ZVEZDANI KOLODVOR BROJ 22 by Zvezdani Kolodvor

Samo oni koji Ä&#x2021;e rizikovati da odu predaleko mogu da otkriju koliko daleko moĹže da se ode. T. S. Eliot 2

Reč urednika

ISSN 2406-2219; CORBIS.SR-ID 216002316; GODINA VII, 2021; Broj XXII; Januar-februar; Izdavač: Klub umetnika Zvezdani Kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Zamenik glavnog i odgovornog urednika:

Jelena Dimitrijević Redakcija: Dušan Varićak, Mario Lovreković, Julija Nikolić, Ivana Minić, Miroslav Vasić, Mikailo Tijanić, Zoran Dimitrijević; Boris Mandić; Živko Teodosić; Saradnici: Ivan Španjić; Aleksandar Gvozdenović, Igor Petrić, Mirjana Štefanicki Antonić, Boris Maksimović, Mirjana Magura, Snežana Marko Musinov, Jelena Skrobić, Bojana Marković, Jovan Pavlović, Petar Gordić, Bojana Durman, Dajana Lazarević; Olivera Šestakov; Borna Kekić; Zoran Doderović; Dragan Maljik; Aleksandra Petrović Matić;

Nije ni čudo što Kinezi ne vole broj četiri. Nikad ne uzimaju sobe na četvrtom spratu ili sa brojem četiri. Numerološki, ova je godina bila u znaku četvorke, koja simbolizuje stradanja, smrt i završetke. Suočili smo se sa velikim gubicima, tugom i nemoći. Suočili smo se sa velikom nepoznanicom, sa različitim teorijama zavere, ali sa realnošću da je bolest u vazduhu, da ljudi obolevaju, umiru, da se opraštamo i živimo u strahu od prirodnih katastrofa. Suočili smo se sa čekanjem i nadom da će proći onako kako je i došlo. Ipak, utešno je znati da je broj četiri i simbol četiri strane sveta, tako da smo ovaj broj časopisa posvetili putovanjima. Pošto nismo mogli da putujemo, odlučili smo da to uradimo u mašti, zato smo razmaštali putovanja, otvorili kartu sveta i birali destinacije.

Pre nego što vam se zahvalim za još jednu godinu druženja i vernosti, i pre nego što vam poželim mnogo zdravlja, uspeha i sreće u Novoj godini, citiraću Pika Iljera, čuvenog putopisca, koji kaže da je putovanje kao ljubav, stanje povećane svesnosti u kome smo pažljivi, otvoreni i konkretni, spremni za promene. Zato se prava putovanja, kao i prave ljubavi nikad ne završavaju. Hvala što ste i dalje sa nama i što pišete za Zvezdani kolodvor ! Zorica Tijanić

Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić; Fotografije: Pixabay

PRAVILA OBJAVLJIVANJA

Dostupno online: issuu.com i na blogu: http:// klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/;

Uredništvo časopisa objavljuje tekstove iz oblasti kulture, umetnosti, književnosti i nauke zalažući se za otvoren pristup informacijama, te objavljuje tekKontakt e-mail: stove u kojima autori slobodno izražavaju svoje ideje. Uredništvo ne vrši cenzuru bilo kakvog tipa, ali se ograđuje od stavova svojih saradnika. Saradnici i klubmetnka.zvezdanikolodvor@gmail.com; autori snose odgovornost za sadržaj i originalnost svojih rukopisa i garantuWeb: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/ ju za tvrdnje iznete u njima, ali ne smeju da iznose nezakonite i neproverene tvrdnje, niti da krše prava drugih lica.

DORUČAK KOD ČARLIJA (Njujorški Beograd)

oslepodne, negde oko 18 časova, zateklo me u mediteranskoj uličici u koju je slučajno svratio autobus beogradskih tablica. E, tu bih volela da živim! – uzviknula sam s radošću i nostalgijom. Bio je to grad kroz koji sam uglavnom putovala i divila se televizorki, zgradi koja je imala prozore poput televizora. Bio je to grad u kome je živela tetka mog oca, na Vračaru, čiji je klavir bio crvene boje i ja sam smela da prebiram po dirkama koliko sam god htela. Kasnije se taj grad pretvorio u tihu čežnju iz hotela Moskva koji je samo pet minuta nadomak Knez Mihajlove gde je postojala jedna knjižara iz koje satima ne bih izbivala čitajući o zvezdama i simbolici života, ne sanjajući da ću jednog dana ovde provesti najlepše studentske dane, baš tu na Trgu, okrećući se oko svoje ose, raširenih ruku gde su moji snovi polagano postajali stvarnost, a on je bio tu da me drži za ruku i kupi doručak kod Čarlija. Kasnije je nekom drugom nosio taj isti doručak, a ja sam i dalje ostala u refrenu u kojem Ceca grli Beograd, želeći da se sve vrati na svoj početak, ali nije moglo. Ni jedno vreme, ni jedan trenutak se ne može vratiti. Zato ga treba čuvati. Treba čuvati trenutke. Oni su dragoceni. Svaka izgovorena reč ostaje urezana, svaka slika sačuvana u albumu uspomena. Zato nemojte patiti za fotografijama koje su vam ostale u izgubljenim domovima, iznad trpeze, uramljene. U duši su sačuvane, nepogrešivo tačne, u nijansi boje, osmeha i pokreta. Čovek sve nosi u sebi, zato se vremenom teže kreće, od uspomena koje pakuje. Neke nosi lakše, neke su mu breme. Jednu posebnu torbu nosi za snove i želje. Te su torbe najlakše jer snovi su od paperja, kao i oblaci. Šta kad ostvariš jedan san, da li ideš dalje ili se ušuškaš umotana u celofan od toblerone i mirišeš po ceo dan? Zašto bih sada volela da prošetam po Menhetnu ili sedim na prozoru gledajući Bruklin bridž... Zašto je sada iznenada stigla ta ponuda iz njujorškog dnevnog magazina, nakon što sam u šali poslala svoju poeziju s biografijom? Kakav to može biti znak u mom životu sada, kad je moj Beograd počeo da liči na Njujork... kada mi Zemun zamenjuje obalu i tako lečim nostalgiju. Onda se pitam, da li bih isto tako bila nostalgična i u Njujorku? Da li bi mi nedostajao Dunavski kej ili bi to bio kraj mojim čežnjama? Verovatno bih maštala da se vratim, jer ja volim da se vraćam i da putujem kilometrima. Daljine su za mene zagrljaji, rastanci i susreti, topli čaj na usputnim stanicama, kafe sa automata, ugaženi sneg na čizmama, i srčanost vojnika koji zna da je izabran da bude sada tu, a u jutru sutrašnjeg dana negde drugde. Mi putnici, ljudi bez adresa, odrasli u hraniteljskim domovinama, teško se prilagođavamo. Iako navikli na selidbe i promene, priželjkujemo da pripadamo negde, nekome. Na pitanje: Odakle si? – teško dajemo odgovor, a neretko u nekom skrivenom delu stana čuvamo jedan neraspakovan kofer, za svaki slučaj i uvek smo spremni na nove nostalgije, na samotne šetnje, na pisma i poeziju koja odiše patetikom i čežnjama. Zato sam, kada sam imala 17 godina prekucala ceo roman Seobe i Crnjanski je i dan danas za mene otkrovenje i prepoznavanje osećanja. Svakim slovom sam živela seobe. I onda se zamislim nad sudbinom i shvatim da zapravo volim sve to. Čovek zavoli i kišu koja pada nekoliko meseci u godini, jer ne može da je izbegne, pa počne da je voli - tako i tamničar zavoli svoju tamnicu, ma koliko u njoj zamislio svetlosti. Shvati čovek da sve dolazi iznutra, iz njegove duše.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Dok putujemo svetom da bismo našli lepotu, moramo je poneti sa sobom ili je nećemo naći. Ralf Valdo Emerson ZVEZDANI KOLODVOR

Lutajući tako tuđim drumovima shvatiš da nedostaju prijatelji, neke bivše ljubavi koje su mogle biti lepe, a dočekuju te gradovi s nepoznatim licima, često sumnjičavim prema strancima. I uvek i svuda si novi, stranac. I zavoliš to. Da li mogu biti utešne šetnje uz obalu i razmaštavanja? Grad čine ljudi, retko ga arhitektura opravdava, osim ako ne boraviš tu kao turista ili si uvek turista. Ipak, u dubini duše žudimo uvek za nečim većim, novim, jer smo prevazišli staro. Šteta što je tako i sa ljudima. Da li zato ostavljaju jedni druge, trčeći za novim celofanima s mirisom novog ukusa čokolade? I koja je tvoja omiljena čokolada? Da li se ukus izmenio ili je toblerona još uvek od meda i badema u obliku harmonike. Počinje prvi sneg u Beogradu. I red je bio. Nova je godina, a već nekoliko godina nas zaobilazi. I u Njujorku takođe pada sneg i radi klizalište... I mi imamo most i reke. Imamo i velike nebodere. Doduše samo nekoliko, ali podsećaju na slobodu, jer se s njih pruža pogled, a imati pogled, mnogo znači, zapravo znači sve. Pitam se, da li to čovek oseća nostalgiju za samim sobom? Ponekad se svi izgubimo u nerealnim željama, a još više razočaramo u očekivanjima. Zato ću dugo razmišljati da li da zamenim Dunav za Hadson i most preko Ade sa Bruklin bridžom, ma koliko pisanje kolumni za njuojrški magazin bio privlačan, bolje je da se držim svojih staza, kolodvora i zvezda... Jer život nije negde drugde, već tu gde su ti koreni i zato je red da ih pustimo zbog onih kojima dugujemo dom.

Zorica Tijanić

ONLINE ART MAGAZIN

Ako sutra (n)ikad (ne) dođe Tog marta sam zamalo zakasnila na predstavu Ako sutra nikad ne dođe, Ali sam došla U poslednji minut.

I psovali sudiju. Kad povučeš crtu i svedeš broj Lako je manuti rukom i reći Ja se nikad neću pretvoriti u broj na papiru. Neće mene. Ali nekog mora. Mečka ide i traži vrata Pred kojima će da zaigra. Ekonomija stvorena da nas nahrani Mravljim hodom ide i u slast proždire sužnje Koji su pevali o njoj. U njeno ime celo jedno ostrvo postalo je masovna grobnica Nad kojom bdije Kip slobode.

Gosti iz beloruskog pozorišta Dočarali su lik Koji želi da se ubije, A onda se zapita Šta ako sutra nikad ne dođe? Sanja da se budi U svetu bez sutra Korača ulicama Koje su puste. Tada odluči Da počne da živi. I živi sve dok sutra dolazi I dolazi I dolazi...

Ja i dalje sanjam da će sutra ipak jednom doći I dok čekam pitam se Šta ako sutra ikad dođe?

Onda su zavese pale. Predstava se zavšila. Počeo je život. Sutradan je proglašeno vanredno stanje Zbog covida-19. To sutra je bilo mrtvorođeno nedonošče Čiji plač majka nikad neće čuti. Te večeri sam izašla u šetnju. Ulice su bile puste.

3. jun 2020.

Jelena Dimitrijević

Prošli su meseci, Svaki dan sam čekala, Ali sutra nikako nije dolazilo. Ulice su se napunile ljudima, Ali su se ljudi ispraznili Od straha Od umora Od brige I neizvesnosti Od mirisa smrti koji svaki dan zakopaju U brojke statistike Kao da ti brojevi nisu imali lica Pevali pesme u kafani Plaćali račune Bil nečija deca

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Razgovor sa zvezdama a Ustvari ljubav

Svake godine pred novogodišnje praznike lansiraju se mnogobrojni bioskopski hitovi. Generacije se upoznaju sa filmovima kao što je Ustvari ljubav. Devet ljubavnih priča o odnosima, par nedelja pred Božić, u Ujedinjenom Kraljevstvu. Svaka priča povezana je ne samo međusobnim odnosima već i susretom na Hitrou aerodromu. Kako bi izgledalo da se sutra probudite i sve želje su vam ostvarene? Stvari nisu uvek tako komplikovane. Nekada imaju smisla. Želimo da se krećemo napred, napredujemo, poletimo i u Svemir. Nil de Gras Tajson, najpoznatiji astrofizičar govori o povezanosti nauke i duhovnosti. O osećaju koje biste doživeli i koje bi vas povezalo sa svemirom. Onog trenutka kada osetite nešto što vam pre izaziva emociju, nego samo nešto intelektualno, to bi mogli nazvati duhovnim susretom sa svemirom.

Ustvari- ljubav Razmislite o vremenu kada ste motivisani. Kako vreme brzo prolazi. Setite se osećaja zadovoljstva nakon uspešnih završetaka. Spremnosti da radite na svom cilju. Zamislite taj osećaj zadovoljstva kada se krećete u pravcu svojih želja i ispunjenja. Povežite ga sa osećajem motivacije i iskoristite za kretanje. Hrabrost je u svakom koraku. Čak i najmanjem. Pre nego sto vam misli odlutaju, zamislite zvezdu koja sija u Vama. Neka vas vodi i ojača. I kada budete spremni napravite taj prvi korak. Krenite od sebe, pronađite motivaciju. Neka ljubav bude cilj. Ako je tražite, imam osećaj, da ćete Ustvari ljubav pronaći svuda oko sebe.

Julija Nikolić

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

rati otići. Je li to ok? - Naravno gospođo! - odgovorismo u glas. Drvena metla naviknuto pleše u njenim rukama, a mi zadovoljni trenutkom nazdravljamo onim našim špiritusom. Iznenada, zbunjuje nas ženin komentar: - Pa, majku mu, vas trojica samo pijete, a mene ne nudite! Jesam li ja gora od vas? - gospođin šarm i iskrenost izazivaju osmehe kod nas trojice. A Boga mi, baš ume i da potegne. Polako krenuše razne priče i komentari. Mi izmišljamo teme da bismo se duže zadržali u koliko-toliko toploj prostoriji, a ona kako bi što duže pila sa nama. Kada je već piće počelo sve da nas pobeđuje, žena poče sa emotivnim sećanjima na mladost, lepotu, ko zna šta još... Tako je ispalo da smo mi više tešili nju nego ona nas. Posle nekih par sati plemenita čudna žena nije izdržala: - Znate li vi, deco moja, koliko sam ja pozorišnih predstava gledala? Znate li sa kim sam se družila, od koga sam sve bolja bila? - Ne znamo gospođo. Možemo samo da pretpostavimo. - trudili smo se da budemo na pravoj strani u svakoj njenoj priči. - Znate li vi, smrznuti moji drugari, koliko ja predstava napamet znam? Koliko sam mogla, a nisam imala snage ni da pokušam?... - tu je već zasuzila. Zaćutasmo. Iznenada nas je uvela u mračnu pozorišnu salu rekavši nam da sednemo na mesta za publiku. Nekada neudobna sedišta, presvučena crvenim platnom, sada su bila nešto najudobnije na svetu. Otišla je na par minuta i rekla nam da je sačekamo. Vratila se u prelepom damskom kostimu i čudnim šeširićem, podsećajući na davne crno-bele fotografije. Popela se na binu i nastavila da nas iznenađuje. Počela je da recituje. I govorom i izrazom lica kao da je putovala iz uloge u ulogu, iz epohe u epohu. I Šekspir i Nušić su govorili iz nje. Prisećala se mnogih tekstova koje je na toj i sličnim binama potajno želela, u predivnim haljinama i zanosu, da poklanja zadivljenoj publici. Oni bi sigurno upijali svaku njenu reč, baš kao i mi sad. U ovoj našoj ludoj pijanoj noći imali smo čast da upoznamo i slušamo nekog ko nije imao hrabrosti za samog sebe. Zašto, samo ona zna. Video se i čuo njen talenat. Videlo se i čulo njeno kajanje. Ćutali smo zadivljeni. Ponekad najviše govoriš onda kada ćutiš. Ne verujem da je ova dama ikada više donela sebe rečima kao ovim naklonom na kraju svoje izmišljene predstave... A mi...? Jesmo, naravno da jesmo... Ustali smo i aplaudirali. Imali smo i kome.

Aplauz nikad ne kasni Priče sa margine 100% lažu na ovim bilbordima da je "samo" -7 napolju. Sigurno je još hladnije. Svaki nedostatak na ovoj mojoj davno bajatoj jakni tako se surovo oseća. Zima baš pokazuje zube, a ova četvrta beskućnička izgleda da će me konačno savladati. Drhtim celim telom. Prste na nogama ne osećam. Hvala ovom debelom šalu što postoji. Odlazim do podzemnog prolaza kod hotela Moskva. Tu uvek ima mojih saboraca sa ulice. Uvijeni u po jedno staro ćebe, polusmrznuti, na kartonima sede „Valjevac“ (kojem nikako ime da zapamtim) i moj Žak. Njega baš gotivim jer ga znam od mojih beskućničkih početaka gde mi je debelo bio od pomoći. Baš zbog toga sam mu kasnije praštao džeparoške pokušaje kada bi negde pijan zaspao. Ono malo novca koji sam od sebe i drugih krio, znao sam gde je završavalo. Neka ga... I kao takav, on je moj drug. Pozdravljam se sa njima i spontano razmenjujemo po koji gutljaj jeftine rakije koji svako od nas krije u unutrašnjim džepovima nečega što drugi zovu rite, a mi jakne. Ne zna se šta je gore, da li promaja koja ledi u podzemnom prolazu ili sneg napolju. - Hajdemo negde ljudi! Umrećemo ovde! - moj iznenadni predlog prekida tišinu. - Po ovakvom vremenu, ako zaspimo u prolazu, nećemo se probuditi! - poslušaše me, shvativši realnost situacije. Vlažan sneg vrlo brzo pronalazi svaku šupljinu na patikama koje ni po jednom kriterijumu nisu za ovo vreme. Luda glava me je pre par dana lako ubedila da vojničke zimske čizme vrede onih 300 dinara koje sam koji minut kasnije pretvorio u litar rakije. I tako, krenusmo nas trojica bez ikakvog cilja ka centralnom gradskom trgu. Neki čudan humor izlazi iz nas. Hrabrimo jedan drugog u krajnje nehumorističnoj situaciji. Rakija tu čini dobar deo posla. Iznenada, baš ispred ulaza u pozorište Boško Buha, pojavljuje se žena u odeći spremačice koja je krenula da odloži negde kesu sa smećem. Pada mi na pamet ideja. - Gospođo, možemo li vas zamoliti da se bar na par minuta zgrejemo u vašem ulazu? - upitah zbunjenu ženu koja se približavala uskim vratima pozorišta. - Naravno momci, upadajte! - žena u svetlo plavoj kecelji sada svojom neposrednošću iznenađuje nas. - Pa šta radite, bre, ovde po ovakvom vremenu?! - upitala nas je. Kada nas je bolje pogledala odgovor joj i nije trebao. Samo je zabrinuto vrtela glavom. - Budite tu na stepeništu, ja moram svoj posao da završim. Vi meni ne smetate, ali kad ja krenem i vi ćete moZVEZDANI KOLODVOR

Beograd, januar 2017.

Aleksandar Gvozdenović 8

ONLINE ART MAGAZIN

NOSTALGIJE

UŠEĆERENE JABUKE

Decembar... Zima.. Sjećanja, obično studenim, zaposjednu. Nikad ne znam na koju ću stranu, za čijim mirisom ću krenuti i koji snjegovi će me pokriti. Meni je Ovaj Udesio Staklasti Crveni Sjaj da me dokusuri i pretpostavio svim mojim nedostajanjima Onu ušećerenu jabuku iz Slastičarne Kojoj Sam Zaboravila Ime. Zamotana u celofan, na

drvenom štapiću, bila je, poslije majke, ljepša od ičega na ovom svijetu... U Danskoj, ona je simbol Božića... U Sarajevu je, pored uličnih prodavaca prskalica i novogodišnjih čestitki, bila Simbol Čiste Sreće... ,,kad znaš da je gotov.. pa kad jednu kap sirupa kapneš u hladnu vodu, a ta kap se razlomi na nekoliko krhkih niti... dodaš cimet i boju... ubaciš jabuku i dovršiš bajku. Ako ne vjeruješ u bajku, pitaj svoju majku.. isto će ti reći...,, Srećna Nam Zima Sarajlije... Ja sam tačno na najistočnijoj tački koja leži pod meridijanom od 19° 37' 14'' istočne geografske dužine i paralelom od 44° 3' 00'' geografske širine. Da sam, na primjer u Sarajevu, lutala bih sad snježnom ulicom, negdje na pola puta učinilo bi mi se da vidim moher bež kaputa. Mila gdje si bona bila. Svih ovih zima. Fali mi malo ovih caklina. Jabuka. Ušećerena. U celofanu, par pahulja u tvojoj kosi i na mom dlanu...

Aleksandra Petrović MATIĆ

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Plač

Plačeš li ti katkad za sobom, ovako ko ja, kad me prestignu tuge, prepoznaš li kad se poigraju tobom, pa tu, gledajući kroz tebe vide neke druge. Od svih suza koje isplakah, onih pred ljudima

Ogledalo

i pred Bogom, onih nad humkama i životom,

Izbjegavam... Ne želim sresti tvoj pogled kao ni odraz sopstvenog lica, stekla sam tu naviku da bježim u nedogled. Od krupnih riječi, jeftinih djela, ogledala, zamornih sitnica. Danima ne govorim, radije biram da ćutim. Da ne pokrenem odron teških riječi, jer kad krenu da se otkidaju te gromade Slovo po slovo učim o sreći. Često se zapitam šta želiš znati. To, da se sastavljam i rastavljam na komade, da umrijeću za onim što ne znaš dati, da se ovakve teško razumiju i shvate. I onda, ako slučajnost da da dokučiš jednom, šta je to vrijeđalo i dušu taklo. Tu na mjestu gdje sada stojim, sagni se i sa poda pokupi staklo. ZVEZDANI KOLODVOR

najviše plakah nad samim sobom.

Bojana Marković

ONLINE ART MAGAZIN

Čaj sa Gocom češću kako se bliži datum. Više je bol emocionalne prirode jer niko ne može u potpunosti da Vam nadoknadi traumu koju doživite. Možda vremenom steknete poverenje, oporavak,, ali nikad ne zaboravite kako su se ljudi sa kojima ste dolazili tada i tokom perioda oporavka u kontakt, ophodili prema Vama. Najviše i najbolje zapamtite ko Vam je okrenuo leđa, ko je bio ‚‚nečovek‚‚ a neko Vam je i pretio... Nažalost, ima ljudi koji na tuđu bolest gledaju kao da je ta osoba -jer ne radi - na godišnjem. Pamtim reči mog teče koji je komentarisao sledeće za meni jako blisku osobu koja je imala kancer: ‚‚Svi misle blago njemu/njoj jer ne radi, a ko bi se sa njim/njom menjao i bio bolestan?‚‚ I tačno izgleda da je tako, mora da prođe period žalosti iako ste preživeli, izgubili ste bar deo radosti života ipak. Dobili stres, neizvesnost i zabrinutost, neko je izgubio posao, a mnogi i prijatelje... One koje su do tada smatrali za prijatelje. I nije zapravo ni toliko važno da li je to bila neka iznenadna trauma poput udarca automobila, da li su Vam dijagnostikovali kancer ili imate depresiju, Vaš život se menja, Vi se menjate. Čak i kada to ne želite, postoji taj, rekla bih, nasilni faktor na koji prosto ne možete da utičete. I kada malo dublje pogledam neke svoje prošle fotografije, mnogo je u njima bilo i tuge, sete za nekim ljudima sa kojima se više ne mogu fotografisati. Znam da je jedna od njih u svojim poslednjim trenucima tražila spas jer nije verovala lekarima (sa pravom), i ja jako dobro i sama znam taj osećaj. Verujem da su mnogi od nas imali bar jedan trenutak u životu u kom su osetili kako smrt i nije tako daleko, šta više, ja sam osetila strah da će to biti baš tada. Takav osećaj se ne zaboravlja. A druga, isto predivna osoba, prosto mislim da je ona potpuno drugačije doživljavala život i ovaj svet... Sasvim slučajno da nisam znala da su se upoznale, o poslednjim njenim trenucima života, rekla mi je moja bliska prijateljica. Preko telefona mi je rekla sledeće: ‚‚Pustila je muziku i pevala dok je ležala u postelji, bila je voljena i negovana do poslednjeg momenta od strane svog supruga i sina.‚‚ Verovala sam da je tako, znala sam da jeste, suze su mi krenule iako sam bila na nekom porodičnom veselju. Bila je sila od žene, uvek je umela i znala sve iz glave, praksu tresla iz rukava, volela iskreno i život i ljude. I da, zaista, fotografija uzme deo duše onoga ko je na njoj, i ostavi nam ga da je imamo i da tu osobu pamtimo, volimo i spominjemo i dalje. Naša fotografija nas same podseća na ono što smo nekada bili, na ono što možemo ponovo izgraditi ili na ono čemu se možda nikada ne bi trebalo vratiti, kao srećna uspomena ili dobra opomena. I tu nema prikrivanja falinki. Lepota je u oku posmatrača. Srcu nije potreban photoshop.

Portret života mog Ovo je jedan veoma lični tekst koji je usko vezan za različite periode mog života ovekovečene fotografijama. Neki narodi su verovali da fotografija oduzima deo duše onome ko je fotografisan. I na neki način, možemo reći da zapravo fotografija uhvati jedan jedini tren koji više nikada nije isti. Uhvati ono što smo nekada bili a više baš i nismo. Pre par nedelja dobila sam molbu od strane prijateljice fotografkinje da odaberem jednu svoju fotku i napišem par reči o svim sjajnim fotkanjima na kojima sam bila jedan od modela poslednje decenije. Krenula sam hronološki, prve fotke su bile u momentu slobode u drugoj državi u kojoj sam volela prirodu, ali ne baš i tamošnje ljude. Iza toga je išao momenat razočaranja u one koji su mi bili bliski srcu, i mada možda neko to neće videti na fotkama, ja i dalje vidim ta osećanja u svom pogledu, ista ona osećanja koja danas razumem i u pričama drugih ljudi. Taj miks mojih osećanja je kasnije dobio i svoje ime - depresija. Nešto kasnije se desila promena, dovoljno bitna da se moje samopouzdanje vidi na fotografijama, nekad vidim na njima i dozu gordosti, ali nomen est omen. Tu je ubrzo došao i period kada sam svoje telo doživljavala možda najbliskije i najvoljenije nego ikada pre i ikada posle. Sve me je ovo navelo da istražujem dalje, da gledam sebe kako sam se menjala, sa svakim novim ‚‚škljocem‚‚ aparata, bila sam neko drugi, neko ko je bio samo takav tada. Mogle su se ponavljati situacije, menjati se likovi, a mogla sam i ja u sebi osećati buru ili prazninu. I često baš to sada vidim kada gledam i ostale svoje fotografije a ne te tematske, vidim neku prazninu, neko stalno traženje, preispitivanje, nestabilnost tla pod nogama... Što bi rekla moja verna druga: ‚‚Nikad na zelenu granu... I bi tako. pre skoro godinu dana neposredno pre nego što će me udariti auto, dok sam čekala autobus za povratak kući, fotkala sam svoju nogu za instagram da opišem kako je ipak počelo hladno vreme - a ja u haljini, i to baš onu nogu koju mi je slomio auto kada sam iz tog istog busa 15-ak minuta kasnije izašla. I dalje osećam uznemirenost i bol povodom toga, sve ZVEZDANI KOLODVOR

Gordana Belocić - psihoterapijska savetnica

ONLINE ART MAGAZIN

НЕ ЗНАМ ШТА МИ ЈЕ, А НЕ ГЛЕДАМ СКУПШТИНУ

телу, да постоји некакво присуство тако страшног и моћног, да мозак одбија да мисли о томе. Само сам се стресао и мало окрену око себе, тобоже да “видим” где се налазим. За тренутак сам замислио да сам у некој спелеолошкој мисији па сам случајно пропао кроз неприметну рупу на површини (попут Алисе у земљи чуда) и обрео се у непознатој пећини. И, заиста, невисоко изнад главе је био плитко закривљен свод, чија је, релативно глатка површина била благо закривљена унутра. Преко целе површине свода била је, као “разапета” некаква чипкаста и танка опна, са кончастим висуљцима са којих је у спором ритму, капала бистра течност. По начину формирања капи, пре него ли се откине, закључио сам да се не ради о чистој води, већ да течност садржи неку масну супстанцу, односно да има извесну вискозност и густину већу од воде. Капање је било ритмично, али прилично споро. Отприлике, по 2-3 капи у неколико секунди, са сваког висуљка. Капање са свода пећине, ме подсети на оно натапање хипофизе хормонима који се излучују на њу, путем петељке која је повезује са хипоталамусом Таман кад сам помислио да сам стигао где сам мислио да хоћу, и да сам готов да разрешим проблем који ми мути разум, деси ми се изненада, веома неочекиван и тежак удес, који сам једва преживео. Једна од већих немани у оном језеру, великим чељустима шчепа и загризе чврсто моје уже, уврну се око своје осе и намота га 2-3 пута око себе, а онда свом силином зарони у ону тамну, густу и смрдљиву течност (шта год да је). Нисам уопште био сввестан да десном руком још увек држим уже (нит-водиљу), те га рефлекно стегох и дохватих и левом руком да би се одржао. Како ме је неман тргла нагло и великом силином, падох у ону бару, уже се обмота око струка и ногу и ја, вучен снагом оне але, нисам ни покушао да је задржим, само сам стегао уже, што сам могао јаче, да се не откачим. Неман ме је вукла толико снажно и брзо, да нисам стигао ништа да мислим и пратим. Рефлексно сам затворио очи и уста, препуштајући се судбини. Не могу уопште да одредим колико је временски то трајало, али ми је утисак био да траје вечност. На крају ме извуче из баруштине, мрака и смрада, на неку суву и релативно чисту површину. И стаде. Оносно, неман нестаде ко зна куд и како. Владала је полутама. Само сам налућивао обрисе непосредног простора, а тамо испред, мало даље, чинило ми се да је простор отворен. Не, не наслућује се никакво небо, него само пространство и мало свежија и чистија атвосфера.

Неколико пута ми није успевало да ухватим нит и идем дуж ње, и видим где ће ме одвести. Овог пута јесам. Онда cхватим да је нит права, централна и да ће ме одвести до неких важних одговора. Успут размиљам, шта ли ћу затећи кад нити угледам крај. Надам се да неће пући или се неће скоро измигољити крај јер сам уверен да би морала бити веома, веома дугачка и да ми тек предстоје нове самоспознаје о себи, путем ове, случајно откривене технике интроспекције. Постајало је све теже пратити нит и ићи за њом. Нисам ни приметио одмах, да сам ушао у некакав тунел чијим каменити дном је текао плитак поток, са много препрека јер је камење било обрасло травом, алгама..., било је слузаво, клизаво а оштрих ивица. Са бочних страна тунела, штрчало је дебело и оголелео корење неког , очигледно, великог стабла изнад. Понегде је прорастало са једне, на другу страну, а сличне су висиле са плафона тунела. На местима су биле толико густо испреплетане да сам се једва провлачио. Да све буде још горе, тунел се непрекидно сужавао, те сам на крају морао пузити. Ваздух је био влажан и загушљив, уз неки одвратан смрад распадања нечег органског. Једва сам дисао и са тешком муком успевао да не повратим. Изненада осетих да је ваздух мало "свежији." То ми је мало помогло да повратим снагу и наду да ће ускоро бити нешто боље. И би тако. Примећујем, како се тунел шири и на крају се отвара у излаз. Избио сам на, да је тако назовим, “обалу”. Нашао сам се на корак-два од ивице повеће смрдљиве мочваре, са тамном и густом течноћу из које се , као из сваке мочваре дизало оно смрдљиво испарење. Из ње је истицао и отицао онај смрдљиви поточић, кроз тунел којим сам дошао. Бара је била препуна оних страшних креатура које су ми се јављале и излазиле пред очи у епизодама бунила (или лудила, видећемо). Било их свакаквих. Различих облика и величина; са једним или више парова ногу, руку...; неки су личили на гуштере и крокодиле; други на дивље животиње; неки на приказе из бајки (аждаје са више глава; са једним или са три ока; са роговима и без њих; разјапљених чељусти, пуних великих и оштрих зуба... све чудовишта и страшила, једно горе од другог. Вероватно сам изозставио најгрдније и најстрашније које није имало никакав јасан и препознатљим облик и изглед уопште. Имам само привид нечега у магновењу и у траговима, и дубок немир и страх у целом ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Не много боља од претходне, али је свакако деловало као олакшање. Немам никакву представу колико дуго сам спаввао, и да ли сам ишта сањао. Не сећам се ничега. Елем, кад сам се пробудио, на моје велико изненађење, био сам у свом кревету. Онда сам полако почео долазити себи и враћати филм уназад. Прво сам налетео на последње “кадрове” и сцене у којима сам се срео и разговарао са својим покојним прецима: Са родитељима, па са њиховим родитељима, и још са прадедом и прабабом. Били су ту и њихова браћа и сестре, стричеви, ујаци и..., Знате већ како изгледа породично стабло шире фамилије. Сви су били на неком огромном, сеоском имању. Моје уже је такође било ту, али сам се запрепастио када сам видео да се преко тог великог имања мојих предака, протстире у разним правцима, огроман број ужади мога брата и моје сестре, наших рођака; родитеља свих нас, па њихових родитеља и дедова, наших прадедова, и још даље, даље ..., од сваког претка по три колена уназад. Негде, тамо далеко, скоро на “хоризонту догађаја”, све је било тамно од непрегледне шуме тих ужади, која се стално увећавала. Ко зна докле то сеже. Ко зна докле се протеже утицај наших предака, на веома компликован и замршен алгоритам по коме подсвест сваког он нас функионише. Ако ми, уопште можемо рећи да нешто знамо о томе. Јер, оно што знамо, тога смо свесни и то више није подсвест. Али, мислим да сам нашао одговор на појаву нереда у мојој глави. Верујем да је тако у памети већине људи на свету, иначе, а у овом времену које је доминантно означено пандемијом, сасвим сигурно, већина људи има исте, или сличне проблеме. Тешко је рационализовати све што нам се догађа у вези са овим, заглушујућим праском информација свих врста и шизофреном какофонијом свакојаких контрадикција, претешких и небулозних вести и информација. Како је могуће да један човек има шест различитих стања, која су сва “научно” објашњива: Нема симптоме, али је болестан и шири болест; има симптоме, али нема вирус. Није имао вирус, али има/ нема антитела; зависи одакле је узет узорак. Узет прерано, прексно, недовољно; нису сви PCR, неки су серолошки; нису сви нови, неки су контролни; што их бројите заједно? Носите маску, немојте носити.... перите руке, лице , дезинфи-кујте све око себе; ако је неко у породици болестан, само да лежи, слуша и гледа филмове, чита књиге, пише меммоаре, и ужива, а сви остали га само служе. ZVEZDANI KOLODVOR

Направите распоред коришћења купатила (кучићи посебно, рептили на крају)... Маске преко носа и у затвореном; само кад је пуно света; и на отвореном ако је гужва; не у руци, не на надлактици, не на темену, не као брњицу, испод, не у џепу, ... аман, више! Деца су одмах укапирала. Најгори су ови “најпаметнији”. Да Бог сачува! Затворите се, изађите, немојте тамо, немојте близу, не вичите, не кијајте, не певајте и не урлајте. Морате на посао, радите од куће. Не отварајте прозоре на бусу, не ради клима... Ради, али није здраво. Не раде прозори. Грејање (и грајање) раде само лети, зими – понекад. Кад “пусте” у гаражи. Мобилни – ради стално. У другој цигара или сендвич; вози коленима! Само у затвореном. Вирус је постао вирулентнији, изменио се, мутирао, Не, ово је сад други сој, опаснији, “Е, да су доктори економисти и обрнуто, па да их заменимо“, рече један посланик, познати “дизелаш”. До бесмила, до лудила, до бескраја. Ето, нашао сам шта је са мном, али томе, нема лека. Паметњаковићи одговорни за сезонску ввакцину нису умели ни да процене да , кад људи већ беже о једног вука, да ће од целог чопора бежати још више и брже. Дакле, количине претходних година за H1N1, нису уопте репер у овој години. Јер, како сами кажу, највише страхују од судара две респираторне инфекције. "И, нека престану доктори више, да понављају: ”корона, корона ... Само то и знају. Досадили су нам.”. Узвикује један снажно. А, изгледа опасно и важно. Да газда види и чује га. Па, акобогда, у новој, правој, дуговечној влади, да га има у виду за неко важно место. Толико је дуго у скупштини и изразито морфолошки квалификативан и колоритног описа (не квалификован, није то у питању), да је немогуће, не видети га, и не запамтити га. Неће ваљда. Како само, млате са нама ...? Шта ли нас тек чека после нових и нових мутација? Да ли ће нам стићи једна, две или 3-4 вакцине. Како ћемо се распоредити, и ко ће коју? Ко претекне, неће баш бити расположен да прича.

Измишља и пише: Живко Теодосић

ONLINE ART MAGAZIN

DIJANA UHEREK STEVANOVIĆ

ZNAM, JESEN JE Emotivni kolaps, još jedan dan analizom posledica u uzroku bačen u nepovrat. Jesenji se sve pa i ja, ali briga me. Snohvaticama živim sve neživljeno i prizivam Vivaldija na dvoboj razlivam ulje po platnu nizajući tonove još jednog proleća u meni. Znam, jesen je, ali ne i meni. Može mi se i osmehom vrelinu kestenja pretvoriti u behar...

PROLAZNOST Život prolazi kroz prste, nevidljiv, umoran, upleten u laži, hranjen obećanjima - biće bolje. Da, znam, biće bolji, ali ne znam, kada i kome? Gutam još jedan Mesec ili on guta mene? Ne znam, samo osećam da ništa više ne znam. Ostaje mi samo da verujem da neću biti kolateralna šteta ovog rasejanog 21. veka.

MOGLI SMO Kad jednom utone žeravica u san tada nestane i plam. Ostane samo nekoliko nedogorelih ugaraka, ognjište na sredini gorilišta, vreme prošlo i više ništa, jer ono ne gori tek samo prođe, kao opomena, za sve mogli smo, nismo smeli, a nedostajala nam je samo jedna žeravica više... Dim, sadašnjost. Budućnost je u šumi. Drvoseča sanja.

*** U predahu prolaznosti boje se razlivaju moždanim vijugama i grade labirinte životne stvarnosti. Postajem Flora, sazdana od čekanja, vreme muti pogled bojim se, neću te prepoznati u nizu onih koji još uvek čekaju izgubljene ljubavi, tek samo trag. ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Mario Lovreković Lovra Košara mrtvih mačaka Između lica i naličja postoji praznina, košara prepuna mrtvih mačaka, postoje oceani različitosti i Bermudski trokut. Gledala si sve moguće filmove strave i užasa i pisala si priče o nemogućem, zašto onda nisi mogla prestati razmišljati o čistoj, crnoj zemlji? Imala si onaj stari kaput, kamenje u džepovima i toliko si me mrzila dok sam te izvlačio iz Dunava ti glupa kozo, ovco bez imena i prezimena, toliko si me mrzila da si mi noktima otkinula posljednji komad gladi iz ustiju, ti glupa kravo bez udaha i izdaha. Između lica i naličja postoji praznina; kako se osjećaš u krletci izmišljenih razloga dok me zamišljaš u košari prepunoj mrtvih mačaka? Šarena je pojela crnu, crna je pojela bijelu, bijela je čuvala mlade i života više nema. Imala si onaj stari kaput na sebi, kunem se, imala si ga godinama, voljela si podići ovratnik i dahtati u dlanove, stvarati vodenu paru iz toploga daha, i toliko si bila smiješna da se i dan danas pitam: ako si voljela moje ruke i stare, ofucane trikove, zašto ih nisi pojela, jednostavno, od ramena do vrhova prstiju? Zašto jednostavno nisi naučila dijeliti hranu u školskoj kuhinji, ti glupa kozo!? ZAŠTO?! Između lica i naličja postoji praznina; kako se osjećaš u krletci izmišljenih razloga dok me zamišljaš u košari prepunoj mrtvih mačaka? Šarena je jela crnu, crna je jela bijelu, bijela je čuvala mlade i života više nema. Zašto jednostavno nisi naučila dijeliti hranu u školskoj kuhinji, ti glupa kozo!? Zašto si se morala ubiti?

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Koliko duboko možeš udahnuti ljubav bez predaje? Oblikuj me kamenovanjem na liniji nestanka, učini to kao da treseš stablo trešnje iz čije krošnje plodovi neumorno padaju; tako izvuci najbolje iz mene, kamenjem, zaostalim trulim plodovima, sivim lišćem tumora na mozgu, ili cvijećem s groblja industrijski prerađenih poraza. Budi ona najljepša crnkinja koja će baciti karte i spaliti lice umrloga, gataj mi budućnost tijekom putovanja od juga do sjevera ovog usamljenog planeta pokaži mi šume, klance, jezera i budi naga pored trupla kojega gradiš jer umjetnost je obostrana. Tvoje stidne dlačice i nazadno oblikovanje strukture mojega tijela imaju jednaku ljepotu unatoč razlikama i ne poznajem te više toliko lijepu jer ponovno koračaš kao ubojstvo te razmišljaš poput zaboravljenoga zvuka violine. Oblikuješ smrt, stoga ostani pribrana, zaboravi na godišnja doba i promjene na nebu, razumijem tvoj čin ali pjevam rekvijem sebi u čast stoga ne čujem baš svaki zvuk između svjetla i tmine. Posudi mi jezik i odgovorit ću ti nakon što ti se dominacija istrgne iz ruku. Oblikuj me kamenovanjem na liniji nestanka, i otkrij mi koliko duboko možeš udahnuti ljubav bez predaje. Ne, nikada nećemo zamijeniti mjesta, tvoj pravac i moje križanje jesu suprotnosti, mjesta na kojima ostale mrtve djevojke otkrivaju lokacije svojih tijela, ali mi ne vidimo tragove i ne njušimo istinu jer kamenje postade pijesak u pustinji gorkih okusa, postade dina koju vjetar mijenja sjećanjima na savršeni ishod nikada ostvarenih promjena među nama. Mi putujemo od juga do sjevera ovog usamljenog planeta vrijeme nas mijenja iz ličinke u leptira i svakodnevno umiremo zajedno, sestro srca moga. Oblikuj me kamenovanjem na liniji nestanka, budi ona najljepša crnkinja koja će baciti karte i spaliti lice umrloga i otkrij mi koliko duboko možeš udahnuti ljubav bez predaje. ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Pomoćni kotačići Ako će ovi slomljeni prsti ikada moći pisati o žalosti, ako će moći dotaknuti lice oblikovano urlicima, ožiljcima odrastanja u srcu nasilja, užasu među zidovima plišanih očeva, djeca će na krvavim koljenima, žiletima sadašnjosti i prošlosti prati kamene podove, prašinom i brezovim metlama. Vrištat će djeca zbog tuđih grijeha i vrane će plakati iz iskopanih očiju, žderat će tugu iza lešinara koji će vraćati odgrizene komade mesa na groteskne konture lica i naličja i svi će se spermiji odreći fetusa iz topline maternica, vraćati se u mošnje zaostalih muškaraca i sva će djeca zaboraviti pomoćne kotačiće na biciklima radosti. Ako će ovi slomljeni prsti ikada moći pisati o žalosti… …neka budu odsječeni... …pomoćni kotačići.

Mario Lovreković Lovra

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Ivan Španjić

Robovi duša Nismo mi ovog života roblje, a ni smrt nas neće isto bosti nožem svijeta što je samo groblje i marljivo skuplja naše kosti.

Što čini čovjeka čovjekom?

Ne, mi smo svoje duše robovi. Igramo kako nam ona svira. Ne mogu ju zatočit' grobovi – duša božanstvene note dira.

Nikada mi nije palo na pamet etiketirati oslijepljen nekog k'o najveću gubu što pade na svijet jer u očima mnogih nije netko,

Al' za nju nema pakla il' raja. Duša je sama sebi svoj vladar i ja se ne plašim njena sjaja; pratim ju i kada nisam kadar.

nešto. Pa od sirotih tražih savjet, od ostavljenih, bačenih daleko – kako živjet' kad si k'o na križ raspet? Kako se zaista biva čovjekom?

Duša nije moja, ne, ja sam njen, ovo je njena pjesma što stvara. I ne želim bit svoj, ne, ni za tren. Od nje nema boljeg gospodara.

Ne trebaš bit' fin, uglađen gospodin, tek čisto srce je sve što ti treba – milost – ne čast da za ruku te vodi iz ovog pakla do rajskoga neba. Jer dati oprost umjesto priznanja veća je nagrada od svih imanja.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

ОДА БЕЛИНИ УМА Паун ПЕТРОНИЈЕВИЋ, ОГЛАС ЗА ДУШУ, Удружење књижевника Србије, Издавачка радионица Свитак, Народна библиотека Пожега, 2010. Након прочитане књиге Пауна Петронијевића (1936, Рибашевина, подно Златибора - 1962, Бежанијска коса, Београд), „Оглас за душу“, како не бити тужан? Огласом, исписаним у души песника, поруком, красописом, мастилом на хартији, као светло и сенке измешане у вез. Песма по којој носи назив књиге, траје педесет четири године и оглашава се изнова и изнова, као уздарје љубитељима писане речи. Све је случајно и ништа није случајно. У самостан Паунове душе уселио се оглас. Издајем оглас: мало простора за моју душу ....... Лађу остављену судбини на узбурканом мору Сан остварен давни на ког је живот чеко. Песник кроз стихове трага за светиоником живота, не знајући да ће уронити у футуристичку луку књижевности. У књизи рефлексивне, љубавне строфе, дескрипција речима. Стихови броде у мени болом до вриска, мени вечито самом, кроз белу пену, настаје и „Бела песма“. Белина је и у „Песми за здравље“, у којој се Паун обраћа доктору за све беле бриге, са пуно бисерних речи и топле људске хвале. Из златног пера – чесме – ода медицинском осубљу, људима у белим мантилима. Поета рођењем, речима се бори против опаке болести, са толико благости, сете, наде. Достојанствено и узвишено! Његове емоције и усуд, располуђују срце читаоца. Свесност у Пауновом бићу, стиховима, усправно корача ка бојама које ће здравље да обоје. Тешко је боравити у болничким собама, ходницима, парковима, испод белих плахти, које одишу мирисом лаванде. Трпња! Велика трпња – за мајку, оца, сестру, којима посвећује песме („Писмо“). Остаје песма у вечитој плавој чежњи за животом: О песмо чарна, дивна принчитеса ...... Вечито тражен да пронађем себе! Питам, а све волим што је плаво. ...... Јер то је знак да живот постоји. из песме (,,Теби плавој“) Био је далековид у обликовању редова – стихова, строфа, песама, болешћу пресечени сви путеви повратка, смисла, неиспуњени снови и идеали. И трагика младости. У мрежи, између оздравити или не, свестан да постоји поезија и уметност која спашава, или пак олакшава. Стих је уточиште, прибежиште ума. Није било чаролије, нити чаробног штапића, само оловка посута вилинским прахом талента, који светлуца деценијама. И, птице! Пуно птица – Падоше две три птице на моје зрело жито; Ти птица, била си претворена у цвет; Најлепша птицо дана и никад умрла песмо. Све су то симболи љубави, радости, слободе, наде, високог лета и узлета. Као да је са точка чезе полетела бела Птица – туга. Ма, нека лети Паунова Птица! Нека пева о јединственом списатељском умећу. Песник слути, слути, јер парипи врани копитом по мојој души језде. У овом времену владавине капитала и материјалних вредности, уз недостатак духовног и културног, добро је дошло сабирање и објављивање заоставштине Пауна Петронијевића, што приљежно чини хуманиста – писац Милијан Деспотовић. На овај начин, Паун и његово књижевно стваралаштво, у свим бојама и соковитостима, у великом земаљском врту, остају овенчани незаборавом. Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

IZ SRŽI HAIĐINA (osvrt na knjigu Pauna Petronijevića “Nije poslednja”) Sažetak Iako pjesnik Paun Petronijević nije pisao haikue, u njegovom opusu nalaze se značajke haiku-izričaja. Autorica ukazuje na stihove iz zbirke Pauna Petronijevića “Nije poslednja”, koji su napisani u stilu vrhunskoga japanskog tradicionalnog pjesništva (haiku, tanka), kao potvrdu postavke da je on haiđinovski živio poeziju. Članak je ujedno poticaj književnoj kritici za daljnju ekspertizu opusa ovog nedovoljno valoriziranog pjesnika pri čemu ne treba zanemariti aspekt haiku-izričaja u njegovim pjesmama. Ključne riječi: Paun Petronijević, Milijan Despotović, poezija, haiku, tanka.

Pisati o stvaralaštvu koje je, između ostalih, meritorno i precizno analizirao književni znalac i ujedno priređivač1 knjiga dotičnog pjesnika, a etablirani i slavom ovjenčani književnici2 opjevali njegovu poetiku ili vehementno saželi u jezgrovitu misao njegov prerani odlazak3, nadasve je velika odgovornost i nezahvalna misija, izložena opasnostima od ponavljanja, mogućim analitičkim propustima u traženju novoga i nesvjesnom udaljavanju od bitnoga. Iako su o knjizi Pauna Petronijevića “Nije poslednja”4 pisali i drugi5, najveći teret mi je činjenica što je Milijan Despotović, taj književnik, erudit i samoprijegorni priređivač Paunovih knjiga i najbolji prijatelj njegovog književnog opusa, objavio esej “Uspravna poezija” kojim je predstavio ovu Paunovu stihozbirku u njenom pogovoru. Unatoč tomu, potaknuta pozitivnim dojmovima nakon čitanja ovih stihova, ali i mišlju da čitanje i razumijevanje poezije ne može biti uniformno i jednosmjerno, te uvjerena da o poeziji uvijek vrijedi pokušati napisati impresije i asocijacije koliko god bile subjektivno obojene, posebice kad u nutrini bića zatitraju oni najtananiji nervi signalizirajući da je ovo što sad čitamo vrijedno i čitanja i pamćenja i prenošenja osobnog doživljaja drugima, neka ovaj kratki prikaz bude još jedna crtica pa makar i na samom rubu, uz okvir portreta Pauna Petronijevića, i skroman prilog literarnom gradivu o njegovom stvaralaštvu. Programatski naslov stihozbirke “Nije poslednja” izveden je iz naziva pjesme koja je otvara Pesma nije poslednja i može biti percipiran na činjenično-povijesnoj razini kao objavljena osma po redu knjiga pjesama (unutar “dekaloga” kojega je urednički zacrtao Milijan Despotović) ovoga nezasluženo zapostavljenog i nedovoljno valoriziranog pjesnika, ali i kao svojevrsno proročanstvo, jer su u ostavštini pjesnika naknadno pronađene pjesme koje Milijan Despotović urednički oblikuje u dvije nove zbirke. Ovaj naslov također je svevremenski estetički simbol: pjesma nije i ne smije biti posljednja! Jer povijest nas uči da kad muze utihnu ljudski rod gubi svoj atribut čovječnosti, dosegnut genezom dobrote i solidarnosti strpljivo nadograđivanom pregnućima generacija pravednika. Neka početak otkrivenja, taj blagi pokret kojim pomičemo svileni veo, omogućujući našim osjetilima zadovoljstvo prepoznavanja nepatvorene čistoće izričaja istinskog poete, bude stih „Polako dim se vuče iznad ugnutog krova (…)“ kojim započinje pjesma Vodeničarev san. Dostatan za umjetničko opravdanje i postojanje pjesme koja ga sadrži, ovaj stih osvaja svojom sugestivnom vizualizacijom i navješćujućom atmosferom, ali izdvojen u zasebnu cjelinu, besprijekorno funkcionira kao reprezentativan haiku, sadržavajući neke od temeljnih karakteristika ove kratke pjesničke forme: ključnu riječ („dim“), jedan glagol (ovdje povratni – „vuče se“), jukstapoziciju dvaju pojmova (jedan statičan, izgrađen ljudskom rukom i načet djelovanjem prirode, a drugi u pokretu kao produkt sagorijevanja prirodnog materijala). Ali, puno je važnije osjetiti taj dim kao haiđinovsku dušu Pauna Petronijevića. Polako i pažljivo, ona poput dobrog duha čuvara lebdi iznad ugnutog ubogog krova stare vodenice, da naglim pokretom ne padne na njega i ne prekine vodeničaru san, odnosno da urušavanjem ne zatrpa ono što je desetljećima služilo ljudima u procesu pripreme kruha svagdašnjega.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

polako dim se vuče iznad ugnutog krova Ista strofa pjesme Vodeničarev san sadrži još jedan izvrstan klasičan i stilski izbrušen haiku s izravnim upućivanjem na godišnje doba (kigo). Njegovu pravilnu strukturu obilježava yinovski, tj. statični dio (konstatacija da nešto jest) u prvom stihu, dok je aktivni yangovski6 dio smješten u drugom i trećem stihu. iznad vodenice (…) vetar zamrsi sneg sa senkama Time sam osvijetlila temu ovoga kratkog prikaza. Paun Petronijević nije pisao haikue, ali u njegovom pjesmotvoru nalaze se značajke haiku-izričaja. To je potvrda postavke da je on haiđinovski živio poeziju. Ovo nije nova teza u valorizaciji njegovog djela jer ju je već postavio i dokazao neumorni Milijan Despotović koji je svojom erudicijom, istraživačkim trudom i osobnim poetskim senzibilitetom u fragmentima Paunove lirske poezije otkrio vrijedne haikue te ih je urednički probrao i pripremio za tisak u dvije zbirke: "Veliko jutro" (1987.) i "Krv peteljke" (1993.), a napisao je i vrijedan esej o haikuu u poeziji Pauna Petronijevića.7 Uporište za još jednu potvrdu spomenute teze nastojim dodatno osnažiti podastirući čvrste i nepobitne dokaze sadržane u stihovima iz zbirke „Nije poslednja“. Pri tomu sam, uz dužnu ispriku pjesniku, zbog više razloga (npr. haiku ne trpi rimu, metafore prihvatljive za liriku nisu jednako funkcionalne u haiku -izričaju, poredbene riječi “kao“ i „poput“ pogubne su za haiku itd.) kratila originalne stihove, kako bih izdvojila i naglasila ono najhaikustičnije u njima, ispuštajući pojedine riječi i/ili izraze. Slijedeći savjet Jima Kaciana8 izbjegavala sam prvi stih započeti velikim početnim slovom i završiti haiku s točkom, ostavljajući stihove da bez naglašenog početka i kraja budu otvoreni za aktivan i sudjelujući doživljaj čitatelja i mogućnost da ponovljenim čitanjem otkriva nove slojeve i uvide. Pjesme kao što je Vodeničarev san krase svaku zbirku u koju su uvrštene i opravdavaju namjeru da ih sačuvamo od zaborava jer ono što zaboravimo, za nas više ne postoji. I pjesma Međaši lijek je protiv zaborava. U njoj pjesnik poput filmskog režisera reda kadrove i sekvence, prostorno-vremenske zapise detalja kojima oživljuje kroniku jedne zajednice, vraćajući nas u vrijeme kada smo iz vizure djeteta promatrali prirodu i svijet odraslih. Prirodu, zavičaj, djetinjstvo, tradiciju, povezanost naraštaja, slavu pradjedovskih običaja - pjesnik je poput alkemičara stopio u sinergiju mudrozborivih stihova epsko-homerovskog ugođaja, ali i osjenčao žalom za zavičajem kakav je nekad bio. I sve to izvire iz sadržaja zgusnutog u sedam stihova u formi wake, odnosno tanke9. vrh sela (…) međaš je zakopan davno (…) da nije bukve (…) možda bi zaboravio ovaj naraštaj mladi Na tragu bijega od nezaborava je i pjesma o slobodi Gorštak. Iz sinestezijom protkane zadnje strofe izdvajam prvi stih. Pjesma je napisana u perfektu, a budući da se haiku događa ovdje i sada, isključivo u svrhu potvrde temeljne ideje ovoga rada, oskvrnula sam original i promijenila glagolski oblik. pesmom slobodnih ptica grejem svoja nedra ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Pjesnik Paun Petronijević kao da je intuitivno poslušao savjete genijalnog znanstvenika Nikole Tesle (Ako ne znate kako, promatrajte pojave prirode, ona će vam dati jasne odgovore i inspiraciju)10 i haiku-pjesnika J. W. Hacketa (Pažljivo promatraj predmete iz prirode … otkrit će se neviđena čuda).11 Dakako, znanstveni velikan i haiku-pjesnik nisu promatrali prirodu na identičan način, ali bit je u tomu što su obojica bili bogati darom za promatranje i primanje. Priroda je svuda oko nas i ne skriva se. Posebice se ne skriva od onih koji znaju tragati. A poeta prirodu nalazi u svemu, pa je u pjesmi Baš ništa intenzivno doživljava u poljupcu voljene žene. Dok mu još na usnicama gori vreli dodir njezinih usnica, on ga „strujanjem krvi“ osjeća kao otavu naraslu nakon kiša, ljetnu zrelinu žita i slutnju jesenje modrine šljivika, svjestan da je taj poljubac bio jedinstveni trenutak koji se ne može vratiti. Vrijedno je zabilježiti kako bi stihovi iz prve strofe izgledali njihovim prilagođavanjem formi tanke. Upućujem na stilsku funkcionalnost trećega stiha u svojstvu poveznice između prva i zadnja dva stiha. (…) sunce pali julsko žito vrelo strujanjem krvi (…) slutim jesen u šljivama plavim Ako umetnik vredi, svaka pripovetka deo je njega samoga, kap njegove krvi, crta s njegovog lika. U ovoj misli Ivana Cankara samo treba zamijeniti naziv književne vrste, pa ćemo dobiti izvanredan opis poetike Pauna Petronijevića. Svjestan da vrijeme nije na njegovoj strani i da prerano gubi utrku s njime, on je iz srži svoga poetskog bića crpio poetske molekule i atome i ugrađivao ih u tkivo svojih stihova. Intuicijom i istraživačkim darom Milijan Despotović je u pjesmi Na dan tvog odlaska već pronašao sljedeća dva snažna haikua13: 12

odnese voda list određen za pupoljak jedne grane

voda je oprala krv peteljke, vetar je odneo uzdah

Iz elegičnih stihova ove pjesme izdvajam još jedan haiku vrijedan bilježenja koji naizgled predstavlja jednostavnu sliku iz prirode. Ali, tu se ne radi samo o vizualnoj percepciji, već o otvaranju svih osjetila i fokusiranju na implicitni kontekst i rezonance slutnja o subjektivno doživljenom trenutku. Stoga, svaki čitatelj treba svojim asocijacijama nadopuniti, produbiti i izoštriti svoj odgovor na pjesnikov doživljaj. List iz donjeg haikua može biti poistovjećen s haiđinom nesvjesnim svega što se događa u vanjskom svijetu i usredotočenim na satori. Suzuki taj doživljaj opisuje kao intuitivno shvaćanje i vrhunski trenutak stjecanja unutarnjeg iskustva skrivenog u najdubljim zakucima bića.14 I pojašnjava: (…) doživjeti satori znači posvijestiti nesvjesno (…) Umjetnost uvijek u sebi sadrži nešto nesvjesnog.15 odnese voda list bačen na talas (…) Ljubav je platonsko-intimistički intonirana mladenačka poetska ispovijest ispisana slobodnim stihom, ispunjena profinjenim senzibilitetom. Samo je mjesec svjedok kada pjesnik u somnabulnom zanosu „kao senka“ „pojuri preko ograda i kroz njih“, “ne videći“ da je „očajno iscepan i iskrvavljen od granja“, pa „u groznici“ zastane na onom mjestu „dokle dopire dah njenog spavanja“, „kao u agoniji pije joj disanje“ od kojega se rastrijezni „tek kolena kada (…) zabole i glava počne da pada“. Ovakva vrsta ljubavi izlazi izvan tematskog okvira haikua. Međutim, nalazim stihove koji se skladno uklapaju u formu i ugođaj tanke. (…) mesečina (…) jurim preko ograda (…) iskrvavljen (…) dokle dopire dah njenoga spavanja ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Paun Petronijević pisao je nošen nadahnućem, spontanošću, strašću i senzibilitetom poetske duše sagledavajući i doživljavajući zbilju onakvom kakva jest, bez kvazi-poetskih pomagala i samih-sebi-svrhom kontaminirajućih i diskvalificirajućih napabirčenih izraza koje danas razvlače i muče netalentirani stihoklepci gomilajući banalnu, klišeiziranu i recikliranu ornamentiku na blogovima i vlastitim web-stranicama. Njegov prirodan i neposredan doživljaj odražen u iskrenim i kristalno-prozirnim stihovima bez cizeliranja, opjevala je Vesna Parun prepoznavši da pjesnik diše grlom čišćim od snijega16. Ili, kako je to rekao Krleža, glavno je pitanje u poeziji bilo i ostaje u onoj preciznoj i konačnoj snazi izraza, koji nije faktura stiha ni formalno svladavanje poetske materije, nego prosto snaga talenta.17 A talent za haiku prokuljao je i iz stihova pjesme Vihor. Pjesnik kao da je intuitivno osjećao dinamiku i ritam haikua pa je umetnuo crticu ( - ) kao znak interpunkcije razdvajajući pauzom (kireji) prva dva od trećega stiha, odnosno stavljajući dvije slike u međusobni odnos. (…) u daljini oblaci beli i crni lomljava odbeglog stada (…) Stigla jesen i U podne jesenje dvije su pjesme suprotstavljenog ugođaja. U svakoj od njih prepoznajem (bar) po jedan uspješan haiku. U prvo navedenoj, durski intoniranoj i ekspresionistički nabujaloj, sve kipi od bogatog roda iz voćnjaka i sa njiva. Priroda je bila blagonaklona prema ljudskom rodu darivajući ga obiljem plodova zemlje. Pjesnikovu imaginaciju privukao je trenutak transformacije i početak jednog novog stanja. u kacama šljive penom previraju Drugom dominira molski ugođena biblijska slika mršavih volova koji kao da su izašli iz faraonovog sna 18 i sad tumaraju Ilićevskim pejzažem pozne jeseni. Petronijević tu jesen doživljava na svoj autohtoni način oslikavajući „razglibavljene putove“ i „umor mlitavog tela“ koji su se stopili u melankolični pejzaž. Haiku na kojeg ovdje upućujem reprezentativan je, estetički i asocijativno snažan u svojoj jednostavnosti, a istovremeno ispunjen koncentratom sadržaja koji potiče osjetilnu reakciju čitatelja. u podne jesenje neko je pustio mršave volove U pjesmi Zov tvoj, njivo, čujem pjesnik osjeća začudni kontinuitet života zemlje koji je „bez kraja i početka“. Brojni glagoli koje koristi skladno funkcioniraju u instrumentariju liričnog pjesnikovog obraćanja njivi. Za razliku od toga, haiku je poezija imenica.19 Stoga sam iz obilja haiku-iskara, a nastojeći u potpunosti zadržati kontinuitet riječi iz pjesme, izdvojila haiku u kojem je pjesnik osjetio unutarnji život njive i izbrisao granice između sebe i objekta koji percipira, stapajući u jedinstvo živo biće i blagoslovljenu mu hraniteljicu zemlju. istok prevarih brazdom dah nam se pari Gubitak voljene žene, prve ljubavi s kojom je bio „jedan plač i osmeh, i jedna duša“, opisan je u pjesmi O, san je bila kroz bujno naviranje slika iz prirode. U zadnjoj strofi nalazim haiku-trenutak uvida u zbilju spojen s uviranjem u nju. (…) seosko groblje (…) gledam u crnu zemlju (…) deo moje duše

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Pjesma kojom završava zbirka Blago meni, blago duši prožeta je tragikom teške bolesti i nemoći pred prolaznošću neponovljivog i jednokratno danog života. Stihovima oslobođenima od rime pjesnik ogoljuje svoju unutrašnjost, svoju dušu koja je „otišla daleko od tela“ omotana tajnovitošću neminovnog fatuma. Paun Petronijević prihvatio ga je prirodno ne tražeći samoobranu u patetici, mistici ili prekogrobnosti. Ali nije to rezignirano predavanje sudbini jer on je "pomrčinu" razvedrio snagom svojih stihova. (…) pomrčina putnik (…) smišlja kako da razvedri nebo Kao svaka dobra poezija, pjesme Pauna Patronijevića nadživjele su pjesnika. Kao u svakoj dobroj poeziji, u njima možemo prepoznati univerzalna značenja. Kao svako umjetničko djelo, ono snagom svoje estetike i autentičnim umjetničkim iskazom uranja u naše biće i osjećamo ga kao vlastito doživljeno. U vrijeme obilja oblika masovnog komuniciranja koji grubo pojednostavljuju i osiromašuju jezik, u vrijeme kulturološkog, političkog, estradnog i svakodnevnog konzumerističkog kiča kojim je pojedinac zasipan, stihozbirka Pauna Petronijevića „Nije poslednja“ oaza je prirodnog zelenila, gutljaji iz bistrog studenca što izvire iz dubine Geinih njedara, otkriće i poziv na daljnje čitanje svima koji su je sreli prvi put, potvrda vrijednosti onima kojima njegova poetika nije nepoznata i poticaj književnoj kritici za daljnju stručnu ekspertizu pjesnikovog opusa, ne zanemarujući elemente haiku-izričaja u njegovim pjesmama. [Autorica zahvaljuje književniku Mirku Kovačeviću i Miroslavu Vurdelji što su pregledali ovaj tekst i svojim sugestijama pomogli njegovom uobličenju.]

Nina Kovačić _____________ 1 Književnik Milijan Despotović piše poeziju za djecu i odrasle, haikue, prozu, aforizme, književnu i likovnu kritiku. Priređivač je antologija i urednik književnih novina "Svitak" i časopisa za haiku-poeziju "Paun". 2 Radomir Andrić, Dobrica Erić, Vesna Parun, Ljubivoje Ršumović, Miljan Despotović, Srboljub Mitić, Ilija Misailović, Stevan Nestorović… da nabrojim samo neke kao primjere i prema slučajnom redu navođenja. 3 Povodom prerano ugaslog života Pauna Petronijevića, Ljubivoje Ršumović je napisao: „Izučio je najvišu školu – školu patnje (…) Umro je ne rekavši se do kraja“. (Haiku hronika: Paun Petronijević, urednički članak objavljen u časopisu za haiku poeziju Osvit, god.12., br. 9., 2012., str.81.) 4 Izdavači: SVITAK, Izdavačka radionica književnog društva “Razvigor”, Požega; Udruženje književnika Srbije, Književna zajednica za zlatiborski okrug, Užice; Narodna biblioteka Požega, 2017. 5 Npr. pisac, kipar, slikar i kritičar Balša Rajčević u eseju “Pevanje iskreno, iz dubine duše” (Vesti, od 24. studenoga 2017., str. 31.) 6 Vidi Željko Funda: Haiku, poetski mikrogenerator, predgovor Haiku-zborniku Ludbreg 2013., str. 3.-5. 7 Milijan Despotović: Haiku iskustvo prirode (Haiku u poeziji Pauna Petronijevića), esej u rukopisu kod izdavača „Svitak“ iz Požege, dostupan na Portalu za kulturu i društvo „Pasaž“, na adresi: http://pasaz.rs/haiku-poeziji-pauna-petronijevica/ (pristupljeno: 6. studenoga 2019.) 8 Jim Kacian: How to Haiku, Red Moon Press, Winchester, VA, 2006., str. 78. 9 Izraz waka u svojim začecima obuhvaćao je različite tradicionalne japanske pjesničke forme kao što su: tanka, chōka, bussokusekika, sedōka, katauta. Za tri zadnje navedana oblika prestao se koristiti na početku Heianskog perioda, a nedugo nakon toga nestala je i chōka. Tako je u značenjskom okviru izraza waka ostala samo tanka. 10 Dostupno na adresi: https://hr.wikiquote.org/wiki/Nikola_Tesla (pristupljeno 6. studenoga 2019.) 11 Savjet J. W. Hacketta preuzet je iz: Vladimir Devidé: Japanska haiku poezija i njen kulturnopovijesni okvir, Zagrebačka naklada, Zagreb, 2003., str. 90. 12 Citat iz pogovora Božidara Kovačevića knjizi Ivana Cankara „Pripovetke“, Rad, Beograd, 1963., str. 126. 13 Milijan Despotović, ibid. 14 Daisetz Teitaro Suzuki: Zen i japanska kultura (prijevod Nada Horvat), Sipar, Zagreb, 2016., str. 192. 15 Ibid., str. 193. 16 Pjesmu Grlo čišće od snijega Vesna Parun napisala je na Novu godinu (1. siječnja) 1969. povodom desetogodišnjice Bele pesme Pauna Petronijevića. 17 Miroslav Krleža: O nemirima današnje njemačke lirike (Eseji, knjiga 1), Oslobođenje, Sarajevo i Mladost, Zagreb, 1979., str. 61. 18 Knjiga postanka, poglavlje 41 19 Jim Kacian, ibid., str. 69.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Drugovi u noći Četiri sata izjutra, ili po mrkloj noci (kome kako lepše), hvatam prvi jutarnji bus do posla. Ljudi spavaju na sedištima, ispijene face, podocnjaci i umor. Žvaćem sendvič, oči na pola koplja, uklapam se odlično. Hoću da siđem kod Arene, ali vozač me ne zarezuje i nastavlja do Sava Centra. Ne vredi moje gunđanje, nije ni trepnuo. Još su se neki ljutili što ih budim. Ajde što ću da zakasnim, nego što moram kilometar i po nazad da se vraćam do hotela. Nemam izbor, nego muzika u uši i napred, tj nazad pešaka. Nisam napravio nekoliko koraka, umalo sam se sapleo. Među stopala mi se uvukla jedna mala njuška i gleda me velikim, crnim očima. Maše repom, kao brata da vidi. Pomislih: Otkud ti sad ovde? Samo mi fali još vrat da polomim. Pokušao sam da se napravim lud i nastavim dalje, ali me čovek (pas) ne pušta. Pitao sam ga šta hoće od mene, nikako da mi odgovori. Samo me prodorno gleda i maše repom. Dao sam mu pola sendviča, on neće. Pomazio ga, ni to ne pomaže. Išao je za mnom sve vreme. Pričao sam mu usput šta me sve muči. I što ne mogu da se naspavam i što su ljudi kvarni i što Partizan ima bolju ekipu.. Slušao me je kao retko ko. Nije naš put trajao dugo i stigli smo do ulaza u hotel. Kleknuo sam pored njega, zagrlio ga i pomazio. Rekao sam mu da me ne čeka i da nađe bolje društvo, jer sam u ovo doba obično namćorast. I dalje je samo mahao repom. Ušao sam na vrata i pomislio da je tu kraj druženja. Međutim, posle samo par koraka začuo se takav bolan lavež, da mi se srce sledilo u trenu. Vratio sam se do njega i opet je tugu smenila radost. Neće da me pusti, nema šanse. Iznesem mu malo vode natočene u plastičnu čašu (pomislih da mu se pamet pomutila od ovih vrućina), ni voda ga ne interesuje. Samo gleda i maše repom. Probah opet da udjem, ne dozvoljava mi. Još jači jauk, kao da ga kolju. Dok se mračno nebo borilo sa prvim javljanjem zore, nas dvojca oči u oči i niko da popusti. Ne odlazi on, ne ulazim ja... I ko zna koliko bi to trajalo, da uskoro nisu izleteli ljudi iz obezbedjenja uz povike: Teraj tu džukelu odavde, probudiće ceo hotel!! Oteraše ga drekom i nekom motkom. Samo sam gledao u njega kako beži i opet maše repom.. Gleda u mene, opet jauče i doziva. Morao sam da uđem unutra. Kažu da psi prepoznaju dobre ljude. Možda me je prepoznao, a možda i nije.. Bem ti život, ništa mi nije tako teško palo kao taj rastanak. Mislim da nikad neću zaboraviti lavež nekoga, kome je istinski potreban prijatelj, kao njemu te noći. Osetio sam se kao neko ko je izdao pravog prijatelja.

Miron Gorenčevski ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

BORNA KEKIĆ

Puževa Priča… Ovo je jedna dječja priča Radi se za životinjska biča Išao jednom jedan puž Ko je bio pravi muž Svojoj ženi I njezinoj sjeni Volio je on nju jako I previše slatko Da se ne može opisati Pjesnik to ne može kazati Jer puž je životinja Koja sve samo sanja U vuče se on u kučicu I otpjeva on ovu pjesmicu I za vuče se on svojim kutem I krenem sretnom svojim putem A sada laku noć I ode puž proć…

ZVEZDANI KOLODVOR

Dolazi Jesen…. Jesensko lišće vrlo brzo pada Došlo je novo vrijeme sada U našim srcima ljubav vlada Ljubav sreća i dobrota Ništa ljude ne košta Praznici su završili I sretni su bili Mladi su u život krenuli A stari prijatelji se našli Prijateljstvo nisu nikad završili Jer ljubav je samo jedna stvar Ljudska dobrota je dar A jesen neka krene U moje vene Jer prijateljstvo je najveći dar Dok dolazi jesenska stvar....

Samo za tebe…. Kada padne mrak Okus u ustima je gorak Sjeti se prvi korak Pamti naš prvi izlazak Prema tebi nisam drzak Jer ti si moje jedino Voljeno pravo zlato Pitam se jeli znaš to…? Jer samo tebe ja volim I izgubiti tebe ne želim A ovaj život je gorak I uvlačim se u mrak I želim ovdje pobjeći Ljubav neće da me izliječi I moliti ću ja boga Da pobjegnem iz života svoga Samo Ja Samo Ja Samo bez kraja Živote moj doviđenja….

ONLINE ART MAGAZIN

FUCK IT

ZNAMO SE

Danas sam prodao svoju prvu pesmu. Pomislo sam, konačno! Nakon toliko utrošenog papira, vremena, života. Otišao sam, na poslednji sprat velike sive zgrade u centru, gde mi je glavni urednik, prosedi čovek sa brkovima požutelim od duvana rekao, „Čestitam“, pružio hiljadu dinara, i potapšao po ramenu. Otišli smo u najbližu kafanu kao što je i red da proslavimo uspeh. Popili smo nešto preko 3 hiljade. Nisam imao dovoljno da namirim ceh. Ostao sam da perem čaše. Jebem ti umetnost...

Gledam kretena preko puta. Urađen, oči crvene. Zubi od vina crni, brada peti dan, ispod levog oka, taze ožiljak. Ne progovara ništa. Unapred znam, šta bi mi rekao. A to me plaši. Prokleto ogledalo...

DOČEK Volim taj magični deo dana. Ulice su skoro puste. Perači završavaju smenu seljaci kreću na pijac da zauzmu tezge hitna broji mrtve šanker preživele. Bez dinara u džepu zamišljam, vruć burek i kifle iz pekare pored. Sa naočarima za sunce sedim na trotoaru igram se šibicama. Čekam je. Zora...

SABIRANJE Sabiram sitninu za još jedno piće sabiram cigare iz pocepane paklice, sabiram ožiljke na ovoj ludoj glavi sabiram godine utrošene na gluposti. Sabiram žene koje sam voleo sabiram žene koje su me volele, sabiram noći kojih se sećam sabiram jutra koja želim da zaboravim. Sabiram sveće kada dođu zadušnice sabiram preostale prijatelje, sabiram koliko još do proklete plate sabiram koliko će izneti taksi do kuće. Sabiram moje i njene godine. Brzo delim ih na pola, tako sve zvuči mnogo lakše. Hvatam je oko struka, pijana je. Izlazimo. Sabiram. Koliko robije vuče sa sobom ako sutra kaže, kako sam je silovao?...

Vojislav Vukomanović

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Iz recenzija o novoj knjizi Dušana Varićaka „Kratke priče ljubavi i smrti“ Retki su oni o kojim Dušan piše koji su ostali živi. A i ako su ostali živi, toliko su se promenili da ih više niko ne može prepoznati. “Kojoti“ iz podnožja Terazijskog grebena. Umirali su mladi. “Mrzim uspešne, jer oni uvek daju deo sebe radi uspeha,“ govorio je jedan od junaka Dušanovih priča, Saša Dragstor.

Od 1977. do 1987. družio sam se sa njima. Bile su to godine koje su pojeli skakavci. Ne mogu se razumeti priče iz devedesetih bez priča iz osamdesetih. Od kada je umro Dušan Prelević, niko tako nije pisao.

Dušan nema potrebu da izmišlja. Priče se pišu i dolaze same. Kada je počeo da objavljuje priče u „Politici“, „Ninu“, Novostima“ itd, bilo je to nešto sasvim novo i surovo. To su nebrušeni dijamanti koje je godinama skupljao i uvijao u masnu hartiju od bureka, u notese i kafanske račune. A onda se odjednom pojavilo. Ni Ambro, ni Krca, ni Grobarov, ni Aca Sekulić, ni ja nismo znali da Dušan piše.

Pojavile su se prvo pesme, a onda priče. Bez prenemaganja. Bez patetike. Bez književenih postmodernističkih fora i fazona. Kroz knjige je progovorila istorija grada kojeg više nema. „Fajront“ rekao je šef „Mornara“. „Fajront“ rekla je kelnerica. „Piće za sve, stigao je novi pisac!“ Nema fajronta!

Nebojša Jevrić Dušan Varićak jedan je od poslednjih autentičnih preživelih boema iz beogradskog „Bermudskog trougla“, „čovek sa razuđenom, takozvanom američkom biografijom“ (Duško Novaković)... Ovo nije omaž osamdesetim, već krik za životom koji je ostao negde iza nas.

Vanja Bulić

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

STAROST Godine, pa i decenije, nepovratno prohuje, a čovek sve jednako misli – još je mlad; ako ne baš u svojim dvadesetim, a ono barem tridesetim. I ne samo što misli, nego se tako i oseća i ponaša… sve dok se ne dogodi nešto neočekivano, ili čak zaprepašćujuće, što ga nagna da zastane malo, i priupita se štošta. A pritom, još i upadne u kojekakve tragikomične situacije... Evo kako je to bilo kod mene. Prvo sam, s vremena na vreme, dobijao dobronamerne savete od starijih. Tako mi jednom, sećam se, stara majka – koju godinu pred smrt, predosećajući, valjda, ono neminovno, i želeći da me posavetuje i uputi u ono što sledi – iznebuha istrese, svojim uobičajenim, mirnim, prividno ravnodušnim glasom, još jednu od svojih životnih mudrosti: “Znaš, sine, kad pređeš četrdesetu, činiće ti se da vreme sve brže i brže ide, pa će godine prosto da ti lete...” kaže, štrikajući pognute glave, i ne gledajući me. “Ali, nemoj ti ništa da brineš, to je potpuno normalno.” Tad sam samo buljio u nju, ništa ne shvatajući. Danas mi je već jasnije... itekako. Relativnost pojma vremena. I zbilja, godine samo šibaju. Dok si iole mlađi, još kako-tako; ali kasnije i ne primetiš kad se približiš pedesetoj. Pre nekoliko godina, recimo, iščitavam ja ponovo neku svoju kratku priču, napisanu još u mojim dvadesetim, pre no što je uvalim kakvom časopisu. Prelazim rečenicu za rečenicom, i vidim – gotovo savršeno, skoro ništa ne treba da se menja, ili dodaje. Tek, tu i tamo, poneka reč ili drugi sinonim. A onda naleteh na sledeću rečenicu: “On je bio stari pijanac, već u petoj deceniji života, ali – dobrodržeći...” Zgrozih se nad takvom nelogičnošću; brže-bolje precrtah reč “petoj”, te ubacih mnogo prikladniju – “sedmoj”. “Dakle, stvarno,” vrteo sam glavom. “Ja kad lupim – baš lupim. Šta mi samo bi?” Nadalje, ne samo godinama, već i čitavim decenijama, čovek se polako privikava na izraz “čiko”, kojim ga mlađi oslovljavaju – pa se na kraju nekako i pomiri s tim. Sve do trenutka kad ga – kao grom iz vedra neba – ne tresne nešto zbog čega shvati da je spontano prešao na sledeću, višu fazu... starenja. Stanem ja tako, na Bajlonijevoj pijaci, da pogledam nekakve sintetičke čarape, na improvizovanoj tezgi od kartonskih kutija, kad će mi tamnoputi prodavac: “Vidi, čale... taman za tebe!” Nešto me preseče. “Šta reče ti to?... Jel’ se to meni učini, il’ me ti nazva ‘ćale’?” “Pa da, možeš čale da mi budeš.” “E baš ti hvala!” A “čaletovo” nema dvadesetak godina, već sigurno dobrih trideset... Drugom jednom prilikom, neka sredovečna prodavačica za tezgom, na istoj pijaci, na moju narudžbinu, dreknu svom pomoćniku: “Kilo grožđa za mladog gospodina.” Došlo mi je da joj, umesto traženih sto dinara, puna srca dam dvaput više. Eto potvrde da sam sve ono ranije pogrešno tumačio... Pa i ona kojekakva, nesuvisla pitanja, kao onda u prodavnici, “A jeste li Vi penzioner?” – i to zbog nekog glupog popusta! Koketa je očito htela samo da uspostavi kontakt. Ali ne dam se ja navući tek tako... Ah, te udavače! Ne prođe ni mesec dana od te zgode, a ja se opet vraćam s već pomenute pijace, dahćući po najvećoj vrućini pod teretom prepunih kesa, sav u znoju. Sačekam, nekako, svoj autobus, popnem se s mukom u njega, i stanem na platformu sa svim onim kesama, boreći se da dođem do vazduha. Samo što uđoh – autobus još nije ni krenuo, kad neke dve klinke – biće srednjoškolke – samo što me ugledaše, kao oparene skočiše. Ne stigoh ni da se začudim; autobus krenu, a one ostadoše da stoje. Očigledno – nisu ustale da siđu na stanici, već da mi ustupe mesto. Sede „mladi gospodin“... i to hitro! “Ma, ne znači to ništa. Onako iznuren, sigurno sam izgledao stariji. A i tolike kese, natovaren k’o magarac...” tešio sam se kasnije. Potrudih se da što pre zaboravim tu čudnu epizodu. No, moja radost bi kratkog veka.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

To jutro izgledalo je sasvim obično. Ustao sam, obavio, bauljajući, svoj uobičajeni jutarnji ritual – umivanje, dupla kafa i ostalo, obukao se, i krenuo na posao. Stajao sam, tako, u gradskom prevozu, obešen kao majmun o šipku, buljeći u prazno i obuzet mislima, kad mi pogled pade na duge, obnažene ženske noge. Njihova mlada vlasnica, u svom izazovnom miniću, sedela je udobno zavaljena, zaneta čitanjem neke knjige. Posmatrao sam te noge – ne zato što su mi se nešto posebno svidele, već više što su mi pažnju privukle svojom izuzetnom dužinom i neobičnom, kao sir, belinom. Devojka diže glavu. Da ne ispadnem nepristojan, odmah skrenuh pogled. Opet se, po svom običaju, zamislih nešto, pa i ne primetih kad ponovo počeh da gledam u tom pravcu. U stvari, nisam ni gledao devojku, to jest njene noge, već – praktično – negde kroz nju. Ona opet diže pogled – a ja ponovo skrenuh svoj. “E, svaka ti čast... Baš si isp’o seljak,” mrmljao sam sebi u bradu. Ali dok sam sve jednako zurio pred sebe, nekako me je kopkalo da li me devojka još uvek gleda – mora da je, zbog onog buljenja, pomislila da sam neki kulov! Okrznuh je krajičkom oka. Naravno, devojka je i dalje piljila u mene. Dakle, ipak. U neprilici sam, tek par sekundi, gledao u te oči; posmatrale su me, ali – začudo – upitno. “Hoćete li da sednete?” Nasmejah se od muke. “Ne, ne... neću da sednem.” I dalje sam se smešio, jetko vrteći glavom; ona me je još uvek gledala... ništa ne shvatajući. Naravno, nije razumela. A i kako bi? Što bi matorac zurio u njene noge, nego što merka sedište? Spontano se setih stare pesme Dragana Stojnića, još negde iz šezdesetih. Maj je mesec, sve buja i cveta okupano suncem, a on se – pun životne radosti – vozi tramvajem. I tada, na krilima prolećnog zanosa, primećuje kako mu se neka mlada devojka osmehuje. Refren te pesme ide nešto kao, “Maj, maj, bio je maj” – sve do stiha u kojem mu ona kaže, “Sedite, gospodine stari!” Tu se pesma završava – njegovim ironičnim smehom, i stihovima, “Bio je maj, maj / Prošao maj”. Mada je, u mom slučaju, bio tek april, činilo se da se i moja pesma bliži svome kraju... I kad sam već bio ubeđen da ništa gore od toga ne može da me strefi – stigao je završni udarac. Sad je stvarno bio maj – početak tog meseca, tačnije. U bašti nekog restorana na Fruškoj gori, posle obilnog ručka, ustadoh da malo protegnem noge – “da mi se slegne”, što bi se reklo. Za obližnjim stolom sedeo je mlađi bračni par, sa dvoje male dece – dečakom od neke tri godine, i nešto starijom devojčicom. I, dok sam stajao tu sa strane, boreći se sa varenjem, iznebuha čuh malog kako viknu: “Mama, mama, vidi! Deka ima šnalu u kosi!” Mislio je, očigledno, na moju kosu stegnutu u rep – na koji sam bio izuzetno ponosan, jer me je, smatrao sam, činio tako mladolikim. Od sveg srca se nasmejah. Odmah se setih Andersena, i priče o detetu i carevom novom ruhu. Da je bilo iole starije, ne bi tek tako reklo šta misli, već bi znalo da je to nepristojno – reći deki da je deka; govoriti ljudima istinu. Njegova majka me zbunjeno pogleda; bi joj, očito, neprijatno. “Ništa, ništa, gospođo,” rekoh joj, još uvek se smešeći. “Dečja usta!” E pa, i za tebe je konačno prošao maj, rezignirano sam zaključio. Tako je to bilo u mom slučaju – i to sve u periodu od par meseci. Više se ne ponašam, niti se – što je još gore – osećam baš kao mladić u najboljim godinama... Pa i ne izgledam više samom sebi tako. Po prvi put u životu, valjda, kad god se usudim da se pogledam u ogledalo, primećujem koliko sam – u stvari – oronuo. Vidim sve ono što ranije nisam – izražene podočnjake, sve veći podvaljak, po koju sedu, sitne bore oko očiju i krupne oko usta... Ali, začudo, to me nekako ne pogađa previše. Digao sam, konačno, ruke od svega, i priznao poraz.

Dušan Varićak ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

ONO NEŠTO... MAJINO... IZMEĐU „DVIJE ŠALICE KAVE“ (O novoj zbirci poezije Maje Šiprak „Poezija pod jedrima“) Već odavno poznajem Maju Šiprak, što preko društvenih mreža, što preko zajedničkih prijatelja, njenih fotografija i glasa sa videa u kojima čita svoje stihove. Maju poznajem najviše preko njene poezije, koja u sebi nosi izuzetan senzibilitet, koji me dodirnuo u tom našem pred upoznavanju. Nosi u sebi refleksije i tonove boja kojima je slikala sve svoje žudnje u čekanjima na obalama mora i čežnje u šetnjama kamenitim ulicama gradova. Maja Šiprak, hrvatska pesnikinja, dugi niz godina prisutna na književnim portalima, iza sebe ima desetine objavljenih knjiga sa interesantnim naslovima. Već od 2012. godine, predstavila se poezijom u knjizi „Žena u Meni“, a ja je intenzivno pratim od „Boja tvojih dodira“, 2014. godine, kada me privukla emocija koja me prožimala dok sam čitala njene stihove. Pamtim ih po prelivanju boja i dodira kože koje bude ženstvenost i zapravo ženu čine posebnom. Potom je zbirka „Okus opore svile“ koju je objavila 2019. godine zagolicala moju maštu i poželela sam zaista i da upoznam ovu predivnu zagonetnu pesnikinju. Igrom slučaja, u rukama imam rukopis „Poezije pod jedrima“ i radujem se svakom stihu koji me poveo na različita mesta, ali s jednog ne bih baš da me diraju... Sad između ove „Dvije šalice kave“ kao da prebiramo naše živote koji stanu u jedan razgovor, u jedno životno upoznavanje. Možda „Pod starim krovovima“, gde bi svaki pesnik trebao da odrecituje svoj stih i to je dovoljna uspomena za ceo život - na mestu, koje odiše toplinom, ušuškano u starom gradu koje je sinonim za poeziju... Možda bismo baš na tom mestu Maja i ja mogle popiti po šalicu kave i izreći verse iz srca, ili u nekom drugom gradu, u onome u kome su sve ulice podsećale na njegovo ime, pre nego što Maja odluči da udahne monašku samoću. Sve su to naslovi njenih pesama u kojima nam ispoveda svoju priču o jednom nedostajanju i traženju, željna za tek malo nežnosti i pažnje. Ne postoje rastanci, jer ljubav je jaka kao smrt, samo ako je njegova čežnja velika, kao što to mogu biti okeani i ako ne živi punim plućima, tada su jedra spuštena. „Poezija pod jedrima“ je nova zbirka Maje Šiprak, o kojoj imam čast reći ponešto, dati svoje impresije. U podnaslovu ne piše slučajno – Da ne izgubim tebe. Pitam se, ko može izgubiti Maju, njen svet prepun boja i dodira ljubavi? Ko može izgubiti ljubav i snagu žene, a ne ostati skrhan i nepotpun, uskraćen za ovu nežnost i strast? Zbirka je ova, puna traženja, lutanja jedne pesnikinje, koja zastaje u prolazu, putujući tramvajima, šetajući pored reke, sledeći tragove lišća u jesenjim jutrima, prebirajući prstima note lupkajući o čašu Merlota. Ženstvena i u poeziji, tiha i smerna, romantično bira pjesmu s radija, osluškujući grad kako diše u mirisu noći, u kojoj je uspavljuje nada da će opet voljeti i biti voljena. Putuje tako, a u naručju nosi verse srca, čekajući na kolodvorima sastanak s novom nadom - željna dodira. Umotava stihove, pa ih razgolićuje, po njima rasipa srebrni prah... preplavljuje dušu uzdasima i kako ne biti blizak s Majom, kad je „Majino“ sve ono što je zapravo dala i zapečatila usnama, pogotovo u pesmi: „Usana pečat“ u kojoj opisuje upravo taj senzibilitet žene: „... još jedan sumrak zagrlit će ovaj grad ja ću te po navici ljubiti riječima malim pažnjama i naklonošću koja stane u kap zajedničkog vremena“

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Ona to čini u mislima, u molitvama, pre nego što utone u san... Njena je poezija gradska, moderna i savremena. Ona opisuje današnju ženu, punu emocija, sa svim svojim strepnjama i nadama da će ljubav pobediti vreme jer njen sat nema kazaljki. Ona ne broji sate, niti dane. Njena je ljubav jedina kazaljka na satu; „koji ne pokazuje svjetovno vrijeme već titaj tvojeg dolaska i čežnju prije povratka kamenu i maslini svijetu mora, vjetra i soli na obali malog mjesta srca mojega“. Koristi personifikacije kojima pokazuje da je njena ljubav u njoj sačuvana, bez obzira na svet koji ona ne priznaje. Ona živi svoju bajku, svoju maštu u predivnom pesničnom zanosu u kojem mašta na drugom kraju čežnje, kako kaže u istoimenoj pesmi... On je daleko, ali ona je još dalje, jer njena je ljubav jača od kilometara koji razdvajaju, kada su misli te koje su moćnije od bilo kakvih distanci. Podseća nas Maja na lepotu odnosa između muškarca i žene, na večitu igru nadmetanja i strasti. Priča o samoći ali i o jutrima u kojima zamiriše kafa s toplim pecivom u kojem su samo njih dvoje stvarni. Priča i o svakodnevnim stvarima, koje su bitnije, jer se neki važni životni događaji ne dešavaju svaki dan, a onaj najvažniji je ljubav i iskrenost, toplina i pogled pred zagrljaj. Kako razbiti strah od usamljenosti? Kako reći zbogom, kada je život nešto između „dvije šalice kave“, kada su osećanja „plima i oseka? Zato nas Maja poziva u šetnju po stranicama njenog rukopisa, kad već ne možemo s njom prošetati gradom, do luke, kamenitom ulicom i gledati bonacu.... Mogu je zamisliti u dugoj haljini, kako posmatra more, tražeći smiraj u oseki koja joj donosi nadu da će prizvati maestral, kad je već bura daleko. „Poezija pod jedrima“ je kao „Shallow“, kao da čitam o jednoj ljubavi koja se dodiruje tišinama i uništava samu sebe odlazeći od svoje suštine, a zapravo nikad nije ni otišla... jer je zaronila u dubinu talasa, tražeći razloge... Ovde je ih mnogo da se ostane u obzorju jutra i prećute bitke i ratovi samo zarad jednog postojanja u kojima se pročišćena ljubav iznova rađa i može biti sve. Majina poezija, osim što je gradska, i ambijentalna je. Dočarava mesto na kome ona ispija svoju kafu i čita prve novine i tačno pamti svako mesto na kome se zatekla, kada joj je rekao da je voli, da je kako ona to kaže – najvoli. Majina umetnička produkcija u izvesnom smislu sučeljava modernu, oslobođenu ženu sa iskonskom potrebom predavanja osećajnosti i ženstvenosti, dovodeći je u blizak kontakt sa suštinom njenog romantičnog i ranjivog bića - dakle vraća je svojoj suštini. Time ne gubi snagu, naprotiv. Njena snaga upravo i jeste u suštini njenog senzibiliteta o čemu i čitamo u poeziji „Pod jedrima“.

Zorica Tijanić

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

MANE I POSLEDNJI MEKSIČKI CAR Pola veka nakon Gojinog (1746-1828) revolucionarnog ostvarenja "3. maj 1808" (1814) – za koje je istoričar umetnosti Kenet Klark izjavio da je "prva značajna slika koja se može smatrati revolucionarnom u svakom smislu: stilskom, tematskom i u smislu umetničkih namera", Eduar Mane (1832-1883) slika ozloglašenu Olimpiju (1863) i izlaže je na pariskom Salonu. Delo će izazvati neviđeni skandal i podići buru opšteg nezadovoljstva (koju ni Zolini pozitivni komentari nisu uspeli da ublaže). Istorija ne posustaje. Moderna umetnost neumoljivo rušeći sve širi opseg tradicionalnih društvenih i slikarskih tabua, grubo ali sigurno nameće se duhu svog vremena. No, ogorčeni establišment sveta umetnosti toliko će ozlojediti Manea, da slikar u avgustu 1865. odlučuje da se privremeno udalji od svega i otputuje u Španiju, na neku vrstu lečenja živaca. Slika 1: Eduar Mane ~ Olimpija.

Nedelju dana provešće umetnik i u Madridu, gde će rado posećivati muzej Prado, kako bi se divio omiljenim velikanima iz prošlosti. Pored nezaobilaznog suverena slikarstva, Valeskeza, počasno i potresno mesto među večito uzbudljivim uzorima zauzima i Goja. Po povratku u Francusku, a još uvek pod uticajem Španije i njenog majstora, posvetiće Mane nekoliko dela i temi koride, inspirisan i tablama iz čuvene Gojine Tauromahije. Trajni utisak, ipak, ostaviće predstava streljanja na planini princa Pia. Nemirna istorija odmah će pružiti priliku modernom majstoru da otvoreno iskaže poštovanje prema starijem kolegi.

Slika 3: Nadvojvoda Ferdinand Maksimilijan od Austrije.

ZVEZDANI KOLODVOR

Slika 2: Edurar Mane ~ Korida.

Francuska i Španija još jednom prave vojni pakt, ovog puta dodatno ojačani Engleskom vojskom, kako bi ugušili pobunu reformski orijentisanih liberala protiv konzervativaca u Meksiku, što će Napoleon III iskoristiti da ustoliči novog meksičkog imperatora - tadašnjeg nadvojvodu iz dinastije Habzburg-Lotringen, Maksimilijana, koji prihvata ponudu i već krajem maja 1864. pristiže iz Evrope. Meksički republikanci ne prihvataju stranog uzurpatora, posebno revolucionarne oružane snage i dalje odane u potpunosti svrgnutom predsedniku i vođi republikansko-liberalne stranke, Benitu Huarezu (Benito Juárez), te nakon nekoliko krvavih obračuna, uz svesrdnu podršku SAD osobito nakon završetka Građanskog rata (1861-1865), uspevaju da proteraju okupatore. Španija, Belgija i Ujedinjeno Kraljevstvo, već su povukle oružane snage, nakon prvih vojnih intervencija i naplate dugova zbog kojih su uostalom i došli. Napoleon III u opštem metežu vrtoglavo povlači i svoje trupe već 1866, te ostavlja novopostavljenog vladara na cedilu. Maksimilijan je uhvaćen u maju a streljan uz svoja dva generala devetnaestog juna 1867, od strane revolucionarnih republikanaca. Katastrofalna završnica nepromišljenog vojnog pohoda ostaviće ogroman trag u javnom mnjenju tadašnje Francuske. 35

ONLINE ART MAGAZIN

Sa obnovljenim elanom, Mane odmah pristupa ličnom tumačenju događaja, sa svežim sećanjem na Gojinu viziju streljanja. Ovog puta, umetniku su na raspolaganju i dokumentarna svedočanstva u vidu fotografija načinjenih za vreme pogubljenja. S druge strane, pred modernim umetnicima stoji i težak zadatak odbrane nezavisnih vrednosti slikarstva od očiglednih prednosti fotografije. Mane ne vidi bolji način da se vodi ova sudbonosna bitka protiv tehnike, nego kroz tesnu saradnju sa dugom istorijom umetnosti. Za razliku od mlade ali nezaustavljive tehnike, umetnost na svojoj strani ima prednost Slika 4: Pogubljenje cara Maksimilijana, fotografija. praktično neiscrpne zalihe tradicije. Tom večito živom vrelu uvek će se iznova vraćati ključni akteri moderne, kada zatreba posrnulu umetnost revitalizovati ili aktuelizovati u novim društvenim okolnostima. Činiće to najubedljivije upravo oni stvaraoci koji najgrozničavije ruše tradiciju. Ta kontradikcija obeležiće prelomne momente burnog perioda previranja i afirmacije Moderne, koja će izazovno hodati ivicom brijača nad ništavilom razorne istorije Zapada, uvek spremne da proguta gubitnike. Za početak, Mane će scenu u svom tumačenju postaviti ispred visokog zida kojeg na fotografiji nema. Setićemo se da je Gojin prikaz samo deo daleko dužeg niza egzekutora i žrtvi. Uostalom, akteri Gojine alegorije su anonimni ali prepoznatljivi, sveobuhvatni, opšteprimenljivi. Francuski majstor, nakon afirmacije istorijskog žanra koji dokumentuje konkretne događaje bez klasične izveštačenosti, prikazuje ličnosti koje se bez greške mogu identifikovati. Maestralnim zaokretom ograđivanja scene, Mane pokazuje da su naizged nepovezane istorijske epizode, sa ciljem prikrivanja istine, istrgnute iz šireg konteksta i namerno skrivene od očiju javnosti. Ono što je u modernoj istoriji zaista bitno dešava se iza neprozirnog visokog zida. Samo umetnik, sa svežim pogledom nevine dece (koja izviruju preko zida), ima tu moć da nam prikaže šta se tamo zaista odigralo. Šta se zaista odigralo?

Slika 5: Eduar Mane ~ Pogubljenje cara

Car Maksimilijan prikazan je sa tradicionalnim meksičkim sombrerom na glavi. Ovde se uveliko nameće "proizvoljno" umetničko tumačenje događaja: ni tog detalja na fotografiji nema (uostalom i sam raspored streljanih bio je drugačiji u stvarnosti gde imperator ne zauzima centralnu poziciju). Bivši vladar pridržavajući nežno ali odlučno za ruke, vodi sa sobom hrabro u smrt i svoje vojne zapovednike, generala i bivšeg predsednika Miramona (Miguel Miramón) sa svoje leve i generala Meksičke carske vojske Mehiu (Tomás Mejía) sa svoje desne strane (u potpunosti je prenebegnuto dokumentovano rastojanje od nekoliko metara). Umesto centralnog lika na Gojinoj slici, dvojica generala prikazani su u belim košuljama nevinih žrtava. Trojka ponosno odlazi u smrt, pod preciznom paljbom iz neposredne blizine. Strašna istina je da je smrtna kazna izvršena traljavo i neprecizno; ranjeni osuđenici dokrajčeni su nemilosrdno na zemlji tek nakon zvanične puščane paljbe. Zašto Mane ovako drastično preuređuje scenu?

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Svojevremeno je Maksimilijana sa pozicije namesnika Venecijanskolombardskog kraljevstva, zbog preterano liberalnih stavova, smenio njegov brat, austrijski car Franjo Josif. Uostalom, ostaće zabeleženo da je inicijalnu ponudu meksičkih konzervativaca da preuzme carski presto, Maksimilijan bez razmišljanja odbio. Obnovivši ipak meksičku monarhiju, na nagovor Napoleona III, neobični Habzburgovac će konačno iskoristiti priliku da zapravo prihvati mnoge liberalne političke slobode. Zabraniće eksploataciju dece, usvojiti slobodu veroispovesti, uvesti opšte pravo glasa bez obzira na klasnu pripadnost... a kako on i voljena supruga, belgijska princeza Šarlota nisu imali svoje dece, čak će za zvanične naslednike proglasiti unuke prvog meksičkog cara.

Slika 6: Car Maksimilijan i carica Šarlota.

Zaista nije čudo što je osim potpore među uglednim i moćnim Meksikancima, Maksimilijan uspeo i da pridobije simpatije dobrog dela evropskih vladara i intelektualaca tog doba. Ostaće zabeleženo da su mnogi od njih molili revolucionarne republikance nakon hapšenja da mu se život poštedi, uključujući upravo znamenitog republikanca Viktora Igoa i revolucionara Đuzepea Garibaldija. Nakon neuspešne kampanje za oslobođenje po evropskim prestonicama, i Šarlota će tragično skončati. Izgubivši razum od bola, ostatak zemaljskih dana provešće u rodnoj Belgiji i u palati Miramar pored Trsta, koja je u potpunosti izgrađena i uređena po Maksimilijanovim na-

Slika 7: Palata Miramar, fotografija iz 1880.

dahnutim nacrtima.

Mane je srcem ipak na strani meksičkih republikanaca i liberalnih revolucionara rodoljuba, ali osuđuje huškanje na zločin, nepotrebno prolivanje krvi i opštu pometnju. A za sve to odgovoran je zapravo Napoleon III. Streljački vod sa slike (i ne samo on), neskriveni je omaž velikom Špancu. No, evidentno je Mane u Pradu naučio od znamenitog Aragonca daleko važnije lekcije. Sećajući se maestralne Gojine zamene teza (mučenik liberal), Mane ne prikazuje meksičke vojnike u meksičkoj uniformi, već u - francuskoj. Doduše, između izgleda pripadnika većine tadašnjih zvaničnih armija postoji sličnost. Slikaru je dovoljno da Slika 8: Streljački vod koji je pogubio cara. vešto ubaci, izmeni ili naglasi samo pojedine detalje. Tako uočavamo tipičan beli remen pušaka, dugačke sablje o belom pojasu vojnika i upečatljiv detalj belih kaljača ili galoša (franc. galoches), tradicionalni dodatak preko vojne obuće francuskih pešadijskih trupa, za kojim Meksikanci na suvom podneblju ne osećaju potrebu. Jednostavnim umetničkim potezom, daleko je prevaziđena jednodimenzionalna hronika fotografije.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Umetnik je svedok, ali i nemilosrdni sudija. Pred nama su pravi krivci za tragediju Meksika. Narednik sa crvenom kapom, jedini vojnik čije se lice vidi (čime bitno ali sa razlogom odstupa od Gojine nemilosrdne vizije), fizionomijom zapravo neodoljivo podseća na samog Napoleona III. Slikanjem senke osobe koja stoji van scene, postavljene između narednika i njegovog streljačkog odreda, Mane zapravo pozicionira samog posmatrača čiju pažnju nedvosmisleno upućuje ka izdvojenom zapovedniku i onome što on radi. On se poput lešinara upravo sprema da nakon neuspešnog streljanja hladnokrvno dovrši započeti posao.

Slika 9: Napoleon III.

Ipak, za razliku od španskog majstora gde su cevi na slici trenutno neme, ali je scena okupana u krvi, Maneova vizija je pošteđena krvavih detalja iako su puške već opalile. Štaviše, scenom suvereno dominiraju umirujući sivi i plavi tonovi. Likovi deluju odsutno, zaokupljeni detaljima i trenutkom, a ne večnošću i suštinom. Primećujemo potpun nedostatak jakih emoSlika 10: Eduar Mane ~ pripremna skica. tivnih reakcija. Sam streljački vod deluje prilično nanšarlantno raspoređen. Romantičarski zanosi nepovratno su prohujali. Za koji trenutak, sve će se završiti; preživeli akteri vratiće se svojim svakodnevnim ulogama. Mane nas na svoj jednostavan i precizan način podseća da i nasilje vremenom neminovno prerasta u naviku. To je suštinska poruka slike.

Po sačuvanim svedočenjima, Mane je nameravao da Streljanje cara Maksimilijana prikaže na pariskom Salonu naredne 1868. godine. No, reakcije su već bile burne i pre javnog prikazivanja. Zamena uloga na slici nije prošla neopaženo. Jedna stvar je vređati javni ukus, a sasvim druga vređati imperatora. Prokletstvo remek-dela koje nije po ukusu vladara, prenosi se kroz vreme i u osvit modernog doba, te je i ova predstava streljanja "bunkerisana", više od jedne pune decenije. Doživeće javnu premijeru, posredovanjem i zalaganjem slikarevih prijatelja, ali u Njujorku i Bostonu i tek tokom 1879-1880.

Slika 11: Eduar Mane.

Jovan Pavlović Jona

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

NA KRAJU SVETA Baka Milana je došla kod nas sa svojim čudnovatim štapom na koji se nikad nije oslanjala već joj je više koristio kao neki rekvizit, modni detalj ili možda sprava kojom se kuca u vratima umesto da se pritisne zvonce. Došla je kod nas na četiri dana dok joj se sin i snaja ne vrate s putovanja da ne bi ostala sama u četiri zida. Ja i moj suprug rado smo je prihvatili, spremni da je kao gosta ispoštujemo i ispunimo joj sve želje. Tih dana radila sam od kuće da je ne bi ostavljala samu u stanu i da joj ne bi bilo smrtno dosadno, kako je umela sama da se žali. Sreća pa smo u stanu imali višak spavaće sobe tako da smo joj pružali sav moguć komfort. Ali ako vam kažem da je karakter bake Milane bio blag i pristupačan, sigurno bih vas slagala. Nije samo to što je odbijala ujutru mleko želeći se na industrijsku proizvodnju punu otrova već je tražila da joj donesem sveže kozje mleko i domaća jaja što je bilo zaista nemoguće. Gde bih to našla ujutru u 6 sati u velegradu. I tako pošto je gunđajući pojela dva jučerašnja đevreka i popila dve šoljica čaja od šipaka mogla sam da udahnem i prihvatim se posla. Prenela sam lap -top u svoju spavaću sobu, da bih mogla na miru da radim ali glas s TV, iz dnevne sobe nije bilo moguće ignorisati i skoncetrisati se na posao. Otvorila sam vrata i videla je kako sedi s položenim štapom pored sebe podignutim nogama na stočiću i gleda neku putopisnu emisiju na francuskom jeziku. Glas spikera se mogao čuti i kroz zatvoreni prozor sve do Pariza. - Bako, molim te utišaj malo TV, moram da radim. - Pa radi, ko ti brani. Eto puna kujna sa sudovima, peri, briši, spremaj ručak, radi nešto što je ženska rabota, ja sam se naradila kad sam morala, sada mogu da gledam TV koliko hoću. - Ali zašto toliko glasno? Zar ti razumeš francuski? pitala sam je malo iznervirano. - Ustala je i udarila štapom tri puta u pod da sam pomislila kako mora da su komšijama ispod nas ispale lampe iz lustera. - I ti misliš stara, gluva je, svi vi mislite a ne znate da ja mogu i zvezde da čujem dok se Mesecu približuju. Odjednom je sela, odložila štap, pokrila lice rukama i zajecala, kao da plače i kao da će umreti. Uzela sam daljinski sa stola i isključila TV. Prišla sam joj i htela da sednem pored nje, zagrlim je i utešim kad opet podiže onaj štap i reče mi strogo da sednem tamo preko puta, da je ne zarazim nekim virusom pošto se svuda muvam. Poslušno sam sela. -A šta ti je sad, zašto se duriš ? Hajde reci mi, rekla sam blago, skoro majčinski. - Eto, htela bih negde da idem, da putujem. - Gde? Gde bako tako u tvojim godinama? ( imala ih je 86) - Bilo gde, tamo na kraju sveta. - Na kraju sveta ? E tamo i ja nikada nisam bila, ako uspeš da pronađeš dve karte, rado ću ti se pridružiti. - Ti misliš senilna baba, ne zna šta zbori. Ali znam. Eto život prođe a ja još se ne naživih. Mnogo je mesta gde nisam bila, mnogo je toga što nisam videla ni probala. - Ali draga moja, pokušala sam je utešiti

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

- Svuda je sve isto. Isto kao ovde, isti gradovi, planine reke. - Nije, ljudi nisu isti. Zbunila me je, nisam razmišljala tako o ljudima. - Ma i ljudi su isti, dobri i loši, osećaji i džangrizavi, stavila sam akcenat na ovo poslednje - Nikada nisam naučila da vozim auto kao ti, reče Niti sam nosila te haljine koje otkrivaju kolena. Nisam naučila na tim kompjuterima, ni na telefonima. Nemam taj FB i nisam se spustala padobranom. - A sad ako odeš na kraj sveta naučićeš ! - bila sam pomalo pakosna. - Možda neću ali ću da napunim oči lepotom, utešiću srce. - Čuj, rekla sam: - Hajde spremi se, vodim te! „Vraga i posao“, pomislila sam, „noćas ću završiti“. Skočila je lako ko devojčica od petnaest godina i za čas se spremila. Izašla je ispred mene i štapom pritisnula dugme lifta. Kada smo posle kratke vožnje izašle iz auta i spustile se pored reke hodajući polako i sama sam osetila neko unutrašnje olakšanje. - Pogledaj bako tamo, tamo do kraja horizonta. Šta vidiš? - Kao da je kraj, rekla je, kao da tamo nema ništa. I nemoj da me zoveš bako, nisam ti baka, ja sam Milana. - E tu sam te čekala, vidiš kolko je ovaj svet veliki, kolko je svemir ogroman, kraj je tamo gde nam pogled dopire a naše samo ono što nam u očima stane. Mi smo vlasnici naših horizonta i u nama postoje svi krajevi i svi počeci sveta. Razumeš li me ? - A ti misliš da sam ja malo dete, pa možeš da me prevariš. Nasmejale smo se obadve i posle šetnje kada smo se vratile kući zadržale taj isti osmeh. Stala je pred slike mene i mog muža koja je visela na zidu u dnevnoj sobi i štapom pokazala na njega. - Voliš li ga? - Volim, rekla sam. - A on ? Jel` ti rekao da te voli više od života? - Ne znam, mislim da nije. - Dobar je on, barem te nije slagao. - Pusti mi TV sad, više mi se nigde ne ide. - Ej, a zašto? - Nemam odgovarajuće društvo, namignula mi je a onda zavitlala štapom: - Nećeš valjda da nam za ručak kuvaš iz konzerve, hoću supu od domaće kokoške i sarmu. Shvatila sam, kupus treba da donesem direktno iz Pomoravlja a za pirinič, hmm, za pirinač bih mogla da je pošaljem i u Kinu .

Mariana Qunbar Selma

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Stopajući Dalmacijom ili priča o granicama, moru i smislu života

Granica između Hrvatske i BiH kod Neuma se nalazi u dnu jednog brda, na dvadesetak metara od mora. Brdo ko brdo, ničim podijeljeno, o moru da se i ne priča. Da čovjek ne zna da je taj plavi punkt granica, ništa ne bi bilo neobično, ali kad zna šta je, nevjerovatno je koliko grebe oči i smeta razumu. Da ima nekakav potočić, nekakva prirodna prepreka, pa i nekako, ali ničega nema, granica se nalazi na po brda. Tu počinje dvadesetak kilometara BiH mora, gdje se uopšte ne vidi otvoreno more, od poluostrva Klek. Suština tih dvadesetak kilometara najbolje je stala u onaj vic što ga pričaju Srbijanci (ili su ga bar pričali dok su imali more) : Kako se Bosanci kupaju u moru? – Jedan po jedan. Dakle, šta se dobilo sa tom granicom. “Bosanci“, tj. Hrvati iz Neuma imaju 24 kilometra mora koje ustvari izgleda kao jezero, a Hrvati iz Dubrovnika su praktično odsječeni od ostatka države. Da bi se prešlo tih 24 kilometra čovjek mora prijeći dva granična prelaza u razmaku od 15 minuta. Taj plavi punkt izgleda kao bubuljica na licu djevojke koja sasvim pristojno izgleda, ali čovjek prosto ne može da skine pogled sa te proklete bubuljice. Brdo ko brdo, tipično dalmatinsko, kamenito, a opet obraslo šunom, uopšte se ne obazire na tu čibu u svom dnu. Ono će biti tu još dugo nakon što nestanu svi oni koji ga naseljavaju. Ali, onima što rade u tom punktu, on je centar svijeta. Granice, granice, granice… Granice bi mogle biti naša “najbolja“ izvozna roba. Ako nekom Portugalcu iz Lisabona, najzapadnije tačke Evrope, dođe da ode u Moskvu, on će morati da prijeđe samo jedan granični prelaz, onaj ruski, prolazeći pri tome kroz osam zemalja. Ako jednom Makedoncu padne na um da ode u Ljubljanu, broj granica varira od tri do pet. A šta ja radim u svemu tome i kuda uopšte vodi ova priča? Pokušavam da ubijedim sebe da se još može sastaviti kompletna slika od komada razlomljenog svijeta, ako nikako drugačije, a onda bar u mojoj glavi. Pokušavam da se odbranim od nekakve patetične jugonostalgije, jer za nju nemam ni osnova, osim u pričama drugih, ali opet, ne mogu, a da ne zamišljam kako je to putovati svojom zemljom od sjevera ka jugu satima i satima, a da ne zapneš za nekakvu granicu. Nakon pola sata prženja na dalmatinskom suncu staje mi auto italijanskih tablica. Radujem se, dugo ni sa kim nisam pričao na italijanskom, taman malo da obnovim. Sjedam, vežem se, gledam saputnika, nekako mi je čudan njegov akcenat. A nije Bog zna kako ni pričljiv. – Odakle si? – Venecija. – Gdje ideš? – Drač. Fino, mislim ja, čovjek sigurno ima firmu neku u Albaniji. A onda shvatam da su albanski narodnjaci prilično glasno odvrnuti, a i njegov akcenat mi postaje jasniji. I tu već uvriježene predrasude počinju da rade svoje. Paranoja me hvata, zašto mi je baš Albanac stao kilometar prije granice, sigurno ima neke robe u gepeku, što mi je ovo trebalo, što nisam ko čovjek fino uzeo bus, tako mi i treba kad sam glup. Naravno da je predrasuda da su svi Albanci dileri heroina realna koliko i ta da su svi Bosanci glupi ili Crnogorci lijeni, ali predrasude nekad prorade na čudan način, kilometar prije mjestimično namrgođenih hrvatskih graničara sa saputnikom koji je nekako čudno ćutljiv. Naravno, sve je prošlo bez ikakvih problema, čovjek je pokazao italijansku ličnu kartu, a graničari samo mahnuli rukom, a ja sam sam sebi ispao smiješan, plašljiv i još ponešto. Čovjek je keramičar, radi svoj posao pošteno, izdržava porodicu, a ja tu nešto izmišljam. Opet pokušavam da razbijem tišinu. – A koliko Albanija tačno ima stanovnika? – Sa Kosovom ili bez Kosova?

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

– Pa… Bez Kosova, ako je moguće. – Bez Kosova, četiri miliona. Sa Kosovom pet i po. Ali, naše je i pola Makedonije. – Nema šta. Vadim pokvareni muški adut iz rukava, neku italijansku poluperverznu pjesmu-igru riječima, sve ne bi li izmamio kakav god komentar, ipak su moje komunikacijske vještine na ulogu, ali čovjek je neuništiv, dosegao je nirvanu i ništa ga iz nje ne može izbaciti. Odustajem, a i Ston je blizu. Zahvaljujem se čovjeku, iskreno, od njih hiljadu koji su prošli pored mene on je stao, ne znajući koga prima. On je imao povjerenja u mene, ja sam ga možda trebao imati malo više. Idem ka Stonu. Ston se nalazi na početku poluostrva Pelješca. To je jedan od onih tipičnih dalmatinskih gradića sa kamenim kućama, uskim uličicama obraslim puzavicom, ukrašenim olijanderima i sličnim biljkama. Jedan od onih gradića gdje i Bog ide da se odmori i na miru pročita novine i popije kafu. Tu i tamo prođe neki žuti Švabo, bijeli Englez ili nešto malo tamniji Italijan… Ali osim toga grad je pospan i učmao i nema problema s tim. Hodajući tim uličicama osjećaš se kao uljez, kao da si stupio u nečije dvorište. Bakice sjede u prolazima između kuća, pletu, kače veš na štrik razapet preko ulice… Ukratko, gradić u kojem

ljudi još žive, a ne da na svakoj zgradi piše appartments, rooms ili zimmer. Tu i tamo neki restorančić. Idila. Ston je stari grad, nekad su tu bili Rimljani, kasnije je neki period bio pod vlašću Nemanjića. A onda ga je Dubrovačka republika otkupila od cara Dušana. U to vrijeme izgrađene su zidine koje neodoljivo podsjećaju na Kineski zid, samo malo manji. Penju se uz strmo brdo i završavaju sa druge strane gdje pogled ne dopire. Pentrajući se nekom zapuštenom stazom uz brdo stajem da osmotrom okolinu i primjećujem na metar od mene dobermana koji me posmatra iz kaveza svojim ogromnim crvenim očima. S obzirom da kavez ne uliva bog zna kakvo povjerenje, avanturistički duh polako curi iz mene.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Već vidim naslov “Doberman pojeo srpskog turistu!“ Ne, ne želim da se pretvorim u naslov! ‘Ajmo nazad. Ston je malen, možeš ga obići za pola sata i nema toliko toga da se vidi, a dan je pred tobom. Do Dubrovnika ima oko 60 kilometara i moja inteligencija briljira sa idejom da stanem na put dok je sunce u zenitu, a hlada nigdje na vidiku. Srećom, zvijezde su mi bile naklonjene (osim one jedne što me je pržila u mozak) i nakon par minuta staje mi kombi sa dubrovačkim registracijama. Ante razvozi robu po prodavnicama od Dubrovnika do Metkovića, a to je standardno zanimljivo uz sve one silne turiste koji žure da umoče svoje zapadnoevropsko dupe u vodu. Kao da se ostvaruju oni stihovi Hladnog Piva: Kad jednoga dana turizam procvjeta, i navale Švabe u rekordnom broju cijela će zemlja samo od ljeta živjeti kao bubreg u loju. Kroz razgovor otkrivamo da smo obojica vrhunski stručnjaci za sva komplikovana pitanja unutrašnje i spoljne politike, odnosa mikro i geoekonomije kao i svih drugih borilačkih vještina. Bistrimo standardno visokoparne teme od problema korupcije u zemljama u tranziciji do budućnosti balkanskih naroda u EU i za sve nalazimo rješenje u nekoj mješavini apsolutne demokratije i totalitarnog režima u stilu “ma sve bi ja to žik!“. I za nešto manje od sat vremena stižemo u Dubrovnik. Inače, Hrvati vole da se hvale sa svojih “tisuću otoka“, ali mala nuspojava tolikih “otoka“ je da se rijetko gdje vidi otvoreno more. Ali, dolje prema Dubrovniku, već oko Slanog i Trstenog, ostrva se prorijeđuju i pogled nesmetano leti do samog horizonta. Pred tobom se otvara prizor takav da imaš osjećaj da će ti trnci krenuti uz kičmu od tolike ljepote i nesvjesno počinješ da širiš grudi, kao da bi sve to upio i zauvijek nosio u nekom skrivenom kutku. Dolazi mi u sjećanje pjesma jednog renesansnog dubrovačkog pjesnika, Šiška Menčetića i tek mi je sad jasno na šta je mislio: Višnji Bog na nebi, vladalac od zvizda što stvori sam sebi kad ovo nam izda?’

Inače, kad smo već kod stihova i pučine, savršeno pristaju ovdje prvi stihovi najstarije dubrovačke renesansne pjesme. Zapisao ih je 1421. Dubrovčanin Džono Kaličević, službenik carinarnice, na jednoj praznoj strani Carinskog statuta. Ali, ne zna se da li je on i autor tih stihova. Sada sam ostavljen stid morske pučine valovi moćno bjen, dažd dojde s visine; kad dojdoh na kopno, mnih da sam… Nikad se neće znati šta je to mislio spašeni nesrećnik,i ovi stihovi će zauvijek biti obavijeni finim velom zagolicane mašte. A sve zato što ga je možda neko prekinuo u trenutku dokolice i donio mu neke spise iz Napuljske kraljevine, Sicilije ili dalekog Istoka da ih ovjeri. U jednom trenutku šetajući starim Dubrovnikom i razmišljajući kuda dalje zaustavljam se, naslanjam na zid i posmatram ljude kako prolaze. Ulica je odjednom dobila drugi izgled. Ljudi su nekuda žurili, a ja sam stajao tu kao da je moje sve vrijeme ovog svijeta. Na zidu preko puta mene, iznad vrata, uklesana Pjeta (ital Pietà.sažaljenje, saučešće, milost), motiv Bogorodice kako drži Hrista skinutog sa krsta. Jedna od rijetkih koja je preživila veliki zemljotres iz 1667. Niko to nije isklesao bolje od Mikelanđela i opjevao ljepše od Ivana V. Lalića: I svet se obnavlja u mojoj kretnji I ljubavi tvog čina, izvan mene; I zato ostaje u ravnoteži.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Položila sam obe uske šake Pod tvoja pleća, pridigla polako; I zauvek smo skamenjeni tako. Hiljadu misli kroz glavu prolazi. Hiljadu asocijacija. Hiljadu ljudi ispred mojih očiju.

A onda, nakon što sam pola sata pridržavao leđima zid na Stradunu da ne padne počeo sam besciljno da lutam uličicama i nekako dospio u ovaj kafić na stijenama, dvadeset metara iznad mora. Sjedimo ja i more. Oko mene neki Britanci nešto gnjave, muž i žena Korejanci, gotovo niko domaći. Obično, kad idem sam na kafu (“u najboljem društvu“) ponesem jedno kilogram novina. Sad sjedim i kao opčinjen gledam na pučinu. Ništa mi ne treba, sve imam. Osmijeh mi se razvukao od uva do uva. Naizgled bez razloga, a ustvari imam sve razloge ovog svijeta da se smijem ko blesav. Na radiju neka Španjolka pjeva tužnu pjesmu o vječnoj ljubavnoj rani ili o čemu se već pjevaju pjesme. Zašto niko ne napiše pjesmu o tipu koji je srećan dok gleda more? Niko je vjerovatno ne bi ni slušao, ljudi vole patnju na sto načina. Zbog jednog ovakvog pogleda vrijedi putovati, vrijedi skupljati pare, čekati u kilometarskim kolonama, prelaziti stotine kilometara… Zato što ovakav pogled jednostavno ulijeva neki nevjerovatan osjećaj, kad znaš da za sreću treba samo malo ljepote. To je ono pravo, to je tačan odgovor na pogrešno postavljeno pitanje ima li života poslije smrti. Pravo pitanje je ima li života prije smrti. Ima, samo ako hoćeš dovoljno iskreno da ga tražiš. Ako si načisto sa sobom, a to uopšte nije mala stvar. Život je čudo i jedino ako ga čovjek tako doživljava može shvatiti njegovu pravu vrijednost. Nervira me što moram sve ovo da zapisujem (a pišem po maramici jer nemam papira) kao da se bojim da će mi ovaj pogled pobjeći, da će se nešto promijeniti u krajoliku, da će izgubiti onaj svoj čarobni sastojak, onu prečicu do sreće. Nervira me što ovaj osjećaj sreće ne mogu da prenesem nekome, već će svi kad pročitaju reći da sam patetičan i da ponavljam klišeje. Nervira me i što ovaj prizor ne mogu da urežem u mozak kao fotografiju i znam da će mi ga kako vrijeme prolazi uvijek kvariti magle zaborava i trošnost ljudskog pamćenja. Nervira me i što ne mogu da vidim more dok pišem ove redove. I što ne mogu biti ovdje do zalaska sunca, i to me nervira. A opet sam srećan. Sreća, da bi bila sreća, mora da ima malo prolaznosti u sebi, inače bi smo se previše navikli na nju. Takvo smo mi ljudi. Moram zato ovdje da prekinem, izvinite za to. Ali, jednostavno moram da gledam more.

Boris Maksimović

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Suncokreti Opet me je vetar zagrlio. Ovog puta mi se obraća poznatim glasom. Nosi me pored njiva rascvetalih suncokreta. „Maco, da li si pročitala lepšu ljubavnu pesmu od ove moje?“ „Za tobom se suncokreti okreću, je jedna od najlepših ljubavnih pesama koju znam. Zbog nje sam još više zavolela suncokrete.“ Putujemo sami u Karađorđevo. Selo sa dušom deteta. Sa čežnjom upijam svaku sliku. Rastačem radost u najsitnije delove i rasipam je po putu. Dišem duboko i nisam sigurna da li je java ili mašta koja mi lista po herbarijumu uspomena. Pažljivo osluškujem nežni glas koji mi recituje neverovatno lepe i poznate stihove. Vetar između ostalog volim i zbog njegove ponekad detinjaste naravi. Ali ovog puta imam želju da se više ne igra sa mnom, i da mi svaki čas ne odnosi i donosi stihove. Koliko god da se trudim ne uspeva mi da ga uhvatim i bar na kratko, makar u rukama ga zadržim. Srećna sam što imam fotografsko pamćenje pa sve slike neokrnjene sačuvam. Ne blede vremenom. Pripitomila sam ih. Stalno su uz mene. Po ko zna koji put uviđam zašto su suncokreti simboli sunca, svetlosti, vedrine, energije, života, vitalnosti i dugovečnosti. „Tata, ti si moj suncokret.“ Kao i uvek, vetar se stvorio usled temperaturne promene. Radost zbog dobijenog poklona je ugrejala sobu. Dobila sam cvet suncokreta u novembru, od meni izuzetno dragih ljudi. Mašta je proradila. Živa sam. Opet su mi vlažni obrazi. Za par dana, biće dve godine, kako se moj suncokret više ni za kim ne okreće.

Marijana. Lj. Jovanović

Izbor Ti si izabrala. Otac je rekao da nazad nema. U tuđoj, a tvojoj kući problemi i muka. Postalo nepodnošljivo. Pričaš unuku: „Nisam mogla više d` izdržim. Moram d` idem negde. Rekli pop i popadija da mogu kod njih. Dal` d` uzmem ono muško ili žensko. Poneću ono žensko. Muško da nasledi. Stiže me Deso, reko mi da se vratim, da će biti bolje. Napraviće vajat. Neće dati na mene. Ostala sam.“ Dugo si živela. Znam koliko si volela i mog oca i moju tetku. Kako si imala snage da ne pomeneš imena, ili sin, ćerka? Branko M. Jovanović

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Naopaki grad GrebaZ Grad GrebaZ izgradile su ruke Svojim ljudima. Polja izorala traktore Sjemenu. Ulice popločile kamenje Prolaznicima.

S nebrojeno budalastih želja. Pa zapuca..u druge

Jedan kamen na meni sjedi i suza mi briše ruku.

Pecivo na SlamiTovcu prodaje prodavača Za osmijeh jedan na glavnome trgu ČićaJela dijeli pregršt toplih ogrtača.

Suza radosnica.

I misao krene..tračnice su vlakom U grad GrebaZ dovezle baš mene. Prvo što mi prozor vidje okom Prizor je prosjaka. Hrana ga lovi skokom Oko starog sata.

U času dotaknutog metka, Ozarenih lica svi se grle, svi se ljube.

Zdenac života golubove poji Krilima mokrim maze crnog mačka Oživio ToMaš na MayeruStrossu Oko vrata ispleo mu vrabac Vijenac od maslačka.

U tišini sjetno gledam U tom gradu nitko nije Siromašan, tužan, bijedan. Noć se polako diže, Dok kamen sjedi na meni U naopakom sretnom gradu Sve je.. Svi su... Veličanstveno nijemi. Tračnice zaškripe, Noćna magla nosi vlak Da me vozi natrag U moj dragi ZaGreb grad. No ipak.. Jedna misao me prene... Kad bi ZaGreb bio GrebaZ.. Zauvijek bi imo mene. I tračnica polako krene…

U vodi curi fontana Pokraj PlaEsnade Raspršene kapi, čudne Zle misli pretvaraju u mudre. U naopakom gradu dani broje ljude. Naopako stoje kuće, Nježno krevet u čovjeka legne Nježno ga pidžama obuće. Na NjeZvricu, na klupi Poljubac je mladića utisnuo u usne Da djevojku u bijelom U ljubavi uskrsne. Kapelica jedna mala krene prema njima I svakoj se vjeri klanja Jer svi su u njoj - istina. Najdužom ulicom naopakog grada Oružje išetalo iz muzeja. Napunjeno veselim ljudima ZVEZDANI KOLODVOR

I sve stare i sve nove Znamenitosti ovog grada Gledaju me znatiželjno Čas su sprijeda, Čas su straga.

Mirna Strugar

Pa me grle... Novi GrebaZ preko VeSa, Stari GrebaZ, TolKap, ČriG Vode me u povijest smjelo, Ushićenje žari moje tijelo. U tren gužva tu se stvori Hrpa ljudi, ko da nešto zbori Mrmljanje se čuje, usta se ne miču GrebaZ slikom slika Jednu, drugu, treću priču. Htjedoh i ja nešto reći Al ne mogu Usta šute Jer grad GrebaZ ne poznaje riječi.

ONLINE ART MAGAZIN

Fotografija: Kristina Slunjski

NA PRAGU SREĆE Još uvijek pamtim njezin pogled prepun dvojbi i razočaranja dok je hodala po žici između sreće i tuge. Na ranjenim vršcima prstiju balansirala je nesigurno ne znajući na koju će stranu posrnuti. Ruke je raskrilila poput balerine zaslijepljena sjajem obećanja. Podnosila je bol u tišini ne bi li utišala sumnje. Propitkivanja su razarala nutrinu utegnutu u svjetlucavi korzet. Svaka nit haljine urezivala se u kožu poput krakova meduze ispuštajući otrov koji je kolao sve do srca. Željela je pobjeći od njega, od sebe, od svih… I sačuvati nade kao što školjka čuva biser. No slomljena poput nasukane barke ostala je nemoćno prepuštena krojačima sudbine.

O PJESMAMA Svaka je pjesma omanja emotivna premetaljka. Svatko od nje sastavlja neponovljivu sliku značenja. U trenutku kad stanu satovi ona nas daruje prizivom sjećanja. Pri svakom čitanju konci njezine čipke raspršuju se u drugom smjeru. Poigrava se s nama kao mačka s mišem. I presijeca nam misli kad se najmanje nadamo.

MUDROLIJE U glavi crtamo mape s putovima koji imaju više izlaza. Nastojimo predvidjeti moguće ishode. To nam pruža lažnu sigurnost jer bezbrojnost situacija onemogućava manipulaciju. Dok planiramo život nam se smije. I nezgodno nam podmetne nogu.

Kristina Slunjski

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

О ПЕСНИКУ

Анђелко Заблаћански

НЕШТО ЛИЧНО

Поезија шта то беше шкработине по папиру или душе тешко бреме или омча око врата само слутња или ћутња

Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост. Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019), Ноћи вучјег зова (2020), збирку афоризама Палацање (2006), збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019), књигу прозе, афоризама и сатиричне поезије Иза линије (2020). Песме су му преведене на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски и бугарски. Афоризми су му преведени на македонски и објањени у Бисери балканског афоризма (2010). Главни је уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.

МИМИКРИЈА Не, драга – нисам ја тај до врха степеник На који ступаш у хаљи свилених страсти Знаш и ти – ја сам животом рођен песник Отуђен од сваке – чак и песничке власти Нисам ни грана на коју качиш осмехе Бестидно лажне с очима на врху брега Нисам анђео, јер волим и ја неке грехе Кад страдаш у одрицању од свих и свега

Поезијо што те теше да још мир си у немиру изван страха или треме на крову од блата стојиш дуго моја туго

Знај, нико није власник песничких тапија А ја ни у власти било чијих привиђења Нити ме задивљује с врха мимикрија Већ живот без лажи – пут невеликих хтења

Поезијо они греше или сâм сам у свемиру кога не дотакну време већ нит од злата твоје суштине не новине

15. новембар 2019.

ZVEZDANI KOLODVOR

Не молим се у цркви с троном место олтара Нити слушам грактање птица крешталица Лепет њихових крила чула ми умара Не, нисам степеник прљавих степеница

ONLINE ART MAGAZIN

БЕЗ СВРАТИШТА У мраку, слепилу душе Дуго су те тровале мисли Спутане неукошћу изрецивог Кад у реч стане више од свемира Само из једног грча гуше Из једног трептаја и немира И свега у теби сивог Ниси знао која је реч тежа У којој звони дубина У којој зјапи празнина И зашто увек заболи исто Кад ћутиш у недоба свако Кад зла врежа рашири се лако И увек нечисто Небески свод загрлиш ћутањем Не видиш, не чујеш ништа Од сопствене сенке што седи у теби И речи посутих ињем А свуд око тебе ломаче, згаришта Мисли без свратишта Скучене у себи 4. октобар 2019.

ЈЕСЕН У ЧОВЕКУ Суштину дана сутон гаси И облак црн, бременит. Над крововима ноћи власи, Позне јесени пртена нит. Сред голе крошње сове хук. Псећи лавеж звонак кô страх. Одједном равницом просут мук, У души човека тежак уздах.

Јесен притисла успомене С грактањем врана у свитања, Док гасну негде нечије зене, А с њима неречена питања. 2. децембар 2019.

ОЧЕ НАШ Велики Оче, гледај! Твоје пастире ђаволи распињу, стаду Ти појила мукло краду и Веру терају с огњишта, и све би оазе душа наших да претворе у пустињу, сваки праг Наде у спасење устроје у адска пландишта. Велики Оче, зар ћеш да прећутиш разлике Вере и безверја?! У врту Твом божур не цвета, босиок вене у сенци корова, усред Твоје шуме, уз стабло живота, много је прљавог иверја, свака зора сутону сличи, а дан пун страха, рана и болова. Отче наш, иже јеси на небесјех, да свјатитсја имја Твоје; прогледај, погледај! На земљи Ти черече царство нечисте силе и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго. Не дај да Твом стаду се све лукаве ђавоље гадости омиле. 2. јануар – 1. јун 2020.

У кућерку човек и паук: Један је другом најбољи друг, Јер нико не чу с уздахом јаук, Завет прошлости, најцрњи дуг.

Анђелко Заблаћански

Маглом скрита самоћа тешка. Заборављени очеви, мајке, Свака друкчије иста грешка, Ухваћене душе животом хајке. ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Zorica Baburski JABLAN za S.O.

MODRA REKA

TIŠINA

Kada sunce mine u smiraju dana besana noć prostranstvom stražari niz grane Jablana dolazi jesen a bledi mesec mu na usni krvari

Kad padne suton iznad mog sokaka zasvetli crveni mesec iz daleka u srcu biju uspomene tavne ko modra podivljala reka

Tišina me budi već noćima dok posmatram nebo tavno mrzeći život pred kojim sam pao na kolena jadno i ogavno.

Zvone zona u beskrajnoj tmini to ludi vetrovi kroz telo mu reže i trpi bol od pozne jeseni dok srebrna magla grudi steže Zapevaju grane pod zvedanim trnjem i beskrajem gde se tresla gora sve što je milovao i sve što voleo je sa crnom stražom ispratiće zora

Sa uzdahom teškim u hladnom talasu luta duša i kruži nad vodom puna bolne neutešne sete spas traži pod krvavim svodom

Plakao sam ne beše mi lako iz bisernog oka moje zvezde beže bez vida u sutra, bez nade prepustih se omči što grlo mi steže

Stajao sam sred zloslutne tmine sva je snaga u meni uvela sam bez želje pod oblakom ljutim svud me prati sudba nevesela

I u mutnoj vodi leži sasvim mirno hlada i promrzla uzdahnuvši jako od krvavog sjaja što se na nju nadProlomi se krik zao, čudni zov vi kida se nebo, svod na glavu pade putuje reka i nosi dušu polako. magla snova oko glave kruži kao čigra vrti teške njene jade.

Fotografija: Kristina Slunjski ZVEZDANI KOLODVOR

BEZ KARTE, U JEDNOM SMJERU

(Poruka u boci) Biti samosvojan u svom hermetičnom mikrokozmosu nag u svojoj emociji poput asketa kojeg žulja introspekcija dok kopa zemlju do središta svog bića to je već stvar odabira onog koji pozna buku tržnice i prašinu usamljenog puta. Biti osoban i intiman u svijetu koji trga granice između kože i krvi čin je ekscentričnosti pobuna protiv silovanja bodljikava žica koja razdvaja tvoj i moj zvjezdani prostor. Misli poput valova zapljuskuju grlo teška kiša oprat će skorene psovke loše zarasle posjekotine na srcu crni talog na dnu dana. Misli fluidne i eterične poput notnih zapisa punih topline sunca s kojima rađaju se ptice, tako treba disati. Biti pustolovan bez rezervacije leta bez kupljene karte samo stojeći na mjestu u pijesku kao uporištu postojanja koje uporno se prosipa i rasipa, Držeći bocu u ruci s porukom kao vremenskim putnikom otisnutom niz rijeku da plovi do neke druge obale na kojoj stoji nepoznat netko čekajući odgovor na svoje pitanje, tako treba živjeti.

Sandra Bogdan

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Крв и песак Ужарено небо ходи тромо, улицом Змија разлеже се трубе крик, одјекује глас Меркура трговима и брдима: „Цар свој народ на свечаност зове, тамо где човек и звер, човек и човек, светлост и тама, битку воде.“ Још једну ноћ у пићу, храни, царству блуда проведи, јер можда, већ сутра, брже ће казаљка тећи. „Ти са мачем, ти голоруки и ви у пурпурно одевени, бићете цару крвава забава оку.“ Са вама пије, са вама пева та стара вучица црним велом украшена... Са првим зракама јутра, народном хуком на врели песак ходите дично, поздрављате речима које пеку грло: „Аve Caesar, morituri te salutant!“ Блудница стара седи уз цара, подсмешљиво смеје се са стране... „Et in ipsum incipiunt!“ Борба звери и човека, човека и човека, у људима неку јарост буди, све кличе, виче, буса се у груди, зажарене пламте Цезарове очи. Један виче: „Mitte! Други виче: „Ligula! Трећи виче: „Habet hoc habet! Ратника је зној пробила, крв његову Песак испио, Дах вучице провејава Плутон га у таму води. О, Риме дични, колевко Нерона, Помпеје, Ромула и Рема, поздрављам вековима старе твоје рушевине, посматрам место на ком су многе пале главе на ком нема више буке, јарости, хвале, на коме време сатрло је све и Цезара коме су кликтали „Аve Caesar!“ Цезара коме је блудница стара Отровни пољубац утиснула Ноћас, као у времена давна, месечина Колосеум обасјава. ZVEZDANI KOLODVOR

Наши су се погледи у искону срели у пракозорје, хиљаде хиљада година пре мог и пре твог рођења, помислих ,,Ко си, мени сличан?“ Део сам тебе као што си и ти део мене Додиренеш ли ме уснама Ја нећу бити ја Ти нећеш бити ти.

Луна У затишју, пред смирај дана румени зраци над хриди горе нечујно, тихо, спушта се тама Пучина спава Лаганим касом Хелиос коњима хита бежи за брда, за мора. Из даљине некуд провирује лађа, таласи нежно тару се о бок све спокојем дише. Моја сенка не мирује са валима она игра грли је вече летње... Гледам у сену виловиту танане кораке плете, Ко то са мојом сени игра? Корак чујем један, други, и музику сфера. Иза леђа, покрај уха у коси се сплела рука... По небосклону неко засеја звезде, пастир утону у вечни сан Селена усне му љуби.

Андријана Спасић

ONLINE ART MAGAZIN

Dve priče Igora Petrića Zumiraj do kraja Misliš da si poseban. Drugačiji! Nepredvidljivo zabavan i pomalo dosadan. Onda si živ i… sve je u redu. Uvijek isti. Prepoznatljiv dio svemira. Da, dio svemira. Dio tog golemog prostranstva i zato se ne čudi kad te pitaju uobičajena pitanja o imenu, kako izgledaš ujutro i viđaš li u zadnje vrijeme oblake kroz zatvorene oči i tamne naočale. Kad te pitaju kako izgleda tvoj svijet i poznaješ li možda stanovnike svemira? Ne mršti se. Sve to znaš, samo sjeti se što učio si u osnovnoj, na ulici, što učili su te preci. Sjeti se ulice i grada u kojem si odrastao. Sjeti se njegova imena iako je samo dio statističke slagalice i malena, jedva uočljiva točka na geografskoj karti. Sjeti se države i zastave. Sjeti se kontinenta i oceana koji tvoj planet čine pogodnim za život kakav poznaješ. Sjeti se na trenutak i mene. Upsss! Ovo preskoči, samo šalim se! Mene se ne moraš dosjećati. Valjda imaš dovoljno prijatelja i rođaka. Dovoljno susjeda, kolega i poslovnih partnera. Kućnih ljubimaca i onih životinja koje ti smetaju, tako da ti ja, u cijeloj toj priči, baš i nisam potreban, osim ako… Osim ako nemaš prijatelja ni rođaka? Susjeda, kolega i poslovnih partnera? Kućnih ljubimaca, oblaka i kućnog pauka s dugim tankim nožicama. Znaš onog dosadnog koji radi sklekove i (ne)odaziva se na ime Albert, Ako nemaš baš nikoga osim sebe i malog, džepnog nožića s kojim si, na nagovor, prijateljski nastrojenog terapeuta, prije nekoliko godina napravio drvenu kutijicu i na dno zalijepio komadić razbijenog ogledala. Ogledalo si sam razbio, ali… nema veze. Godine ionako prolaze i prošle su, a ti ne vjeruješ u uroke. Bez obzira na sve, kutijicu, za svaki slučaj, uvijek nosiš i imaš kraj sebe. Razumljivo… Kad si sam. Nitko te, recimo, danima ne zove, ne treba. Noć je i izmaglica se lijeno vuče oko mjeseca. Tad uzimaš kutijicu. Nježno je otvaraš i na dnu, u malom ogledalu, odraz kojeg poznaješ. Tvoj odraz. Sasvim dovoljan i tako čist i poseban. Slika uobičajena uz koju nikad, baš nikad nećeš biti sam. Oprosti, malo sam se zanio. Znaš ljeto je i zima istovremeno, proljeće i jesen opet se miješaju i… Ma zaboravi i ne slušaj me. U zadnje vrijeme previše pričam i to je stvarno neobično. Pusti sve i vrati se izvorištu. Mislim izvornom pitanju o stanovnicima svemira i poznaješ li kojeg od njih. Želiš li ih upoznati ili se možda ipak bojiš nepoznatog. Razmisli ponovo i ne brini. Čak i ono nemoguće, ponekad moguće je. Nepoznato poznato postat će. Kvadrati krugovi, a krugovi nevidljivi zidovi za koje ne trebaju vukovi. Sruše se sami jer ne postoje i sada svinje opet bez veze lutaju. Vuk, svinje i nevidljivi zidovi??? Oprosti, ako te sve to zbunjuje. Nisu to baš prave svinje, a vuk kao vuk, s kozama, Crvenkapicom, zecom, ovcama, samo je stilski dodatak, negativni negativac bez kojeg basna o... možda „Tri praščića“ ne bi imala baš nekog smisla. Halo! Stani malo! Tu sam i dalje. Ma zaboravi sve te basne i priče. Vrati se korak, dva i sjeti planete s koje potječu tvoje prve sjene i… sve one ulice, gradovi, države, kontinenti i šarene zastave… Sve rijeke, mora i oceani. Sva jezera i potoci. Sve kiše i oblaci. Sve to lijepo smjesti u… što drugo nego u SVEMIR naravno i eto ti odgovora. Dio njega si i u njemu ćeš zauvijek biti. I kad te nije bilo i kad jesi i kad te opet kao neće biti - svemir si i takav ćeš ostati. Svemir su i svi tvoji najdraži, svi tvoji prijatelji, poznanici, susjedi i ostali rođaci. Kolege s posla i poslovni partneri. Kućni ljubimci, biljke i mirisi. Divlje i domaće životinje. Sve bube, bakterije, virusi. Kapljice kiše i vjetrovi. Sve knjige i pustinje, oblaci, planine i otoci. Sve vatre i prkosi. Svi ratovi i sve ljubavi. Svemir, to si jednostavno ti.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Noć je blizu Kažu kako je ponedjeljak neobičan dan. Većina ga ne voli. Neki zbog posla, a neki možda zato što sve ono od vikenda jednostavno eksplodira i izađe na svjetlo dana. Ako tome još dodamo i pun mjesec, tada imamo neobičnu i ludu kombinaciju, kojoj je teško odoljeti. Jednostavno ludilo. Upravo to se dogodilo u uredu jednog liječnika, koji si je znao dati oduška i raditi s pacijentima i više od propisanog. Nije to bilo ništa strašno. Samo ih je slušao i tu i tamo nešto konkretno rekao. Njima je to u tom trenutku odgovaralo. Svi su nekako usmjereni samo na sebe i za druge nemaju vremena. Za druge nemaju, a kad se radi o njima, kad se radi o nama, ograde padaju i rušimo ih bez previše pitanja. Tražimo nekoga tko će imati strpljenja i dovoljno vremena. Tko će znati slušati, bez obzira kako će to na njega utjecati. I on je postavio ograde. Nije se želio vezati i pretjerano petljati u odnose svojih pacijenata. Mislio je, samo će slušati i to neće nikome našteti. Ponekad je uspijevao držati distancu, ali ne uvijek. Znao se on i zaigrati, malo pretjerati, previše se uvući, prodrijeti dublje od planiranog, ali nije mario. Bio je bezobrazno mlad i znao se na vrijeme izvući, popraviti ogradu i krenuti ispočetka. Nije mu ništa smetalo. Sve priče mogao je čuti i nekoliko puta. Sve priče mogao je progutati odjednom, ali „sve“ ubrzo može postati previše. Svemu dođe kraj! Čudan je život ovdje dolje, na zemlji. Znao je to i tad, ali nije bio spreman na ono što će jednom doći i došlo je. Nenadano. Pokucalo na vrata ordinacije i klupko se počelo odmotavati, odmotalo se i previše. „Dobar dan.“ – pozdravi Albert i krene prema fotelji. „Da, da… Dan kao i svaki drugi.“ – odgovori bezvoljno doktor. „I da, zovite me Oliver, jednostavnije je i nekako…, ma znate već. „Ne!“ – zbunjeno odgovori Albert. „Kad bih znao, ne bih dolazio, Ne bih trošio svoje vrijeme.“ „Hmm. Moje možete koristiti.“ – kuda ide ovaj svijet. Pomisli Oliver i lupi rukom po radnom stolu. „Uvijek, ali baš uvijek kompliciraš i kad treba i kad ne treba. Ustvari nikad ne treba. Ali ne! Ne! Ti jednostavno ne znaš stati i misliš da si uvijek u pravu. Stvarno pretjeruješ i nisam siguran jesi li svjestan toga. Zašto to radiš sebi i drugima? Zašto?“ – ponavljao je Oliver, onako dosadno, dosadnjikavo, drugačije no inače. „Ali…?“ – začuđeno pita Albert. „Nešto sam krivo rekao, je li Vam dobro?…'“ „Nemoj ti meni ali. Znaš i sam kakav si i zašto uvijek mora biti po tvom. Je li tako? Reci, hajde reci, priznaj i bit će ti lakše. Gledaj me u oči kad ti govorim. Nisam još završio.“ „Ali…?“ „Nema tu ali. Što ALI? Danas čovjek mora znati iz prve što misli. Mora reći odmah što mu je na pameti, jer će inače zaboraviti čak i ono najosnovnije. Vidiš, ja na primjer, najbolji sam primjer odmjerenosti i koncentrirane koncentracije. Ništa mi ne promakne. Eto na primjer, primijetio sam da se danas nisi počešljao, umio, oprao zube.“ „Ali…?“ „Ne, ne… nisi! Vidiš taj čuperak koji strši bez veze nema nikakvog smisla. Nemoj mi samo reći kako si ga namjerno ostavio ili napravio. Ako želiš mogu ga popraviti, iako bi to prije dva sata bilo jednostavnije i drugačije. Vidiš, pored svega što sam prošao u životu, prošao sam i tečaj za frizera u omladinskoj organizaciji. To su bila vremena. To je bio život. Svi jednaki i ponosni na zemlju, radnike, seljake. Pjevali smo radeći i gradeći državu ispod izmišljene zastave. Sve je bilo super, a sad više nitko i ne pjeva. Nitko nikoga ništa ne pita. Osim čuperka smrdi ti i iz usta i krmeljave ti oči bulje bez veze.“ „Ali…?“ „Znam što želiš reći. Oprosti što prekidam, uvaženi gospodine. Hoćeš li se možda mijenjati. Ti bi bio doktor, a ja pacijent. Što si umišljaš, od tebe znam ipak više. To su bila moja vremena. Misliš da smo tada bili svi opijeni mladošću, alkoholnom i nekim čudnim drogama. Da smo svi snifali jebeno Tigar ljepilo, pušili domaću kamilicu i sušenu koprivu. E pa nismo. Bili smo čisti i jednostavni i nismo ogovarali jedni druge kao vi danas. Vi danas ništa ne znate i to vam je mana. Bez „guglanja“ i nadrkavanja po društvenim mrežama, ne znate se pravo ni popišati, ni posrati. To vam je sve tako bez veze. Trebali bi krenuti na poduku iz življenja života na naš način. Pravi način. Način koji otvara sva vrata i horizont je s njim veći.“ ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

„Ali…?“ „Što ALI? Što? Nemoj više ništa reći. Ionako pričaš previše. Pogledaj malo oko sebe. Svi nijemo, kao lutke iz izloga, zure u tebe i okreću buljavim očima. Okrećem i ja jer mi je dosta tog tvog preseravanja. Pogledaj! Pogledaj, samo što mi oči ne ispadnu iz svojih duplji koliko okrećem njima. Svi oko tebe kao psi dašću razočarano, okreću očima i mrmljaju riječi osude. Svi do jednog. Dosta je za danas i nemoj stalno ponavljati to ALI. Ali ovo! Ali ono! Daj se već jednom priberi. Odluči što i kako želiš. Što i kako misliš. Misliš li ti uopće?“ „Koji si ti idiot.“ – reče napokon Albert, razočarano i na trenutak, samo na tren sklopi oči. U lijevoj ruci držao je neobjavljeni rukopis, a u desnoj nalivpero. „Koji si ti moron i tupoglavac. Ti ništa ne kužiš. Tvoje je vrijeme prošlo i uskoro ćemo te sahraniti. Prije toga lijes ćemo politi benzinom i zapaliti. Neka gori. A ti ćeš u njemu bespomoćno cviljeti, jer lijes nećeš moći otvoriti.“ „Ha! Koješta! Kao prvo morate me uhvatiti. Kao drugo borit ću se do posljednje kapljice krvi i ne nagorene kože. Kao treće i posljednje, ne seri. Nisam glupav. Vidim da si sam. Sam! Sam si samcat i što onda još hoćeš. Kako me misliš uhvatiti, majmune!?“ „Nikako! Imaš pravo. Baš me briga. Idem ja sad van.“ – kaže Albert i polukružno se okrene. Nije zakoračio ni korak, dva kad se vrati u početnu poziciju. Umjesto nalivpera u desnoj je ruci sada držao pištolj kojim tresne Olivera po tintari, svom snagom. Onako filmski, muški. Skoro pa mu je rascopao lubanju. Ali nije! Pukla je samo koža, a koža na glavi kad se pokida, obilato krvari. U redu. Sad ga ovakvog krvavog napokon može strpati u sanduk. Zabiti čavle odozgo. Što i učini! Polako i smireno. Nikud mu se ne žuri. Nitko ga ne očekuje još satima. Naručen je u četiri, a sad je tek pola dva. Sanduk je dobar. Čvrst. Napravljen od stare hrastovine uglavnom bez čvorova. Sva sreća pa ima pištolj za zabijanje čavala inače bi se namučio s čekićem. Pištolj za lupanje po glavama i zabijanje čavala. Multipraktik. Savršenstvo kupljeno na rasprodaji trgovačkog centra u predgrađu. Nakon što je smjestio Olivera u sanduk i zakucao poklopac čavlima, otišao je do automobila po karnister s benzinom. Bio je pun, ali uskoro neće. Pomisli Albert i krene prema sanduku. Oliver je još uvijek bio u nesvijesti. Tako je i bolje. Bit će iznenađen kad ga vrućina probudi. Pljus, pljus, pljus… Pljuskao je Albert benzin po sanduku, skoro profesionalno. Filmski! Pljuskao i pjevušio samo njemu razumljivu melodiju. Skoro je svih pet litara ispljuskao. Za svaki slučaj, malo je i ostavio, ako upaljač od prve ne proradi. Benzin brzo hlapi i treba biti brz, brži, najbrži. Prvi pokušaj – ništa. Pokušaj drugi– opet ništa. „Jebeni upaljač“ – pomisli Albert i načas zastane. Pomisli na doktora. „Kako mu je? Što osjeća? Boji li se mraka i skučenog prostora. Tko ga jebe. Sam si je kriv.“ Treći pokušaj i plameni jezici zahvate sanduk i Albertov desni rukav, stare, izblijedjele, zgužvane crne košulje. Vatra se brzo proširila tkaninom. Miris spaljene tkanine i ljudske dlake, spaljenog drveta i plastike proširio se prostorom. Albert se poprilično zalio dok je onako sav uzbuđen pljuskao benzin po drvenom sanduku. Tišina. Svi zvukovi svedeni su na jedan. Osim Alberta, nitko ne cvili, ne zapomaže i ne zove upomoć. Nikog nema tko bi mogao čuti. Albert je zanijemio od šoka. Albert se sjeti djetinjstva i jednog malog zanemarenog djeteta, koji nervozno grize usne i prste krvave na rubu provalije. Tišina prestaje biti tišina. Zvuk stroja jednolično otkucava ritam umjetnog srca. Srce dobro nauljeno radi besprijekorno. Zovem li se David ili sam samo obična lutka mehanička. Ne miče se. Tik-tak, tik-tak, vrijeme curi. Dijete ponire ostavljajući krvave tragove na rubu. Tišina boli jače od najjačeg udarca. Srce i dalje ritmično pulsira: tik-tak, tik-tak… „Misliš li na mene nakon svega.“ – Tiho prozbori Albert u plamenu. Plamen pojačava i staklo se raspada u tisuće i tisuće nepravilnih krhotina. Krhotina po krhotina, jedna za drugom uz zvučnu kulisu srebrne kiše, nježno pada i odskakuje od površine sna. „Alberte! Alberte! Što ti je pobogu čovječe? Što radiš na podu. Probudi se. Alberte!“ – pokušavala ga je dozvati Rea, vlažeći mu čelo mokrim ručnikom. „Molim? Što? Zašto me zalijevaš vodom. Što ti je?“ – pokušao se sabrati, ustati, ali ga je Rea pritiskala rukom prema dolje.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

„Ne ustaj naglo. Pao si ispred ogledala. Mislila sam da te uhvatilo srce. Možda si nešto i slomio.“ „Ne! Zašto? Sve je u najboljem redu. Gdje sam!“ „Ovdje!“ – na rubu provalije života i smrti, pomislila je Rea. „Smiri se. Sve će biti u redu.“ „Zašto?“ „Zato što si bio u nesvijesti nekoliko minuta. Tresao si se i… Od kud ti ova opeklina na desnoj ruci.“ „Opeklina?“ „Da opeklina, od kuda ti.“ „Ne znam. Stvarno! Sorry ako sam te prepao.“ – reče Albert i tiho, onako u sebi, zahvali Oliveru na još jednoj prilici. Zbogom moj zrcalni prijatelju. Pomisli i sam sebi kaže: „Vidimo se za desetak godina. Tad ću ti ispričati kako sam upoznao Reu i zadavio ju golim rukama, ili sam to jednostavno zaboravio učiniti? Svejedno! Možda zaboravim i tebe, pa ćemo se ponovno upoznati…“ – „Eto doktore. To je uglavnom to. Moj san ukratko. Toliko za danas. Možda i previše. Što kažete doktore?“ – trudio se Albert opravdati doktoru. Puno je tu detalja i događaja. Nepredvidljivih obrata i likova. „Ništa! Mislim, zanimljivo. Zanimljiva priča, ustvari san. Kažete kako ste pali u nesvijest, dok ste pričali sa svojim zrcalnim odrazom. Tu je još neko dijete, rekli ste David, pa onda neka vatra i srebrna kiša. Zanimljivo, nije li David onaj dječak iz onog filma…? Pronašla vas je Rea i tad ste ju odlučili ubiti, zadaviti, upoznati ili sve jednostavno zaboraviti. Zanimljivo. Tko je uostalom ta Rea. Mislim da ju do sada niste spominjali. „Rea, Rea. Ta slatka mala Rea. Svima će ona doći glave, doktore. Ne vjerujete?“ „Nema veze vjerujem li ja ili ne u vaše riječi, vašu priču. Tu sam kako bih vas slušao i na temelju ispričanog donosio zaključke, propisivao terapiju. Bitno je u što vi vjerujete? Recite! Slobodno! Meni recite sve, kad podmirite račun. Znate kako je. Ha-ha, svaka riječ ima svoju cijenu.“ – reče doktor i zatvori crno ukoričen rokovnik za bilješke. „Da. Zanimljivo doktore. Sve ima svoju cijenu. Možete li Vi meni reći, što znači taj san. Ta priča koju sam upravo ispričao. Doktor Oliver, Rea, ja u plamenu i ona slika djeteta na rubu provalije iz djetinjstva. Što govori o meni. Jesam li isti, drugačiji, možda lud?“ „O vama! Puno toga.“ – kaže doktor i rukom, simulirajući kružne pokrete, da Albertu poticaj za nastavak. „Vidite, ta Rea, taj Oliver i Albert, te ono nesretno dijete koje ponire, na kraju i na početku, to nisam ja. To ste možda Vi, doktore. Možda sam sanjao vaš san. Nekim čudom upao u njega i sad ga, onako primitivno dijelim s Vama, a Vi toga još niste ni svjesni. Pitate se jesam li lud, ili samo onako, usput silazim s pameti. Jesam li uopće svjestan postojanja. Doktore! Vi ni sami ne znate u što se upuštate. Noćas kad napokon san vas preuzme, možda upoznate Olivera i onog pravog, primitivnog, sirovog Alberta. Doći će i Rea u invalidskim kolicima, iako joj nije ništa i zato se pripremite. Budite spremni na sve i svašta, jer noć je blizu. Bliže no što možete i zamisliti, a kad napokon tišina zavlada, Mjesec će pasti s neba i rascopat vam lubanju.“ „Dobro! Sad bi bilo dosta. Odobrio sam vam i novu terapiju. Doviđenja i svratite do ljekarne.“ – vidno uznemiren doktor se pokušavao riješiti pacijenta. „Od srce zahvaljujem dragi doktore.“ „Gotovi smo za danas. Novac ostavite kod sestre. Pripremila je račun. Slobodno ga uzmite i vidimo se opet za otprilike tjedan dana, samo prije toga nazovite i dogovorite termin. Ako želite, naravno. Ako ne, sretno Vam bilo Alberte. Dobro!“ „Zbogom doktore i…“ „Što i?“ „Lijepo spavajte. Noć je blizu.“ „Mooooollllliiiiiiiiiiiiiiiii……. Opet tišina. Prošlo je otprilike pola sata. Vrijeme kao da je stalo. U ordinaciji se ništa nije čulo osim modre muhe zujare koja je uletjela zabunom misleći kako će se ovdje dobrano pogostiti. Ordinacija je sterilna, nema hrane, nema trulog mesa i niti jedne druge tekućine osim vode, do koje muha, ma koliko se trudila, ne može doći.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Žalosno. Još će jedna modra muha zujara umrijeti uzalud. Izgladnjela i žedna, na rubu radnog stola prijemne kancelarije za upis i raspored pacijenata. Ostat će do smrti i u smrti sve dok joj lešinu, ako išta od nje ostane, ne bace kroz prozor. Sutradan, negdje oko podneva, u ordinaciju je došla sestra. Kao i obično prvo je otvorila prozor iza svog radnog stola. Svježa doza kisika ispunila je prostoriju i razrijedila ustajali zrak. Propuh je učinio svoje i sve je opet kao normalno. Nakon što je zatvorila ulazna vrata, sestra je otvorila vrata ordinacije. Soba je bila mračna. Zrak nekako gušći, čudnog mirisa i ljepljive teksture. Došavši do prozora, sestra primijeti praznu flašu jeftinog konjaka i limenku piva na podu. Nakon što je razgrnula zavjese i otvorila prozorsko okno, začuje neki čudan ali poznati zvuk. Iako uplašena primakla se radnom stolu i pogledala ispod. Ispod radnog stola, gol i sklupčan u fetusni položaj, dr. Flavio je nervozno cuclao palac svoje desne ruke. „Doktore, je li vam dobro“ „Sasvim u redu.“ – odgovorio je doktor mljackajući krvavi palac desne ruke. „Vidite, onaj pacijent od petka, rekao mi je nešto neobično. Rekao je čuvajte se, noć je blizu. Ostao sam preko vikenda kako bih doživio noć i tu blizinu o kojoj je govorio, ali se ništa nije dogodilo. Vidite, ja… ovako gol, sklupčan ispod stola i ne znam zašto sam gol i sklupčan ispod stola. Nije mi jasno zašto nisam otišao kući, odmah ili sutradan ili jučer. Ne znam!“ „U redu je doktore. Želite li možda malo vode?“ „Ne! Ništa ne trebam. Noć je prošla sasvim u redu. Nitko nije došao.“ „Tko?“ „Da! Tko? Dobro pitanje. Vidite… draga sestro, trebali su doći svi… i Albert, i Oliver, i Rea, ona slatka mala Rea u invalidskim kolicima iako joj kao nije ništa. Mogao sam ju upoznati i… što ja znam što sve ne. Ali nije došla. Nitko nije došao. David je ionako na dnu provalije okružen vodom.“ „Tko?“ – priupita sestra. „David, onaj dječak iz onog filma o onom dječaku, koji to u stvari nije i koji traži svoju „Blue Fairy“, ma zaboravi!“ „Ne razumijem, kakva Rea, dječak. Kakav Albert i Oliver. Dokotore je li sve u redu.“ „U najboljem. Ako ne vjerujete, pitajte moju ruku. Pogledajte kako vas samo gleda. Hajde pitajte je nešto.“ – doktor je savio dlan simulirajući rukom zmijoglavu prikazu, pritom razdvajajući skupljene prste od palca. „Halo! Tko je. Tko me to tako gleda. Halo. Tu sam! Sestro pobogu, zar me ne vidite. Sestro… ruka, govori, ona govori, sestrooo… Sestra je šutke gledala doktora i njegovu ruku, njegove prste kako se pomiču, kako se razdvajaju gore-dolje, simulirajući usta u govoru. Gledala je još nekoliko sekundi, pustila suzu i nazvala hitnu.

Igor Petrić

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

NOVOGODIŠNJE PUTOVANJE SNOVA Tog prvog novogodišnjeg jutra probudio sam se tek oko 10 sati. Zadovoljno sam se proteglio u krevetu razmišljajući o protekloj noći. Pružio sam ruku ka ženinim jastuku, ali ona nije bila u krevetu. Ustajući polako iz kreveta, pogledao sam kroz prozor spavaće sobe. Oblačno i tmurno nebo pritiskalo je grad, a snažni udari ledenog vetra lagano su pomerali zavesu na prozoru. Čitav prizor je bio prilično deprimirajući, posle onog veličanstvenog pogleda sa prozora hotelske sobe u Dubai-u i noćašnjeg doživljaja koji je bio pravi praznik za oči i dušu. Povratak u surovu realnost izazivao mi je priličnu nelagodnost, pa sam potražio ženu kako bi zajedno razmenjali utiske iz burne novogodišnje noći. Uputio sam se ka kuhunji gde je ona već uključila program za pripremu doručka. Prišao sam joj sa leđa, poljubio je nežno u vrat i prošaputao: “Srećna ti dušo Nova 2050. godina, opet!“ Ona mi je uzvratila dug poljubac, rekavši da je nameravala da mi doručak donese u krevet i tako bar malo produži onaj diskretni šarm glamura od noćas. Za doručkom smo oduševljeno prepričavali utiske za zajedničkog dočeka Nove 2050. godine. Otkada su prilično pojevtinile specijalne naočari za virtualna putovanja, mogli smo sebi da priuštimo jedan glamurozni doček u prestižnom hotelu sa 7 zvezdica u Dubai-u. Za manje novca doživeli smo nezaboravno iskustvo pravog putovanja, a da pritom nismo morali da napuštamo naše fotelje i toplinu doma. Naočari sam vrlo povoljno kupio od komšije Kineza, što je eto bila još jedna prednost našeg preselenja u kinesku četvrt. Uz njih sam morao da kupim i neku pirotehniku, što će posebno da obraduje unuke kad nam dođu u posetu. Do stana smo inače jedva došli, jer je potražnja velika zbog velikog priliva Kineza i sistematske akcije preselenja seoskog stanovništva u gradove. Žena i ja smo evocirali uspomene sa novogodišnjeg dočeka upadajući jedno drugom u reč, prepuni utisaka i oduševljenja zbog predivno provedene noći. Bili smo bukvalno frapirani monumentalnim hotelskim holom u koji bi mogao da se smesti Ajfelov toranj, nepojmiljivim luksuzom, raskošnim toaletama i nestvarnom ponudom hrane i pića. Sve je bilo začinjeno sa toliko tehničkih inovacija i vizuelnih efekata da smo bili naprosto zapanjeni. Od raskošne hotelske sobe od bar 150 m u venecijanskom stilu, do ogromne sale za doček u obliku rotirajuće kupole, priređena nam je romantična vožnja u gondoli. Lagano smo klizili kanalom i provlačili se ispod venecijanskih mostova uz prekrasnu pesmu našeg šarmantnog gondolijera. Vrhunac spektakularnog dočeka bio je trenutak kada došla ponoć. Neverovatna igra raznobojne svetlosti i zvuka zaigrala je pred našim očima, osvetljavajući kao po danu nebo nad Persijskim zalivom i pružajući prekrasnu panoramu višemilionskog grada. Dok smo se sa ushićenim prisećali pojedinih detalja sa tog glamuroznog ulaska u drugu polovinu 21. veka, raspoloženje nam je donekle kvario glas spikera sa kuhinjske video ploče. Monotonim glasom govorio je o očekivanim događajima u novoj godini: • završetak pregovora o ulasku u EU; • pad vlade zbog nekoliko ministarskih afera sa građevinskim zemljištem i estradnim zvezdama; • dramatična raspravu u Briselu oko statusa preostala 4 nealbanska stanovnika na Kosovu; • konačno rasvetljavanje političkih ubistava iz prošlog milenijuma; • drastično smanjivanje penzija zbog alarmantne činjenice da na jednog zaposlenog dolazi 5 penzionera; • smanjivanje indeksa korupcije koje će nas dovesti na 97. mesto u svetu, • završetak preseljenja seoskog stanovništva u gradove. „Dosta sa tim!“ nervozno je viknula žena, posebno iritirana najavom smanjivanja penzija. Odmah je prebacila na kanal koji nas je diskretno uveo u Zlatnu salu bečkog Muzikferajna i na početak tradicionalnog novogodišnjeg koncerta. 2

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Prošlo je više od 100 godina od kada je u Beču održan prvi novogodišnji koncert, a uskoro će se obeležiti i stogodišnjica njegovog TV prenosa širom sveta. Vizuelno smo se našli u najotmenijoj loži prekrasne sale i prepustili se raskošnim i opijajućim zvucima Štrausovih valcera. Kompletnom ugođaju direktnog prisustva koncertu doprineli su i zanosni mirisi prekrasnog cveća donetog tog dana sa Azurne obale... Kada je uz zvuke „Radetzky“ marša i ritmički pljesak probranog jet-seta iz čitavog sveta gala koncert priveden kraju, žena i ja smo nastavili priču o povoljnom iskustvu sa virtuelnim novogodišnjim putovanjem. Trudili smo se da potisnemo razmišljanja o najavljenim neveselim događajima u ovoj godini. O pravim putovanjima mogli smo samo da maštamo, jer para nismo imali. Kad od malih penzija pomognemo malo decu i unuke, jedva preživljavamo. Razmišljali smo kako da sebi priuštimo neko virtuelno putovanje, slično onom glamuroznom za Novu godinu u Dubai-u, kad već ne možemo stvarno da otputujemo. Želja nam je bila da bar za kratko pobegnemo od sumorne stvarnosti. Bekstvo u snove nam je to pružalo. Posle toliko godina skupili smo samo malu ušteđevinu, uglavnom od pomaganja u radnji komšiji Kinezu, pa smo rešili da svako sebi ipak kupi jedno virtualno „putovanje snova“! Ja sam izabrao odmor na prekrasnim plažama Sejšelskih ostrva, dok je žena, mada prilično zimljiva, ipak izabrala skijanje na švajcarskim Alpima, u mondenskom Sent Moritz-u. Program virtuelnog putovanja opciono, uz doplatu, omogućavao je izbor saputnika po želji. Jevtinija varijanta je bila bračni partner kao saputnik, ali smo se kod kuće prećutno složili da o tome odlučimo kod kupovine, konsultujući prodavca. Sledeće večeri, po povratku iz prodavnice, želeli smo da odmah isprobamo naočari. Udobno smo se smestili u naše fotelje i sa nestrpljenjem i oduševljenjem prepustili čarima „putovanja iz snova“. Na nekoj usamljenoj, peščanoj plaži Sejšelskih ostrva ja sam već ležao mokar, dok su se oko mene njihale ogromne palme i diskretno klizili konobari sa egzotičnim voćem i koktelima. Plaža je sa obe strane bila omeđana visokim kamenim liticama. Iz zeleno-plavog mirnog i providnog mora, kao kontrast belini peska, upravo je izlazila jedna zanosna plavuša u bikinju. Bacila se pored mene i svoje prekrasne, slankaste usne pritisnule na moje... Za to vreme, moja žena se u blještećem, srebrnom skijaškom kombinezonu spuštala divnim belim stazama sunčanog Sent Moritza. Oko nje je bila samo snežna belina okružena visokim stablima jela, čije su grane bile savijene pod teretom snega. Pri dnu staze, onako zadihana, bacila se u naručje korpulentnog, lepuškastog instruktora skijanja. Pritisnula je svoje usne na njegove, dok joj je on nežno šaptao o divnom provodu u planinskoj kući pored kamina... Naime, prodavac virtuelnih putovanja lako nas je tog dana ubedio da putovanje, ako o njemu zaista sanjamo, nikako ne podrazumeva kao saputnika bračnog partnera...

Vitomir Ćurčin

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

KAD NEKOG TOLIKO VOLIŠ čini ti se da si u stalnom nestajanju i pretapanju misliš da nije stvarno da ga tražiš u mraku da ga nema, i da je čista iluzija što ste negde bili zajedno kad nekog toliko voliš prosto je nemoguće živeti po danu jer ga nema tamo gde si ti kad nekog toliko voliš misliš da taj neko to čini na isti način kao da si ti u njegovim mislima kad nekog toliko voliš dah ti zastane pa se pitaš da li ga voliš ili ne i tako danima istovetno liš i misliš da li je to uistinu tako kad nekog toliko voliš više ništa nije isto niti bitno samo zato što znaš da ga voliš bez da se pitaš zašto

Biljana Dimčić

SVODOVI JEDNOG SRCA Nemam reči, al’ osećaj imam primam poklone koje tražim možda se i smelo odvažim pa ti napišem snenu pesmu Ne razumeju ljudi: šta znači dotaći nebo i sunčev sjaj ne razumeju, često se smeju a ja, dragi, imam taj osećaj pravi koji dajem i poklanjam! Verujem da je malo ali samo to imam, za ostalo nikako ne smem previsoko da se vinem plašim se jer često grešim i pre bih da se utešim nekim spokojem blagim.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

JER, PESNIKINJA JE TAKO HTELA /O knjizi poezije Biljane DIMČIĆ, “KAD POŽELIŠ DA SE VRATIŠ”/

Pesnikinja u “Mirisu ruže” peva: “Dušo moja moram ti reći, zumbuli ne mirišu kao ruža.” Biljana Dimčić (1980, Vranje), osenčena sjajem dve prethodno objavljene knjige: “Razgovo-ri”, 2014. (novinarske priče) i knjigom poezije “Ponoćni trep-taji”, 2017. i dalje stihoraduje novim rukopisom. “Kad poželiš da se vratiš”, knjiga je napisana u dve kružnice/ciklusa pesama: Tiha čežnja i Ljubav u pravoslavlju. Pesme u tematskim i motivskim preplitanjima. Vrletan je put naše Pesnikinje. Treba po nekada odleteti i od sebe. Biljana budi neka zapretena sećanja u stvarnosti i kaže: “Moja knjiga je san. Opuštena sam i volim život. Radujem se. Ljudi su razni. Ponekad se ne poklope energije, kada želimo održati komunikaciju na pisanom nivou. Kod mene je sve vera. Samo vera. Ako nema vere, nema ništa.” Pesme su inspirisane uglavnom religijskim motivima, koje su životne i u stalnom su razvoju. Čiste emocije utkane u liriku, sa samo neophodnom naracijom. Misli se naizmenično dotiču sa - ON - kome su pesme posvećene, osvetlane religijskom odrednicom, oreolom pravoslavlja. Svaki stih jedna slika, svaka slika jedan stih. Svaki dodir, jedan uzdah. “Vidiš kako si bled zarobljen od strasti snužden, prodoran i svoj.” (iz pesme “Strast”) Jer, Pesnikinja je tako htela. Tebi od Mene. Zna šta dalje. Nema tu upitnika. Ni uskličnika. Sve joj je jasno. Isto je i značenje, tumačenje. Iste emocije, iz pesme u pesmu. “Samo sam se jednom zaljubila u Pesnika i izgubila snagu da noću dišem. ................... I mnogo je bolelo. Nisam razlikovala đavola od Boga Samo sam se jednom zaljubila u Pesnika i nikad više.” (iz pesme “Zaljubljivanje) To je bila navigacija/ let u nepoznato. Pročitala sam stihove jedne druge Pesnikinje, koja peva: “Nikad nemoj Pesnika da ljubiš.” “Ako noću ne možeš zaspati, to je zato što si u nečijim snovima.” - tako bar kažu. A, snovi su putokaz ostvarenjima. Veličina Biljaninih stihova i jeste u tumačenju forme, u stilu izlaganja, jer svako pronađe ono (poput Roršahove mrlje), što mu dotakne deo podsvesnog razmišljanja. Sadržinske odlike, razgovornog stila, se analiziraju, pomoću složenog sistema promišljanja. Doživljava se celina, delovi, detalji, boje. Kroz otimanje od Same Sebe, Pesnikinja je dala ljubav koju je spoznala. Najteži su rastanci. Pesnikinjini dragulji, čudesno snatre, kroz jedinstveni vremeplov. Tema zaglušujuća i pobuđujuća, jer B. Dimčić sve je mislenice sabrala u svojoj glavi, izuzetno složenim, domišljenim stilom kazivanja. “Ne, ja ne znam da pišem samo jecam od pogrešaka od tuge i snoviđenja. ............. ..........................................

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Pamtljiva je Biljanina poetika, jer čitaocima poklanja inspirativne impresije poetske percepcije. Čudesno hodočašće uz rimovani i slobodan stih. Pesnikinjina virtuoznost, uz blagona klonost ideja, zaslužnih da se satkaju jedinstveni, originalni, samosvojni stihovi. Snažne emocije, uz pomno izabrane reči.

“U Božijem Hramu sam na molitvi, pa Vam pišem kasnije. Oprostite mi.” - B.D. “Budi mi tajna vesela i čila u Jedinstvo pravo naše kad i Sveti Oci milo verovaše ....................................................... Da ostanemo zajedno sabrani i budemo kao sunčani dani kada Boga molim za oproštaj zato mi uvek ruku svoju daj.” (iz pesme “Molitva) Iz ove pesme, kao da izranjaju reči Vladike Nikolaja Velimirovića: “Ko nema strpljenja s’ nama kada grešimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj ko nam ne prašta. Najmanje nas voli onaj ko se ne raduje našoj popravci. Strpljenje, praštanje i radost tri su glavne osobine Božanske ljubavi. To su osobine i svake prave ljubavi - ako uopšte ima kakve druge ljubavi sem Bo-žanske. Bez ove tri osobine, ljubav nije ljubav.”

U podnaslovu pesme “Pečat tajni”, Biljana je zapisala: “Zbog svoje nedostojnosti za pisanjem, naslov ove pesme inspirasan je knjigom “Molitve na jezeru” našeg Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića.” U knjizi, kroz prelamanje osmeha, umetnute fotografije francuskog fotografa Michel Casamia, koje su u korespodenciji sa stihovima, jer umetnik ima skoro istu poetiku kao Biljana. Likovna rešenja koja boje još jednom dimenzijom lepotu pesama, kroz astralnu projekciju svesnog sanjanja, u kome je moguće osetiti emocije, dodire, priželjkivanja… Nežno, romantično, senzibilno opservirano.

„Nema veće agonije do nošenja neispričane priče u sebi.“ – Maya Angelou. Biljana Dimčić nam stihokazuje svoju priču, iz svoje čiste, nevino – bele duše. Želi prijatne večernje trenutke u ljubavi i čitaocima i sebi, doživljavajući i preživljavajući, u sprezi sa lepotom umetnosti, plime i oseke svoga života. Pesnikinja poručuje: „U tebi su moje reke…“ Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

ЗАШТО „ПРОЈЕКАТ РАСТКО – БЕЛОРУСИЈА“? Матични сајт: https://www.rastko.rs/rastko-be/ Што се, у данашњим временима, више чују фразе попут: „буди свој“ и „буди оригиналан“, то се више улази у парадоксалне ситуације, где се људи труде да физички личе једни на друге, користе исте вербалне изразе и исте обрасце понашања. Њихово деловање, такође, не разликује се од туђег, те, иако се куну у оригиналност, врло брзо тону у океан међусобног копирања, да би на крају постали чак и бледа копија самих себе. Изрекавши ово, немам намеру да упирем прст у одређену групу људи, нити одређену сферу живота – овај феномен је постао свеприсутан. Будимо објективни – није лако бити другачији, јер осим поменуте оригиналности, потребне су нам и искрене намерености, здраве инспирације и широки погледи на свет. А када се сви они сакупе на једно место – онда је циљ постигнут, онда се можемо похвалити успехом, равнотежом у нашим душама и позитивним утицајем на друге људе, физички блиске или удаљене. Дуго смо чекали на „Пројекат Растко“ посвећен Белорусији, или да кажемо пуни назив: „Пројекат Растко – електронска библиотека белоруско-српских веза“. Овај пројекат је и најмлађи у богатој породици „Пројекта Растко“, чији су челници проф. др Дејан Ајдачић и Зоран Стефановић. И баш та позиција „најмлађег“ пројекта, „Пројекту Растко – Белорусија“ је дала једну изванредну могућност – да покаже своје оригиналност, покретачку снагу и све могућности, којих је, верујемо, велики број пред нама. Тек сада можемо да одговоримо на питање из наслова: Зашто „Пројекат Растко –Белорусија“? Зато што су белоруско-српске везе недовољно истражене, зато што тек треба да се развијају, и зато што (већина наших сународника) није свесна колико тога заједничког имају два братска, словенска народа – Белоруси и Срби. У прилог овој теорији неистражености веза, употребићемо цитат проф. др Ивана Чароте, највећег слависте-србисте из Белорусије, који је у свом интервјуу 1994. године изјавио следеће: „Прешла ми је у навику, а можда је постала и моја професионална деформација, потреба да доказујем како јужнословенско-источнословенске везе, па ни српскобелоруске вере никако не спадају у оно што Срби називају „чудо невиђено.“ Те везе су још неистражене, нико се њима још није бавио. Ни сам се не могу тиме похвалити. Сакупио сам корпус чињеница, које ће бити осветљене тек у будућности...“ (Погледи – Крушевац, 14.1.1994. – стр. 38-41). Од ове изјаве проф. И. Чароте прошло је 26 година, а ситуација је, са минималним разликама, и данас таква, када разматрамо белоруско-српске везе. Притом, не бавимо се политичким везама; политике се мењају, одређеним сарадњама и везама се временом повећава или смањује значај – ми овде говоримо о везама које су у бити од велике важности за нас као словенске народе, као браћу коју повезује порекло, обичаји, вера – говоримо о културним везама. „Пројекат Растко – Белорусија“ није цвет белоруско-српских веза, већ је њихов венац. Ова електронска библиотека сакупља све научне и стручне радове, приказе, преводе и друга дела белоруских србиста и српских белорусиста. Истина, праве стручњаке и људе верне овој области можемо да набројимо на „прсте једне руке“, али и ти прсти су довољни да чврсто држе поменути „венац“ који смо смерно и верно заједничким снагама исплели. Управник Пројекта посвећеном белоруско-српским везама је проф. др Иван Чарота, који на прави начин представља српску реч у Белорусији већ 45 година. Шеф је Катедре за словенске књижевности Белоруског државног универзитета у Минску, члан уредништава девет научних часописа (четири међународна), високоауторитетни је специјалиста у области компаративне књижевности и културологије; аутор, приређивач и преводилац 144 књиге и брошуре и 637 научних радова. Проф. И. Чарота је лауреат десетина највиших награда, медаља и ордена за допринос култури и духовности, које додељују Белорусија, Русија и Србија. На месту одговорног секретара нашла се моја маленкост, потписница ових редова. Већ годину дана учествујем у невероватном процесу стварања „Пројекта Растко – Белорусија“, који из месеца у месец расте, развија се и повезује стручњаке, истраживаче и поштоваоце културних веза двеју братских држава. О уложеном труду нећу причати, то се за мене, као и за уредника библиотеке, подразумева, а колико сам поносна на Пројекат и колико га сматрам великим и часним делом – види се из целокупног текста.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

„Пројекат Растко – Белорусија“ може да се похвали искусним и пожртвованим стручним сарадницима. Велики проф. др Миодраг Сибиновић, до свог одласка са овоземаљског света, био је наш верни саветник и сапутник, као најстручнији и најплоднији белорусиста којег је Србија икада имала. Овом приликом препоручујемо и Електронску библиотеку Миодрага Сибиновића – још једно „дете“ Пројекта Растко, које чува успомену на лик и дело непоновљивог проф. М. Сибиновића (1937-2020). Сарадница Пројекта, која је уједно и редовна професорка на Филолошком факултету Универзитета у Београду је др Светлана Гољак из Минска. Ауторка је десетина чланака о српској филологији и белорусистици, а неки од њих се већ могу читати у овој електронској библиотеци. У групи сарадника налазе се Микита В. Супрунчук, кандидат (PhD) филолошких наука из Минска, као и Ана В. Наумова, такође кандидат (PhD) филолошких наука из Минска. Обоје могу да се похвале десетинама чланака посвећених србистици; тачније лингвистици (Супрунчук) и књижевности (Наумова). Наравно, ту је координатор Пројекта – проф. др Дејан Ајдачић и продуцент Зоран Стефановић – творци целокупног „Пројекта Растко“. Значај „Пројекта Растко – Белорусија“ тек ће се показати у будућности и, верујем, разгранати, оснажити, заинтересовати нове младе научнике, истраживаче и преводиоце, да му поклоне своју пажњу. А свако улагање у културу не може да буде погрешно, већ се вишеструко награђује и враћа на различите, племените начине, који још више шире и употпуњују везе између двеју држава, на општу радост и пријатељство народа. Но за то је потребно време, а ми смо учинили први корак и храбро ћемо, заједно и братски, ходати у сусрет тој будућности.

мср Дајана Лазаревић одговорни секретар Пројекта Растко – Електронске библиотеке белоруско-српских веза

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

О белоруској фотографији (кратак преглед) Порекло и развој Када говоримо о уметности фотографије, Белорусија не заостаје за светом. Белоруска фотографија је настала 1850. године, а први фотографи су радили са гломазном и неусавршеном техником. Овај период се назива и периодом потраге и светлих стваралачких момената, на којима почива белоруска фотографија. Први фотографи белоруског порекла су: Антон Прушински (познат по фотографијама ДунинаМаркевича), мајстор етнографске фотографије Бенедикт Тишкевич, изумитељ затварача за објектив Сигизмунд Јурковски, градски фотограф Виљне – Јан Булгак, познати портретиста Мојсеј Напељбаум (аутор познатих фотографија Лењина, Блока, Пастернака), фотодокументалиста из Пољесја – Софија Хоментовска, портретиста Лав Дашкевич. Белоруска фотографија је напредовала до периода репресије и Другог светског рата, када су је околности удаљиле од општеевропског контекста. У овом периоду фотографија (као и друге врсте уметности) је била под строгом идеолошком контролом.

Како фотограф размишља? У свом чланку „Оштрица фотографа“ (рус. Лезвие фотографа) Дмитри Корољ објашњава како настаје фотографија: „Посматрајући фотографију, налазимо се пред таквом сликом, која нас присиљава да препознамо визуелни садржај као нешто, што се већ догодило, неповратно, и у том смислу апсолутно у својству видљивог. Апсолутизам видљивог је заустављање и резултат резања, односно сталне и непрекидне акције. Сечиво трепери у „дубини“ видљивог, а сама „дубина“ видљивог је супстанца овог треперења, окретања и одвијања сечива, ефеката и афеката његовог кретања. Попречно кретање Слика бр. 1: Владимир Парфењук "Будући меценат". сечива формира границу кадра, ивицу Из серије "Персона нон грата". видљивог, баријеру кроз коју се видљиво извлачи на површину. И уздужни пресеци изворног, нераздвојног визуалног тела из којег се појављују фигуре: позадина се сече и нешто се појављује услед уздужног померања сечива.“ Овакво тумачење фотографије као пресека стварности, има своје значење и поруку коју преноси посматрачу. У чланку „Маргиналије к Оштрици фотографа“ (Маргиналии к „Лезвию фотографа“) Арсен Меликјан истиче: „Када говоримо о фотографском размишљању, неопходно је напоменути да оно не представља посебно стање свести фотографа, и, истовремено, није целовито представљено у фотографији. Фотографско размишљање је својеврсна семантичка површина видљивог света која може постојати искључиво у облику фотографске слике. Даље, ако је фотографија посебан начин размишљања о свету, онда можемо рећи да фотографија садржи целокупни интегритет видљиве слике као семантичког догађаја, а то, што она приказује, јесте стварни волумен света који држи дистанцу између видљивог и невидљивог, лишен смислене целовитости, тј. не може се њоме мислити.“ И белоруска фотографија, по темама, које настају у поменутим пресецима, је разноврсна: од портрета познатих и историјски важних личности, до представа природе и урбаних средина, верних представа људских тела, до надреалних приказа ствари и појава, пред којима морамо добро да се замислимо. Неки од најпознатијих савремених белоруских фотографа су: Сергеј Брушко (фотограф људи у покрету, навика, начина живота), Кирил Гончаров (фотограф простора, људске фигуре у простору), Владимир Сутјагин (просторни фотограф), Сергеј Жданович (надреални визуелиста), Зоја Мигунова (фотограф „обнаженог“ – људско тело, акт). ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Белоруска професионална фотографија Поменули смо да је белоруска фотографија дуго била под строгом контролом идеологије – фотографије са разних окупљања народа, са свечаности или са села током рада – нису настале случајно и суптилно, већ су све биле исцениране. Њихов задатак је био да улепшају стварност, прикажу људе као срећне и одлучне, надахнуте идеологијом тога времена, као и општи успех те идеологије. Уметници су желели искорак из таквог система, реалистичнији, тренутни приказ стварности. И напредак је стигао `60-их година. Прави замајац белоруска фотографија је ухватила у периоду 1960-1980 и достигла професионални ниво. Истакнути фотографи тог периода и оснивачи новог фотоклуба били су Јевгениј Карпович Зјазуља и Јуриј Сергејевич Васиљев. Они су образовали фотоклуб „Минск“, а у престоници је одржано и неколико изложби „Фотографика“ водећих совјетских Слика бр.2: Гаљина Москаљева "Избори" аутора. Зашто „фотографика“ – зато што 1984-1989. су прве фотографије клуба наликовале на графике, црно беле боје, сведених детаља. То се кроз време мењало, развијало, теме фотографија су постајале све разноврсније, а циљ је био доћи до „савршене фотографије“. Почетком `80-их клуб „Минск“ је запао у својеврсну кризу фотографије и била му је потребна промена. Чланови клуба су почели да се труде да привуку што више младих у клуб, те су организовали и студије. Прву студију је водио Михаил Жилински, који је био један од најистакнутијих аутора. Ипак, чини се да Жилински, упркос великом искуству и разрађеној идеји фотографије, није успевао да задржи заинтересовану омладину, тако да долази до смене аутора. Аутор друге и треће студије био је Валериј Лобко, човек који је ушао у историју белоруске фотографије, а као предавач је имао велику харизму и умео да заинтересује слушаоце за своје дело. За време Лобка клуб је издао и многе каталоге, који су уносили новитете. Међутим, како је време пролазило, а у фотоклубу „Минск“ се налазило мноштво представника разних генерација – сукоби су постали неизбежни. Многи стари чланови су морали да напусте клуб, због младих, који су одступали од традиције. Тако су се појавили аутори „новог таласа“, који су (након 1988. године и изложбе „Почетак“), белоруску фотографију узнели до светског нивоа, али и остали упамћени по раскиду са претечама. Слика бр. 3: Валериј Лабко, без назива

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Истакнути фотографи и фотоизложбе Из периода фотографика, ваља погледати дела Јурија Васиљева (1939-2018), који је фотографисао и своје колеге фотографе и друге значајне историјске личности, те заиста имамо део историје овековечене у његовим делима; Анатолија Дудкина (1936-1991) који је ушао у енциклопедију фотографије и представља клубне фотографије, познат по серијама фотографија сеоских људи; Михаила Жилинског (1950-1993) мајстора фотографије и облика, данас доброг представника првог таласа фотографике; Валерија Лобка (1951-2008), педагога и првокласног фотографа, познатог по снимцима Пољесја и људи из окружења; Виктора Бутра (1944) познатог по фотографијама момента, покрета; Јевгенија Казјуљу (1936-2014) који је био део фотоклуба „Минска“, члан Партије до 1991. и то му је помагало у организовању догађаја клуба; Сергеја Кожемјакина (1956) заслужног за слике скупова, уношење тематских промена, предавача; Владимира Парфенка (1958) – заслужног за документарне, репортажне фотографије; Михаила Гаруса (1962) – познатог по црно-белим фотографијама широког формата, Александра Угљенице (1958) чије су фотографије прилично савремене и без баналних решења; Виктора Каљеника (1962) чије фотографије одликује нетипична композиција; Игора Савченка (1950) као једног од најзагонетнијих аутора, који је Слика бр. 6: Сергеј Кожемјакин "Дечји радио на архивским материјалима, играо се контектом; албум", 1989. Гаљине Москаљеве (1954) која је развила своју естетику комбинујући породичне и архивске фотографије; Владимира Шахљевича (1949) који је обрађивао и тонирао архивске фотографије; и др. Једна од најпознатијих и најскоријих изложби фотографија одржаних у Минску свакако је „Генитив“ (Родны склон), која је објединила 11 најпознатијих горепоменутих белоруских аутора који су у својим радовима обрађивали тему породице и блиских људи. Исте године у Минску је одржана и изложба „Лична фотографија“ (Особенная фотография) – изложба бројних портрета и момената, рађена у сребрно-желатинастом отиску.

мср Дајана Лазаревић

Литература:

1. Лятучы ўніверсітэт – курс. – Даступна на: https://dp.fly-uni.org/ (13.5.2020.) 2. НОВАЯ ХВАЛЯ – Беларуская фатаграфія 1990-х. - Менск Выдавец І. П. Логвінаў 2013. – Даступна на: http://www.parfianok.com/pdf/new_wave_belarusian_photography_of_1990s+c.pdf (13.5.2020.) 3. Photoscope – белорусский фотографический альманах. – Доступно на: http://www.parfianok.com/ photoscope2000-2003/ (13.5.2020.)

4. Галерэя візуальных мастацтваў Nova. – Даступна на: http://www.parfianok.com/nova1996-2009/ index.htm (13.5.2020.)

5. НАРОДНЫЙ ФОТОКЛУБ МIНСК. – Доступно на: https://minsk.ete.by/ (13.5.2020.)

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

MILAN

DRAŠKOVIĆ

GRAD Jedan drugi grad tragom njene prošlosti. Cvet njene tajne – priča što se ponavlja, priča što dugo traje. Avetinjski grad, kulise od kartona. Uz gorki limun, stazama Arkadije, vezan u čvor sudbine. Začarani grad, hodnik što vodi tami, zmaj što te čeka. Ogledalo čudesnog, kad sutra ne postoji. Grad sav pod vodom u naručju tišine. Jezero suza u sunčanoj aleji, sa druge strane zida.

Skriven od sveta, skver prodavnice ptica stalno se čuje. Grad grljen svetiljkama, reči nošene vetrom. Plameni točak, sve nijanse purpura, istopljeni grad. Stopala od olova, srce nasred pučine. Zamrznuti grad kad nastupe himere, lestve za ponor. Jezero poput stakla – a nebo zakovano.

Grad gurnut u limb, duge senke prošlosti, trg sav u krvi. Kralj osuđen na večnost kad se bogovi zbune. Ose nad gradom. Let usamljene ptice. Oblak što pleše. Grad gledan trećim okom, korak dalje od stvarnog. Grad posut srebrom, grad skrivenih očiju, njen miris u snu. Luka gde čeka čežnja, na mostu ostavljen šal. Crvena čaplja. Gušter slepljen uz stenu. Miris cimeta. Grad podignut na hridi, uskom stazom ka suncu. Stakleno oko, svetiljka u prozoru. Igra tišine, spokoj u gradu senki, brod i grad u istom snu. ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

KONTRAPUNKTIRANJE UNUTRAŠNJIH MELODIJA

(prikaz romana „Orkestar bez dirigenta“ Radmile Stojanović)

Roman Radmile Stojanović Orkestar bez dirigenta („Alma“, Beograd) zanimljiv je i originalan po mnogim svojim osobinama: po tematici koju obrađuje, po uvjerljivosti i sugestivnoj estetskoj i misaonoj funkcionalnosti pojedinih životnih priča prikazanih u romanu, po bogatstvu unutrašnjeg života svojih likova čije je skrivene nemire autorica dočarala sa izvanrednim poznavanjem psihologije. Sa malo riječi, ali riječi kojima se mnogo kazuje, i sa slikama koje su uvjerljive često u samo nekoliko markantnih i pogođenih poteza, autorica je uspjela udahnuti dah pravog života u svoje djelo i izvesti na scenu šarenu galeriju dotle neviđenih „orkestarskih grupa“. Povezan sa tekstom romana, naslov Orkestar bez dirigenta dobija metaforički i polisemantički smisao. Slike života Radmile Stojanović nisu samo realistički prikaz određene istorijske i životne stvarnosti, ona u njih utkiva šira i opštija, trajna životna značenja. Bez dirigenta, sve se urušava; svako svira solo u skladu sa vlastitim zamislima, ne brinući o ostalima i o tome šta oni rade, ne trudeći se da ostvari sklad; odatle buka, unutrašnja mahnitost i bezumlje. Slika orkestra prerasta u simbol svijeta i života uopšte. U tom orkestru, kao i u životu, nastupaju različiti izvođači, ima tu svega: jakih i slabih, mladih ljudi i staraca, preplašenih, varalica i špekulanata, ali i ljudi dobre duše, širokog srca, idealista i sanjara. Tako širok dijapazon motiva, ljudi, slojeva, karaktera i uzrasta Radmila Stojanović hvata u jednom sasvim određenom istorijskom trenutku, u vrijeme dramatičnih potresa u zemlji, ekonomskih, političkih i ratnih. Kao vješti psihoanalitičar, autorica pažljivo i sa humanim razumijevanjem za sve što je u čovjeku tumači svoje likove, sagledava ih u svoj mnogostrukosti njihovih društvenih odnosa i raznih životnih okolnosti i shvata relativitet kategorija morala u kontekstu različitosti ljudske. Struktura romana objedinjava komponente više vidova romanesknog žanra, i to ne mehanički, već po dijalektičkoj vezi. Djelo je porodična hronika porodice Jovanović, ali se u njemu čita i hronika istorijskih zbivanja: priča/svjedočenje u kojoj se zrcali tragično iskustvo rata na području bivše Jugoslavije, štrajkovi, protesti, inflacija, bombardovanje od strane NATO pakta..jednom rječju – široka panorama jednog vremena. Slikanje društvene sredine, njenih odnosa i sukoba romanu daje jako socijalno obilježje. Autorica je u romanu dala intimnu analizu ljubavi dva ljubavna para sa mnoštvom opisa ljubavnih scena, romantičnih šetnji i razgovora, puno nježnosti i blagosti, ali i rasprava i ljubavnih svađa, dakle sa puno psihološkog realizma. Sve to čini ovo djelo ljubavnim romanom. Roman je i psihološki, jer su ličnosti stavljene u takve odnose i situacije da maksimalno razotkrivaju svoja psihička stanja. Autorica često koristi i dramsku osnovu u priči. Djelo obiluje dijaloškim situacijama, u kojima usljed dočarane konfliktne slike svijeta, pripovijedanje dobija ton i fakturu dramske replike. Roman počinje burnom scenom u kojoj Stanimir Komarević odbija da mirno prihvati rješenje o plaćenom odsustvu svoje supruge i demonstrativno napušta Kolegij fabrike. Taj dramski efekat omogućio je autorici da nas nenametljivo uvede u svijet svoga romana, dočaravajući nam atmosferu i složene međuljudske odnose koji vladaju u fabrici, prijetnju štrajkom nezadovoljnih radnika i da nam neposredno, kroz akciju i dijalog, prikaže temperament i karaktere glavnih muških likova romana. Likovi romana predstavljaju gotovo uvijek cjelovite i reljefno naslikane ljude. Odabranim izrazom, pogođenim karakteristikama i tipičnošću detalja, autorica je te likove učinila životno ubjedljivim i realističkim. U središtu romaneskne priče je lik inžinjera Timotija Jovanovića, savjesnog, skromnog i povučenog čovjeka koji ne pristaje na nečasne poslove i špekulantske mahinacije. On uporno radnicima i rukovodstvu firme ponavlja da im nema spasa dok je zemlja pod sankcijama jer niko neće da ulaže u nesigurnu zemlju. Nekima smeta surova istina: „zar nije lepše slušati reči ohrabrenja, makar se lepo to i ne ostvarilo“. Timotije je kompleksna ličnost, predstavljen je u više dimenzija: kao jedan od rukovodilaca fabrike, kao seljak, otac i muž. On je često ćutljiv i zatvoren u svoje misli, ali ispod njegove tvrdokornosti naslućuje se ljudska i očinska dobrota. Nosilac je najviših moralnih vrijednosti – on je čovjek čija je krivica u tome što se našao u škripcu istorijskih zbivanja koja su zahtijevala samoopredjeljenje. Timotije međutim nije ni za kakvu jednostranost i zbog toga će doći u sukob gotovo sa svima. On je često poražen usljed sticaja okolnosti, ali je pobjednik stamenošću i dosljednošću svog moralnog lika.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Timotije osjeća koja je cijena primamljivog mjesta generalnog direktora fabrike koje mu se nudi nakon političkog prevrata i kaže Rajni: “Ovde gde treba da budem postavljen nije potrebna stručnost, tu su potrebni drskost i bezobrazluk. Ja hoću mirno da spavam.“ Sa velikom psihološkom produbljenošću satkan je i lik Generalnog, čija je ličnost donekle koncipirana kao antiteza Timotiju. On nije sputan moralnim normama i uopšte ne osjeća krizu „auto firme koristi on i privatno, a ima još uvek i para za službene ručkove i večerinke.“ Za njega je ostavka koju zahtijevaju radnici neprihvatljiva, smatra da njemu pripada zasluga za sve što se dobro desilo u firmi. Kao tip klasičnog penjača on se vješto uspinje na društvenoj ljestvici, uspijevajući se održati u svim okolnostima. Čak i kada političke kočije njegove stranke krenu nizbrdo, jedan prijatelj koji se politički već preorjentisao, obezbjediće mu atraktivno mjesto savjetnika u opštini. I pored brojnih avantura on još uvijek voli suprugu Mariju koja ga je osvojila svojom ljepotom još kao djevojčica. Ona za njega predstavlja trofej, simbol njegovog uspjeha. „Mala lepa Sarajka, uvek je u društvu bila zapažena, a samim tim su i njega uz nju primećivali: bio je glavni dasa; bili su odličan par.“ Komarević se uvijek pojavljuje kao glasnik neke nove poslovne prilike – iskušenja za Timotija. Poput Timotija on takođe napušta fabriku i odlazi u advokaturu. Sklon je kompromisima zarad materijalne dobiti i odlično se snalazi u haotičnim društvenim zbivanjima, ali ipak ostaje dosljedan u odluci da ostane politički neopredjeljen. U romanu puno je i zanimljivih ženskih likova, ali među njima dominiraju dva: Rajna i Marija. Iako bliske prijateljice još iz dana djetinjstva u Sarajevu, po svemu predstavljaju različite osobnosti, razlikuju se i po karakteru i stilu života. Rajna je najživotniji lik romana koji autorica oblikuje ZVEZDANI KOLODVOR

postupno, pažljivo i produbljeno, njena sudbina je u središtu romanesknih zbivanja. Autorica prati njen život i njeno reagovanje u različitim životnim situacijama. Još u davne, sarajevske studentske dane sve svoje mladalačke snove o sreći vezala je za Timotija. Simbol je moći da se u životu sagledaju i osvoje svjetlije perspektive. Kao supruga je brižna i nježna, kritički nastrojena i odana, ona pogađa misli voljenog čovjeka. Uza sve mijene kroz koje prolazi, ona konstantno čuva svoju potpunu otvorenost prema svijetu, djetinjski čistu iskrenost i dosljednost svog karaktera. Njena snaga je u njenom miru i njenom moralnom autoritetu. U trenutku kad je Timotije potpuno skrhan nemogućnošću da se uključi u nove tokove i prihvati nužne kompromise kao cijenu za mjesto generalnog direktora fabrike koje mu se nudi, dotle strpljiva Rajna u prvi mah optužuje ga da je kukavica. Međutim ubrzo vraća svoju ravnotežu i nastupa odlučno i spasilački, oživljava mu izgubljenu vjeru i vraća ga preporođenog djeci i životu. Rajna zadržava za sebe svoja intimna razmišljanja o političkim zbivanjima, da bi se u razgovoru sa Marijom nehotično odala. Politička razmimoilaženja pokazaće se kobna za ovo nekad čvrsto prijateljstvo. Marija će optužiti Rajnu da je podmukla, da podržava buntovnike i da je nosila masku sve ove godine. „Ni sada mi to nisi rekla kao prijatelj prijatelju. Izlanula si se. Izmigoljilo je iz tvoje podlosti.“ I odlazi u bijesu dok Rajna tužno i nostalgično gleda za prijateljicom. Marija je inkarnacija ženstvenosti i simbol raskošne ljepote pred kojom zastaje dah. Navikla je na raskošan život, okupiraju je misli o visokoj modi, hedonistički se prepušta ljubavnim užicima. Toplina koju iskazuje prema Rajninoj djeci udaljava ovaj lik od crno-bijele idejne tehnike i tendencioznosti. Likovi djece u romanu takođe već osjećaju tjeskobu svijeta u kome žive. U tim lakonskim karakteristikama djece, kao usput marginalno utkanim u pričanje, 71

naslućuju se već zameci osnovnih tipova ljudskih temperamenata i karaktera. Raznovrsne društvene sredine naslikane sa tipičnim karakteristikama, takođe punobojno žive u ovom romanu. Pozornicu zbivanja u romanu čine selo Vinjište, neimenovani Varoš i Grad, te Beograd u koji glavni junaci odlaze na izlet i koji svjedoči sretnom raspletu događaja. Lokalnost prostorno-vremenskih relacija u romanu postoji kao okvir unutar kojeg se istražuje univerzalni problem ljudske egzistencije, pa se u njemu na pozadini lokalnog razvija simbolički hronotop. Varoš je mjesto gdje se nalazi fabrika u kojoj je Timotije zaposlen i koja je prvobitno mjesto događaja ispričanih u romanu. Autorica slika rukovodioce fabrike sklone korupciji, njihov moral, sitne i ružne interese. Tu se dešavaju i prvi štrajkovi radnika koji nisu više u stanju podnositi krizu, pad proizvodnje i zebnju za egzistenciju. Varoš je i mjesto u kome, ne slučajno, stanuju Generalni i Marija. Roman je i hronika o selu koje sve više gubi svoje stare patrijarhalne osnove. Selo Vinjište je embrio, stvarni dom iz kojeg potiču Timotije i većina ličnosti romana zaposlenih u fabrici i koji se poznaju još iz vremena djetinjstva. Uporedo sa životnim putem Timotija i njegove uže porodice naslikana je sudbina porodice njegovog oca i brata. To je imućna seoska porodica koja počinje propadati zbog odsustva radne snage i muških potomaka koji bi se opredjelili za rad na zemlji. Djed Milutin je predstavnik one žilave, radne i preduzimljive generacije na čijim leđima se izgrađivala ekonomska moć i prosperitet sela. Tu je i tragikomičan lik Slaviše, djedovog unuka, mladića koji se školuje za doktora, lijepog i gizdavog, ali bez očeve i djedove energije i smisla za aktivan i radan život.

ONLINE ART MAGAZIN

On slatkorječivo obećava djedu da zemlja neće promijeniti vlasnika i da će se obrađivati, dok istovremeno planira odlazak u Ameriku. Značajna misao utkana u strukturu romana je shvatanje autorice da vezanost za zemlju može da donese čovjeku mir i spokojstvo. Vjerno i sa izvornim poznavanjem seoskog ambijenta, autorica opisuje društveni i folklorni život sela, dajući snažne i dokumentarne slike o tome životu. Takav je prikaz tradicionalnih običaja na selu, kao što su svadbene svečanosti i obilježavanje slave u kući Jovanovića. Grad je mjesto u kojem obitava Timotijeva porodica i koje je poprište značajnih istorijskih dešavanja prikazanih u romanu, kao što su scene bombardovanja od NATO pakta, mnoštvo izbjeglica pred Crvenim krstom u očekivanju pomoći, nezakonita trgovina devizama. U njihovom opisivanju naglašen je izuzetan osjećaj autorice za detalj i simbolotvornu vrijednost slike koja i realističkom zornošću i psihološkim nabojem otkriva dublje naslage našeg mentaliteta. Takva je scena u kojoj starac u pohabanoj odjeći, koji je trenutak ranije čučao pored prevrnute kartonske kutije na kojoj je poredao nekoliko konzervi ribe i praška za pecivo na prodaju, prilazi gospođi u raskošnoj crnoj bundi sa krznenom šubarom na glavi. Ona iz putne torbe vadi paket koji je malo prije toga dobila u Crvenom krstu i daje ga starcu u zamjenu za novac. Sugestivno je opisana i atmosfera koja prethodi bombardovanju, kao i za vrijeme bombardovanja. Prvobitni panični strah od predstojećeg bombardovanja postepeno su smjenili vicevi o bombardovanju, potom je jednoličnost vijesti o bombardovanju prosto uljuljkala svakodnevicu. Stresni i mučni dani bombardovanja doprinijeli su međusobnom zbližavanju ljudi iz komšiluka, koji su ranije bili sasvim nevažni i nezanimljivi. U podrumu su zaživjele priredbe, čak se i plesalo uz tranzistor. Ambijent Beograda posredno je prikazan kroz proteste na Trgu Republike, odjeke političkih dešavanja koje junaci romana prate putem televizije. Često je prisutno i udaljavanje likova u prostoru. Timotije nerijetko bježi u selo, jer ga podsjeća na djetinjstvo kada je bilo manje briga, kada ga je otac vodio za ruku. Slično će postupiti i glavni junaci romana, Timotije i Rajna, kada na godišnjicu braka odlaze u Beograd, kao svojevrsno bjekstvo od sivila i briga svakodnevnice. Tamo njih dvoje sami za stolom, uz svjetlost svijeća, uspijevaju oživjeti svoju romansu, i kao prije dvadeset i dvije godine, uživaju u lagodnoj tišini, ozareni ljubavlju i nadom. Beograd će neočekivano postati pozornica sretnog raspleta događaja. Na kraju romana kao neka vrsta deus ex machina u grčkim tragedijama, na scenu stupa Lumikon, Rajnin i Timotijev prijatelj iz studentskih dana u Sarajevu. On im obznanjuje svoje planove da namjerava proširiti posao u Gradu i Timotiju nudi primamljiv posao. „Lumikon stoji ispred hotela „Moskva“, prepoznaje ih. Timotije mu maše levom rukom, a Rajna desnom. Lumikon diže obe ruke visoko, smeje se. Iza njega se tog trenutka ukaza krupna, glavata pojava; smješka se i taj...Timotije i Rajna prepoznaju Stanimira Komarevića.“ Po klasičnom pripovjedačkom redu onaj koji diže zavjesu, ima da je i spusti. Na kraju romana kompozicioni luk počinje da se zatvara, da se spušta ka osnovi izgrađenoj na početku romana. Priča će ponovo stići do nezaobilaznog Komarevića kojim i počinje. Pojavljivanje Komarevića na početku i kraju romana ima ne samo kompozicionu funkciju, već i smisaonu. Njegovo pojavljivanje na početku romana uvodi nas u svijet haosa, radničkih štrajkova, bezizlaza, dok njegovo pojavljivanje na kraju romana daje naslutiti izlazak iz mračnog tunela u kome su se našli glavni junaci. I ma kako stvarnost ubijala nade, čovjek ih je skrivao u sebi, živeći od potajne vjere u njih. „Timko, pogledaj napred. Tamo, malo dalje, vidi se svetlost; lavirint je iza nas“, poručiće na kraju romana ozarena Rajna Timotiju.

Tatjana Tomić

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Slepe mrlje na mapi grada

Na trg se nasadila gradska kuća kao kokoška bez gnezda. Gleda je mrtvi pesnik iz okamenjene glave. Podozrivo gleda čak i mrtav. Iza njega kameni titani drže balkon na plećima. Unutra je prašnjavo kako samo među knjigama može biti. S balkona se vide tri restaurirana antička stuba iza kojih je nekad bilo pozorište. Sad su od pozorišta samo stubovi ostali. Oko stubova se jure deca. Za njima dovikuju brižljive majke: - Stani! Uprljaćeš se! Pašćeš! Poderaćeš pantalone! Kud jurcaš! Smiri se, odmah ću te vratiti kući i nećeš dobiti sladoled! Ubice snova, treba im povodac da bi odgojile decu. Na zelenu fontanu zaseo je prosjak. Ne prosi, gleda u sunce. Ne čuje ništa od vode koja pada i zvukom mu spira prljava leđa. Pored njega niko neće sesti, jer svako bi pre odabrao da se onesvesti od vrućine, nego od smrada. Prodavačica kokica se dosađuje, niko više ne ide u bioskop. Hrani golubove i potajno se nada da će ih pretoviti da više nikad ne polete. Onda deci ne bi bilo zanimljivo da ih jure, a prosjaci bi mogli da se prehrane tim ptičurinama koje ionako ničemu ne služe. Judita žurnim korakom grabi ka biblioteci. Smena samo što nije počela. Prelazi crni trg unutar koga ne valja progovoriti, jer će nešto neočekivano da se desi. Judita ne podnosi neočekivano čak ni u knjigama. Inače slabo govori, ponajmanje kad je neko nešto pita. Obuzeta je mislima o mlađoj koleginici: - Ta ne razlikuje Baštu pepeo od Bašte sljezove boje - kivna je. Judita živi u jednom od onih solitera s čijih vrhova padaju unesrećeni ljubavnici, pa bašte voli u knjigama, a šetnje po grobljima. Njena bezobzirno mlada koleginica gaji paradajz na terasi. - Glupost - misli Judita - zna se gde je baštama mesto! Iza leđa joj ostaje visoki beli krstaš u mermernom oklopu. Samoprozvani car. Legenda kaže da mu se od levog uha do leve pete niz kožu protezala crna pruga. Zato se car zvao Crni. Po besprekono belom mermeru, ime mu se ne da naslutiti. Ne hajući za cara, gimnazijalka je odbegla s časa istorije. Ne podnosi profesora Gajića, glas mu se zaglavio u mutaciji. O čemu god da taj čovek govori, ne razume ga, jer on zaglušuje samog sebe. Od svih lekcija zapamtila je samo jednu: - Lepo je meni baba govorila da idem u pekare, narod će uvek tražiti hleba! - profesor je to izgovorio razumljivim glasom, seća se. Prolazeći pored prosjaka, gimnazijalka broji svoj novac za užinu. Nema dovoljno za cigarete, pa mu udeli pola, pola je dovoljno za hleb. Ako je na ulici milosrdna, možda na času nekim čudom ne primete da je nema. Prosjak joj vrati tu hlebnu novčanicu, pa doda još jednu: - Na, kupi cigare, pa da podelimo kutiju! Iznad njih u prozoru stoji uokvirena ženska glava. Ne trepće, a ipak nije lutka. Zagledana je u ono mesto gde je nekad bila poslastičarnica. Po uspomeni na poslastičarnicu daće ime ćerki, ako ikada rodi. Ako ne rodi žensko, nagovoriće snaju da joj rodi Dubravku, pa će njih dve da prave najbolje šampite u gradu, visoke kao mali soliteri. Onda će na te solitere da posadi one svatovske figurice, pa će kažiprstom da čvrkne mladoženju u potiljak, nek’ se surva i izlomi na tacni, da ostanu same ona i Dubravka. Gradska kuća neprimetno tone u utrobu trga. Prozori joj oslepljeni vitražima. Tone kao obnevidela kokoška koja kopa sebi gnezdo. Sporo kopa, nezainteresovana za svet iz ptičije perspektive.

Marijana Čanak

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Čak i zatvorenik, kao što sam ja, odluči da se oslobodi mučnih točkova one stare kočije nazvane Krivica. Na prozoru moje ćelije čist sneg i mala ptica. Crveni drozd sa okeanskim, tamnoplavim krilima. Kad si zatvoren, u sebi imaš zatvorenika koji govori u tvoje ime. Jasno ga čujem, to je želja da se obratim drozdu: „Zdravo maleni, je l’ ti je hladno?“ Reči ostaju grejalica zatvorske ćelije. Spolja tišina, provejava sneg. Pogled sa 23. nivoa je otežan rešetkama, sve četiri različite, vajane vremenom i pređašnjim zatvorenicima. „Precima“, reče zatvorenik u meni. U ćeliji pored mene živi Pobednik. Stevan mu je pravo ime, liči na mog oca. Razmišljao sam zbog čega me podseća na čoveka koji me je napravio. Misli o Pobedniku uvek počinju od te oštre reči: „napraviti“. Bile su zamke sve vreme dok sam zidao priču o Pobedniku. Podsetio me je likom i ponašanjem na oca, ali me je sem tih osobina, koje sam kasnije pronalazio na svakom četvrtom zatvoreniku, ničim nije uverio da je vredno nastaviti razmišljanje. Iz te refleksije preostalo je samo to, inatsko „napraviti“, i volja da sumnjam da sam samom sebi najveći protivnik. Jer, razmislite o tome, pa ćemo porazgovarati kada me posetite – ne navodi li nas odabir reči i ideja na dalji tok priče? Da li bi priča bila drugačija da sam rekao da me je „izvajao“, ili – „poklonio životu“? Razmislite, ja nigde ne idem. Na doživotnoj sam. Sleće nešto poput ose na prozor ćelije. Penje se uvis, kreće se povremeno, potom miruje, potom naglo prekida mirovanje praznim ubodima žaoke o rešetku. „Nema smisla da bode čoveka“, govori mi zatvorenik i zbunjuje me. Gledamo kako ubada porozorsku rešetku, a naše misli odlaze na ljudskost. U toj nepovezanosti ipak jasno vidimo da je ubod ose jedna nejasna igra. Da li slučajnost navede osu da ubode čoveka? Uzeli smo u obzir samo situacije u kojima osa nije ugrožena, kada odluči da sleti i ubode bez smisla. Krenuli smo ka zatvorskoj menzi, u meni je i dalje uteha što sam došao do zaključka da je priroda nevaspitana i nepravedna. Taj utisak daje mi spokoj, moja muka je ublažena, muka što sam besmisleno dobio doživotnu. U menzi razmišljam o jednoj od kuvarica, pošto me je prilikom posluživanja saslušala o osi, malo razmislila, zatim upitala: „Je l’ poznaješ nekoga ko je iznenada uboden?“ Razmislio sam, jedan moj predak izgubio je život od uboda ose, ali nisam siguran je l’ bilo iznenada.

Tomislav Jelesijević rođen je 24.9.1994. godine u Smederevu, gde je završio osnovnu školu i smederevsku gimnaziju. Potom je studirao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka, a uporedo radio u nekoliko amaterskih pozorišta i dramskih radionica, gde je istraživao svoju privrženost prema glumi, književnosti i poetskim izrazima. Na poslednjoj godini osnovnih studija novinarstva imao je priliku da nešto od svog iskustva podeli na predmetima Retorika i Primenjena retorika, kao saradnik u nastavi, što je usledilo nakon osvojenog prvog mesta na besedničkom takmičenju na Fakultetu političkih nauka. Do sada je podelio nekolicinu autofiktivnih priča na svom kanalu na Medium mreži.

Lavlji dah na ogledalu Toplo je, slomljene čestice volje plutaju po površini zimskog potoka. Zovem se Magla. Nejasan sam, ujutru ne skidam drlje sa lica. To su jedina stanovišta gde nisam istetoviran ili izlepljen igrama. Koje žive u večnom naslućivanju, koje prebivaju u poniznom iščekivanju slobode u kladionicama. Toplo je, zagrlio bih nekog, podelio dom, poželeo otkriće autentičnih tišina u ljudskim odnosima. ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Na tome završavamo razgovor, jedem zadovoljan. Ta žena me je saslušala i unela u moju malu zatvorsku zamišljenost želju za razgovorom. Idemo u krug sve dok ne dođemo do početka menze, menza je takvog oblika radi lakšeg protoka velikog broja obroka. Sedim, jedem supu od paradajza, vidim da zatvorenik u meni uveliko razmišlja o rečima kuvarice. Neka ga, njemu je veče ušuškano novim prilivima stvarne komunikacije. Neka od njih pravi fantastično, značiće nam obojici kada zađemo u noć. Prilazi mi Pobednik, želi da se družimo za stolom. Objašnjava mi zagonetku o ćeliji sa druge strane. Pobednik živi levo od mene, na desnoj strani je ćelija koja je uvek slobodna. Svi sa 23. nivoa pitaju se što tu niko ne dolazi. Pobednik ima ideju, verujem, i odgovor. „Naš upravnik u slobodno vreme proučava ljudsku anatomiju, veruj mi, pouzdana informacija“, počinje Pobednik, pretpostavljam da će mi biti teško da uživam u hrani kada me bude potopio svojim fantazijama. „Razmišljao sam i pomislio da bih ja, na njegovom mestu, posmatrao zatvor kao ljudsko telo, pa bih napravio organizaciju svih zatvorenika i ćelija tako da zatvor bude ogledalo usklađenog života“, reče i otpi gutljaj kisele supe, pretpostavljam da je opekao jezik jer je bila vrela. „Na nivou 23. jedna ćelija je slobodna, to je uslov da bi sve sadržalo harmoniju“, objasni i posle toga poče sa dilemama, nije li nepravedno da se mi zbunimo ili ljutimo što je raspored takav, nije li nad nama zbog toga sproveden ogled, i slične stvari. Pojeo sam supu što sam brže mogao, pristao sam da opečem jezik. Ne mogu dugo da slušam Pobednika, bolje da opečem jezik. Tiša noć danima nije bila, čudi me tamnoplavo nebo na prozoru, nije li drozd raširio krila i zaklonio sve što je iza rešetaka? Igram se mislima, ali mi je u duši teško. „Nemam koga da volim“, počinje ta stara gramofonska ploča. Ista koju slušam od detinjstva. Ista koja se vrti iznova i iznova, svejedno gde sam. Zatvoren, ili na slobodi. Kada sam pribran, zatvorenik progovori: „Uznemiren sam gomilom nasnimljenih laži, što život blefira?“ Kada sam na ivici, zatvorenik ponovo progovori: „Je l’ sve to istina?“ Noć je, toplo je. Slomljene čestice volje plutaju po površini zimskog potoka. Zovem se Magla. Nejasan sam, drljav se budim, drljav odlazim u san. Tomislav Jelesijević

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Игор Браца Дамњановић ДИБ

НИШТА ЛИЧНО Нови Сад, 2020 Библиотека Ждрал Књига 9 Уредник Зоран Додеровић

Игор Браца Дамњановић ДИБ рођен је 17. 5. 1989. године у Београду. Пише афоризме, песме, приче, драме и хаику. Радови су му објављивани у часописима, новинама, зборницима, антологијама у земљи и иностранству. Превођен је на више језика. Вишеструко награђиван. Значајније награде за сатиру су награда Млади типар, Пљевља, Вибова награда, Београд, награда за афоризам на Двадесетом фестивалу црногорског хумора, сатире и карикатуре, Даниловград. Оснивач је и главни и одговорни уредник часописа и портала за хумор и сатиру Шипак. Члан је Београдског афористичарског круга и Светске хаику асоцијације (WHA) са седиштем у Јапану. Основне и мастер студије завршио је на Учитељском факултету у Београду. Живи у Дражевцу код Београда. *** Свануће и нама. Па макар и под свећом.

Сатиричара боли за све. Зато и пише о свему што га боли.

Девојка ме вара. С њом више не играм карте.

Ми Срби нисмо лењ народ, али ме мрзи да се објашњавам.

Кад је неко пун себе, не види друге. Од стомака.

Волим да радим с вредним људима. Они раде за двојицу.

Преварио сам девојку. Оженио сам се њоме.

Од писања тренутно не може да се живи. Од тога се живи вечно.

То што се моја жена закопчава на леђима, не значи да је луда. Таква јој је хаљина.

Када волиш, ништа те не мрзи.

На испиту студенти су мирни као бубице. Просто се претворе у уво.

Ширење оптимизма је моја ужа специјалност.

Ако још нисте потонули, не мењајте канал. Очистио сам и ову годину. Још годину, па бришем! Све што ви кажете обичне су лажи. Истина је само оно што ми прећутимо. Свануће и нама. Па макар и под свећом. Једнога дана ћемо увозити памет. Само нико неће знати како се користи. ZVEZDANI KOLODVOR

Жене имају женске проблеме. Мушкарци имају жене. Чудне су жене. Једна каже ошишај се, друга, ко те шиша. Учитељ каже да је Њутну пала јабука на главу. Тим научницима свашта пада на памет.

ONLINE ART MAGAZIN

САТИРИЧАР САДАШЊОСТИ И БУДУЋНОСТИ Док је хаику врста „бонсаи поезије”, афоризам је најмања прозна књижевна форма у којој су заплет, радња и поента концентрисани на минималном простору. Афоризми се стварају према вајарској технологији: „Узми материју и одбаци све непотребно!” Оно што остане је афоризам. Управо се ових златних правила придржавао и Игор Браца Дамњановић Диб док је осмишљавао и записивао мисли за књигу пред нама. Ово је, дакле, прва збирка афоризама младог аутора, али је он добро познат љубитељима најкраће књижевне форме који су имали прилике да читају његове радове у домаћим, регионалним и европским новинама, часопи-сима и порталима. Дамњановићева сатира је, колико специфично српска, толико и општељудска и универзалан, због чега је одлично прихваћена и разумљива у већем броју земаља у којима је преведена и објављена. Његово сатирично стваралаштво је бунтовничко и младалачко, али и веома зрело, пошто га одликују леп стил, писменост, вештина изражавања, суптилност, рафинираност, ерудиција и читалачко искуство. Осим, сатиричних, политичких, критичких и друштвено ангажованих афоризама, овај аутор исписује и оне који бисмо могли назвати филозофским, односно мудростима својственим искусним и осведоченим мислиоцима. Из Дамњановића афористичара често проговара Дамњановић песник и зато у резултату добијамо афоризме који су фузи-ја поезије и мудрости. Од писања тренутно не може да се живи. Од тога се живи вечно. Афоризам се обично састоји од једне или две реченице. Тачно, афоризми Франца Кафке понекад су мале приче. Али афоризам може бити и је-дна реч која изражава одређено значење. Већина Дамњановићевих афоризама заснива се на контрасту. Узели су правду у своје руке. Нема правде! Између два пола ствара се напон који експлодира као детонатор у облику поенте. Дамњановић исмева, али не понижава, критикује директно, али не и ad hominem, замера оправдано, а не малициозно и – умешно користи хумор за разблаживање директне критике, јер би у противном сатира изгледала као проповед. Дамњановићев хумор је интелектулан, али без дидактике. Овај аутор оспорава све што није морално, али не моралише. Зато је и јесте типичан представник српског хумора који одушевљава странце, посебно оне са Запада, јер ми, за разлику од њих, уместо антидепресива, користимо афоризме, а уместо одлазака психотерапеуту, посећујемо књижевне вечери хумора и сатире. Дамњановић брзо и изненада испаљује вербалне ударе који су испољавање концизног, критичког става, с једне стране младалачки осебујног и непатвореног, а с друге зрелог и проживљеног као лично и заједничко искуство у турбулентном и неизвесном времену, испуњеном расапом између обећаног и оствареног. О свим тим државним, по- литичким идеолошким, социјалним, духовним, културним, моралним и религијским сукобима и ломовима Дамњановић проговара отворено, смело и доследно. Наши политичари нису мађионичари, али могу да учине да новац народа нестане. Његови афоризми су језгровите констатације које у другом делу добијају духовито разрешење, било обртом, било значењским померањем ка двозначности, па и вишезначју. Наш писац се свесно концентрише на савремену политичку сцену, друштвене проблеме, унижавање културе, образовања и науке и слом моралних вредности. Аутор својим хумором не жели да изазове само осмех, опуштеност и веселост, већ и просветљење, опомену, горчину, отрежњење и запитаност и зато су његови афоризми „блиц тренуци” који осветљавају густу таму и указују на њене поноре и опасности. Код нас је мрак тотално завладао. Сви би да буду звезде. Писати о актуелним друштвеним и поли-тичким догађајима с уметничког становишта није једноставно и врло је незахвално, јер увек постоји опасност да се склизне у банално, профано и дневнополитичко. Таквих изазова клоне се само добри сатиричари, а Дамњановић, несумњиво, припада њима. Иако су догађаји и протагонисти обухваћени афоризмима из ове књиге недвосмислено одређени и препознати, начин на који су интерпретирани и транспоновани чини их универзалним. Наш сатиричар зна када треба „притиснути гас”, а када „повући кочницу”, како би његове инвективе биле смиреније, умивеније, више уметничке и естетске. Афоризме младог аутора, овенчаног „Младим типаром” и „Вибовом наградом”, краси препознатљивост по особености талента који се уклапа у књижевно достигнуће, јер његов афоризам није пука досетка, већ избрушена порука. Аутор је гноме и сентенце из ризнице vox populi обогатио ауторским печатом и дао им димензију више да просијају у руху сатиричарског умећа. Дамњановић је писац профилисане поетике и с даром да реагује тренутно и хируршки прецизно. Направио је промену у својој глави. Забио ју је у песак! Игор Дамњановић није само сатиричар будућности. Он већ сада има своје место у српској савременој афористици, изборено, не само талентом, већ још више великим, промишљеним, упорним, стрпљивим и посвећеним радом, за шта је најбоља потврда књига коју најтоплије препоручујем. Ова књига стварана је дуго, зналачки, с афоризмима уједначеног квалитета, међу којима има изузетних, антологијских, какав је овај: За писање сатире морате имати ону ствар. Мозак!

Александар Чотрић ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

БЕЈАСМО БЕСАНИ У смрти - једно другом равни Као ка милости што вечни сан доходи Давих се у изгубљеној води Једно дете притрча ми на груди И нема дана да се усуди Мени да дођеш у несуђеној студи Једно дете притрча ми на груди Насмејано, лица сузом обасјано И мени би жао стежућ то тело Тако крхко, младо, невесело Што једва промуцах у овој туђини И нема радости ни гласа Устрептало све је од покора и таласа

Ризница сећања, заборавом гоњена Моја рука не уме да напише ишта што одише истинским, силовитим чемером. Ниједна мисао да се задене, Ниједан обзор да дође до мене, Никуд да коракнем, Мене гуши нешто што нисам ја, А саму себе разоткривам. Је ли све ово само мирење са оним што је дошло, О, лутајућа бриго што ми не даш да дишем, Нешто хладно паде покрај мене, нешто хладно и свепрожимајуће, Али штаство није, већ сулуди усуд моје сени. Ни поглед у небо, Ни длан на површи воде, Ни ход по шуми тамној.

2. Гледаше гордо бездан у погледу моме, Ничице падоше затим. Сунце спокојних очију, ја сам у загрљају твоме, Дан не чини ништа мени до да патим.

Слетеће птица на рамена Човеку од хиљаду миља, Залутасмо путем бремена Звезданих стаза мрачног обиља. Моје су ноћи огромна празнина Накорак смрти и престанку даха, Мрачне ноћи између јутра и давнина, Погледа жалосног непремостивог страха. Слиће се једном све што смех сања И поплавиће целу васиону Ми ћемо поћи путем страдања И уснићемо радост у сутону.

Сара Стрижак

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Aleksandra Petrović Matić

Baćuša meni se spava Noć utišana, dogorjeva ljeto Brojim zvijezde u tvojim očima i nije mi jasno kako se čak s nebesa tako u njih utiskuju Kažeš, sinoć je u pozorištu bila predstava, poslije toliko vremena A meni se baš o glumi ne priča Poslije toliko vremena pod maskama Hodamo potpuno otkriveni jedno pred drugim Niko se tu i ništa ne pretvara

Skupljam somot u tvom glasu, možda sašijem haljinu Kad sjeverac potjera s pustara U parku klupa i mnogo drveća Ne znam mu ni ime, ni rod, ni plod Kažeš, tiho ovdje spavaju vjeverice Ne vjerujem ti ja u te sitne životinjice Prokleti Kuči Bratonožići razmiljeli se po gorama Đedovu kuću tri puta palili italijani Čeljad u zbjegove pa niz šume, kad mi najmlađeg majkinog brata ne baciše Brat ga u zobnicu stavio i spasio Vele da na njega umijem zaplakati. I ne znam stati. Malo ti na rame naslonim glavu, tu je lako zaspati A i čovjekoljubivo ti kuca srce Budiš me, U kratkom snu brojala sam pretke i korake Kažeš, daj mi ruku, tamo na kraju ulice ima lepo mesto Prave limunadu za najljepše curice Lelujamo ko dva starca a mjesec se smije i sve zapisuje Bolje da drmnem votku nisi mi ti baćuša Mani se kritike, romantike, politike Ponesi me kući, ne mogu da stojim na nogama I spava mi duša... ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Lokal 426 Ćutnjom smo se najbolje sporazumjevali Ti I Ja Četrdeset godina Četiri pisma takođe sam oćutala Svake decenije čitala sam po jedno da mi duže traješ Naše sam ćutnje predala u banku koštane srži Ne slučajno I s namjerom da te presadim svaki put kad su me kleli da bez tebe ne valjam Dolazila sam ravnicom, horizont se maglio i bila sam jedino drvo koje ti je poraslo jednom davno Iva. Uvijek mi ruke vise kao vrbove grane. Od negrljenja. Tebe. Kad god bi zatvorila oči vaskrsavao je sarajevski kvart u kojem me uspavljuješ u crvenoj palerini I sad najbolje zaspim kad je hladno Ćutim beogradske ulice, gledam svoj odraz u izlogu plavog kaputa Malo sam ti ostarila na kraju puta al stišćem srce Sramota je da sad krvarim a razbila bih šakom onu čašu s vodom Ljudi zbog straha lome srče Slabo sam te zvala al sam ti najljepše trajala ovo malo našeg Ljudi u bijelom me tjeraju i plaše Ništa me nisi učio o majevima, zmajevima i desantima I kako da budem hrabra kad bez padobrana iskačem na pustaru naših sjećanja Ćutim A ti diši i ne daj da opet zbog tebe zanijemim Nisi me učio kako se govori i kako se bude jak Pred bolnicama u kojima se očevima bore za život Moram i to sama Rekao si da sam džin E pa da znaš džin ti salutira dok se u komadiće slama *** Ne možeš ući zbog virusa Želim da kažem čekaću ovdje dok ne svane Dajte mi lokal 426 Uspjela sam da kažem Diši, molim te diši, kapetane

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Važno je da si slikao sunce po pamuku plave haljine I isto tako me zvao, zašivajući usnama prevelik izrez To sve da mi ne pobjegne ljubav A ne znaš da se s tobom posvetila i da te je čekala kao gladna godina I da ovaj septembar nije glupava jesen već djelo za novog Kanconijera Ko zna koliko soneta za moja poderana koljena na kojim sam se molila Da dođeš negdje sa kraja svijeta Ko zna koliko kancona, madrigala, šestina i balada Da mi kažeš Osim Zemlje, sve bih zbog tebe izdao. Ovdje i sada. Polako, stani. Ja sam svoju jedva sačuvala, patili mi u njoj ljudi Sjenku robovanja na krst im stavili, otimali, kleli Sloboda se zalila suzama kao opojnim vinom I u taj čokot više niko dirnuti ne smije i neće Kunem se Ocem i Sinom Nije važno što odlazi ljeto Čuvam zamotuljke vrelog iskapanog voska Da zapečatim milost kojom smo se topili Od pogleda. I dodira. Septembar je tek pomalo zbunjeni Frančesko A tvoja ljubav, jedino pravo mjesto za Laurin prijesto

Duguješ mi jedan ples Od nekud s` jeseni prišunja se sjećanje na mirise ulice u kojoj se svaki dan sretalo dvoje neobičnih ljudi u vrijeme kad sunce pokrene igru sa sjenkama On je mirisao na smolu četinara i pomalu na vanilu Ona na sapun i dogoren pepeo razmućen u vodi Bili su simbol dana u sjenkama Hljeb, sušeno voće i grožđe u cekerima Pogled u dubinama očnih ogledala On Odisej pomalo načet čudima Ona Itaka, pomalo tužna obala Pomalo ostarjeli ljudi, svejedno beskrili i mili Jedno golemo ništa A sve su jedno drugom bili U prolazu U svijetu i danu posutom sjenkama Stotinama rana nagrđeni neprežal su nosili kao ličnu kartu Vršku suze krili pod bodljama Na mjestu gdje su ružom zaraženi I kao da sebi duguju taj trenutak sreće Godinama snivanu želju Zastao je I rekao, sunce je popalilo svijeće Duguješ mi jedan ples Dok se u tebe kao u život zaljubljujem Rekla je malo me bole leđa al pokušaću Ako me u pola prekine Molim te odnesi me negdje daleko Tamo gdje rastu divlje kupine I gdje bi se svega zbog mene odrekao

Dugo te ne pišem

Kanconijer Nije mi važno što odlazi ljeto Čuvaću zamotuljke vrelog jula u vrhovima prstiju Kad god ti na koži napišem volim te I neka to bude sve što se očekuje od jednog godišnjeg doba I nekog ko se prstima učio pričati o osjećanjima Šindrom ću pokriti srce U toj kući spavaš i nije red da krov s jeseni krene da prokišnjava Kad mi melanholija požutjelim i otkinutim listom naseli oči A na vlažne trepavice se nalegu male cmizdrave gusenice Sve je to povezano Kod mene naopako kaplje Iz očiju u srce A tu raste čudesno drvce koje je nadživjelo oluje I sve prerano otrgnute grane koje su mu najdivnije bile porasle Dlijetom duše isklesana zlatna vrata. Za dva brata. I još ponekog anđela. Nemaš pojma koliko zjena viri iz šimšira tu poraslog I kako se kikoću na ljuljaškama kad me san ophrva Nije mi važno što odlazi ljeto ZVEZDANI KOLODVOR

Dugo te ne pišem Pece otrgnuto iz sna lako polegne i brzo se uspava Uzeo si mi srce Od njega praviš trzalice za svoju gitaru Sviraš da bi ja mogla živjeti Cijelu godinu svijet se polako urušava A mi smo se najljepše molili da ostane živ U toj igri opstanka Ova moja lirika Ona roza begonija Onaj pauk iznad vrata Ona trunka praha s vanilice na rubu tvojih usana I Boga bi prizvala Dugo te ne pišem Novembar je skliznuo u moj šal Tek da te jače prigrlim Nemoj da misliš da se bojim studeni Samo nekad zadrhte datumi u meni Tad sam rođena i porođena Ponuđena i počašćena. Životom. Dugo te ne pišem Spretno otvaram škripave kapije Daješ mi ključeve od malog doma Stavljam novi stolnjak Kažem: treba očistiti svijećnjak Kažeš: skuvaću kakao Grlim te s leđa Spašavam svijet od propadanja Aleksandra Petrović Matić

ВЕСНА РАДОВИЋ

Ћути! Молим те, ћути!

Ко га је самог, по зими, оставио? Да има дом, неби на цести боравио! Чије се стопе у снегу виде, Док светло гасне, а подне бежи? Гле, Шаров режи! Куд год се окренем, Свуда посуто белило, Хладно је, прсти се мрзну! Шта би ме развеселило? Пуцкета ватра у камину, Пламен се диже, Ново чуђење, на час, стиже!

ПОНЕКАД САЊАМ ЈЕДАН ИСТИ САН Понекад сањам један исти сан. Реку... А у реци се дави дан. Помислим, како смо слични У свом ништавилу, лист и ја, Док напољу свира јесења симфонија! Ако се деси да се у сну спотакнем О сопствену сенку И паднем, поред очију, Даћу десну руку са бурмом На домалом прсту! Ако се све то деси, А буде падала киша, Предаћу се прамајци земљи, Разапета на крсту! Понекад сањам један исти сан. Реку... А у реци се дави дан. И уходе ме непознате, урокљиве очи, На путу где саградих кућу У мокрој иловачи!

ЗИМСКИ ДАН Да л' ми се чини да неко лупа У прозоре, ко бесан да је? Повија гране, дрвеће чупа, Побогу, шта је? Можда је ветар, љут,,па уздише? Високе јеле, пахуље окитише!

Кратак је дан, дуга ноћ, у реду чека, А прве звезде, на небу, светле, Из дворишта се не чује дрека, Тихо је... Зора је заборавила на петле!

„ШКУРА БУРА“ Обрушила се ноћ у каменолому немоћи И све су даље сенке лета што одмиче. Тужно је... Само се, још вране такмиче, Полуделе, по овој јутарњој хладноћи! Јесмо ли, заиста кренули и мало корак пружили, Или смо, часак застали, у чвору, чврсто везани? Чују се свадбе јесење, кују се бакарни казани, Зрију модри гроздови, што су се летос множили! Јесмо ли, коначно сазрели и „беле пчеле“ спознали, Или смо проклети, заспали, па у сну нисмо видели, Како смо на дно гурнути? Ту смо једаред доспели, Кaо облак градоносни, што су га зимус прогнали! Јаме смо дубоке копали, док су се други молили, Тежак терет носили, до земље кичму повили, Куле од кости градили, да би их после ломили, То нам је био путоказ, када смо слепо пловили! Обрушила се ноћ, на плећа, нараслих дина, У страху ветрови прете и жуту кишу носе, Надире „шкура бура“ и чупа мору косе, У свету недораслом, за нежност рузмарина! „Шкура бура“- снажан ветар који дува из смера копна према мору •

Да л' неко чује кораке лаке, У по дана? То пас цвили, завија, На зло слути! ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

МИХОЉДАН Дремају страже хајдучке, летња башта се затвара, У старе дрвене чаброве, месец је закључо аброве, У девет вода испране, трепере гране борове, Да ли је шума заспала или се само претвара? Лепо ти стоји рузмарин, у цвету кад замирише, Спрема сезадња косидба, суше се полегли откоси, Скупљена летина самује, у инат киши пркоси, Њишу се зелене маслине, спремне за нове јурише! Све краћи дани пристижу, на мразу мрзну прозори, Магли ваздух над земљицом, ко дух из боце избего, Да лије облак пробуђен или је, мало прилего, Из легла чују се звукови, по трагу газе чопори!? Михољдан расипа дарове и теши невољне сватове, Заветне литије пролазе, застају гиздаве бродице, Господе, подај нам пшенице и капљу свете водице, Подржи ове младице, израсле из тамне гробнице!

ВУК И ФОКА

Дремају страже хајдучке, небо се поново отвара, У старе дрвене чаброве, месец је закључо аброве, У девет вода испране, трепере гране борове, Јесењи цвет се затвара, лукаво, зиму да завара!

Дуго смо заједно живели У најхладнијој тачки на Северу, ОН крзном заштићен вук Што са себе стреса хладноћу, ЈА Бајкалска фока на острву, Између обрва расла нам смрека, Ширила гране, небо грлила, Кроз шуму рогова текла је река, За спас молила! Међ' зубима док снег се топио, хладан и бео, Капао и водом квасио тло, Као кад киша осу, Криком гавран је поздрављо јутро, Равницом, ехо се просу... Као кад дође пролеће, а бране се отворе, Повукох се. Скинух кожух. Пустих косу! Признајем да сам га молила да самном крене, Кроз зид из кога расте цвеће, У шуму да слободно завија и зове, Њему се више допао златан кавез у јесен, Јесен, та јесен... Да жути као жигосан број, У клопци од гвожђа из које је Сребрна лисица побегла као херој! Дуго смо заједно крали мршаво, Зимско сунце, Проживели два живота среће, Ударце крила у даљини, Били смо вук и фока што су се срели На залеђеном тлу, Где је дрвећу забрањено да расте, Где се радују светлу, У дивљини, у тмини...

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Mokro škotsko jutro Navlačim čizme za hodanje. Blatnjave i stare. Nameštam debele vunene čarape preko ruba kratkih člizama. Popravljam rub kaputa od teškog štofa i široki šal prebacujem preko ramena. Otvaram drveni prozor. Oštar, čist vazduh mi ispuni nozdrve. Miris kiše koja je padala cele noći. Miris blata. Otvaram vrata Škotske. Kamena ograda od velikih gromada deli ovo usamljeno dvorište od ostatka sveta. U kući su slike predaka vlasnika, u teškom ramu, sa teškom istorijom. Zemlja ponosa i patnji, zemlja puna istorije, oštine i inata, kao moja, pomislih. Proplanak sa desne strane krije tajnu drevnih Kelta. Kamenje u krugu tek izmami nekog turistu da baci pogled ili se slika pored. Krije istoriju. Ne znamo je ni danas. Možda su svetilišta, možda obredna mesta, možda mesto slavlje ili žrtvovanje, možda mesto za povratak u prošlost. Duh kelta duboko sakriven u kamenu mami da odete do prve biblioteke nekog malog grada na rubu ovog sveta, i počnete da čitate i istražujete o ovog zelenoj, hladnoj, reljefnoj zemlji. U prolazu ljudi, rumeni u licu od zdravlja i puni života mahnu u znak prihvatanja mene još jednog turiste u nizu. Iza njih starac, teturajući se i držeči se nemoćno za visoki kameni zid sa mahovinom, peva neku nerazumljivu melodiju koji je možda sa ponosom pevao prilikom prve pijanke u kafani kao mlad stasit Škot. Na njemu ostaci života jednog hajlendera željnog još muzike, još jedrih žena i žestokog pića. Umoran od svega, nastavlja svoj put kroz dan. Koraci su laki, nisu teški kao na jugu Evrope od znoja i sunca. Hladno je, telo se skupi, precizno hodajući da se noga ne izvrne u blatu i neravnim kockama krivudavih ulica. Miris svežeg hleba i kolača. Izlog male radnje zavučene od svih. Pogled mi privuče krhka keramička figura u izlogu, vidno oljuštena. Dečak sa violinom i psom u tradicionalnoj nošnji Škota. Prašnjavo je stajao u uglu izloga, pitam se ko i kada ga je tu postavio. I zaboravio. Pored njega razglednice pobacane iz prošlog veka i jedna korpa sa veštačkim voćem. Prodavnica suvenira. Polako sam otvorila vrata i stara žena nevoljno podiže pogled. Dala mi je osmeh. Upravo je skuvala je vreo planinski čaj. Pričale smo satima o istoriji mesta, obližnjem okrnjenom zamku na brdu, turistima, omiljenim prezničnim jelima i piću. Ispričala mi je svoju sudbinu koja je bila, kada se sada osvrne, ipak dobra. Rekla mi je da ih ima mnogo po svetu, njenih, ali da se ne sete da dodju, zaboravili su i oštrinu akcenta i zemlje. Žive na drugim kontinentima, daleko od srca Škotske. Rekla mi je da je tog jutra znala da će neko dobar doći i da će moći da sa nekim priča kao nekad. Osmehom mi je pakovala dve limene kutije sa kolačima i dodala jednu malu ukrasnu bocu pića. Sve to drhtavim rukama uvila u šaren papir zelene i crvene boje i predala mi kao da predaje najveće bogastvo koje ima. Baki sam dodirnula ruke i poljubila je u obraz. Iznenađeno i zahvalno se osmehnula i mahnula rukom kao baka što maše unučetu- idi sada, imaš još toliko toga danas da uradiš.

Ivana Jocić Veselić ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

SNEŽANA MARKO MUSINOV

Novogodišnji sanoželj

Podela

Uželeli smo se dragih lica, slobodnog leta ptica, razgovora živih oči u oči, dodir ne sme da se preskoči.

Da budemo zdravi srećni i dugovečni neka se nađe u ovoj pesmi jer u doba korone mračna zvona zvone, lice se sveta menja, više se vidi ko ima, a ko nema; mnogo je „ajkula” a malo, da začepe usta, pampura.

Uskraćeni su nam susreti dragih, daleko se bude mila lica, strah uvučen duboko u kosti jedno drugom da ne napakosti. Čekamo dane kad će normalno, bezbrižno jutro, opet da svane, ne može ovako sumorno za sve nas večno da ostane.

Za ukrštene puteve želja otvaram vreme svog sveta da se najlepše naredne godine ostvari, da 2021. bolje dane svima podari, optimizam u nama probudi svako dobro produbi.

Uz rad, pesmu i igru, čarolija opet nek’ nastane, neka nas vrati na stare grane, znane, odabrane, davno sanjane. Što želim sebi, želim i Vama, prijateljima, rodbini, dobronamerniku, empatičniku... Porodica sveukupna, srećna nek je sa nama, za što manje na srcu rana. Zdravica vinska, sa: „Živeliˮ nek bude okončana!

Putujući oblaci sećanja Nekako pred Novu godinu ne svode se samo računi već se kroje i planovi. Ove, specifične, pandemijske godine je to malo drugačije, sve nade uprte su u zdravstveni potencijalni problem, t.j. njegovo izbegavanje. Crtamo širok luk za zaobilaznicu. A gde ćemo putovati? Možda baš svečane večeri, u kućnom, tek neznatno nekim svetlećim ukrasom izmenjenom ambijentu, zasednemo u fotelju sa albumom slika u rukama. To putovanje može da traje i traje, u zavisnosti od količine zaostalog sećanja. Ako bude koga da nam u prisećanju pripomogne, tim bolje. Biće plodonosnije.

Autoletom u bolji svet Pri ulasku u autolet, pred kraj turbulentne godine, aktivirale su se utanačene automatske komande čim je uneta precizna destinacija i zasvetlela kao podsetnik na displeju. Sigurnosni pojasevi obavili su telo, snažno i precizno, i putovanje sa startom od devedeset stepeni uvis je otpočelo. Pri dostizanju visine koja je oblakodere i tornjeve ostavila na pristojnoj razdaljini od naprave, otvorila su se moćna krila i sigurni let koji je uspešno programirano izbegavao druge autolete u nizu proticao je uobičajeno. Kako je putolet trajao dopunjavale su se sunčane baterije u nedogled. Putnik je mogao udobno zavaljen da spava, da čita, da sluša muziku, da se okrepljuje pa i da bezustezno inspirativno piše jer se pokretanje nije osećalo, nikakvih vibracija u prevaljivanju kilometraže nije bilo, pa ni pri prizemljavanju koje je opet išlo po devedeset stepeni na, senzorima uočeno, prvo obeleženo slobodno parking mesto najbiže željenoj destinaciji. Uspon i silaz s neba kao vožnja najudobnijim savremenim liftom, očas posla. Nemaš semafore, granice, pasoške kontrole, nikakve prepreke. Niko te ne zaustavlja, pa ni loše vreme. Nema uniformisanih lica. Putovanje ti nije problem, sve drugo je tvoja briga, tvoj način organizacije, tvojih potreba i želja, mogućnosti, raspoloživosti, raspoloženja…

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Usmeriš tok misli u željenom smeru, po nikad nenapisanom scenariju, i uživanje može neometano da počne. Život ti postaje bajka. Nikom se ne zameraš, nikog ne usporavaš, ne prekorevaš, ne sedaš mu na kičmu, ne opterećuješ prošlošću, ne zagađuješ misli ni sebi ni drugima nepotrebnim konfliktnim stvarima. Oslobođen si svih stega. Usmeravaš se ka stvaralačkom kreiranju, ne rasturanju, saobraćaš u krugu koji ti prija, tolerancijom zadojen, cvetnim mirisima osokoljen. U tuđim očima ne tražiš i ne nalaziš zlobu već samo dobru volju. Nije ti važno kako se zoveš ti, kako se zove on, ona, čime se bave, šta slave… Važan ti je dijalog, razmena mišljenja pa i onih koje su u suprotnosti, što da ne? Oblast nebitna. Život je skitnja. Ubačen si u kolo, i ono te vrti, zaokružujući celinu od tri stotine šezdeset stepeni. Baš sad, debelo zavaljen u sedište autoleta u pokretu o tome razmišljaš. Koliko je samo ljudi ispod tebe u svojim kućama, na radnim mestima, na igralištima, gradilištima, sportskim halama, šetalištima, kućama kulture?… Nije baš da svi uvek nekud žure zaokupljeni problemima. Postavljeni su postulati kojih se drže ili ih izbegavaju, u zavisnosti od karaktera, kućnog obrazovanja i lične odluke kada i kuda. Truditi se da niko ne mora nikom za postupke da se pravda, da dovede sebe u situaciju da se izvinjava, da mu drugi prašta, od ogromne je važnosti za svaki budući dan, za svaki udah, svaki novonastali vizionarski san. Biti rasterećen i zdrav podrazumeva i biti nasmejan. Napraviće štos i čitav zid u hodniku kuće obložiće elektronskim putem naručenim foto tapetom sa fotkama svojih nasmejanih prijatelja. Tu u prostoriji dobrodošlice neka osmeh caruje. Svima će da ga dodatnom svetlećom tehnikom uokviri i time i ličnu radost podmiri. Daće da se ufotkaju i kolažno ubace i sižejne pozitivne misli mislećih ljudi od kojih neki više ne hodaju zemljom, bilo da su bili priznati filozofi, sociolozi, psiholozi, naučnici, pisci… ili tek bedinerke kojima je bilo povereno dnevno održavanje kuće ili čuvanje kućnog ljubimca, ako su posedovale dobru moć rasuđivanja i izvođenja sopstvenih zaključaka i drugima od koristi. Posle nekog vremena, promeniće gamu, izbaciće u prvi plan neki novi sadržaj, neka druga ozarena lica. Taj zid će biti odgovor nedoumicama zašto, gde i kako. Neće tražiti savet, pustiće dušu da ga usmerava, odabira, grupiše, štimuje, slaže boje i pokrete. Biće to njegova lična karta saglasja sa samim sobom. Kolorit će se menjati, kontrasti, konture… rečju: sve. Ako svaki put bude bolje i on vidno zadovoljniji, znaće da je uspeo u svojoj zamisli da svoje okruženje ambiciozno učini prijatnijim za život, dok u pojavnom obliku traje. Ako nekad padne, da se u najkraćem roku duhovno digne. Vizuelni momenat, uz zvučni, razlikuje se od materijalnog, fizički opipljivog. Dok opstaje, vrhunski neka je. Naučen je da treba da se kreativno pokrene ne bi li ugodivši sebi ugađao i drugima. Samo tako može da zrači pozitivno i podsticajno. Dovoljno je da ne pomišlja na to da nekom naudi u bilo kom obliku, da ga ošteti, da mu napakosti ma i sitnicom, da ga među neprijatelje ne daj bože uvrsti. Za njega je ta situacija nepovratna istorija ljudskog roda. Ne ume da zamisli novi rat, novo huškanje, ni namrgođenost ljudi jednih na druge, kamo li pogrde i uvrede. Poljupci da pršte, zagrlajji da se dese, radosti napred da vode, ne utopijski već realno. Iza sebe kad čovek ostavi bilo kakvu potrebu da drugom bude manje dobro i lepo nego njemu, uspeo je, kad se odupre olovo teškom zlu, sazreo je. Ne moraju drugi nužno da ga po ramenu zbog toga tapšu, da pišu o njemu hvalospeve, udeljuju nagrade kojima bi i lično da se slade po reciprocitetu neki drugi put, u prilici vice versa, iz ruke u ruku po novu zaslugu. Od velelepnog nadgrobnog spomenika niko se bitno (sem izvođača radova) ovajdio nije, ma čije kosti ispod sebe pokrije. Nasuprot, konstruktivna priča kad prodorna pozitivna traje, za nju svaka nova generacija haje makar i anegdotalna je. „Stigoh da udelim osmehˮ, već s vrata je zacvrkutao, nemajući kad da uokolo rasprši razmišljanja višeslojno formirana među oblacima, pri dolasku u prvu kratku namensku posetu. Vući s merom potez za potezom bila mu je deviza, u potajnoj želji da ga slede, bez strahova, bez značajnih kontriranja, bar oni njemu bliski. Ako svi budu išli njegovim mirnodopskim stopama računao je na vremena dobru usmerena. Kome ne bi stalo do mira, tako neophodnog mira unutar i oko sebe? Vera i poverenje u apsolutnu vlast dobra nametala se kao jedina ispravna zbog mnogih ranije zabeleženih zbivanja koja nisu išla u takvom pravcu i ničeg pozitivnog nisu ostavila u amanet već ružnu zabrinjavajuću kompromitujuću sliku prepreka, nepravde, crnila i bola ratnog nasilja. Oslobođen prošlosti krenuo je u avanturu van zadaha otadžbinske smrti. Došao je do prijatelja da mu ovaj pokaže mesto svog prebivališta, tako udaljeno od njegovog odabira. Raspitao se unapred, mentalno opremio, ali je i očekivao da spisak želja popuni nepoznanicama, arhitektonskim rešenjima novije generacije ˗ velelepne prostore u senci grandioznih građevina prošlosti da upozna. Spreman na svakojaki novi ukus, na drugačiji neposredni doživljaj, na upoznavanje sa dotad neviđenim, na nepristrasan ugođaj, otvorio je svim čulima prostor i ona su počela da upijaju okoliš. Vreme uživanja je ograničeno i pohod na osvajanje materijala živopisnosti budućih sećanja moglo je da otpočne za videla. U mono autoletu, pri povratku, moći će polako da slaže utiske, a ako zavrede pažnju sledeći put će u dvoletu stići u društvu, a za višeljudnu posetu morao bi se iznajmiti trolet ili višelet, ukoliko uspe da ubedi prijatelje da je od svakog, pa i moćnog, lažnjaka, bolji lični dodir. I kad upoređujete već viđeno sa tek upoznatim desi se magija da emocija prevlada i jedno na uštrb drugog u vrednovanju strada. „Dopalo mi se tvoje mesto”, izustio je iskreno nakon razgledanja naseobine i ostavljanja motornog trotineta na pristojnoj udaljenosti od svog autoleta kome se obratio sa „Hajdemo”, čim je u njega ušao, mašući drugaru u znak zahvalnosti istovremeno. Zaslužio je i više. Jedna stranica životna novim iskustvom se tamnim mastilom ispiše, da se lako ne obriše. ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Potpis Venecije

Iz grada na vodi gondola priča o dvoje koji se vole. Jedno kraj drugog svečano zbijeni sedeše pažnju drugih zavredneše. Otvorenih vidika poslata u svet dokumentovana slika. * Rumen slobode rasprašivanjem brzim maslačak bira. * Pijanstvom noći ljubav se otvorila uzvišenim snom. * Opcija puno nudi životno zrno, odabir čeka. * Samo je jedno ono pravo što je u opticaj stalo. * Ljubavna pesma hvalospev očekuje jer sreća tu je. * Poljubac sreće kada se desi česti ˗ oplemenjuje. * Pravični svet je s prirodom susrete upriličio. * Svaki šum ̶ govor novi kroz koji moćna priroda zbori. * Ako pokaže svojim zubima oštrim moć ̶ kuku lele. * Oštra zima se preprečila još jednom belilom svojim. * Snežni vetrovi napravili nanose kao prepreke. * ZVEZDANI KOLODVOR

Životna vožnja dok traje ima i šta svima da daje. * Budna usnih i haiku u tvom liku, Japan ga vide. * Zanovetala nemaju osećaj za pravu zabavu. * Upeklo sunce, bez razlike sve greje, letnji su dani. * Prozorsko okno propušta naveliko sunčeve zrake. * Mačke se greju, od vreline pospane – nepomične su. * Voda smlačena prirodnim putem tek će cveću da prija. * Poprskani psić stresa kapi sa sebe; neće ozepsti. * Bagremova se grana pod jakim vetrom puno savila. * Jesenje ćudi promenjivog primera vreme nam nudi. * Hladnija jutra garderobu menjaju zaposlenima. * Uzdah prirode leto ispraća ovo, neponovljivo. * Sunce još lepo, boje mu vedre šljašte; preusmeren vid. * Svod nebeski plav slika kičicom novom budućnost našu. * Potamnjene su naočare sakrile glavnu bit ljudi.

Ledena kiša pronašla put svukuda, mostovi ledni. * Klize se kola k’o čigra se okreću nezaustavno. * Mozaik šara obitava po hladnom zimskom vremenu. * Ledenice sa krovova kuća vire u život zimski. * Grudve vazduhom lete iz dečjih ruku ne bezazleno. * Sneško se Belić naherio šeretski, svi ga poznaju. * Zima crtanju posvetila vreme da umetnost krene. * Prsti složno u rukavicama pletu muziku sveta. * Novogodišnja rasveta spremna nebu pod oblacima. * Godine rep se njiše, još malo ̶ nema više. Gotovo! * Krv božurova kosovskih u venama teče i danas, * Latice poljem vijore istorijsku pesmu pojući. * Nezaborava junaci u podsvesti; život se slavi. * Tamiša ritam mi je bitan, krupan il’ detinje sitan. * Pored Pančeva neumorna reka je špijunirala. 87

U očima se sreća ljudi najveća redom ogleda. * Haiđini su britkoga uma ljudi nek’ te ne čudi. * Novosadski put ravna podloga krasi, ne uspavaj se. * Ljubav ne tamni dobro kad se neguje kao cvetni vrt. * Putovanje je improvizovano u želji putnika. * Kad kažu nije važno, znaj da je snažno osećanje to. * U čoveku vri svaki dan kad se duri na kišovit dan. * Zamaglila su se sva stakla auta; napolju hladi. * Hrana za mace u rukama kupca već konzumente zna. * Radost velika, dolaze bez povika na hranilište. * Mirisu mesa odoleti ne mogu mačići crni. * Paleta prazna, na pločniku cigle već istovarene. * Polje zemunsko u naselje pretoči sve svoje moći. * Zamišljena su ptovanja najslađa; nema granica.

ONLINE ART MAGAZIN

ПУТОВАЊЕ ОД ПОЛИГИРОСА ДО УРАНОПОЛИСА

Хармонија сунца, зеленила и мора влада овим делом копна названим полуострво Халкидики које се налази у Северној Грчкој. Када се стигне у овај део Грчке има се осећај да смо до тада оставили познати свет и да ступамо на једно неистражено тле. Једна за другом нижу се планине чији врхови дају небу разне нијансе пурпурног, док у долинама буја сеновито дрвеће и дивљи цветови запањујућих чаробних боја. Егејско море запљускује сва три „прста“која се пружају са Халкидикија: Касандра, Ситонија и Света Гора. Дах свежине таласа преноси се по вртовима пуних дрвећа јужног воћа, осећа се степеништима и дрвеним балустрадама, на улицама и у црквама. Главни град Халкидикија је Полигирос (Πολύγυρος) грађен у облику амфитеатра у подножју планине Холомон.

Занимљиво путовање које води од Полигироса до трећег „прста“ полуострва Халкидикија Свете Горе почиње у брдовитом пејзажу, а затим путника води кроз шуме, винограде, баште и воћњаке све до песковитих и питомих плажа. На овом путу пролази се кроз многа места. Прво место које треба поменути је Арнеа (Αρναία) познато по својим винима и изванредним руком тканим материјалима. Жене из овог краја су поносне на вештину ткања и одржање традиције из давних времена. Одлазећи из Арнее не треба пропустити посету родном месту античког философа и беседника Аристотела – Стагиру (Στάγειρα).

Стагира- остаци античког утврђења

На брду у Стагири налазе се остаци античког утврђења са кога се пружа прелеп поглед на место Олимпијада. Пејзаж одише непоновљивим миром и тишином. Даље, пут доводи путника до Неа Роде (Νέα Ρόδα) најужег места које повезује Свету Гору са полуострвом Халкидики.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

На овом месту је персијски краљ Ксеркс у V веку пре наше ере покушао да нађе пречицу својој флоти тако што је прокопао канал како би избегао дугу пловидбу око залива Атос. Mало шумовито острво Амуљани (Αμμουλιανή) појављује се на видику када идемо дуж западне обале. На овом острву је смештено мало сликовито рибарско село окружено пешчаном плажом.

Уранополис

Путем који води поред саме обале мора, кроз живописне пределе обојене препепим плаветнилом мора стиже се до „Небеског града“- Уранополиса (Ουρανούπολη). Овим прелепим местом доминира кула где је и лука из које се плови ка Светој Гори.

Аутор текста и фотографија: Ивана Минић

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

СПКД „ПРОСВЈЕТА“ ТУЗЛА Слађана Лазић

ЧЕЖЊА

ПЛАВА ЛЕПТИРИЦА

УЗМИ МЕ ЗА РУКУ

Сачекај још мало, Тек толико да још једном Кажеш да ти је стало, Да ми кроз уши Провучеш тон недостајања И живе чежње. Сачекај, Тек толико да поновиш Оно што никад не досади, Што увек је топло, Што те чини ближим За још једну нит љубави. Не дирај часовнике И не сеци дане ходом Бржим од планете, И не терај звезде са неба. Никад раније, Увек на време за загрљаје Који су дуго чекали, И слатке пољупце Који нам прже образе, Гуле кожу, Којима се воли цело биће. Сачекај још мало, Тек да још једном Споменем овде да ми је стало, Да нам се груди Запале чежњом, И сваке мирне ноћи Недостајањем засијају Наше снене очи. Сачекај, доћи ћу.

Предивна је. Као песма пуна нежности и топлине. Као зрак сунца што у цик зоре сине, те клизи низ цвеће и даје му боје и у мекој трави мрси прсте своје. Плава лептирица. Не дирај је. Пусти је да лети како она жели. Нек' лети далеко, обгрли свет цели. Нек' додирне небо, на облацима сни, Нек' лети мало даље па и звезду пољуби. А ти гледај њено плаво. Ту лепоту и магију што јој крила носе, што су као део неба у капи младе росе. Буди јој цвет са најтужније ливаде, и с њом ћеш процветати у тој боји наде.

Узми ме за руку. На трен од вечности смо И два корака до краја. Посматрајмо заласке три сунца, Ходајмо кроз реке раја. Покажи ми четири сазвежђа, Даћу ти по пет звезда из сваког И окренути Месец наглавачке Да му се смешимо и волимо га таквог. Узми ме за руку. Истражимо шест галаксија, Одлетимо до смарагдног града, Да са нама плешу бића другачија. Нацртајмо срећу у песку, Пустимо је да до сваког лута, После седмог чуда нађимо осмо Бесконачно много пута. Узми ме за руку. Украдимо лаву мало храбрости И цвећу трунку разума. Не дај да престанемо. Па и да стојимо на на ивици универзума, И да срце лудачки прошета светом Заувек ћеш, чаробњаче, бити мој дом. Само ме узми за руку.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

DEČIJE STRANE Nikola Janićijević Nikola Janićićević iz Kragujevca, učenik je IV razreda Osnovne škole Vuk Stefanović Karadžić. Piše poeziju, više puta nagrađivan, nedavno je osvojio 3. mesto u II kategoriji na konkursu Niškog kreativnog studija i Internet časopisa „Tabla“

KORONA Korona je bolest koja svet čudi Neprijatelj je svih ljudi Jer ona se kroz vazduh kreće, Ali nas uništiti neće. Ona je iz Kine pošla Svaku zemlju je prošla Ona je paniku digla Svet razdrmati je stigla #OstaniKodKuće vlada I Korona sada pada Jer će se u suprotnom množiti, A pomoći ćeš joj biti ti. Ako neko ruke ne pere Korona će organizam da mu proždere Jer je ona zver prava I ne bira u čijem će organizmu da spava.

SVEMIR Kada vidim Svemir U meni kreće nemir To je ogromno mesto I spominjemo ga često. U njemu se nalazi Sunce Koje greje mladunce To je zvezda vrlo mala, Da, mala, to nije šala. Ono greje našu planetu, Nađi to na Internetu, Da nema njega, ne bi bilo nas Ono je svima spas. Naša planeta je za Sunce sitna, Ali nama je bitna, To je naš dom I Mesec kruži nad njom.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

NE VOLIM ZIMU Ne volim zimu jer je uvek paravan između nas, između ljubavi koja nas čuvstvena veže, ne volim belinu koja zaslepljuje, hladnoću koja naivno štipa i bez milosti dah ledi, a nevidljivim rukama steže... Ne volim zimu jer sve puteve do naših srca smetovima zatrpava, u igri vetrova pahuljice komeša kao da brašno kroz sito prosejava, ne volim je, jer hladnoćom nežna tela ptica smrzava... Ne volim zimu iz mnogo razloga koji nemaju neko posebno opravdanje, ne volim snežnu idilu koja s ponosom svima svojim prisustvom skreće pažnju na svoje postojanje... U meni samo rađa nervozu i očajanje... Ne volim zimu... Tada me čudan nemir obuzima, svaki mi praznik teško pada u samoći, tešim se samo kad pogled nebu usmerim do srebrnog meseca koji nebom luta u nadi da ću još jednom videti u daljini tvoje plave oči, da ćeš uprkos zimi možda, doći...

Tajne vetru poverava Jedna uspomena nas za zimsko jutro veže Dok se zima mojim osećanjima poigrava...

SVAKO JUTRO ISTA MISAO ME BUDI… Svako jutro ista misao me budi da si kraj mene, da se tvom zagrljaju predam, još jedna pesma se otima ko uzdah ih grudi, svako jutro bih nebo u očima tvojim da gledam... Svako jutro se nižu pesme za tebe u njima rime ljubav seju, koraci u žurbi želje nam slede ispunjenju hrle da nam srca greju... Muzika je u našim telima svaki pokret je harmonije akord, svaka boja tona se kroz dušu preliva kao razigrani talasi koji ljuljaju na pučini brod... Svako jutro ista misao me budi ljubav koja poput buktinje gori, i rasplamsava vatru želja i strasti, osmeh ti je poput sjajnog sunca koji se kroz oblake migolji, u želji da će za nas trenutak sreće ukrasti... Svako jutro ista misao me budi da si kraj mene, da te volim, još jedna pesma se otima ko uzdah ih grudi, voleći tebe znam da postojim…

Šolkotović Snežana

ZIMSKO JUTRO Magla se prosipa okolinom Pod nogom škripi sneg Osvanulo je još jedno zimsko jutro Napolju vlada stud i led. Vrapci drhte na granama Muči ih hladnoća i glad, Snežna usamljenost nameće se sama Dok posmatram usnuli grad. Pahulje okolinom plešu Belinom pokrivaju svaki trag, Tražim u zimskom jutru utehu Da te vidim i kažem Koliko si mi drag... Snežna usamljenost srce steže ZVEZDANI KOLODVOR

Autor slike: Snežana Šolkotović 92

ONLINE ART MAGAZIN

Коцкарски дуг Можда је од зрна песка пронешеног ветром плитак удах у грудима, можда се на њих навалила планина, a можда их леди ледена зима, a ја са чашом белог вина наздрављам животу, судбину не испуштам. А груди боле и ја болујем и плачем због њих, грке залогаје гутам и волим, безнадежно волим, лумпујем изобличеним принципима. Хтела сам коцкар да будем и нисам. Уствари, јесам. Живот сам на коцку ставила и губитник сам била, већи од највећег. О, када би сви чије очи површно ме виде, знали оно што ја знам, Знали би колико је тешко губити себе у вртлогу који носи јаче и брже од урагана и бити сам, пуки усамљеник међу људима. О, када би знали да никада привезак никоме нисам била и колико недостаје шуми мој врисак због оног што јесам, да одјекне крик међу птицама, да разјури сваки шум, да попада са грања младо зелено лишће, жртва за смирај моје душе. Не, ово није љубавна песма и није ми пред очима његова лепота, ово је коцкарски усклик, шта ако сам волела, па шта ако сам себи дозволила, робиња и нико сам била, или ми се тако чинило, ма шта се то кога тиче. Истраживач сам била, све сам на коцку ставила, слабије од себе разјурила и остадох сама за столом да се коцкам са собом и партију добих и издигох се изнад такве мене и опет се родих и опет знам сузу да пустим, знам где ми је место.

Сузбих своје коцкарске пориве, заробих себе у овом телу, лопов сам била. Од себе узех себе и никада, никада се обрасцу нисам вратила, слободна сам била и због тога сам много патила, све има своју цену. Ох, колико слободна бeјах?! Свемиром сам лутала без застајкивања, не штедећи се и ако ме је слобода болела и секла моја анђеоска крила... Као пустињак сама утеху нађох у чаши вина и опет седим за коцкрским столом - улажем живот, преосталој себи враћам коцкарски дуг. Илинка Марковић

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

OPET SE SEĆAM NJE Lopta je bila krpenjača, to su one okruglo uvijene čarape, tek da bude nešto što može za nas klince da se kotrlja ... Tek su kasnije lopte od gume postale stvarnost, a one prave, kožne ... Eh, te ... A ona, divna malena, plavokosa i plavooka, sa strane je gledala nas male fudbalere - prašinare. Držala je malu krpenu lutku. Ali, i onda sam primetio, najviše je gledala mene... U poluvremenu - onom koga smo sami vremenski odredili - prišla je meni i rekla - Brzo ću ja, doneću ti koktu da se osvežiš ... A to piće je bilo preteča koka kole, I naravno, žedan i umoran, popio sam na iskap tu malu flašicu. A ona, mala i slatka, plavooka i plavokosa, baš se slatko smejala, pa joj je krpena lutka ispala iz ruke. I dodao sam joj, i pamtim tada njeno HVALA ... Eto, ona mi je pomogla, te male stvari uvek puno znače, i tako su veoma zapamćene ... Bilo je to juče, i pre nego juče, a možda je i sada ... Ona, malena, slatka i plava ... Sećam se i znam ... Opet …

MOSTOVI NAŠEG OKRUGA MEDISON Film naših života je projekcija neverovatnog. Ne moram puno da razmišljam, i da se sećam, pa sva su sećanja već tu. A ne bih rekao da smo ikada zajedno prelazili preko naše reke u mome kraju ovim mostovima. Odavno sagradjenim i odavno nepoznatim za nas. Ja na jednu, a ti na drugu stranu. I obratno ... A gde su sada igranke u onim poznatim salama? Gde su žurke i muzika sa vinila i spavanje u kadi? Gde je sada majstor Skadarlijskih večeri, blizu senke Tina Ujevića, slika i prilika onog vremena onog početka onih vremena? Gde su moji nemiri u nepoznatim kombi vozilima? Gde su sva ona lutanja i traženja? Gde su nestali svi oni ljudi koje smo dobro poznavali, i ti i ja, ti njih onamo a ja ovamo ... I obratno ... Naš film je naša priča i naš život. Kao da namerno nisam išao preko mostova, nego ispod njih. Naš film nije film zaborava svih onih boli, neznanja, nenalaženja, lutanja, traženja, očekivanja, nadanja, pogrešnih odluka ... A deca u nama i dalje i uvek žive. I ja znam, drugi su gradili one mostove, bez nas. A sada, kada su skoro svuda oko nas drugi ljudi, u ovom sasvim promenjenom svetu nerazumevanja, zlobe, nečoveštva, neiskrenih reči i nameštenih – lažnih – osmeha, u tom svetu, mi smo sada sagradili naše mostove. Ti tamo i ja tamo, i obratno. To su samo naši mostovi ljubavi. Mostovi preko iste reke. Naših osmeha, naše sreće, naše radosti. Kao jedini preostali dobri ljudi na Zemlji, mi smo izgradili, sasvim ponosno, mostove našeg okruga Medison. Naše mostove naših snova i java. Sasvim iskreno i jedino. Za nas ...

LOKOTI I KATANCI GORNJEG GRADA Stigao sam preko velikog trga do uskog prolaza, preko puta divne poslastičarnice, tamo gde počinju istorijske stepenice prema Gornjem gradu. Lepota istorije, lepota izgleda, lepota sećanja. A sve je to moje razmišljanje sasvim neočekivano prekinula mila, slatka, divna, plavooka i plavokosa devojčica, ljupko me pitajući: "Čiko, vi hoćete gore?" - "Naravno..." - odgovorio sam i ne stigavši dalje nastaviti svoju priču... Ona mi je već dala milu, slatku ručicu i povela me uskim stepeništem uzbrdo. A ja nisam verovao, bilo mi je tada tako lako da se penjem tim stepeništem, da osetim njenu snagu, da potpuno razumem njenu pametnu priču o istoriji Gornjeg grada, o proteklim vekovima ratova i mira… I stigli smo najzad na plato Gornjeg grada, na vidikovac, do ograde sa bezbroj zaključanih ljubavnih osećanja, sadašnjosti i budućnosti. One stalnosti koja nam svima nedostaje. I baš tada, začudo, njena mala divna ručica pretvorila se u ruku moje drage, u onu odavno poznatu dragu ruku. I okolo, za divno čudo, nigde nikoga. A pored mene - pa nije moguće? Stajala je najpre devojka koju ja odavno znam. Pa je onda stajala moja najlepša dama. Stajala je prošlost, sadašnjost i budućnost, stajala je mala devojčica, prava pametnica, pretvorena u divnu, dobru, pametnu, milu damu, u moju ljubav... I nisam verovao... Zaključali smo onda naš katanac na slobodnom mestu one jake gvozdene ograde. I pričali o zaboravljenim i vraćenim snovima, o običnim stvarima na neobičan način, o ovom veoma čudnom, divnom dogadjaju. I vratili smo se natrag nizbrdo na trg. Moja ljubav i ja. A gore, na vidikovcu Gornjeg grada, ostao je naš katanac zaključane ljubavi. Ostala je java koju sam unapred sanjao. Za nas. Samo za nas.

Slobodan Jevremović

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

Sanja Radovanović

Бранка Благојевић

Novogodišnja pesma

Савршени град

Svetluca mesečina po zimskom mrazu rasutom svuda po zaleđenom tlu, naši su koraci utabali stazu, stope su naše zauvek tu.

Широке улице шире ми руке као што мајка дјетету пружа, док дрвореди крошњи поруке љубави шаљу, кроз пјев птица, које са гране на грану преносе звуке мелодије најмилије за уши, док уз кафу на великој тераси окружена ружама свих могућих нијанси посматрам игру лептирова, и уживам у мирисима и љепоти најљепшег малог града, богатог изворима кристалних ријека, дивних језера, са лабудовима, бијелим као најљепши зимски дан, и размишљам када ћу опет овдје, да се вратим и да живим, и да дишем.

Isprepletani tragovi u vrtlogu strasti, vešto se izvijam i ne mogu pasti, čvrsto me držiš rukama snažnim dok ja samo tvoje usne tražim... Prvi sneg već počinje da veje, tvoje me telo ljubavlju greje, i Novu godinu čekaćemo u zagrljaju, srodne se duše lako prepoznaju.

Veče, noć i zora Tek što je počelo veče, a mi šetamo dok lišće šušti, planinska voda mirno teče i gde noć se prvo spusti. Ovde najpre Sunce zalazi i otvara Zemlju snova, tu srce srce pronalazi da zavoli uvek iznova. Obasjao je celu goru i Mesec se sa nama raduje, u grad ćemo tek pred zoru, ni minut jedan ranije! Mom najlepšem selu Svrljiškom Miljkovcu

ZVEZDANI KOLODVOR

Nikola Momčilović Svakoga dana Svakoga dana neko dođe, Neko dođe, a neko ode. Neko samo prođe, Neko ostane, Ostane duže il` ostane kraće. Tako se život pokreće, Prijateljstva kruže, Ljubavi kruže, Neprijatelji kruže, I pogrešne stvari Ljudi zadrže. Sve u jedan krug stane, Ceo život u jedan krug Stane, Nekad je mračno, Nekad svane, I svi tvrde Jamačno I dvolično, 95

Da je njihovo postojanje Beskonačno, Svak` to za sebe tvrdi, Glave ispljuvane, Duše izgužvane, Oči oslepljene, A srce lažima trovano. Trovano lažima koje Sebi govorimo, I sami sebe Promovišemo sebi, Pak nas i svak` drugi Istim otrovom truje. Istine se svi boje, Jer istina je smrt, Istina je ono što u Sebi krijemo, Istina je da sebe krijemo Za laž zvanu život. Uvek će tako biti, A nikad bolje, Uvek iluzija dobrote, Iluzija slobode, Iluzija iskrenosti, Iluzija ljubavi, Iluzija sreće... Ljudi se promeniti neće, Doveka će bit` prokleti, Sujetni, Sujeverni, Poltroni, Naslednici Bruta... Svakoga dana ista fama, Neko dođe, a neko ode. Neko samo prođe, Neko ostane, Ostane duže Il` ostane kraće.

ONLINE ART MAGAZIN

Proputovanje Padanje, ustajanje saplitanje, uspravljanje zamiranje, buđenje zastajanje, pokretanje. Radovanje, tugovanje nemirenje – mirenje traganje, tumaranje nalaženje, gubljenje. Počinjanje, trajanje – kidanje, prekrajanje smišljanje, premišljanje – osmišljavanje. Verovanje – neverovanje koračanje, zaostajanje zamaranje. Iščezavanje, iščezavanje, iščezavanje... 01. 02.2020.

*** Utamničen je vasceli svet i zvezda sada drukčiji je sjaj... Na pomolu je smrtonosni let u beskraj, u beskraj. Zagrcnula se planeta cela – ne diše više dok broji poslednje dane svoje. Ostadoše samo misli u svemiru da se zauvek roje. 25. 03. 2020

*** Možda je svaka zvezda jedan umrli – davnašnji svet, čiji je cvet cvao... I precvetao. A za sećanje ostade sjaj – da tom svetu nikad ne bude kraj! 17. 03. 2020.

Ana Zogović

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

TVOJA Kada bih razlila boje svog srca, bilo bi slično nestvarnom, rađanju jutra grlila bih nemire tvoje budila bi snove protkane dugom bila srećna jer me ima rasute, po obzorjima u oku, na dlanu šarenom od nežnosti bila bih sigurna pokrivena, tvojim osmehom bila bih živa, tvoja.

AVLIJA PEČAT možda sam mogla, nestati samo tako, pokupiti ranjenim prstima ostatke nas rođeni na istom u istom u vremenu, kada se reč ljubav na tron stavljala. možda sam mogla, spakovati slike sva nadanja, isprazniti ormane pokupiti haljine stare sa mirisom lavande i finog duvana nestati sa pregršt obojenih snova ili zakopati pod starim dudom u avliji mog detinstva. možda sam mogla, samo da li bih uspela da te izbrišem tek tako, begom u neko drugo vreme novo, gde snovi ništa ne znače ni tebi ni meni u naramak složeni, čekajući predugo, predugo onu iskru starog žara. posle svega, moja stara ljubavi koferi su spakovani, sećanja netragom razvejana nema više ni mirisa lavande ni starog duvana sa njima nestali smo i mi, vreme nas je zaustavilo u jednoj priči, zakopanoj pod starim dudom u mojoj avliji. ZVEZDANI KOLODVOR

U dahu mi goriš dok misli nebom vladaju protičem tiho sa željom u krilo tvoje da se svijem. Nestajem na rubu ludila dok miris podseća tvoja prolaznost, duboko tragove ostavlja na srcu tvoj pečat da, volela sam!

Biljana Hukić

ONLINE ART MAGAZIN

Helena Petrović MIMO IZLAŽENJA Kada idem ulicama pitam se Ideš li I ti isto tako ulicama I hoću li te negde sresti Kada se penjem stepenicama Pitam se Penješ li se i ti isto tako stepenicama I hoćeš li prepoznati moje oči Plašim se proći će ceo grad mog života I ulice i stepenista Ja uvek ispred za jednu sekundu Ti uvek iza za dva minuta

*** Htela sam da ti kažem, Baš ti lepo, ovaj stoji ta frizura. I, htela sam da te zagrlim možda samo sekund duže. Htela sam, možda, I neku lepu reč da ti kažem O tome šta smo bili, Htela sam da ti pričam Šta smo sve mogli biti. Rekla sam samo ćao. Jebiga, izvini.

ZVEZDANI KOLODVOR

*** Kakav god da si, Ja te volim. Jebeš ti to što si mi otac pa moram, I što ti dugujem život.

Ne dugujem ja tebi ništa! I nisi pametniji samo zato što si me rodio, Samo si imao sreće Pa ipak, kakav god da si, stvarno te volim Ne zato jer treba da voliš svoju porodicu. Volim te iz inata, ćale. K’o što ti nikad nisi znao da voliš nikog drugog osim sebe. Kao što te niko ne može povrediti kao rođeno dete, Kao što te niko ne može štititi i sputavati kao sopstvena porodica!

ONLINE ART MAGAZIN

Priredio: Živko Teodosić Sir Roger Penrose OM FRS (rođen 8. avgusta 1931) je engleski matematički fizičar, matematičar, filozof nauke i nobelovac za fiziku. On je emeritus Rouse Ball profesor matematike na Univerzitetu u Okfordu, emeritus član Vadham College-a u Okfordu i počasni saradnik St John's College-a u Cambridge-u i Universiti College-a u Londonu (UCL). [1] Penrose je dao doprinos matematičkoj fizici opšte relativnosti i kosmologije. Dobio je nekoliko nagrada i priznanja, uključujući i Wolf nagradu za fiziku /Wolf Foundation in Israel /, 1988. koju je podelio sa Stephenom Havkingom za Penrose-Havking teoreme singularnosti, [2] i polovinu Nobelove nagrade za fiziku za 2020. godinu „za otkriće da je, nastajanje-formiranje crnih rupa u kosmosu, neizbežno i nužno, posledica Ajnštajnove teorije opšte relativnosti ". [3] [4] [a] OM – The Order of Merit – Orden zasluga. FRS – Fellowship of the Royal Society – Stipendija Kraljevskog društva. Premda je Nobelova nagrada dodeljena Penrouzu 2020. godine za jednu od najizazovnijih naučnih tema – za fiziku crnih rupa. opredelio sam se za temu koja govori o odnosu veštačke inteligencije i čoveka; o odnosu zakona fizike i ljudskog uma, jer je to mnogo intteresantnije i značajnije za čovečanstvo.

Rodžer Penrouz

CAREV NOVI UM

O računarima, umu i zakonima fizike DOBITNIK NOBELOVE NAGRADE ZA FIZIKU 2020. I NAGRADE SCIENCE BOOK INFORMATIKA,

Beograd, 2004.god. Prevod, Milan Ćirković

„Smeo, briljantan, izazovan rad … Kada gospodin Penrouz govori, naučnici slušaju“ The New York Times Book Revie “Neki od argumenata koje sam dao u ovim poglavljima mogu izgledati dosadni i komplikovani. Neki su otvoreno spekulativni, dok verujem, da su neki stvarno neizbežni. Ipak, u pozadini svih tehnikalija jeste osećanje da je zaista „očigledno“, da svesni um ne može da deluje kao računar, čak i ako bi to važilo za mnogo toga, od onoga što je stvarno uključeno u mentalne aktivnosti.” Poglavlje 10 GDE LEŽI FIZIKA UMA? ČEMU SLUŽE UMOVI? U razmatranjima problema uma i materije, postoje dva različita pitanja kojima se obično posvećuje pažnja: „Kako materijalni objekat (mozak) može zapravo da izazove svest?“, i obratno: „Kako svest, dejstvom svoje volje, može da utiče na (očigledno fizički određeno) kretanje materijalnih objekata?“ Ovo je pasivan i aktivan aspekt problema um – telo. Izgleda da imamo u umu (ili, radije, u „svesti“), nematerijalno „nešto“, što je, s jedne strane, izazvano materijalnim svetom i, s druge, može da utiče na materijalni svet. Međutim, više volim u preliminarnom izlaganju ovog poslednjeg poglavlja, da razmotrim unekoliko drugačije i možda naučnije pitanje – koje ima značaja i za aktivni i za pasivni proboblem – u nadi da nas pokušaji da odgovorimo na ova pitanja, vode ka poboljšanom razumevanju vekovne filozofske zagonetke. To pitanje je: „Kakve selektivne prednosti svest daruje onome ko je zaista poseduje?“ Postoji nekoliko implicitnih pretpostavki uključenih u ovu formulaciju pitanja. Prvo, postoji verovanje da je svet u stvari naučno opisiva 'stvar'. Postoji pretpostavka da ta 'stvar' zbilja 'radi nešto' – i, šta više, da je ono što ona radi korisno za biće koje je poseduje, tako da bi inače ekvivalentno biće, ali bez svesti, u nekom pogledu bilo manje uspešno.

ZVEZDANI KOLODVOR

ONLINE ART MAGAZIN

S druge strane, moglo bi se poverovati da je svest samo pasivni pratilac posedovanja dovoljno prefinjenog kontrolnog sistema i da sama zapravo 'ne radi ništa'. (Ovo bi mogao da bude stav pobornika jake VI (veštačke inteligencije) postavke, na primer)). Alternativno, možda postoji neka božanska ili zagonetna svrha fenomena svesti – možda teleološka, još nam neotkrivena – i bilo koje razmatranje ovog fenomena u terminima prirodnog odabiranja potpuno bi previdelo ovu 'svrhu'. Nešto bolja, po mom mišljenju, bila bi naučna verzija ove vrste argumenta. Naime, antropički princip, koji utvrđuje da je priroda univerzuma u kome se nalazimo, snažno ograničena zahtevom da inteligentna bića poput nas moraju da postoje da bi ga posmatrala. (Na ovaj princip aludirao sam u Poglavlju 8, str. 382, i na njega ću se još vratiti). Odgovoriću redom na većinu ovih pitanja, ali prvo moramo zapaziti da je izraz 'um' pomalo obmanjujući kada pominjemo problem um-telo. Često se govori, na kraju krajeva, o 'nesvesnom umu'. Ovo ukazuje na to, da mi zapravo ne smatramo da su pojmovi 'um' i 'svest' sinonimi. Možda, kada pominjemo nesvesni um, imamo neodređenu sliku 'nekog tamo pozadi' ko dejstvuje iza scene, ali ko obično ne (izuzev možda, u snovima, halucinacijama, opsesijama ili frojdovskim omaškama) utiče na nas neposredno. Možda nesvesni um zapravo ima sopstvenu svest, ali ova svest obično se drži sasvim odvojeno od onog dela uma koji obično upućujemo ka 'nama'. POGLED NA FIZIČKU STVARNOST Bilo kakvo gledište o tome kako svest nastaje unutar univerzuma fizičke stvarnosti moralo bi da objasni, makar implicitno, pitanje same fizičke stvarnosti. Gledište jake VI (veštačke inteligencije) postavke, na primer, smatra da „um“ nalazi svoju egzistenciju ovaploćenjem dovoljno kompleksnog algoritma, kako se taj algoritam izvodi u pojedinim objektima fizičkog sveta. Pretpostavlja se da nije važno šta su zapravo ti stvarni objekti. Nervni signali, električne struje duž žica, zupčanici, opruge ili cevi sa vodom, podjednako će dobro poslužiti. Sam algoritam, smatra se isključivo značajnim. Ali, da bi algoritam postojao nezavisno od bilo koje određene fizičke materijalizacije, platonistički pogled na matematiku, izgleda neophodan. Bilo bi teško za pobornika jake VI postavke da zauzme alternativni stav da „matematički pojmovi postoje samo u umovima“, pošto bi ovo bilo cirkularno rasuđivanje, koje bi zahtevalo prepostojeće umove za postojanje algoritama i prepostojeće algoritme za egzistenciju umova! Oni bi mogli da pokušaju da brane ideju da algoritmi mogu postojati kao oznake na papiru ili uputstva za magnetizaciju u bloku gvožđa; ili pomeranja naelektrisanja u memoriji računara. Ali takvi rasporedi materije ne sačinjavaju sami jedan algoritam. Da bi oni postali algoritmi, potrebna im je interpretacija, tj. mora biti moguće dekodirati rasporede, i to će zavisiti od „jezika“ na kome su algoritmi napisani. Ponovo je prepostojeći um neophodan, da bi „razumeo“ jezik, i opet se vraćamo na staro. Stoga, prihvatanjem da algoritmi nastanjuju platonski svet i stoga je taj svet, prema stanovištu jake VI postavke, onaj gde se umovi nalaze, moramo se suočiti sa pitanjem kako su fizički svet i platonski svet povezani. Ovo je, čini mi se, jaka VI verzija problema um-telo. Moje sopstveno stanovište je različito, pošto verujem da (svesni) umovi nisu algoritamski entiteti. Ali, donekle sam uznemiren kad utvrdim da postoji mnogo dobrih zajedničkih crta između jakog stanovišta VI i mog sopstvenog. Ukazao sam da verujem da je svest blisko povezana s traganjem za nužnim istinama – i stoga postizanjem direktnog dodora s Platonovim svetom matematičkih pojmova. Ovo nije algoritamski postupak – i nisu algoritmi oni koji bi mogli nastanjivati svet koji nas posebno zanima – ali opet je problem uma i tela, prema ovom shvatanju, tesno povezan s pitanjem kako se platonski svet odnosi prema „realnom“ svetu stvarnih fizičkih objekata.

ZVEZDANI KOLODVOR

100

ONLINE ART MAGAZIN

Videli smo u poglavljima 5. i 6. kako stvarni fizički svet izgleda u skladu sa zadivljujućim matematičkim shemama (VRHUNSKIM teorijama, upor. strana 159), često se zapažalo kako je neobična ta preciznost (uporedi posebno Wigner, 1960.). Teško mi je poverovati, kao što su neki tvrdili, da bi takve VRHUNSKE teorije mogle nastati samo nekakvim nasumičnim procesom prirodnog odabiranja ideja, koje ostavlja samo dobre ideje kao „preživele“. Dobre ideje jednostavno su suviše dobre da bi bile ostaci zamisli nastalih na slučajan način. Mora postojati, doista, duboki skriveni razlog za sklad između matematike i fizike, tj. između platonskog i fizičkog sveta. Uopšte, govoriti o „platonskom svetu“, znači dodeljivati mu jedan vid realnosti koji je na neki način uporediv s realnošću fizičkog sveta. S druge strane, realnost fizičkog sveta sama deluje znatno bizarnije nego što se činila pre pojave VRHUNSKIH teorija relativnosti i kvantne mehanike (videti primedbe na stranama 159 i 160, a posebno 299). Sama preciznost ovih teorija obezbedila je jednu gotovo apstraktnu matematičku egzistenciju za stvarnu fizičku realnost. Da li je to paradoks? Kako može konkretna stvarnost postati apstraktna i matematička? Ovo je možda druga strana novčića pitanja kako apstraktni matematički pojmovi mogu postići gotovo konkretnu stvarnost u „platonskom svetu.“ Možda, u nekom smislu, dva sveta su zapravo ista? (Uporedi Wigner, 1960.; Penrouse, 1979; Barrow 1088; i Atkins, 1987.). Iako imam veliku naklonost ka ovoj ideji identifikacije dvaju svetova, stvar mora biti složenija. Kako je pomenuto u Poglavlju 3. kao i ranije u ovom poglavlju, neke matematičke istine izgleda da imaju jaču („dublju“. „interesantniju“, „plodonosniju“) platonističku realnost nego neke druge. Ovo bi bile one istine, koje bi se jače identifikovale s funkcionisanjem fizičke stvarnosti. Sistem kompleksnih brojeva (uporedi Poglavlje 3), bi bio takav slučaj, pošto su ovi suštinski sastojci kvantne mehanike, amplitude verovatnoće. S takvom identifikacijom moglo bi biti razumljivije kako „umovi“ mogu ispoljavati neke zagonetne veze između fizičkog i platonističkog sveta. Setimo se takođe da, kao što je opisano u Poglavlju 4, postoje mnogi delovi matematičkog sveta – neki od njegovih najdubljih i najzanimljivijih delova, štaviše – koji imaju nealgoritamski karakter. Izgledalo bi verovatno, stoga, na osnovu stanovišta koje pokušavam da izložim, da nealgoritamska dejstva treba da imaju veoma važnu ulogu u fizičkom svetu. Smatram da je ta uloga tesno povezana sa samim pojmom „uma“. Z a k lj u č a k : POGLED DETETA U ovoj knjizi predstavio sam više argumenata koji bi trebalo da pokažu neodrživost stanovišta – očigledno vladajućeg u savremenom mišljenju – da je naše razmišljanje suštinski isto kao i dejstvo veoma složenog računara. Za prihvatanje eksplicitne pretpostavke da sâmo izvođenje algoritma izaziva svest, ovde je iskorišćen Serlov izraz „jaka VI (veštačka inteligencija) postavka“. Drugi termini, poput „funkcionalizma“, ponekad se koriste na manje specifičan način. Neki čitaoci bi mogli, od početka, posmatrrati pobornika „jake VI postavke“ kao strašilo, zagovornika lako oborive ideje. Zar nije „očigledno“ da samo proračun ne može izazvati zadovoljstvo ili bol; da on ne može razumeti poeziju ili ceniti lepotu večernjeg neba ili čaroliju zvukova; da se ne može nadati, voleti ili očajavati; da ne može imati istinski autonomnu svrhu. Ipak, nauka izgleda da nas navodi da prihvatimo, da smo svi mi samo mali delovi sveta kojim upravljaju detaljni (čak i ako ulitmativno tek verovatnosni) matematički zakoni: samim našim mozgom, koji izgleda upravlja svim našim akcijama, takođe upravljaju isti precizni zakoni. Slika koja proističe iz sve te fizičke aktivnosti jeste, efektivno, ništa drugo do izvršavanje nekog velikog (i možda verovatnog ) proračuna – i stoga bi naš mozak i um trebalo da budu shvaćeni isključivo u pojmovima takvih proračuna. Možda, kada proračuni postaju izuzetno komplikovani, oni zadobijaju poetičnije ili subjektivne kvalitete koje povezujemo s terminom „um“. Ipak je teško izbeći neugodno osećanje da mora da nešto nedostaje u ovakvoj slici.

ZVEZDANI KOLODVOR

101

ONLINE ART MAGAZIN

U sopstvenim argumentima pokušao sam da podržim gledište da doista postoji nešto suštinsko što nedostaje u bilo kojoj čisto proračunskoj slici. Ipak, smatram da ćemo zahvaljujući prirodnim naukama i matematici neminovno jednom dospeti do velikih napredaka u razumevanju uma. Ovde postoji očigledna nedoumica, ali sam pokušao da ukažem na istinski izlaz. Izračunljivost nije uopšte isto što i matematička preciznost. Postoji onoliko mnogo zagonetke i lepote koliko se samo može poželeti u preciznom platonističkom svetu matematike, i veći deo te zagonetke nalazi se u pojmovima koji leže izvan relativno ograničenog, izračunljivog dela, u kome su algoritmi i proračuni. Svest mi izgleda tako važan fenomen da jednostavno ne mogu da poverujem da je ona nešto sasvim „slučajno“ prizvano komplikovanim proračunom. To je fenomen kojim se saznaje o samoj egzistenciji univerzuma.

Može se tvrditi da univerzum kojim upravljaju zakoni, ali koji ne dozvoljava svest, i nije uopšte univerzum. Čak bih otišao i dalje, i tvrdio da, sav matematički opis univerzuma koji je do sada bio dat, mora pasti na ovom kriterijumu. Samo je fenomen svesti onaj koji može prizvati hipotetički „teorijski“ univerzum u stvarno postojanje! Neki od argumenata koje sam dao u ovim poglavljima mogu izgledati dosadni i komplikovani. Neki su otvoreno spekulativni, dok verujem, da su neki stvarno neizbežni. Ipak, u pozadini svih tehikalija jeste osećanje da je zaista „očigledno“ da svesni um ne može da deluje kao računar, čak i ako bi to važilo za mnogo od onoga što je stvarno uključeno u mentalne aktivnosti. Ovo je vrsta očiglednosti koju dete može da vidi – iako, to dete može, kasnije u životu, ostati zastrašeno uverenjem da su očigledni problemi „pseudoproblemi“, koji će biti argumentovano poništeni i oterani u ništavilo pažljivim rasuđivanjem i mudrim izborom definicija. Deca ponekad vide jasno stvari koje su doista zamućene u docnijem životu. Često zaboravljamo čuđenje koje smo osećali kao deca, kada su se brige o aktivnostima „stvarnog sveta“ počele tovariti na naša leđa. Deca se ne plaše da postavljaju osnovna pitanja koja mogu suviše da uznemire nas odrasle ako ih postavimo. Šta se dešava s našim tokom svesti kada umremo; gde je on bio pre nego što smo rođeni; da li smo mogli postati ili biti neko drugi; zašto uopšte bilo šta percipiramo; zašto smo ovde; zašto uopšte postoji univerzum u kome bismo mogli da budemo? Ovo su zagonetke koje se nužno postavljaju s buđenjem svesti kod bilo koga od nas – i, bez sumnje, s buđenjem istinske samosvesti, u bilo kojem biću ili drugom entitetu. Sećam se, da su me mnoge takve zagonetke mučile kao dete. Možda bi moja svest iznenada mogla da se zameni nečijom drugom. Kako bih ikada saznao da li mi se takva stvar ranije desila – pod pretpostavkom, da svaka osoba nosi samo sećanja koja se odnose na tu konkretnu osobu? Kako bih mogao da objasnim iskustvo takve „zamene“ nekom drugom? Da li to stvarno išta znači? Možda sam jednostavno živeo istih deset minuta iskustva stalno iznova i iznova, svaki put sa tačno istim percepcijama. Možda samo sadašnji „trenutak“ postoji za mene. Možda sam „ja“ od sutra ili od juče sasvim različita osoba s nezavinom svešću. Možda zapravo, živim unazad kroz vreme, sa tokom svesti koji hrli u prošlost, tako da mi sećanje govori ono što će se tek desiti, umesto ono što me se već desilo – tako da je neprijatno iskustvo u školi nešto što me tek čeka i što ću, nažalost, uskoro stvarno doživeti.

Da li razlika između toga i normalne iskustvene vremenske progresije „znači“ nešto, tako da je jedno „tačno“, a drugo „pogrešno“? Da bi nam odgovori na takva pitanja bili dostupni u načelu, potrebna bi bila teorija svesti. Ali, kako bi neko mogao čak i da počne da objašnjava suštinu ovih problema entitetu koji sam ne bi bio svestan...?

ZVEZDANI KOLODVOR

102

ONLINE ART MAGAZIN

Nebojša Stanojković

Zora 1 O Bože! Kakva magla! Nisam trebao da idem ovamo. Kraće je preko polja, al’ nekako... čudan je osećaj. Dobro, bar sam se adekvatno obukao. Poneo sam i čizme, bar će noge biti suve. Sve mi se nekako čini, kao da je ovaj put, nekako drugačiji ovog jutra. Ne znam zbog čega, al bukvalno sve je jutros drugačije. S obzirom na ovu maglu koju nozem možeš seći, može se i očekivati da se kuće kraj puta slabo vide, pa ipak..., one se ne vide uopšte, kao da ih nema. Kad pomenuh sećenje magle i nož, stvarno, možda sam trebao da ponesem neki noz, eto cišto da se nadje. Ne bih ja mogo nista s njim, kad bi me neko il nešto, nedaj Boze napalo, pogotovu što ne vidim prst pred okom, pa ipak, osecao bih se bar kolko tolko sigurnije. Bio bi taj noz kao simbol i znak da nisam tolko bespomocan, znak za nezeljene pojave na ovom jutarnjem putesetviju do sela. Stvarno, mogo sam i kasnije da podjem. Sta me to nagnalo na ovakvu šetnju, kad još nije ni svanulo skroz, i kad je jos mrak, koji po ovoj magli nije nimalo prijatan. Čudno je to sve. Čitav život, sam gledao horore i zanimao se za sve te misteriozne, neobjašnjive i mračne pojave, a strah nikad nisam uspeo da od toga, suzbijem. Čudno je, što nisam oguglao vremenom na sve to, mada još je čudnije, što u načelu, ljude privlači nešto što ih plaši, I čega se gnušaju. Da li je to nekakva vrsta mazohizma, ili možda pokusaj, da se kroz gledanje strasnih stvari, pokusava suzbiti strah..., ko zna? Ipak čini mi se, da je to manifestacija mračne strane kod ljudi. Mislim da se tu ona nekako pokaže, al hvala Bogu, nije u većoj meri zastupljena u nasem umu, pa se čudimo i nije nam jasno, kako to da nas privlači ono, od čega nas prožima jeza i od čega se užasavamo. To mu dodje ko neka, svojevrsna ambivalentnost. Sva sreća, što ta mračna strana ne dominira kod većine, bar kod mene znam da je tako. Mada, ovo za većinu, nisam bas ubedjen. Pre bi bilo, s obzirom na to, kakav je danas čovek, a možda je takav oduvek, da se dosta ljudi samo prikriva, i možda krije i gusi to mračnjaštvo kod sebe, kako bi ispunili elementarnu formu i standarde društva. A ono opet, pokazalo se, samo prividno nije toliko mračno. U suštini, upravo to društvo, taj tempo i ti " normalni i zdravi standardi", regrutuju mračne i nezdrave likove, opasno nezdrave. Dobro je, malo mi ovo filozofiranje i unutrašnji razgovor na keca, ubi bar vreme i dobar deo puta, al ne i jezu. I zaista, kad bi neko reščo da bude mracan, onako od istinski, ova magla i ovaj put, bili bi idealni uslovi za to. Da se nadam da od jutros, neko u blizini, nije to rešio. Zaista, čudno jutro, potpuna tišina, gotovo nestvarna. Ni cvrkuta, ni laveža, ni zvuka nekog automobila u daljini, ničeg. Na momente nisam siguran da je sve ovo jaZVEZDANI KOLODVOR

va, kolko god to zvučalo kao kliše, al ne zvuči, pošto razgovaram sam sa sobom, u sebi. Iako se oseća neki vetar, doduše ne jak, ni lišće na granama se ne pomera, a kamoli grane. Ta jedina živa bića, koje mogu videti na ovom putu, to drveće i to žbunje sa strane, deluju tako neživo, gotovo plastično, il od plastelina. Sve, bukvalno deluje kao nečija mora, nadam se ne moja. I sopstveni koraci mi deluju, više kao kakvo lebdenje, kao da levitiram, I ne dodirujem makadam od grubog i krupnijeg kamenja. Čudno je i to, što sve ovo traje tako dugo, čitav put. Čini mi se da hodam satima, a nikako da naidjem na stari železnički most, reku i dve kule puškarnice iz drugog svetskog rata, bar mislim da su od tad, koje što je na suprotnim obalma. Taj most je trebao da se pojavi već odavno. Konačno, evo ga , nazire se. Ali šta...ovde nešto nije kako treba, ove kule su ....

Zora 2 Ove kule su ... pa, kao da su juče sazidane. Izgledaju tako čudno. Nisu to one kule, stare i oronule, kakvim ih znam. Nešto ovde definitivno nije .....i ovo svetlo, i u jednoj i u drugoj, menja boje, pojačava se i slabi, kao sa nekog velikog ekrana. Nema ni onog žbunja ispred, koje kao da je neko tu namerno ranije zasadio, i tako sprecio ulazak unutra, i narusavnje te nekakve, svečane tišine. Kolko puta sam probao tu da uđem ko dečak, a nisam mogao zbog tog žbunja i što me bilo strah. Samo bih zvirnuo kroz gustiš unutra, i ugledao praznu dvoranu. Zamišljao sam mrskog okupatora, kako puši i zbija šale na svom oštrom jeziku, grohotom se smeje i povremeno baca pogled kroz puškarnicu, kroz koju viri cev čuvenog šarca. Tad bi me obuzela jeza, i brzo bih otrčao niz polje, prema kuci babe i dede. Kada bih stigao, odmah bih terao dedu da mi priča o tim epskim danima rata, patnje i herojstva. On bi započinjao priču, koju je toliko puta pričao, i koju sam vec znao u detalj. Sada ovo što vidim , nije ono što sam ranije, tolko puta gledao. I jedna i druga kula izgledaju čisto i novo. Na ovoj bližoj meni, vidim izrezbarena vrata na ulazu. Sam ulaz je čist i izbetoniran. Osećam se tako....., ne mogu to opisati, nije to strah, možda više ushićenje, al najpribližnije, osećaj koji čovek ima kad sanja. Ja znam da sam budan. Na momente posumnjam, da je ovo tako realističan san, al ipak znam, siguran sam, ne sanjam. Obe kule se vide jasno, i oko njih nema magle. Utoliko je to pojačava utisak, da su one tu od nekud postavljene, i da kad se magla povuče, one će ponovo izgledati kao što su izgledale. Odjednom imam neodoljivu želju da uđem unutra. Ne osećam strah i kao da me neka nevidljiva ruka vuče unutra. U trenu sam ispred samih vrata, do kojih dolazim bukvalno lebdeći. Otvaram polako....

103

ONLINE ART MAGAZIN

Zora 3 Unutra vidim nešto, što nikad ne bih očekivao da ću videti, bioskopsku salu, i veliko platno na zidu. Sala je puna, al ne vidim lica, osim jednog, koje štoji na vratima. Znam tog čoveka, prodavao je i cepao karte u gradskom bioskopu, kad sam bio dete. Mislio sam da više nije nije živ, pošto je već tad bio star čovek. Pita me dal’ imam kartu. Ja mu kažem da nemam. On se smeje i kaže, imaš evo viri ti iz džepa, vidim je. Šta je s tobom, baš si mi nešto rasejan, da nije ponovo kec iz matiša, a? Grohotom se smeje i izvalači mi iz džepa kartu, za koju ne znam da sam je imao. Uvek si isti, nastavlja on, zamišljen i odsutan , valjda ćeš biti skoncentrisaniji i prisutniji kad odrasteš. Uđi sad, hajde, izaberi sam sedište, nisu numerisana. Evo možeš, recimo ovde, broj 43, jel odgovara? Klimam glavom u bunilu i sedam. Sad vidim, po prvi put u mraku sale, tu je celo moje odeljenje. Smeju se, galame i zadirkuju jedni druge, ko nekad. Bože, sve je išto, oni su isti ko te davne 1984, potpuno isti. Neki mi prilaze, i pocinju da me za to vreme, uobičajno zadirkuju, zbog paperjastih brčića koji su mi tad iznicali. Odjednom vidim nju, učiteljicu. Ajde deco, tišina, kaže ona strogo, počinje film. Moji mali drugari se odjednom utišaše, i na platnu, koje je postavljeno na unutrašnjem zidu kule, krenuše prvi kadrovi. Film je crno beli, a prvi kadar u bolnici. Mlada nasmejana žena, srećna i ozarena, drži bebu dok leži u krevetu. Nad njom se nagnuo muž i otac i šeretski golica bebu. Sad prepoznajem, to su mi rodetelji, beba sam ja. Sustiže me neka tuga, plačem tiho i krijem suze od dece, koja netremice gledaju u platno. Začuđujuće su mirna, i prate projekciju, čini se bez daha, praktično ne trepću. Kadrovi nastavljaju da se ređaju, vrtić, škola, gimnazija, fakultet......, sve do današnjeg dana, čitav život. Film se završava, i deca u najvećoj tišini izlaze, jedan po jedan iz sale. Zadnja izlazi učiteljica. Kaže mi, ne zaboravi na domaći zadatak, i obavezno idi u drugu kulu, čekaju te. Izlazim iz sale, il bolje da kažem kule, i na vratima se pozdravljam sa bioskopdžijom, koji me tapše po ramenu, i gleda onim pogledom, kakvim se gledaju draga deca. Kaže mi, idi tamo preko... znaš. Čekaju te, požuri. Napolju gledam most, koji se jedva vidi , dobro ušuškan u magli. Oklevam malo i ipak krecem na drugu stranu, preko reke. Tamo se jasno vidi druga kula, iz koje takodje treperi neobična svetlost.

Zora 4 Prelazim polako, il bolje da kazem, lebdim preko mosta. On se lagano ljulja, I ja se čvrsto držim za metalnu ogradu, da ne bih pao u reku, koju čujem, al ne vidim od magle. Na pola mosta nailazim na mladu zenu. Umalo ne udarih u nju. Ona se nagnula nad ogradom, gotovo kao da ce da padne u reku. Krije lice od mene, i tiho jeca. Pitam je, da li je u redu, da li joj treba pomoć. Ona ćuti, i još više okreće lice od mene. Imam utisak da je ZVEZDANI KOLODVOR

odnekud znam. Nastavljam lagano preko mosta, I nailazim na još nekoliko mladih ljudi, koji se identično ponašaju kao ona žena. Ne vidim im lica, al sam siguran da ih poznajem. Prelazim most, i sad sam vec na suprotnoj obali, gde je druga kula. Dolazim do vrata koja su odškrinutа, i iza kojih se nazire karakteristicna svetlost. Ulazim i vidim ponovo bioskopsku salu. Vidim publiku, samo ovog puta odrasle ljude, kako sede i čekaju projekciju, ledjima okrenuti prema meni. Prilazi mi stara žena, prekrivena dugom tamnom maramom preko glave. Ni njoj ne vidim lice u ovoj neobicnoj sali. Kaže sedite, vaš broj je 43, zar ne. Potvrdjujem i sedam. Za razliku od one druge sale, ovde pre projekcije nema larmе i smeha. Svi su tako tihi, i nema nikakvog razgovora. Odjednom me obuzima neki osećaj tuge, ne mogu da objasnim zašto. Tada vidim, počinju da se okreću prema meni, koji sedim u zadnjem redu. Deda po ocu, pa deda po majci, obe bake, i po ocu i po majci, ujak i ujna, neki prijatelji, devojka iz studentskih dana......, svi pokojni. U išto vreme svi klimnuše glavom, kao da mi se javljaju. Otpozdravljam im, dok me gledaju kao živi ljudi, kao dok su bili živi, kako ih pamtim, ne kao utvare i duhovi. Tuga me sve vise obuzima, i ponovo plačem. Ovog puta ne krijem suze. U tom do mene seda neko, neko ko je tako...blizak. Miluje me po kosi, nežno, i tad vidim.... majka. Ona me gleda puna ljubavi, ne govori ništa, a njene oči mi govore sve. Tad prilazi ona stara žena i pita me, da li može da se počne s projekcijom. Samo što dajem znak da može, majka mi čvrsto stisnu ruku. Kao da slutim nešto, kao da ona ne želi da ja gledam taj film. Pitam staricu, o čemu je film? Ona kaze, zar ne znaš. Ja pokazujem pokretom glave da ne znam. O tebi je sinko, kaže. Pa ja sam malopre odgledao film o celom svom životu do danas, zar ću ponovo? Ona kaže tiho, ovaj je od danas. Da li želiš da vidiš kakav će ti biti život od danas. Majka mi nešto šapuće na uvo, ja ne čujem reci , al’ je razumem, znam šta mi govori. Ustajem, i kažem starici da ne želim i s majkom krećem prema vratima. Čekaj, kaže starica, zašto ideš, platio si kartu. Tada majka prvi put progovara. Nije to njegova karta, doneo je meni, ti mi nisi tražila na ulazu. Čudno, kaze starica, ja uvek znam ko nema kartu, ne mora ni da gledam. Stara si, odgovara joj majka, izdaju te čula i snaga. Ti si me zbunila, kaže joj starica, čas si ulazila čas si izlazila, nisam znala da li ćeš da ostaneš i gledaš film. Majka se osmehuje, pokazuje mi da idem i maše mi. Svi u sali mi još jednom klimaju glavom istovremeno, u znak pozdrava. Ja polazim da zagrlim majku, ona se izmiče, pokazuje da idem i šalje poljubac. Izlazim uplakan. Napolju je već uveliko svanulo. Probijaju se prvi zraci sunca kroz maglu, koja se lagano gubi. Sad jasno vidim put, okrećem se i gledam kulu. Preda mnom stoji stara oronula gradjevina, opasana drvećem i žbunjem. Iz obližnjih kuća, čujem lavež. Ptice počinju svoj jutarnji koncert, koje narušava tu i tamo poneki automobil, na obližnjem drumu. Sada već jasno vidim i svoje selo.....

104

ONLINE ART MAGAZIN

*** U krvi mi rastvoren prezir Tonem lagano u taj vir Zagađena blaga mi priroda Zamućena bistra mi voda Kontaminiraše mi misli Ljudi nesuvisli Sopstvenim toksinima Ne leči se to vitaminima Ni vakcinama To što je u nama Ne leči se ta rana Ljutim travama I praznim glavama Menjam se Čujem otkucaj srca Ljiljka Kakav li je to otrov I koja biljka Razumem sad pogled Otrovnice Menjam se Ne prepoznajem lice U odrazu mi oči reptila I nemam sad krila Možda postajem To što traže Srce mi kaže Menjam se Bože me sakloni Zar mora Da POSTANEM KO ONI *** Santa Marija de la salute Na koje da se dadem pute Ne minut ćutanja sati su u tišini Odajem poštu toj skupini Pokojnici Nesrećnici Lamentiram svom narodu Što sam sebe pusti niz vodu Kuda da bežim od ove bruke Za oči su muke, za uši su muke Kako da glava ovo prespava I kako da se duša ne gnuša Dok sve to sluša Dok sve to gleda Kako da se srce ne preda Santa Marija de la salute Crne se misli roje i slute Da dna nema I da se ne može dotaći u ništavilu ovom Spasenje ne možeš pronaći ZVEZDANI KOLODVOR

Ako su oči izvori slani Ako je tuga gost u nedrima Ako je život ko januar rani Ako je pogrešan vetar u jedrima Za tamo kud si krenuo Ako si propao i skoro svenuo Ako ruke drhte kao od tereta Ako ti lice pobeli ko kreč Ako ne možeš dalje od kreveta I samo ti jedna na pamet reč Ako sve na svetu za dah daješ Ako se po prvi put kaješ Ako misliš da puta nema Da si pred bezadanom Da više nema dilema Da te sad drugi čeka dom Ako osećaš da nema više šta da daš Niti želiš da nešto uzmeš Ne govori to srcu Prećuti duši Ako pomisliš da sve se ruši Možda te ipak iznenadi svetlosti tračak I uhvatiš se za nešto, pa makar bio maslačak Da ne potoneš *** Još jedna zvezda je izbledela Ugašena Nestade Još jedan smeđi patuljak Nastade Beskrajem da putuje Hladni, bezživotni čovečuljak Na kraju jedne balade O životu Još jedan dan se pretvara u tminu Nema više onih noći Kroz koje hodaš u izlizanim patikama U kojima letiš kao na čarobnom ćilimu Osećajući onu divnu jezu u štomaku Raduješ se nepreglednim prostranstvima Pred tobom Oni se čine beskrajnim Raduješ se vremenu koje dolazi Ispunjen nadom, da je to tvoje vreme Vreme za novu zvezdu Za tvoju zvezdu Koja će dugo obasjavati nebo I sijati kroz divnu svežu decembarsku noć I da je tmina daleko Al nije Nikad nije

Nebojša Stanojković

105

ONLINE ART MAGAZIN

RAZGOVOR SA PESNIKINJOM - LORENA VOJTIĆ

SMIRAJ Iz nove knjige “RETORIKA TIŠINE” Voljela je postojati. Dok je spavala u zvijezdama, često joj se zlatna prašina zaplela u kosu. Ta je žena vrlo nemirnog duha, krajnje nepostojana. Tišina otkriva ono što nam leži na duši. Najljepše je pisati, taj osjećaj, zapravo, nitko ne može pojmiti. Slutiš li spokoj? Nedostaje još jedna nit, kako bi život bio u potpunosti ispunjen. Često se na njenom licu mogla otkriti zamišljenost, vječno propitkivanje, izgubljenost, ali nije bila hladna, već naprotiv, previše je za sve brinula; sanjajući nesvakidašnje snove- ispunjene potisnutim željama i neizvjesnom budućnošću. I onog trena kad se probudila, sve je nestalo, otišlo, kao i uvijek... Lorena Vojtić

Čemu umetniku služi njegovo delo? Da li je ono za njega izraz najdubljih emocija i promisli, a za čitaoca psihološko prepoznavanje i estetski doživljaj, slutnja koja nas vodi tajanstvenim stazama, pitali smo mladu pesnikinju, koja već pola decenije intenzivno vlada na društvenim mrežama i portalima, intrigirajući kako svojom pojavom, tako i autentičnim poetskim stilom. Lorena Vojtić, pesnikinja iz Osijeka, do sada je objavila pet knjiga, od toga četiri zbirke poezije i petu knjigu proznih tekstova i kratkih priča, što je i povod za razgovor sa njom. Knjiga Lorene Vojtić „Retorika tišine“ razlikuje se od dosadašnjih poetskih formi koje su nastajale u kratkom vremenskom periodu, što nas upućuje na njenu hiperproduktivnost. Lorena kao autentična pesnikinja, nije se ostvarila samo u književnom svetu, već odnedavno i kao supruga i kao majka. Ove godine je na svet donela predivnu devojčicu Larissu, pa smo odlučili da mladu pesnikinju predstavimo našim čitaocima i približimo njeno stvaralaštvo široj publici.

ZVEZDANI KOLODVOR

106

ONLINE ART MAGAZIN

Da li se Vaš način razmišljanja promenio u odnosu na „prethodni život“ i kako u budućnosti tematski zamišljate svoju poeziju, odnosno svoj književni rad? Moj se život, usudim se reći, u potpunosti promijenio. Onog trena, kad sam Larissu primila u naručje, kao da su odjednom nestale sve moje boli, pa i same porođajne muke (koje su trajale 15 sati). Tek sam tada istinski shvatila - što znači sreća i beskrajna ljubav. Sada na sve gledam puno vedrije i optimističnije, i ne dopuštam crnilu da preuzima moje misli i svakodnevno postojanje. Postala sam opuštenija i fleksibilnija; spram svih izazova koji mi se nameću. Što se tiče samog pisanja, šesta knjiga će se također bazirati na prozne tekstove, a poezija će stagnirati određeno vrijeme. U velikoj mjeri će se raditi o mojim živopisnim snovima; koje ću pretočiti u osebujne priče. Drugim riječima- inspiracije mi nikad ne manjka! Kako će majčinstvo uticati na Vas s obzirom da ste tematski i stilski profilisana umetnica. Vaša se poezija odlikuje refleksivnošću, duboka je i zasniva se na gotskom stilu, što podrazumeva mnogo elemenata psihološkog preispitivanja, najjačih emocija koje anticipiraju misticizam. Spoj čudnog i čudesnog smeštenog u prostor realnog sveta u kome sakralno i religiozno zamenjuje vizionarstvo i zanos, kako su vaši recenzenti istakli, ideologijom čiste ljubavi, a ja bih dodala, prečišćene ljubavi. Majčinstvo me suštinski transformiralo, i ovo je "uloga" u kojoj se sasvim pronalazim. Zapravo sam predugo tragala za višim smislom i smirajem, i ta se borba nije završila; sve do rođenja naše kćeri. Smatram da je tama oduvijek bila dio mene, ali joj više ne dopuštam da me opkoli i zarobi (kao ranije), već ju odmjereno "doziram" u svojim književnim radovima. Ono što mlade danas interesuje i uredništvu časopisa često postavljaju kao pitanje, jeste kako pisati, da li za to postoji neki recept? Da li se pesništvo uči ili samo nadograđuje? Šta biste vi odgovorili mladim ljudima koji imaju talenat, želju i ljubav prema poeziji? Da li se poezija može učiti? Iza sebe imam određeni spisateljski "staž", odnosno, riječ je o nekih šest godina uzastopnog pisanja, iako prve početke poezije vežem uz osnovnu školu, kada sam sa osam godina objavljena u časopisu za djecu. Ne postoji recept za kvalitetno stvaralaštvo, to nije nešto što se može naučiti. Mišljenja sam da se takvi rađamo. Nikada nisam forsirala "ispovijedanje papiru", riječi i dojmovi su mu nadolazili spontano i prirodno, a ja sam samo pratila njihov tok i putanju, ponekad, ne znajući u kojem smjeru će me to odvesti. Moji čitatelji shvaćaju da u velikoj mjeri progovaram autobiografski, jer je to nešto što mi je itekako poznato, i u čemu se osjećam slobodno.

ZVEZDANI KOLODVOR

107

ONLINE ART MAGAZIN

Vaša poslednja knjiga se uveliko razlikuje od dosadašnjih. Spomenuli ste da ste se namerno povukli u svoj vlastiti svet kako biste „u vlastitom spokoju“ mogli promisliti o svemu što vam se dogodilo. Rezultat je „Retorika tišine“, knjiga kratkih priča i proznih tekstova, što je značajan iskorak u vašem dosadašnjem staralaštvu, s obzirom da su prethodne četiri zbirke sadržale isključivo poeziju. Ljudi koji me privatno poznaju, znaju da sve činim ciljano i promišljeno, te da izbjegavam donositi ishitrene i impulzivne zaključke i odluke. Da budem iskrena, nakon što sam upoznala supruga Kristijana, nisam imala potrebu vratiti se u okrilje gotike, i tamo dovijeka boraviti. Realno, svima nama je potreban netko tko nas voli i prihvaća, jer se u suprotnom osjećamo nepotpuno. Čest je slučaj da prozni pisci pređu u pesnike, ali se ređe pesnici okušaju u pisanju proze. Mišljenja sam da poetski karakter pisaca prozi daje emotivniji karakter. Iz toga proizilazi pitanje, da li kao pesnikinja, imate želju da jednog dana napišete roman? Želju za romanom imam od 19. godine, ali nikako da se okušam i u tom segmentu. Svjesna sam da bi to iziskivalo puno truda, vremena i strpljenja, što pored osmomjesečne djevojčice, i vrlo mladog supruga (23 godine), ne ide tako glatko. Vjerujem da će doći vrijeme, kada ću se konačno iskazati i kroz širu formu, jer ideju odavno imam. Da li možete opisati osećaj kada ste prvi put dobili svoju knjigu u ruke? Sam naslov „Na krilima snova“ upućuje na zalet mlade pesnikinje? Da li se osećaj menjao, kako ste objavljivali naredne zbirke? Prva knjiga je za mene nešto nesvakidašnje. Shvativši da su se moja nastojanja realizirala, osjećala sam ponos i entuzijazam, ali, pošto sam tada imala svega 19 godina, nisam mogla pojmiti koliki je to uspjeh. S određenim odmakom, jasno uviđam da sam se dosta dokazala u ovome što radim. Svakom novom knjigom, u meni se pobuđivala sve veća euforija i zahvalnost prema timu suradnika. Recite nam nešto o samom stvaranju prve zbirke i kolike se ostale razlikuju u napretku i da li mislite da su godine i iskustvo presudni da pesnik sazri i u čemu se to sazrevanje ogleda? Mnogi su pesnici umrli mladi i nisu uspeli da steknu veliko životno iskustvo, a u književnoj istoriji se smatraju velikanima? Na krilima snova, baš kao i istoimena Facebook stranica (na kojoj brojim preko 20 000 čitatelja), počela je nastajati pri završetku opće gimnazije, da bi svjetlo dana ugledala godinu dana kasnije. Radilo se o platonskoj privrženosti prema jednoj osobi (koja me i potaknula na pisanje pjesama). Nitko nije mogao ni naslutiti koje će razmjere poprimiti moja umjetnost, i koliko ću zavoljeti taj dio sebe. Usporedivši prvu i petu knjigu, napredak je evidentan. Odmaknula sam se od pretjeranog naglašavanja i preuveličavanja nekih emocija, te se sada izražavam puno jednostavnije i razumljivije širem spektru čitateljstva. Svakako su važne i godine i iskustvo, jer ako čovjek ne uči nove spoznaje, ne razvija se, ne mijenja svoj način razmišljanja, i ne sazrijeva, nema čemu težiti i konstantno se vrti u začaranom krugu kolotečine. No, najjači su sentimenti oni prvi, nevini, neokaljani, lišeni prljavštine svijeta i ukalupljivanja autora. A to što su mnogi mladi pjesnici umrli- ne dočekavši najblistavije doba književnosti koju su oplemenjivali, vidim kao plan sudbine. Neke se stvari odvijaju bez našeg znanja i mogućnosti uplitanja, i tek poslije shvatimo (ako nam je dano), koliko su nas nepovratno dotaknule. Ono što je jedna od pesničkih dilemi, da li ostavljate pesme u prvobitnom stanju, kako su napisane u tom trenutku ili ih prepravljate pred pripremu za štampu? Zaista rijetko prepravljam svoje radove. Uglavnom ih napišem u trenutku nadahnuća, i kasnije se, eventualno, vratim provjeriti potencijalne pogreške; vezane uz interpunkciju i gramatiku. Nekako mi je "grijeh" preuređivati pjesmu, tekst, ili priču, koja je nastala u jednom dahu hipersenzibilnog zanosa.

ZVEZDANI KOLODVOR

108

ONLINE ART MAGAZIN

Vaša druga zbirka, odgovornost ili izazov? Naslov je „Regeneracija nesalomljive“. Koliko je prva zbirka uticala na vas emotivno i kako smišljate neobične naslove svojim knjigama? Oboje. Upečatljivo kontradikorna, Regeneracija neslomljive simbolizira odmak od nekadašnje mene, i gotovo provokativno potiče čitatelje na razmišljanje o njima samima, i načinu na koji sebe doživljavaju kroz moje stihove. U prvoj knjizi, opisujem vlastita unutrašnja previranja, te iznosim psihološki profil djevojke; koja je tek zakoračila u svijet odraslih, a u istom nailazi na nerazumijevanje i brojno kamenje spoticanja, deklariranje čudakinjom i odbacivanje od osoba koje su joj nekoć značile. Sve me to dobrano prodrmalo, i utaborilo moje korake ka budućnosti i obitelji koju sam stvorila. Naslove dajem po jednoj od pjesama koje se nalaze u aktualnoj knjizi. Većinom se radi upravo o toj specifičnoj pjesmi; koja bi najrelevantnije opisala samu tematiku cjelokupnog sadržaja. Čitaoce će interesovati koji su bili vaši pesnički ili prozni uzori kada ste kretali putem književnih staza, s obzirom da vas u svojoj recenziji, u trećoj zbirci „Ispod ledene epiderme“ Admir Džibrić, poredi sa Silvijom Plat i Anom Ahmatovom, što je i odgovornost ali i veliki kompliment, ipak sada kao zrele pesnikinje, jer treća zbirka je ozbiljan korak. Između ostalih uzora, posebice obožavam: Matoša, Jesenjina, Kafku, Dostojevskog, Tolstoja i Ujevića. Divim im se na neospornom talentu koji su posjedovali, i istim utjecali na povijest književnosti. Sylvia Plath je poetska gromada od žene, čiji je život završio suicidom, i to me pomalo ljuti, jer je toliko toga moglo izaći iz njezinog pera, ali je ona odabrala izlaz i "spas" u smrti. Pravi umjetnik je uvijek na toj granici prijelaza, ali je po meni, egoistično izabrati onaj "lakši" put. Nije ona jedina, mnogi su nas pisci i pjesnici uskratili svojih legendarnih djela.

ZVEZDANI KOLODVOR

109

ONLINE ART MAGAZIN

Čini se da je Sunovraćakruna poetske zrelosti. santno razgovor je s „Sindrom trostrukog ideologiju i kako zavrživotom, odnosno da li slikavate u svojoj poeemocija i mašte u odzija zapravo i živi?

nje, vaša četvrta zbirka, No, ono što je intereBogom u pesmi reza. Imate li sopstvenu šava vaša rasprava sa vaš doživljaj sveta preziji i koliko je ona odraz nosu na želju da se poe-

Anksioznost i depresija su nešto s čime sam se godinama borila, još i prije pravih početka pisanja. Problem je kad osjećaš da si drugačiji, a nitko te ne želi saslušati i pomoći ti, jer si u njihovim očimasamo neadaptirana i problematična osoba. Mislim da takav mentalni sklop; ne može shvatiti netko tko se ne bavi nekom vrstom umjetnosti, jer je većina ljudi samoživa i konformistički nastrojena, i nemaju kapacitet sjediniti se i poistovjetiti s nečijim misaonim svijetom. Karakterno sam dosta teška i ustrajna, poprilično samokritična, i težim perfekcionizmu u svemu što radim, kako poslovno, tako i privatno, te ne pristajem na manje od onoga što zaslužujem. Vjernica sam, ali sam prošla kroz brojne psihičke bitke, u kojima sam ponekad i posrnula, no nisam se predala očaju, već sam poput Fenixa, ustala iz pepela i oblikovala svoju stvarnost. Recenzentica Nađa Đoković tvrdi da ja živim ono što pišem, i u pravu je. Ništa ne činim polovično, imam tendenciju posvetiti se do srži onome u što polažem nade. Pisanje mi služi kao psihoanaliza; gdje kroz retrospektivu, sagledavam činjenično stanje svojih podvojenosti i graničnosti, a zatim pokušavam izvući nekakvu poruku iz situacije u kojoj se nalazim. U recenziji koju je napisla Nađa Đoković za „Retoriku tišine“, smatra da ste u prozi pronašli sebe, nakon dugogodišnjeg traganja i titanskih borbi. Život umetnika nije potraga za izgubljenim vremenom, već borba za vremenom koje ćete provesti sami sa sobom, mir kao tišina, tišina kao dubina i poniranje u sopstvo. Recite nam nešto o tom novom iskustvu? Ugodan i zdrav život možemo voditi, samo ako se u cjelosti prihvatimo, sa svim svojim manama i vrlinama, i ne snatrimo o nemogućem. Osoba koja ne voli samu sebe, neće moći voljeti ni druge, jer ne zna kako to pravilno izvesti. No, nadalje, samodestrukcija jest, također, jedan kreativan vid izražavanja, u kojem kroz osobna poniranja u dubine, razmatramo svoju okolinu i razloge zbog kojih smo trenutno potišteni i klonulog duha. Obitelj mi je temeljni pokretač svega, i zbog supruga i kćeri, mogu i moram izdržati sve ono što mi predstoji. Napokon imam za koga živjeti. Za kraj Lorena, da li umetniku poezija služi kao metod razotkrivanja sveta tišine kako bismo sopstvenu osećajnost mogli shvatiti i sa pesničkim usudom živeti ili je mirno prihvatiti kao dar i utočište u kome će nesmetano rađati isključivo i samo Ljubav? Pisanje kao takvo, bilo kroz poetsku ili proznu riječ, ogledava naša vjerovanja i ideale u bolje sutra, nekakvu neprekidnu nadu za poboljšanjem i konstantnom produktivnošću. Teško je pisati o nečemu što nisi proživio, zato sam se ja odlučila na raščlambu svojih trauma i nevoljkih otkrića, jer na taj način, uz beskrajnu podršku supruga, ozdravljam od rana koje su mi zadali zlobni ljudi. Ljubav je neprocjenjiva komponenta naših života, i s njom se sve lakše podnosi. Bez nje, ne bi bilo ni nas. Razgovor s pesnikinjom vodila književnica i novinarka Zorica Tijanić

ZVEZDANI KOLODVOR

110

ONLINE ART MAGAZIN

U susret novoj knjizi putopisa i eseja Zorice Tijanić

Kroz putovanja otkrivamo, upoznajemo i otpakujemo samog sebe... postajemo ljudi

Zorica Tijanić, kroz lepu i pitku formu u vidu putopisa i eseja, pokazuje značaj kulture u širem smislu značenja, negujući uvek pravo na izbor i slobodu pojedinca, tako neophodne savremenom čoveku. Ona je do sada objavila više knjiga, dobila više nagrada i priznanja ali ova poslednja u sebi nosi interesantne psihološke, kulturne, antropološke i socijalne poruke. Kroz priče pokušava da nam vrati izgubljene vremenom antičke vrline kao što su humanizacija, solidarnost, moral, etika ali i empatiju koju danas sve manje imamo. Dehumanizacija je često prisutna kroz medije, rijaliti programe, tabloide u svakodnevnom govoru, a samo jedna topla reč, dodir meke nežne kože čini da budemo pažljiviji prema drugima, da pokažemo empatiju jedni prema drugima. Putovanja oplemenjuju, humanizuju, naše duše, degažirajući nas od životne svakodnevnice. Dok, autobusi i vozovi polako idu ka željenoj destinaciji, neumitno prolaze slike raznih predela, smenjuju se boje zemlje, šuma, reka, kuća, crkava, a mi polako tonemo u svoje misli... zamišljamo, nostalgično se sećamo bezbrižnog detinjstva ili nekog, nama dragog događaja iz prošlosti. Putovanja su lek za životne probleme, medikamenti duše. Putovanja su za nas ljude, koji smo pomalo večiti nomadi u ovom često negostoljubivom svetu - putevi spasa, nada, pribežišta, skloništa na koja smo prisiljeni usled različitih nepovoljnih situacija. Identitet pojedinca se formira u dodiru sa drugim kulturama i civilizacijama. Kulturu određuju jezik, simboli, kulturne vrednost - kulturni identitet određuje i uslovljava način života. Nostalgija je fenomen osećanja koje nas prožima osećanjem pripadnosti određenom kulturnom prostoru. U priči, Pogled sa Kosančićevog venca, koja je na neki način centralna ili središnja priča u knjizi, autorka oslikava žensku osobu u večnom traženju svog mesta u ovom često negostoljubivom „balkanskom“ svetu, koja se suočava sa raznim strahovima, kako iz prošlosti, sadašnjosti tako i iz neizvesne budućnosti, kroz životne izazove, konstantne borbe za emancipaciju žene u društvu. Davno je bilo kada je 1949. godine Simon de Bovaor izjavila u knjizi Drugi pol: „Žena se ne rađa ona se postaje“, Zorica Tijanić kroz ovu knjigu u malim segmentima pokazuje kako treba da se ruše stereotipi i predrasude koji nažalost još uvek postoje u balkanskim društvima, ona polako korača onim istim utabanim putem kao što je koračala Simon de Bovaor u borbi za emancipaciju žena. Kulturni prostor kroz putovanja se proširuje, stvaraju se veći životni prostori, postoje različite dimenzije kulturnog prostora pored teritorije, geopolitike itd. Kulturni prostor se kroz migracije izmešta, doživljava transformacije i nadživljava trajanje u periodima nostalgije i sete. Savremeni čovek je nomad, on je osuđen da luta, ako ničim drugim - ekonomski uslovljen, mora često da menja mesta svog stanovanja, boravka itd. Internet nam omogućava da virtuelno putujemo po raznim delovima planeta, ali to je drugačije putovanje, bez mirisa, često bez emocija, adrenalina itd. Postoje razna putovanja, a najvažnije putovanje je putovanje kroz život. To putovanje je namenjeno svakom čoveku. Čovekova ljudska priroda je manjinska i svaki čovek je jedinka za sebe. Kroz putovanja odbacujemo od sebe sve ono što je bilo loše, i upijamo kao sunđer sve ono što je lepo. Zorica u ovoj knjizi „ruši“ granice, povezuje ono što je godinama ili vekovima bilo pokidano, povezuje ljude, kulture, jezike, njen prostor je mnogo širi nego što su to nacionalne granice. Ona je celom dušom jedna kosmopolitska i humanistička osoba, u svakoj njenoj reči provejava nesebična ljubav prema čoveku.

ZVEZDANI KOLODVOR

111

ONLINE ART MAGAZIN

Jednom rečju: veliki altruista, a ovu osobinu imaju samo veliki ljudi čija se dobrota oseti ne samo u njenoj blizini već u rečima i delima. Ona poput slikara, rečima dočarava spektar boja, umesto palete ona se služi nežnim rečima da dočara gradove i prostore u kojima je boravila, kao što kaže u putopisu Brač: Vreme, ljudi, mesta, tajne: „Pamtim ih u slikama“. Boje, mirisi, zvukovi su trajne kategorije koje ostaju večno u nama kao podsetnici na ono što je prošlo i što se nikada vratiti neće. Jednom prolivena kap vode na zemlju iz čaše se nikada neće vratiti u polomljenu čašu. Svako od nas pokušava da uspostavi gde je to neophodno, obnovi vremenom iskidane niti svog vlastitog identiteta. U kontinuitetu pokušavamo da povežemo pokidane niti preko sećanja, a koja nam se polako vraćaju kroz poutovanja. Sve možemo da izgubimo ali ne i sećanja, ona su tu u nama dok god smo živi. Ta buđenja, kroz sećanja čine nas to što jesmo. Identitet je složeno pitanje postmodernog čoveka, kod tradicionalnih društava to nije bio „problem“, čovek je tada bio deo kolektiva, nacije itd. Ali, danas u eri liberalizma, slobodne pojedinca na „izbor“, identitet nije više trajna kategorija, on se menja, rast individualizma, rast usamljenosti (ontološke/virtuelne mreže), globalizacije, univerzalnih vrednosti – savremenom čoveku ne treba više nikakva zajednica. Danas je identitet uvek višedimenzionalan, na to utiče više faktora: od porekla, religije, rodnog identiteta, kulturnog, profesionalnog... ali, i od želje od upoznavanja drugih krajeva, kultura, jezika, civilizacija. Putovanja su susreti sa drugim kulturama i kulturnim identitetima, mi kroz putovanja biramo način i vidove kako izražavamo sebe, šta nam se sviđa i na šta se oslanjamo kako bih izgradili sebe. Čovek je društveno biće, komunikacija, kontakti su nam potrebni, ne postoje identiteti koji su „zatvoreni“, čovek je dinamično biće, a bez promena nema progresa, tradicionalni sistemi i tradicionalne vrednosti su u većini slučajeva pogubni za slobodu pojedinca. Svet palanke postoji samo u duhu što potvrđuje Radomir Konstantinović. Idealno zatvoreni svet ne postoji, duh, tj. čovek je taj koji determiniše zatvorenost i otvorenost svoje misli. Čovek je jedan lutajući duh koji pokušava pronaći put za večnost ili smisao svog bitisanja. Kroz putovanja mi brišemo granice, granice u fizičkom i duhovnom smislu, tada svet postaje „jedinstven“ - upravo kroz naša putovanja. Kultura je i način za stvaranjem opšteljudskih vrednosti, kroz putovanja, menjamo naše stavove, razmišljanja i možemo se uzdignuti ka nadnacionalnim ciljevima, opšte ljudske vrednosti su internacionalne, kao što je rekao Gustav Radbruh: „Kultura nacija i nacionalna kultura nisu ideje svrhe“. Čovek nikada ne treba da bude žrtva kolektivno-uopštavajuće simbolizacije.

Eseji i putopisi su ovoj knjizi životne priče o prekretnicama, nenadanim promenama i burnim zaokretima u ubrzanom ritmu savremenog čoveka. Beograd, 17. 11.2020. godine. Miroslav Vasić, novinar i master kulturolog

ZVEZDANI KOLODVOR

112

ONLINE ART MAGAZIN

HELENA HIMEL

ZA TEBE S njim uvek putujem, daleko. Zadirem u očne duplje i zatičem Mesec u divljini. Onda maštam o našoj kući u Karlovcima. Onom ulazu, na kom je drveni stočić i na njemu lavanda. Milihbrot i dve staklene šoljice za čaj. Imamo psa. Potkrovlje i biblioteku. Suncokret u dvorištu. Ti imaš pčelinjak. A ja, vinograd. Tvoji prsti mirišu na med, a ja te pospanog izvlačim iz kreveta, da gazimo grožđe bosi. Da samo jedan dah prostruji niz vrat, dok se razlivaju mrlje na tvojoj košulji. Učiš me da pustim šarenog zmaja i govoriš kako ti nedostaju brda. Posipaš čežnju po mojim dlanovima. Pišem i dalje.

Pališ cigaretu i dim se uvlači u moju spavaćicu. Točim vino, koje ne pijem. Blanc de noir. Ti namiguješ kao da si prvi put ugledao osobu koju bi mogao da voliš. Osmehom miluješ moje lice. Čuvaš za mene sve one reči koje nikad izgovorio nisi, do sada. Onda me rasplačeš, kao devojku koja te poznaje samo iz priče. Onu, koja nikad ne plače. A sada to čini. Za tebe. S tobom jutra liče na neke daleke zemlje. Nedokučive, a tako stvarne. Večeri pretvaraš u bajke, dok iznosiš stolicu za ljuljanje i stavljaš u moju šaku kamenčiće, lešnik koji i dalje krije otiske tvojih prstiju. Tad znam, da nam ništa više ne treba. Jer s tobom uvek, putujem daleko.

ZVEZDANI KOLODVOR

113

ONLINE ART MAGAZIN

ЗАШТИТНИК ЖИВОТА Одјекује будилник. Праскозорје док први петли терају злобника. Земљин жар води у светла предворје и буди нас гласом благовесника. После глувог доба ноћи, обзорје. Сунце магичном тајном источника развија зраке кроз ноћи наборје, позвано појем нашег светилника. Почело вере, ноћи ишчезнућа исписан небеског спасења буквар знак светлости, пој је, и ускрснућа. Новог рођења, ратничког духа твар, пратилац Христа кроз трња беспућа, уз орла и јагње, петао чувар.

ПРВИ ПЕТЛИ Времену, да ли песмом господари ил` месијански слути у тамнини? Огласи кад нам стварности чувари призову зору у сна пукотини? Не дају сни скамењени јантари да шану каткад ветрови тишини и први петли постану вратари дану далеком, још само гласини. Слатко сунце, хајде једном просини опарај кошмар и расплети сање и у подераног дана хаљини прекини ово немило чекање да разбије пој петла у даљини сунчаног живота ил` смрти ткање.

ЗАЧАРАН ЈОШ OДИСEJ плови морима и данас зачаран таласима плавим и белим небо води га кући и песма сирена заувек

отисни се са обале далеког сећања и слути слути Наусикајину лопту на обали смеха и избављења бескрајну причу на двору краља Алкиноја и странца странца који не жели да се кући врати док плови зачаран још роб је његово сећање

ПОРТРЕТ ВЕТРА живопис сујете исписује ветар мрсећи дугу косу плаву рукопис кише оставља траг на лицу и брише се мозаик шминке избија колаж сећања портрeт прави се да спава фантазам сапутник буђења слика некакав споменар покушаја буди заборављени архетип преламајући капи кише по платну и израстао је лик таштином двојника зрачиће охоло кроз опус покрета све до арабеске родослова игра се то само само снује снује мрсећи мрсећи косу косу сујетну косу плаву портрет ветра

Проф. др Слађана Миленковић Сремска Митровица

све тајне неба и мора открива ал` ипак чаробнице Калипсо роб је његово сећање прошлост се не да променити зато само сe отисни

114

МАСЛАЧАК НА ВЕТРУ чуперак лута небом откинут трагом одлепршалог у светлуцавој хаљини сунца дуни у влати преко старе клепсидре развеј сећања из дворца тајни по ливади живота и горкиња кап по кап наднета над воденим сатом кап по кап време ипак буди је кап по кап не може да устане кап по кап са столице сад касно је заборавом отргнута лута паперјем и маслачак на ветру чуперак док га не оперу пролећне кише са нечијег прозорског окна Проф. др Слађана Миленковић Сремска Митровица

115

Narodna skupština - Assemblée nationale

Pariz - grad Slobode „Najbolji za život je onaj grad u kome stranac oseća kao kod kuće“ Italo Kalvino Svi već manje ili više znaju o čuvenim znamenitostima u Parizu, gradu kao muzeju na otvorenom, njegovim čuvenim turističkim atrakcijama. Šta se sve mora posetiti u gradu Svetolosti? Gradu koji nikada ne spava. Prestonici svetske mode, ali, u ovom kratkom tekstu ponuditi će se jedna manje vizuelno vidljiva strana Pariza, a to je ideja o slobodi, jednakosti. Pruženoj nadi od francuskog društva da u ovom gradu postoji sloboda za svakog pojedinca, koji dobre volje poseti ili se nastani u ovaj kulturnocivilizacijski bogati grad. Grad u kome se interkulturalnost podstiče prožimanjem različitih kultura bez obzira sa koga kulturnog prostora potiču. Pariz je „Magnet“ za ljude širom sveta da se nastane ili da rade u ovom gradu, u kome caruje sloboda, poštuju se ljudska prava i različitosti da bi slobodno bez cenzure izrazili svoju umetnost, inovacije, kreacije, jer jedino slobodan čovek može da donosi razumne odluke. Davno je je bila 1789. godina, puno je godina, decenija i vekova prošlo kada su ideje prosvetiteljstva raširile Evropom na sve četiri strane ovog starog kontinenta, i polako „zarazile“ ostatak sveta. Sloboda je unizverzalno ljudsko pravo, naročito sloboda govora, ali ni ono nije apsolutno i podleže određenim pravnim ograničenjima. Prosvetiteljstvo je prošlo, i pojavile su se druge ideje, ali ideja o slobodi nije prevaziđena, ona kao što je iskazano u prethodnoj rečenici još uvek nije apsolutna, kao što ne postoji nigde u svetu ni idealna demokratija ali progresivna društva kao što je francusko ono vekovima progresivnim metodama tom teže, probijaju granice, podižu stepene slobode i demokratičnosti za pojedinca. Prvobitni slogan Francuske revolucije: „Liberté, égalité, fraternité, ou la mort!“ se održao do danas u izmenjenom obliku u Cinquième République – Peta Francuska Republika. U tom duhu Pariz kao glavni grad Francuske i kolekva prosvetiteljstva postaje neodoljivo privlačan za naučnike, političare, filozofe, pisce, slikare iz celog sveta. Masovna migracija i egzodusi stanovništva Evrope u XX veku i naročito migracije u drugoj deceniji XXI veka je nacionalne države pretvorila u iluziju, danas sve više provejava ideja da francuskog društvo prolazi kroz razne transformacije, ali i da uskogrudost ljudi prema drugim i drugačijim treba prevazići. Jednom, pre mnogo decenija Italo Kalvino (Italo Calvino), izrekao je čuvenu misao: „Najbolji za život je onaj grad u kome stranac oseća kao kod kuće“, to je misao koja već puno decenija odzvanja Evropom i svetom. Mnogi gradovi sveta će težiti da budu magneti za privlačenje ljudi a ne odskočna daska iz koje ljudi odlaze. Najbolji život je onaj grad u kome se stranac oseća kao kod kuće, tu misao bi trebalo da ponavlja svakodnevno svaki gradonačelnik gradova na eks prostoru Jugoslavije, kako bi kroz svoje, dnevne i dugoročne akcije omogućile normalan i dostajanstven život svakom pojedincu, pružile mogućnost ljudi na slobodu izbora, gradovi koji neće negovati stereotipe, prerasude, koji će se svakodnevno boriti protiv ksenofobije i u konačnici pružiti mogućnost da se ljudi vraćaju, dolaze, a ne odlaze sa ovih prostora. Gradski oci na prostoru bivše Jugoslavije bi trebali da osete taj neodoljivi duh Pariza, ali i Beča, Rima, Berlina, Londona itd., i pokušaju da primene evropeizaciju života u svojim divnim, kulturno bogatim jedinstvenim gradovima, kako bi se šarenica kulturne raznovrsnosti u Evropi ostvarila, a mir i prosperitet postao svakodnevica. 116

Nikada u istoriji nije bilo više migracija stanovništva nego što je to danas, jedan od razloga je uskogrudost, zatiranje deomokratije, cenzure a posebno ograničavanje sloboda i prava pojedinca, to su danas pored ratnih dešavanja glavni razlozi migracija. Balkan je tranzitno područje i prostor sa koga su u prošlosti većina migracija kretala prema Zapadu, a Pariz je za mnoge bio bio utočište, širokim zagrljajem je primao sve pridošlice, pokazivao emaptiju, širio interkulturalnost, multikulturalnost. Danas, se sve više čuju kod umetnika, antropologa, kulturologa, sociologa da je je doktrina o nacionalnom samoopredeljenju prevaziđena, pogotovo one mitske predstave o nastanku nacije. Identitet pojedinca u savremenom društvu je podložan samokritici, on nije „fiksiran“ u vremenu i prostoru, on je podložan promenama i zavisi od mnogo faktora, jednom rečju on je najporozniji na post-ratnim područjima, graničnim područjima, društvima sa dubokim političkim podelama, dugotrajne polarizacije društva, u društvima sa velikim ekonomskim razlikama između pojedinaca, u svim onim društvima koje su decenijama obeleženi raznim kriznim procesima, dugotrajnim tranzicijma. Čovek u takvoj situaciji da bi izašao iz „začaranog kruga“ postaje nomad, migracija u neko slobodno društvo je jedini izlaz za, „resetovanje“, Pariz upravo takve ljude privlači. Ljudi se rađaju, menjaju stavove, pronalaze sebe i razotkrivaju naročito u velikim krizama, kao što je ova danas pandemija virusom, ali i posle ratova ili ekonomskih kriza, na tim razvalinama uvek se rađa novi cvet – cvet novih vrednosti ideja koji prevazilaze konfuzije kroz nove preobražaje kroz večitu borbu za slobodu. Pariz to uvek pruža svim koji žele da se za slobodu bore, to je ono što se u Parizu treba osetiti. Taj duh slobode koji provejava na širokim bulevarima, uskim ulicama prema brežuljcima, trgovima i uz obalu Sene brzo se useljava u topla ljudska srca. Francuska potstiče kulturne i etničke različitosti, prožimanju kultura kroz umetničku praksu kao bogatstvo društva. Ona umetnike „nagrađuje“, ona umetnike ne „kažnjava“, ona se sa njihovom kreativnosti i idejama „hrani“. To su osetili Pablo Pikaso, Salvadora Dalija, Modiljanija, Monea, Lotreka, Van Goga, Sava Šumanović, ali i Marlen Ditrih, Edit Pjaf, Frederih Šopen, Marija , Klod Mone, Onore de Balzak, Klod Levi Stros, Oskar Vajld, Gabrijela Bonur „Koko“ Šanel, Roman Polanski, Rosini, Knez Pavle Karadjordjević itd. i čuveni Džordž Orvel. Pored Save Šumanovića u Parizu su živeli, žive ili su jedan deo života proveli mnogi naši slikari: Miodrag Dado Đurić, Ljubomir Ljuba Popović, Vladimir Veličković, Ljubica Mrkalj, Moša Pijade, Milan Konjović, Nadežda Petrović, Paja Jovanović, Petar Lubarda, Bora Baruh, Milo Milunović, Marko Čelebonović, Cile Marinković, Ljubinka Jovanović, Bata Mihailović, Petar Omčikus, Petar Omčikus i Kosa Bokšan, Dado Đurić, Ljuba Popović, Vlada Veličković, Mića Popović, Vera Božičković, Đorđe Ivačković, Radovan Kragulj, Marko Stupar, Miloš Šobajić, Milan Cile Marinković, Jarmila Vešović, Mirjana Mira Maoduš, Drago Dedić, Branko Papović Papo, Mikan Aničić, Ljubica Mrkalj, Miki Tica, Zoran Ljutica, Pero Nikčević, Milija Belić, Vesna Milunović, Vesna Bajalska, Nenad Žilić, Evgenija Demnievska, ali i pariski skulptori Momčilo Milovanović, Zlatko Glamočak, Raško Marinković Rasko. Marija Kiri, dvostunagrade, jedina ženagradu dobila dva profesor na Sorbokoja je dobila titulu stanovnik Pariza. bila takođe stanovPariz je njih prihvadrasuda. Reke ljudi iz celog govora, puni ideja, su ovoj svetskoj grad u kojima se Šarmu takvog Parileti.

ka dobitnica Nobelove na u svetu koja je ovu puta, prva žena kao ni, prva žena u istoriji doktora fizike bila je Simon de Bovoar je nik Pariza. tio srdačno i bez presveta, željni slobode inovacija žive i živeli metropoli. Pariz je snovi mogu ostvariti. za retko ko može odo-

„Sloboda predvodi narod“, Ežen Delakroa

Miroslav Vasić 117

Sadržaj: Zorica Tijanić: Doručak kod Čarlija ________________________________________________ 4 Jelena Dimitrijević: Pesma ______________________________________________________ 6 Julija Nikolić: Razgovor sa zvezdama a Ustvari Ljubav ________________________________ 7 Aleksandar Gvozdenović: Priče s margine ___________________________________________ 8 Aleksandra Petrović Matić: Ušećerene jabuke _______________________________________ 9 Bojana Marković: Poezija ______________________________________________________ 10 Čaj sa Gocom: Portret života mog ________________________________________________ 12 Živko Teodosić: Ne znam šta mi je… ______________________________________________ 13 Dijana Uherek Stevanović: Poezija _______________________________________________ 15 Mario Lovreković Lovra: Poezija _________________________________________________ 16 Ivan Španjić Španja ___________________________________________________________ 19 Mirjana Štefanicki Antonić: Oda belini uma ________________________________________ 20 Nina Kovačić: Iz srži haiđina ____________________________________________________ 21 Miron Gorenčevski: Drugovi u noći _______________________________________________ 26 Borna Kekić: Pesme ___________________________________________________________ 27 Vojislav Vukomanović: Pesme ___________________________________________________ 28 Dušan Varićak: Kratke priče ljubavi i smrti _________________________________________ 29

Zorica Tijanić: Ono nešto… Majino… između „Dvije šalice kave“ ________________________ 33 Jovan Pavlović: Mane i poslednji meksički car ______________________________________ 35 Mariana Kunbar Selma: Na kraju sveta ___________________________________________ 39 Boris Maksimović: Stopajući Dalmacijom ili priča o granicama, moru i smislu života ________ 41 Marijana Lj. Jovanović: Suncokreti _______________________________________________ 45 Branko M. Jovanović: Izbor _____________________________________________________ 45 Mirna Strugar: Naopaki grad GrebaZ _____________________________________________ 46 Kristina Slunjski: Poezija i fotografija _____________________________________________ 48 Anđelko Zablaćanski: Poezija ___________________________________________________ 49 Zorica Baburski: Poezija________________________________________________________ 51 Sandra Bogdan: Bez karte u jednom smjeru ________________________________________ 52 Andrijana Spasić: Poezija_______________________________________________________ 53 Igor Petrić: Priče _____________________________________________________________ 54 Vitomir Ćurčin: Novogodišnje putovanje snova _____________________________________ 59 Biljana Dimčić: Poezija_________________________________________________________ 61 Mirjana Štefanicki Antonić: Jer, pesnikinja je tako htela ______________________________ 62 ZVEZDANI KOLODVOR

118

ONLINE ART MAGAZIN

Dajana Lazarević: Zašto „Projekat Rastko - Belorusija“ _______________________________ 64

Dajana Lazarević: O beloruskoj fotografiji _________________________________________ 66 Milan Drašković: Grad _________________________________________________________ 69 Tatjana Tomić: Kontrapunktiranje unutrašnjih melodija ______________________________ 70 Marijana Čanak: Slepe mrlje na mapi grada ________________________________________ 73 Tomislav Jelesijević: Lavlji dah na ogledalu _________________________________________ 74 Igor Braca Damnjanović DIB: Ništa lično ___________________________________________ 76 Aleksandar Čotrić: Satiričar sadašnjosti i budućnosti _________________________________ 77 Sara Strižak: Poezija __________________________________________________________ 78 Aleksandra Petrović Matić: Poezija _______________________________________________ 79

Vesna Radović: Poezija ________________________________________________________ 82 Ivana Jocić Veselić: Mokro škotsko jutro ___________________________________________ 84 Snežana Marko Musinov: Poezija i priče ___________________________________________ 85 Ivana Minić: Putovanje od Poligirosa do Uranopolisa ________________________________ 88 Slađana Lazić: Poezija _________________________________________________________ 90 Nikola Janićijević: Pesme _______________________________________________________ 91 Snežana Šolkotović: Poezija_____________________________________________________ 92 Ilinka Marković: Kockarski dug __________________________________________________ 93 Slobodan Jevremović: Opet se sećam nje i druge priče ________________________________ 94 Sanja Radovanović: Pesme _____________________________________________________ 95 Branka Blagojević: Savršen grad _________________________________________________ 95 Nikola Momčilović: Svakoga dana _______________________________________________ 95 Ana Zogović: Poezija __________________________________________________________ 96 Biljana Hukić: Poezija _________________________________________________________ 97 Helena Petrović: Poezija _______________________________________________________ 98 Živko Teodosić: Carev novi um __________________________________________________ 99 Nebojša Stanojković: Priča Zora i pesme __________________________________________ 103

Intervju: Lorena Vojtić ________________________________________________________ 106 Miroslav Vasić: Kroz putovanja otkrivamo, upoznajemo i otpakujemo samog sebe... postajemo ljudi ______________________________________________________________________ 111 Helena Himel: Za tebe ________________________________________________________ 113 Slađana Milenkković: Poezija ___________________________________________________ 114 Miroslav Vasić: Pariz grad slobode_______________________________________________ 116

ZVEZDANI KOLODVOR

119

ONLINE ART MAGAZIN

2021 2021

120