Zvezdani kolodvor

Ispred nas je još jedan novi broj časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor.

Ovog puta, tema je bila "Moj Grad". Velikim slovom zato što mu tako odajemo poštovanje.

Postoje gradovi kojima se uvek vraćamo. Ponekad nema veze da li smo u njima rođeni, odrasli ili samo potičemo. Grad se nosi u srcu s onolikom toplinom s kojom

ume da nas zagrli.

Tako i naši i vaši gradovi o kojima ste nam pisali, poslali fotografije, pesme i priče, nose toplinu, ljubav i odanost.

Bavili smo se takođe i mislima. S malo reči treba umeti mnogo reći. Citati su vredne poruke i pouke za nauk.

Dubina i smisao izrečenog ostaće zapisani i na stranicama našeg časopisa. Zvezdani kolodvor postoji već dve godine, zahvaljujući vama i bez podrške koju uživa ne bi bio ovako bogat sadržajima.

Svima se zahvaljujemo i pozivamo da i dalje budu sa nama.

Zorica Tijanić

ZVEZDANI KOLODVOR | 3

ISSN 2406-2219, COBISS.SR-ID 216002316, GODINA II, 2016. Broj: VI-VII (septembar-oktobar); Izdavač: Klub umetnika Zvezdani Kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Zamenik urednika: Jelena Dimitrijević; Redakcija: Miroslav Vasić, Ivana Minić, Mario Lovreković, Zoran Dimitrijević, Julija Nikolić; Saradnici: Boris Maksimović, Mikailo Tijanić, Avdulah Ramčilović, Dijana Redžić, Bojana Nikoletić, Natalija Petković, Olivera Dražić, Jovan Gagić, Luka Đorđević; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić; Fotografije: Hristina Lučić, Jelena Dimitrijević, Srećko Aleksić, Aleksandra Petrić, Nada Vučičić, Tomislav Stanešić, Lidija Ćirić, Free design i free pictures (canva, pixabay...); Dostupno online: issuu.com i na blogu http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/ Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com

ZVEZDANI KOLODVOR | 5

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

KOLUMNA

Neću raspravljati o ideji Thomasa Morea, ali o onoj Johna Lennona možebitno hoću. Jer More nije imao tu viziju mira, nije ju mogao imati u svome vremenu, dok je John itekako oživio upravo tu ideju o vječnome miru. U svojoj pozitivnoj mašti stvorio je svijet u kojemu danas i moje truplo pokušava živjeti.

Pokušavam smiriti duh, uživati kao pacifist, biti sretan u vlastitome gradu. Zahtijevam slobodu u svome domu kojega još uvijek otplaćujem bankama. Želim vratiti tečnost govora svome ždrijelu, biti otac svome djetetu, želim biti suprug koji može pokazati osjećaje onoj koja zaslužuje da joj vratim krila, da joj vratim nebo, želim...

Opisao sam ono najljepše, ono što želim za sebe. Jednako želim i drugima, onima koje često zaboravimo sve dok se loše ne dogodi upravo nama samima. Želim da se ne zaborave ti drugi koji moguće sanjaju o Utopiji nekim drugim načinom, a san im naposljetku postane strava: mučeni, silovani, ubijeni, razapeti, spaljeni, sakaćeni, umrli u najgorim mukama koje ne želim nabrajati, ali ljudi ih proživješe. Ili ne?

Isuse, zar ideja Utopije nije ono što si Ti htio? Što si zapravo htio? Da patimo kako bismo sjeli za stol s Ocem? I da vječno jedemo i pijemo?

Ako je tvoj stol bogat i Ti sjediš i gledaš isto ovo što ja gledam: slobodno blaguj bez mene. Nisam gladan. Napraviti ću ono što Ti nisi, pomoći ću drugima. Moj grad je Utopija. Svi su dobrodošli! Nema nasilja, nema politike, nema kapitalizma, nema vjere, postoji samo ljubav i mir. Moj grad je moj um.

Konačni i vječni mir.

Imagine

John Lennon

6 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

MALI INTERVJU

ZVEZDANI KOLODVOR | 7

ART MAGAZINE

8 | ZVEZDANI KOLODVOR

ZVEZDANI KOLODVOR

MALI INTERVJU

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

MALI INTERVJU

ZVEZDANI KOLODVOR | 9

У

овом тексту тема је као и у претходним бројевима часописа — украсни рам. Наставак овог фељтона је рестаурација украсних рамова. Понекад се сви ми у животу сусрећемо са ситуацијом када је неопходна рестаурација разних, нама предмета који нас окружују. Било да је то намештаја или неких нама омиљених предмета из куће, посебно оних предмета који нас евоцирају на детињство. У овом тексту објаснићу у кратким цртама процес рестаурације украсног рама. Шта је рестаурација? Обично се под рестаурацијом подразумева било која интервенција усмерена на враћање функције неком производу људске активности. То је опште схватање рестаурације.

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

FELJTON

Обично се на лицу украсног рама старих рамова присутне кракелуре на орнаментици. Кракелуре на маси нису од пресудног значаја (оне мање) за конзистентност украсног рама али се морају хитно санирати, нарочито ако су присутна потклобучења. У санацију се користи подливање када су у питању потклобучења, затим разне врсте китова, грундирање, али у новије време све присутнији 50% дас маса и Repair Kraft кит за консолидацију отворених спојева у кракелури. Веће пукотине се санирају у претходној фази консолидације када се користе у комбинацији дрвени уметци и лепак за дрво. Ако су присутне пукотине у бојном слоју украсног рама приступа се фиксирању боја и ту користимо фиксатив који није органског порекла, који најмање мења оргиналне тонове и који временом не постаје иреверзибилан. Ако се појави прах, треба да буде испитан како би се видело да ли садржи гљивичне процесе и који су то разлози који доводе до њиховог стварања. У случају да се утврде разлози за њихово постојање и пронађе одговарајући фунгицид, треба га применити уколико се потврди да он неће оштетити украсни рам и да може лако да се уклони. Као шта се да закључити на основу претходног текста правило је да се сви материјали који се користе у рестаурацији требају да буду реверзибилни. Ако је дрво нападнуто црвима, термитима и слично биће потребно подвргнути га дејству одговарајућег гаса, али у највећој могућој мери треба избегавати натапање течностима које, чак и када нема осликаних делова, могу да измене изглед дрвета. У наредној фази приступамо прегледу орнаментике. Орнаментика се најчешће манипулацијом оштећује, али и временом везиво (туткало) попушта. Пре него што приступимо реконструкцији орнаментике који фале на украсном раму, пажљиво прегледамо цео украсни рам, јер се могу понекад уочити и претходне интервенције на орнаментици али „лоше“ урађене. Оне би се требале пажљиво одстранити. Ако су коришћени стари методи израде орнаментике најбоље је поквасити топлом водом памучну или ланену крпу и ставити преко мелинекса на део орнаментике који се мора одстранити. Крпу полако мењати све док орнаментика полако не омекша. Онда механичким путем одстранити лоше израђену орнаментику. После детаљног прегледа правимо негатив за орнаментику која недостаје. Негатив узимамо са неоштећеног дела украсног рама да би га пренели на партије које фале.

Као масу користе се у новије време најчешће материјали који се користе у зубној протетици као што су: Протосил, Оптосил и најчешће кориштен Силаксил. Ови материјали су двокомпонентни и за кратки временски период се добије врло квалитетан отисак. По урађеном негативу, приступамо изради позитива. Традиционално орнаментика се израђивала од креде, туткала, колофонија и ланено уље у одређеној сразмери. Овако израђена орнаментика се користила вековима, временом се показала неадекватна због коришћења туткала. Данас се најчешће користе нови материјали. За реконструкцију орнаментике од нових материјала, може да се користи и дас маса.

ZVEZDANI KOLODVOR | 11

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

FELJTON

Она се прави у Италији, а коју ми можемо пронаћи на тржишту у Србији, и показала се као врло добар материјал. По изливању приступа се реконструкцији недостајаћег дела орнаментике која се пажљиво уклапа - егализује са остатком орнаментике. Претходно се дас маса фиксира за носиоц украсног рама лепком. Време сушења је релативно брзо и зависи од температуре и влажности ваздуха. Никако не би требало убрзати процес сушења јер може доћи до пукотина у позитиву. Следећег дана се премазује 50% дас масом и Repair Kraft кит. Обично се остави да се суши минимум три дана. Тада се приступа брушењу и полирању. Брушење се врши прво мањом гранулацијом папира за брушење према већој гранулацији (не користе се врло груби брусни папир или груби већ се почиње са фином од 70180 па до врло финог брусног папира од 220-2500). Када постане потпуно глатко приступа се и полирањем ланеном крпом да би се добила готово стакласта површина. После тога се орнаментика изолује шелаком (шелакира). Први шелак се такође третира брушењем већом гранулацијом (врло фини брусни папир). После шелакирања приступа се ретуширању. Ретуширању се приступа само онда када су партије оштећења мање. Никако не би требало приступати ретуширању ако су оштећења украсног рама већа од 2/3 оштећња. Тада је најбоље украсни рам цео третирати (презлатити, бајцовати, колорисати...). Метод ретуширања користимо за ситније огреботине нарочито по ивицама рама. Пре ретуширања украсни рам треба скинути старе и потамнеле ретуше, као и цео рам очистити. Ако је потребно треба скинути и заштитни лак ако је потамнео и пуца по површини. Чишћење рама треба темељно и пажљиво спроводити како са предње стране тако и са полеђине украсног рама. Под чишћењем украсног рама подразумева се не само механичко брисање прашине, већ комплетан хемијско-физички третман који подразумева скидање пожутелих и потамнелих лакова, скидање премаза бронзе, старих ретуша, разне врсте намаза са позлате, упљувака од инсеката итд., а све у циљу да се украсном раму врати предјашњи сјај. Механичка средства – скалпел користе се увек пажљиво и под увећањем. Хемијска средства – растварачи морају да буду такве природе да се брзо неутралишу, уз то треба да буду лако испарљиви, и то јест такви да се не фиксирају трајно у слојевима украсног рама. Пре примене тих средства, треба извршити провере како би се уверили да она не могу да оштете оргинални лак, а посебно позлату украсног рама.

У следећем броју часописа наставак: Позлата украсних рамова

12 | ZVEZDANI KOLODVOR

14 | ZVEZDANI KOLODVOR

Vetar huji, noseći krupne bele pahulje. Tinja vatra u kaminu. Tik do ponoći. Život se rađa kao Hrist za Božić, koji je prošao. Zapišta glas pesnički. Pesme će mu čeljad biti,mirne, ali jedna uzeće sav život njegov, život koji je samo poznavala patnja. Lenkin božanstveni lik, božanstvo koje progoni i lagano mu pruža ruku, kao kartu za raj. Iako je ponoć bila ona koju je stekao rođenjem, kao Gete što je stekao leto i toplo podne, on je zemlji Nemanjića i despota podario sunca i kao Prometej podario vatru koju je za života, četrnaest godina čuvao u sebi.

Gospodin Bauk- Laza Kostić, kao njegova prva balada koja ga je povela barkom u pesništvo, jako zadrmusa mirnu vodu. Ja biću Bog, kako reče mali šajkaš i postade Bog srpskog romantizma i veliki eksperimentator svoga doba. Čuvao je u svom srcu zbunjenost i patnju, čuvao je ljubav tragajući za božanstvom celog svog života. Pedeset godina tragajući upozna trideset godina mlađu Lenku Dunđerski, u čijim očima je video najlepši izraz lepote koja je bila presudan i najveći udarac Lazinog života zbog koje se povlači u manastir Krušedol čuvajući u njegovim zidinama tajnu svoga srca.

Među javom i med snom Laza je gorkom silinom bio usmeren na sasvim drugačiji tok svog života. Granice njegovog sveta odjednom su bile rastrzane između jave i sna. Lenka mu se postepeno plela oko nemoćnog srca, što je u Lazin život unelo nesigurnost, nedoumicu i nespokoj.

16 | ZVEZDANI KOLODVOR

U svom skrovištu od nje, u kom je čuvao tajne i u srcu svom čuvao ljepotu belog kamena u kojem je bila utkana sva višegodišnja ljubav, ona neodsanjana i posebna, neuobičajena, božanska koja mu se prožela srcem i kao kakav ratnik slila u misli. Iste te godine, najduže godine njegovog života, 8. novembra stiže mu vest koja zapara srce najvećim bolom, budi svest da nje više nema. Pismo Julijane Palanačke, koje mu je poslala u manastir Krušedol u Lazi bude žal i početak njegovog srca kao pera, kojem je krv kao mastilo, a celo biće list bele hartije. Umrla je njegova pletisanka, koja mu se od prvog susreta plela oko srca, umrla je njegova Lenka veoma mlada.

Susret sa njenim anđeoskim likom, pobudilo je u Lazi bol i žal za sudbinom koja ih je rastavila.

Pita se kako će živeti bez svoje pletisanke, koja je oličenje božanske muze koja mu peva najdivniju melodiju darujući je njegovom srcu.

Ona je boginja, barokna čarobnica joj je dom, ona je anđeo njegove duše. Morfej mu je šalje u snu, neobičnom, kao anđeo koji je na zemlji zaspao u njegovim mislima se budi i za minut razveseli mu bolno srce, ona je stvarno tu i pruža mu ruku, zove ga u zlatne vrtove raja u njen zagralj, a već u drugom trenu izađe san sa njom. Laza se obraća gospi od Spasa da okaje grehe jer dalmatinskih gora požali bor u pesmi Dužde se ženi. U zidovima video je nju, u svojoj božanskoj lepoti kao i sama barokna čarobnica.

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

ESEJ

Kriveći sebe za sve sto mu je lomilo krilo, za svu patnju i bol, zbog svoje lude glave jer je sprečavala da slusa glas svog srca. Sva patnja počela je sa njom, koja mu se uvukla u srce. Sa njom je došla svetlost, ona topla svetlost koja miluje srce, ali donoseći patnju punu boli i muke. Ona je drugačija, bažanstvo na zemlji, voćka koja nije sazrela pre. Njene mlade godine srele su se sa njegovom starosti u zlu dob, kada mladost starost isključuje. Povlači se, a od nje ostaje samo sen koja mu se javlja u snu. U hramu, na njenim borovim stubovima lebde uspomene, one koja više nije tu. Lazina harizmatična ličnost mogla je da odsanja život pre nje, poznanstvo sa njom, patnju života koju je sreo i život posle nje.

Čuvao je u svom rasparanom srcu čedo svoga života, koje mu je srce ispevalavo dugih četrnaest godina, proničući u božanske dubine svoga uma i lepote Lenkine sa one strane raja. Godinu dana pred smrt ispevava svoje čedo, poslednje, u kojem se kao reka slila sva patnja i bol.

Sav njegov život završio potpunom razočaranju u narod i ljude. Pesmom Salute pesnik otvara koje sledi.

se u zavičaju, ali i svoje doba, svoj Santa Maria della vrata u novo doba

On je imao Lenku kao Beatriče, kao Petrarka svoju pletisanku zbog najlepših četranest pesme zemlje Nemanjića nju, koja mu se javljala u u zlatne vrtove raja, zvajući ga u zagrljaj, sve nije oslobodila patnje i juna 1909. godine stiha u čast pletisanki sa beše bauk svoga doba -

Dante što je imao Lauru. On je imao koje je nastalo stihova najlepše i despota. Imao je snu, dozivajući ga pružajući mu ruku, dok ga konačno zemaljskog bola 3. ispisom poslednjeg one strane raja. I Laza Kostić.

ZVEZDANI KOLODVOR | 17

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

Ako ste me nekad videli u menzi, kako izgubljenim pogledom biram porciju dok usporeno vučem poslužavnik, sigurno ste odmahnuli glavom i pomislili – ova nikad ništa neće postići. Često mi je okolina proricala sudbinu večitog studenta, uključujući tu i šalterušu koja mi je prilikom mog tragičnog pokušaja da kupim studentsku povratnu dobacila: „Da mi je samo da vidim kako vi polažete ispite!“ I zaista, imala bi šta i da vidi, a i da se nasmeje.

Dešavalo mi se da omašim dan ispita, zaboravim indeks, zaboravim pitanje nakon dva minuta, počnem da odgovaram na pogrešno pitanje.. .napravila sam svaku moguću omašku. Rasejana sam i flegmatična po prirodi.

Međutim, to me nije sprečilo da sve dam u roku, jer mimo moje prirode koja je bogomdano zabušantska, postoji i neka slobodna volja za promenom. Prvi korak nije bio da izjavim da sam baksuz, da me mrzi profesor ili da mi se jednostavno „ne da“, nego sam da zaključim da mora da mnogo toga radim pogrešno i da krenem da analiziram šta je to i kako to da promenim.

18 | ZVEZDANI KOLODVOR

KOLUMNA

To je lekcija koju sam naučila od čika Heraklita, on nam kaže da je karakter čovekova sudbina.

Neki bi rekli da se čovek rađa sa određenim karakterom, kao i da je time njegov uspeh u životu unapred određen. Svojevremeno su novinari pisali o jednostavnom testu kojim se to može odrediti kod dece. Dajte detetu čokoladu, recite mu da je sačuva za kasnije i ostavite ga samog u sobi. Po njima, dete koje ne pojede čokoladu odmah izrašće u čoveka koji će umeti da odloži zadovoljstvo radi većeg cilja i tako ga maksimalizuje.

Ono će izrasti u uspešniju, srećniju osobu.

Ovakav način razmišljanja vodi nas u začarani krug – sloboda koju karakter nudi u vidu samokontrole data jednom rukom, biva uzeta drugom rukom putem zapisa u genima kojim je određen karakter. Ali karakter nije nešto sa čim se čovek rađa, to nije nešto što se ima ili nema.

Karakter se ceo život gradi, konstantno nadograđuje putem novih iskustava i stečenih veština, ali i popravlja od erozije izazvane vremenom.

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

Tu nije presudan materijalni status, geni, kultura ni vaspitanje, presudna je sposobnost da se zagledaš duboko u sebe i prihvatiš odgovornost za svoje mane – nađeš uzrok nedostacima u svom životu u rupama svog karaktera i prioneš na posao popravke. To je jedna od osobina od kojih je satkano odrastanje. Ostati dete znači uvek kriviti druge, sudbinu, nazvati sebe baksuzom, baciti se besno na pod urlajući i plačući. To znači istkati gomilu izgovora koji objašnjavaju zašto nije do nas: ne polažemo ispit jer nas profesor mrzi, muž me je napustio jer mu je „nabačeno“, ne mogu da nađem posao jer je Saturn u šestoj kući i tako dalje. Uvek je kriv neko drugi, neka viša sila i ništa se tu pod milim bogom ne može učiniti – tako je suđeno!

KOLUMNA

želimo ne možemo raditi sve što hoćemo nego ono što cilj zahteva. A cilj uvek zahteva promenu nas samih. Cilj uvek zahteva unapređenje naše ličnosti, širu perspektivu, i duhovni rast.

Ovo je lak i utaban put – pojesti odmah čokoladu i okriviti loš metabolizam za višak kilograma, reći da nismo imali izbora i da će biti isto šta god radili i koliko god se trudili. Ovo je idealan način da se ne preduzme ništa ili da uradimo šta god hoćemo i šta god nam padne na pamet (grok, grok!). Biti sposoban da se uhvatiš u koštac sa svojim manama znači i mnogo više, to znači biti pravi čovek, slobodan od svoje urođene prirode, hodati uspravno na dve noge, koristiti mozak pre nego što uradimo nešto. Ako ne razmišljamo pre delovanja, prestajemo da budemo životinja koja misli, postajemo životinja. A ako svoju grešku retrospektivno ne analiziramo to i ostajemo.

Lista mogućih postupaka je beskrajna, ali ako postupimo na određeni način-obim ciljeva koje možemo postići se sužava ili povećava u skladu sa tim postupkom. I tu je kvaka – ljudi obično biraju postupke koji im odgovaraju, ali odbijaju da prihvate da su mogli doći do drugačijeg cilja da su postupili drugačije. Oni donose pogrešan zaključak da je obim ciljeva koji mogu postići unapred ograničen bez obzira na njihove postupke, iako su ga upravo ti postupci ograničili. U principu, obim ciljeva koje možemo postići obično je mnogo širi nego što mislimo. Ali ako hoćemo da postignemo ono što

ZVEZDANI KOLODVOR | 19

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

ISTORIJA UMETNOSTI

Koloseum (Colosseum), je najčuveniji amfiteatar, nazvan po kolosalnoj statui boga Sunca koji se nalazi u Rimu, između Palatina, Celija i Eskvilina.

Gradnju je započeo rimski car Vespazijan (9-79 godine), a dovršili su je carevi Tit (39 – 81 godine) i Domicijan ( 51 – 96 godine).1 Osvećen je 80. godine.

Koloseum je goreo za vreme vladavine Makrina (165 – 218 godine), ali ga je Aleksandar Sever ( 208 – 235 godine) obnovio.

Poslednja priredba održana je u njemu 523. godine.

Koloseum je izgrađen od travertina2, ali je njegova fasada delimično bila prekrivena mermerom i štukom. Ima elipsoidnu osnovu ( 188 x 156 m) i četiri sprata. Prva tri sprata ukrašena su arkadama i polustubovima u dorskom, jonskom i korintskom stilu, a četvrti sprat koji je dogradio Tit pilastrima u korintskom stilu.

U otvorima arkada na drugom i trećem spratu nalazile su se statue. Osamdeset arkada u prizemlju služili su kao ulazi.

Stepenasti prostor za 50.000 gledalaca bio je podeljen na podijum sa ložom za cara i tri posebna pojasa koji su koji su jedan od drugog odeljeni zidom.

U prvom su mesta bila predviđena za vitezove i pretore u drugom za tribune i ugledne građane a u trećem za ostali narod.

______________________ 1

Godine života rimskih careva

2

Travertin je prirodni kamen. Glavna karakteristika travertina je njegova rupičasta struktura.

ZVEZDANI KOLODVOR | 21

ART MAGAZINE

22 | ZVEZDANI KOLODVOR

ZVEZDANI KOLODVOR

MALI INTERVJU

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIKAZI

Objavljen je novi elektronski zbornik ljubavne poezije " Stihovi od sedefa" u izdanju Međunarodne škole poezije i Kluba umetnika Zvezdani kolodvor. Zbirka se sastoji od 90 predivnih ljubavnih pesama i poema čiji su autori savremeni umetnici i pesnici 21. veka.

Izabrati put umetnosti znači prihvatiti samoću ali ne kao vrstu usamljenosti, već kao mesto na kojem ćemo biti oslobođeni da biramo put duhovnosti i njime nesmetano prohodimo stvarajući. Potreba da čovek izrazi svoje sopstvo oduvek je bila nasušna. Telo je hram, tajna kao i ljudski um koji putem umetnosti ulazi u odaje izgrađene od sedefne duše. Sedef je u svojoj osnovi simbol Bogorodice, svetosti, ovaploćenja, nebeskog. Izabrati jedna od dvanaest bisernih vrata biće stvar slučajnog odabira ili osvešćene spoznaje o potrebi otelotvorenja onoga što u nama živi kao pojedinačan entitet. Sva ta potreba za izrazom sopstva određena je predajom genetskog koda koji se probija kroz lavirint života i izlazi materijalizovano. U svojoj inicijaciji se pojavljuje delo kao proizvod imaginacije.

U taj ezoterični deo uma gde je nesvesno inicirano u sistem simbola koji se prepoznaju kao misteriozni, samo povlašćeni mogu da uđu. Da li će spoznati sve tajne ili samo deo njih, zavisiće od njih samih i od fokusa koji će usmeriti na sakupljanje potrebne energije. Kao što je sedefna školjka majka bisera, umetnik je kreator svog dela. Zato je umetnost najviši stepen lepote sačinjen od čestica sedefne duše. Biser je simbol čistote, mudrosti, plodnosti i prosvetljenja. Neretko se spominje kao simbol „mesečevih suza“, koje čiste bol donoseći olakšanje. Iskustva podstiču duhovni rast i sazrevanje, kako umetnika tako i čoveka u umetnosti. Otud se vrata otvaraju samo na određenom stepenu duhovnosti, gde nema mesta za bilo šta ili bilo koga ko bi isprljao i dopustio da se taj sjaj ugasi zatvorivši školjku. Blaženstvo je posvećenih da uđu u hram umetnosti i postanu čuvari tog sedefnog sjaja. Umetnost mora biti ograđana i zaštićena od svake manipulacije. Samim tim što je spremna na davanje uzdiže se iz profanog u sveto. Ono što umetnost predstavlja jeste materijalizovan duh, ovaploćen u slici, reči ili nekom drugom delu koje će oplemeniti vreme, prostor i ljude.

Umetnost je prirodno data postankom. Mi je samo prepoznajemo u prostoru i vremenu. Pejzaž na platnu, molitva i misao kroz pesmu, govor tišine u muzici, kretanje vazduha u plesu, „uspomene“ koje vajamo da nastave u večnost. Sve se može pretvoriti u umetnost ali umetnost se ne sme pretvoriti u svaštarenje. Tada sve gubi svoj smisao, a smisao je stvaranje. Stvaranje čija je svrha davanje. Davanjem savlađujemo jednu po jednu stepenicu uzdižući se ka višim sferama duhovnih spoznaja. Dematerijalizujući umetnost postavljamo je na mesto gde će ostati nedodirljiva i zaštićena baš kao biser na sedefnoj podlozi školjke.

Samo tako će moći da zadrži toplinu i dostojanstvo. Zatvarajući školjku branimo je od svakog drugog mogućeg angažovanja u kojem će poslužiti cilju. Umetnost ne treba da ima drugi cilj osim da probudi čula i emocije demistifikujući na taj način samu sebe.

ZVEZDANI KOLODVOR | 23

ART MAGAZINE

24 | ZVEZDANI KOLODVOR

ZVEZDANI KOLODVOR

MALI INTERVJU

Portal za kulturu, obrazovanje i priključenija “Pokazivač” U vremenu kada su dobre vesti u drugom planu portal za kulturu, umetnost i priključenija „Pokazivač“ nudi mogućnost da se u njemu pojavljuju sadržaji koji promovišu kulturu, obrazovanje, umetnost i dobre strane zabave.

Pored zabavne i edukativne strane portal ima i motivacioni karakter, jer će pokušati da na jednom mestu, u kartici „Otvorena vrata“, umreži obdaništa, škole i fakultete u Srbiji, a i šire i ponuditi svim učesnicima u obrazovnom procesu da svoje aktivnosti učine vidljivim uz pomoć portala.

Ankete govore o tome da sve više ljudi provodi svoje slobodno vreme uz internet. Ako je već tako, „Pokazivač“ je tu da ponudi kvalitetne informacije. Cilj je očuvanje dobrih strana tradicije, razvoj i nadgradnja kulture, obrazovanja i svesti o njima. Širi i razvija ideje volonterizma, solidarnosti, humanosti, plemenitosti, promovisanjem zdravih stilova života, razvijanje međugeneracijske saradnje i empatije putem Interneta. Portal „Pokazivač“ promoviše humane vrednosti, kulturu i obrazovanje koje na zabavan način pokušava da približi svakome. Slogan portla je: Kultura je opet u modi! Cultura iterum in moribus est!

Satirična redakcija “Pokazivača”, poznata pod nazivom “Satatatira”, pod dirigentskom palicom urednika Deane Sailović broji impozantan broj saradnika. Postoje dnevne rubrike, pod nazivom “Dnevna doza aforizma”, koja se konzumira 3x dnevno, najbolje pre jela. Na nedeljnom nivou, izdvajaju se rubrike,”Izmišljotine” Radmila Mićkovića, “Made in Makedonija” u kojoj su zastupljeni aforizmi satiričara iz Makedonije, zatim satirična poeziju Miladina Berića.

ZVEZDANI KOLODVOR | 25

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PREDSTAVLJAMO

Za njima ne zaostaju rubrike “Skrenimo na pravi put”, u kojoj se objavljuju aforizmi mnogih aforističara, zatim “COOLumna” Deane Sailović u kojoj se urednica satirično osvrće nad našom svakodnevnicom. Rubrika “Žena i aforizam” subotom predstavlja stvaralaštvo žena satiričara, a nedelju se završava “Satiričnom pričom” Dejana Dimitrijevića Mite, vrsnog majstora ove satirične forme.

Jedanaestog u mesecu Goran Radosavljević objavljuje svoje aforizme u rubrici “Jedanaesterac izveden glavom”. Rubrike koje takođe čine satirično predstavljanje su “Afo replika” i najmlađa od svih rubrika “3x preseci”. Veliko interesovanje nam je najbolji pokazatelj koliko je ovakav vid književnog izražavanja blizak i srodan našim pratiocima. Kao jedna od ideja potekla od satirične rubrike je da se od nedeljnog predstavljanja žena satiričara na portalu, pojavi i istoimena knjiga u svom štampanom izdanju koju je priredila urednica Deana Sailović. Ideja je nedavno i realizovana. “Pokazivač” ima svoje rubrike karikature u kojoj nastoji da predstavi i one vrhunske, već dokazane karikaturiste kao i one još neafirmisane. U budućnosti će se saradnja uspostaviti sa još većim brojem autora, na obostranu radost i zadovoljstvo i satirične redakcije portala i naših čitalaca.

“Pokazivač” je nastao 13.2.2014. godine kao odgovor na sve ono što zatrpava i pretrpava naš medijski prostor.Na veliku žalost, to što je najviše zastupljeno ne znači apsolutno i da je najviše korisno ili preporučljivo. Portal želi da napravi ravnotežu u medijskom prostoru – pozitivnu razvnotežu.

Konceptualno je stvoren da objedini sve ljude sa prostora Balkana i sve koji su poreklom sa ovih prostora, a trenutno se nalaze širom sveta. Dostupnost svakom, i kao saradniku, ali i kao čitaocu, je nešto na čemu će se raditi u budućnosti. Internet je oblast koja se veoma brzo razvija, na krilima tog razvoja i sam portal kao i ideja koju on predstavlja vidi svoju šansu.

Portal “Pokazivač” ima prepoznatiljiv, zanimljiv i autentičan logo u kojem je ukrasno slovo R iz “Miroslavljevog jevanđelja” koje je vešto grafički inkorporirano u naziv i zaštitni znak portala kao početno, latinično slovo P. Za kraj predstavljanja “Pokazivača” treba istaći još jednu jedinstvenost koja ga krasi. Zahvaljujući njegovom osnivaču, Zoranu Todoroviću, zaštitni znak portala je postalo je i novakovanje. Ispod svakog teksta, gde su smeštena dugmad za označavanje sviđanja i deljenja na društvenim mrežama, nalazi se i slovo n koje predstavlja skraćenicu za reč “novakujem”. Klikom na to slovo dobija se mogućnost da se taj tekst podeli na fejsbuku i time označi sviđanje tog teksta. Samo novakovanje je inspirisano ličnošću našeg najboljeg sportiste svih vremena. Više o novakovanju može se pročitati u autorskom tekstu “Novakujmo!” koji se nalazi na ovom zanimljivom portalu pred kojim se budućnost polako, ali sugurno otvara.

26 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PREDSTAVLJAMO

ZVEZDANI KOLODVOR | 27

ART MAGAZINE

28 | ZVEZDANI KOLODVOR

ZVEZDANI KOLODVOR

PREDSTAVLJAMO

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PREDSTAVLJAMO

ZVEZDANI KOLODVOR | 29

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PROZA

Beograd je grad u kom sam rođena. Tu, stranče, živim i radim, neću ti otkriti koliko dugo. Vidim stigao si maločas većim turističkim brodom, u kojem si danima plovio Dunavom.

Ti si istraživač i zanesenjak, možda penzioner, koji voli da putuje. Obučen si poput Indijane Džons.

Krenuo si za članovima grupe, ali si zagledan u reku, zastao i izgubio ostale iz vidokruga.

Tada si me na klupi ugledao. Zamolio si me da ti pomognem da se u nepoznatom gradu snađeš. Video si me na savskom pristanišu, koje ti je ličilo na primorska mesta Grčke, sa puno restorana; doduše ne sa ribljim specijalitetima, ali srpskih, italijanskih i španskih jela, zaista je bilo na pretek.

Nemam mapu Beograda, kazao si tiho. Rekla sam ti, ja ću ti biti mapa do Kalemegdana i Knez Mihajlove ulice; to te je oduševilo.

Pošli smo polako. Na tvom licu, čitala sam znatiželju i radost. Hteo si da saznaš sve. Zanimao si se za istoriju grada. Rekla sam ti da je najbolje, posle šetnje Kalemegdanom, da u Knezu uđemo u knjižaru i kupimo vodič kroz Beograd. Potvrdno si klimnuo glavom i zahvalio na ljubaznosti, dok smo se peli Pariskom ulicom.

Brzo smo stigli do spomenika zahvalnosti Francuskoj. Potom skrenuli smo levo ka Promenadi. Bio si oduševljen pogledom na ušće Save u Dunav. Kao pravi profesionalac, fotografisao si Ratno ostrvo, Zemun i Novi Beograd. Poslaćeš slike preko društvenih mreža, obećao si tad.

Spustili smo se velikim stepenicama, prošli Kralj kapiju i Rimski bunar i stigli do spomenika Pobedniku. Zanimao si se za figuru muškarca na visokom kamenom postolju. Objasnila sam ti da je vajarski rad Ivana Meštrovića, nekad zbog golotinje osporavan, danas najbitniji simbol grada. Vesnik pobede!

Bio si oduševljen maketom zamka Despota Stefana Lazarevića. Krivo ti je bilo što je Unutrašnji grad srušen u austrijsko-turskim sukobima. Divio si se bedemima koji su nas okruživali u nekadašnjem Gornjem gradu.

Onda smo prošli Dizdarevu kulu i Despotovu kapiju i suočili se sa Zindan kapijom. Da je to bila tamnica, nisi mi verovao. Prelep barbakan sa dve kule… zatvor! A onda su i kafići, u blizini Istočnog podgrađa, došli na red. Malo ti je zasmetao miris iz Zoo vrta, ali nisi mario, voleo si životinje. Hteo si i tamo da te vodim.

Dok smo pili kafu, preporučila sam ti da prvo vidiš Crkvu Ružicu, Kapelu Svete Petke i Donji grad, pa onda, u povratku, Zoo vrt. Tako je i bilo. Obišli smo sve.

Ostalo ti je dovoljno vremena da se prošetaš Knez Mihajlovom, do koje sam te ispratila. Izvinula sam ti se tad i nestala bez reči. Pomislio si da me nije ni bilo, a onda si bacio pogled na ruke. Shvatio si ko sam.

Ušao si u knjižaru s osmehom na licu; sreo si tamo članove iz izgubljene grupe. Pitali su te zabrinuto gde si dosad bio. Družio sam se sa Beogradom, objasnio si im i pokazao na mene, turistički prospekt sa naslovom „Legenda Beograd u šetnji sa vama.“

ZVEZDANI KOLODVOR | 31

NEZADOVOLJSTVO Nenad Lančuški

Jednom je jedan čovek verovao da nezadovoljstvo pokreće njegovo umetničko nadahnuće. On se bavio ksilografijom. Pravio je i prodavao figurice u drvetu, ali uvek je bio nezadovoljan onim što bi napravio. Primećivao je da ukrasi ne izgledaju onako kako ih je on zamišljao pre rezbarenja, ili da celokupna njegova zaostavština u stvari nema nikakvog značaja. Svoje figurice bi iznosio subotom na pijacu i tamo ih prodavao po niskim cenama, međutim jednu figuru nije nikako mogao da proda. To je bilo magare sa tovarom na leđima. Iznosio bi ga ponovo svake subote sa novim figurama koje je pravio, ali ga niko nikada ne bi ni pogledao. Magare je bilo jedno od prvih njegovih dela, pomislio je da ono možda zaista izgleda nekako sirovo naspram novih figurica? I tako je rešio da pokuša da napravi novo magare. Takođe, nezadovoljan svojim novim radom, pravio je ponovo, i ponovo, i ponovo... Sve dok nije ostao jedne noći do kasno u svojoj garaži sa gomilom figurica magareta. Sve ostale figure je već odavno rasprodao i više nije imao ni jedne osim ove koju je pokušavao da dovede do savršenstva. Pitao se te noći do kakvog savršenstva je uopšte moguće doći? Koja je to krajnja granica kada ne bi njegovo rezbarenje moglo dalje da napreduje? Postoji li ono uopšte? Sada je imao više od trideset istih figura i tačno je znao kojim redom su pravljene.

Posmatrao ih je i uviđao da ne napreduje uvek, nije uvek ona figura koju je napravio kasnije bolja od prethodne, ali je uviđao napredak i finoću koja zri u njemu i ocrtava se na figuri u nekoj sledećoj varijanti. Osnovno pravilo koje je shvatio: Da nikad ne treba odbaciti pogreške, već uvek učiti na njima i još uvek je važno ostati nezadovoljan onim što si napravio kako bi neki naredni put bio bliži savršenstvu. Ali problem je u tome što on nije nikad postavljao tu granicu do koje želi da dođe. Tako je počeo da pravi na stotine figurica sa likom magareta, sve dok jednog dana nije počeo da uviđa kako njegove najnovije rezbarije izgledaju sve gore i gore. Figura je sve manje ličila na magare, a sve više je bivala nekako špicasta ili zaobljena, hrapava, gruba… I dalje se naziralo magare sa tovarom na leđima ali to više nije bilo obično magare. Takvo magare niste mogli da vidite u prirodi. Čovek je sada shvatio da ga je njegovo nezadovoljstvo koje se ogledalo u pokušaju da napravi figuru sa što više detalja i sa što realističnijim crtama dovelo do novih formi u kojima je on stvarao svoje magare.

32 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PROZA

Ali tek se sada u njemu probudilo nezadovoljstvo, pitajući se koliko je različitih formi moguće iz-

misliti da bi magare svaki put izgledalo drugačije, premda se više nije trudio da usavršava svaku formu već je sve radio iz prve. Ponekad je radio i na brzinu da vidi kako će magare izgledati ako ga napravi za što manje vremena. Jednog dana mu je palo na pamet da bi mogao da napravi magare koje će imati ogromnu glavu i nositi na njoj tovar, i kojem će noge biti na leđima i imati tri repa.

Jednom je čak napravio magare koje je imalo duguljasto telo sa po deset nogu na obe strane, a na leđima su mu stajali drugi magarci umesto tovara koji su sačinjavali piramidu, a svi u različitim formama. A jednom je tako napravio ogromnu figuru magarca sastavljenu od malih figurica magaraca.

Jednog dana došao mu je prijatelj, popili su kafu, popričali i onda ga je on odveo u garažu da mu

pokaže svoju kolekciju figurica. Kada su ušli u garažu prijatelj je bio oduševljen, jedva da je imao mesta gde da stane od figura koje su u gomilama bile nabacane okolo. „Pa ti si genije!“, rekao je prijatelj: „Moramo organizovati izložbu ovih tvojih figura.“. A on se samo namrštio i odgovorio: „Ne mogu, još nisam završio, mislim da je pogrešno što sam ti sve ovo pokazao...“. „Ali čoveče, ovo je sve tako neverovatno, moraš ovo da pokažeš ljudima.“, i dalje oduševljeno govorio je prijatelj. „Kojim ljudima, koga uopšte zanima šta sam ja ovde pravio? Uostalom, to još ništa ne valja, još to nije ono što bi trebalo da bude.“, govorio je i dalje nezadovoljan. „A šta bi trebalo da bude?“, upita ga prijatelj. A ovaj ga oštro pogleda i reče mu: „Ne znam, kad budem znao tebi ću prvom da javim, ‘ajmo sad!“. Prijatelj je pokušavao i dalje da ga ubedi ali on nije hteo ni da čuje za bilo

kakvu izložbu. Kada je ispratio prijatelja vratio se i seo u garažu dugo posmatrajući svoj dugogodišnji rad. Sve mu je to predstavljalo obično ništa, uživao je samo dok je pravio svaku figuru, ali već kada je uveo svog prijatelja u garažu i pokazao mu svoje remek-delo postao je nezadovoljan ne samo svojim radom već i reakcijom svog prijatelja. Rešio je da ih zapali. Sutradan je sve figure izneo na dvorište iza kuće i naložio veliku vatru koja je gorela satima, dok je on sa istim zadovoljstvom sa kojim je pravio ove figurice sada sedeo gledajući ih kako nestaju. Ostavio je samo jednu, i to baš onu prvu koju nije mogao da proda na pijaci, stavio je na noćni stočić, legao u svoj krevet i izdahnuo.

ZVEZDANI KOLODVOR | 33

Sve više je težnji da svoj grad prihvatim u najavi.

Beograd izlazi na dve prelepe reke obasute Kalemegdanskom tvrđavom i terasom. Sama prošlost grada apostrofira da su se na ovom mestu smenjivale razne civilizacije. Od starog Singidunuma, Rimskog utvrdjenja, preko Huna, Avara, Tračana, Turaka i Mađara, naša prestonica je trpela različite oblike i konfiguraciju objekata. Uspon je dobila za vreme despota Stefana Lazarevića kao Bogorodičin grad i presto na platou današnje crkve Svete Ružice i Petke.

Sava mala kao je zovu stari Beograđani, preko Dorćola i Kalemegdana obuhvata je jedno urbano gradsko naselje. Sličnim građevinama toga doba.

Grad se razvijao na svoje dve reke, i urbanizacija se polako odvijala. Svaka kultura je nosila svoje znamenje i oblike. Od srednjevekovnog utvrđenja do moderne današnje metropole prošli su vekovi. Sam uticaj i gradnja velelepnih kuća, zgrada, banaka i dućana pošlo je za rukom kraljevini Karađorđević. Za vreme dinastije Obrenović nicale su mehane, piljarnice, dvospratne kuće i okućnice. Grad je prvo imao ugled tadašnjih većih čaršija i gradića tih namena. Karađorđevići obrazovanijeg mentaliteta, pod uticajem baroka i secesije, prave program grada.

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

ISTORIJA GRADA

Dovode prve strane arhitekte iz Austrougarske i Beča, gde nastaju i prve prelepe građevine, današnji Kolarac, Knez Mihajlova ulica, Narodna banka, Magistrat i ostale znamenitosti.

Veliki trgovi i prostrane ulice osvetljene prvim tranvajem i zapregom. Beograd je uvek imao jednu malu prednost ili perspektivu da bude voljen grad. U njega su dolazili veliki pesnici Skadarlije, veliki državnici i majstori pisanog pera. Autentičan spoj starog i modernog tokom godina se spajao u jednu novu celinu. Ruski emigranti za vreme cara Nikolaja u Beogradu su stvarali novu arhitekturu. Želeli su da budu od koristi novom gradu pod suncem Balkana.

Ruski dom, Pošta, Ruska crkva, pojedine zgrade na predgradju grada, piljarnice, fabrike bile su pod uticajem Ruske moderne arhitekture.

Nešto što se zametalo godinama, ovde je pak imalo prodju da preživi. Beograd je bombardovan u dva svetka rata za vreme okupacije 1941. i 1943. kada su saveznici na Uskrs istovarili bombe. Sama pomisao da je grad iz pepela se dizao, i ponovo obnavljao kao Drezden pred saveznicima. Sve što je mnogo,po stoti put se ponavlja. Ponovo iz ruševina se gradi stari grad. Kada je rat završen pristupalo se komunističkom usaglašavanju stvari. Beograd se širio preko reke. Još za vreme kralja je postojalo naselje sa leve strane obale, Krnjača i šanci za kanale. Zemun je uporedo imao svoj arhitektonski plan i obnovu. Nije bio rušen i spajao se sa glavnim gradom. Novi Beograd je pod uticajem Broza i vojne partije preuzeo gradnju novog dela grada. Novi mostovi i zgrade širili su obale Save. Svaka metropola ima svoju istoriju koja ga opominje. Modernije zgrade, visoki oblakoderi pod uticajem nesvrstanih i konferencija, pravljeni su i takvi objekti.

Novi Beograd je u pošetku izgledao na novi deo grada, ili spavaonicu za vojsku i policiju.

Posle gradnje novih blokova i fontana,život se preselio u drugi deo grada. Moderniji i raznovrsniji ambijent poslovnog sistema. Stari deo Beograda ima neku boemsku dušu. Kao velike prestonice zapada, Pariz i Mon-Mantr, Beč Mozartov-hol, Budimpešta i dvorovi, Prag i mostovi. Različite asocijacije na lepa i kulturna mesta. Beograd kao glavni grad tadašnje Jugoslavije imao je neku svoju čaroliju. Bio je iznad drugih gradova ali i poseban u odnosu na zapad. Neka energija ili nadmoć da se preživi beda i siromaštvo daju posebnu draž ovom gradu. On je svoj i znatiželjan, neotkriven i sedefan, kao neuzvraćena ljubav i vino.

Možda je sve to bitan ili nebitan razlog što živim u ovom gradu. Mogao sam da budem negde drugde.

Tamo gde Srbi po Čikagu, Beču, Stoholmu, Parizu imaju svoje free-shopove i kvartove po kome su poznati. Nisam se pomerio iz mesta,jer vidim ovaj gad na rubu svoje istorije. Koja tek treba da pokaže svetu, šta zna i koliko srce ima. A ja treba da živim u skladu ritma i muzike naše prestonice. Koja svakim danom biva na mapi sveta, kao najpopularnije mesto za život. Možda je život veselje i zabava, provod i mistika. Beograd je tu na mapi sveta, okružen zelenom Avalom i tornjem, starom tvrdjavom i splavovima. Noćnim životom koji pleni da ovaj moderan grad upoznaju turisti.Treba izaći na reke i šetati novim kejom.

Gledati u reke sa pobednika na Kalemegdanu i radovati se novom danu. Čuveni Duško Radović kaže: Beograde dobro jutro! Ko se rodio u Beogradu jutros, to mu je dovoljno da ništa ne radi za danas. Misli su veliki citati velikana a moj grad ima perspektivu. Kao grad budućnosti, istorije i kulture. Budimo prisutni kada se budu uzdizale dve kule na Savi.

Radovi su već počeli a sunce uranja u piramidu svetlosti.Tišina je sakrivena u nama.

Zrakom mudrosti i zvonom sa crkve ili hrama sa Vračara.

ZVEZDANI KOLODVOR | 35

STIHOM OKOVAN ZEMUN GRAD _________ Piše: Snežana Marko Musinov

1978. godine zaljubila se Pariz. Imala je tek dan da ga upozna i sreću da ujutro sleti na jedan, a kasno uveče odleti sa drugog aerodroma (Orli i Šarl de Gol). Bio je to iznenadni brzinski obilazak grada što autobusom, što peške, svraćanje do jugoslovenske ambasade, sedenje u kafiću, kupovina voća i farmerki (tek toliki joj je bio budžet), vožnja kolima sa pajtosima i bračnim parom službenicima ambasade, kada joj je pogled lutao levo-desno, ne uspevajući da se zadrži na jednoj stvari jer ga je iznova opčinjavala druga svojom istorijom i lepotom...

A ipak, i pored mnogih krasota viđenih u svetu, držalo ju je tlo rođenja, mada su i njeni dalji preci odnekud severnije došli u Vojnu krajinu i naselili se u plodnoj banatskoj dolini. Pomerala je mesta stanovanja tek neznatno, sve u krugu stotinak kilometara, a šta je to u globalnim razmerama? Ništa. Samo povučena kratka linija.

Kad bi je neko pitao zašto se nije izmestila i potražila, kao dosta njih koje poznaje, neko drugo mesto za sebe pod kuglom zemaljskom, ne bi imala puno argumenata u svoju korist. Pridavala je to i ispoljavanju svog karaktera koji nije trpeo puno neizvesnosti.

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PROZA

Bilo joj je draže ono što ima, nego ono što bi potencijalno mogao biti njen svet i najbliže okruženje, a ipak na dugom štapu.

Ona voli svaki pedalj zemlje prebivališta. Brzim korakom hoda i po izlokanom, neobećavajućem putu. Do sada nije nigde specijalno stigla, pa teško da će i odsad biti drugačije, ali se ne predaje. Nema abnormalne zahteve, ni za sebe lično, ni za svoj omiljeni grad. On joj uzvraća istom merom. Nije prezahtevan. Od nje ne traži više no što može da mu pruži. Pruža mu reči hvale od srca, pomalo pristrasno, najčešće stihom. Pa šta, nije zabranjeno, a nije ni kažnjivo.

Ko god malo zažmuri, pred njim je elitni grad, koji svakodnevno:

Slika: Snežana M. Musinov

ZVEZDANI KOLODVOR | 37

LETHEAN -

Mario Lovreković – Lovra

Duša mi je ostarjelo platno, potopljeno u duboku tamu rijeke zaborava, Lethean.

Raspada se od vlage koja ju nemilosrdno trga na komade.

Suđeno joj nekoć bješe prvoj umrijeti, napustiti mi tijelo kako bi usamljeno i prazno živjelo.

Bez previše riječi za kraj, bez imalo smisla.

Duša mi je papir prepun čudnih znakova, kormilo za brod koji nikada neće doseći do obale rijeke, Lethean.

Raspada se od vlage koja ju nemilosrdno trga u dijelove.

Umrla je nekoć kao prva koja mora otići, napustiti mi tijelo koje ionako živjeti ne bi smjelo.

Bez previše riječi za kraj, bez imalo smisla.

38 | ZVEZDANI KOLODVOR

ZVEZDANI KOLODVOR | 39

KOCKAR Vremena su se promenila, ali strast ljudi za tudjim blagom, materijalnim ili intelektualnim, samo je promenila forme svog dosadašnjeg postojanja. Čak štaviše, sad su se u sve to uključili i oni koji to nekada nisu mogli, što zbog svog položaja u društvu, što zbog nedostupnosti nekim „izvorima prihoda“. Ulazak u elektronski svet promenio je njihov položaj i omogućio im da lakše dodju do novca, jer da bi ostvarili svoj san, potrebno je da na svetlost dana ispliva samo jedna ljudska osobina - naivnost. Svakoga dana na mom stolu su različiti slučajevi ljudske naivnosti, bar ja tako mislim, ali u stvarnosti ljudi i ne obraćaju mnogo pažnje na ono što čine ili pak ne čine, tako da olakšavaju put do novca onima koji pokušavaju da ga nadju, a to je nova mlada elita, odlično edukovanih internet znalaca. Po pravilu, to su vrlo mladi ljudi, neki tek što su postali punoletni, a za one preko 40-te godine ovo je svet u koji i ne pokušavaju da udju.

Pažljivo čitam sve pristigle prijave protiv jednog strasnog mladog kockara, kome za njegov “posao“ treba gotov novac, mada se on ne libi da uzme i tudji, elektronski novac, ako bi mu slučajno dopao u ruke. Kako bi mogao normalno da „radi“ bespovratno će “pozajmiti“ novac od ljudi, za koje bi se reklo da osećaju neku vrstu empatije prema svojim prijateljima. Gde da pronadje „donatore“ za svoje poslovanje, pita se on? Ideja je sinula, društvene mreže su pravo mesto za ostvarenje njegovih snova. Svi mi imamo naše virtuelne prijatelje, a da li on zna ko su oni. Možda ih i ne zna ali mi, pošto smo empatični, pomoći ćemo mu u tome.

Veliki broj nas ima svoj profil na „facebook“ mreži, tu smeštamo deo našeg života, koji mogu da spoznaju samo naši prijatelji, ali pojaviće se i neko ko će protiv naše volje i umesto nas komunicirati sa našim prijateljima, čak će umesto nas zahtevati ispunjenje odredjenjih finansijskih zahteva, naravno tobože u naše ime, a neki naši prijatelji će pomisliti da smo to mi, pa će nam priskočiti da pomognu u nevolji koja nas je „snašla“.je „snašla“.

40 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

FELJTON

Upravo u tom momentu na površini izranjaju neke od ljudskih osobina, a pre svega naivnost, lakomislenost, brzopletost, na koje ovaj mladi kockar računa. Potrebno je samo da uputi preko „facebooka“ poziv za prijateljstvo ili poruku da mu „lajkujete“ neku sliku i zamka je spremna. Koliko će ljudi upasti u tu njegovu mrežu njemu nije važno, on je siguran da će ih biti, jer u protivnom ne bi ni bacao mamac.

Zašto da ne “lajkujem“ neku sliku, upita se Petar, student veterine, možda će onom koji mi je poslao tu poruku moj „lajk“ nešto značiti, to me ne košta ama baš ništa. Deluje da je ovo njegovo razmišljanje logično, ali se polako otvaraju vrata ulaska u zamku koja će ga na kraju koštati, kako novčano, tako i mentalno. Uskoro on neće moći da upravlja svojim „facebook“ nalogom, jer će mu ovaj neznanac preuzeti lozinku i pristupnu šifru, pa će on postati Petar, obraćaće se u njegovo ime Petrovim prijateljima i tražiti pomoć , jer je Petar “iznenada upao u nevolje„ iz kojih se mora što pre izvući, a da za to i ne zna. Ovaj mladi kockar, za koga ću kasnije saznati da se zove Marko, bez krivičnog dosijea u policijskim evidencijama, ima tek 18 godina i uspeo je da za svega par dana prevari desetak ljudi koji su uplatili na račune nekoliko poznatih kladionica, gde se Marko inače kladi na rezultate sportskih utakmica, više od 10.000 eura, misleći da pomažu Petru, koji je zapao u neke nevolje.

Niko se od tih ljudi, pre nego što je uplatio novac na račun kladionice, nije zapitao kako to da Petar ide u kladionicu, kada je on revnostan student koji ne propušta predavanja i nikada niko nije čuo da posećuje takva mesta i kako to da se odjednom Petar nadje u inostranstvu u nekoj kladionici gde ima „dojavu“ o nekom rezultatu utakmice? Upravo na takvo nelogično postupanje ljudi računa ovaj mladi kockar, siguran je svakako da neće svi postupiti na način koji njemu odgovara i poslati mu novac, ali će se ipak neko „sažaliti“ na Petra, tako da će dobiti inicijalni kapital za svoju strast. On nije poslao samo Petru zahatev da mu da “lajk“ za sliku, učinio je to prema više osoba, koje su mu dale svoj “lajk“ i upravo je taj „lajk“ put za preuzimanje tudjeg „facebbok“ naloga. Neposredno posle toga, stvarni vlasnik „facebook“ profila više nema mogućnosti da mu pristupi, jer je onaj koji je uputio zahtev za „lajk“ promenio pristupnu šifru konkretnom nalogu i time onemogućio stvarnog vlasnika da nad njim ima bilo kakvu vrstu kontrole.

Tako je Marko zahvaljujući metodi „pshinga“1 postao vlasnik desetine „facebook“ naloga, kojim upravlja bez uticaja njihovih stvarnih vlasnika. Sada ovaj mladi kockar vidi ko su vaši prijatelji na profilu i u vaše ime im traži novac za svoje „poslovanje“. Naravno, on je sve unapred pripremio u kladionicama, gde je otvorio više naloga za on-line kladjenje, samo mu je potreban novac, koji počinje da pristiže. Pošto je postao vlasnik većeg broja naloga, njihovi stvarni vlasnici više ne mogu da komuniciraju sa svojim prijateljima, te će se uskoro obratiti kompaniji „Facebook“ i obavestiti je da je došlo do kradje njihovih naloga, koje će „Facebook“ uskoro blokirati, pa ostaje malo vremena Marku da ih u potpunosti iskoristi i zatraži novac od prijatelja osoba čije je „facebook“ naloge preuzeo. _________________________________________ 1

„Phising“ predstavlja jedaan od načina kradje ličnih podataka, jer se aktiviranjem poruke koja je pristigla na vas „facebook“ nalog otvara se lazna stranica „facebooka“ koja od vas zahteva da se ponovo logujete, a kada to učinite, automatski ste podatke koji predstavljaju pristupnu šifru i lozinku stavili na uvid onome koji je od vas tažio „lajk“, što mu omogućava da pristupi vašem nalogu i u potpunosti upravlja njime jer vi više niste u mogućnosti da dalje upravljate vašim nalogom, pošto je on promenio pristupne parametre (vašu šifru i lozinku).

ZVEZDANI KOLODVOR | 41

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

FELJTON

Neki od prevarenih ljudi, koji su shvatili šta im se zapravo dogodilo i da novac nisu uplatili svom prijatelju, sa čijeg naloga je takav zahtev poslat, stupaju u kontakt sa Markom i traže od njega da im novac vrati, preteći mu da će ga prijaviti policiji. Medjutim takvi zahtevi bude u Marku nove ideje, on ne razmišlja o tome da novac vrati, već traži način da od tih ljudi, koji su već prevareni, izvuče još novca.

On igra na kartu ljudske lakomislenosti ali i nepoznavanja kako funkcioniše elektronski novac i dolazi do „genijalne“ ideje. Ponudiće im „povrat“ novca na njihove kreditne kartice, samo je potrebno da već jednom prevareni na to i pristane. Pravdajući se da je u pitanju greška, Marko traži od izvesnog Zorana da mu pošalje broj njegove kreditne kartice, ali ne putem SMS poruke već da fotografise svoju platnu karticu sa obe strane i dostavi mu sliku iste. Čitajući prijavu oštećenog Zorana shvatam da je “u najavi“ nova prevara koju je Marko smislio, jer mu je Zoran več poslao 400 eura, što znači da on ima još novca koji treba „izvući“ od njega. Zoran zaboravlja na jednu sitnicu, a to je da za uplatu novca od strane nekog lica na njegovu platnu karticu nije potrebna slika poledjine kartice gde se nalazi tzv. CVC2 kod2. Medjutim taj kod je potreban kada se obavlja plaćanje putem interneta, a to je ono što je Marku važno, jer on će zahvaljujući kompletnim podacima sa platne kartice moći sa njom da plaća putem interneta u svojim omiljenim kladionicama. Sada kad je Zoran napravio nesmotrenu grešku Marko nastoji da „skine“ sav novac sa kartice, koristeći istu za nove uplate kladjenja na sportske dogadjaje i samo mu je važno da na kartici ima što više novca.

Ubrzo i Zoran postaje svestan svoje greške, jer ga banka obaveštava putem SMS poruka o transkacijama novca usled korišćenja platne kartice i on pokušava da ponovo stupi u kontakt sa Markom ali bez uspeha, jer ga je ovaj već blokirao na preuzetom „facebook“ profilu, pa Zoranu ne preostaje ništa drugo nego da se pomiri sa činjenicom da je izgubio dodatnih 40.000 dinara koji su se nalazili na kartici i da podnese prijavu policiji u nadi da će do kraja postupka pred sudom ipak povratiti svoj novac. _____________________________ 2

Kontrolni broj je troznamenkasti ili četveroznamenkasti broj otisnut na kreditnoj kartici, a zato što se nigde ne pohranjuje (nije sadržan na magnetskoj traci kartice niti se pojavljuje na računima i potvrdama kod trgovaca), služi kao dokaz da fizički posedujete karticu u trenutku kupovine i smanjuje mogućnost zloupotrebe.

Taj broj American Express zove 3CSC, Mastercard CVC2, a VISA CVV2.

42 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

FELJTON

Šta se dogaja sa Markom, da li je on uspeo da zaradi na kladionici i da li će ga ruka pravde ipak stići? On je tek u začetku “kriminalne karijere“ i možda nije kasno da se vrati na pravi put. Tako misle i njegovi roditelji kada smo ih posetili u njihovoj kući gde i Marko živi, u jednom gradu u unutrašnjosti. Naravno kao i svaka majka, gospodja Gordana veruje da je to slučajna geška koju Marko više neće ponoviti, mada je otac nešto oprezniji i kaže da se Marko još kao dete od 10 godina zanimao kako može da zaradi na automatima koji su se nalazili nekada u kafani koju je ova porodica imala. Oni će, kažu, vratiti sav novac onima koje je Marko prevario moleći nas da se prema njemu „ne ophodimo strogo“ jer je on još uvek dete. Marka pronalazimo kod njegovog druga koga je otišao da poseti i na samom početku priče, on detaljno objašnjava da je želeo da zaradi malo novca, ali da nije imao novca za kladjenje, pa je došao na ideju da „pozajmi malo novca“, koji bi kasnije vratio. Njegova priča je možda verovatna za njegove roditelje, koji su ipak emotivni prema svom detetu ali u suštini ovo je najverovatnije samo prvi korak ka lošem putu kojim je Marko krenuo. Za početak, sledi mu pritvor u trajanju od dva dana koji će provesti u ćeliji sa različitim skitnicama, lopovima, prevarantima i ostalim probisvetima sa dna društvene lestvice, a posle toga izlazak pred sudiju koji može da mu produži „boravak“ u tom društvu na narednih 30 dana.

Da li će ovo bti kraj lošeg početaka za Marka i opomena da se nalazi na pogrešnom putu ili prvi korak kojim je zakoračio na stanputicu, ostaje da vidimo. Ja ipak verujem u ovo prvo, ali ću tek biti siguran ukoliko ga više ne sretnem do kraja svoje karijere.

Nastavak feljtona Priče iz virtuelnog sveta u narednom broju...

ZVEZDANI KOLODVOR | 43

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

Jelena Dimitrijević

Jelena Radojković

ODLAZI!

SAMOĆA

Tuga kuca na moja vrata

Mora da sam

Traži da povuče me na dno.

vlat trave

Odlazi tugo, nisam za te stvorena

tako bezbrižan i tih,

Niti ću biti ikad spremna ja na to.

u mračno doba

minuo kao stih.

Putniče tamni na moja vrata ne spusti poruku Ne reci ni reč Sve što ti želiš, sve što je bilo Meni je odavno znano već.

Mora da sam orao koji se po ponoru vije, dok vetar huji i odiše samoćom kroz gnezdo u daljini.

Mora da sam dažd

Još samo jedno nek ti bude jasno

što oronulo pada

Više me sumnje ne nagriza crv

na gradove

U ime patnje duše ne prolivam više

kao tuga

Niti suze

kada pada mrak.

Niti krv.

Mora da sam vlat trave, minuo i tih

Svojim hladnim suzama ti ne kaljaj skute Moje sreće kad stavim je na tron Protekle su za tvoje zamke minute Idi i vrati se u život svoj.

dok vetar huji i mojim telom struji uspomena koju vreme ne leči.

Mora da sam oblak tako usamljen i sam

Zalud kucaš na moja vrata

po vedrom danu,

I tražiš da povučeš me na dno.

a jedino u meni

Odlazi tugo, nisam za te stvorena

odiše samoća

Niti ću biti ikad spremna ja na to.

dok se drugi ljudi raduju.

ZVEZDANI KOLODVOR | 45

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

DUŠAN VARIĆAK GRAD Gradom se kreću kreature odvratne Pogrbljeni se osvrću za sobom Ne primećujem im senke Za leđima ih skrivaju sramno Dečaci na uglu da su tvrdi zamišljaju Pakleni bal odbačenih počinje.

Na ulici mislili smo da se sakrijemo Bežeći od vremena odluke Pitaju me gde pripadam Dok trčim u varljivi mir iza Velikog zida.

Skitnice se udaljuju u večnom zagrljaju Ne izlazi noćas iz svog skrovišta Samo će još jutro izbrisati tragove Neonskih reklama neuspelog samoubistva.

Preko mosta jure izgubljene svinje Po đubrištu lutaju izbezumljeno „Pomozi mi, smrt ide po mene“! – Majka me Zemlja zagrlila oko vrata Odavno nas već primetiše Iz vlažnih, memljiih, podzemnih prolaza Oronuli i zaboravljeni heroji Čuče po uglovima napuštenih hodnika Punih smrdljivih, žućkastih isparenja Kroz olovne, zamagljene prozore Gledaju kako bežim starim putem na zapad Ne vidim iše svetla sa ulice Ne osećam težinu na ramenima Videh je gde puši travu ispod Drevnog drveta Luciferova su deca oko nje igrala Prođoh pokraj brata Kaina, zmijskog semena, Oštreći svoju kamu, reče mi: „Idi do Velikog zida i pređi ga.“ „Onda ga zaobiđi“! – odbrusi mi.

Tamo ugledah vučicu kako doji Romula i Rema Davno pre no što zaoraše prvu brazdu Deca su se igrala na obali A ljudi tražili vatru Oko koje su čučali psi Zavijali na Mesec, i uvek iznova i iznova, Stare legende prepričavali U čudu se pitajći: „Šta je to rat, gde počinje Grad?“

46 | ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

BEOGRAD, TI I JA Šolkotović Snežana Naša priča je sasvim slučajno počela u gradskoj gužvi, sasvim iznenada, zbog tebe sam Beograd i zavolela i sve čarolije ovog velelepnog grada.

Zavolela sam široke bulevare, Avalu i sam Kalemegdan očaralo me je proleće na Adi, u Skadarliji pesme stare,

SVETLOST BEOGRADA

a sa njima i ti sam.

Šolkotović Snežana

Bili smo ko Dunav i Sava čudan spoj koji istorija spaja,

Ne može nas razdvojiti daljina,

voleli smo talasanje vode, ljuljuškanje splava,

niti kroz godišnja doba vreme,

mostove, svedoke ljubavnih uzdisaja...

svetlost Beograda posebnu čaroliju ima

I sada kada sam daleko

ta slika se često dotiče mene...

nešto me u grudima ko okov steže,

Kao da me čeka sa nestrpljenjem,

u mom srcu je Beograd i još neko

privlači me istorijom i sjajem

za njih me ljubav i sećanje veže...

u njemu za svoj nemir nalazim rešenje potrebu za toplim zagrljajem.

U njemu je satkana sva ljubav moja inspiracija za rime,težnja za ostvarivanje snova, Beograd je grad sa hiljadu boja, grad svetlosti, nežnih osećanja i izazova...

Zato me jedna ista relacija čeka..., do nežnog poljupca i toplog zagrljaja, Kladovo-Beograd, to je moja zagonetka, a odgovor tome je sreća koja moj život ispunjava...

ZVEZDANI KOLODVOR | 47

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

MOJ GRAD Morana Lenore – Marija Vujošević centar grada nikad nije bio dalji ljudi su izbezumljeni vječnost je sablasna ljudi su očajni vječnost na semaforu vječnost na kružnom toku ljudi nigdje neće stići.

mi smo srećni ljudi. mi znamo da nikad nigdje nećemo stići pa se naslonimo i odvežemo pojaseve i uživamo. ja promislim tri hiljade misli i nađem moju pjesmu na radiju. ti dovršiš cigaretu pomaziš me napališ me napiješ me još ti na jeziku osjećam vino. ja sam srećna žena. neka zauvijek traje crveno. neću da žurim, hoću ovakvu vječnost za sebe. *** moja neuroza je moja religija zato ja ne nosim krst već dva kruga u krugu oko vrata moj talisman je dugme s tvoje košulje a presveta misa polusmisleni monolog o volji i želji u svitanje sveto pismo

48 | ZVEZDANI KOLODVOR

smo napisali zajedno prvog dana riječ po riječ stih po stih integrišući se jedno u drugo mi smo postali bog kojeg smo tržili koji odobrava male rituale velikog super-ega ali koji reče da je potpuno u redu biti prljav i lud koji vjeruje u nas i kljanja nam se jer je iz naše opsesije nastao a mi mi poštujemo jedino treće oko onog drugog i predano čuvamo našu bolest praroditeljski grijeh izvor iz kojeg je poteklo sve postojeće i ne pominjemo nikom hram od karlične kosti osveštan zlatnom spermom podignut na frekvenci koju ne opažaju čula gdje počiva čisti um slava mu i milost amin.

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

MIRISI DETINJSTVA

I zacrne se bradice dečije Oči kao zrake sunca užagrile

Spomenka Denda Hamović

Baka crnu maramu popravlja I posao novi draga ruka ima Mesi hleb da nahrani mališane A stavlja pod sač i krtole cele

Na livadi bezbrige detinjstva Bukti cika i graja dečija Baka zlatne kukuruze peče Na osmehu iz crvenog žara Noge bose po livadi trče Čudi se crno oko Šarulje Leno preživa i ne haje Za strku dečije vragolije Garov lepi blistave je dlake Oko budno prati cike zvuke Ništa njemu da promakne neće I kad gladno melje koske slatke Riđani rone nozdrve u zobnice A ovce i koze ćudljivice Sa brda lisnatog mekeću i bleje Brste iz kamena sve slasno izraslo Mirišu šljive ‒ stabla otežala Dečije ruke grle ih željama Šljive beru, madžarke uzrele Sliva im se slatki sok niz ruke Jabuka zrela ljutne se malo: Hajde do mene ‒ sočna sam jako Noge bose grabe do krošnje jabuke I svi beru medene rumene voćke U stogu složeno seno drema Kiše se plaši ‒ vidi da vreba Zove: Odmorite kod mene malo ‒ Virnu sunce, na jastuk mi palo Uglas vičemo: Ne, nećemo Tu se miševi šepure, sivci hitri Jer je naša lenja crno - bela Mica Odlučila da im bude drugarica Orah je starina ozbiljna, mudra Ciku i graju sa livade posmatra Osmehne se borom neprimetno deci: Leto prolazi nam, veselo poteci Kukuruzi pečenci prste oprlje Hitro se u sok mlečni zariju zubi

Decu hrane bakine ruke vredne Muze krave ‒ kofe pune varenike Ništa slađe nema od pune sinije – Proje, prijesnaca, sira, kajmaka Petrolejka žmiri, noćni je mir U krilu bake svi mi skupili se O životu davnom da nam priča – Mazi po kosi radoznale glave Mirna je noć i petrolejka gori Bake naše krilo meki jastuk je Grli glave plave i garave Iz oka joj suze tople liju Protekoše godine – kukuruza nema Šljiva modra tuguje, grane joj suve Jabuka se rumeni, ali srećna nije A od oraha mudrog osta samo panj Sećam se detinjstva, srećnih mirisa Kriške hleba domaćeg s koje curi med Snela Belka jaje, pijem ga još toplo Sad u srcu veje – prošlo je… prošlo…

Bake moje nema ‒ drago oko sneva Greje mi dušu nežno na nju sećanje Domaći hleb mesim a u srcu sunce Miluju mi kosu bakine ruke Bajno je sećanje na selu školski raspust Radost prirode – života za dete gradsko I betona sivilo rascvetaju mi žarko Srećne mirise duša udiše i pleše Na balkonu cveće sadim ‒ livada je sunce jarko Drage davne senke u zrakama sunca zablešte I zvučne slike sela iz daljine čujem dečije A dan zori ‒ nedra mi svoja raskrilio bela Grlim dan i cveće moje raznobojno mirisno Al' poželim da sam Žar ptica, da raširim krila I livade zrele sreće mog detinjstva obletim Žive još u sećanju i mašti ‒ život mi greju

ZVEZDANI KOLODVOR | 49

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

SANJA RADULOVIĆ SVI NAŠI SUSRETI Kad smo se prvi put sreli

DRAGAN MALJIK OLOVNI DAN

na mojim obrazima nicale su kule osušene soli i put neispunjenih obećanja bijaše naš kršteni kum.

Kad smo se drugi put sreli

otisci mojih stopala imali su imena srećnika a ja sam ovoga puta bila ta koja obećava, i obećah i tebi i sebi časnost.

Kad sam te treći put srela dolazeći tuđom voljom iz tame pružio si mi utočište a tvoja su svjetla iako neonska

imala zvjezdano obličje i poželjeh ispuniti obećanje dato nekoliko godina ranije, poželjeh zaboraviti neizbježno i poći dalje uzdignute glave.

Od tada se srećemo svakodnevno ponekad se namjerno zaobilazimo jer ne možemo da oprostimo ja tebi, izgubljenu iluziju

ti meni priznanje da mi nisi dom za kojim tako pogibljeno tragam.

Grade moj, mogu li te zvati svojim ako smo se odrekli prava na pripadanje u jednoj ulici tuge prije mnogo godina možeš li oprostiti rukama djeteta koje je uzvodno kotrljalo kocku tražeći izvor sa genom Rubikona.

50 | ZVEZDANI KOLODVOR

Sivi svod danas je pretežak Dok gruba linija tame Odvaja nebo od zemlje Bez milosti preseca stvarnost od

Snova Realnost od želje...

Sumorna vizija me gađa Grubo zaguljenom lepotom, Otima kroz uzdah volju.

Koliko god da pružim pogled Danas je radost za korak dalje, A spoznaja surova: Od olova neba ne vidim bolju...

Zarivam nokte u oblake Da pokidam rešetke zatvora Samo, treba mi prvo odgovor: Jesam li napolju ili sam unutra...

POEZIJA

MAJDA FRADELIĆ O MOM GRADU Grade moj stari s tobom se ponosim u srcu te nosim…

I ulice kamenih ploča i sve zidine stare utkane u dušu tvoju što za protekla stoljeća baš ni malo ne mare… Što u sebi nose toliko samoće priča neispričanih i ljubavi neisplakanih…

Grade moj uvijek mladi rivom osunčan Marjanom ovjenčan a tek Pjaca

more gdje ljubavnici dočekuju zore…

Grade moj sjajni sva blaga i sjaj ljepota svjetskih ne mogu nadomjestit tvoj čar i ove pjesme ljubavni žar…

Grade moj dragi vraćam se tebi

nakon dugoga puta pomalo sjetna i pomalo ljuta što ti si dio moga života što bez tebe ne vrijedi tuđa ljepota!

ZVEZDANI KOLODVOR | 51

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

SUZANA MUŠTRA JUBAVI MOJA Fališ mi puno grade moj, fali mi sve tvoje.

Male uske ulice, skriveni kantuni, ludi ljudi koji u tebi žive.

Splite moj, samo vidit te na slikama i srce mi poludi.

Napravit đir priko Pjace, Peristila pa skoknit doli na Rivu.

Ajmo kroz podrume pa do Vestibula našega Dioklecijana..

Mora da je bija to pametan čovik kad je ljetnikovac sagradija tu, a ludi splićani su kasnije napravili cirkus.

Najluđi i najlipši cirkus na ciloj planeti.

Samo da mi je Matejuškom proć, a na Marjanu dušu i tilo izličit. Čekaj tu su i Bače i kumpir i banana sa tih stina san skakala ka dite.

Obojena i koncerti, zidići.

Nema do zidića, ma nema do tebe jubavi moja.

Fališ mi do bola, al gustan te vidit i iz daleka.

Ima tu za nabrajat jer je svaki tvoj centimetar poseban i ima dušu i srce i život.

Svaki kvart je priča za sebe a ti si jedna divna bajka.

Jubavi moja kako si mi lip.

Da te nema tribalo bi te izmislit.

52 | ZVEZDANI KOLODVOR

LUCIJA SAULIĆ MOJI GRADOVI (4.7.2016.)

Putuju gradovi kao vlakovi, Godine kroz vagone prolaze, Kroz prozor svaki jedan grad viri – - grad u kojem ljubav, tuga i sjećanje još uvijek živi.

Gradovi mali, gradovi mnogi, Sela i velegradi moji...

Gradovi koji su prošli i Gradovi koji će tek doći, Suze,smijeh i sreća koja je prošla I ona koja nikad neće proći.

Kolodvori i dani prazni I kolodvori i dani puni, Putokazi jasni i putokazi mutni.

Cijeli svijet moj je grad I iz svakog grada u kojemu sam bila U meni živi vječni trag.

IVAN GAĆINA

Kao rosu na cvijetu obasjava ga sunca žar,

Srce mu prekriva riva,

dok pruža ljubav svijetu

najljepši zalasci sunca,

moj veličanstveni Zadar.

bajkovite tajne skriva, dušu vode do vrhunca.

Bio je ranjen u grudi, vjekovima se dizao,

Kao rosu na cvijetu

o slavi svjedoče ljudi,

obasjava ga sunca žar,

pobjede je nanizao.

dok širi ljubav svijetu veličanstveni grad Zadar.

Krasi ga divna priroda, stara kulturna baština.

Sunce, more i sloboda bogata su ostavština.

MOJ ZADAR

ZVEZDANI KOLODVOR | 53

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

Fotografije: Lučić Hristina

Bresničkom...

Zorica Tijanić Prestonica i ponosna čizma Prkosom ženskim gazi U prvu snegom okovanu zimu Na bogojavljansku noć Stiže na prag Da pomoli se za dom Da pokupi krhotine I zaboravi brodolom U noći toj krstić vere Zakači na rever Momak mlad I podeli sa njom Za slobodom glad

Na obali Lepenice Licem u lice Prvim jutrom nada gasi sijalice Bresničkim ulicama što zavijaju bluz Niz prugu Lutalica i njegov pas Nikog da pusti ni urlik ni glas Još uvek pamte Linije na dlanu Nesreću i jad Iscurelu sluz Za strašću glad Licem u lice I onda kao i sad Kragujevac grad...

54 | ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

TIHA MOLITVA KOD KAPELE MIRA Mirjana Štefanicki Antonić

Sremskim Karlovcima Podno Stražilova moja njiva u potesu Pucavac U opštini Sremski Karlovci Tu gde vetrova ruže vazduhom struje I vlati trave su najmirisnije Sremski Karlovci pesmom opevani Na štafelaju jutarnjem paletom Oslikani Stanište večno zrelih voćnjaka i Vinograda Sa prosjajem pšeničnih polja Na desnoj obali Dunava Izmedju Novog Sada i prestonice Beograda Kroz majur petrovaradinski Smeh dece kod Fontane četiri lava Simbolikom važne gradjevine Stih do stiha Širi se na oknima duše Pesnik do Pesnika Svakog septembra u “Brankovom kolu” Posete najstarijoj školskoj biblioteci u Srbiji U karlovačkoj gimnaziji U s/pomen senima pesnika Radičevića i Trifunovića Tiha molitva kod Kapele mira O, izvanredne li religioznosti

ZVEZDANI KOLODVOR | 55

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

Мирко Стикић МЕЊА СЕ НОВИ САД

ДУХ СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА

Опет лепу стару кућу руше Моћ профита нагриза град Ничу здања без лица и душе Нестаје мој стари Нови Сад

Чувена чесма са четири лава Путељак што води до Дворске баште Стражилово дивно где Бранко спава Чардак, сабориште песничке маште

Улица старих све мање има Велике зграде сад праве хлад У срцу празнина, помало зима У сећању још само оста онај град

Куглоф, Бермет, винске светковине Знаменитостима нема краја Гимназија сећа на ђачке растанке Саборна црква Светог Николаја

Неста и виле у Васе Стајића Грађене на углу са стилом и маштом Одлазе квартови стари и цвркути птића Старинска дворишта са цвећем и баштом

На видиковцу биста песника Душка погледа упртог негде у даљине Српски Парнас планина Фрушка Прелепи пејзаж дунавске ширине

Неки моћни људи, градитељи нови Моћ њиховог новца без мере и душе Читави квартови без дрвећа, голи Знамења културе без милости руше

Све је исто баш као некада Свуда трагови прохујалог доба Карловци чувајте дух овога града као да допире из песниковог гроба

ЈЕСЕН ЈЕ Поново је јесен У српској Атини Као некад кад љубих њу Крај Дунава у вечерњој тмини. Опет дувају они ветрови Доносе мирис кестена и зиме Шуште пожутели листови са грана И шапућу њено име У мозаику јесењих боја Назире се силуета у даљини, да л` је то она или вила или ми се само пијаном чини? Љубио бих опет У српској Атини, Кaо што некад љубих њу При младој месечини у даљини

56 | ZVEZDANI KOLODVOR

LONDONSKIM ULICAMA Zorica Tijanić U redu je Sasvim u redu Otići Jednom van sebe dok prazne ulice tužno uvijaju cigarete u bluz London u magli izaziva ljubav da zagrliš stranca pod kišobranom Neki davnašnji san vuče se k`o pospani autobus crvene boje što prevozi priče osluškujući cvrkut ptica tek probuđenih poljubaca On žuri da ugosti greh zasladi kajanje savesti ugodi u mirisu sveća nudeći večeru na stolu za dvoje na kojem uvek ostaje jedan pod senkom iščekivanja gde usamljenost jedini je gost

ZVEZDANI KOLODVOR | 57

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

Душан Ђорђевић Нишки У ДВОРИШТУ У дворишту, испред куће, стрмина Запречена каменим зидом Да земља не буде спранаљ, Гумно да се формира. Оно и небо над њим увече почесто, ноћу више пута мора да се прате доп одлуке да л` ће врше бити. А данас Обрасло гумно свакојаком травом, Радовање осећа се друго: Дудови шуморе, крошње им се сплеле Белог гране прошарале црним, Шкрипе на ветру док су загрљене... Веселе се птице плодова док има Сад још лепше цвату багрем, дрен и дуд На прагу препреке што се кућом звала.

Јер, веселе се птице плодова док има Сад још лепше цвату багрем дрен и дуд Звонко као нигде звоно се радује Још је неко умро... живот иде даље!

У ИЖУ ПО ЖАР Не замерите данас што се имена ваших не сећам, испијмо незнање наше и тугу другом прликом у биртији другој! Нишлијска је код нас нај...боља, најбоља, нај...ближа и ИЖА, на дом подсећа, могу да дремам док стихија прође. (Колико дуго?) Ако ћу разабрати затворених капака жар који подгрева надања да ће сванути, онда ћу дремати и после фајронта када се ноћ као поцепани чаршав простре по звездама а пси луталице, у страху броје звезде падалице и на њих лају до зоре...

Никоме не недостајем док незнање своје испијам! Тако заборављам заобилазнице лајаве ноћи,сенке људи које плешући бљују и ватром засипају улице; заборављам несаницу, неизвесност сусрета с тобом, сећања на први шапат под липом и сласт пољупца првог! У Нишлијску, ИЖУ наше младости свратићемо док неизвесности трају!

58 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

Ivana Anđelković Na haškoj obali Hladne, plave oči Severnog mora ostavljaju me nasukanu na obali.

Hodala sam predugo prekrivena muljem i peskom; moje sandale ne nude utehu.

Talasi su bučni i meki u isti mah, utopljeni u vašarsku mesečinu jeftinih romansi i pevljivih serenada.

Nema Atlasa umornih ramena da održi svet celovitim i srećnim.

Noćas je rascepkan u iluzije i maglovite nesanice.

Zurim u hladna kamena zdanja i tražim prašnjavi put za jug.

No, život je ogroman Albert Hajn market bez popusta za zalutale duše.

Fotografija: Jelena Dimitrijević Oviedo, Španija

Zvuk Kažu nam da prečvrsnemo sebe u sužene horizonte predgradja, i budemo tihi i snažni poput betona.

Utiskuju nam osrednjost u duše, osmesima gase stihove i bure, a reči su samo neumitne fraze.

Ali noć oduzima njihovu moć.

Pod svetlošću zvezda i satelita snovi se zgusnu u reči i krik, a srce lagano treperi nad gradom što spava iza hiljadu zastora, pokriven uličnim svetiljkama.

Bolno, neuništivo srce!

Tako milo kucaš kroz magluštinu tuđih fiksirajućih pogleda i asfaltnu svakidašnjicu.

Tvoj zvuk je putokaz kroz gradove gde su malena srca, a duše svijene u daljinske upravljače.

Fotografija: Jelena Dimitrijević, Oviedo, Španija

ZVEZDANI KOLODVOR | 59

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

ИЛИНКА МАРКОВИЋ

ЈОВАН БАЈЦ

(05.02.2016)

У дубини мора Град мојих снова Што ли те запљувавају? Улице пикавцима и ђубретом ките. Зидове зграда графитима руже. Мој Београде. Сећам се, као многи и ја дођох једног давног лета и привих се уз Твоје скуте. Бејах тек дете. Ал` лепота твоја умивена тада срамотом би наградила неваспитање, ружан поглед и ружну реч. Ти, Граде снова. У теби сањари сањаху недосањане снове. Дивише се калдрми крај Калемегадана, најлепшим фасадама изнесеним из згаришта прошлости; пролећним кишама које лица умиваху и радости на њима. Мој Београде. А сада те преплавила мемла, устајали дах. Носиш грбу изгубљеног времена. Клецаш и заносиш се, а данашње сенке за руке те грабе, вуку, руже и туку. Твој загрљај њима баш не треба, крцкају туђе као да им је пало с` неба. Мој Београде. Дрхти ми душа од помисли да њима у руке паде? Да над лепотом твојом прљаве кише данас лију, а седе главе са сетом се буде међ` трњем ненадахнуте младости, авангарде? Шта понесе људе у пропаст и чамотињу? Мој Београде.

60 | ZVEZDANI KOLODVOR

Лутам у кругу времена мутних, док нафтну мрљу просипа танкер... И осећам се к'о слепи путник на броду страсти где рђа анкер... Елипсом сваког личног скандала одлазим у блаж душе смирене... Склањам се од свих бесних вандала, спас тражим песмом морске сирене... Питам се да л' ћеш опет ми прићи да заједно у вир заронимо... Тамо где језде морски коњићи да се од овог света склонимо... Ох, да ли страшна Лернејска хидра прождире снове и уснуле шкољке!? Да ли смо давно подигли сидра, па смо у ставу богомољке? Тебе и мене зову корали, шарене рибе и морске сасе... Јасно је да смо једном морали да заронимо у модре таласе... Изнад су лажи и старе лађе... Испод су тајне и подморнице... Можда ће свако себе да нађе у бескрајном царству хоботнице... Црв сумње гризе, ал' се не штрецам... Роним кроз шпиље и уске дупље... Стару ципелу из мора упецам, али се ипак не осећам шупље... А небом нежно плове облаци на плећима титана Атласа... Ако ме, мила, од себе одбациш нестаћу трајно у хуку таласа...

POEZIJA

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

Radmila Milojević NEIZBRISIV TRAG Usnulu ljubav srce otkucajem budi, damarom k'o čekić udara.

Prenu ljubav i treptaj oka, i snovi nam ludi plamenom gore.

Ogrnuo nas srećom ogrtač od zvezda, mesec nam tajnu skrio.

Samo ćukova pesma tišinu razbija.

Poljupci plameni na usnama ostali, vatromet ka srcu se širi, napravili neizbrisiv trag.

Treperave zvezde, treperave oči, čuje se opojan slavujev poj.

Pirom svojim miluje nas vetrić, loptasti mesec zlatom prosuo zrake.

Povilenilo srce, propevala vasiona sjajem brilijanata.

Ogrnuo nas srećom zvezdani ogrtač, usnulu ljubav probudili otkucaji iz tvoga srca.

Plameni poljupci oprliše usne moje.

Iz oka plamen napravio neizbrisiv trag.

Fotografija: Jelena Dimitrijević

BELA HALJINA

Fotografija: Jelena Dimitrijević

Letnja vrućina i haljina bela Osmeh ti mami Igraju plavičastom vatrom Oči po meni Kao zrak sunca me pališ Gubim se u očima tvojim i nestajem Ne znam šta me čeka Kao da mi izuvaš i cipele Na vrelom asfaltu ostaju mi noge bose Golom se osećam čak i ispod kože Budiš me otvaraš k'o nežni cvet Pevam u srcu, htela bih da pesmu duše Čuju okolo svi Radosnice izdajice htela bih da utrem I izmenim melodiju naše pesme Neka se ljubav istopi u uspomeni A boli u pesmi Prosipaš poljupce svoje Nemirna groznica struju mojim telom Igraju plavičastom vatrom oči po beloj haljini Otvaram se k'o nežni cvet ZVEZDANI KOLODVOR | 61

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

ANA ŽAGAR

ANTONIJA PADOVAN KRALJ

IZGUBLJENA SREĆA

JA JOŠ NEBO U SEBI OSJEĆAM ( I dio )

Gledam more očiju suznih samo na karti i u punoj tuzi kao da mi reče da pogled je bez sreće kao da mi reče ne opraštaj se od te sreće.

Ne tuguje more što mene biti neće ne tuguje ono da neće biti sreće već tužno će biti podvodno cvijeće što nitko ga moći ubrati neće.

Gdje je moj svijet podivljalih dana dubina stvara jezivu mir u samoći samo poneki stvor pliva bez para u želji da sreću svu u more pretoći.

Prolaze dani, sreći nema dana tuga se mući i nema joj para moru se čudi galeba poj čuvaj me more u srcu svom.

Kad jesenji dani lagano dođu odnose lađe u vjećiti san pa se sa valom more poigrava u srcu je mome ono vječiti dom.

GLAZBENA ŠARADA Donesi mi dušo malo veselja duši Nek' srce igra sve da se ruši Pokloni mi strune svoje gitare Nek' glazba svira Sve dok vrijeme traje.

Neka se vodi kolo I povede pjesma Nek' zaigra svaka Zalutala ženska.

Ponesi me dušo u odaje svoje Poljupcima gasi pohote moje Nek' nas ponese ljubavni žar Neka nas pjesma vodi na put U raj.

I kada stignes na vrata raja Neka se ponovno otvori graja Uz zvuke harmonike I gitare struna poj Povedi me dušo U svoj ljubavni dom.

62 | ZVEZDANI KOLODVOR

Mogu li izmijeniti tok obrušenih vjetrova što me snažno gone u krilima moje lopatice i ramena izmjenjuju glatke poljupce frajerskih usana za perje ili metalni oklop mojih letova...

On me voli.

Kako jednostavno zvuči.

Od ne tako davnog ''Da je barem moj...'' prorokovala je svaka mantra kroz svemir korak po korak...skalu po skalu... stepenice sjajnih zvjezdica... preokrete Mjeseca za 360 stupnjeva, vidljive samo našim polu-anđeoskim, ali ipak suviše ljudskim, a presudno – zaljubljenim očima.

Vjera. Vjera u ljubav.

Vjera u ljubav bezgraničnog nadanja; to je ne samo nit što nas čini "miljenicima svemira" to je upravo i ona iskra od prvog susreta bačena – prepoznata - pa polu-anđeoskim srcima primljena k'o dar; dar vrijedniji od sveg prljavog papira, pod nazivima 'valuta' ( ma što to je? Pitam se...) prepunog imenovanih i bezimenih bakterija i boleština. To je sve.

Kako jednostavno zvuči!

Moje sve mi kaže da sam njegovo sve; a da bi magije bile još nevjerovatnije: upravo spoznaja da kad me netko pita; ''tko si?'' meni je najveća smislenost i uzvišenost u tom sretnom odgovoru da sam njegovo sve.

Eto to je sve. Sve koje je jednostavno sve!

I nad tim me hvata preiskren smijeh bez histerije, bez glume, bez apsurda, bez sarkazma, bez lažne skromnosti...

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

SVETLANA PEJIĆ MOJ GRAD - TUĐI GRAD Moj grad, iskrivljeni spomenik, iskopani suvenir, iznuđeni korak, zaboravljena tvorevina Moj grad!

Krvava pustoš mokrih ulica u kojima se još uvijek igraju djeca Moj grad- tuđi grad Oteta igračka!

Raspamećen korak u neprohod niz strminu žalosnih krikova Kuće sa krovovima vanzemaljskih pustinja obasjalo je sunce grada tuđeg.

Moj grad? Pustinja!!

Strah proteklih ratova, jalova srca, jesenja ponor, Samo prazan prostor...

Srušena iluzija nekih ljepših svijetova, oblaci prose.

Oblaci prkose!

Moj grad? Napušteno skrovište u kome su svitala najljepša jutra Zarobljena želja okovana bijegom u bolju zemlju.

Moj grad! Siroto dijete, bez oca i majke, sestre i brata slomljenih ruku pliva kroz pustoš tuđe jazbine Moj grad? Jedna ulica bez rasvijete, u kojoj bolesnici spavaju nikad ne liječeni.

Moj grad? Ona raskrsnica na kojoj najduže čekam zeleno svijetlo Savijenih, izbodenih betonskih osmijeha koji se sad osmijehuju još tužnije novim naraštajima.

Jedno iskopano sunce ispod korita rijeke uvijek zamućene želi opet da sija iznad onog grada u kome sam rođena Taj jaz zatrovanih vjetrova koji duvaju uvijek sa juga noseći smrad izdaje danas će propasti kroz polupane spomenike onih duša koje su grad stvorile Moj grad? Jedno divno poznanstvo sa najtužnijim paklom u kome mi je srce ostalo čekajući vedre dane, nasmijane.

Moj grad, iskrivljeni spomenik, iskopani suvenir, iznuđeni korak, zaboravljena tvorevina.

ZVEZDANI KOLODVOR | 63

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

JELENA BALEVIĆ MOJ GRAD Prepoznam ga u travkama Na betonu U prašini što ostaje iza automobila U krošnjama tek olistalog drveća Osuđenog na ulične aleje.

Jasno ko dan izbije u formacijama nekih tuđih zgrada Kad se noću upale svetla po stanovima...

I to me podseti na radost: - Oštar vazduh - Hladna voda u ustima - Avgustovsko Sunce veliko kao moja želja.

Moj grad bez parkova i reka Siv Beskrajno drag.

Bezimeni grad bez teksta Živ negde i zdrav Jer tako mora i ništa drugo nije istina!

Istinit grad.

Na ivici da zauvek nestane iz glava u kojima živi Sanjiv od noći Kad se tamo vraćamo svi Jedan po jedan Uzalud...

Naš grad!

Nikad prežaljen Sa vetrom na čelu bez oznaka Sa suvim ustima putnika Koji nema gde i ne zna kud bi Jer više ga niko ne prepoznaje...

Njegovo mesto nije na kartama One su merilo prostora Onde gde ga nema.

Grad koji tinja u delu svesti Zaboravljenom Zarad drugih Dugih lutanja I nenalaženja.

64 | ZVEZDANI KOLODVOR

Večeras vraćam se Posthumno Sebi Njemu Otvaram oči pune prašine Svaki oset - jasan ko dan: - Vetar na čelu - Voda kroz prste - Sunca sjaj - Živ negde i zdrav!

I to me podseti na radost.

POEZIJA

NIKOLA SPASOJEVIĆ

Grad večnosti (Valjevo) Ja sam revolucija jasna i čista, Pesničkog grada dete još jedno, Živeo milenijum il’ umro sutra želja je ista, Da što gradu ostavim bude smisleno i vredno..

Stvaranje moje prati pomno Kolubara, Reka koja se s’ krvlju Austrogara mešala, Odmah preko zna me čaršija stara, Ovde mnoga osvajačka noga je pala..

Ovde su časni knezovi kosti ostavili, A pesnici umeše da ih opevaju, Ovde su oduvek ratnici bili, Književnici i reformatori, svi u ovom kraju..

Za vreme ratnih strahota i nemila, Kada je Veliki rat uzimao žrtve, Ova zemlja bolnica je bila, I poslednja stanica za mnoge mrtve..

Tihi sagovornik prošlosti, Na brežuljku stoji Nenadovića kula, Barutana koja poznaje junačke mošti, Mnogo topovskih grmljavina ona je čula..

Svi čuli ste za vrsnu poetesu, Svima na ponos je njeno umeće, I sama ušla je u besmrtnu pesmu, Ovaj grad zaboraviti je neće..

Inspiracija je u kamenu svakom, Na svakom mostu, na svakoj klupi, Ne plašite nas ludilom i mrakom, To nestaje kada se ovde nogom stupi..

Možete me pronaći u parku na Jadru, Gde mislima tvorim nove stihove, I znam da svako govori najlepše o svom gradu, Ali ja moj voleću i kada vidim sve njihove.

ZVEZDANI KOLODVOR | 65

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PREČUDEN KRAJ Avtor: Jože Brenčič

V Velikem Močilniku Ljubljanica izvira pod Hudičevimi skalami mezi zelena voda v zatrepu, kjer se konča dolina vsepovsod prodira, zasije v tem kotičku končno ji svoboda.

Restavracija je pri Antonovi kapeli, voda išče tam izhode pod njo priteče izpod podornih skal v strugo, amerikanske postrvi se igrajo na gladini vode, ki se pod mostom umiri in spremeni v barvo drugo.

Hlastajo za žuželkami živahne ribe v toku, ki se mimo Cankarjevega mesta leno vije čez Ljubljansko barje ob Ljubljanskem polju, nato se pri Podgradu v deročo Savo zlije.

Na klancu ubogih je še Cankarjeva hiša saj kot nevesta se blešči na holmu Sv. Trojica vsa je v belem in pod njo prečuden kraj, nanj v tujini mislim hrepeneče, kakor ptica.

Iz močvirja se na robu mesta dvigajo meglice, jata ptic zakroži vse do Raskovca nad gmajno, večerni zvon pri Sv. Pavlu kliče vse device, v Močilniku si pari obljubijo ljubezen neomajno.

Kot kapitanu Jazonu in Medeji v davnem času, tudi zdaj zaljubljenim šumeča reka pesem poje o zlatem runu, ljubezni strastni, lepotice stasu, na ladji Argo v zavetju, strasti tešita svoje.

Argonavte opisuje kot simbol moči legenda, nosilcem zmag in optimizma v usodi neizbežni, času še vedno piše zgodbe na obale rek agenda, v širine se vrtinčijo med nami zdaj trenutki bežni.

66 | ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

Jože Brenčič NA UŠĆU DUNAVA I SAVE

GRAD SA DUŠOM

Daleko vode beskonačni putevi Raspeta su slobodna krila Nad gradom se proteže topla noć Raznobojna svetla osvetljavaju mostove

Sa radošću posećujem beli grad Grad u zagrljaju Dunava i Save Gde ratnik bdi nad zidinama I sluša krikove ptica u letu

Ista misao nas povezuje Kada pričaš o tajnim stazama O belim cvetovima hibiskusa Posejanim na šetalištima

Slušam zvuk tramvaja Na Bulevaru kralja Aleksandra Bilo Đerma mi je blisko Divim se Plečnikovoj crkvi Sv. Antuna

Zagrljeni osećamo isto bilo Čuvani zidinama tvrđave Kalemegdana Savlađujemo skučenost ograničavajućeg U Knez Mihajlovoj

Na Slaviji se tiskam u saobraćaju Autobusa, tramvaja i automobila U gužvi prostranog kružnog toka tražim put do hrama Sv. Save

Opčinjeni sutonom na Adi Ciganliji Na krilima spontanosti gledajući mostove Otkrivamo nov svet Bez stege konvencionalnosti

Družim se sa pesnicima na Skadarliji Slušam stihove i zvuke violine Osetljive boemske duše Tonu u stihove poezije

Jesenje lišće ne brine zima Kad šapuće u naletu južnog vetra Ne mareći za Otomanske zapovesti

Izblede uspomene na Pariz Na London, Prag i Barselonu Kad u Beogradu više puta boravim Osetim grad jer dušu ima

Ne možemo bez cvetanja cveća i sunčevog zraka u duši u večernjoj vrevi na ulicama Beograda i stazama Tašmajdana.

ZVEZDANI KOLODVOR | 67

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

ОЛГА НАУМОВСКА ТАА Е САМО МОЈА Зарем ферментирано сочно зрно од гроздови ќе ги проголта моите јадови во луда утроба? Ќе го негувам ангелот во мене,да остане чувар над мојот споменик,што ќе ја открие причината за не згасната љубов.11988488 Крај водопади од изродени мисли ти нежна пеперуго го изгуби летот од светлината Со зарипнат крик ја изгуби темната кошула и божем одлета во просторот. Ја погребав во манастирот на мојата душа, со топли прегратки... Во мене ја пронајде сопствената ѕвезда... Токму неа,со егзотичен поглед. Јас горам од желба за повторно да те допрам да ја почувствувам твојата нежност Твојата зрела младост распупела со мирис на пролетни темјанушки.

Ти божествена убавино, со стројно тело ненадејно ја разбуди машкоста во мене пред да те допрам во моите мисли, ја разниша мојата розова меланхолија. Чекорам во манастирски конаци место за исповед на моите тајни Се плашев од зли ракшаси да не запеам да го извадам кукавичлукот од мене. Не гибајте ја мојата болна тага... се уште не сум ја запознал Низ маховина се провира таа луда срна со очи разиграни како живо сребро. Во канџи од јастреб, на булка полско цвеќе личи роса по образот од отпор кон мојата врелост... Не зборува ,мирно во преграп се тае Љубов извира од усните зажарени, молкот ја кажува нејзината тајна... Таа е само моја и секогаш била!

68 | ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

ART MAGAZINE

BORIS ĐOREM KRAJOLIK stubovi za rasvjetu kao robotizovani obelisci indikatori vremena u kojem neki drugi žive nepokretni suncokreti samo što ovi ne gledaju u sunce nego tek onako u sunčev bljesak na umornom asfaltu života ni naveče ništa bolje tada rasvjeta utihne često kad niko ne očekuje i sve se svodi na igru mjesečeve refleksije o put što trenutke nosi možda će sutra biti bolje uzalud se tješi možda i na sreću oglasna ploča prepuna smrtovnica što čeka nove drugare da ocrtaju svoje biografije na sasušenom istrulom drvetu vjetrić pronosi kovitla okolo nekakvu kesicu od čipsa vija je i radi s njom šta poželi u zabiti između brojeva 1 i 15 a u neposrednoj daljini pod planinom što se nadvila nad nama kao oblak tame nazire se poneki šapat šuma i livada a duboko iza njih srećnike čekaju mine zaostale iz zadnjeg rata kojeg ja nisam osjetio ni moja generacija nespremna za život i za nedaće ali znam da je mnogo kasnije od zloslutnica stradalo nekoliko ljudi i grla stoke iz kraja

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

DŽUKELE Džukele su okupirale naš grad Laju okolo i siju strah Džukele su tu čujete li Ali niko ne zna kako izgledaju Lanci se ne vuku za njima Nema im koraka One lebde one lete one one Džukele nam donose mrak Donose smrt i razdor aj Tu su džukele Možda baš sada ručaš Sa jednom od njih Skidaš sa njima veš sa štrika Ili piješ pivo gledajući TV Džukele su tu pred vratima Da li i tebi nešto tu smrdi Džukele su u gradu

REŽIM GRADA periferija umornog grada kuća slomljena od želja sa mrakom i ja padam sigurno ne od veselja mrtve zavjese na očima prohuja vrijeme ni za šta san me od smrti otima i kao ona život ne prašta zidan i zazidan kao skadar u svojim zidovima samac prezirući režim rodnog grada pretvorio se u metu mamac

ZVEZDANI KOLODVOR | 69

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

BRANKA JURIŠIĆ Ne postoji…

Ne postoje suze koje bi isprale bijes, niti postoje riječi koje bi ublažile tugu.

Postoji vrisak proizašao iz boli, postoji bol proizašla iz razočaranja, i postoji vrijeme .

Vrijeme koje će isprati sjećanja i doći će dan kada se neću sjećati tko si.

Otišla sam Presušit će suze kao što se potrošile riječi upućene samo tebi, kao što je iščezlo strpljenje za tvoje gluposti, nježnost i ljubav beskrajna.

Doći će dan kada ćeš me gledati i nećeš znati tko sam i u kojem trenutku sam se izgubila.

Okrenut ćeš leda odlazeći s osmijehom na licu , pobjedonosno, zavaravajući sebe, i vraćat ćeš se iznova, lupat ćeš na zatvorena vrata našeg stana ne znajući da više tamo ne živim.

Otišla sam i prije nego što si ti otišao samo nisi vidio jer si bio previše zauzet zavaravanjem sebe.

Brod Otisnuo si se od mene kao što se brod otisne u beskrajno plavetnilo, odvezao si konopce što su nas držali privezane u luci.

Bacio ih na sitni pijesak uz obalu, pohabane…

Dozivala sam te s mola vičući iz svog glasa ne bi li me čuo, ne bi li se zaustavio, ali želja za visinama kojima danas ploviš bila je puno veća od želje da uz mene kročiš.

Sretan ti put, Stranče i ponekad pogledaj kompas.

70 | ZVEZDANI KOLODVOR

Prašina Odronio si kamen sa stijene, šutajući ga o zid raspao se u komadiće koje si nemilosrdno gazio pretvarajući ih u prašinu koja ti je završila u očima.

Eto, od tuda tvoja suza!

Bila sam stijena, nisi mi mogao ništa, sada sam prašina, slobodna, jedva oku vidljiva a tebi toliko bolna.

MILICA BARUŠIĆ EX ČAJIĆ Ma gdje bio Ma gdje bio kako znaš prema meni kreni sklop moga života s tugom je i bijedom da ne samujem, u oblacima u sjeni ostala je ljubav i sa kosom sijedom.

Kad se spusti veče sa vrha planina zastani gdje jesi pokraj puta negdje u nebo pogledaj da te prati sjena moja k'o iz bajke i čekam te ovdje.

Ostavi sve, sa prošlosti te hoću kako si mi dušu na brzinu zgrabio da imam spokoj i napokon mirnoću tugu ovu i bijedu iz mene istrijebio.

Ne želim prošlosti da iznevjeriš mene ne bi te iznevjerila i nisam djeljiva ne dođeš li sklapam oči izmučene ma gdje bio prosta ti moja ljubav živa.

POEZIJA

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

NEĆEŠ ME NAĆI

DOK TI ČEKAŠ

Radica Matuški

Sanja Aleksić Mančić

Jednoga dana nećeš me naći, tamo gde vreme me nosilo, pružićeš ruku, al' nećeš dotaći telo što te volelo.

Biće prazno mesto tu gde sam umorne tuge lečila, nećeš me naći, gde možda jesam tebe jedino volela.

Ostaće senka od mesečine da srebrom kuje i okuje sve i jedna suza kao trag paučine da sećanje u mreži uplete.

Nećeš me naći, biti me neće, nećeš dotaći srce zanemeće.

Sakrili su Mesec da ne vidi san zakloniše Sunce da oslikaš tugu staviš je u ram...

Sve ti nade nestale evo sviće dan, jer su želje ostale ne skrio ih san. naći ćeš ti sam..

Put ka svome odredištu volja šepa ka svom cilju misli hrle odmorištu.

Ti i dalje stojiš sam!

Kiša pere svaku krošnju oprala je svaki cvet isprala ti dušu trošnu...

Dok ti čekaš.. Živi svet!

OŽALJENA LJUBAV Sanja Aleksić Mančić I šta hoćeš sada, da ti kažem što nisam nikada?

Volim te,voleh te i tada voleću te,al ti se ne nadam.

I šta hoću ja sada, da sastavim pokidano, da zašijem pocepano zar da sija ogrebano moje srce razderano?

Da te pustim da mi soliš ove rane koje nosim ja i dalje da te volim ti mi ljubav srpom kosiš?

Sve me jače, dublje boliš!

Za života mi smo sebe ožalili živu ljubav, mrtvom suzom izbrisali, razdvojene dane,sami oplakali nerodjene zore mi smo sahranili. ***

ДАР Слађана Миливојевић Стошић

POEZIJA

зато што могу, баш са тобом, свој дар да поделим.

ПРАВЕ РЕЧИ Слађана Миливојевић Стошић Праве речи упути на права врата, на право место нека оду, да направе чуда могу. *** Гледај да ти праве речи не излете тек тако кроз прозор, макар ти се чинило да је то баш прави избор. *** Важно је да на правом месту у право време тренутке праве не однесу речи криве.

Срећна сам што умем време да ти дајем, што на уснама мојим твоје име спава, што могу да спустим длан на твоје груди, јутро кад се пробуди. Срећна сам што умем кораке да ти чујем, са вером дочекујем. овако да те гледам, праменом косе много да ти кажем, што умем да те волим.

ZVEZDANI KOLODVOR | 71

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

ISTORIJA U STIHU

УЗДИН БРАНИСЛАВ ТОЂЕР

Уздин, није мит

Екранизована је наша монографија

то је банатски хит.

у филму Скупљачи перија.

Уређен је по аустроугарском моделу,

Данас је заступљено неко нова доба,

са румунским живљем у седлу.

па се у центру тражи ваи фаи и конзумира еко вода.

Познат он је од давнина, с погледом на родни крај Предића и Пупина. Смештен је крај Тамиша у равници, ког настањују пољопривредници.

По Светом Ђорђу црква име носи, с којом се цело село дичи и поноси. Константин Данил, сликар светског гласа креатор је њеног иконостаса.

Уздинске домаћице и дасе, подариле су аса светске класе, Илије Лупулеску, стонотенисера, који је власник олимпијског сребра.

Село је моје спој традиције и моде, зато сваког пролећа враћају нам се роде, Још много лета, протицаће Тамишом воде,

Но, Уздинци ће и даље живети по своме. Поред спорта, мештани држе и до фолклора, народне ношње, традиције и хора. На доброг гласу су и уметници, познати као сликари наивци.

72 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

ИДЕ

ПОПОВИЋ ЉИЉАНА КЊАЖЕВАЦ ПЕВА У речном маниру – на ушћу два Тимока. Кроз ухваћен тренутак развијеног времена и осећај таласања на обали живота. Кад младост шири своју крошњу сједињеним мирисом липе и дивљег кестена. Дуж обале. Пева. На каменом мосту сакупљених чекања свакодневице. На тротоарима згажених тренутака пролазности. Гранајући погледе зближених додира по љубавној тражњи и заносу посађених паркова. Правећи заокрет ка будућности.

POEZIJA

КИША

Иде киша Облакомице излива замиришљај мокрине из натруле капи – на заогрнуто ваздушје на удахнуто ишчекивање на себи својствено Полаже себе у мисли што свакочасно бујицом истичу што својим прокапајем све спознато као пером исписују – о Тимоку мутном кроз таласе муља бистрином да слутње ишчишћују Иде киша У кап се своју увлажује Иде киша Крадомице се нагиње кроз ветар из погледа бдења – на раскопану чулност на откровење зближено на себи својствено Искрада себе у додире што се поимњени душом сједињују што се љубављу здружени као коцке од камена нижу – крај дрвореда липе кроз смакнуте крошње да муње одсевом испражњују Иде киша У пљусак се свој укапава

Иде киша Јатомице нагони птице да из кавеза недогледно отптиче – као искочено из коже као покисле перушине Пева о отишлој прошлости хладних казамета на њима својствено Улива себе у истину што се трагом времена и присутном свакодневљу у раму истине. У Гургусовачкој кули музичких испробавања урамљује што се на камени мост знаком божјим жицама отворених осмеха. На фестивалу животних окупљања и обраћања пропиње – у центар живота на газиште његово свеобухватом измирених момената. жељом да расталасано навире Младошћу својом. Иде киша У потоп се свој усељава Књажевац сија у неонкама одабране светлости. Иде киша Из стиховног зрачења топлине и лепоречја. Иде Говорећи снагом слова из песме лепоте Потопиће мост камени – чији се одраз чистоћом одсјаја (да на другу страну не пређемо) купа у проходалим откровењима Сунца. Кад Књажевац пева.

ZVEZDANI KOLODVOR | 73

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

AVDULAH RAMČILOVIĆ BEOGRAD Volim te, Beograde, i tvoj Kalemegdan, volim vas stalno i noć i dan.

DA NEMAM TEBE

I tvoju Skadarliju, gde svi dolaze da čaše ljubavi i prijateljstva piju.

Da nemam tebe bilo bi neobično sve.

Bili bi prazni dani i noći, dani bez sunca, noći bez zvezda i jutra bez plavog neba.

I tvoju lepu Adu, što svi za nju znaju, na njoj provode dane i vreme mladosti rane.

I ulicu Knez Mihajlovu, gdje svi trče da nešto kupe, od čitanke do odeće skupe.

Volim tvoje radnike, studente, decu, đake što vredno uče i po dvorištima trče, što su budućnost i nada bili uvek i sada.

Volim sve to i mnogo drugo, volim tvoje ljude dobre volje, što prijateljstvo svetu nude i momke i cure u cvetu meni najlepše na svetu.

74 | ZVEZDANI KOLODVOR

Da nemam tebe vode ne bi radosno tekle, cveće ne bi lepo mirisalo, trave i drveće bi venuli, ptice bi zaboravile svoje čarobne melodije.

Da nemam tebe vene bi bile hladne, a srce prazno i tužno, duša sama i pusta.

Prazni bi bili snovi i java, bio bih bez misli, radosti, bez osećanja.

Ovako, imam tebe, imam sve to i mnogo više, imam tvoju ljubav, pa sam radostan i noć i dan.

Tvoja mi ljubav sreću stara, život ulepšava, svakoga trena, svakoga dana.

ZNAĆEŠ DA JE VOLIŠ Znaćeš da je voliš ako kad je vidiš, srce zatreperi ko ptiče pod strehom, pa te zaboli kao da je pogođeno strelom, znaćeš da je voliš i dušom i telom.

Znaćeš da je voliš ako ti misao za njom sine kroz sve pore tela i dubine, pa te nešto udari u stomak kao da je sveta smak.

Znaćeš da je voliš ako ti uvek fali, kao nešto dragoceno u snu i na javi, ako ti se čini da bez nje ništa više nije tvoje, ako osećaš da bez nje sve nekako prazno je i da si samo sa njom onaj pravi, znaćeš da je voliš ko oči u glavi.

АНЂЕЛА М. АНДРИЋ Тамо где...

Tамо где се вечна битка бије, тамо где се српски барјак вије Тамо где су упрте све мисли народа Србије. Тамо где се српска година слави, Тамо где су Срби прави. Тамо се родих ја, На сред равног Косова. Тамо где највише цркви И манастира има, Тамо где се стално Богу моли, Тамо где Србин Србина воли,

Тамо где један другом Леђа не окреће, Јер, ако окрене, умреће. Тамо где се и сада Светим постаје, Тамо где се и сада Србин На мукама са душом растаје Тамо се родих ја, На сред равног Косова. Приштинка сам ја, Косово у срцу носим И својим родним градом се поносим.

ZVEZDANI KOLODVOR | 75

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

O

POEZIJA

LIVERA DRAŽIĆ

SANJALICA PLES Igraš se biserima oko mog vrata, na dlanu brojiš blistave suze sreće, grliš nadom ko da nikad proći neće, dragoceni minut zajedničkog sata.

Prilaziš i oduzimaš poslednji dah, golicaš me perom ljubavi iskrene, u oku blistaju zvezde noći snene, tek jednim korakom prevaziđemo strah.

Valcer letnje noći srce otkucava, sledimo strasti veštih pokreta tela, vrište reči koje reći ne bih smela, u očima navire nam ljubav prava.

Na prstima pesak tanano gazimo, sunce obasjava toplom bojom zlata, večno vezani rukama oko vrata, u iskrama sreće nadu nalazimo.

Opija nas nežna melodičnost plesa, pučina talasima diktira ritam, noćas kroz srce ti radoznalo skitam dok zajedno ne dotaknemo nebesa.

76 | ZVEZDANI KOLODVOR

Na jastuku raspredam ti snove, pogledom vezem drage balade, ušuškam srce, misli zaplove, poljubac vešto usne ukrade.

U mekom gnezdu ljubav se svila, pospana razbiram reči meke, nikada srećnija nisam bila, vezale nam se ruke daleke.

Zagrljaj jake mostove stvara, spaja srca različitog kova, dok vrata raja lako otvara, jutrom rađa se ljubav iznova. Šapat melodiju vešto prede, čamac mira kroz maštu zaplovi, zvezde čitavo bogatstvo vrede, kad među njima moji su snovi.

Nebo boji čarolija zraka, dok gledaš me ozarenog lica, predajem se slobodi koraka, budi se večita sanjalica.

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

POEZIJA

нисам вековима слушала, са кором да им нисам срасла. Да се са овим зидовима и сенкама нисам стопила. Да овде није црква стара у којој се молим. Да овде не живе људи које волим.

ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ (јул, 2007.г. Тиват)

Оливера Шестаков ВОЉЕНИ ГРАД (10. децембар 2015) Да ли бих видела да се зора у Дунаву купа и Саву грли нежно сваког јутра рукама златним?

Да ли би Кошутњак у шетњу звао, а језеро на Ади блистало? Да ли би липа у пролеће мирисом опијала, а зидине Калемегдана у одсјају река свој одсјај тражиле? Да ли би из прозора отворених, топлина избијала и чуле се мелодије што срце дирају?

Да ли би познати обриси зграда и њихове сенке нераздвојне, тајне моје чувале? Да нисам овде стопе своје у врели асфалт утиснула, да нисам прву љубав овде осетила, да нисам у овом граду расла, да језик ветрова у крошњама његових храстова

Око мене све је непознато: улице, крошње, лица и говор. Град незнан, свет нови. Не припадам овде. Нико ме не очекује, нико ми се не радује. Срце куца ритмом непознатим. Далеко су моји драги и моја је мисао с њима. Као биљка сам без воде. Душа чезне за мирисима познатим. У времену стојим и само дане и ноћи до повратка бројим. Ни пучина плава, ни распета једрилице бела једра, ни мирис бора и рузмарина нису довољни за мој осмех, већ за уздах. Све ће црне мисли нестати кад Дунав и Саву погледом помилујем и своју улицу загрлим, кад преппави ме радост повратка. Вратићу се увек.

ZVEZDANI KOLODVOR | 77

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

LUKINO - HAJDE DA SE RADUJEMO MALIM STVARIMA

Luka Đorđević

MUDRE MISLI

Rekoše i da sam lud. Nema veze, kao da nisam čuo. Ne živi se od mišljenja bezveznjaka, bitno je da sam srećan i radostan, nikog ugrozio nisam.

Adio gospodo! Biće bolje... Borio sam se protiv mračnih sila, negativaca i tako, bilo je vedrine...

Apstraktna umetnost predstavlja širinu i pogled na život i osećanja...

Bogatstvo je lep život.

Treba sve saslušati i zaključiti!

Luka Đorđević je rođen u Nišu 2001. godine.

Pohađa osmi razred OŠ „Bubanjski heroji“.

Odličan je učenik, ali misli da to nije bitno za spisateljstvo. Uči radi znanja, a cilj mu je, kako kaže, plemenita osobina. Najveći san bi mu bila pomoć roditeljima, a sam je nasrećniji kada dobije pohvalu. Piše iz velike ljubavi.

Do sada se može pohvaliti sa Vitezovom nagradom, nagradom Nove Škole, Svetosavskim zvoncem, nagradom Duško Trifunović, trećom nagradom i pohvalom sa konkursa Bajramska priča kao i mnogim drugim nagradama i pohvalama. Na njegov predlog smo u ovom broju uveli rubriku „Kratke misli – velike poruke“. ***

CRNI KVADRAT Jutro je osvanulo. Mnogi nemaju jutro u miru.

Jutro u miru je dosta vredno i poštuje se. Bar bi trebalo... Svi mi posedujemo neke mane i vrline.

Vrline predstavljaju prednost. Negde čašice lete, negde je svađa,huja tako hitro, a velikani behu mučenici na prostonarodnom jeziku. Skromnost je vrlina.

U slobodno vreme, kada nema aktivnosti, da kažem, ma da je samo mira i sreće i radosti, nego nema... Biće. Beše pozno jutro, a uzimam kičicu i opustam se u neki svoj stvaralački opus.

Monotono je, ali dosta srećno u skromnom duhu.

Vedro gledam. Oslikao sam i srećan sam... U svojoj sobi je svetlo, imao crni kvadrat i ostavio platno da se prosuši. Valjda će se neko nasmejati.

Razvedriću bar nekog. Kad sam pokazao, rekoše da nemam pojma u polju slikarstva. A ja rekoh hvala, pa se vi dokažite, ako ste ljudi, ne bih rekao da ste neljudi, već... Vreme će pokazati svoje.

PESMA Prošao kroz sve periode života, razumeo da se dobro poštuje, a poštovanje jeste velika vrlina.

Uživao u skromnosti, osetio sunčev zrak i ispoštovao, a jutro u miru je nebeski vredno.

Pesma u duhu patriote, dobrotvora i skromnog pesnika, zapisao svaki stih s ljubavlju i ostavio pisani trag, postoji vrednost duhovna, vidio... Čovjek i planeta, neki su poštovali i ono malo sto su posedovali, neki i ono puno odbacili, poštenje je zlato, a bolje je teško i pošteno zaraditi, nego mučno i grešno odbaciti nezasluženu paru.

Razumеo da priroda vredi, da smo dobri, ispoštujemo darove prirode, i bejah srećan.

Imao sam probleme u porodici, razumeo muku, ali mi je priroda podarila osmeh i poštovaću je uvek.

Bogatstvo je lep život!

ZVEZDANI KOLODVOR | 79

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

MUDRE MISLI

LJUBAV JE KLJUČ DOBROTE MISLI Mnogi misle da će kupiti sve dukatima, a parama se ne može sve kupiti. Duhovnost je najvrednija. Neću se hvaliti, ljudi koji poseduju kvalitet su skromni. Skromnost je vrlina. Bogatstvo je lep život. Svi misle kada čuju bogatstvo, da se misli na nesto materijalno. Bogatstvo je kada toplinu podeliš sa ljudima, pomogneš coveku, pojedeš lepo, odeš na izlet, jednostavno uživaš u svom skromnom duhu. Hajde da se radujemo malim stvarima. ***

Može svako razmisliti, ali nije svako razmišljanje čisto. Neko ima probleme kući, čašice lete, za praznik zdravica,uvreda,sve pod milim nebom, svede se na isto...

Para je vredna materijalno, a duhovnost je najvrednija. Današnjica nam govori kako se sve može kupiti parama, buržoa kultura na visokom nivou, ali zato nema osnovne kulture i ima pogleda sa visine. Skoro svako bi potcenio pisca, nazivao alkoholičarem i propalim čovekom, jednostavno poslednjim čovekom današnjice. Potcenice,ali neće reći ponovo. Teška reč se ne ponavlja. Razmišljanje je vid spasa. Borci ce pobediti, časni heroji koji poseduju osećanja!

ZADOVOLJSTVO Koliko neskromnih korača zemljom, nemaju radost i sreću, nemaju vedrinu, a skromnosti se treba radovati.

Skromnost je velika vrlina, E da je krila da poletim, a bole me noge, E da je sreće i drugi put, biće bolje, ali treba ispoštovati i ono što sad posedujemo.

Poštovanje je najvrednije, a bilo je nekada i dubokog poštovanja. *** Nemoj zavideti drugome na uspehu,čestitaj pa počini dobro delo.

Dobro delo biva nagrađeno. Zavidnost je istrajna i bolna.

Razmišljajući vekovima, shvatio sam suštinu razmišljanja. *** Življahu mnogi na časnoj zemlji, ali su ostavili trag lošijeg lica života, zanemarili karakter, prodali za dva dukata nerazmišljajući.

Kratka stopa je počinjeno dobro delo, da zanemarimo vreme i utrošeno, gledano iz koristi, ljubav je ključ dobrote...

80 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČE

Mirjana Perin Magura NEPOZVANI GOST Stevan Radučić, odgovorno lice za E- časopis GLAS DIASPORE. AT je rekao: " Želim da podelim sa vama ove hrabre reči jedne hrabre žene! Rak, a pogotovo rak kod žena je još uvek jedna veoma teška tema za komuniciranje. Najteže je našim ženama sa Balkana, pa i iz Srbije, kada obole od raka. Teško im je i samo to podeliti sa nekim, tu bolest… neprijatnost, strah i mnogo više! Iako i tu ima sitnih napredaka, bitno je podeliti ovakve misli i ohrabriti obolele a i osobe koje brinu o istima i koje su im bliske u borbi protiv raka i da izbace " nepozvanog gosta" ! Mirjana Magura, puno ti hvala na ovim hrabrim rečima!

“Ove misli posvećujem onima koji su zbog nepozvanog gosta, raka, oboleli i onima koji su zbog njega svoje voljene ljude izgubili.”

Tvojim dolaskom si nam slomio snove, koje smo hteli snivati. Došao si bez najave, bez upozorenja. Za tvoje prisustvo smo saznali u jednom životnom šamaru. Jedan šamar nekada dovodi do razuma, a ovaj tvoj je bio je razoran, hladan, pun gladne želje za propašću. Za mene je je to bilo kukavičko, podmuklo i bestidno ponašanje. Možda si, kao nepozvani gost, moćno razmišljao: “Tu ću stati, tu se zadržati, taj ću život uništiti, uzeću sve, čemu sam stvoren ako ne uradim to, bez obzira na vašu bol i gubitak, koji ide od srca do srca.” Da li si mislio, bez borbe da gasiš sve? Da li si mislio, da će tvoje zastrasujuće ime, koje širi strah i užas, a koji dolazi nečujno, tihim stopalima, kao nepozvani gost, da pokida vezu, koju smo tkali godinama? Da li si uživao u predstavi, kada si me video savijenu u grču plača? Da li si se napio mojih suza, kada je moj vrisak odlazio u noć? Da li si uživao dok si gledao u prizor, kako ti se učinilo njegovo nemoćno telo, telo mog voljenog, jedna gomila jada sa stisnutim pesnicama od besa, kako se ljutina širila u njegovu i moju dušu, koje su razumele ko si ti i da si doveo do toga da se zaklati čitav naš život? Bez prtljaga i respekta, kao nepozvani gost si imao nameru, da na neodređeno vreme se ugnezdiš, da se hraniš da bi i dalje živeo i nemir da stvaraš. Prezirem tvoj miris kojeg širiš i znam jednoga dana ćeš otići a ostavićeš krhotine tragove. Tragove propasti i tragove uništenja. Ali dodir dveh duša ne možeš da pratiš, koje mislima putuju na jedno, za tebe, nepoželjno mesto, gde je od nepoznate sile, tebi ulaz zabranjen.

Kako da ti oprostim? Zakon gostoprimstva nisi shvatio ozbiljno, isto tako te ne mogu kao prijatelja označiti. Nepisani zakon ti nije bio poznat, jer tvoj saveznik je bila tama, to zlo je, ono koje izbegava svetlost u krugu sunca, a to nije izvinjenje. Priznajem, nalazila sam se na margini rezignacije, na zbiru mojih misli, na kraju moje snage, ali u tom saznanju sam porasla. Eho moje ljubavi dalo mi je neophodnu podršku, da razvijem snagu, koju ti moje čelo nudim. Mio zvuk buđenja, ozdravljujuće reči mog voljenog, blažile su probadajući bol, pratile me i dozivale, da nastavim da živim za nas. Kroz tu snagu misli, nisi uspeo da me paralizuješ.

82 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČE

Da mi oduzmeš duboku naklonost, koju samo savršena ljubav ima. To je takodje nepisani zakon zaljubljenih, to je jedna usidrena tajna gde si ti nemoćan. Jer u isto vreme nisi mogao na više mesta da činiš zlo, bio si mnogo zapošljen, da mi uzmeš onog koga volim. Neću biti ohola, iako si nas, mene, jako pogodio. Možda si dobio bitku, ali samo onu koju oko vidi. Jer u meni sam vodila borbu dalje, uza moju ljubav, u kojoj sam pobedila. Nisam sahranila ljubav, već samo telo odnela do većnog mira, koje si nemilosrdno i krvoločno razarao. Telo nije večni život, već duh bića, koji iznad smrti doseže u vjeke vjekova.

“Kad vetrovi i snežne mecave zaćute, nežne pahulje u rosu se razliju, zima se u proleće pretvara u odzvanjavanju visibabe, narcis svoj pehar otvara, zumbul šarenim cvetom miris širi, mlade grane populjke nose milovane nežnim povetarcem, vaskrsenje spasitelja se bliži, tada ću voljenog pustiti u srce da vaskrsne, uvek kad god hoću. Danju i noću doživeću ga u snovima, gde ti ne možeš da prodreš. Večna će biti naša ljubav u stihovima, živeću i proživeću ih, u kojima je kapija za zlo zatvorena. Tamo gde su moje suze nedostižne, suze koje stihom teku do voljenog. Tamo gde u svakoj kapljici njegovo buđenje leži, meni hrabrost i sigurnost poklanja bez sumnje u čistotu naše ljubavi, koja me ojača i vodi do jednoga kraja, koja novi početak ima, a u srcu se nalazi. To je pobeda nad tobom i smrću. To nebesko delo ponosno sa svetlošću nosim, tvoja ostaće da leže skrivena u močvari zemlje.”

Kaži kako je biti parazit, koji grize tuđe meso? Koji se stalno u mraku nalazi i širi u raspadanju, valja se u tuđoj krvi? Kako je biti proklet, nevoljen i prezren? Ti si onaj koga treba skoro da te žale, ali samo skoro.

Možda bi trebala da to i radim, jer osećanja su ti nepoznata. Ona deluju na tebe kao sveta vodica na đavola. Osećanje, to je jedno polje gde se ti gubiš, nepoznat teren koji te odvraća. Kako tužno mora biti kada te svi mrze i osvećuju se kroz ljubav? Moju osvetu si ostavio nezapaženu, koju sam tvojim prisutvom uzela na sebe. Kako je biti ismejan, od srca koja nisi istraživao? Ismevanost nad tvojim imenom “rak” neka dođe, pronaćiću radost u tome. Kao nepozvani gost, ništa drugo nisi zaslužio, do da tvoju zaradu prezirem.

JEDNOGA DANA Jednoga dana, u trenutku kada urezana bol u srcu neizdržljiva bude a tvoje telo u veo tuge se uvija kao oblaci sivi što Sunce skrivaju, i kada se čuje očajni vrisak bez eha što njegovom oštricom svetlost slama, što jezivom hladnoćom dušu prekriva i sve u tebi kao lišće vene, boju proleća gubi, a noću misli lutaju u tišini samoće, bez mašte i snova, a jutra su ti daleka, dan ti je kraći da u život te opet vrati, a svet prazan i besmislen ti se čini, bez odjeka tvojih koraka, otežalih kao kamen, bez poja ptica u letu, ruke prazne, bez dodira toplog ti ostanu.

Seti se mene!

Seti se srca koje te voli i mosta koji spaja dva sveta na krilima ljubavi.

Autor: Mirjana Perin Magura Iz zbirke „Pesnička duša”

ZVEZDANI KOLODVOR | 83

Biserka Marija Vidnić

ASTRAL

C

irkoni su joj se rasipali niz tijelo. Pune šake cirkona bačene ovlaš, bahato. Isprva su udarali po porculanskoj površini njezine figure a potom su se u usporenom slobodnom padu kotrljali u blato u kojem je bila ukopana. Zveckali su istovremeno tupim i zvonkim zvukom koji je pomiješan s besmislom hihota prikrivao težinu uzdaha.

Vani je bio pakao. Vjetar koji je otpuhivao brige na suprotnoj polutci Zemlje, k njoj je stizao zagušen. Nije pomagao. Nije pomicao lišće na granama. Jedino što je činio bilo je pojačavanje osjeta beznađa kojeg je bilo teško izgovarati glasom.

U imaginaciji nečije percepcije, sjajila je sjajem kojim je mogla sjajiti samo žena obasuta pažnjama i ljubavlju. U percepciji nje same polako je blijedjela pokušavajući umanjiti snagu gađenja. Odmicala se od bivanja, jedino tako ostajući živa.

Bio je neobično usplahiren dan. Nevješti policajci u prekratkim odorama dopuštali su jurnjavu i škripu kočnica.

Bez kazni. Bez upozorenja. Kao da je bilo važno pobjeći da bi ostao živ. Muškarac drugačijeg lica ostajao je usporen. Njegove oči su promatrale dubinu neistraženih prizora. Regenerirao je bljedoću preuzimajući na sebe teret. Bio je snažan. Ramena su mu bila šira od dvostrukih ramena dječaka koji su glumili muškarce. Djelovala su kao sigurna luka u koju je moguće uploviti bježeći od panike. Bio je neopisivo poželjan.

Ispred košnice se prolijevao med. Pčele su ostavljale gladnu mladunčad bježeći od stršljena. Zalazak sunca se pomakao za nekoliko stupnjeva dezorijentirajući im smjer. Nikada se nisu uspjele vratiti. Na pozornici je objavljen novi čin. Kreatori su mu dali ime Kaosa. U publici je plakalo jedino, jedno nevino dijete.

Proučavajući rendgenskim pogledom želju za nestajanjem, prišao joj je bliže. Koža joj je bila sjajna i bijela.

Cirkoni koji su joj i dalje padali niz tijelo djelovali su poput pomirbe. Lažne pomirbe. Ispod gornjeg sloja kože je krvarila od njihovih udaraca. Pogledao ju je šutnjom. U dubini tamnog pogleda nudio je nadu. Nije imao odoru želje, nije reflektirao potrebu. Toplina kojom je isijavao nadu iz pogleda posramila je i ono malo dostojanstva koje joj je još ostalo. Sklopila je kapke skrivajući pod njima svoju nagost.

Osuđivali su je. Osjećala je da on nije. Uzimali su je. On je dodirivao tek njezine zjenice. Trgali su joj i zadnji komadić života iz utrobe. On je govorio šutnjom koja prihvaća.

Spontano je pružila ruke želeći zakoračiti iz blata. Dodirnuli su se dlanovima i poput magneta suprotnih polova privukao ju je. Stajala je pred njim ranjena i naga, pružajući mu ono što je najbolje umjela. Porculansku put svojih grudi i putenu bjelinu predivnih bedara. Oči su joj još uvijek bile iza kapaka.

Muškarac drugačijeg lica se primakao bliže promatrajući strah od trenutka koji slijedi. Šuteći i dalje, samo je udahnuo miris njezine kose. (Imala je raspuštenu, dugu kosu boje hrastove kore.) Stresla se od osjećaja blizine.

Spustio se nosnicama prema njezinim ramenima udišući joj put. Uzimao je samo projekciju njezinih strahova, oslobađajući joj dušu ropstva. Oboje su znali da mu uspijeva.

Vrijeme je nedefinirana komponenta postojanja. U njemu ponekad trenutak postaje vječnost, kao što se i vječnost sažima u trenutak. Neuhvatljivo ako ga hvatamo, uhvatljivo je samo u snima.

Bio je san. U snu su se spajali astrali bića, čineći življenje punim.

U astralnom zagrljaju ramena koja su duplo šira od ramena dječaka koji glume muškarce, udisala je plamene mira. Pročišćenu snagu koja joj je vraćala nadu da će pogled u dubinu tamnih zjenica jednom biti moguć.

Unutar imaginacije vremena pomicale su se granice poznatoga. Stojeći u zagrljaju bez dodira, primajući je poklanjala dušu i ... voljela. Iskreno je voljela.

84 | ZVEZDANI KOLODVOR

MOJE RAZGLEDNICE — ZORICA TIJANIĆ KAO U BEČU

K

išni oblaci iznad Beča ovih dana kvare toplinu leta, ali to nije ništa neuobičajeno za grad smešten između severoistočnih venaca Alpi. Carski grad na Dunavu, gde uveče treba obući džemper za šetnju i u letnjem periodu, privlači atmosferom koja odiše dahom prošlih vekova. Na svakom koraku su tragovi istorije austrougarske monarhije. Polazeći od strukture grada, ulica, arhitekture građevina, prepoznatljivog gotičkog i romanskog stila do strukture stanovništva i raznolikosti energija koje se mešaju. Svi zajedno uživaju u blagodatima koje im ova metropola, kao jedna od vodećih na listi udobnosti i kvaliteta života, pruža.

Karakteristično za unutrašnji izgled kuća i stanova su ukrasi i sitnice, naizgled nepotrebni, ali i te kako doprinose šarmu prošlih vremena. Porcelanske šoljice za kafu i čaj, figurice izrađene po liku Mocarta, raskošni ramovi, tajanstvenost baroknih zavesa i mnogi drugi detalji. Na taj način se svakodnevni život bogati posebnim ugođajima. Sitnice život uvek učine lepšim, a to Bečlije i te kako umeju da unesu u svoju svakodnevnicu.

Moj boravak u Beču nije turistički, a ova dopisnica nije putopis već samo jedno kratko dočaravanje atmosfere. Nekad mi je veći užitak samo da putujem, u odnosu na osećaj koji proizvede sam dolazak.

Ovde je potpuno drugačija situacija. Beč mi uvek nedostaje, ponekad i kada sam u njemu, jer unapred znam da će naš susret kratko trajati. Ne želim da pišem o onome šta treba da se poseti u Beču. Ni sama se toga ne držim. Krenem u šetnju, pa gde me osećaj povede. Šetnju Dunavom ne smatram nečim posebnim, jer Dunav protiče i kroz Beograd, tako da radije biram da se budim uz miris melanža i parče saher torte, za koju je recept najstrožije čuvana tajna. I nije ta kafa ništa posebno, ali je prosto „bečki“.

ZVEZDANI KOLODVOR | 85

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

RAZGLEDNICE

Zvona sa katedrale na Stephansplatzu bude čežnju za nekim davnim vremenima, koja pamtimo iz istorije. Vožnja fijakerom i glumci obučeni u kostime čine da u jednom trenutku zaronite u prošlost i da se osetite poput ondašnje dame koja je imala svog kavaljera. U suprotnom bi to bio gospodin koji bi žurio svojoj dami. Carska prestonica u kojoj se živi skoro u istom miru kao i pre nekoliko vekova, pleni atmosferom metropole koja je uspela da sačuva prigradski mir.

Vožnja metroom i izlazak u najprometniju i najatraktivniju trgovačku zonu, u ulicu Mariahilfer Strasse, uliće vam dodatnu dozu adrenalina. Tu je i neodoljiv ukus sladoleda u čuvenoj galeteriji Paolo Bartolotti. Ali ako nastavite dalje šetnju, uprkos brojnim turistima, nećete biti užurbani, naprotiv.

Tajne se čuvaju ali su tu ponekad i da se otkriju. Zato delim s vama poneki svoj davnašnji san; Bečka opera, Wiener Staatsoper je jedan od njih. Baš na tom mestu poželim da raširim ruke i kao dete, okrećem oko svoje ose.

A kada uđete unutar te velelepne palate, povući će vas svečani istorijski trenutak i poželećete da sednete na to isto stepenište po kojem su koračale stope čuvenih kompozitora, vukle se duge haljine njihovih dama. Osetićete da ste deo nečega što vekovima traje.

Užurbano, a mirno nastavićete dalje, poštujući nepomirljive kontraste koji se utapaju u ritam grada, a i vi s njima.

U Beču ne treba da znate Nemački, iako bi bilo lepo kada biste naučili bar osnovne reči iz vodiča, jer biće vam neprijatno ako ne odgovorite na ljubazan pozdrav komšija, koji će vam, iako vas ne znaju, uputiti reči dobrodošlice. Baš onako, po „bečki“.

86 | ZVEZDANI KOLODVOR

DANA HILL ZID

Bi

la jednom jedna šuma. Gusta šuma.

Mračna šuma. Ograđena visokim zidom. Niko u šumu nije mogao da uđe i ništa iz šume nije moglo da izađe a da niko nije znao zašto. Neko je taj zid, jednom davno, sazidao i sigurno je znao razlog, samo što je on već odavno mrtav a svet je odgovor zaboravio. Vreme je možda pojelo ljudima sećanje, ali zid nije oštetilo. Dugo je stajao tamo visok i jak i delio svet na dva dela. Šetali su ljudi oko zida, šetale su i zveri s druge strane i jedni i drugi pitali se šta se skriva iza.

Da li se iza skriva neka strašna stvar ili možda divna? Da li je razlog zida da nas deli ili da nas čuva?

S razlogom je bio tamo, iako se razloga niko više nije sećao, zid niko nije dirao. Ali kao i sećanje, tako i zid, nagrizao je zub vremena. Grickao ga malo po malo, sve dok se nije sam srušio.

Prvo na jednoj strani, onda na drugoj, zatim svugde okolo, sve dok nije sasvim nestao.

Prvo su zveri primetile da zida nema i pomislile, evo je, napokon, sloboda. Virile su napolje, ali svoj dom nisu napustile. Zašto bi, kad su bez sveta ljudi do sada živeli.

Onda su ljudi primetili da zida nema i ušli u šumu i iako im nisu trebale stvari koje su tamo našli, ipak su suvenire sa sobom poneli. Ne mnogo, samo krzno od zveri ili kosti, kao trofej, da imaju dokaz da su u mračnoj šumi bili. Posle su počeli da uređuju šumu, malo s jedne strane, malo s druge strane. Posekli su drva i šiblja kako bi olakšali prolaz za sve „avanturiste". Onda su napravili put oko a malo kasnije i kroz šumu kako bi olakšali sve brojnije turističke ture.

Svi su sada hteli u mračnu šumu da kroče, da je vide, da se slikaju i sve ih je o njoj interesovalo.

Gde su zveri… gde su zveri? - pitali su radoznali posetioci.

Ono što je od njih ostalo, smestili smo u posebne rezervate i zoološke vrtove, ovde ih nema više.

Smetamo im a ovako nikog ne mogu napasti. – objašnjavali su vodiči.

I tako mračna šuma više nije mračna, a nije više ni gusta, zapravo više nije ni šuma. Zida više nema a nema ni zveri da se pitaju šta je iza, sada su smeštene iza nekog drugog zida, preglednijeg, da se niko ne pita šta on skriva, ali opet zida koji deli svet na dva dela i samo je pitanje vremena kad će ga opet nagristi. Možda će ovog puta zveri svet ljudi posetiti i izmeniti a možda će se istorija ponoviti. Vreme će pokazati.

ZVEZDANI KOLODVOR | 87

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PORUKE U BOCI

ТАТЈАНА КРПОВИЋ За мене је књижевност увек била чаролија коју треба открити. Свако дело је вредно за себе. Оно некад представља одраз у огледалу неке епохе, система, друштва... Дело је отворено и сваки читалац може имати другачију слику света у њему. Писац је чаробњак који својом магијом ствара свој свет налик оном стварном на белом папиру. Дело је свако -порука у боци за будућег читаоца .

НАЈВЕЋА ЉУБАВ Нико не зна кад се догодила ова прича. Неко прича да је то било у негде под Златарем, а неко спомиње место где још шуми Увац. Други говоре да је настала негде под Јаворем или Јадовником. У једној кућици од дрвета покривеној сламом живели су мајка и син. Син је за мајку представљао сав свет и брига о њему за њу је представљала живот. Да је затражио звезде да му донесе у њедрима, донела би му. Трудила се да га научи да ради све пољске и кућне послове. Прибојавала се смрти и шта ће бити са њим. Син је израстао у лепог младића. Поче се распитивати о девојкама. Мајка га је саветовала како да одабере девојку која ће доликовати њиховој кући. Негде на неком поселу западе му за око, девојка за коју су сви у селу говорили да је прелепа,али зла као змија. Младић јој се приближи и почели су се састајати.Као доказ његове љубави према њој тражила је да испуни три захтева и биће његова. Једног дана затражи најскупљу мараму из Царигада. Младић некако купи од трговаца Дубовчана – мараму. За ту мараму продаде јагњад, На другом састанку затражи бисерну огрлицу из Охрида. Младић продаде волове. Огрлицу из Охрида донесе му чувени златар, Јеврејин из Ужица. На трећем састанку затражи да донесе мајчино срце. Мајка га упита: „Хоћеш ли бити срећан?“ Он одговори да хоће. Убио је мајку и њено срце понео девојци. Кад се приближавао да јој да срце, умало да падне. Срце рече: “Пази се сине, пашћеш!“

http://tatjanakrpovic.wixsite.com/poruka-u-boci/

88 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČE

ČEKANJE DIJANA REDŽIĆ

Kada nekog čekas na vrhu Skadarlije, osetiš svu težinu samoće. Iz svake kafane do tebe dopire muzika i mnoštvo glasova koji je prate. Ulica je pokisla. Svaki korak odzvanja. A ti si sam u nekoj svojoj tišini i čini ti se da taj svet postoji mimo tebe i da tu stojiš kao senka. I polako prestaješ da postojiš…

A onda, odjednom, poput zalutale kišne kapi koja se slije niz lice i pomeša sa ostalima na trotoaru, misao pokrene uspomene. Naslutiš da su i one završile tako, padom sa nedokučivih visina na ništavilo tla, pod tuđim koracima i točkovima automobila koji preko njih ravnodušno prelaze.

- Daj da i ja malo odmorim dušu…

Spustio je torbu na klupu pored mene.

- Nećeš da mi ukradeš stvari, je’l da?

Prekinuo je moju tišinu. Nasmejala sam se.

Ljupka damo, izvini zbog šale. Znaš, ovde je ceo moj život, a ja ne bih želeo da mi neko uzme život.

I ti si jedna od retkih žena koje tako izgledaju, a da na taj način reaguju. Nije ovo ništa udvarački, ja bih tebi mogao deda da budem, nemoj da se naljutiš. Većina bi odreagovala sa prezirom.

- Ma… pokušavaju da budu važne...

- Ne, ne, ne u redu je držati distancu. Svakakvih ljudi ima. Ali, postoji način na koji tu distancu ostvaruješ. Svaka čast. Možeš li mi pripaziti kofer dok odem po cigare?

Kad god listam zbirku sećanja, zapazim da sam neke od najvažnijih lekcija naučila od ovakvih spadala.

Gledala sam njegov prtljag sa čežnjom. Simbol nesputanosti. Mozda sasvim skromna zbirka materijalizovanih uspomena. Dovoljna da ih svugde ponese sa sobom, svedena da zbog njih ne zastajkuje. Da slobodno nastavlja dalje...

ZVEZDANI KOLODVOR | 89

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

Božana Ćosić RUŽA LJUBAVI U davna vremena, ljudi su izmislili jezik cvijeća.

Bijela ruža - čistoća u mislima i namjerama. Žuta ruža - prijateljstvo, energija, sloboda.

Crvena ruža - ljubav.

Nisam sklona izmišljenim, nametnutim pravilima, ali evo, crvenom se ružom može lijepo opisati ljubav.

Preljepog je mirisa i izgleda. Nježna, a opet snažna i dominantna u vrtu osjećaja. Uvijek prvo vidimo njenu ljepotu, a onda osjetimo opojan miris. No... dođe i neizbježan trenutak spoznamo da posjeduje i trnje. A onda, vara se onaj tko misli da može pokidati sve trnje ili pak da je neupitno sposoban zaobići ga, tako da ga nikada ne ubode. Ooo... svatko će se jednom ubosti. Ali znate što? To je u redu, dobro i korisno, čak, rekla bih, da je i u tome čar ljubavi.

Ljubav nije samo lijepo i ugodno, ljubav je i izazov. Ali ako sa svakim trnom koji vas ubode nešto naučite, postanete jači i prihvatite "ubod" kao pouku, ruža će biti još ljepša i ugodnija.

Ako niste spremni prihvatiti i voljeti i trnje, ljepota i ugoda gube smisao i postaju kratkotrajni.

Ljubav je savršena, stvorena je savršenom, ali ni jedan čovjek na svijetu nije savršen, pa tako i u ljubavi ponekad čini krive korake.

Neizmjerno i bezuvjetno voli, a ipak nagazi na trn = nesuglasice, nerazumijevanje, nepromišljeno izgovorena riječ... (znate o čemu govorim)...

No ako je ljubav uistinu prava, na kraju pamti samo njenu ljepotu. Ali ne zaboravite: Istinski volite ako volite cijelu ružu, ružu sa trnjem, a ne samo ono što je na njoj lako prihvatljivo i lijepo!

90 | ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČE

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČE

Amina Mašić

LIPA

S

jedile su u parku i gledale kako dva radnika sijeku staru lipu. Posjekoše našu lipu-reče s tugom na licu. Mama, to je samo drvo za ogrev. Zašto ga žališ? Pa nema ono dušu — reče kćer hladno. Lipa ima dušu. Mnogo toga je zapamtila ova stara lipa. Lipa zapamtila. Šta to lipa ima pamtiti? - reče podrugljivo kćer. Mnogo toga kćeri moja — reče mama. Ispričat ću ti. Decenijama ona stoji tu ponosno kao simbol života i smrti.

Raskošna sa svojom ljepotom, na raskršku iz godine u godinu posmatra prolaznike i živi njihove živote. Od proljeća do zime mnogo ih je prošlo veselih, zabrinutih,sjetnih i svakodnevno proživljava život ljudi prolaznika. Kada dođe proljeće njene velike grane milovale bi nježne zrake sunca. U maju ogrnuta u smaragne haljine ispraćala bi maturante i na neki način odredjivala im sudbine i životne puteve. Djevojke u raskošnim maturskim haljinama a mladici u crnim svečanim odjelima ponosni i sretni prošetali bi glavnom gradskom ulicom. Poneka suza otkinula bi se i skliznula im niz lice zbog rastanka ili zbog radosti zbog odlaska u neki bolji život. A lipa je stojala i ćutala, samo bi joj nemirni proljetni vjetar na tren promrsio krošnju šušteći lišćem. A znalo se tu i matursko kolo zaigrati. U junu kada procvjeta u njenim čarobnim krošnjama na stotine pčela dolete na njene mirisne cvjetove, u ljetnim noćima svojim opojnim mirisom omamljivala je šetače.

Pod lipom na klupi počinjale su mnoge velike ljubavi. Zapamtila je ona mnogo milih osmjeha,toplih stisaka ruke, zagrljaja, nezaboravnih susreta a i posljednjih sastanaka. Kada jesen posjeti naš grad ona obuče novo odijelo zlatno-žuto. Samo u nekim dijelovima moglo se nazirati zelenilo prošarano zlatnim nijansama. Kada dodju izbori s njenog debla su se osmjehivali nasi političari, svojim osmjesima ulivajuci prolaznicima nade u bolje sutra. Rano ujutro ili u kasno predveče osvanjivale su posmrtnice nekada po tri ili četri u jednom danu. Sa njene ogrubjele kore dugogodišnjim ukucavanjem eksera zguljivale su se stare posmrtnice a lijepile nove. Prolazili su ljudi i čitali ko je preselio na drugi svijet možda bolji ili ne. Lipa je samo ćutala,za nekim mozda i zaplakala ko joj je bio drag srcu... Preživjela je ona i ratove i granatiranja, iz njene ogrubjele kore sršili su geleri.

Propratila je i mnoge svadbe, harmonikaše, delegacije. Ispraćala je i laste koje su se sa posljednim zracima sunca selile u neke toplije krajeve. Zimi kada sve utihne i njene gole grane prekrije bjelilo život kao da prestane. Samo poneki prolaznik ili pas lutalica ili dokoni bespusličari koji sjede po obližnim kafanama naznačuju da se zivot odvija. Da li si shvatila kćeri? Lipa ima dušu. * Danas na raskršću na mjestu lipe nalazi s limena ploca sa natpisom izvođača radova firme koja je rekonstruisala glavni gradski most... Stara gradska lipa je svjedok nekih boljih vremena,sa njom su nestali srednjoškolske ljubavi, duga šetnja korzom, veseli smijeh omladinaca... limena ploča nema dušu.

ZVEZDANI KOLODVOR | 91

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČE

JELENA SKROBIĆ Заробљени град Живот у заробљеном граду налик је осећају неиздрживе тескобе у сопственој кожи.

Сунце је пробудило јутро. Јутро је пробудило град. Град је пробудио своје становнике који ће после дремљивог трљања очију устати, искочити, искобељати се, измилети из кревета. Брзопотезно умивање и облачење, кафа с ногу, прескочен доручак и већ за пола сата тротоари ће бити преплављени пролазницима, а улице закрчене аутомобилима из којих трубе нервозни возачи. Неки од њих чији су нерви затегнути до пуцања протуриће главу кроз прозор не би ли својим сапатницима у вожњи бираним и живописним речима пожелели угодан почетак дана. А све то са пристојне висине посматрају људи-рибе спаковани у конзерве са прозорима и дводелним вратима уместо отварача. Стакло разбити само у случају опасности! Уместо у фабрике и канцеларије, радни народ данас хрли на улице и тргове. Њему се придружују масе нерадног народа. Тешко је проценити којих је више. Сада су отприлике уједначени, али је све већа опасност да језичак на ваги претегне на страну нерадног народа, тј. бивших представника свих могућих професија. Дан неће стићи ни до поднева, а град ће већ заробити његови становници појачани радним и нерадним народом приспелим из унутрашњости. На углу улица Рта добре наде и Октобарских промена одржава се протест припадника организације „Изневерена очекивања“. Они најогорченији урлицима кидају спарни, загушљиви ваздух док транспаренте држе високо уздигнуте према небу. Ситуација постаје толико критична да органи јавног реда и мира морају мрежама да хватају урлике изневерених како не би у потпуности поцепали ваздушну масу и тако укинули још један услов за живот свим становницима града. И придошлицама, наравно. На Тргу гладних уста данас је готово беживотно. Од масе која се окупила на овом месту пре 1080 дана, 16 сати и 24 минута остала је шачица најупорнијих. Они су се одлучили за миран, све мирнији протест како би штедели снагу и спремни су да иду до краја -до испуњења захтева које су неки од њих већ заборавили.

92 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČE

Нови протест данас је забележен испред телевизије „Смешак“. О каквом скупу је реч може само да се нагађа јер се нико од окупљених званично не оглашава. У маси коју чини неколико стотина људи углавном се могу приметити жене. Незванично се сазнаје да је у питању скуп подршке обесправљеним и угњетаваним женама из традиционално пријатељске земље. Добродржећа дама у раним шездесетим добацила је да помно и са великим огорчењем прати животе тих жена, а онда је наставила да узвикује пароле на непознатом језику и да прети чврсто стиснутом песницом. Како дан одмиче, све је теже пробити се с једног на други крај града заробљеног незадовољнима, обесправљенима, очајнима, изневеренима, ојађенима, унесрећенима. У граду који су заробили, грађани сами себе држе као таоце. Ништа боља ситуације није ни на прилазима граду. Дошљачка магистрала заробљена је километарским колонама возила натоварених џаковима кромпира, купуса и осталих основних животних намирница. Народ који нестрпљиво граби ка великом граду не обазире се на извештаје репортера са лица места који ревносно и помало успаничено обавештавају о приливу све већег броја грађана на улице. Питање је сата, а можда и минута, када више неће ни на једној нози моћи да се хода кроз град. „Ко за то мари? Још само ми да се угурамо па нека спуштају рампе“, размишљају путници са Дошљачке магистрале док се пред њиховим разрогаченим очима полако пале светла великог града. Та светла ће их толико заслепети да више неће моћи да погоде пут за излазак из града и остаће у њему заувек. Вече је пало на заробљени град и његови окови полако попуштају. Народ, радни и нерадни, староседеоци и дошљаци, увлачи се у станове као пуж у кућицу. Увлаче се исто онако незадовољни, обесправљени, очајни, изневерени, ојађени и унесрећени као што су јутрос били и као што ће бити и наредног јутра када ће опет, крмељиви и дремљиви, заробити град. А живот их заобилази не марећи за њихов јад ...

ZVEZDANI KOLODVOR | 93

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČE

SANJA RADULOVIĆ ZIDOVI ISTINU GOVORE Stižem. Poznat osjećaj. (Ne)poznat grad. Uzbuđenje pomiješano sa strahom vodi me. Razgledam.

Strelice označavaju smjer kretanja. Slijedim ih. Stepenice vode me tamo gdje i car ide pješke, kako to narod reče. Ulaz plaća se, rekoše. A ja sjetih se stare pjesme...

A iza vrata na zidu natpis Živote, volim te! izmami mi osmijeh na lice. Zapitah se, zašto je životu baš tu neko izjavio ljubav ? On...ona.. ko zna?! Razmišljam... slučajnost ili namjera. Stanice su mjesta za rastanke, ali i sastanke. Tu ispraćamo svoje bližnje, mile, voljene, pratimo na put prijatelje, prijateljice, one koji pretenduju da postanu nam nešto više, ili već jesu. Ali tu ih i dočekujemo. Da li je onaj ko je napisao tu poruku došao da dočeka svoju dragu? Zamišljam imao je još malo vremena bio je nestrpljiv, pa je htio svoju radost podijeliti sa svima koji dolaze tu. Možda je pisala ona, dok je on čekao ispred. A ona ga je dočekala srećna, ushićena. Ušla je da popravi šminku i da se pogleda da li je dovoljno lijepa za njega. Možda joj je poneka suza radosnica pokvarila šminku. Možda je uzdahnula i napisala Živote, volim te! Hvala joj na tome. Ili, hvala mu na tome. Hvala svima koji nisu obrisali tu misao, a mogli su. Možda su i oni izašli razmišljajući o ljubavi isto kao što sada izlazim i ja, zadovoljna ali i pomalo uplašena.

Misao o životu i dalje me prati. Sve je isto kao i prije mnogo godina. Grad koji mi donosi sjećanja i na taj način ukazuje dobrodošlicu. Mjerim sad i nekad pogledom i uviđam razliku. Možda je u mom oku upisana razlednica iz prošlog desetljeća tek sad pronašla torbu poštara. Žurim da posjetim sva mjesta na kojima sam i tada bila. Mlada, zanesena, srećna. Hrabra. Stara razglednica grada iznenada u mom oku ponovo oživljava. Ponovo imam 20-ak godina. Praznik je, radujem se. Plešem. Na Trgu svira Kazalište, padaju petarde, smijem se... Smije se i on, grli me, malo nam smetaju petarde, ali ne brinemo se. Pjevamo „Heroj ulice“...

Ulice ne govore, ali ove ulice meni su šapatom ispričale sve što nisam vidjela te godine u kojoj sam zanesena igrala samo ljubavne igre. U ovom gradu zidovi vam prenose životne poruke. Ulice šapatom govore. Razumiju korake, moje razloge, potrebu da zatvorim kapije koje su ostale otvorene. Klimam glavom tek da znaju da mogu da nastave. Da znaju da razumijem kišu koja iznenada počinje da pada, i sliva se niz strmu ulicu. Zahvalna sam joj. Donosi mi odgovor. Opravdava. Objašnjava. Sapire sve riječi. Odnosi sve tišine. Oporavlja. Okrijepljuje. Došla sam da zatvorim svoja vrata. Vjetar mi pomaže. I on me razumije. Svojom snagom pomaže mi da zatvorim teška vrata prošlosti. Lagano ih privlačim. I gotovo. Nema više. Idem dalje. Novi gradovi čekaju me. Ulice nove me zovu. Pjesme mi mašu. Smijeh dovikuje. Sunce proviruje. Kiša se predomislila.

Volim te, živote! Zidovi istinu govore.

94 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČE

ВАЛЕНТИНА ВУЛИЋ ИМА НЕШТО ШТО НОСИМ У СЕБИ (Мој град) Има нешто што носим у себи. И што волим. Љубављу истинском, бесвесном. Деси се отпутујем, одем далеко, предалеко. И нешто ме узнемири. Не припадам ту, све је тако слично, а опет различито, јер део сам неког свог крша, или своје равнице, утопљене у углу погледа, у дну срца. Лакше дишем са дубоко усађеним коренима, ја, једна грана, један продужетак. Древне лозе мојих предака. Мирисала је земља младости моје на цвеће, и на хумке. Волела сам тај мирис. Тај укус који и данас имам у устима. Зрна земље дишу међ' непцима, неиспљунута. Крца земља, надође, испунивши ме до грла, до пета, и бивам земљана. И заштићена, и недробећа. Саздана од јединственог материјала, смештена у исти простор, у свету лепоте. Припадам негде. Мени нешто припада. Снови. Снага кључа у котлу давно потпаљеном, па се винем високо прижељкујући судбину звезде која трепери. Ризикујући судбину звезде падалице. Светлим. Кроз таму. Љубећи небески свод, огледало земаљско. Доказати љубав. Крвљу истрајавам. Одлазим. Међ' стаблима дубоког сада лелујам у облику гране, и гуле ми кору, и ломе крајеве, а ја се склањам, извирујем. Када ме не виде, по мени клизи смола, туга за жилама у дну. Прекинутим. Својевољно. Или судбински предодређеним. Али, сасеченим.

Било ми је топло у земљи. Прекид откуцаја. Имамо ми неку чудну моћ калемљења, ако ојачамо, и свикнемо на другу климу и кишу, и друге уједе пчела које нас плоде, дођемо посебнији на свој корен, и наједном се разлистамо, набубримо, забокоримо се, и миришемо. Замиришемо као липа на почетку лета. А тамо далеко остане бразда. Тешко узорана, прва. Отићи ћу опет, у предвечерје зиме, када ми разум превлада било, с' полугом у срцу која не да да одем предалеко, с' гласом који зове да се вратим. И да чувам своју љубав, себично као прву, верно као најдражу. Тек са њом, ја сам жива, ја сам ја.

Испред сваког човека хоризонт. На небу звезда. На земљи човек. У човеку мир, и…сутра.

ZVEZDANI KOLODVOR | 95

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

MOJ BEOGRAD

-

ŽIVOT

ALEKSANDRA PETRIĆ

Odrasla sam u centru grada, živela sam kod bake i deke.

Baka, gradska dama, deka, penzionisani oficir prve klase. I u penziji je radio, ali kao advokat, na malim slučajevima, za ljude koji nemaju para. Ništa za to nije tražio da mu se plati. Moj deka je bio moj ponos! Živeli smo u predivnoj ulici, Proleterskih Brigada 83a, gde su na sred ulice rasla predivna drveća, koja su svojim krošnjama krasila ulicu. Volela sam da ustajem rano, u zoru, još u pet sati, pa sa dekom da idem po Beogradskim ulicama, dok se bude, dok još nema previše sveta i automobila. Šetali bismo po Kalenić pijaci, gde su se polako punile tezge sa predivnim, svežim voćem i povrćem. A oni koji nisu imali tezgu, prodavali su sa strane, iz kamiona. Eh, te kamiondžije su imale najslađe lubenice. Oh, kako sam volela svaku voćku da probam, punu soka a slatku kao šećer. Na nekim tezgama su se prodavali: nakit, kućne haljine, peškiri itd. Ali to nam nikad nije bilo interesantno. Kalenić pijaca je bila prepuna seljaka, dobre volje, ljude dobre duše, koji su se uvek smešili kad sam prolazila sa dekom.

Po tlu su, od podne, "plivale" voćke, salate, papiri, svakakvo smeće i izgledalo je veoma prljavo. Ali uveče je dolazio kamion cisterna, puna vode i sve je ubrzo bilo čisto, oprano. Moj šareni, mirišljavi Kalenić! Još uvek je tu, i još uvek zna da bude veoma prljav, ali više se to ne čisti redovno, pa izgleda zapušteno i ružno. Neke tezga se ukidaju, a umesto njih prave se kafići. Nema više ni kamiondžija na onim mestima na kojima su stajali, tamo je izrastao veliki dvospratni parking.

Nema više MOG Kalenića! Volela sam posle šetnje da svratim sa dekom u kafanicu u blizini pijace, gde je on pio rakiju, a ja gusti sok. Bila je to obična oronula kafana, bez ukrasa, samo drvene stolice i stolovi i jedna slika. Titova slika naravno. Tu sam prvi put probala koka kolu i bila mi je grozna i bljutava. Koliko god da je bila „kafančuga“, ja sam je volela. Nema ni nje više! Umesto nje je nikla neka prodavnica suvenira. A danas volim da pijem koka kolu.

Na putu od pijace ka bakinoj kući, nalazila se pekara. Baka nije volela da idemo tamo, ali u njoj su imali najbolji burek u okolini. Nije je volela, jer su je držali „Šiptari“. Stalno nam je pričala priče, kako oni stavljaju otrov nama Srbima u hranu, a ipak je sa slašću jela njihov mastan i ukusan burek. Ta burekdžinica je još tamo na istom mestu, ali ne znam da li je još uvek drže „Šiptari“, a nisam sigurna ni da su je i ranije oni držali. Još nisu uspeli da me otruju, još uvek kupujem prazan burek kod njih.

Išla sam u osnovnu školu „Sava Kovačević“. Velika vrata dvorišta su uvek bila otvorena. Po svakom vremenu smo bili u dvorištu. Za vreme velike pauze su dolazili prodavci semenki, suncokreta, neki su čak imali i žvake.

Obožavala sam da kupim fišek semenki, za neku malu nebitnu paru. A kad sam ponekad dobila veći džeparac, išla sam preko ulice, do kioska i kupovala pljeskavicu. Bile su to najbolje pljeskavice na svetu, nigde slađe još nisam jela. Skoro sam se šetala pored moje škole. Nema kioska, a ni prodavaca semenki!… A i velika vrata školskog dvorišta su zatvorena. Nema više one slobode, nema više te MOJE škole! Kada sam imala slobodno vreme, igrala sam se na ulici. Ako se desilo da izađem prva napolje i još nema druge dece, stajala sam ispred zgrade i pevala pesmice, umišljajući da sam velika pevačica.

Nisam se stidela prolaznika, čak su neki stali i tapšali mi, a ja sam bila ubeđena, da imam najlepši glas na svetu. Danas mislim da bi mi tapšali samo da prestanem da pevam.

96 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

ŽIVOT

Inače sam se puno plašila „Cigana“ koji skupljaju staro gvožđe. Čuli su se oni izdaleka, lupkala su im kolica, i drali su se. A moj deka mi je pričao, da vole da ukradu bezobraznu decu. Nema veze što sam ja bila uglavnom dobra, opet sam se svaki put sakrivala u zgradi dok ne odu. U Molerovoj ulici, su opet dolazili drugačiji „Cigani“, oni koji su vodili medvede i kad vide nas decu, počnu da sviraju, a veliki meda počne da igra. To je bila atrakcija. Tek kasnije sam naučila, da je to grehota prema životinjama, ali opet, ne dam to svoje sećanje na te mede koje se usprave i vrte u krug. Uglavnom smo se, mi deca, igrali „između zgrada“. To nije bilo tipično dvorište, nije bilo ljuljaški, nije bilo zelenila, ali nama je bilo dovoljno lepo, jer smo imali mašte i igrali smo se starih igrica, žmurke, "Drvene marije", itd. Kad sam trebala da idem kući, baka me je zvala sa prozora, kao i svako drugo dete, koje su zvale njihove majke, bake, tetke. Jedino smo se plašili jednog dede, koji je uvek bio mrzovoljan i mi smo umislili da je on ubica dece. Svaki put kad je on nailazio, mi smo se sakrivali, a ja se sećam, da sam mislila da će srce da mi iskoči od straha. U tom istom „između zgrada“ čuvali smo male mace.

Hranili ih, pravili im krevetiće, dok one ne porastu i ne odu svojim putem. Nema više „između zgrada“! I tu je sada velika garaža.

Ponekad sam i posle podne lutala sa mojim dekom. On je imao, zbog toga što je radio kao advokat, svuda prijatelje. Često je išao kod Slaviše, koji je držao C-market. Sedeli smo uvek pozadi, gde sede radnici, deka je prodavačicama kuvao kafu, a meni su davali jednu cipiripi čokoladu. To je bilo moje glavno oružje kad je baka ljuta na mene ili kad nesto hoću, ja joj samo ispričam da je deka kuvao kafu prodavačicama C-marketa, onda se ona naljuti na deku, deka na mene, ali ja opet dobijem šta hoću. Nema više C-marketa!

Nastale su: Ideje, Maxi, Roda. A ni cipiripi nije više tako sladak kao što je bio kad sam ga dobijala besplatno i gledala kako se šepure prodavačice ispred moga deke. Sa malo više godina, jedno desetak- jedanaest, smela sam da idem vikendom u grad. Nisam išla u diskoteke i kafiće, to još nije bilo interesantno.

Nego sam išla na PLATO. PLATO je velika prodavnica knjiga, ali pored nje je kao parkić sa klupicama, gde su se skupljali mladi. Devojčice su se kikotale dok su dečaci vozili njihove skejtere, rolšue, bicikle. Nije to bila obična vožnja, nego su pokušavali da ispadnu što interesantniji, tako da su to bile prave atrakcije.

Ostajala sam do jedanaest, a onda sela u autobus i išla kući. Često sam se plašila da uđem u zgradu i upalim svetlo. Celog zivota sam se plašila mraka, i sad ga se još uvek plašim. Pitala sam i zamolila ljude koji su bili u prolazu, da li bi neko ušao sa mnom dok upalim svetlo. I svaki put su ljudi bili ljubazni. PLATO je još uvek tu, i parkić i skejteri. Ali je sada jako opasno, ostati tako kasno kao nekada, voziti se autobusom i zamoliti nekoga da mi upali svetlo u zgradi. Baka i deka su umrli, stan je prodat. Čak se ni ulica više ne zove „Proleterskih Brigada“. Nije ni mirna više. Ima neke silne kafiće, kojima se par puta desilo da ih je bomba digla u vazduh. Beograd je to. Još uvek. Ali, nije više to MOJ Beograd!

ZVEZDANI KOLODVOR | 97

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PROMIŠLJANJA

ФИЛОЗОФИРАЊЕ У ПАЛАНЦИ – ДУШАН МИЛИЈИЋ (НИШ ИЗМЕЂУ КОНСТАНТИНА И КОНСТАНТИНОВИЋА) Ниш је паланка и провинција. Нажалост. Град са таквом историјом, традицијом и културом није заслужио етикету ограничене и примитивне паланке, он то раније и није био, али кад с једне стране проради мегаломанија проистекла из комплекса провинцијалности, тек тада се на другој страни до краја разоткрива сав примитивизам и непоштовање културних вредности. У жељи да достигне ниво велеграда и буде пандан престоничком кругу двојке, славна нишка тврђава само је још више потонула у паланачки глиб. Узалуд се културни посленици труде да свој град учине достојним имена императора Константина, кад увек однекуд исплива познати Константиновићев синдром. И ко је за то крив, да ли политика, да ли организација, или можда – сама публика... Чини ми се да свако сноси кривицу бар по мало. На оваква размишљања и закључке навели су ме прошлогодишњи Филмски сусрети у Нишу (одржани од 22. до 28. августа 2015). Били су то јубиларни, педесети по реду Филмски сусрети, па је било очекивано да се атмосфера јубилеја осети и на Летњој позорници нишке тврђаве. Међутим, фестивал је подсећао на све само не на јубилеј. Довољно је рећи да нигде није било назначено у колико часова тачно почиње програм, па је публика долазила већ од осам сати увече (рачуна се да тад почињу све такве манифестације), а водитељи би на бину изашли отприлике четрдесетак минута доцније, ваљда кад би трибине биле довољно испуњене. Толико о организацији. Није, међутим, све до организатора. Управо се на Филмским сусретима лепо могло видети да нишку културу највише уништавају они који се појављују тамо где им није место, који гледају оно што их не занима, који посећују фестивале само због хвалисања на друштвеним мрежама. Посебна је прича што такви људи очигледно не знају ни основна правила понашања која би се поштовала и у најзабаченијем селу док се мештанима приказује филм, а камоли у једном граду који би да у културолошком погледу достигне ниво престонице. И док је на великом платну ишла пројекција филма, могли смо јасно да чујемо како неко у публици сасвим нормално разговара телефоном, као да је на улици; могли смо да видимо непрестана фотографисања и таговања; притом су ту и тамо неки ћаскали између себе, као да су у парку. На страну то што је добар део публике каснио и заузимао места кад би филм већ одмакао – шта ли су онда видели од филма и како су могли да схвате причу... Разводницима је очигледно било наређено да пуштају гледаоце и након почетка филма, тако да се овде примитивизам публике помешао и сродио са крајње лицемерном организацијом. Лицемерном – јер ако је организацији Филмских сусрета било најважније да трибине буду попуњене по сваку цену, а притом се допушта да разводници и закаснели гледаоци ометају оне који увелико прате дешавање на великом платну – то се не може назвати другачије него лицемерјем, када некултуру допуштају управо они којима је дужност да пропагирају културу.

98 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PROMIŠLJANJA

Ако бисмо помислили да је неко бацио паре тако што је платио карту за цело вече а дошао да одгледа само половину филма – преварили бисмо се, јер такви „марљиви“ гледаоци нису ни плаћали своје карте. Многи су тих дана крочили на Летњу позорницу зато што им је то била страначка дужност, пошто су карте бесплатно добили преко политичких партија! И онда се не треба чудити кад такви гледаоци, које очигледно не занима ни фестивал ни домаћа кинематографија, ћаскају током пројекције филма или непрестано гледају у телефон како би видели реакције и коментаре на објаву да се, ето, управо налазе на Летњој позорници. Истина, таквој „публици“ је и потребно да преко друштвених мрежа показује своју наводну заинтересованост за културу и уметност, јер другачије им нико не би ни поверовао. А ни сами себи не би другачије поверовали да су заиста културни. Зашто се све то дешава? Зато да би се, на једвите јаде, показало да су Нишлије и даље пасионирани љубитељи седме уметности и да не заслужују етикету провинције. А баш су тада показали да је заслужују. Не може се публика довлачити на силу, нарочито не би смело да се припадници политичких странака претварају у наводне гледаоце, јер баш у тој ситуацији они показују своје право лице, али, што је још горе, истовремено руже лице свог града. А колико Нишлије поштују свој град, видело се последње вечери фестивала. Након што су глумцима подељене награде, приказана су два филма изван конкуренције, при чему је као последњи филм остављен документарац под називом „Стари Ниш – мој Ниш“, чији су аутори глумци нишког Народног позоришта. Међутим, чим су се награђене филмске звезде склониле, Летња позорница је одједном почела да се празни без обзира на то што је унапред речено да ће јубиларни Филмски сусрети бити затворени филмом о старом Нишу. Број гледалаца који је остао до краја и одгледао овај документарац заиста је мизеран. Толико о Нишлијама љубитељима седме уметности и поштоваоцима свог града! Има наде да се Ниш издигне из духа паланке и да опет буде град достојан Константиновог имена, али докле год се то буде покушавало организовањем манифестација само ради манифестација, а које ће пратити незаинтересована и на силу довучена публика – дотле ће стари Наисус с правом носити Константиновићеву етикету. Одавно је речено да не треба просипати бисере пред свиње! Можда сам мало претерао са овом метафором. Све и да јесам, ништа страшно, јер ионако ће ово што сам рекао код многих бити схваћено као још једно узалудно филозофирање и ламентирање над драгим градом којег су набеђени и неискрени љубитељи уметности до крата претворили у примитивну паланку. А кад је филозофирањем усред паланке могло нешто да се постигне... То је најбоље знао Радомир Константиновић, а знао је то и Константин Велики, римски цар родом из провинције.

ZVEZDANI KOLODVOR | 99

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIVAUT

БОЈАНА НИКОЛЕТИЋ

ТРИ УПОЗОРЕЊА Први пут је видела у часовничарској радњи... Не, то је нешто друго. Пошла је у часовничарску радњу да замени каиш на сату када је први пут видела ту девојку, у једној радњи за хемијско чишћење и фарбање коже и предмета од коже у Булевару деспота Стефана. Радња има читав зид у стаклу и лепо се може посматрати све што се у њеном предњем делу одвија. Девојка је стајала поред тезге и била сасвим упадљива. Имала је црвене чарапе и наглашене листове. Прво је то на њој запазила, још у пролазу. Најчешће не обратите пажњу на такав детаљ. Можда се баш због тога вратила и ушла у радњу да се распита за нешто, неку стару јакну од јелење коже коју је хтела да офарба. Девојка се окренула ка њој да чује шта говори. Било је то сасвим упадљиво. Стајала је ту као да је свратила код познаника, да поприча. Није, међутим, изгледало да је овим доласком разговор прекинут. Врло необично. Жена је избегавала да гледа право у девојку, непријатно изненађена и ставом и њеним живим лицем – имала је продорне округле очи и осмех који открива десни. Осмехивала се скоро све време, без разлога, изгледало је, као неко ко удобно опуштен посматра новодошле који се још не сналазе и као да хоће да их подстрекне на нешто или да их обавести о својој позицији. Жена је убрзо изашла и продужила до часовничарске радње у Цетињској, тамо куда је била и пошла. Наишла је на три упозорења: прво је било ту одувек, друга два су била нова. Папир на вратима који упозорава на један степеник (што је опасно, на јавним местима би морала бити бар два) запазила је још први пут; затим, поред првог постављено је слично упозорење на мокар под. Жена уђе, прошавши кроз улаз обложен дрветом неједнаке тамноцрвене боје - споља се продужавао у излог а изнутра изгледао као широк рагастов, какви су на дебелим зидовима. Одмах примети да на самом стаклу, изнад пулта са шалтером стоји цедуља „ПАЗИТЕ, СТАКЛО“. Док је разгледала изложене каишеве, отворише се врата, поново се зачу тихо метално звонце и уђе она иста девојка из радње за хемијско чишћење.

- Молим вас, молим вас, пропустите мене. Журим. Молим вас, ако вам није тешко. Журим заиста. Жена је била збуњена. Часовничар такође.

- Желела бих само да променим батерију. Стао ми је сат. - Девојка је овај пут изгледала забринуто. Није се осмехивала. Нису знали шта да кажу. Часовничар је већ био скинуо каиш са жениног сата.

- Ништа, журим, - узвикну девојка, окрете се на својим црвеним ногама и одјури уз улицу, ка Македонској. Звонце је имало звук праха.

- Које боје желите каиш? – упита часовничар. Било их је црних, глатких и гуверираних, браон, бордо, белих, различите ширине. Један црвени.

- Црвени, - рече жена. Замисли се, затим. – Не, црни. Не, бордо! – скоро узвикну кад опази танак каиш топле тамне боје сасвим у углу. Часовничар подиже поглед и осмехну се.

- Овај? – упита показујући танки каиш. – Седите, - рече.

100 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIVAUT

Жена седе у једну од две дрвене наслоњаче постављене са стране и препусти се посматрању амбијента. Некада су зидови били сасвим покривени различитим сатовима који су показивали исто време али је то у међувремену измењено. Сада их је мање. Поглед јој се опет заустави на пулту: с предње стране је носио стаклене полице, празне, а последња, у дну, била је испуњена сјајним глазираним камењем, крупним морским шљунком, рекло би се.

- То значи, - помисли, - човек би могао да промаши степеник, да се оклизне на мокар под и да удари главом о стакло над пултом. У трен ока! Или би, ко зна, могао да сруши све ове стаклене полице и да удари носем о камење. Невероватно! Поглед јој одлута опет навише, до последњег упозорења, на стакло.

- Требало би још да одем до стаклоресца, - помисли даље, - да наручим огледало. Не знам само... - Није била сигурна да ће наћи баш оно што јој одговара.

- Готово, - рече часовничар у том тренутку. Она плати а он јој поможе да намести сат на руку. Када је изашла, ситан звук звонцета на вратима остаде јој у ушима као успомена. Четврти пут.

______________________________________ Бојана Николетић, ПОЗА, ПРЕСЕК И СТАВ, Приваут, Београд 2016.

ISBN: 978-86-903285-2-9 Више о књизи на сајту Приваут Излог: http://www.privaut.info - .pdf на другој спајалици Још неколико прича из исте збирке на Страни 21

ZVEZDANI KOLODVOR | 101

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

FELJTON

Луис Керол

Замршена прича Lewis Carroll, A Tangled Tale, 1885 Превод са Енглеског: Бојана Николетић Мићуновић Чвор II СЛОБОДНИ СТАНОВИ „Право низ кривудаво сокаче, а онда око сквера.“ „'Ајде да питамо Балбуса,“ рече Хју. „Важи,“ рече Ламберт. „Он мож е да погоди,“ рече Хју. „Сигурно,“ рече Ламберт. Свака би даља реч била сувишна: два брата су се савршено разумела. Балбус их чекаше у хотелу: путовање га је заморило, рекао је: тако су његова два ученика пошла у обилазак места, у потрази за смештајем, без старог васпитача који им беше нераздвојни пратилац још од детињства. Наденули су му име по јунаку из своје латинске вежбанке која беше препуна забавних догодовштина тог многостраног и ванредно даровитог човека – догодовштина чију је неодређеност у појединостима више него надокнађивала њихова узбудљива искричавост. „Балбус је савладао све своје непријатеље,“ написао је њихов учитељ на рубу странице, „Победоносно јунаштво“. Покушавао је на тај начин да извуче поуку из сваке причице о Балбусу – понекад и упозорење, као у „Балбус је позајмио здраву аждају“, поред чега је стајало „Брзоплетост у расуђивању“ – понекад охрабрење, као у речима „Утицај саосећања на здружено дејство“ што беше написано поред причице „Балбус је помагао ташти да придобије аждају“ – а некад се, пак, она сводила на једну једину реч, као што је „Опрез“, све што је могао да издвоји из дирљивог записа који гласи: „Балбус отиде, опрљивши претходно аждајин реп.“ Његови су ученици понајвише волели кратка наравоученија пошто су им она остављала више ивичног простора за пригодне цртеже, а у овом им случају беше потребан сав расположиви простор за приказ хитрине којом се одликовао јунаков одлазак. Њихов извештај о стању ствари био је обесхрабрујући. То најпомодније од свих купалишта, Литл Мендип, беше „крцато“ (како су се дечаци изразили) с краја на крај. На једном скверу, међутим, видели су ништа мање него четири табле, на различитим кућама, које су пламеним, крупним словима оглашавале: „СЛОБОДНИ СТАНОВИ“. „Тако да је избор, ипак, велики, као што видите,“ закључи своје тумачење Хју. „Не би се тако рекло, бар судећи по подацима,“ каза Балбус устајући из наслоњаче, где је дремуцкао над Литл Мендип 1 газетом. „Могле би то бити све једнокреветне собе. Било како било, могли бисмо баш и да их погледамо. Пријаће ми да мало протегнем ноге.“ Неки случајни посматрач неоптерећен предрасудама могао би изнети приговор да је тај поступак непотребан и да би том дугачком, мршавом створу било много боље да има и краће ноге: али ништа ни слично томе није пало на памет његовим оданим ученицима. По један са сваке стране, чинили су све што могу да не заостану за његовим дивовским корацима док је Хју понављао једну реченицу из писма њиховог оца које им таман беше стигло из иностранства, ону над којом су он и Ламберт лупали главе. „Каже да један његов пријатељ, гувернер... које оно беше име, Ламберте?“ („Кговџни,“ рече Ламберт.) „Па, да. Гувернер... како-се-зваше... жели да приреди врло малу вечеринку, а намерава да позове очевог шурака, братовог таста, тастовог брата и зетовог оца: а ми треба да погодимо колико ће званица бити.“ ___________________________________ 1 Little Mendip – има их који кажу да би се име места могло буквално превести као Мали Људомоч (прим.прев.)

102 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

FELJTON

Застадоше забринути. „Шта оно рече, колики би требало да буде пудинг?“ изусти најзад Балбус. „Узми његову кубну запремину, подели је са кубним запреминама онога што сваки човек може да поједе, и количник...“ „Он о пудингу ништа није рекао,“ рече Хју, „... а ево оног сквера,“ додаде кад завијајући за ћошак угледаше „слободне станове“. „Ово је прави сквер!“2 беше Балбусов први узвик задовољства док је зурио око себе. „Дивота! Диво-та! Равностран! И правоугаон!“ Дечаци су гледали унаоколо са нешто мање одушевљења. „Број Девет је прва кућа с таблом,“ рече прозаични Ламберт; али Балбус не показиваше намеру да се тако брзо прене из свог сна о лепоти. „Видите децо!“, кликтао је. „Двадесеторо врата по страни! Какав склад! Свака страна је подељена на по двадесет и један једнаки део! Божанствено!“ „Да куцам или да звоним?“, упита Хју, гледајући помало збуњено у четвртасту месингану плочицу на којој стајаше једноставан запис „ЗВОНИТЕ ТАКОЂЕ“. „И једно и друго,“ рече Балбус. „То ти је елипса, дете моје. Зар никад раније ниси видео елипсу?“ „Готово да нисам могао ни да је прочитам,“ рече Хју, врдајући. „Шта им вреди што имају елипсу ако је не чисте.“ „Који има једну собу, господо,“ рече газдарица смешкајући се. „И то баш слатку собу! Тако ушушкану задњу собицу...“ „Погледаћемо је,“ рече Балбус мргодно док су улазили за њом. „Знао сам ја како ће то бити! По соба у свакој кући! Поглед никакав, претпостављам?“ „Који заиста постоји, господо!“, побуни се газдарица озлојеђено, задижући истовремено завесу и показујући им на башту иза куће. „Купус, како видим,“ каза Балбус. „Па, зелен је, у сваком случају.“ „Који зелениш у радњама,“ објасни њихова домаћица, „не може се ни у ком случају на њега рачунати. Овде ти је он на лицу места, и то од најбоље сорте.“ „Да ли се прозор отвара?“, беше увек Балбусово прво питање приликом провере смештаја: а „Да ли димњак дими?“, друго. Задовољен по свим тачкама, положи капару за собу па кренуше даље, до Броја Двадесет пет. Ова је газдарица била озбиљна и строга. „Не'ам ништ' сем једне собе,“ рече им, „а та гледа на задње двориште.“ „Али, имате купус?“, подстакну је Балбус. Газдарица видно омекша: „Има, господине,“ рече, „и то добар, кажем вам мада не би' требала. Не мож' да се ослониш на пиљарнице. Зато сами гајимо поврће.“ „Изузетна предност,“ рече Балбус: и, после уобичајених питања, продужише до Педесетдвојке. „А радо би' вас све сместила, кад би' могла,“ беху речи добродошлице. „Сви смо ми обични смртници,“ („Безначајно!“ прогунђа Балбус;) „већ сам издала све собе без једну.“ „Која је задња соба, рекао бих,“ рече Балбус: „а гледа на – на купус, претпостављам?“ „Заиста, тако је, господине!“, рече њихова домаћица. „Шта год остали свет радио, ми гајимо свој сопствени. Јер пиљарнице...“ „Изврсно решење!“, упаде Балбус. „Тако човек стварно може бити сигуран да је добар. Да ли се прозор отвара?“ Уобичајена питања добише задовољавајуће одговоре: али овај пут Хју додаде још једно које је сам смислио – „Да ли мачка гребе?“ Газдарица се обазре подозриво, као да је хтела да се увери да мачка не прислушкује: „Нећу вас обмањивати, господо,“ рече. „Стварно гребе, али не ако је не почупаш за бркове! Неће никад,“ понови полако, с видним напором да се присети тачних речи некаквог неписаног споразума између ње саме и мачке, „не, ако је не почупаш за бркове!“ ___________________________________________________________________________ 2 square (енгл.) – сквер, али и квадрат (прим.прев.) ДОДАТАК „Чвор,“ рече Алиса. „О, допустите да га ја раздрешим!“ ОДГОВОРИ НА ЧВОР II §1. Вечеринка Проблем: Гувернер Кговџнија жели да приреди врло малу вечеринку, па позива очевог шурака, братовог таста, тастовог брата и зетовог оца. Погоди број званица. Одговор: Једна. На овој родословној таблици, мушкарци су означени великим а жене малим словима. Гувернер је Е, а његов гост C. ZVEZDANI KOLODVOR | 103

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

FELJTON

„Многе се ствари могу опростити мачки са којом се тако поступа,“ рече Балбус док су напуштали кућу и прелазили трг до Броја Седамдесет три, остављајући газдарицу да се клања на прагу, мрмљајући још увек речи изговорене на растанку, као да су нека врста благослова, „... неће ако је не почупаш за бркове!“ У Броју Седамдесет три нађоше само једну стидљиву девојчицу, која је говорила „Јест'“ у одговор на свако питање, да им покаже кућу. „Уобичајена соба,“ рече Балбус док су улазили: „Уобичајено задње двориште, уобичајени купус. Вероватно се не може добити добар у продавницама?“ „Јест'“, рече девојчица. „Е па, можеш да кажеш својој господарици да ћемо узети ту собу, и да је њена замисао о гајењу властитог купуса просто сјајна!“ „Јест'“, рече девојчица изводећи их из куће. „Једна дневна соба и три спаваће,“ рече Балбус док су се враћали у хотел. „Узећемо за дневну собу ону до које се стиже уз најмање пешачења.“ „Треба ли да идемо од врата до врата и бројимо кораке?“, упита Ламберт. „Не, не! Израчунајте, дечице, израчунајте!“, узвикну Балбус весело, стављајући пера, мастило и хартију пред своје несрећне ученике, а затим изађе из собе. „Чуј! Ала ће ту бити посла!“, рече Хју. „Стварно!“ рече Ламберт.

Отуда је збир удаљености од A између 46 и 47; од B, између 54 и 55; од C, између 56 и 57; од D, између 48 и 51. (Зашто не „између 48 и 49“? То одгонетните сами.) Према томе, збир је најмањи за A. ___________________________________________________________________________

104 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIKAZI

ТРЕПТАЈИ КОСМИЧКЕ ДУШЕ Саша Мићковић /О поетској књизи Биљане Димчић/ Поезија, као духовни и љубавни еликсир, вековима се разгранава и стасава кроз стилове, вишебројне форме и поделе, философска гледишта, а надахнућем и својим божанским исконом увек и ванвремено има узвишене циљеве. Песникиња Биљана Димчић је својим умним трептајима народу и национу даривала управо стиховез проткан срчаним трептајима, који ће, сигуран сам, по књижевном пергаменту утиснути печат непролазности и пронаћи мостове према небним, темељним вредностима! Песникиња, веома мислећа, трага за златним пресеком, светим пресеком у уметности (за којим су трагали многи песници, сликари и визионари), она воли и опрашта, храбро исписујући: Опраштам, јер знам ко губи и нека срце свуда труби како сам те волела. (Из песме „Опраштам”) Користећи (углавном) слободан стих, који је ослобођен од метрике, катрена, једним делом и мелодије, Биљана успева да у стиховима одржи лирски изражај, и самим тим стихољупцима пружа звонкост у одређеним деловима поезије, оживљавајући мисао и идеју Шарла Бодлера „Увек буди песник, па чак и у прози”! Златни пресек речи у књизи „Поноћни трептаји“ поетеса задуховљеним мисаоним изражајем представља публици и оловком, као упаљеном свећом осветљава време, прошлост и вешто снатри кроз будћност, певајући својим вољенима: Само мирис тамјана осећам, док те мислима призивам и спајам са собом. Верујући, целивам те живећи у радости с Тобом. (Из песме „Сећање”) Песникиња, као демијург, гради од речи непорозну кулу, и ако знамо да је РЕЧ људско упориште, онда свакако ови поетски трептаји код људи који буду у рукама држали корице Поноћних трептаја, могу изазвати питање, ко је заправо Биљана? Анализирати душу која изграђује стихове је незахвалан и захтеван подухват! Песникиња је невидљивим спонама везана за прошлост, али и као свемислећа жена, она стиховима осмишљава будућност, па тако и Човека уводи у лавиринт својих промисли и поетских сеанси. Привржена породици, вољеним људима око себе, и одана свом емотивном, комплексном, унутрашњем бићу, Биљана исписује стиховезом књигу кроз коју управо трепти њена мисао, чекајући оне драге особе које су нестале, уједно тражећи и прижељкујући љубав, како ближњих, тако и мушкарца, а он је идеалан у њеном схватању човека - као божјег бића! Пошто знам да је Биљана своје упориште, темељ и кров, грађу– јапију, пронашла у Православном окриљу и битку, и да је окренута олтару, као свака добра Српска жена, верна својим коренима и традиционалним вредностима, онда није ни чудо што песникиња кроз стихотворство у овим песничким грумуљицама исијава нежност, веру, љубодражје, побожност, и одасвуд расипа позитивну, оплемењујућу енергију и светлило. Уз помоћ, вероватно неких својих анђела шаптача и гласоноша, Биљана веома вешто (а узећемо у обзир и њене тек оцвале године – рачунајући да мудрост резбари вредне стихове, и да се та мудрост убира у неким каснијим животним токовима), исписује, рекао бих позлату по времену у коме живи и ствара, сигурно се надајући да ће једини суд, дакле временска дистанца, бити наклоњен управо њој, и да ће ова поезија пронаћи начин да уђе у душе љубитеља вековечне поезије! Што се дубље залази и задире у књигу, то нам Биљана више разоткрива себе, а свој таленат распршује и разгранава, као и мисаоно поигравање кроз версификацију. Поменућу овом приликом мисао Франца Кафке: „Књига мора бити секира за смрзнуто море у нама”. Ипак, Биљанино море, крв и еликсири, свакако нису смрзнути, јер она букти од емоционалног набоја, њено песништво надире и чини се руши сопствене обале и границе. Песникиња гори на сопственој ватри, а то је усуд стиховања. Она посматра свет око себе, васиону и језгро у себи, и пажљиво ослушкује, а и чује:

ZVEZDANI KOLODVOR | 105

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIKAZI

Дај ми оно што чујем у теби вероватно бих посумњала када не бих веровала бескрајно и тајно. (Из песме „Блискост”) Шта то Биљана чује, у коме чује, и шта заправо тражи? Шта ишчекује, док верује бескрајно и тајно, то су само нека питања блискости бића! А на многа питања одговоре и не вреди давати, јер свака од ових песама носи малу тајну, скривену поруку, а значења појединих стихова се чак могу и другачије тумачити. То се односи на оне који читају књигу, и у зависноти од њиховог расположења, и сама песма ће им лећи усред срца на тај начин! Вештина стихотворства може се мерити на више начина, али основно правило је допадљивост песме! Није важно који стил, форма и верс су у игри, јер ако песма има природну лепоту, онда свака критика постаје безначајна и непотребна. Лепота песме је једина мера вештине! Зна Биљана често да употреби и римовани систем, који онда песмама даје нову звуковност, мелодичност и ритам. Њене риме су неочекиване, случајне, као да окрзну песму, убризгају тон и звуковност кроз верс и потом нестану у ваздуху. Свака очекивана рима је унапред осуђена као мртва рима, и то правило нарочито важи у сонету. Зато Биљана римоване кругове у поезији користи ређе, али сасвим довољно да се песма може освежити, надахнути и певати, јер крајње исходиште песме је да буде отпевана, дакле мелодичност је неопходна! Непевљиве песме су више у сродству с прозом. Биљана пева тихо, смирено, али управо такав глас далеко и одјекује: Небо твоје да ме покрије, нећу тражити ништа више, само ћу певати тише, све оне молитве моје. (Из песме „Дај ми очи”) Зашто се Биљана одлучила да постане баш песникиња? Поред толико изазова које може имати пред собом, она се одлучује за писање и клесање поезије, за самовање, одрицање и за честе немире који спопадају песничку душу по законима природе и космичких сила. Танани су крвотоци и срчана пулсирања код песника, а проналажење правих речи за исказивање емотивног стања духа може постати мукотрпан посао! Очигледно је да је приликом исписивања ове књиге, Биљана знала шта може, и докле у том тренутку допире њено умеће писања, а то говори о томе да ће песникиња приликом стварања нове поетске књиге, имајући већ поуке и искуство из ове, сигурно и у наредну збирку песама уградити још један део себе и лакоперог бића! Надам се да ће песникиња кроз песме које тек долазе, знати да разоткирије још дубље и неоткривене сегменте душе и свог ума. И свакако, можда ће покушати да кроз још разноврсније стилове и начине изражаја унапреди стиховез, јер поезија не трпи стање мировања, и једино што може унапредити песму, јесте истраживање и воља за бољим и јачим стихотворством. Бити задовољан, често може значити успоравање напретка, и Биљана то мора имати на уму! При крају овог осврта на поезију Биљане Димчић, сигуран сам и уверен (јер су ове песме исписиване емоцијом која је танана и искрено приказана), да ће књига „Поноћни трептаји” задовољити све љубитеље и поштоваоце лирике и лепоте писане речи, а такође и да ће критичари и жреци знати да препознају светлеће тренутке овог рукописа, који је настајао у жени, осећајној и мисаоно вичној да задовољи све критеријуме песништва новог доба. Биљана користи традиционалне поетске бравуре, али такође и модерне спреге песмотворства, и то је онда свакако добар пут којим се ова поетеса креће, или можда више лебди. Када будете читали поетске грумуљице, имајте на уму да истинску поезију може исписивати само чиста, кристалисана душа, провејана кроз божанско сито, па нека и то буде један од показатеља где се и на који начин Биљана Димчић тренутно налази, и до којих сфера песничког неба је досегнула!

106 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČA

TAMARA LUJAK Najbolje vino Pravim ubedljivo najbolje vino u kraju, pomisli Motovun zadovoljno i otpi gutljaj tamne, guste tečnosti. Vino odležalo trideset godina u drvenom buretu u podrumu kuće pustio je da polako natapa nepca, kako bi mogao da oseti svaki sastojak i priseti se gde ga je, kad i kako gajio, nabavio, preradio.

Njegov otac bio je prvi i najstariji vinar u kraju i bilo je prirodno da nasledi posao. Podrumi koji su se protezali duboko ispod kuće pratili su hrbat Pazinske jame i činili neverovatan splet hodnika, galerija, kanala i dvorana. Neke je dodao, produbio i oblikovao prema potrebi i nameni njegov stari, a neke je Motovun dogradio sam.

Niko se nikad u tim hodnicima nije tako dobro snalazio kao Motovun, možda i stoga što se niko u donje prostorije, osim njega, nije spuštao. Motovun je strogo čuvao tajnu pravljenja pazinčice – njegove najuspelije sorte vina, a to je podrazumevalo da je krio svaki korak – od sastava zemlje na kojoj je loza rasla do dužine zrenja vina.

Nije da se u Pazinu niko nije zanimao za njegovu tajnu – takvih je svakako bilo, ali oni koji su dolazili iz najudaljenijih krajeva zemlje ne bi li otkrili sastav čuvenog vina – ti su bili opasni, jer su bili spremni na sve. U poslednje dve decenije Motovun je osvojio sve zlatne medalje na svim takmičenjima i sajmovima vina. To je, razume se, ljutilo konkurente i mnogi su bili spremni da plate velike novce ne bi li doznali njegovu tajnu.

Iako je rođen u staroj, mnogobrojnoj porodici, sam Motovun nije imao direktnih potomaka.

Njegova se loza nije, međutim, ugasila - imao je bliskih rođaka koji su živeli u okolnim mestima sa kojima se dobro slagao, iako ga nisu često posećivali - što mu nije mnogo smetalo, jer je bio na svoju ruku, ćutljiv, osobenjak. Voleo je decu, doduše, i redovno ih darivao slatkišima, ali je prema starijima bio rezervisan, uzdržan, pa ga meštani nisu mnogo uznemiravali.

Prodavao je vino u malenoj, zakrčenoj radnji podno Kaštela. Izlog je menjao jednom godišnje – kako bi izložio ona vina, one sorte koje su te godine odnele nagrade. Radnja je imala jednu prostoriju, u samom dnu pregrađenu pultom, čiji su zidovi bili prekriveni policama krcatim flašama vina. Karojba, tiranka, lupoglav - bili su to samo neki od naziva sorti koje je gajio, dok su petar u šumi i pazinčica bila najpoznatija i najprodavanija vina koja je do sada napravio.

Jednom godišnje organizovao bi festival vina na Starom trgu pred samom radnjom, na kojem bi učestvovali vinari iz Istre, ali i svih drugih oblasti Hrvatske i drugih zemalja. Za same učesnike programa fešta bi trajala tri dana, dok bi nezvanično slavlje trajalo dva-tri dana duže. Tada bi Motovun, kao da tih dana navlači na sebe novo odelo, bio sasvim druga ličnost. Bio bi razgovorljiv, druželjubiv, smejao bi se preko širokih, okruglih kristalnih čaša koje je nabavljao u Veneciji, punih aromatičnog, rubin crvenog vina.

Ostale bi dane provodio gotovo u potpunoj osami, ukoliko ne računamo popodnevne sate koje je provodio u radnji, prodajući vino. Po cele bi dane bio u vinogradu, okopavajući, režući, presađujući, kalemeći... Noću bi, dok bi, nadnet nad nekom knjigom iz oblasti enologije, slušao kako kapljice vode sa visoke tavanice Pazinske jame padaju u reku ponornicu, razmišljao o celom istarskom poluostrvu, o celom kontinetu zasađenom njegovim sortama vina.

ZVEZDANI KOLODVOR | 107

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČA

Dok je tako sanjario jedne noći u krevetu, zagledan u pun mesec nad Kaštelom, začu tiho kucanje na vratima. Noćne posete nisu mu bile strane. Od najranijih dana ljudi su dolazili izdaleka kako bi se divili njegovom radu i Motovun se već navikao na noćne goste. Prebacio je preko ramena svileni ogrtač koji je držao kraj kreveta samo za ovakve prilike i vezao ga oko struka u prolazu kroz hodnik do ulaznih vrata.

Kad je otvorio teško krilo od punog drveta, izrezbareno stilizovanim čokotima vinove loze, ugledao je bledo lice nekakvog mladića na jasnoj mesečini. Starac klimnu glavom i propusti ga unutra bez reči. Mladić se strese od hladnoće i udobno smesti na stolicu u hodniku. Motovun mu pomože da se oslobodi tereta vunenog grombija i ponudi ga toplim čajem, što pridošlica rado prihvati. „Mora da me smatrate drskim i bezobraznim što vam dolazim u ove kasne sate“, rekao je nakon prvog gutljaja, „ali ceo sam dan i celu noć putovao da bih vas video.“ Starac klimnu glavom. Sedeli su u prostranoj kuhinji, kraj šporeta na drva u kojem je tinjala vatrica. „Želim da učim od vas, želim da naučim sve što znate“, Motovun oseti kako mu se vezuje čvor u stomaku. Takvi su bili najgori – oni željni znanja – zadavali su mu najviše muka. Kad bi došli u posetu, pod izgovorom da žele da nauče – obično bi došli da ukradu znanje ili koju flašu vina, kako bi mogli da prouče njegov sastav.

Starac umorno sklopi oči, upali petrolejku i diže se od stola. „Odvešću vas do sobe u kojoj ćete spavati“, reče suvim, odmerenim tonom i pođe u pravcu gostinjske sobe. Krevet je, kao i uvek, bio namešten. Starac spusti petrolejku na noćni stočić, pruži strancu knjigu o osnovama enologije i udalji se. „Neka vam to bude prva lekcija“, zastade u poluokretu na vratima, klimnu glavom i nestade u senci hodnika.

Vreme je lagano proticalo. Motovun nije, uprkos gostu, menjao ustaljene navike. Mladić ga je pratio gde god je išao i upijao sve, poput sunđera. Starcu je pomalo išao na živce, ali to ničim nije pokazivao. Dobro je znao šta može (i kome) da pokaže, a šta ne, kako da neke stvari sakrije, druge prikrije, a treće zamaskira. Stoga se nije mnogo uzbuđivao zbog prisustva dosadnog, mladog Berama. Čak mu je dozvolio da mu pomaže u radnji, ali dalje od toga nije išao. Svakako da mu ni na kraj pameti nije bilo da ga uvodi u tajne posla. Čak su i stanovnici raštrkanog Pazina navikli na starčeve neobične pratioce, pa se nisu mnogo uzbuđivali kad bi ga videli kako ide ulicama praćen nekim novim čovekom ili mladićem, kao novom senkom. Pazin je bio uspavan grad: vesti su putovale brzo, ali nisu izazivale mnogo vrenja, kao da se i okolno stanovništvo naviklo na čudne žitelje i njihove još čudnije navike.

Prošla je cela godina, a mladić nije pokazivao želju za odlaskom. To je za Motovuna bilo već previše. Odlučio je da istera stvar na čistac, jer ako nastavi ovako, propašće mu dobra berba – a ni jedan posetilac, ni jedna tajna nije bila vredna toga. Zato je za večerom prešao direktno na stvar. „Sutra, nakon berbe, otkriću vam tajnu“, rekao je mirno. „O ponoći, na ulazu u Pazinsku jamu“, kad vide nevericu na Beramovom licu, dodade užurbano, „tamo krijem bačve sa najboljim vinom.“ Mladiću se osmehnu brk, ali ništa ne reče, već samo klimnu glavom i nastavi sa jelom.

Kad je zvono na zvoniku župne crkve svetog Jurija otkucalo ponoć Motovun je započeo spuštanje u Pazinsku jamu. Dobro mu je bila poznata uska, utabana zemljana staza. Nebrojeno je puta njome silazio. Znao je položaj svake izvaljene ograde ili stuba, svaki zavijutak, svaki kamen. Oprezno je stupao drvenim stepenicama na poslednjoj deonici puta.

Beram ga je nestrpljivo čekao, baš kako i treba. Podigao je petrolejku u znak pozdrava, stegnuo mu ruku i poveo ga u pazinsko grotlo. Staza je bila skliska i krivudava. Lomila se na svakom koraku.

Motovun je brzim, kratkim pokretima lampom pokazivao mladiću na koji zid, koju stenu da obrati pažnju, šta da preskoši, a šta da zaobiđe. U ovom se spletu hodnika samo on snalazio.

Kad su stigli do centralnog dela jame, onog gde se Pazinčica gubila i ponirala u zemlju iz koje je i ponikla, Motovun se zaustavi i podiže visoko svetiljku. Beramu se ote glasan uzdah pred prizorom koji je ugledao. U beskrajnom krugu oko mesta gde je reka ponirala, bile su poređane drvene bačve sa vinom. Dizale su se, kako mu se činilo, do same tavanice. „Pa ovo je fenomenalno!“, uzviknuo je. „Koliko ljudi zna za ovo mesto?“, upitao je oduševljeno.

108 | ZVEZDANI KOLODVOR

ART MAGAZINE

Fotografija: Mario Lovreković

ZVEZDANI KOLODVOR

PRIČA

„Samo vi i ja“, odgovorio je Motovun gotovo šapatom.

Mladić zaljubljeno pritrča najbližem buretu, posluži se običnom vinskom čašom koja je stajala na njemu, odčepi bure i natoči gustu, purpurno crvenu tečnost. „Ima narandžast preliv“, uzviknu Beram oduševljeno. „Granatni“, ispravi ga starac umorno. „Ali kako ste to postigli?“, ne sačekavši odgovor, mladić otpi gutljaj. Kratko ga je zadržao u ustima, kao da mu se žurilo da što pre sazna od čega je vino napravljeno. „Ima neobičan opor ukus, nikad ovako teško vino nisam probao.“ Starac se osmehnu. U tome se najzad slažemo, pomisli i sede na staru bačvu. „Koliko je dugo ležalo ovo vino? Sigurno je jako staro?“, Beram je samo nizao pitanja.

Ne možeš ni da zamisliš koliko, pomisli Motovun, pa odgovori: „Staro je koliko i prvo vino nastalo u Iranu, nekih osam hiljada godina. Ne ovo vino koje držim u bačvi, razume se, već sama sorta.“ Mladić se zabezeknuto okrenu ka starcu.

„Nemoguće“, uzviknu zaprepašćeno. „Pa toliko nisam ni...“ „Ti sam star“, dovrši Motovun rečenicu umesto njega. „Znam momče, znam. Nisi dovoljno star za moju tajnu“, reče kao da izriče presudu. Beramu klecnuše kolena i on se zanese. „Šš-šta ima u njemu?“, upita sa primetnim strahom u glasu. „O, od svega po malo“, starac se nasloni na hladan zid pećine i prekrsti ruke. U ovom je delu oduvek najviše uživao. U trenutku spoznaje. „Trun ribizle, dašak ruzmarina i...“ „I?“, zakrklja mladić i sruši se na vlažni, memljivi pod. Strah koji je osećao bio je gotovo opipljiv. Motovun udahnu duboko, raširivši nosnice, zadovoljno se pljesnu po kolenima i ustade. „I kap ili dve vampirske krvi“, odgovori pobedonosno i priđe telu koje se uvijalo od bolova, „tvoje mrtve sabraće“, izgovori ledenim, zagrobnim glasom. „Gade matori“, Beram jedva procedi kroz zube i sruči se, licem nadole, na pod.

Neko i to mora da bude, pomisli starac, ali ne izreče misao naglas. Čemu? Ionako više ne može da ga čuje. Uskoro će početi da bljuje krv, unutrašnji organi su već počeli da se raspadaju. Starac se zadovoljno osmehnu. Budala si kad si mislio da možeš da me nadmudriš. Ipak sam malo stariji od tebe. I iskusniji.

Dok je posmatrao Beramovo telo kako se trese u samrtnim grčevima Motovun podiže pogled ka tavanici. Sa nje su se, okačena o noge, prerezanog grla, njihala u za njih specijalno izdubljenim tunelima, tela mladićevih prethodnika. Vinogradarstvo nije bio jedini posao koji je od oca nasledio.

Bili su stari koliko i ti, možda nekoliko vekova stariji, ali im to ništa nije vredelo, pomisli zadovoljno. Gusta, gotovo crna krv kapala je lagano u burad postavljena ispod njih. Uskoro ćeš im se pridružiti, Motovun se primače klonulom telu, i postati poseban začin posebnom vinu, uze ga za noge i lancem veza za najbližu kuku.

Dok je pun mesec bojažljivo senčio visoke zidine Kaštela, jedna je umorna, pogrbljena prilika krenula uskom stazom ka izlazu iz jame. Morala je što pre da se vrati jer, sutra ju je čekao dug i naporan posao - pravljenje tako slatke, tako opojne šire.

ZVEZDANI KOLODVOR | 109

ART MAGAZINE

ZVEZDANI KOLODVOR

INTERVJU

LIDIJA ĆIRIĆ

- MALI

INTERVJU Autorka knjjige

Rekvijem za jedan dan PRVA MISAO UZ JUTARNJU KAFU ILI ČAJ: Svaki težak r ad je ekskur zija u tajne u duboko poznavanje stvari. Ovog jutra, bas ova misao uz tursku kafu.

OMILJENO DOBA DANA: Onaj deo koji stišava silovitost sr ca i u tom stišavanju puno nekih šarica i strujica od isparenja.

DESTINACIJA IZ MAŠTE: Njive i vetr enjače kr aj Savinog sela.

IMATE LI NEKO POSEBNO MESTO NA KOJEM PIŠETE: Na platformi tramvaja koji vozi od Topčidera do spomenika... glava mi je puna likova i beležaka, nema tu ni mesta a ni vremena.

KAKAV BI FILM BIO IDEALAN ZA TVOJU GLAVNU ULOGU: Odbegla mlada, Nikita, Kill Bill U KOJOJ SE PESMI PRONALAZIŠ: T Bone Burnett Itc Not Too Late, Beggin –Time Box

KNJIGA KOJU SI PROČITAO U DAHU: Glamočko gluvo Milorad Novaković, o kojoj sam posle i govorila na promociji u biblioteci Milutin Bojić.

KOJEG BI GLUMCA ILI GLUMICU (MOŽE I OBOJE) IZABRAO ZA LIKOVE IZ TVOG ROMANA ILI PRIČE: U Rekvijemu za jedan dan je šest ženskih likova i pokojni otac, možda bih ga ubacila kao duha, to bi sigurno bio Giovanni Ribisi ili Ljuba Bandović, ženske likove bi birao reditelj, majku bi igrala Dušica Žegarac .

ONO ŠTO JE TVOJA PORUKA SVETU: Ratujte, tako ćete jedino postati ljudi. Kada bi sve žene sveta povikale u glas ne bi nadjačale moj šapat. Amin SAN KOJI ŽIVIŠ: Svaki dan je moj život, ne sanjam, pomislim, izmantram, pomolim se, dogodi se.

Snove za to ne vezujem, suviše su lični i ostvaruju se, od njih me je strah. Vidim kroz san šta će se drugima dogoditi, nimalo prijatan osećaj, ali ga ne bih dala nikome.

NAJLEPŠA USPOMENA ILI SEĆANJE IZ DETINJSTVA: Nemam iz svog, imam sećanja iz detinjstva moje dece, ne samo one koju sam rodila. Sećanja ne volim, zvuče patetično, svesna da bez njih ne mogu. Kada si keva od sedamnaeste onda si majka i dete, kao institucija.

LJUBAV JE ZA TEBE: Bezuslovna Ljubav to je ono što tražim i dajem gde god me srce zatekne.

110 | ZVEZDANI KOLODVOR

112 | ZVEZDANI KOLODVOR

PUTOVANJE U DRUGU DIMENZIJU Četiri prijateljice, jake i samouverene Beograđanke, četiri pogleda na život i četiri načina rešavanja problema, iskrenih razgovora i ljubavnih priča. U dinamičnoj atmosferi grada, uspešne i nezavisne žene žive svoju bajku, pišu svoj roman, šetajući nade i želje.

Radujemo se i istovremeno saosećamo sa junakinjama koje se suočavaju sa problemima u kojima će se prepoznati današnja žena. Okosnica romana—susret glavne junakinje sa mladićem koji na prvi pogled osvaja njeno srce.

Njihov susret - vodi u drugu dimenziju, na putovanje u neku neistraženu zemlju, a zatim nas lagano vraća u realnost opisima predela Beograda. Nesvesno smo uvučeni u virtuelnu šetnju.

Autorka poistovećuje voljeni grad sa muškarcem kojeg traži—viteza na belom konju, dominantnog zaštitnika. Bićete očarani pričom o neobičnoj i tajanstvenoj ljubavi devojke sa Kosančića. Roman Zorice Tijanić budi takav osećaj koji tera sve ono loše, nudeći čistu i bezuslovnu ljubav. Ako i u vama prorade emocije, bićete oduševljeni i vraćaćete se ponovo. Pisana iz ugla junakinje koja ne govori o plusevima i minusima grada, već o osećajima priznajući da joj je neko potreban. Sam podnaslov otkriva njene naklonosti. U jednom trenutku dovedeno je sve to u pitanje, a na koji načen će se razrešiti, otkrijte u romanu ...

Julija Nikolić

ART MAGAZINE

114 | ZVEZDANI KOLODVOR

ZVEZDANI KOLODVOR

KONKURSI