne, pokrov da mi bude, gospodar sam tuge i vekovne tame, ko krtica na svetlost, ne smem među ljude.

Kakve su to sile, što me viru vuku, u mutnoj se vodi i živi i strada, davljenik što odbija i slamku i ruku, zarad kapi vode, sa tvog vodopada. Leptir hrli svetiljci, svestan pogubljenja, poživece kao, zvezda padalica, u trenutku snovi i sva uverenja, nestaće u bljesku, osmeha sa lica.

On je monstrum inteligencije! Ponos svoje nacije, on umire... Vino prosipa se, kafana pusta je... Sergej, kao priviđenje, delom potkovan, životom dokazan Sergej... Otvaram oči... Samo san... Njegova veličina... čemu reči, kad On to zna... Snovi injem posuti...

KERUŠA Dijana Redžić, Beograd Popodnevno sunce oživelo je dečiji svet na panou zarobljen iglama. Vazduh je postao težak. O pod su ritmično udarale visoke potpetice učiteljice smenjujući se sa glasovima učenika: A-n-a v-o-l-i... Stidim se što sam prerano otkrila tajnu slova. Uplašena da ću time navući na sebe netrpeljivost ostalih, da će me doživljavati drugačijom i da ću zbog toga biti sama, kažiprstom lako podvačim reči. Ritmični zvuci visokih potpetica mi se približavaju i ja se osećam kao da išćekujem presudu zbog nečeg sramnog. Dlanovi mi se znoje, oči zasuze a u grlu mi se stvori teška knedla. Ritam se zaustavlja a nad mojom vlažnom rukom zaštitnički se nadvija učiteljičin dlan, pomerajući mi kažiprst sa čitanke. Poražena sam! Ali u tom porazu, ušuškana u neprepoznavanju, stidljivo se sakrila moja pobeda. Iz torbe vadim knjigu. Na koricama plavom bojom naslikan dečak na konju. Gleda me nekako zbunjeno kao da je tu zalutao i čeka da mu neko pokaže put za Konstantinopolj. Po ko zna koji put čitam Baladu o keruši. Crna slika čoveka sa bradom u ogromnim čizmama. U ruci mu džak. Za njim keruša, čeljusti razmaknute u nemoćni lavež. Više ne čujem dečije glasove. Nalazim se na seoskom putu. Oko mene blato i kamenje okruženo gustom travom. Preda mnom crne čizme pokoravaju tlo. Dah mi je isprekidan, vazduh mi izmiče, moram ih stići. Iznad mene leluja džak. Osećam kako se tople male njuškice, slepe od neznanja u njemu tumbaju. I cvile. To cviljenje struji kroz moje telo, prerasta u bol. Srce mi lupa sve jače. Svojim udarcima ono prestiže čizme i zaustavlja bezdušnika. Ceo kosmos pulsira tim ritmom. Tlo podrhtava. Čizme se okliznu i telo uz tresak završava na zemlji. Čuje se jauk. Džak uzleće visoko, čini mi se do oblaka, a onda naglo menja smer. Zeleno mu ublažava pad. Da li su živi?

Zamrznuta sam. Prestrašena nastalim mirom, ne mogu da se pomerim. A onda, kao iz utrobe, male glavice počinju izvirivati. Rasipaju se po travi. Moje srce se smiruje. Zgrčim poslednju snagu, približavam im se i grejem ih svojim telom. I vidim: oči im se otvaraju da prime sunčev zrak. Pogled mi se gasi. Prene me zvono. Čas je gotov! Koliko je to vremena prošlo? Odrasla sam… Gasim alarm. Medju razbacanim knjigama na podu, dečak na konju me i dalje posmatra. Njegovu zbunjenost smenila je tuga. Hoću li umeti da mu pokažem put?

O NJOJ Robert Detki , Senta Osetio ljubav, nekako na prvi pogled ali mi je ona, za to dala povoda, svojom pojavom, jednostavne lepote, bez iskvarenih misli, prevare sujete života, tako prirodne ženstvenosti, gledano iz dlanova, ili iz očiju njenih, blistavih, dugih trepavica, dubokog pogleda, do dna moje duše, dao sam joj sve, bez pogovora kao da sam milostinja, a ne čovek, željan ljubavi zajedničke sreće, da idem s njom do kraja sveta, ne bi li pronašli, sva bogatstva, isčezlih iz ruku naših predaka, koji su ostali u svojim domovima, u tišini, miru i spokoju živeli s nama, ne gladujući, sve zbog ljubavi, našeg nam zavičaja gde sam i njoj obećao opstanak, do samoga kraja, nikako ne rastanak, bez da potražimo tajanstvene predele, niti istinitost price ,,Brda iznad oblaka,, koje mi je delo, ona, prvi put poklonila a ja sa setom i pažnjom svo vreme čuvao kao i pomirenje svesti, zbog našeg, nerođenog deteta, nikome ne odavajući naše tajne, zakletvom datom, nad amajlijom, vera-ljubav-nada, ona i ja, ipak postali sveta dva, suprotnih i gorkih shvatanja, s prestankom oprosta i milovanja, na kraju puta, ljubavi naše, kao izmišljene, što je s njom nestala, i više u nju nije ni verovala, otišla je iz mog života, ne razmišljajući, ali je ipak u dubini duše svoje, ispaštala jer je saznala, stvarnost svojih snova i želja, da čovek, samo jedan postoji, kakvog je ona nekad, u srcu - imala .

82 68

SERGEJ JESENJIN Velibor Antanasijević, Wien "Serjoža, Serjoža!" Eho tvog imena Razliva se nebom. Govore to ljudi Evo već sto leta: "Jesenjin još živi!" "Jesenjin još živi!" Evo odjekuje Seljački poeta Erlihu daruje Njemu na savesti Istina ostaje Ne može se skriti. Nek je večna slava genijalnom pesniku, jedinom i jedinstvenom na ovozemaljskom svetu, koji živi i živeće sve dok njegovi se čitaju stihovi.

POSLEDNJI LET MALE PTICE Stevo Bzdilik, Loznica taman pomisliš kako je život lep kad saznaš da letiš svoj poslednji let samo je pesma od tebe ostala prostranstva velika a krila mala svaka ptica nebo i sunce ima samo je tvoju zarobila zima još jedan let napravi ptico mala da bi posle i ti mirno zaspala i taman kad se nebo razvedrilo neko ti je ptico slomio krilo ostani gore na nekom oblačku padneš li dole staviće ti tačku

UZ SMRT I TAMU Mario Lovreković, Petrinja Uz smrt i tamu hodati, čast mi život čini, Što nemam toplih riječi, što postojim u tmini. Naviku na strah, suze koje oči mogu probiti, Prijezir, nimalo plah, to od tame mogu dobiti. Leptir nesreće, s dva različita krila, Jedno samo danju živi, drugo vjerno noći bira. Mračni um dušu moju krasi, tijelo stvara čista crna svila, Klavir sam od tuge, samo jedna crna tipka svira. Odlučih jednom kako svijeta nema više, Zamro je u meni, prazna ploča zauvijek se briše. Na vješalima, krasnim, što živo bješe do vječnosti se njiše, Hladan vjetar uzaludno diše, svaki dah kroz muke umire sve tiše. Rastalio se život, prostrana je mutna sjena, Ružna, pijeskom pojedena, blijeda morska pjena. Jednom puna, bez krvi sada, pulsirajuća stara vena, Bez sunca drugog dana, tamne strane mjeseca je mijena. Tumačiti životu prošlost, podariti mu znanje kako više neće postojati, Suludo je, slutim, znajući da moje biće neće mu nedostajati. Zdravicom od predrage mi šutnje pozdravljam se s noći, Sablasna mi, tiha, odzdravlja saznanjem kako pozdravljen sam doći. Nisam žitelj tamnice demona, Sotone roblje, ili stup od srama, Život, čije postojanje skromno krasim, u meni što živi, beskrajna je tama.

Uz smrt i tamu hodati, čast mi život čini, Što smrtni kraj mu vječno, uživam u tmini.

OLTAR Mario Lovreković, Petrinja Znaš, postoji jedan oltar na kojemu se možeš žrtvovati. Hladan je i taman baš onako kako ti voliš. Star je, izboran i oštrih rubova leglo; Sirov je, tada nije bilo ruke koja čini lijepo. Znaš, na njemu su i Bogove ubijali. Ima prošlost; patnju na svom kamenu. Usamljen je, prazan i zatvoren za druge. Darujem ti oštricu, ti podari srce; I nemoj doći sama.

TVOJ LIK Sanja Mančić Aleksić, Smederevo Kao rosa bistra kao vatra vrela, kao suza čista iz pupoljka ispupela.. Ljubav Kao puzavica uz tebe se splela, otrgla od zaborava.. Procvetala Osećaš li da miriše dok te zove da li čuješ kako diše? Prigrli je tebi cveta ne otimaj je od sebe kao majku od deteta Greh je.. Trebaš joj Bar još ovog proleća Bar još ovog leta...

87 73

TVOJ LIK Sanja Mančić Aleksić, Smederevo Od proleća do jeseni i kraj mene i u meni, zazeleni i požuti probudi se i zadrema, zadrhti mi srećno srce osmeh izmami,upali iskra pozlati se kao Sunce.. Tvoj lik u oku. Lagano krene od sete ispere suza bistra.. tek da ne svene i da olista. u očima nosiš sva godišnja doba, od jeseni do proleća. Raširenih krila uroniš medj latice razigran leptir sve bi da probaš, svaki cvetić, krilom takneš da omirišeš samo svoj, nikom ne pripadneš. Bojiš se da sletiš na zasladjen dlan i tako odletiš.. U drugu baštu daleko od svih da sačuvaš slobodu, i osvaneš sam..

Ti veran sebi veran do smrti ostaješ kroz tmurne oblake do sunčevog sjaja.. Možda do jutra ili do sutra? Kao od početka tako do kraja, Sam na svojoj strani. Ja na svojoj.. Sama..

POSMATRAM INJE U TVOJOJ KOSI Slavica Klein, Lassee Posmatram inje u tvojoj kosi, na licu slike prošlosti vetrovima burnim naslikane. Tumaraš bez osmeha, bez radosti. I kao da te sva četiri godišnja doba nesebično prate, podsećaju na prošlost. Sam si… Ostao si sam kao leptir na rosnom cvetu što je poslednji let poklonio kiši. Sad znaš da je samoća ko senka u noći, nema početak, nema kraj dok svetlo ne ugleda, dok ne svane dan. Posmatram inje u tvojoj kosi. Sad znaš kako je biti sam, kad nema tko ruku da ti pruži, a godine idu jedna za drugom.

90 76

SANJATI U BURGUNDSKOM Ana Ilić, Vladičin Han Svest tebe van sveg svesnog Shrvala me reč lika psa besnog. Svet beše od pepela sazdan A lepota je ta koja ubija me vazdan, Lepota zamišljenih ritmova U srcima prašnjavih kipova, Nada, bol, strah, bes i veličanstvena ljutnja Slomljenu mladost zarobi hladna slutnja, I čekaš. I znaš. I tuguješ. Mesecu zvezdano nebo duguješ, Tišina odbija taj smeh prazan, Dođe u belom, od krvi iz očiju zamazan, On, bez tamnog dima večno goreći, On, od vremena malih smrti veći, I voleće bez srca, udahnuti bez sata, Sećanje o sreći zrelošću izdata, Jer mi ga sami dvolično žalimo Samo onom vatrom ga palimo, I onim beskrajem trenutak nesvesti sramimo, Nadajući se da dušu tim sećanjem namamimo. Onaj džukac raskošne tišine prokle, i zareža Sa poniznom suzom šudrog staleža: Drhtim na daljinu, a ti živi usput, Zanavek rečenom srećom nadahnut.

JESENJIN Marina Milosavljević, Niš Ljubav je za Jesenjina bila najveća sreća, izazov koji budi poetsko pero posvećen stihovima, razvratni pijanac rezbarenjem svog raspoloženja pisao je iskrenom dušom za večnost poeziju spasa, ispovest svoje plahe duše, nezaustavljiva, gorda, slivala se Jesenjinovim perom, setna, bolna, našla je stecište u domovini poete i dalje, otkrovenje nezaustavljivih misli, dalo je vremenu nove poklonike, gomilalo ljubitelje britkog pera kroz nezaborav ispovesti njegovih reči izlivenih u stihove koji prave čudesa, u njima sreća u ljubavi, taj magični san svih zaljubljenika, a pesnik je traži neumorno, i beleži perom svoje želje, dok ga pijanstvo razvlači, šiba, mahnutog, bolnog, da bleskom pera misao svoju utisne, samotni nemir duše smiri, teško se nosio sa teskobom svog života, usamljen, tužan, pozdravio je život, prerazanjem vena iz kojih je nastala njegova poslednja pesma napisana njegovom krvlju bio je i ostao, veliki zaljubljenik pera, taj čudesni pesnik svojim stihom osatao je da živi i nakon svog pera.

SUDIM JA Anđela Andrić, Beograd SUDIM TEBI, UKLETA SOBO, LENjINGRADSKOG HOTELA ANGLETER, ŠTO NA VRATIMA TVOJIM STOJI br.5! SUDIM TEBI, JER TI BI POSLEDNjE ODREDIŠTE NjEGOVO! U TE SMESTI SVU VELIČINU SVOJE MOĆI. ZLA SUDBINA TE ZA TO ODREDI, SUDBINA ZLA, ILI TAKVI ISTI LjUDI. NEPRIJATELjI, ILI LAŽNI PRIJATELjI, ZA ISTI CILj IMADOŠE, SVOJE RUKE UMAZANE KRVLjU, OD NjEGA SAMOG OTRIJEŠE! SAMOG I NEPOMIČNOG. ZADNjE ŠTO IZA NjEGA OSTA, BEŠE PESMA, „DOVIĐENjA, DRUŽE, DOVIĐENjA“! BOLNOM DUŠOM I KRVLjU ISPISANA, PO PAPIRU BELOM! KO DA TO BEŠE ZLA SUDBINA, ILI PRIVIĐENjE, ONOG ŠTO SE NA KRAJU I DESI. SUDIM TEBI UKLETA SOBO, JER DRUGIM NE MOGU! SUDIM TI ŠTO NAM UZE NjEGOVE VIDIKE, ŠTO NAM OSTAVI MNOGE STRANICE KNjIGA BELE? ZA MLADOSTI NjEGOVE NAM JE MNOGO DAO, A ŠTA BI NAM JOŠ DAO, TAJ PROKLETI ANGLETER NAM JE UKRAO! SUDIM I RUCI ŠTO NAD NjIM SENKU NAPRAVI, PA I GALINU OD ŽIVOTA RASTAVI! PRESUĐUJEM TI, HLADNA SOBO br.5! VEČNO DA SAMUJEŠ, I SAMO JEDNU PESNIČKU, LUTAJUĆU DUŠU, DA UGOŠĆUJEŠ!

SANJAR PIŠE Aleksandra Nikolić, Brestovac Zimsko veče, zvezde niču, Bele noći tiho plamte. I čuvaju jednu priču. Da je srca naša pamte. Harmonika svira, svira,… A zagrljaj ištu grudi. I dok čeznja srce dira, u nama se radost budi. Mala breza čvrsto stoji, a vetar joj šapće milo. Ničega se ti ne boji, pevaj, pevaj, moja vilo! U miru nam sanjar spava. I suze nam naše briše. Ta velika ruska glava, po nebu i dalje piše… Stihovi su kao med mu tekli. Da nam misli plašljive slobodi. Da čuvamo ono što smo stekli. Poeta se takav jednom rodi. Večnu radost duša snila, što imade, sve je dala. Nikad tuđin nije bila. Za tu ljubav, njemu hvala.

SUNCE Matija R. Drljača, Beograd Budi tu dok se duga širi, nebo dok se njome povija, dok mesec ispod oblaka viri, i jarkim sjajem tamu probija. Budi tu kad cvrčci zašute, i ljuta oluja zahuče, kad udare munje ljute, a tlo pod njima zadrhće. Bićeš tu kad za ljudima, prazni gradovi budu plakali, kad nastupi tišina i samo zvuci Svemira budu ostali. (Sergeju Jesenjinu, suncu poezije)

JESENJINU Salja P. Slovenski, Slovenija Znaš ništa se promijenilo nije, Sve je isto kao u vrijeme tvoje! Još se pjesnik po krčmama krije, Društvu čita on stihove svoje. Za pjesnika otvoreno kažu, To su lujke koje vrijeme gazi. Što istinom vode u blamažu, Žigošu ih, svak se od njih pazi. Skrivena ih još prognozi ruka Jer se boje šta će pjesnik reći?! Tuđa dobra otimaju čisto, Sve u korist nečije slobode. Ubijaju zbog tuđih dobara, Sem pjesnika to nikog ne brine! Često čovjek, svoj pogled obara, sa obraza tu ljagu bi da skine!

AMULET OD SIBIRSKOG KEDRA Milan S. Kosović, Beograd Sergeju Jesenjinu Volim brodove na vesla U neskladu odsjaja i mutne pene Sidrišta obnevidela od pristajanja Jedno potonulo, prošlo, daleko vreme Kako urazumeti nerazumne Kakva bi ih istina zadovoljila Pokrenula bezosećajne da osete Opustila i oplemenila

Smisao života je u istini Gde sveti potok sa kamena bedra Sred nje huči k’o kad posred hada Beše kao šumor stoletnoga kedra Da postane drvo i da šumi tugu Nepomično stoji tamo gde sve bludi Njegovo srce prostire se k nebu Raste visoko gde Hrist se budi Agonija vode u večeri neme Timoteja pravednika poredi sa kedrom Za trud i podvige da iznikne seme U ovom životu darovao dušom vedrom Kojim nasađuje dobro breme Zasađeni ovde – u domu Gospoda Gde anđeli plove s barkama na jedra Život će procvetati – u dvorima Boga Uz amulet od sibirskog kedra 97

U SIBIRU Dragan Maljik, Sremska Mitrovica Stotinama kilometara daleko od doma u toj nestvarnoj zemlji od stvarnog beskraja, lutaš, otišao od kraha i sloma, od tuge, gordosti i lažnoga sjaja... Tu, gde se prostranstvo meri mislima, gde lepota se važe veličinom duše, stigao si, možda, baš u inat svima, da ne likuju sada kad zidovi se ruše... Tu gde koru breza vetar runama šara, gde led krije poruke nestalih plemena, gde se život i iz same smrti stvara gde u zemlji pulsira srce od Slovena. I ništa bliže duši da ti bude već taj nenadni dolazak u drveno sela, među te proste i božije ljude, preblagog pogleda, uzdignutog čela I svaki ti odmah domaćin i sluga i svaki ti od njih i trpeza i svita, i u svakom imaš i brata i druga za ono što je bilo niko ne pita... Ove ledene noći neće govoriti reči. Govoriće setni zvuci balalajke Krenuće polako suza koja leči kao topli osmeh i poljubac majke.

I pronaći ćeš noćas skrivenu istinu da sve što je dalje, zapravo je bliže, izaći iz trnja na golu čistinu, osetiti dah iskona kroz snagu koja stiže.. Vratićes se, sigurno, ovde jedne noći, a ponećeš mistiku i draž večne zime tako pročišćen u stihove pretoči neka to budu najlepše sibirske rime Podari nam u pesmi Puškinovu tugu, donesi nam izvornu lucidnost Jesenjina pa svakom ko pročita, ko najboljem drugu daj iskru te snage nek za uvek tinja!

ZNAM DA TE BOLI PRIČA O NJOJ Ružica Ciko, Tivat ...TI...ja i JESENJIN …Možda, primjetim smjelo - ali Ti ne dam za pravo Znam....slažeš knjige na police, kazuješ neku nazovi veličinu - ništa pročitao nisi. …Govoriš mi… to su samo stranice, slike, prošlost - zašto ih trebam znati… ko su oni, šta su, kako su živjeli, zar je to važno… nema ih više. …Pokazuješ mi rukom poznata imena, dičiš se… Desanka, Maksim, Dositej, Viktor, Vuk, Dostojevski, Jesenjin i tu staješ..... … Pogledam te, kao da te prvi put vidim, "Znaš li Ti šta je ljubav" LJUBAV - odgovaraš jetko kao da sam dirnula osinjak - nastavljaš "prazna slama" …Ne znaš Ti, povisim glas da je upravo Jesenjin napisao " sve prave ljubavi su tužne" …Pa šta s tim, braniš se, umro je i ko je ON - nastavim - čovjek rijetke ljepote, pjesnik čiji su stihovi osvajali nježna ženska srca… ....i još nešto, nije umro, on živi i dalje - žive su njegove misli i dišu snagom upravo na tvojim policama… ...Ti upravo mene pitaš, što je i Jesenjin sebe pitao i odgovorio… Šta sam? Ko sam? - Ja sam samo sanjar. …Zato me slušaj dobri moj - pjesnici ne umiru, žive vjećnost i dok pabirčimo po njihovim mislima - razgovaraju s'nama. ...Gluposti!!! - ironično se smješiš - to me boli, ipak nastavim, možda ti dotaknem dušu - "A u duši vazda ista pustoš zrači"… .... Zastala sam zbunjeno, Ti si nastavio... .... Ako dirneš strasti u čovjekovom biću Istinu, bez sumnje nikad nećeš naći...

100

ZNAM DA TE BOLI PRIČA O NJOJ (Lagano sasvim lagano istočim stihovima istinu ) Misao veže zveket ključa uz škripu starih vrata korak ne zaustavi planinu oblak kiše dalje i još dalje ...može on sjeća se NJE u ruci poljsko cvijeće... ...Siromah izgužvan stari kaput suza dvojakog lica zaustavi dah ...dubinom jecaj sidro diže naličje suza, utvare sebi slične kaplje slane, obične ...Navika danas, sutra, juče istina živa vidik se zida a suza sablasnim noćima se skriva ...Ko li će znati ta lica jednoga dana - odmahne rukom jednoga dana... - otići nestati - biti ...samo sitnica...!!!

101

MI Miroslav Lj. Ranković, Beograd Pesma koju piše vreme U hodnicima vremena U samo jednom trenu U noći koju je srebrn mesec obasjao Zaklonivši zvezde Sve sem jedne Iz čijeg srca je izvirala svetlost Razlivajući se u auru Po kojoj sam leteo Poput kosmičkog praha Zasenjen Zanesen Na nežnom talasu Poteklom iz njenog oka Iz okeana nebeskih boja Pomislih na tren Da je ta zvezda Moja U hodnicima vremena Tren traje večno Uklesan u stenu Što od srca posta U čudnom životu Zemaljskog gosta Negde u dubini aure Spazih usne Boje letnje trešnje Gospode Bože Misli su mi grešne Vreme je došlo Da leutom isplovim Na pučinu života Srećan što saznah Šta je to lepota 102

GOVORI MI JESENJINA Dragica Beka Savić, Bačka Palanka Sviraj druže stari na kletoj gitari, neka zvuci lome moju bol i tugu. On ne voli mene i za me ne mari, u svom srcu skriva neku ženu drugu. Zapevaj mi druže onu našu staru, pevasmo je negda kad smo bili srećni. Neka đavo nosi ciganku gataru, što me slaga da je plam ljubavi večni. Govori mi divne pesme Jesenjina, njegovi stihovi moju tugu blaže. Daj crvenog vina, u čaši me ima, moje žedne usne slatke kapi traže. Sa vinom ću pomešati gorke suze, Bože dragi, on mi moju mladost uze.

103

NAVIKA Branka Vojinović Jegdić, Podgorica Onako nemarno, Pije kafu iz velike šolje Kad ga obuzme stvaralački žar I ne primjećuje Kako se noć naslanja na dan, Jede bez pitanja, žvaće odsutno, Hronično neispavan, Emotivno razapet, Ne razlikuje zimu od jeseni, I kragnu nikad Ne umije da namjesti, Ali zna da piše... Kad mu ne ide kako želi Cijepa, gužva, Sve zadržava u sebi Izlazi, tumara, Pa ponovo piše... Vrti se u tom paklenom krugu. Ona se sklanja od praznine pogleda, Hoda na vrhovima prstiju, Ćutanjem se ograđuje, A onda on zadovoljan Poklanja osmjehe i voli... Toliko da ne zna

104

Gdje on počinje a ona završava. Poslije prvog aplauza ode I nikad se ne vrati Za svoje zakrpljene košulje Kojima ona iz navike namješta kragnu, Hodajući na vrhovima prstiju Po istoj, oskudno namještenoj sobi U kojoj je ljubila pjesnika.

105

SNOVI INJEM POSUTI Desanka Ristić, Kikinda Viteže belog pergamenta dosežeš do večnosti Sedefom si ispisao poruku na svakoj školjci koja šapuće kad se duša za ljubav pomoli Melemiš nas stihovima Obremenjeni tugom tebe se dohvatamo da nas pesmom okalemiš Oprosti Bože lasti plavookoj koja je let svoj survala niz liticu da se tamo žedna Božijeg nektara napoji Oproštaj trebaju i oni koji nisu umeli zamagljen pogled prepoznati Tuge Jesenjina snovi injem posuti Jesen nazovimo Jesenjin Все ничего Jesenjin

106

JESENJIN Marina Adamović, Niš Jesenjin je upitao ko sam uhvatio me za dlan nemo okrenuo čelu "niko" rekoh "sa njar"

sanjar -sanjar - sanjar "kreni sa mnom" - šaptnula je memla Peva la ope la veličine mrtvih ptica "hoću, hoću - draga!" smrću protiv proze Branko Jesenj i ne na---ma ne---ma i ne ne---ma Brotiga nee!

107

UBICA LABUDA Balša Rajčević, Beograd Ubica lepog labuda nije lovac takav lovac je veliki zlikovac iz donjeg brloga lukavo vreba da obori lepotu jezera i neba. Dok s visina ranjen labud pada i pogled Zevsa brižan ga prati, moćnoga boga preklinje Leda njenoj duši da opet ga vrati. Lepotan nikad, nikad nije pao od snage mraza ili udara grada, niti u smelom preletu posustao, a sad u mulj pada oboren od gada. U panici straha bolno gore gleda, čezne da se vrati opet nebu ceo, ne ponižen, krvav, već čist i beo. beskraju ljubavi gde ga čeka Leda. Al, zadnji trzaji, nemoćni zamasi, iz mutnih očiju suze tiho kanuše, i iskra poslednja u njima se gasi, dok sni o visinama u tamu se ruše.

108

SERJOŽA, MAJKA TE JOŠ ČEKA Božji čovek: Milan Savkić, Crna Bara, Mačva Serjoža majka te tvoja još čeka eno tamo, njena senka zaogrnuta u snežno inje i ruski pejzaš tek toliko da ti vagabund isti znaš samo je njen drhtaj posto tiši usnule oči još možda sanjaju da ćeš poljem doći onako kudrav i razbarušen sav ni manji ni viši u slavi svoj toj što će proći a ti, vagabund isti konja besno pod sobom juriš upar bi da sustigneš taj progresivni čas na pružnoj pisti voza što snažno juri, i u bescilj Rusije neke nove žuri zalud, ne sedlaj ustreptalog vranca pod sobom odavna umrle lampe, svetiljke drage odavno umrlo sve je sa novim dobom i kome još je stalo da pokrene zanoćene sene, ko još ima snage Serjoža, vrati se tamo gde još Rusija sanja vrati se tamo iz sveg tog kafanskog bednog gradskog zdanja tamo gde čeka te još ruska tišina i poljana tamo gde u tišini nemoj stoji sestrica tvoja Tanja i uz majku čežnjivo te sanja kako s pružnog vagona, napokon si sebi došo vrati se, jer tamo kud si poodavno poš'o nit' ima pesme nit' Rusija sme da peva više k'o nekoć pre, k'o nekoć pre...

109

Serjoža, zar ne shvaćaš zamrle su poete i pesme zgaslo sve, i više života ima u tužnim očima starice tvoje i više ima u čežnji nje starice smerne više ima tebe i pesme jer u njoj pevati slobodno sme... ona te i bez da pevaš razumeti ume tamo dok stoji ogrnuta injem zimskim u zaklonu ruske šume.

110

PESNIKOVA SMRT Božji čovek: Milan Savkić, Crna Bara, Mačva pesnika Serjože smrt odavno je postao nežni vrt ruske golgote tog kobnog dana kad vrisnula je Rusija, ko njegve majke rana tog dana kad zaustavio se les smrću zastrt tog dana kada se rana mladog Jesenjina raspevala snažno do današnjih davnina očajna je vatra zasjala ko nikad pre iz pesnikove ćutnje zapevalo je snažno i ćutanje iz dubine slutnje niko ne ume Rusiju da opeva nit da je sanja stvarnošću bitisanja po cenu smrti i oni što su ti potom biste davali, i tvojim imenom nazivali zdanja samo su se uplašeni sakrili od groznog ubijanja tvog nežnog bola rođenog u tihoj plavoj stepi u majčinoj osetljivoj strepnji starice što te grlila čvrsto na grudima od putujuće rane u prostoti znajuć da će vagabunda u tebi zločinci da sahrane pesnik ko ti zar nisi mogo znati da je pesma za gluhe vičuća kletva i sad kad se oko proslave tvog rođenja njima slični skupe to je tek zato da sabraću zločince iz savesti otkupe sve je tamo u tom gradu puki metež i gangula sodomija skaradna i bez čula sve je vamo u selu našem zimom odenuto ko debelim toplim kaputom

111

sve je vamo lepše i kad vene nije tako kruto i sumanuto sve je vamo lepše pod čežnjom nedodirnutom čežnjom što i kad ćuti pevati ume i ko je živ još i danas on te čuje i razume i ko te čuje i tuzi se raduje u toj vatri tvoje kudrave čežnje, tebe Rusa i poete tebe pesnika Jesenjina što jahao si upar na vrancima konjima sa progresnim tmurnim vozom ispunjen besom i osećajnom dolazećom grozom pustošnih dana što će ogrnuti svet osećajuć snažno tu opaku kobnu avet i da nisi hteo morao si poći u zagrljaj smrti zar bi mogo ćutat usred živih što su davno mrtvi al da nisi smeo, dal' bi smeo neko drugi povikati tako snažno da se ruski narod trgne i razbudi...

112

PROŽIVLJEN BOL Ilinka Marković, Novi Beograd Kroz nezatvorena vrata stihova proživljen bol se uvek vraća.

Leđa nikome ne okreće. Svakoga u lice bez vređanja gleda. Noć budnom drži, grli i sažiže zore. On je saputnik života. Neprežal snova. Revolucionar za bolje sutra. Put u nepovrat. On je traženje sopstvenog bića dok se o kamenčić spotiče i stvara nove rane lomi neobuzdane strasti duh i tanana osećanja.

Sve pesmom opominje i celiva. Ah, lepih li slika pred očima. Reč je živa sa porukom jednom: ''sećanje na velikane ne ostavlja.''

113

ŽEĐ Neda Dukarić Kostelac, Otočec Vodke amo dok je ljubim pastirskim usnama razuzdanu bezimenu nasmijanu na koljenu sred kafane zadimljene ljudskim jadom ispunjene. Pusti druže da iskapim lažnu sreću, lupim šakom buntovničkom i razbijem iluziju što me goni sjećanjima poljanama i šumama na konjima poludivljim kavkaskoga rodnog kraja. Nalij čokanj za kopejku ili dvije usta išču duša pije avet se iz tame smije, ne pitaj me samo toči lijeka nema u samoći.

114

BURA... Bratislav Bogdanović, Beograd Želja tvoja kao more o greben se moj polomi svaki talas što te nosi strasti mojoj sad prkosi I dok telom tvojim plamti žudnja bolna, želje strašne glad tvoju bludom hranim tu požudu da sahranim... Želja moja plamen ludi hoće kopljem da ti sudi misli valjda da se bojiš dok pred njime hrabro stojiš Prosto me ka tebi mami za boj strasti dok smo sami žednu da te ja napojim silnom snagom, dahom svojim.. U toj borbi ljutih želja kad oluja burna prođe pa se stiša buka, jeka nemir opet željno čeka mirno more i kraj njega greben ludi...

115

BEŠE LI ... Irena Sretić, Niš Drhtavi mi prsti sad se pera late da o njemu pišu i ime mu zlate. Ali šta još reći što kazano nije i da li se nešto još o njemu krije? Šta napisati o tom poetskom slikaru što olovkom zameni četkicu staru? Beše li nekog sa više žara što umeše bolje olovkom da šara i opeva svu muku i lepotu sveta, usnulo selo u večeri leta, i obrise kuća na proplanku zelenom, izborano čelo na licu veselom dok poslove svoje u muci svršava, bol i tugu, duboko u sebi stišava? Beše li nekog ko sa manje reči ljubavne nam jade znade da izleči i sve što nam srce u dubinu krije u stihove svoje koprenom zavije, pa nas tako sluđene njima nežno leči jer sve što je lepo pretoči u reči i lepotu poljupca i poglede skrite, uskomešane reči među jele vite?

116

I prijatelje svoje vinu u nebesa, u zvezde ih okova, od zlata isklesa, ali ne želeći ikoga da menja poštujući uvek njina ubeđenja i ono šta su i odakle stigli, da li bogati il` se iz seoca digli. Svako od njih imaše uvek svoje mesto, u srcu ih nosio, ne menjao često! I veru u Boga u stihove skroji pa pesme svoje hrišćanstvom oboji. Spoznade Božju ljutnju i snagu, njegovu milost i reč blagu, svu lepotu krsta i vere nam naše, pa mu oni novu snagu pridodaše da opiše bolje, da napiše više da plućima punim on diše i diše. Ali, šta još reći što kazano nije i da li se nešto još o njemu krije? Šta napisati o tom poetskom slikaru što i krvlju zameni olovku staru?

117

NJEGOVA JESEN, A NAŠE PROLEĆE Sveto Prodan, Berkovići Jecaji druže, istiha dopiru ispod tremova nadobudnih dama bluda omamljenih izobiljem razvrata Ega sakrivenog iza otvorenog okna, sakupljajući uramljene slike sa prašnjavog tavana trošne brvnare iskosa zamandaljene krivom kolčinom, sagrađene temeljima nade i želja, pokrivena trščanim krovom očajnog bogatstva provetravanog kroz napola urušeni dimnjak,

Stiskajući bocu opojnog pića jače nego želju za slavom glave naslonjene na izlizani klavir laskavog svirca

Eseje lakrdijaški svirajući škripavim tipkama poput inja u kosi trljajući promrzle prste gledajući njene dlanove videvši,

118

NJegovu jesen, a Naše proleće na'vatavši paučinu iluzija sopstvenim noktima

Igrajući valcer u ritmu melanholije negde u nesnu ažuriranjem melodije neznane, tupo gledajući lavirinte, puteve sanjara, Nadobudne iscelitelje budućih sadista okorelih tuđim egoizmom, ostavivši ožiljke pesniku čije rane postaju duhovni mir nekih novih sarkaističnih neimara.

O, DA MI JE DA POČINEM... Dušan Varićak, Beograd O, da mi je da počinem Da mi je da počinem samo Na grudima moje drage Trenutak makar jedan. Jer, tako sam umoran A noći su hladne ovde Studen i mraz. I ničeg ovde nema, ničeg Nema ni onog što jeste Niti onog što je već bilo Ni onog što će tek biti nema Sem odraza u ogledalu I kuje moje žute što laje na mesec. Ni mene više nema. Samo tebe još uvek ima U svakoj misli mojoj.

119

JESENJIN u kolažu STIHOVA Ljiljana Popović, Knjaževac Još uvek Ariston pleše poetsku igru u meni, stihovima života, POD PROZOROM MOJIM, dok BELA BREZICA OGRNUTA SNEGOM, KO SREBRNA svetli PUNIM GRANAMA svojim. I opet LUTAM PO PRVOM SNEGU I LEDU, U DUŠI mi CVEĆE PROCVALIH SNAGA i lepote. VEČE JE PLAVOM ŽIŽICOM zapalilo ZVEZDICE, ZVEZDICE VISOKE, ŠTO taje MISLI DUBOKE. PROSTO BIH HTEO DA dušom SKLOPIM RUKE, DA GRLIM VRBE, TA BEDRA topla i ŽIVA, da KIDAM LATICE DOZRELOG crvenog MAKA, dok se vijore HALJINA BELA i PURPURNA TRAKA. KO SAM? ŠTA SAM? JA SAM SAMO SANJAR koji NA ČELU nosi naslikane BORE ISPAŠTANJA, dok TINJA U JASNIM SLIKAMA ČAR MAŠTANJA, a ŽIVOT PIŠE KOBNO SUDBONOSNA SLOVA. Ja sam samo POETA, što piše PESMU KIŠE, koji je DOČEKAO OVE svoje SLAVNE DANE, mada bi STARICI MOJOJ DRAŽE BILO DA SAM OD RANIH LETA IŠAO ZA RALOM U POLJANE;

120

da sam ZURIO U SVOD PLAVI i GLATKI, dok je KERUŠA ZAVIJALA BOLNO ZA SVOJIMA, A MESEC SE umorno KOTRLjAO TANKI I SKRIVAO tužan ZA HUM U POLjIMA. DOVIĐENjA, DRUŽE, DOVIĐENjA! DOVIĐENjA, BEZ STISKA I BEZ REČI sreće! PALE SU i moje, kao NjENE OČI PSEĆE, KAO ZLATNI SJAJ ZVEZDA, U SNEG.

121

MORAM, JER MI SE HOĆE Dijana Uherek Stevanović, Subotica Na tračnicama života, ja, jahačica magle, podivljali mak, nevidljiva statističarima, tražim pomilovanje, jer ne prihvatam brojke, već ljude u različitosti slične meni. I ne dam se odumiranju srčanih predkomora, već pevam u inat svih poraza.

122

PESNIK I JA Dragana Ćatić, Beograd Dušu onu rusku On je imao, sa izvora rajskog, talentovan, pio, pesmovidom nežnim godinama sjao i moj „pubertetski pesnik“ bio. O žutoj keruši stihove ispevao, išao za ždrepcem koji juri stepom, snagu stvaranja u srcu rasplamsao, pojio me, pojio rečju lepom. Beskrajnu tugu u pogledu krio, znao da skitnici vetar peva više no ikom... Ne grdite, tako mora biti, govorio, pesničke moje početke pratio svojim likom. I slavnu balerinu voleo strasno i jako, zvonio, bučno zvao: Razvuci harmoniko! Uze mene pod svoje njegov stih lako, takav trag u duši ne ostavi niko!

Ponavljam zato sada: Sve što živi, ožiljak ima, i učim iznova stalno: u životu nije novo mreti, vazda u meni pulsira Njegova setna rima, kadgod grlica stvaranja na zelen bor moj sleti. Hoću li ja kao Pesnik umeti bar malo svemir nežnosti da izlijem iz svojih pesničkih grudi, stihoveza da li je za me preostalo, pero moje stihovno da l’ se zalud trudi?

123

Pitam se sve tako hoću li znati, hoću li umeti tragom Poete, snove posute injem da l’ ću sačuvati, po kom će stihu mene sutra da se sete?

124

U ČAST JESENJINU Miomir Dejanović, Vranje SLEPILO (iz neposlatog pisma Isidori Dankan) Za tebe sam pesmu oteo od ptica onoga dana kada sam te sreo. Tad nisam video da imaš druga lica... Kako bih i video kad je ljubav slepilo! Od slatkih si reči ispredala zamku, a meni je okov i vlas kose tvoje. U samici od kože sad mi duša zebe, malaksalu maštu prostirem do tebe. Dani teku kao na raspeću, godine u jesen s lastama odleću. Krilatoj si sreći prizemljila let i svaki si u kamen pretvorila cvet. Ipak, ja ti praštam – od krvi sam i mesa. A da li će zvezde... Kako će nebesa?

125

U RAZDANjE (iz neposlatog pisma Isidori Dankan) Samoća baš ume da iskuje lance, da prefarba noć iz crnog u crnje. Upleti u kosu mesečeve zrake i dođi po mene, izbavi me, draga. Unesi kosmos među četiri zida, zažari strasti, uskovitlaj nade. Ti imaš pravo na sve što je u meni jer pogledom greješ i podrume duše. Kad rešiš da ideš, uradi to dok spavam – ne mogu da gledam kad odlaze snovi. Autor: Miomir Dejanović – MiDej U ČAST JESENjINU

126

SANJARI Vesna Stanković, Beograd Kad počnem Pisati o tebi Izlazi seta Iz mojih dubina Tad nema u meni Tog željenog mira Već nešto vekovno Iz duše se spira. Šta sam? Ko sam? Sanjar, mangup Žena samo il poeta? Svojom pesmom Sergeju se klanjam I kroz njega Nastavljam da sanjam.

127

BOŽUR U DIVLJINI Slađana Milijić, Sokobanja Nad Timokom bršljan i kamen suri, iz grotla u mlazu svetlucaju kapi, proplankom cvate, kosovski božuri čujem te, divljino, duša mi vapi. Ne pitam-otkud, te lati crvene, i što ti s proleća grudi krvare... Znam...Voljom Višnjeg su tu zasađene, zalivene krvlju prelepe Dare... Paprati, pavit, cvetovi gloga sve je tu živo, žubori i cveta. Tu izgubi ljubav-deo srca svoga i krvcu proli, ranjeni poeta... Ti si divljino, htela da preživi... I bolom duše za greh da plati; Da krv mu poteče niz kamen sivi, bršljan da zalije i krhke paprati...

Da ne znam, pitala bih: Zašto tu?... Niču, baš isti, kao na Kosovu... Gde, s glave pade kruna za slobodu, za čast i veru, zemlju Srbinovu... I nije slučajno, što isto seme tvoje proplanke divljino krasi... I tvoje vrleti nose to breme, Timočku bunu, boj, što narod spasi.

128

SMIRAJI SRCA Ivan Gaćina, Zadar I ništa nam srca neće ganut, duše bit će smirene posvema – tko izgori, taj ne može planut, tko ljubljaše, taj ljubavi nema. (Sergej Jesenjin) Ljepotu tvoju večeras ćutim, šapatom zvijezda dan će svanut, konac ljubavi gorčinom slutim i ništa nam srca neće ganut. Sve što bijaše brzo će stati, slika tvoja ostat će nijema, srce zbog srca tada nek' pati, duše bit će smirene posvema. Smiraji srca zbog sudbe kasne, uz zadnji grijeh suze će kanut, požar strasti nakon bure gasne, tko izgori, taj ne može planut. Poput mraka ljubav je slijepa, lik tvoj među mislima drijema, preteška bol srce mi cijepa, tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

129

Budi opet Ti Marko Poropatić, Beograd Sergeju Jesenjinu Redovi što se pod korice slažu Drhte, k’o i čaše redne. Istinonosne reči umeju da lažu, Kad huligan u Nevskom za sto sedne. Korak se muti sred izbe zračne, Reči trepere u nemiru snažnom. Bolje istupiti iz niske tačne, Nego biti lakej svetu lažnom.

(Opsovati sve, pa i one koji te ljube, Opsovati, iz nekog slovenskog inata, Namrštiti veđe, pa iskeziti zube, Držati se svog, a ne tuđeg diktata.) Nije sram za čašu dati i kravat bolji, Pa makar bio i svečani, jedini. Budi i bezvoljan ako si po svojoj volji, Tavori u sebi, nedohvatan svetini. Angleter ćuti, gatke se množe, Isidore nema da zakrili dveri, Na belutku stih ogoljen do kože, Slobodu vešaju, ona se sa omče ceri.

130

TRAGOVI U SNEGU Valentina Vulić, Vrbas Belinom se rasprostre stepa ruska, i širinom u nedogledu i beskraju što kuca, pomalja se čečerava plavušana glava natopljena silinom snova i dubinom osećaja. Vezan ljubavlju što prožima pore sve čoveka za svež vazduh i čistotu sela, u beloj košulji i s' očima plavim o beloj brezi i belini snežnoj peva. Odnese ga život s' fijucima vetra da u metež grada ponese stihove. Da zavoli ženu umetnošću srodnu, da gori u strasti. U čežnji… I vinu. Prijatelji vide kosu što je jače žuta, i oči još samo inteligentno plave, u čoveku kad „krvari duša“, a u duši žuta, zaspala keruša. Boli briga majke, što na cestu s'lazi, samo majku da vidi pre smrti. Snegovi su opet zavejali, bez prtine. Samo da se sluti… Tragovi stopa u snegu i jedini prijatelj pas; tuga velika u begu od rata, od žala, u san, i ceo svet u sebi „tužan ko' Rusija sva“, veliki talenat u njemu, talenat ko' prokletstva.

131

Stopa tragovi u snegu i kraj njih tragovi psa; ničiji više u zamrzloj, neljudskoj zimi života. Tragovi ostaju iza ljudi, iza čoveka i pesma koja nas vodi ka tragovima jednog sna.

132

POETSKI BESMRTNIČE Maja Familić, Novi Sad Poetski besmrtniče potpiruješ mi setu osmehom nemim Ti u kamenu ćutiš – a ja za te pevam Ti spavaš – a ja za te letim Letim s perom i suzom od voska u neizrecivu svetlost u plaveti morska Nadlećem ti spomenik što nije rukom tvoren već lirom svetom i sudbom kletom I večeras sve je tužno i mračno cvet se razduvao u lati sećanja potonula je tvoja PESMA O KERUŠI tvoje PISMO MAJCI i tvoja ČEŽNjA U svetu uzvišenih poeta još jedna zgasla lampa plamti s perom u ruci nadživeće prah još jedan pesnički dah

133

Poetski besmrtniče, SMIRILA SE TVOJA DAVNA RANA i sad dok ti pevam, neplašim se znam da nisam sama... Znam da ona svetlost što iz prikrajka gledi me i sluša - ta svetlost je tvoja duša ... Poetski besmrtniče, Sergeju Jesenjine...

134

Upokoj (Jesenjinu) Valentina Novković, Beograd “…Ako dirneš strast u čovekovu biću Istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.” Otočena ljubav Niz ramena klonu Koja je po redu Besiljeno sričem Sutonu i zori Podjednako kličem Suzojekom I najgušća staza Svetlom dira zene Mene dalekom Borom sene prizivaju Titraji mi oko Dosad neviđenim Grešni smo u laži Strasnih zaklinuća Koračaj je svaki Pokleknuća srodnik Tek da stanem ne znam Upokoj me traži.

135

U DRUŠTVU RUSKIH PESNIKA Gordana Dimitrijević, Vranje Na tvom levom ramenu – Jesenjin. Ćućorite nešto o ljubavi i ženama, a ja razumem tek ono što mi pogledom prevedeš. Pod kapom ti Puškin šapuće o rajskom snu i nadahnuću, o vašoj nežnoj ruskinjici uz koju ostale žene liče na oronule zgrade obrasle bršljanom. Čekam da vikneš: – Ućutite, obojica! Znam da joj je oko stari oluk u jesen, kroz napukli zid korov procvao, ispod strehe se sakrilo srce gugutke; ali je pod krovom vatra večita, užaren oganj što čelik kali koji, uprkos slomljenom prozorskom oknu, ni jedna oluja ne može da ugasi.

136

PESMA JESENJINU… Ramo Asanović, Šabac INJE, KOSA, ON I JA... ... A KO SAM JA? KO SAM JA IZ NEZNANE I ZNANE PROŠLOSTI, ŠTO VALOVIMA OBASIPAH OBALE, ŠTO SAM SNEGOVIMA ZABRANIO DA MI POKRIJU SVE TRAGOVE OVE MOJE DUŠE MALE... KO SAM JA ŠTO MI INJE KOSU OBELILO, A NIJEDNU RANU MOJIH STARIH LJUBAVI NIJE ZACELILO... KO SAM JA A KO JE ON KADA NAM MISLI ISTE DRUMOVIMA HODE, KADA NAM ISTE ŽENE SNOVE NOĆIMA UHODE... KO SAM JA DA O TEBI PIŠEM MOJ BRATE IZ SUROVE PROŠLOSTI, KADA ME UBIŠE NESHVAĆENE DUŠE IZ JOŠ SUROVIJE SADAŠNJOSTI... KO SMO JA I TI AKO O NAMA BUDU PISALI, AKO NAŠE PESME BUDU ČITALI I OD UZBUĐENJA NE BUDU NI DISALI... 137

OSAMLJENIK Franjo Frančič, Piran Nije bilo tačno, rekao si da nema horizonta sudbine, koliko je tačaka koje zakasniš, koliko susreta da se raziđeš, ne, preci moji, tamo vani je ledena zemlja, zasede i trčanje po ustaljenom krugu, bojim se da ću da ponovim oskrnavljene reči, bojim se da nema vrata koja drugačiji kad otputuje, jednak kad dolazi. Noći punog meseca, u uglu pletenica belog luka i raspelo, opet klečim, zagrizem u kamenje, vani slutim stope umrlih, strah je zapisan na licu večeri, strah je pokretač sveta. U mreži sunačevih zraka pokušavam da uhvatim samoću, kao što i izgledaju pripreme, usred crvenih cvetova nara u škrinji sećanja tražim pauke, u ehu koraka diše zemlja, odnekud proleti strašiva senka, izdaleka zovu zvona. Kažem sebi, napij se trenutka do dna, oprobaj galebov let, nalaziš se na jednoj od barki, kao mnoge druge lađe i ti tražiš luku, sa tvojim rođenjem rodi se i tvoja smrt, i tvoja smrt je novo rođenje. Ali bele su vlasi noći, stranci kucaju na čela mermernog sna, izdajice i robovi VREMENA koje nas lovi i ljuljuška, koje gmizi mimo nas, jedva postaješ svestan pomeranja granica, naseljavanja leda u pregibima VREMENA, kao igra bisera, ti jalovi pokušaji kad zazivaju preci, svako u svojoj priči – tvoje, svako nosi deo tebe i ti si deo njih. Ogledalo je razbijeno na jedrima rastanka, razilazimo se pre susreta, pijani od sećanja, trezni od stvarnosti, starci zadocnelih jutara, ništa dragocenije od trenutka kojeg zakasniš, a zemlja, pobednica, bez usta. Ponoviću ono od pre, jer te označi, jer se užeže u tebe tada kad još nisam znao da ću da postanem pisar, da ću da uništim dva braka, da će moj sin da me zamrzi, da će moja kći da postane anđeo, da ću da budem osamljenik u malom primorskom mestašcu, da ću zajedno sa dvojnikom da se izgubim u prostoru i vremenu čarobnjačke Istre.

138

JESENJINOVIM PUTEM Vera D. Rajaković, Užice To, davno beše! Ti njive pesmom seja da nema duhovna glad ljude ne opusti, da oni nemoćni, oni zabludeli život ne ostave, Ti, pesmom istinu u srce im spusti. Još pelin-polje jada, mirise što dugo muče, u stih pretvori, o, sine, veran rodu s nama i sada koračaš dok žar pesama tvojih u žilama nam gori. Sve naše oštre ljutnje, naše neme sramote zarobi zvučnim stihom u onom Ruskom polju, pa tako stihovane sa nama uvek jezde, od svake naše misli-daruju misao bolju. Za ruku nežno vodiš palog slepoga sina, pesniče oštrog stiha, tebi neka je čast, razumeš stvarnost dubina, poznaješ tajne visina, da tebe podržimo, pozivaš malene nas. Slušam... dok pesma Tvoja zvoni, bih da joj bol svoj kažem i radost svoju dam, ali mi mesec nad izbom gori zvezdani sjaj, s ognjišta „izbe“ u nebo diže se pesnički plam.

139

Čelična, drhtava pesmo, haljetkom obučena, sad znam na koju stranu jecaji tviji vode, na one mučne, teške, ali i svete staze poštenja i slobode! A ISTOK svelost „ Isusa – mladenca“ još mnoga srca diže i žari, pred Njom sve biva ništa, samo, Jesenjin, pesnik stari stoji sred svetilišta.

140

SANJAR Slađana Milivojević Stošić, Kruševac Sanjaru sa koferom strasti i bola stihove koračaš stazom ljubavi meda i trnja gorčine što korake ti grize čežnjom opevane tugom setom posute. Sanjaru sa koferom stihova na peronu života večno mlad putniku svakom pesmom ljubav zvoniš srce žudnjom puniš. Sanjaru sa dušom boema pesniku dragi zauvek žive stihovi tvoji snovima posuti.

141

JESENJINU Danijela Ražov Paloma, Zadar Milo drago dijete Duše nježne kao cvijet, Što to razdire ti srce Zar ovaj zlobni svijet. Oči tvoje snene, neshvaćene Vječno traženje srodne duše Pomele su tvoj život mlad Žedan ljubavi, uvijek osjećao glad. Kad u tami zlotvor šuljat se poće I sva zla se sjate na te Tama skriva korake tvoje U dubinu duše propadoše. Tiha jeza noć para Bez svijesti tiho jeca Nestalo je nježne duše Otišla je put raja !

142

REQUIEM SKITNICI Tihomir Stuhne, Zagreb Ujutro snen i umoran s noći lutajući se premorem vraćam jednih se snova u snu sjećam čekam da će i meni nešto doći. Čekam ljubav u vjetru da dođe da mojim srcem i dušom prođe da ne nestane samo zorom bistrom već da ostane u poljupcu čistom. Čekajući dižem pogled prema nebu sa pticama i poljskim cvijećem molim za posljednji requiem jednoj skitnici za posljednji requiem jednim snovima. Molim za onu čistu krv prolivenu molim za onu bol u noći izlivenu molim za onu sreću vijekom izgubljenu molim za tebe skitnico vatrenog pogleda. U susret mi dolaze dvije uplakane violine tužnu pjesmu tijelima svojim sviraju i gledam ptice kako ih u srce diraju plačem svojim za tobom skitnico nemirna.

143

U tom moru tuge pomiješana je nježnost u tu dolinu gorkih suza dolazi ljubav u to pospano jutro dolazi neka nada da će snovi postati stvarnost sada da će se jedno drugom u vjernost zakleti da će tugu, bol i patnju zauvijek prokleti. I dok sjedim tako na vjetrometini života shvaćam da je živjeti snove najveća divota. Requeim nastavljaju violine i tisuće srdaca skupa udruženih vjekovima bolnim te hvaleći svemirom odjekujući pjesmom te slaveći skitnico pogleda vatrenoga, srca plamenoga.

144

NESPOKOJI Dušica Radosavljević, Mladenovac Zaglavljen U vremenu tragičnih istorijskih ličnosti Namamljen u kosmičku klopku košmarnih zbivanja Tamo gde mračne seni istinu hitro odvlače i razobličuju Suočen sa nesagledivom nepravdom i prazninom Krivac po vokaciji u nameri da ne ustukne Pred Bogom, Ljudima, RečimaAtentatorima sa manirima Namešta osmeh i uvežbava prisutnost Iz petnih žila U ime opstanka Muč se da pobroji sve svoje blagoslove *** Ozlojeđen Na pogrešan način tražis razloge Budućnost je u regresivnim teorijama? Sve na šta si kroz život nabasavao I čemu se do neba divio Odvelo te prašumom lutanja Okorovljenom stazom stradanja Do litice okamenjenih nadanja. *** Sažežen Nad stvarnošću zrači Samotnjak Sam samcat Ukalupljen u niđtavilo trenutka i golem svemirski bezdan, hladan i nesrdačan...

145

JESENJINU Mileva Pešić, Staro Gacko, Kosmet Za Sergeja Jesenjina čula sam, davno, u školi pročitah mu pesme i to beše dobar podstrek da ga moje srce zavoli. Lep si bio, lep i drag iako te odavno anđeli prate volim da te čitam i sad i sad i sad... Tvoja mladost i tuga u pesmi često mi izazovu suzu vrelu kerušu tvoju vidim u svakom biću koje tugu u sebi nosi. Živećeš u nama pesniče dragi, živećeš večno TI! Tvoji stihovi neće dati, onom ko ih voli, da te zaboravi.

146

JESENJINU U ČAST Nerandža Nena Kostić, Donji Milanovac Okupan bistrim vodama Oke um beše misao čista a duša nepresušni izvor lira. Snevao je plavokosi dečak prostranstvima stepe i pevao o vrtovima slobodarskim. S' divljenjem se lepoti klanjao živeo za pesme, vino i žene. Svaka je u njemu tražila ljubav a on osta večiti putnik na stazi. Žudan i žuđen, boem i poeta do samrtnog časa i beznađa. To beše vreme carskih vladara bez sluha za Božja darodavlja u svemu videše seme buntovnika i pesmu vesnika utišaše. A ON je dušom stihovao glasnije očaravši pesmom svet. Njegove su pesme krvlju zapisane ovijene vilajetom tajne, - Dal' sudbina smrt beše il' crni namernik sa rukama zlim? Carstvuju noćas zvezde planetom dok stepeništem bezvremena hodimo sa lirama zlatnih počasti. Ne, ne pevam ja... To Jesenjin reči iz moje duše bira, ON NOĆAS STIHUJE ZA NAS !!!

147

ZIMSKI KUĆNI ZAPIS (Na dan kada je Serjoža otisao) Mirjana Štefanicki Antonić, Novi Sad Brat je pojeo trećinu kruške. U južnoj ulici (koliko sam videla kroz prozor) Mladić je išao pod ruku Sa devojkom kose boje leta. Gledao je pogledom Jesenjina. (Upoređenje nastalo sa fotografijom pesnika) Baku smo izveli na prag kuće da vidi decembarski sneg, koji je pao prvi put ovog meseca – u beznačajni ponedeljak, dvadeset i osmog dana u decembru. Na dan kada je Serjoža otišao. Olovka mi je zastala na papiru. Napisala sam zastićenu Pesmu Nezastićenom Pesniku.

148

RUSALKA Danijel Župančić, Zagreb The vehicle-lake-like

a wavicle-wake of Light Dok ona pleše, dražesno poskakuje njena haljina. Labuđe jezero ah! Labuđe jezero Dok ona hoda, dražesno poskakuju njezine grudi

149

VOLETI ČEKAJUĆI Vesna Paunović Đukić, Kuršumlija Voleću te iz daleka Kao nekada, neka Žena, devojka Koja je volela Pisca i ratnika Negde na frontu, vrelom Voleću te dušom celom Voleću te čekajući Snevajući Umirućim voljenjem Voleću te I kad boli Tako se jedino i iskreno voli I kada izgubiš nadu Da te negde, u nekom gradu Zaboravljenom od Boga, voli neka Koja te još čeka Kao lepa glumica pesnika, ratnika Koji će joj ipak dođi Proći će dani i noći I ratovi I iz rovova Izniknuće Crveni božuri i mak Čekao i voleo, na ovom svetu je svak Čekaće te moje kose bujne zore rujne Obrazi bledi 150

Ne, ne vredi Onaj ko voli Voleće i iz daleka Voleću te i oko U kom si sidro digao Voleću te pa makar Nikada, nikada ne stigao Pesnik se ljubavi vratio Ona patila On patio O čekanju pisao u vihoru rata Evo i sada stojim Pokraj prozora i odškrinutih vrata Možda se i pojaviš Jer voli te i moje čekanje I sećanje i snovi te vole Voli te i moj dah Moja svetlost i moj mrak Čekajući voleće te i moje telo I moja duša Moja želja i moja suša Voleću te i kada me ne bude I kada te moje rime načine besmrtnim večnim Kada te sećanje na mene, učini srećnim. Pesnikinja neka, pisaće, kako je čekajući volela Daljina je bolela I ona kao pesnik ruski, bol u rime sahranjuje Pa sebe obmanjuje Ali eto.... Čekajuće voljenje Sudba je moja Kao i mnogih pre mene Sve su to pesničke čekajuće sene! 151

Impresije Danas kada se čitav narod valja u blatu političkih i rijaliti programa diveći se zapadnoj potrošačkoj misli veliko mi je zadovoljstvo videti da postoje ljudi koji svoj um vode u predele lepote. Poezija je lepota kao i proza, slikarstvo, fotografija, pozorište, film i muzika koja najbrže osvaja naša srca. Ne baš tako davno, za galaktičke pojmove živeo je na ovoj planeti čovek čija su dela nastavila da žive i posle njegove tragične smrti. Njegovo delo pa i život predmet su izučavanja mnogih „istraživača“. Nebrojeno više stranica napisano je o njemu nego što je za svog života uspeo da vidi, možda čak i da zamisli? Snimljeno je nekoliko filmova, serija, obrazovnih emisija. Izučavan je na svim obrazovnim nivoima, a po svoj prilici to će potrajati bar koliko i ljudski rod. Recitovan i citiran u mnogim prilikama. Njegove misli kroz glasove ljudi vibriraju na svim kontinentima. Jednako ga vole ljudi svih boja. Inspirisao je mnoge pa i Klub umetnika Zvezdani Kolodvor da napravi antologiju pesama posvećenu njemu, Sergeju Aleksandroviču Jesenjinu. Pred Vama se nalazi antologija sa činjenicama o njegovom životu i poeziji napisana perom našeg Ramčilović Avdulaha čije srce je toliko čisto da to može da s ljubavlju uradi i niz pesama koje su napisane iz srca pesnika vremena današnjeg pokrenute energijom dela ili priča o životu velikog Jesenjina. Neizmerno mi je zadovoljstvo da ih čitam i za svakog autora sebi postavim pitanje šta ga je motivisalo da napiše baš ovu pesmu. Na taj način ova antologija postaje polje istraživnja. Veličina čoveka se ogleda u nastavljanju njegove misli kroz vreme što je za Sergeja Aleksandroviča Jesenjina nesumnjivo. Svi pesnici ovog sveta su rod, najbliži rod. Povezuje ih ljubav prema stihu, jeziku i istini.

152 78

Dužnost potomaka je da ne zaborave na svoje pretke što se vidi i na stranicama ove antologije zahvaljujući priređivačima: Zorici Tijanić, Ramčilović Avdulahu i Jeleni Dimitrijević. Ponosan sam na njih, jer će generacijama koje dolaze i ova antologija biti jedan od putokaza ka izvesnoj budućnosti i znak da su i u ovom vremenu postojali dostojni ljudi. Njihov posao nije bio ni malo lak ali će siguran sam biti nagrađen Vašim osmesima i počasnim mestom za prikupljene stihove u Vašim srcima.

Miroslav Lj Ranković

153 79

Reč urednika Pesniku sanjaru stihovi srca U svom obraćanju Vama neću pisati o Jesenjinu. O njemu su ispisane stranice i stranice reči, stihova, poema, knjiga, eseja, studija, žitija. Zato ne želim da se ponavljam, jer sve ono što bih rekla i o čemu bih pisala već je napisano. Ovim putem želim da se zahvalim svojim saradnicima i vama pesnicima koji ste pomogli da antologija bude objavljena čime ste ostavili trag u večnosti. U antologiji će ostati upisani svi oni koji su želeli da u čast jubileja 120 godina od rođenja i 90 godina od smrti velikog i najomiljenijeg pesnika ikada, ostave svoj pečat u vremenu u kojem žive. Savremeni pesnici 21. veka su stihovali Jesenjinu u čast. Pesme koje smo odabrali kao priređivači u sebi imaju i nose zajednički predznak, a to je ljubav, poštovanje i jedna velika nežnost koju ste iznedrili iz duše pišući o Jesenjinu i za Jesenjina. Antologija je posvećena pesniku, boemu i sanjaru. U pesmama svih nas se provlači nit tuge, žal za prerano i tragično prekinutim životom najvećeg pesnika, liričara, čoveka koji je napisao najlepše pesme i za večnost nam ih ostavio da u njima pronalazimo ljubav, mudrost, lepotu, smisao i besmisao života koji za umetnika može biti ispunjen jedino kada se daje iz duše. Vi ste srcem pisali Jesenjinu, za njegovu dušu i u njegovu čast. Negde gore, dok anđeli slušaju njegove stihove, zamišljam da na svom lepom licu ima osmeh. Možda u daljini, ako padne zvezda, osvetliće najjače putem svemira i to će biti znak da naše stihovanje zaista ostavlja nebeski trag... Zorica Tijanić

154

SADRŽAJ Avdulah Ramčilović, str. 6 Vladimir Zaharov, str. 18 Zorica Tijanić, str. 19 Tea Vrsalović, str. 20 Milen Šelmić, str. 21 Dušan Varićak, str. 23 Miroslav M. Boltres, str. 25 Ljiljana Gligorijević, str. 26 Avdulah Ramčilović, str. 27 Marija Rožić, str. 29 Nevenka Pupek, str. 30 Borislav Kosanović, str. 31 Milo Bešović, str. 32 Tomislav Smoljan, str. 33 Igor Divković, str. 34 Mirjana Magura, str. 35 Snežana M. Musinov, str. 38 Miloš Elek, str. 40 Jelena Cvetinović , str. 42 Vesna Andrejić Mišković, str. 43 Bojan Broćilović, str. 44 Nada Vučičić, str. 45 Vladanka Cvetković, str. 46 Jovan Bajc, str. 48 Sandra Anina Klarić, str. 50 Olivera Šestakov, str. 51 Kristina Janković, str. 52 Anastazija Rajić, str. 54 Nikola Spasojević, str. 55 Ana Jakopanec, str. 56 Miro Matijaš, str. 57 Damir D. Ocvirk, str. 59 Jelena Dimitrijević, str. 60 Luka Đorđević, str. 61 155

Saša Mićković, str. 62 Eva Rančić, str. 63 Marijana Stanković, str. 65 Jasna Bzdilik, str. 66 Mirjana Jozing, str. 67 Jelena Radosavljević Stanišić 68 Jovanka Božić, str. 69 Sonja Smolec, str. 70 Zorica Tijanić, str. 71 Darko Habazin, str. 73 Zdravko Lukanović, str. 74 Radmila B. Milićević, str. 76 Patijarević Predrag, str. 78 Dijana Redžić, str. 80 Detki Robert, str. 82 Velibor Antanasijević, str. 83 Stevo Bzdilik, str. 84 Mario Lovreković, str. 85 Sanja Mančić Aleksić, str. 87 Slavica Klein, str. 90 Ana Ilić, str. 91 Marina Milosavljević, str. 92 Anđela Andrić, str. 93 Aleksandra Nikolić, str. 94 Matija R. Drljača, str. 95 Salja P. Slovenski, str. 96 Milan S. Kosović, str. 97 Dragan Maljik, str. 98 Ružica Ciko, str. 100 Miroslav Lj. Ranković, str. 102 Dragica Beka Savić, str. 103 Branka Vojinović Jegdić, str. 104 Desanka Ristić, str. 106 Marina Adamović, str. 107 Balša Rajčević, str. 108 Slavoljub Radovanović, str. 109 156

Ilinka Marković, str. 113 Neda Dukarić Kostelac, str. 114 Bratislav Bogdanović, str. 115 Irena Sretić, str. 116 Sveto Prodan, str. 118 Dušan Varićak, str. 119 Ljiljana Popović, str. 120 Dijana Uherek Stevanović, str. 122 Dragana Ćatić, str. 123 Momir Dejanović, str. 125 Vesna Stanković, str. 127 Slađana Milijić, str. 128 Ivan Gaćina, str. 129 Marko Poropatić, 130 Valentina Vulić, str. 131 Maja Familić, str. 133 Valentina Novković, str. 135 Gordana Dimitrijević, str. 136 Ramo Asanović, str. 137 Franjo Frančič, str. 138 Vera D. Rajaković, str. 139 Slađana Milivojević Stošić, str. 141 Danijela Ražov Paloma, str. 142 Tihomir Stuhne, str. 143 Dušica Radosavljević, str. 145 Mileva Pešić, str. 146 Nerandža Nena Kostić, str. 147 Mirjana Štefanicki Antonić, str. 148 Danijel Župančić, str. 149 Vesna Paunović Đukić, str. 150 Impresije, str. 152 Pesniku sanjaru stihovi srca, str. 154

157

Knjiga je podržana od strane Međunarodne škole poezije “SCUOLA DI POESIA –SCHOOL OF POETRY”

Poverenik delegacije Republike Srbije Dijana Uherek Stevanović Poverenik za područje grada Beograda Zorica Tijanić

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 821.161.1.09-1 Јесењин С. A. SNOVI injem posuti : antologija pesnika : savremeni pesnici 21. veka u čast Jesenjinu / [urednik Zorica Tijanić]. - Beograd : Z. Tijanić, 2016 (Vrnjačka Banja : SaTCIP). - 157 str. : slika S. Jesenjina ; 21 cm Tiraž 100. - Str. 6-16: Sergej Aleksandrovič Jesenjin - pesnik, boem, sanjalica / Avdulah Ramčilović. - Str. 152-153: Impresije / Miroslav Lj. Ranković. - Reč urednika: str. 154. ISBN 978-86-918123-4-8 1. Тијанић, Зорица, 1971- [уредник] [аутор] a) Јесењин, Сергеј Александрович (1895-1925) COBISS.SR-ID 220857868

Ljubav je doneo zvezdani vetar Putem persejevog kraka Iz ništavila i potpunog mraka Sačinjenog od najlepših boja Koje se u njemu prepliću i vole O živote Zašto na ovoj planeti Zaljubljeni Srcem Moraju da plate