Zvezdani Kolodvor

E-ÄŒASOPIS ZA UMETNOST I KULTURU 1

James Joyce Ja sam sutra, ili neki drugi budući dan, ono što sam pripremio danas.

Ja sam danas ono što sam pripremio jučer ili neki prethodni dan.

Zvezdani KOLODVOR Online Art Magazine 2

Reč urednika Ušli smo duboko u septembar ali smo i dalje na samom početku s obzirom na to, da je jesen mesec novih početaka. Neće ovo biti klasična reč koju ćemo razmeniti sa vama, već ćemo vam poželeti sreću.

Jednom prilikom su nas pitali koja je politika našeg časopisa. Odgovorili smo pomalo zbunjeno da je nemamo. Kasnije smo čuli kako se o nama priča da smo promoteri ljubavi i dobre energije. Dopala nam se ta definicija i odlučili smo da sa vama razmenimo reči, rečenice, misli ali i ljubav.

Kreirali smo ove stranice za vas i za nas iz ljubavi. Možda ćete reći da se ljubav podrazumeva i da je to osećanje, da ne može da se materijalizuje. Ipak može, ona se svakodnevno stvara i vidljiva je i opipljiva u svakom trenutku i na svakom mestu. Ona je osnova života, i dodir i osećaj. Na „hejterstvu“ još niko ništa nije stvorio, a da nije uništio sebe. Zato smo zanemarili sve ono što je loše iza nas i odlučili da vam poželimo srećne početke: škole, fakulteta, nove ljubavi, posla, gradnje kuće, nove knjige, i same ideje koja se negde u vama začela. Negujte je i tako će izrasti, baš kao i dete, biljka i svako drugo živo biće.

I da ne zaboravim nešto jako važno - zahvalnost. Zahvalni so svima vama što pišete za Zvezdani Kolodvor i što ste tu sa nama od samog početka i vama što ste nam se tek pridružili i vama što ste završili svoje putovanje. Ako se neko i iskrcao, ne znači da ponovo ne može sa nama. Peronska se ne naplaćuje... Ponesite sa sobom dobru energiju... Kloparanje voza ima neodoljiv zvuk uz miris kestenja, jeseni i nekih novih, lepih početaka...

Zorica Tijanić ISSN 2406-2219; CORBIS.SR-ID 216002316, GODINA III, septembar-oktobar 2017; Broj XII; Izdavač: Klub umetnika Zvezdani Kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Redakcija: Jelena Dimitrijević, Miroslav Vasić, Mario Lovreković, Ivana Minić, Julija Nikolić; Zoran Dimitrijević; Saradnici: Dušan Varićak, Franjo Frančič, Boris Maksimović, Mirjana Magura, Mikailo Tijanić, Tamara Lujak, Jelena Radojković, Tamara Babić, Živko Teodosić, Dragan Maljik, Olivera Polić, Mirjana Magura, Snežana Marko Musinov, Jelena Skrobić; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić; Naslovna fotografija (korice): Zorica Tijanić; Dostupno oniline: issuu.com i na blogu http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/; Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com; web: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/ 3

LOVRINE CRTICE * Ako ti unakazim lice, ako ti unakazim grudi, hoćeš li mi dati još?! * Pojam složenosti proučavam, pa shvatim da mu je jednostavnost konačna sudbina; jer svemu jednom dođe kraj. * Pa što ako boli?

Zar nismo to oboje htjeli?!

Crtice 2 Mario Lovreković - Lovra

* Mogu oni gorjeti sa mnom, samo neka plješću rukama dok peče.

Treba i meni smijeha ponekad!

Vječna unutarnja bitka, sukob s pravilima, nepravdom, sa svime što nam je neprimjereno i neprihvatljivo stvara misli koje zapisujući pretvaramo u crtice. Prijenos tuge na papir čini ju vječnom.

* Romantičnog li mjesta u ovoj duplji samoće!

Maleni kutak satkan baš za dvoje.

Prekrasno je kada s tugom možeš upotpuniti dan,

Svaka tvoja kap mene iznova osvježi,

predivno je što te još uvijek cijeni!

svaka moja kap tebe iznova uguši.

*

I dalje si tu, pa tko onda više voli?

Nije meni zbog tuge;

*

meni je što ranije nisam počeo žaliti za tobom.

Ozračje, u kojem dišem, ima miris nečega što nedostaje.

*

Patnja kroz život, patnja kroz snove.

Ne mogu ti pisati sada dok plačem.

Otvorenim ranama priznajem sudbinu;

Da si snimam glas nema smisla.

poraz ili pobjeda?

Samo su jecaji.

Nešto se kreće kroz vjekove.

*

*

Ako se tuga manifestira suzama, a sreća osmijehom,

Tamna vrata i dvije spodobe pored njih, svaka s jedne strane.

zašto sretni imaju suze radosnice, a tužni nemaju ništa?

Čuvari nečega?

*

Ustao bih, ali osjećam strah.

Sumnja jednog čovjeka ponekad ubija volju.

Jednu ću svladati,

Vjera u druge ubija nas same.

ali zašto umrijeti zbog druge?

Nije me vrijedna.

4

PRIČA

Buđenje Mario Lovreković Dugo sam snivao. Moguće čitava tri desetljeća. Ne znam kako se to dogodilo, što me je uspavalo na toliko dugo vremena. Čudi me ta činjenica.

Sjećam se djetinjstva. Bijah maleni dječak poput ostalih, različit moguće, jer nikada nisam htio čuti i razumjeti svijet oko sebe. Vjerovao sam u neke druge granice, u duhovno dobro, drugačiji smisao postojanja; trudeći se zapostaviti realnost očito nazadovah ili nestadoh.

Ne znam kada se i što se zbilo, ali probudih se u svojoj dječačkoj sobi prepunoj plišanih igračaka i aviona za kojima sam vječito žudio. Oni su bili moja mašta, predmeti opsesije; letovi u nepoznato.

Provjerih datum buđenja i zaključih kako je prošlo točno 29 godina. Pronađoh se u vlastitom domu u kojemu više nije bilo nikoga. Niti majke, niti oca, u mom staklenom mravinjaku više nije bilo živućih, kuća bješe mrtva i prazna. Otvorih hladnjak i začudih se. Ledene police bile su prepune hrane. Svježeg povrća, sira, mesnih prerađevina, voća. Pomislih kako bi jasnije zaključivao kada bih svoje oči iskoristio za pogled na ulicu. Priđoh prozoru s pogledom na susjedstvo i ugledah ništa. Nije bilo kuća, nije bilo susjeda, prostirala se samo nepregledna travnata površina. Izađoh na trijem provjeriti zrak koji udišem – bješe jednak kao i nekoć prije.

Strah me je načeo, stoga krenuh u smjeru nekadašnjeg centra grada. Koračao sam i koračao, međutim više ničega nije bilo. Isticao se samo moj dom i to je bilo sve što se moglo ugledati.

Vratih se u kuću i podignuh telefonsku slušalicu. Signala nije bilo. Otvorih slavinu, voda se slijevala, tekuća i nepromijenjena. Potražih svoj radio prijemnik. Funkcionirao je, strujni napon nije bio upitan, međutim izostajali su zvuci ili šumovi. Baš ništa nisam začuo. Mrtvilo.

Panično posegnuh za hranom u želji da se razbudim jedući. Htjedoh dozu energije, na silu. Hrana, voda, zrak, to će me obnoviti, pomislih. Osnovne ljudske potrebe moraju biti zadovoljene, zaključih, ali i zanemarih točnost tvrdnje kako čovjek može pronaći i druge izvore energije za vlastitu napunjenost.

A onda, kada se najedoh i kada se pogledah u vlastito unutarnje zrcalo, slike se vratiše i promotrih te iste poput sudbine koja prolazi i smije se u lice smrtnika. Snovi to bjehu, snovi koje nekada poželjeh ostvariti.

Da, probudih se u potpunosti, sit u snovima, gladan u stvarnosti.

Svi su bili prisutni u kući. Susjedi se pretvoriše u pregršt živuće gamadi koja galami, psuje; radio prijemnik je oživio zvukove koje je bolje ne čuti – korupcija, bezumlje, laži, sramota, ubojstva, pohota, srdžba, moć, gnjev, novac, kurve, droga, primitivizam, agresija, kaos.

Ovo nije moj život, pomislih. Probudih se u pogrešno vrijeme. Ugasio sam radio, progutao još veću dozu tableta za spavanje i poželio da se više ne budim. Posljednje što vidjeh bilo je lice jedne prelijepe crnokose djevojke koja mi poželješe dug san obećavši još jedno novo buđenje. I previše njih za života.

5

RAZGLEDNICA

Kuća sa plavim prozorima Zorica Tijanić

Razglednice sa putovanja su kratke ali ipak imaju mnogo toga skrivenog u sebi. Tih nekoliko srdačnih rečenica zargrilo bi najdraže umesto nas.

Putovanja?! Hotelske sobe, apartmani ili stare kuće sa drvenim kapcima, na dijalektu – škurama.

Bilo je različitih prozora koje sam otvorila budeći se u malim primorskim mestima, na ostrvima ali jedno krije tajnu iza plavih prozora. Istarske kamene kuće čuvaju drevne i one nešto novije tajne. Iako vekovima pružaju utočište ljudima koji dolaze u potragu za odmorom na suncu i u moru, sačuvale su svoju autentičnost. Plene i zovu da se vratiš oživljavajući sećanja na živopisni kolorit, splet boja pod suncem pomešan sa teksturom kamena. Ono što svemu daje završni

pečat su kuće. Stare kamene kuće koje vekovima odolevaju buri i talasima mora. Obnavljaju se tajnama i hrane suncem. Mogla bih da ih nazovem – čuvarice tajni ili plave škrinje nezaborava ili nekako drugačije. Uspela bih već da pronađem odgovarajuće ime, samo kada bih imala vremena da predahnem i razmislim. Ovako se samo vrtim oko svoje osi hodajući ubrzano poput vremena koje bih da zaustavim. Mnogo je pogleda koji su me fascinirali nakon otvaranja starih škura. Ove plave imaju poseban zadatak – tajni. Nisu čak ni približno boje lavande već nekako baš plave. Pamte svaki uzdah, dodir i poljubac koji ih je zatvorio.

6

Snagu vetra kojoj su odolele dok i sama nisam uspela da odolim toj struji koja me povukla u dubinu i još dublje vuče u vrtlog iz kojeg sam izašla izgubivši želju da se setim.

Ona slatka vrtoglavica sa ukusom smokava.

Ipak sad mislim na nas i opet se mučim razmišljajući i tražeći odgovore: zašto Emilio piše tom istom levom rukom i čak štaviše, ima isti osmeh koji ne bi trebao izazvati osmeh na mom licu ali se dešava?

Ne mogu sprečiti sebe da mi nedostaješ. Ne mogu sprečiti plavokosog momka da me podseti na nas. Javljaš se u različitim oblicima nudeći čežnju Zato danima sedim pod starom smokvom udišući miris prošlosti u kojoj tražim odgovor i pišem svoje razglednice. Ranim jutrom obala je tiha. Poneki starosedilac tek zabaci mrežu.

Većina trči ili šeta gaseći svoje nemire. Ja hodam polako i često zastajem kako bih zabeležila trenutke lepote odmarajući se na klupama duž obale maštajući o tome kako bi bilo da je sada tvoja ruka preko mog ramena, da ćeš odnekud naići, da nikad nisi ni odlazio, da je moglo biti drugačije, a nije…

Kupujem razglednice. Već od osam ujutro sve je otvoreno. Pokušavam da ne zvučim klasično ili staromodno potencirajući neke stare vrednosti koje smo prevazišli. Samo sam romantik koji je promašio mnogo puteva držeći se onog najmanje sigurnog.

Zato ispisujem slova koja nekako idu nizbrdo.

Na svakoj piše isto: Srdačan pozdrav, nedostaješ, vraćam se brzo i još nekoliko naučenih učivih formi i fraza. Sve to stoji, naravno. Podeliti vreme s nekim ko ti znači sve – više je od blagoslova. Podeliti lepotu vremena, mirise, šetnju u zoru i galebova krik, muziku vetra i talase. Sada delimo misli znajući da postoje dva sveta u kojima se ipak i očito ne spajamo. Neko ih zove paralelni svetovi, a ja razdvojenošću. U jednoj tačci se ipak spajamo.

Tu je sve dozvoljeno i moguće. U mislima. U njima je moguće pridržati vrata vetru i zatvotiti plave prozore. Iza njih živi ljubav. Skrivena i dobro čuvana. Luster koji je zanjihao vetar i miris naranči ispunio je prostor popravljajući raspoloženje novim nadama…

Grad koji izranja iz uspomena i odlazi na spavanje zatvorivši plave škure na kamenoj kući sada je potpuno budan. Ne znam ko još živi u toj kući osim mog straha i strasti?! Ipak, u njoj ostajemo mi – trag našeg vremena koje smo

zaustavili na trenutak i ukrali sudbini. Pišem ti posvetu ljubavi. Još sam uvek tvoja lady iako znam da ti više nije stalo. Ne znam kako će zvučati ali ti ćeš znati ono što ni sama nisam uspela da dokučim. Ti ćeš prepoznati ono što smo bili nekad i zaboraviti ovo što smo ili nismo sad. Odustali od borbe nosimo sećanja u kojima se volimo u jednom vrelom danu na izmaku leta. Uskoro će tvoj rođendan. Nisam pozvana. Ni ti nisi dobrodošao. Maska klauna i tri naranče koje će žongler ispustiti pokvariće dan. Tvoji su pozivi stizali kada sam najmanje mogla biti od pomoći. Nisam ti se našla. Ona je bila brža. Ne marim. Ionako oluja izbriše tragove.

Vreme nam ističe polako. Zatvaram plave škure i gasim svetla. Neka hrabriji nastave svoju igru na pozornici. Mi smo od naše borbe odavno odustali ostavivši ljubav da sama nosi svoje rane i usamljena čeka svoj beli brod. Misli, dodire i uzdahe čuvaće kamena kuća, kad zatvori svoje plave prozore i zaustavi korake u vremenu koje je igralo protiv nas…

Ništa se tu više nije moglo…

Ipak, meni ostaju dodiri povetarca, miris mora i mi. Naša slika u čežnji morske pučine, onda kad zatvorim oči, zatvaram i te plave škure…

7

8

ISTORIJA UMETNOSTI

ПЕТРА - бајковити камени град у јорданској пистињи Ивана Минић

П

етра је била престоница независног Набатејског царства, између Мртвог мора и Арапског залива (Јордан).

То је један од најлепших и најзагонетнијих градова антике. Вековима је била скривена на крају дугог теснаца (кланца) у Мојсијевој долини. Због стрмих стена град је био тешко приступачан: са североисточне стране прилазило се преко уске стазе, а са истока се прилазило кроз теснац (кланац) дубок 200 м и дуг преко 1 километар. На појединим местима стене теснаца (кланца) су високе 90 м. Овај теснац (кланац) су Набатејци престројили у главни, али не и једини природни прилаз Петри. У Петри на преко 20 км квадратних има око хиљаду грађевина. Колики је био антички град може се само наслућивати. Данас је откопан и археолошки истражен само део. О некадашњој моћи града сведоче из стена исклесане гробнице, храмови, куће, ризнице. Престоница Набатејског царства Петра је била од 300. г.п.н.е. до римског освајања 106. године. Римски цар Трајан је 106 године заузео град и укључио га у римску провинцију Арабију, а Хадријан га је посетио 130. године.

Набатејци нису били само добри трговци, већ и изврсни хидроинжињери. Постојао је и сада постоји Мојсијев поток. По предању Мојсије је штапом ударио у стену и тако је настао поток усред пустиње. Милионе година је текао кроз Мојсијеву долину и у планини је усекао свој кањон. Набатејци су помоћу бране и тунела скренули реку. Проблем Петре је била вода. Античком граду је била потребна вода и пијаћа и употребна. Изградили су два канала с једне стране канал за пијаћу воду који су доводили из Мојсијевог извора до центра града. Канал је, где год је било могуће усечен у стену. Да би сачували квалитет, вода је текла кроз земљане цеви увучене једна у другу, обложене малтером, а вероватно су биле и покривене каменим плочама. С друге стране је канал за употребну воду. Вода се сливала са стена и скупљала се по долинама, текла је кроз малтерисан у камен усечен канал покривен плочама. На сваких неколико метара било је удубљење у коме су се људи и животиње освежавали. На крају теснаца (кланца) налазила се у стени палата слична храму. Данас је Бедуини зову КАЗНАХ – РИЗНИЦА. Она је симбол Петре. Грађевина је врхунац Набатејске културе. Двоспратница је од ружичастог мермера дубоко усечена у стену 40 м висока и 28 м широка. Зналачки обликована, она је, вероватно, служила као маузолеј краља Аретаса IV, који је умро око 40. године. Ризница подражава грчки храм у коринтском стилу.

9

Петра се налазила на раскрсници неколико караванских путева Истока. Каравани су се овде одмарали и трговали, а набатејски владари су за то убирали високе дажбине. Античка Петра је била у чворишту два важна трговачка пута: Пута тамјана: од југа Арабије до Газе у Средоземљу и Краљевског пута везе севера и југа од Сирије, преко Синаја до Египта. На раскрсници тих пра- путева налази се Петра. То је био разлог да се Набатејци ту настане и да подигну нешто моћно, величанствено упркос неповољним природним условима. Дакле, постојала је силна жеља да се из камена истеше нешто ваљано, да се створи нешто јединствено што ће очарати посетиоце.Успели су да у негостољубивом крају саграде нешто чудесно. Савршен град с баштама, богат водом.. То је манипулисање природом, донекле и њено савлађивање. Пуних 600 година Петра је била заборављена. Почетком 19 века поново су је открили археолози.

1984. године уписана је на листу UNESCO светске културне баштине. Петра је данас најпосећенији град Јордана. Некада су Набатејци одлазили својим караванима у свет, сада свет долази код њих.

10

KULTURA

Културни идентитет Мирослав Васић „Култура је оружје простака, памет је оружје културног човека“, Хераклит Идентитет није баш толико апстрактан појам колико се на први поглед чини. Савременом човеку можда је ова тематика потпуно небитна у данашњем потрошачком друштву, посебно после последица Другог светског рата. Идентитет никада не би требало да се заобилази, када је у питању културна политика и њене последице на културу и друштво. Свака људска јединка мора да има идентитет који је његов, и који га други прихватају као члана друштва. Људи су кроз историју имали потребу да се разликују од других. Идентитет се увек повезује са питањима: Ко сам? Где сам? Коме припадам? Појам идентитета латинског је порекла identitas, значи истоветност. Појам идентитета се дефинише као осећај сопствене припадности. „Људи нису ... једнаки нити ће икада постати такви“ Ниче. Он се већ формира од рођења, свака беба је различит а од друге бебе, и полако учи и прихвата вредности групе у којој одраста. „Човек се рађа слободан, а свуда је у оковима“ Жан Жак Русов. Рађање у културној групи не значи остваривање културног идентитета. Потребно је да вредности и садржаји културе продру до нивоа свести. Идентитет увек подразумева да се појединац уврштва у један већи друштвени колектив. Томас Мајер, се залаже за отворени идентитет, али постоји дилема у тумачењу отворености друштва. На примеру људског организма који је затворен организам - прекривен кожом, кожа је највећи људски орган и штити унутрашње виталне органе од вируса и уљеза, тако и „отворена друштва“ ако желе да имају прогрес, кључ опстанка су границе до које су оне мере „отворена“, то нас учи историја учитељица живота. Ништа у природи није „отворено“ и Културни идентитет је један од идентитета који непосредно одређује без граница. човека и условљава његов начин живота. Идентитет једне особе има корене у култури и битно је њиме одређен. Као што каже Лесли Вајт у својој чувеној књизи Наука о култури људска бића су само инструмент корз који се култура изражава. Људи постоје ради културе, а не обратно. Клифорд Гер такође потврђује да „... без културе нема човека“. Функција науке је да људима помогне да се прилагоде постојећем систему. Културни идентитет појединца је личан, својствен и посебан у односу на све друге идентитете. Под културним идентитетом се подразумева да појединац себе приписује културној групи (подкултуре најчешће су пролазне фазе и оне као такве не производе трајнији културни идентитет), у складу са чијим веровањима, ставовима и делатностима настоји да се понаша и поистовети. Група омогућава да се стекне културни идентитет и она га одражава у најдраматичнијим и најпроменљивијим условима. Религија је врло битан елемент културе и цивилизације. По Фојербаху „бесмртност је једни лек против смрти“. „Ништа није бесмисленије од уверења да је религија скуп бесмислица“ Андрија Крешић.

11

Културни идентитет је завистан од националне културе, и у смислу нације и у смислу земље. Идентитет нема призвук принуде или да је то можда утеха. Идентитет би увек требало да буде на слободном избору сваког појединца. Припадност у социокултурном окружењу одређује човека у друштву. Национализам треба разликовати од нацизма, национализам и патриотизам је позитивна категорија и као такав је пожељан сваком друштву. Љубав према свом народу и држави увек у историји је био узвишен ниво љубави коју појединац има према својој држави од античких времена до данас. Појединац поседује одређено културно обележје које га разликује од других (породично порекло, држављанство). Културни идентитет је битно одређен етничким пореклом, човековом способношћу да остварује комуникацију употребом знакова и симбола. Многи појединци одређују себе у односу на друге, кроз физичка својства. Не постоји просперитетна држава на планети која не поштује и не жели да негује свој идентитет.

Криза друштва и почиње као криза идентитета. Национални идентитет у великој мери условљава развој и испољавања осталих облика идентитета. На простору нам бивше земље се понајвише неговао и ценио југословенски идентитет, он није издржао суд времена, али се код неких људи на нашим просторима задржао до данас, упркос свим негативним последицама идеје о југословенству и заједничке југословенске државе на нашим просторима то упорно пласирају. „Уколико се не разумеју властити културни корени, још је теже схватити начин на који се једна култура разликује од других“ Ф. Фукујама. Чињеница је да такви људи најчешће немају ни свој лични, национални, а ни културни идентитет па једноставно им је лакше да прихвате глобалну културу и неке вредности које промовишу универзалне вредности Западне цивилизације. Они лутају садашњицом и у потпуности живе у прошлости тј. у илузији, несвесни да идентитет је врло битна ствар за сваког појединца. Демократски процеси у пост – комунистичким земљама не решавају аутоматски сложена питања етничких и културних различитости, већ напротив отворило је безброј отворених рана и питања. То потврђује и Даглас Келнер који употребљава израз анксиозност која је типична појава везана за савременог човека, будући да овај никада није у потпуности сигуран да ли је направио прави избор идентитета. Може се чинити да је савременом човеку идентитет и непотребан или сувишан, онда је такав човек потпуно отуђен од друштвене групе. Свако жели да остави неки траг у времену и да припада некој друштвеној групи уз неговање духа толеранције према другој друштвеној групи, то је кључ опстанка и сврха културе за човека кроз целу историју.

12

„Ако свако уради онолико колико је способан, неће народ пропасти“, Вук Стефановнић Караџић Културни контекст битно одређује појединца, а остварује се кроз језик, симболе, вредности, понашања и веровања. Међу људима истог мишљења и ставова комуникација се одвија интензивније и са симпатијама, док у супротном комуникација је слабија или је ни нема. Култура треба да буде над емоцијама и маштом просечног човека. Културни идентитет указује на сродне или истоветне културне елементе утемељене у традицији, који се посредством ње препознају и преносе, у настојању одређене групе или заједнице да изнађу и утврде начела своје будуће организације. Културни идентитет се формира захваљујући социјалном учењу у оквиру културног наслеђа, које чине језик, религија, обичаји, заједничко групно памћење (митологија и историја), обрасци понашања, вредности и стилови живљења који међусобно приближавају и удаљавају друштвене групе.

„Култура је свет Ђанбатиста Вико

човеков“

Ништа више не бити као пре, све се непрестано мења по Хераклиту, једно је култура детерминанта која нас обликује и креира за будућност.

Мирослављево јеванђеље, споменик српске писмености из XII века. Уписано у списак Памћење света (енгл. Memory of the world) - Унеско.

13

POEZIJA

Đorđević Darko

Kud se denu misli moje Tad bez cilja njima znanim Lude nekud se odvoje I ostave mene samim.

Kud se denu misli moje Skupiti ih samo hoću Neku priču nek’ mi skroje Da mi blaže tad samoću.

Kud se denu misli moje Nedogledom nek me prate Ispunivši snove svoje Nadahnute da se vrate.

Rođen 17. februara 1966. u Tuzli, BiH. Pohađao, i uspešno završio, ugostiteljsku školu u rodnom gradu, iz kojeg je pobegao glavom bez obzira.

Radio sve i svašta. Bio je konobar, kuvar na brodu i van broda, lučki radnik, portir, zavarivač i putnik. Živi i radi (tačnije, ne radi) u Beogradu (tačnije, u Glogonjskom ritu).

Piše poeziju i prozu. Dosad objavljivao u “Zvezdanom kolodvoru” i antologiji “Poslednji cvetovi zla”.

Misli moje Kud se denu misli moje Tokom noći svaki dan Sa tuđima dal’ se roje Kad uhvati mene san.

Kud se denu misli moje Tog spavača dal’ se stide Mesečine dal’ se boje Ne želeći da se vide.

Kud se denu misli moje Krijući se usamljene Lutaju kroz perivoje Zbog nečega posramljene.

Kud se denu misli moje Dok skitaju one tako Tuđeg zdenca se napoje Pa pobeći mogu lako.

A kada se meni vrate Sve musave, raščupane U nemoći još da shvate Da su sasvim rastrzane Tad ne mogu misli moje Jutrom glase da udvoje.

Sekstu Properciju O Sekste, o moj Propercije Ti o Sintiji pisa lepoj Vikaše “brate Vergilije” Juliju ispeva hvalopoj.

Dojen slavom centurionā Beše ti lako pisati tad Gledavši penu Rubikona Pod maslinom što čini ti hlad.

Ti ne znaš Sekste kako je sad Falange nam o glavi rade Bez Cezara, Sintije mlade, I Mecene što ga prekri jad Pisati Sekste sad se ne da Brutu se ovde Cazar preda.

Rasipnik Ja sa vinom pokraj žena Sahranjivah svoje dane A grobnica ta kafana Traži takve duše same.

Troših svoje dane kratke Kao novac kockar stari Na užitke niske slatke I poročne mnoge stvari.

14

Život moj je bez granica K’o čarobna kesa zlata Što bogatstvom svojim vrca Ne plašeć’ se mnogih tȁta.

Ja rasipnik biti moram I da trošim kol’ko traže Od života koji imam Da potrošim to najdraže. Šta je srcu tako drago Što mu čini takvu radost?

Posredi je kakvo blago?

To je meni moja mladost.

Njiva Preorah te evo njivo I po suvu i po blatu Kao munja nebo sivo Red još meni red još bratu.

Hladan čelik brazdu reže Dok oštrica zemlju mrvi Sladak miris duh mi žeže Moje zemlje pune krvi.

Trud i znoj sam posejao Samo ne znam šta ćeš rodit’ Sve sam grehe okajao Al’ i mrtav ću te plodit’.

PUTOPIS

Niš ili priča o živima i mrtvima Boris Maksimović Pripreme za Niš su protekle grčevito. Bilo je ovo naše prvo samostalno putovanje autom. Nije prošlo ni sedam dana otkako smo kupili auto, a već ga je čekalo vatreno krštenje u vidu 650 kilometara do Niša i nazad. Nisam imao svu potrebnu opremu pa sam je grozničavo skupljao, ali najviše me je napatila potraga za rezervnim točkom. (Japanac, šta da vam kažem.) Krstario sam od jednog do drugog vulkanizera, zvao auto-otpade i na kraju uspio da nađem jednu koja mi odgovara, istina, ne baš 100%, ali dovoljno da me spasi bar nakratko u slučaju probijanja gume.

Prolazio sam kroz Niš više puta, ali se nikada nisam zadržavao u njemu. Najviše što sam proveo bilo je nekih pola sata na autobuskoj stanici prije pet godina kada sam busom Niš-ekspresa išao za Makedoniju.

Raspričao sam se sa jednim saputnikom (ili bolje da kažem sapatnikom) i kad je došlo vrijeme za pauzu krenuli smo u oronuli kafe autobuske stanice koji izgleda baš kao i svi ostali stanični kafei kod nas.

Pitao sam ga kakvu kafu pije, dužu ili kraću, s mlijekom ili šlagom, a on me je pogledao prvo kao da se šalim, a onda je shvatio da ipak nisam odatle i da mi nije baš poznata situacija. „A ne, ne“, rekao je, „nema tog kod nas“. Na stanici se izgleda služila samo turska, tj. domaća kafa i nikakav espreso nije bio dostupan. Bilo mi je to malo čudno, jer nije da se radilo o 3D printeru već o kafe-aparatu u zemlji koja pije mnogo kafe, ali nisam htio dalje da zapitkujem. Valjda je sada situacija drugačija.

Naši graničari nisu ni htjeli da nam gledaju pasoše, samo su nas poslali preko Save, a ni Hrvati nas nisu puno zadržavali. Udarili su pečate, nisu nas ništa ni pitali i dok smo se okrenuli već smo bili na autoputu prema Srbiji. Toliko smo brzo ovo sve prošli da nas je morala čekati neka kazna u povratku, oboje smo pomislili tada. I bili smo pravu. Ali o tom malo kasnije.

Kada smo prošli Beograd vrijeme je počelo da se proljepšava i put je odjednom postao daleko ljepši nego dok su oblaci preovladavali nad nama. Toliko dugo nisam išao tim putem da sam zaboravio koliko je Srbija lijepa zemlja i koliko tu mnogo toga ima da se vidi. A kada čovjek vozi prema Nišu ima vremena da razmišlja o svemu tome jer taj put traje. Uvijek se zato sjetim izjave Žike Šarenice ili Žike Seljaka, kako ga neki znaju, da je suluda svaka ideja Velike Srbije jer Srbija već jeste velika. Voziš se i voziš, imaš osjećaj da ćeš još malo u Solun da dođeš, a taj prokleti Niš nikako da stigne. Ali onda nakon sedam sati puta konačno stigneš i sve nekako počinje da liježe na svoje mjesto.

Za razliku od većine naših gradova, Niš je bio grad, pravi pravcati grad, i prije 2.000 godina. Osnovan je u drugom vijeku prije Hrista, a Rimljani ga osvajaju 75 g.p.n.e. Poznat je, to više ne treba ni ponavljati, po tome što je u njemu rođen Konstantin Veliki, čovjek koji je hrišćanstvo učinio zvaničnom religijom u Rimskom carstvu i osnivač Konstantinopolja. Nije baš ni taj Konstantin bio takva cvjećka kakvog ga sveti spisi prikazuju, a i hrišćanstvo je primio tek na samrtnoj postelji, ali nema baš puno ličnost takvog kalibra koje su rođene kod nas pa nećemo baš biti cjepidlake kod njega.

Naslušao sam se mnogo priča o Nišu. Te svi bježe iz njega, te velika stopa samoubistava, te tuga, te južna pruga, ni ljubavi ni druga, ni stare adrese, ali za tih par dana koliko sam bio tamo moram priznati da mi se svidio. Vidio sam živahan grad koji pulsira i učinilo mi se da u njemu život buja.

15

Kad bih u maniru starih putopisaca htio da opišem Niš, vjerovatno bi taj opis išao ovako: „Muškarci su im temperamentni i laki na sireni, a žene lijepe i blage. Imaju puno roštiljnica i još više advokatskih kancelarija. Dobro jedu, još bolje piju i izgledaju kao da nikuda ne žure.“ Niš ima jako puno starih i napuštenih zgrada i kuća koje svjedoče o jednom prohujalom vremenu od kojeg su danas ostale samo naslage istorijske patine. I ne mislim ovdje na neka grandiozna zdanja. Mislim prije svega na one kuće za koje vidiš da su građene prije oko sto godina, a koje danas izgledaju ruševno kao da imaju bar duplo više. Kod nas više gotovo da nema kuća i zgrada iz tog perioda. Imamo ove nove tranzicione zgradurine i imamo socijalistički stil. (Onih par građevina iz doba Austrougarske više i ne računam.) Sve starije zgrade su porušili ili okupatori ili prirodne katastrofe. I zbog toga u našoj kolektivnoj svijesti kao da ne postoji ideja kontinuiteta sa nekim vremenima koja su daleko iza nas. Slađana Perković, Banjalučanka sa pariskom adresom i autorka divne zbirke priča „Kuhanje“, jednom mi je rekla da živi u zgradi koja je sagrađena 1820. i da se to kod njih smatra novijom gradnjom. Možda ovo sve izgleda kao besmisleno lamentiranje nad stvarima kojih odavno nema – zapravo, vjerovatno i jeste tako – ali ne mogu da ne mislim o tome koliko je naše ubrano iskustvo osiromašeno, a sa njim i svijest o tome da na su na prostoru koji naseljavamo živjeli ljudi i mnogo prije nas.

Jednoga dana odlučio sam da odem do Ćele-kule, koja se nalazi samo na četiri kilometra od centra grada. U jednu ruku znao sam šta me tamo očekuje, jer ipak svi mi o njoj učimo u školi, ali mnogo iskreniji bih bio kad bih rekao da zapravo pojma nisam imao šta me unutra čeka. Za one koji su taj dan pobjegli sa časa istorije evo kratke rekapitulacije. U Bici na Čegru, koja se odigrala 31. maja 1809, poginulo je oko 6.000 turskih i 4.000 srpskih vojnika. U početku je to bila borba puškama iz rovova, ali se uskoro pretvorilo u borbu prsa u prsa, kundacima, noževima, hvatanjem za gušu i slično. Turcima su stalno pristizale nove snage, a Stevan Sinđelić, vidjevši da je bitka izgubljena i da im se smrt svima bliži jer je ostao sam, odlučuje da digne obližnju barutanu u vazduh i da tako u smrt odvede što je više moguće turskih vojnika.

Niški Huršid-paša naređuje da se na istočnoj strani Niša u znak opomene sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju lobanje poginulih srpskih vojnika. Ušao sam u Ćele-kulu i prvi impuls mi je bio da uslikam taj užas koji sam vidio pred sobom i da ga okačim na internet, a onda me je u trenutku porazila besmislenost te ideje. Zašto da kačim? Kome? Kao da ne postoji već dovoljno fotografija tih lobanja na internetu, u istorijskim knjigama i raznoraznim brošurama. Nisu toliki ljudi izginuli da bih ja skupljao lajkove po Fejsbuku. Ali i ja sam samo dijete ovog vijeka i patim od istih bolesti kao i sva ostala djeca.

16

Nakon što sam nekoliko puta obišao oko kule odlučio sam da bacim pogled na knjigu utisaka i uskoro iskreno zažalio zbog toga. Komentari posjetilaca Ćele-kule zapravo se ni po čemu suštinski ne razlikuju od komentara ispod pjesama na Jutjubu. Prvu grupu čine oni komentari u kojima se iskreno odaje počast ljudima koji su se odlučili na taj zastrašujući čin da spasu šta se spasti da i ako već moraju da ginu da povedu što veći broj okupatorskih vojnika sa sobom. Ti komentari obično izgledaju ovako: „Hvala vam, o slavni čegarski junaci, na žrtvi koju položiste na oltar otadžbine.“ U potpisu ime i prezime i grad, Novi Sad, Bačka Palanka, Laktaši, Subotica, Toronto… Druga, stiče se utisak, mnogo masovnija grupa, pripada đacima sa ekskurzija koji su tuda prošli. Ti komentari obično nisu pretjerano stilski vješti i uglavnom se svode na „VIII 3 OŠ JJ Zmaj Čelarevo“, „Marko i Ljiljana 4ever“, „Kosovo je srce Srbije!“ itd. Nakon njih slijede komentari u kojima neko samo želi da ostavi svoj trag i da kaže da je tu bio. Ti zapisi izgledaju ovako: „P. Udovičić, 5. 3. 2017, Slavonski Brod“.

Ali razlog zašto pišem ove redove nisu ni prvi, ni drugi, a bogami ni treći komentari, već oni najpodliji, koji relativizuju te lobanje koje se izdižu iza tvojih leđa dok čitaš komentare i dok ti se utroba izvrće. Jedan Hamza iz Turske je tipičan predstavnik tih komentara: „Vi ovo zovete činom varvarizma? (komentar je na engleskom) Treba da vidite šta su Srbi radili tokom četiri godine u Sarajevu. Srebrenica je varvarizam, a ne ovo! Ovdje su redovne snage turske vojske porazile redovne snage srpske vojske. A i to što si im odrubili glave i od lobanja sagradili kulu, pa uradili su to nakon njihove smrti i oni nisu ništa osjetili. Ubijanje djece je varvarstvo, a ne ovo, ovo je legitimna vojna pobjeda!“ Na ovaj komentar nadovezuje se umjereno indignirani odgovor nekog našeg čovjeka koji ispod piše kao da komentariše na Jutjubu, kao da će Hamzi stići u Tursku notifikacija da mu je neko u Srbiji odgovorio i kao da, na kraju krajeva, Hamzu boli njegov turski kurac što mu je neko nešto otpisao u nekakvoj knjizi utisaka do koje je došao bog zna kako. „Iskreno sam šokiran što gospodin Hamza na ovakav način relativizuje srpske žrtve. Ovi vojnici su se borili protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja, za oslobođenje svoje zemlje i nisu zaslužili da ih ovako neko ponižava. Ovakav čin turske vojske je svakako varvarizam, ne zato što se radi o srpskim vojnicima već zato što niko nije zaslužio da se s njim na ovakav način postupa nakon smrti.“

17

PUTOPIS Ali ne bih htio ovdje da sasipam drvlje i kamenje na gospodina Hamzu iz Turske. To bi bilo prelako. I na kraju krajeva, ne bi bilo ni pošteno. Jer svi smo mi zapravo Hamza iz Turske i svi mi kopiramo njegov obrazac ponašanja kad neko optuži pripadnike „naših“ regularnih ili ne baš tako regularnih jedinica za nehumano postupanje u nekom od ratova kojih nam, bogu hvala, ne manjka. (Kao da uopšte postoji nekakvo humano postupanje u ratu!?) Svi mi svakog dana čujemo ili izgovorimo nešto što se u krajnjoj konsekvenci svodi na ublažavanje ili relativizovanje neke istorijske činjenice na osnovu manipulacije brojevima. Ko hoće da za glavu skrati Hamzu zbog njegovog komentara ne bi smio da izgovara rečenice tipa „Nije njih poginulo 8.000 već najviše 2-3.000, a i to je bio legitiman odgovor na ono što su oni nama radili samo malo prije toga“. Čujemo i mnogo gore izjave od ovih svakog dana sa svih strana. Mi relativizujemo Srebrenicu i Prijedor, Hrvati relativizuju Jasenovac i Oluju, Bošnjaci Srebrenicu pod Orićem, Bratunac i ulogu mudžahedina u ratu i svi se tako vrtimo ukrug osuđeni da živimo jedni pored drugih na ovom malom i prokletom komadu zemlje.

Dok sam čitao te komentare i razmišljao o svemu tome počeo sam nekako da priželjkujem da nas sve zajedno zbriše nekakva atomska bomba ili bar da ta bijela kuga o kojoj svi pričaju počne malo brže da djeluje. Nestali su i mnogo bolji narodi od nas, ne vidim zašto ne bismo i mi. I čini mi se nekako da naš život na zemlji i nije ništa drugo nego ta Ćele-kula. Mi smo gomila živih mrtvaca sabijena na malom prostoru koji mnogi obilaze i ostavljaju komentare, a naše stanje se suštinski ne mijenja.

Ali nije sve tako ni crno. Ima ljudi koji su svojim radom i zalaganjem uspjeli da promijene svijet oko sebe i ostave trajan trag uprkos brojnim rušilačkim nagonima. I jedna takva ličnost ujedinjuje Niš i Banjaluku, a to je ban Svetislav Tisa Milosavljević. Ovaj čovjek, koji je od Banjaluke zapravo i napravio Banjaluku, bio je rođeni Nišlija. Kao sin bogatog niškog trgovca Tome Milosavljevića u vojsku se prijavio mimo svoje želje. Htio je da postane inženjer, ali ga je finansijski slom njegovog oca natjerao da promijeni tu odluku. Ali uskoro je zavolio vojnu službu i postao jedan od najvećih stručnjaka za vojni saobraćaj. Primijetio ga je kralj Aleksandar i uskoro mu dao titulu ministra saobraćaja. Nakon rekonstrukcije vlade izgubio je ovu poziciju, iako je postigao mnogo toga, ali mu je uskoro dodijeljena titula bana novoosnovane Vrbaske banovine. U grad na Vrbasu stigao je na 8. novembra 1929. vozom, bez ikakve pompe i pratnje. Zahvaljujući njemu izgrađeni su Banska palata (današnja zgrade Gradske uprave), Banski dvor, Pozorište, za koje je projekat uzeo iz Niša, Higijenski zavod, sedam zgrada za činovnike u današnjoj Aleji Svetog Save i kod Pošte i još mnogo toga. On je u Banjaluci proveo samo četiri i po godine, ali za to vrijeme učinio je za nju nešto što mnogi ne bi uspjeli ni za četiri decenije.

Ni dok smo išli tamo ni dok smo se vraćali nisam mogao da ne razmišljam o tome kako nekada, ne tako davno, od Čelinca do Niša čovjek nije morao da prijeđe nijednu granicu. Kao što sam spomenuo na početku, zahvaljujući tome što smo tako brzo izašli iz BiH moralo je da se desi nešto u povratku čime će se sve vratiti u ravnotežu. Kada smo se vraćali, čekali smo tri sata da izađemo iz Srbije, onda je sat vremena trajalo mrcvarenje između granice Srbije i Hrvatske, a onda, nakon što smo se vozili možda tek sat vremena kroz Hrvatsku, došlo je dodatnih 45 minuta čekanja u Slavonskom Brodu. Čemu sve to? Kako smo došli u situaciju da nam treba četiri sata da izađemo iz Srbije u Hrvatsku?

Besmisleno mrcvarenje koje nema nikakvu logiku ni opravdanost. Što sam stariji sve više vidim koliko je u pravu moj drug Aleksandar Kuzmanović kad kaže da države koje nemaju F-18 da im štiti granice ne trebaju ni da imaju te iste granice.

Ključajući tako u autu u nepreglednoj koloni naših ljudi sa švajcarskim registracijama koji su se nakon vikenda u Srbiji vraćali kući sjetio sam se jedne pjesme šabačkih Goblina čiji refren opisuje kako naše kolektivne domete tako i budućnost koja je pred nama, a ta pjesma kaže: „Evropo, sjebali smo onakvu zemlju. Evropo, sjebaćemo sad i tebe.“

18

POEZIJA

Валентина Новковић, професор руског језика и књижевности. Бави се писањем поезије и кратких прича, као и превођењем. Њени радови се налазе у бројним часописима, зборницима и антологијама, а неки од њих су и награђени. У издавачкој кући Драслар је 2014. објављена њена прва збирка песама «Безвремено». Живи и ради у Београду. Заиграна

Вајару друголикости

И данас са двојним присуством На маргинама бивствовања Знам да се заиграм

Моја је влас на тромеђи маште заноћила, зато ме куштраву, зато ме разновласу једва препознајеш. Под дланом планинских исцелитеља лице ми свеколике црте попримило, зато ме тешко заборављаш никад на истом месту не преноћивши. Годинама длето и шило у неизмисливу алатку спајаш која би до легенди заборавних стараца допрела, којом би се одважност твоја усудила да ме у тебе не додирнувши изваја уснама се на тајну ослонивши.

Замишљеним картама судбине Ове које су ми додељене По свим математичким правилима На једно се своде Слабашно међу велемајсторима Не по умећу већ по предодређености Добре воље делиоца. Знам да се плоду од коштице узнадам И погачи од опни јечмених У том поигравању ушетам у Какав призор нежности Обедујем из лимених мало обијених Посуда искрености Натруњене окрајке бденија занемарим Бедеми у нама силом непомериви су мекота се света под трновљем наслућује

19

Потомци Вилице света провлаче речи пријатељства, шкргут немоћи, понеки прекор и помисао да бисмо могли боље, ми неки други, а заправо понављајуће једнаки. У тешком промицању кроз отворе непознања лактовима, коленима скраму размичемо. Упорност на стварање покорице не утиче. Она је доказ да се смисао чекањем у трајност одева. Знала сам, док рондам по делићима сачуваним да им се не вратим, пружити прилику распореду звезда по правилима случајности. Онако како то чине у записе верујући. Песме су потомци набубрелих прстију неуспелих у осликавању снова, вријуће жучи осмеха и смирења у ослушкивању чекића који ће ти дрвено покривало довршити.

Сводови Једини звук који од мене остане Биће свирала тршчана на уснама Прворођене За пој предодређене Говориће ево ме ево ме На глува брда подељене На пропланке неоцешљане Где се ројем виле долинарке На починак спремају Једини траг који ћу ти пружити Ластавице ће сакрити у гнезда Да се за лет неспреман Стази на коју тек покушај прстију Пристаје Поклониш Кад бес у кошуљи оклевања откопчаш Над припадањем ће се сводови распршити

Слутња Пета Пети поклоњени поглед : десно утопија, лево запуштена наслеђа приљежних бележника сигурности. Делим се на летеће пролазнике. милеће чуваре правремена. Подвијам гађење да не покажем колико се коже под чежњом смежурало, нагло као додир у води. Упијам : урушене кровове оближњих постојања, мачју глад и опомену. Свест да сам се канџама безљубља предала као у трансу неког страшног обреда и лажне магије. Пети изнуђени поглед: изнад истресене мрвице подвијених морања, испод неминовност пред којом само безрук можеш дотицати. Судим најстроже оку свом и табану што не гледајући не побегоше са таваница, са зиданица које сузу намученог радника у себе уписе. Да се клетва некако поништи у погледу Петом, последњем како слутим.

20

Jelena Radojković Mesec Gde li to mesec skriva svoju prašinu i zašto je tako bled i ne sija?

Zašto ćuti da ne dira tišinu pa tuga u njemu klija?

Osuđen na večne muke, boli i tugu pa sve svoje trenutke traži u svome drugu.

A druga nema pa on odavno čežnjiv drema, i razmišlja šta mu se sprema.

Zašto i dalje mesec stoji sam, nem, i oduvek dug je njegov san da sretne sunce, da mu zakuca srce i da k’o raketa poleti njegova srećna kometa.

Reči više ne postoje za nas Kako da ti kažem, reči ne postoje više za nas, ostali su samo kladenci uspomena i tišina što je kao prašina popadala na njih.

Tražim reč, neku finu reč da te dotaknem u toj gustoj magli, ali ti odlaziš sve dalje, bez reči, tako tiho, samo čujem lupanje svog srca koje lupa nemirno i više ne može da shvati da nisi tu.

Kako da ti kažem, da mi nedostaješ kada reči više ne postoje za nas?

Osmesi naši blede, ostaje samo eho koji se raširio našim svetom, posle kojeg je nastala tišina koja ti ruši zadnje bedeme.

A ti više nisi tu da bi prišao ovom srcu, što ti se jos uvek nada.

Dani prolaze kao sati, a više nema reči dok te srce moli da ostaneš jer te još uvek voli.

21

PROZA

Kao da su noći večne Franjo Frančič Domska deca su u devet odlazila na spavanja. Dežurna vaspitačica je mrzovoljno prišla krevetu.

Koji je za vas razapet bio, odjekivalo je u mislima male Katice. Vaspitačica se nagnula prema njoj i opazila da oko vrata ima posrebren lančić, na kojem je privesak bilo raspelo. Jednim samim pokretom joj je strgnula lančić. »Rekla sam ti da te gluposti ne stavljaš oko vrata«, raspuhala se ljutito pre nego što je ugasila svetlo.

Koji je za vas razapet bio, opet se javila misao.

Nebo na kvadrate, san bez snova, detinjstvo bez ljubavi.

Za božićnu večeru deca su dobila čorbu i naranču.

Katica je naranču stiskala u ruci, posmatrala je u mraku i mirisala. Kad budem velika, imaću beskonačno mnogo naranči, pomislila je.

U prijemnoj sobi je sve bilo pripremljeno za zabavu. Raskošno servirani stolovi su se povijali od raznih dobrota.

Katica je otišla do gardarobe. Pomerila je poklopac sa malog otvora i provirila. Da se i ne znam koliko tudila, nije videla ništa drugo osim velikog koša naranči. Otvorila je prozor i daleko bacila svoju naranču.

U marku su svetlucale dečje oči.

Ko bi razumeo ovaj svet, kao da sunce i mesec ne znaju za srećne zvezde, kao da u vetru plaču grane domske trešnje.

Tamo na dvorištu, u blatnoj lokvi, srebrni zraci su milovali odbačenu naranču.

Kao da su noći večne.

22

Ljubičasta zora Franjo Frančič Smrt se uvukla u kuću, umrla je mrska i strana žena. Sledeći dan sam u podrumu našao crknutog štakora. Užasno je smrdelo i usred nesnosne vrućine odnekud su se pojavile muve. Velike, mesarske muve. Nema šta, nalomi te ono razbijeno spavanje po dva-tri sata na noć, ovako i onako. Postaneš kao muva. Ali na sahranu nisam išao. Ujutro sam obično pokušavao da spasim bar nešto malo mladog kupusa, karfiola, brokulija i brstičnog ohrovta. Dva meseca nije pala ni kap kiše, ponekad je za podsmeh duvala bura. Sa grana su padale prve masline, grožđe se pretvaralo u grožđice. Čak ni muva nije bilo.

Bez vode nema života, bez muva nema smrti.

U pola pet ujutro seo sam u stari, sipljivi auto koji je teškom mukom upalio. Život mi je išao kraju, ali ja sam bio vezan za njega. Na trgu sam u plastične posude natočio vodu. Kurve su se vraćale iz bara i pijani radnici tu i tamo pitali za cigaretu. Nekad sam i ja nosio njihove prašnjave maske.

Na zadnjoj plastičnoj polici u autu bile su mrtve, skoro osušene muve.

Tog jutra su me zaustavili policajci u civilu. Bio sam čist, ako ne brojim par džointa trave, koja je zamenila pijančenje. Bio sam zadet od noći i samoće. Kao kakva izgubljena muva.

Polako sam vozio mimo betonskog Bernardina i Portoroža. Teturajuće senke su se vraćale sa pijanki i žurki. Drugi policajac u zoru te noći imao je odurno, muvlje lice.

U pet kilometara dve kontrole. Da, idem da zalijem travu, najrađe bih rekao, ali sam bio na putu u svemir.

Deset godina se nisam tukao.

Dva promašena braka.

Na benzinskoj pumpi u Seči natočio sam gorivo i očistio prljava stakla.

I tada je ona kao mačka skočila u auto i vrisnula: »Vozi, samo vozi!« Nije bilo vremena ni da se iznenadim.

Raskrsnica za privremeno oslobođenu teritoriju Istre nalazila se petdeset metara dalje prema Kortama.

Ona je bila sva krvava po majici i kratkim pantalonicama. Sasvim bledog lica i unezverena zamolila je za cigaretu. Tek tada sam primetio njena krila.

Polako sam vijugao u mraku, najrađe bih zažmurio.

Taj put, po kojem sam hiljadu puta vozio.

Crveno je žario žar i na cesti su ležali zgaženi ježevi. Bolelo je, negde u pleksusu. »Ubila sam ga, jednostavno ubila! Oca!« reče.

Otvorih vrata. »More, marš napolje, prokleta muva!« pobesneo sam i jednim udarcem je prostro po cesti.

Ljubičasta zora je zasekla u jutro oštrih ivica. Tada sam zadnji put video svoju ćerku.

Talasanje, talas za talasom, kao da bi me neko šutirao u stomak.

23

POEZIJA

Ćutanje

Ivana Matić Mislim da bismo savršeno ćutali, slagali se i pogledima razumeli.

Savršeno bismo ćutali.

Далеко смо

Svirajući melodiju snova.

Stvarajući muziku nedostupnu ovom svetu. Ćutali bismo na jedan lep način.

U harmoniji.

Prvo bi ćutao ti.

Zatim bih ćutala ja.

A onda...onda bismo zajedno ćutali i razumeli se izuzetno i satima lutali i plesali pogledima.

Ti bi lutao sa mnom.

I ja bih lutala s tobom.

Mislim da bismo savršeno ćutali, slagali se i pogledima razumeli.

Lutali Mesečinom, praznim poljima, bezimenim ulicama, bezuspešnim pogledima Tragajući za pogledom jednim.

Tragajući za iskrom koje nema.

Mislim da bismo savršeno ćutali.

U harmoniji.

Prvo bi ćutao ti.

Zatim bih ćutala ja.

A onda bismo zajedno ćutali, pokrivali se tišinom i zavarali trag.

Желим да будем твој хоризонт. Не видиш ме, јер сам, вероватно, исувише мала да бих стала у твој поглед.

Држим те за руку и гледамо се, а ти ме не видиш. Твоја два бледа и хладна ока стоје залеђена у времену. Гледаш кроз мене, и видиш само хоризонт. Не питај ме зашто желим да будем твој хоризонт. Мислила сам да знаш.

Jer niko ne bi razumeo kako se razumemo dok ćutimo.

Ovako kako ti mene sada razumeš.

Bez ijedne reči.

24

Ne pokušavaj Ne želim da me razumeš.

Bojim se, nestaćeš, odlutaćeš, a ti me tako savršeno ne razumeš baš zato što se ne trudiš da umeš.

Ne želim da me razumeš, jer tada bi nestale sve daljine koje nas spajaju i sve nejasno i neshvatljivo, svo ono nevidljivo čime sijamo.

Ako to shvatiš, biće kasno da nastaviš da me ne razumeš.

Ne trudi se, stoga, jer ti me tako savršeno ne razumeš, i samo dalek možeš kraj mene da budeš.

Ti U mom stihu je tvoj početak.

U mom stihu ti si rođen.

Okupan epitetima koje volim; svežinom jutra, gorčinom i jačinom prve jutarnje kafe.

Dodeljene su ti moje najlepše misli; Dodeljene su ti moje najnežnije rime.

Nosiš kralevski plašt sa nanizanim hiperbolama i nosiš jedno nevidljivo ime.

25

26

RECENZIJE

Igra rečima, preplitanja pesničkih dimenzija Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ Lirski zapisi, male poetske forme, ambijentalnog poetskog izraza. Minijature kroz opažaj, doživljaj, osećaj.

Posute lepotom praha sa krila leptira… Pesma – poema o Dva leptira, umreženih u lakokrilom i šarenolikom letu, po poljima tihim – stranicama rukopisa… Autorski dvojac, koji sanja. I snovi su lepi dok budjenje ne pokvari i sve odagna, ma kako bilo…

Franjo Frančič i budan sanja: „… Trava i ruže oko nje…

Ako imala bi ljubav, imala bi sve.“ Pesme isijavaju osećanjima, toplim emocijama, koje se raspršuju u mlazevima, zapretene u neko novo – sutra. Jer, ljubav ne može biti teška u predelima širina, satkanih od naših sudbina, zapretenog ljuljuškanja, priziva u sećanje. U središtu pesme – dete, u saglasju sa radošću, osenčeno sjajem. „Dečji osmeh treba da cveta…“ – Z.T. Sitna tkanja dušom, zazivima, dozivima, prizivima. „… Da uhvatim samoću, usred crvenih cvetova nara, u škrinji sećanja…“ – peva naš Pesnik. „Leptiri“ – strukturalno podeljeni kao sinteza.

Zorica Tijanić: „Plešem leptirov poslednji let… vres sa cimetom pretvaram u prah…“ Pesnikinja odašilje refleksije podrške za dobrom srećom: „ I širim ti ruke… laticama ruža oduzimam dah.“ Istim tim Franjinim laticama ruža, s’ početka rukopisa… Da li?

Pesnikinja i Pesnik „ponovo u nekom drugom sazveždju“, rečima, versima, motivski se dodiruju.

Slučajno ili sa namerom?

Igra, ipak… makar bila i iluzija, kada se dimenzije prepliću.

Nakon iščitavanja/pročitavanja ove nevelike pesmo-zbirke, čitalac će doneti svoj zaključak. „Slikanje raspoloženja“ – Zorica Tijanić i Pesnik, uz upitanost: - Kako smo putovali u večnost?

Uz otimanje i davanje ljubavi koja se spoznaje u samoći, uz olovku i belinu papira. I, opet je sve lepršavo, razigrano, novo… neobično… neuobičajeno.

Eho u zabludama i pored „ukradenih, utihnutih čežnji“. „Volim usamljene, drugačije… izgubljene.

One koji se nigde ne uklapaju…

One sa dušom na vetru.“ Henry Charles Bukowski Kod postupnosti iskaza, kao da je proces trenutno skriven, dat samo u potencijalnom vidu, u svoj svojoj lepoti i punoći stiha, manifestovan u nemuštom dijalogu Pesnikinje i Pesnika.

Prelepo dodirivanje… treptajima - stvaranje rečima, ka vrhovima umetnosti.

27

RECENZIJE

Kamen i ptice Gorice Stanković Dušan Varićak Gorica Stanković, „Kamen“, Sven, 2016.

Kada je književna kritika, kao posebna, naučna grana književnosti bila još u povoju (negde sredinom pretprošlog veka), neko je navodno izjavio, „Govoriću o sebi, povodom te knjige tog autora,“ određujući tako čitav jedan pravac, manji doduše, kojim će krenuti deo književne kritike (isto se, u domaćim uslovima, pripisuje i Milanu Bogdanoviću, istina anegdotalno). Tom rečenicom je istovremeno prikazana i sama suština pomenutog pravca, maltene definiciju – da svaka kritika, po prirodi stvari, mora da bude subjektivna. Jer, autor svakog kritičkog teksta – prikaza, recenzije, kritike, ma koliko se trudio da bude naučno objektivan u analizi nekog dela, govori, u stvari – o sebi. On mora da govori o sebi jer, hteo-ne hteo, polazi od svojih stavova, ubeđenja i ukusa.

Ne verujem u književnu kritiku kao čistu nauku; i za mene, svaka prava kritika mora da bude – impresionistička (književni “čistunci“ će skočiti). Setimo se samo neverovatnog predgovora Crnjanskog za Floberov „Novembar”, koji je, najblaže rečeno, baš to – impresionistički; a u svom prvom delu je čak “čista” književnost – divna lirska priča.

Zašto, uopšte, pišem sve ovo? Neću, naravno, direktno govoriti o sebi povodom zbirke “Kamen” Gorice Stanković, ali – moram da počnem od sebe i jednog svog “slučaja”. Kada sam iščitao pesme iz ove zbirke, kao i recenziju iste od Tamare Stojanović i pogovor Danila Kocića, prva asocijacija mi je bila sledeće: Po izlasku druge mi zbirke pesama, sada već daleke 2012. godine, upriličena je promocija u “Kući Đure Jakšića”. Specijalno tim povodom, moj brat od strica (inače, jedan sasvim normalan, ozbiljan, oženjen čovek, inženjer u penziji, u principu – potpuno nezainteresovan za tako što kao što je pisanje pesama, književnost uopšte, da ne kažem – presipanje iz šupljeg u prazno), samoinicijativno je potegao iz pustog inistranstva, čak iz Zagreba, gde živi, samo da bi joj prisustvovao. Po završetku promocije, dao sam mu po primerak obe svoje dotad objavljene zbirke, i on ih je – ne budi lenj – istu tu noć iščitao u hotelu.

Sutradan, pre njegovog povratka kući, znatiželjno ga upitah za mišljenje. Odgovori mi, “Dobre su ti pesme, samo… malo su pesimistične.”

Njegova opservacija me, bar za trenutak, ostavila sasvim zatečenog, bez teksta štono se kaže. Bio sam zbunjen; nikada dotad nisam razmišljao u tim kategorijama – pesimizma i optimizma, već prvenstveno – da li je pesnički postupak uspešno izveden, to jest – da li je pesma dobra, ili ne. A onda, kada sam porazmislio malo, morao sam da se složim s njim – pesme su zaista, dobrim delom, bile pesimistične.

I pesme Gorice Stanković, iz njene treće zbirke „Kamen“, najčešće su pesimistične, nema sumnje, što su, indirektno, zapazili i recezenti: “(Pesnikinja) iznova definiše svet patnji, nezadovoljstva i nedovoljnosti”, “nova zebnja zbog nedosegnutosti”, “sve je kod ove pesnikinje ozbiljno i sudbinsko,” (T. Stojanović), “Pesnikinju stalno prati raspoloženje između bezdana i nade, suza i ljubavi, izneverenih očekivanja i obećanja.” (D. Kocić). Ali, isto tako, to su najčešće – dobre pesme.

28

Svet njenih pesama je zaista neretko svet nespokoja, samotne sete, pa i beznađa (“Plašim se/da jednog dana/iz mene ne progovori tama.” Strah, str. 17; “Neko je u meni/ubio ženu/a nije video čoveka./ Koža je tesna/a putevi za bekstvo/ne postoje.” Bekstvo, 16; „Strah se uselio/u svako novo buđenje”, Osmeh za pesmu, 20; “ Prate me aveti/i pohotnim smehom/pale vatru.” Aveti, 23), i, zanimljivo – takav je upravo u najuspelijim pesmama, onim misaonim, uslovno rečeno. Pored već pomenutih, to su Lako je meni (jedna od najboljih), Beg, Dva kamena, Kamen i kremen, i još nekolike.

Ako se želi ne samo osetiti, već i sasvim otkriti pesnički sezibilitet nekog autora, skidanjem sloja po sloja i svesnog i podsvesnog proniknuti u njegov unutrašnji svet, u one najdublje, najsušastvenije damare koji ga čine, i porive što ga pokreću na stvaranje (kako to naučnički surovo zvuči, kao da činiš nešto nemoralno, zabranjeno, maltene bogohulno – ponireš u nečiju najtajniju duševnu i duhovnu intimu; eto u čemu je, možda bit kritičke analize), najlakše je to postići pronalaženjem tzv. “ključnih” reči njegovih pesama. I samo značenje reči “ključ” upućuje na srž stvari – otključati znači otvoriti zabranjenu sobu u kojoj je pohranjena neka, možda strašna, tajna i otkriti je (upravo kao u bajci „Baš-Čelik”).

Od samog početka i prve pesme, Dva kamena, preko pesama Kamen i kremen i Kamen, pa sve do kraja zbirke, malo-malo pa nailazimo na tu reč – “kamen”, i simbol kamena (“Kamen za predah tražim”, Beg, str. 10; “ Pesma/obojena u sivo/postade kamen” , Tajna, str. 22; “ Za tebe ja sam kamen/koji baciš u vodu/da pravi krugove”, Krugovi, str. 52…).

Ta reč, kao višeznačan simbol, odmah izaziva mnoštvo asocijacija – kamen-temeljac, kamenmeđaš, kamen-krajputaš, “Ko tebe kamenom, ti njega hlebom”, pa je i logično što je zbirka ponela baš taj naslov. Kao što je, najčešće, simbol onoga što učvršćuje, povezuje, spaja, kod Gorice kamen može da bude i simbol onoga što omeđuje, razdvaja (“Dva kamena razruđena/razmeđena/raznesena/rasula se u beznađe”, Dva kamena, str.9), pa i simbol prolaznosti usled neumitnog protoka vremena koje nemilosrdno nagriza i razrađuje, trasformišući u prašinu i ono naizgled neuništivo, večno (“Dva kamena/…/a nekad su bili stena/ne postoje.” Dva kamena, 9). Kamen je tu simbol još jednog ambivalentnog značenja – i postojanosti, ali istovremeno i statičnosti, nepromenjivosti, „okamenjenosti“ („I sve želje/pretvoriće u kamen“, Da zauvek zaćutim, 45; „Znam sve zaglavljene reči/ ispod kamena“, Nedovršena priča, 53).

Pored reči „kamen“, ima još nekoliko „ključnih“ reči u poeziji Gorice Stanković: „ptica“, potom „krila“, „nebo“, „mesec“, „san“, „senka“.

Meni lično je tu najzaminljivija, najintrigantnija „ptica“. Zašto? Vraćamo se na početak ovog teksta – pišući o Goričinim pesmama, ponovo sam, spontano, prinuđen da govorim o sebi.

Kad mi je pre par godina pala na um nesuvisla ideja da nađem ključne reči u svojim pesmama, pored reči „prijatelj“, „vrata“, „sloboda“, jedna od onih koje se najčešće ponavljaju bila je upravo – „ptica“. Tu su, na primer, bili stihovi, „Imao sam pticu – odletela“, ili, „Ljudi koji nikada neće uspeti/tu pticu uhvatiti“, i dr.

I sada, posle toliko vremena, malo-malo pa kod Gorice nailazim na tu reč. Ima je na bezbroj mesta, čak i više od reči „kamen“. („A znam da tamo negde/postoje ptice/koje mi nikada neće pevati“, Lako je meni, 27; „ U snovima crtam ptice“ , 33; „ poželim da pobegnem/i preteknem ptice“ , Krugovi, 52; „ A ja samo hoću/ispod probuđenog neba/da pevam/i slušam poj ptica.“ A veti, 23, i drugde.)

Odmah mi se, samo po sebi, nametnu pitanje – čega je sve simbol reč „ptica“, i uopšte, a i u Goričinom (pa i mom) slučaju?

Prva asocijacija na tu reč, a u vezi sa njenim drugim „ključnim“ – „nebo“ i „krila“ („Oči/pune neba/ zatvoriše/lutajući koraci“, Tajna, 22; „Plače nebo, nabreklim oblacima“, Java i san, 30; „budne snove molili/za prolećna krila“, Trag, 18, „Dobro sam/samo mi ponekad/zaškripe krila“, Tišina, 35) – bila je, naravno, sloboda, želja za slobodom (što bi rekao Tagore, „Moje srce, ptica slobode/našlo je svoje nebo/u tvojim očima“); a možda i bekstvo, beg, usled sputanosti i nemogućnosti da se bude slobodan poput ptice. Dve ponajbolje od pesma zbirke su upravo tako naslovljene, Bekstvo i Beg. („Koža je tesna, a putevi za bekstvo ne postoje.“ Bekstvo, 16).

29

Ali, posle te prve asocijacije, odmah sam nekako znao – osetio, tačnije rečeno, da nije samo to u pitanju – nešto mi je tu nedostajalo, izmicalo mi je neko skriveno, a suštinsko značenje. Kao da sam naslućivao da, pored već pomenutih značenja te reči „ptica“, kao simbola slobode i bekstva zbog žudnje za njom, tu postoji nešto više – da taj pojam označava i nešto neuhvatljivo, nedostižno, nešto od ključnog značaja što je čovek nekada davno posedovao, a onda nepovratno izgubio (kao kod već pomenutih stihova „A znam da tamo negde/postoje ptice/koje mi nikad neće pevati“).

A onda, u pesmi „Osmeh za pesmu“ naiđoh na stihove: „Rob sam i nisam/u slobodi koja cveta... Iz mene izleće ptica/vatrenog krika/sa krilima bez mrlja/u kojoj polako umire/sve ono što je čedno.“ i namah mi se razrešenje samo nametnu. Ptica je tu simbol one prvobitne, a izgubljene nevinosti („sa krilima bez mrlja“), koja u ovom i ovakvom svetu mora da bude ukaljana („u kojoj polako umire/sve ono što je čedno.“). Čežnja je to, setna čežnja za tom prvobitnom nevinošću, za onim kakvi smo nekada bili – pre spoznaje „ega“ i onoga što uz njega ide – samodovoljnosti, samoživosti i pohlepe – kao deca. Uostalom, rečeno je „Budite kao deca... kao ptice nebeske.“ (verovatno nema potrebe navoditi autora i izvor); znači – čisti kao mala deca, bez razgraničavanja između „ja“ i ne-„ja“, okolnog sveta; prožeti svešću da su i “ja“ i ne-„ja“ jedno te isto, da je sve Jedno. Ni ptice ne razmišljaju u kategorijama „ega“ – ne brinu se o hrani za sutra („Ne razmišljaj o sutra, sutra će se brinuti o sebi.“), sasvim sigurne da će se svemir, svet, prirodni tok stvari, svejedno, spontano pobrinuti za sve.

To je čežnja (bilo ona svesna, ili duboko nesvesna kod autorke) za povratkom u to izgubljeno, prvobitno, rajsko stanje – odmah posle navedenih, slede stihovi: „Tražim livadu/da sletim i pokrijem se nebom.”, str. 19, 20. U toj, po meni možda najznačajnijoj pesmi u zbirci “Kamen”, u tih nekoliko (svega sedam) navedenih stihova, nalazimo čak tri njene najvažnije “ključne” (pored reči „kamen“) – „ptica“, „krila“ i „nebo“.

Gorica je toliko „u vlasti“ tog simbola ptice, verovatno najznačajnijeg u celoj zbirci, da se katkad i poistovećuje s njom, kao što smo videli u prethodnim stihovima. Štaviše, u pesmi Ne slikaj me, slikaru, za sebe ona eksplicitno kaže da je „ptica u telu žene“, 55.

A onda, tu je u više pesama i reč „mesec“ – kao simbol onog skrivenog, nesvesnog i podsvesnog, što se obično u snovima javlja („Ja, bosonoga/ na kamenom jastuku/ispijam mesec“, Senke, 57; „Pod jastuk/sakrivam Mesec“, Neizvesnost, 58; „Mesec okačen o prozor/uzdahom popunjava prazninu/da ljubav ne iscuri“, Nedovršena priča, 53.); i, s tim u vezi, reč „mesečina“ („zaslepio je sjaj kamena/koga je brusila mesečina“, Kamen, 34; „Skrivena mesečina/u vrbama/pojačava tišinu.“ Divlji cvet, 47).

I najzad, još jedna ključna reč – jungovska „senka“, simbol onog mračnog, negativnog i destruktivnog dela čovekove ličnosti („U ćutnji dve senke,/gde se odavno ne sanjaju snovi“, Nada, 15; „a onda opet ledena senka uspava želje“, Med i led, 13).

Na mahove, u pojedinim stihovima kao da izbija mudrost mistika i istočnjačkih mudraca. Na primer: „U pokušaju/da promenim svet/promenih sebe.“ Nada, 15. Ovde nam autorka otkriva jednu veliku, tako očiglednu, a opet – zapadnom čoveku, usmerenom isključivo ka onom spoljašnjem, tako teško shvatljivu istinu: „Jedina istinski moguća revolucija je ona – indvidualna,“ kako reče vladika Nikolaj.

Ili, sledeći stihovi: „Ako krenete putevima vernika/nećete biti izlečeni/sve dok kidišete/na korake/koji znaju puteve/što vode ka svetlosti.“ Kamen i kremen, 11. Ovde kao da čitamo kakvu sufi izreku, ili misao tibetanskih mudraca.

Nailazimo i na jednu panteističku sliku: „Sanjam mesto/na kojem počiva/neko prošlo vreme./Gde gori nebo/i ječi planina./Zvuk crkvenog zvona/koje peva o sveći./Na glavi nosim venac/od livadskog cveća,/ljubim kišu/i ne brinem ni za šta.“ Uzdah, 36.

30

Tu su i druge uspele pesničke slike: „Ja prhnuh ko munja/uhvatih zrak sunca/i osetih kako/pršti svemir.“ Mesec i ja, (50); „ Prosipam mastilo/da oćutim/još jednu ćutnju.“ Mastilo, 32; „ Prsti izgubiše dirke“ , Tajna, 22...

Jako je teško pisati ljubavnu poeziju, dobru pogotovo, a ne skliznuti spontano u patetiku (od te „boljke“ „pati“ nemalo naših pesnikinja. No, Gorica je u pesmama takvog tipa katkad uspeva da iznedri neobično uspele stihove: „i da se pretvori u kamen/izniknuću/kao divlji cvet/ispod njega.“ Divlji cvet, 47.

A u samo dva kratka, naizgled sasvim jednostavna stiha, „Lažna pomirenja/razaraju zore.“ Nemiri, 41, uspeva da sažme zajedničko iskustvo mnogih.

Kao što već natuknuh negde na početku, Gorica Stanković je ipak ubedljivo najjača u onim pesmama raspoloženja, ujedno i misaonim (ponavljam ne bez razloga) , kao što su, Osmeh za pesmu, Lako je meni, Bekstvo, Ogledalo, Aveti i drugim. Po meni, ova pesnikinja, koja očigledno ima još mnogo toga da pruži, trebalo bi u budućnosti da usmeri sve svoje poetske snage u tom pravcu. „Lepo je biti dobar./Nebo je svedok/da sam se probudila/u lepšoj pesmi.“ Ogledalo, 14.

31

POEZIJA Radmila Milojević I NEBO ĆUTI U tišini mreste se senke, tajne njihove.

Vreme je nagrizlo freske.

Nevine osmehe Anđela, svetačke likove.

Slomljeni krst u šipražju leži.

Goruća sveća u ruci, molitva na usnama.

Ništa se ne čuje, ni tragova, ni imena.

Smirile se vatre ratne oluje.

Donele su vetrove besmisla, bola.

Na tužnom licu raskrsnice istorije srbstva.

Duboki ožiljak, ništa ne zaleči.

Nemanjičkom Lavrom i vetar istinu, Kosovom kroz Rugovsku klisuru nosi dahom.

Elegiju pevaju vode o zlu, surovih ljudi, seobama i smrti.

Umesto ljubavi, pogrom, mržnja i zločin.

I kroz snove zebnja istinu traži.

Prizori mučni, čuju se krikovi k'o udari munja.

Srcem se steže, bez milosti gamize, puze.

Došlo je zlo ispred kućnoga praga, u prozore udara.

U kostima hladna zima, nemoćne reči, drhtavi glas.

Dušom sklupčana bol, usne izgrižene do krvi.

I nebo ćuti, srušene lavre.

U tišini mreste se senke, tajne njihove, razorene osmehe Anđela.

ISTINA IZ VINA Istina u vinu i duša sve što prosneva.

Istina u zakletvi što nekad je data.

Istina iz vina u srcu što bolom grca.

Rečima što glavom bruje.

Istina u pesmi, njenoj lepoti.

Iz oka kad suza sreće kane.

Istina iz vina, iz razbijenih čaša.

Utopi se ljubav sa pesmom, muzikom, opila je čula.

Dušom zapojenom, istinom iz vina.

Istina iz igre, uzimanja i davanja.

Istina iz vina, čudesni su to puti.

Zenica iz mog oka, u tvom se ogleda.

Istina iz vina, svakom strunom bića drhtim.

Zatitram osmehom.

Prospu se po meni svi dugini spektri.

Istina i kada ispije se zadnja čaša.

Opijena srećom, vinom ljubavi.

IZ TRENA U TREN Divno prolećno veče, duvao je blagi povetarac, pun mesec je izlazio.

U čarima sam paukove mreže.

Kroz prozor duše moje, guši me osećaj i grešaka tren.

Otkucava ponoći sat, nemušte razgovore sa mislima vodim....

Duša tvoja neverna, k'o zna kuda te je odnela...

Na tren pretrnem, pa se otrgnem.

Skupiću ostatke života, nastaviti dalje.

U srcu znam, povratka na staro nema.

Sve što se zbilo nestaće.

Napolju igraju senke, zanosna cvrčkova pesma ne prestaje.

Luna zlatni prah svoj prosipa, zlatom zvezde opijene.

U nebeskoj livadi kolo vode.

Tišinu noćnu razbija sneni zov, ptica proleća rujnog.

I trnu zvezde iz trena u tren.

Kroz vrata noći jutro donosi sjaj, hiljade poruka zlatnih, kroz plavet nedoglednu, sa crvenih ruža majskih, bubamara širi krila, sprema za let...

KAKO Kako reći oku skreni pogled.

Kako narediti srcu da ne voli te više.

I vetar što svojim šumom, u okno pokuca, govori mi to ti on šalje, otkucaje svoga srca.

U zlatu meseca što nebom brodi, ogleda se tvoj lik, smeši se.

Ja vidim blagost očiju tvojih.

Zraci meseca k'o nežnost ruku tvojih.

Borim se sa mislima, rvem sa osećanjima.

Proganja me sve što je bilo među nama.

32

Znam da kažnjeni smo oboje.

Daljina razdvajanja čini spas.

A izgarali smo u istim željama.

Sačuvajmo uspomene, ponos prijateljstva, jer to je ipak deo prošlosti naše.

Proglašena od stručnog žirija Knj. kl. „Dušan Matić“ Ćuprija pesmom meseca maja, 2013. godine.

Prevedena na arapski jezik, prevodilac Sabah Al Zubeidi, kulturni centar „Mesopotamija“ Beograd.

2014. godine

Igor Petrić—igra riječi

četrnaest riječi i … (8)

čovjek bez čovjeka sam, bez igdje ikoga na obali suzama rijeku u more pretvara …

četrnaest riječi i … (1) ljetno popodne nigdje šume, nigdje hlada nigdje nikoga zovem se vjetar čekam tvoju kosu …

četrnaest riječi i … (9) noćas stisni se uz mene, oblak će zarezati mjesec kapljicama vode i kristalima leda …

četrnaest riječi i … (2) oblak se spustio u krošnji hrasta nježno spava sanjaš li možda nebo nakon rastanka …

četrnaest riječi i … (10) u dubini svemira dubini oceana tvoja slika spava ostavljena za neka druga, bolja vremena …

četrnaest riječi i … (3) zvijezde na nebu gledaju kroz oblake djeca spavaju ispod masline i smiju se moru …

četrnaest riječi i … (11) boje na nebu riječi u kišnim oblacima tvoje lice na površini nemirne rijeke sna …

četrnaest riječi i … (4) u vodi lice čovjeka, vuka, ptice lopoči plaču gradskim ulicama nježno razlijevaju se kiše …

četrnaest riječi i … (12) drveni okvir čovjek čovjeka gleda mršti se, plače, smije iza ogledala paukova mrlja, sjena …

četrnaest riječi i … (5) jablani šapuću grane dižu do neba lišće pada na zemlju mjesecu se sunce smije …

četrnaest riječi i … (13) opusti se crna zemlja zove te primi ju u zagrljaj i nježno sklopi oči …

četrnaest riječi i … (6)

čuješ li vjetar, čuješ li lepet krila leptira na podnevnom suncu iznad livade sna …

četrnaest riječi i … (14) pogledaj gore nebo je otvoreno svima raširi krila i odleti do same granice svemira …

četrnaest riječi i … (7) dani prolaze u daljini čovjek sjedi čeka vrijeme i prijatelje kojima je zaboravio ime …

33

PRIČA kapati nepravilnim ritmom. Kap po kap. Kap po kap ispunjavajući šalicu crnom tekućinom jutarnje gorčine, jutarnjeg zadovoljstva. „Curi, curi. Upsss! zaboravio sam postaviti šalicu. Baš sam blesav. Nema veze ako se koja kap prolije. Ima još kave, vode i aparat radi.

Hvala nebesima.“ Nakon nekoliko sekundi šalica je bila ispunjena crnom tekućinom na čijoj se površini caklila smećkasta kremozna nakupina koju neki zovu vrhnje. Srk, dva i … „Fuj. Ovo je kiselo.

Odvratno! Odvratno! Gorko-kiselo i uopće nije fino. Bljak, bljak, bljak. Zašto je konobar baš sad morao zaspati.“ Ljutito je Albert škrgutao zubima. Gledao nervozno oko sebe i ugledao neotvorenu bocu Hennessyja. Klik-klik! Ideja, svjetlo u mraku. Svjetlo u tunelu. „U tunelu, usred mraka, sija flaša od konjak“ Koja glupa pjesma iz vremena omladinskih radnih akcija.

Iako glupa, uvijek je se sjeti u posebnim, prigodnim trenucima poput ovog. Znate ono: jedan sasvim mračan tunel, dugačak i vlažan.

Sam si. Voda kapa, cijedi se niz sige. Prolaze te žmarci, do trenutku kad u daljini ugledaš svjetlo.

Svjetlo na kraju tunela. Nije izlaz, nije zvijezda, nego flaša od konjaka. Puna flaša, neotvorena, sjaji kao zvijezda nebeska. Putokaz do izlaza.

Putokaz do raja, samo što ga u „ono vrijeme“ nije bilo pametno spominjati. „Neka, neka. I pjesme i raja, tunela, svjetla i kraja. Samo ti spavaj. Milo moje. Hoćeš li dekicu. Sad će tatica. Šuš! Šuš! Spavaj mi spavaj konobarčiću.“ Nije bitno što je jutro. Hennessy je Hennessy, a Albert nije mogao odoljeti dobroj čašici. Prvom čašom isprao je gorkasto-kiseli okus neuspjelog espressa. Drugom je odao počast Richardu Hennessyju. Trećom i četvrtom, počast svim spavalicama, kojih je bilo zabrinjavajuće puno za ovo doba dana. Petom je nazdravio sebi. Šeste se više i ne sjeća.

Nakon nekoliko sati Albert je jedva otvorio oči. Zaspao je i on. ali za razliku od drugih, zaspao je zbog onih nekoliko gutljaja gorko-kisele kave. Nikako zbog Hennessyja.

Nikako!. Protrljao je oči i primijetio da konobar i dalje spava. Onaj starac i ono dijete također.

Ljudi koji su to jutro izašli iz svojih stanova zaspali su na ulici. Radnici na gradilištu i gospođa u crvenom kompletiću. Posvuda ljudi koji spavaju. Posvuda. Gradske ulice i parkovi postali su velika spavaonica. „Čudno“ po tko zna koji put promrmljao je Albert, osluškujući ima li možda budnih oko njega. „Ne razumijem. Ne razumijem. Što se to događa? Zašto svi spavaju? Zašto sam ja budan.“ Zašto!“ Na to pitanje nikada nije dobio odgovor.

Njegov se svijet urušio u san onog trenutku kad je pokušao ustati iz kreveta. Hitna je brzo došla.

Pokušali su ga i reanimirati, ali srce nije izdržalo.

Jutarnji espresso Igor Petrić „Dobro jutro. Noć je bila nekako teška.

Sparna. Stvarno se nisam naspavao.“ Rekao je Albert konobaru, koji je upravo sekundu prije došao do njegovog stola. „Dobro jutro. Izvolite“ promrmljao je konobar jedva držeći oči otvorene. „Ne znam jesam li u pravu, ali čini mi se da se niste baš naspavali.“ Izustio je Albert pritom zijevnuvši iz petnih žila. „Čudno! Stvarno je nešto čudno u zraku.

Pogledajte onog starog tamo na klupi. Spava s djetetom, koji mu je očito unuk. Vidio sam ih prije dvadesetak minuta kako izlaze iz zgrade i odlaze do pekare kupiti svježe pecivo. Stvarno čudno, a i vi ste nekako umorni. Pogledajte!

Pogledajte one građevinske radnike. Spavaju na radilištu.“ Konobar nije ni uspio reći sve što je mislio, što je u tom trenutku uspio vidjeti, kad primijeti da ga Albert uopće ne sluša. Razočaran, malo je zateturao i strovalio se između dva susjedna stola. Zaspao je i on. „E baš super. Tko će mi sada skuhati kavu, donijeti novine…“ Promrmljao je razočarano Albert, ne pridajući preveliki značaj nesvakidašnjem događaju. Možda je mislio da je sve to samo san i da se još uvijek nije probudio.

Ponovno je zijevnuo. Valjda mu se počelo zijevati zbog svih drugih koji su oko njega zaspali. „Čudno“ rekao je povišenim glasom. „ČUDNO?“ ali nitko nije reagirao.

Ustao je, otišao do aparata za kavu, jer više nema smisla čekati. Zakasnit će na posao Sam će je skuhati. Prvo ga je dobro proučio, te iz memorije pokušao dozvati što jasniju sliku spravljanja kave. Iako sam, jer svi su nevjerojatnom lakoćom zaspali, počeo je pričati sa svojim odrazom u svježe ulaštenom inox sudoperu. „Da vidimo. prvo ću je samljeti. Nekoliko ću puta udariti ručkom filtra po spremniku za iskorišteni talog.“ to je smatrao potrebnim i neizostavnim dijelom ceremonijala, jer tako to profesionalci rade, a on je uživao u zvuku koji je nastajao udarcem ručke filtra po spremniku.

TOING – TOING … „bit će dovoljno.“ Promrmljao je onako bez veze. Ispražnjenu posudu za filtriranje napunio je do kraja, sve to spojio s aparatom i pritisnuo crveni gumb ili zeleni. Možda crveni. „Zašto su dovraga dva gumba“ Svejedno, bilo kako bilo odlučio je pritisnuti zeleni. „Odlično!“ Zadovoljno je trljao ruke i nekoliko si puta, nesvjesno, oblizao usne. Crna tekućina, nektar kofeinskog pripravka počeo je 34

POEZIJA

Jasminka Mesarić pjesnikinja dušom i srcem Zaviri u moje stihove i zavirit ćeš u moju dušu.

Svaka pjesma je dio mene, moji osjećaji isprepleli su se u divne niti vezane stihovima.

Poput slapova pretaču se i dopiru do srca. Šutnja govori više od riječi, a moje pjesme govore umjesto mene . . . i ako me zaista želiš upoznati, pročitaj bar neku od mojih pjesama...

JOŠ MALO Zaronit ću u dubine noći potražit ću te u snovima poput lopova ukrast ću te vjetru sakrit ću te iza trepavica udahnut ću ti život s novim jutrom dopustit ću ti da se poigraš raspuštenim uvojcima moje kose po mirisnom jastuku boje jorgovana pravit ću se da spavam samo da na tren osjetim tvoj dodir na svojoj koži još malo a onda ću otvoriti oči.

JA SAM SAMO

ČOVJEK Ja sam samo čovjek jedan od onih što luta zaboravljenim stazama u iznošenim i prašnjavim cipelama u kaputu poderanih đepova sa šeširom na glavi da prikrije sijede ja sam onaj što hrani golubove odmara dušu na klupama gradskih parkova smješi se samom sebi u izlozima trgovina veseli se suncu poslije kiše smije se glasno poput djeteta i plače tiho ja sam onaj kojeg svi znaju a zapravo ga nitko nezna.

NIČIJA ŽENA Nekad sam bila samo tvoja danas ničija žena nisam više ni svoja više ne pripadam ni samoj sebi 35

napuštena od svih od ljudi što zvala sam ih prijatelji od tebe što zvala sam te ljubavi kao pas lutalica tražim izgubljen dom izgubljenu sebe mrvu nečega samo da prigrlim ostatke naših propalih prilika i spremim ih u staklenku zajedno sa čokoladnim bonbonima koje si volio najviše danas sam ničija žena a nekad samo tvoja.

POVEZ PREKO OČIJU I sve je ostalo u nekim pjesmama zapisano negdje na nekom komadiću papira kojeg nitko nikad neće pročitati olovkom na kojoj je istrošena gumica od silnog brisanja pokušavajući što bolje prikazati stvarnost koja nas okružuje i svi se pravimo da ne primjećujemo staricu sa ispruženom rukom uplakanu djevojčicu muškarca bez noge mladića sa iglom u ruci prazna dječja igrališta a mi i dalje hodamo svijetom s povezom preko očiju i rukama u džepu.

Ana Savković Misticizam neposredna prisutnost posredno djeluje nevidljivim kanalima unutar tkanja svemira da uvidim i prihvatim krajnju neizvjesnost postanka i prestanka svijetla i tame koji su jedno stoga ne počinju niti prestaju zavarana i izgubljena u beskonačnom pobijanju egzistencije samog tkalca pronalazim istog te se prepuštam nitima sretnih slučajnosti koje ne postoje i postaju vidljive tek kad ih prihvaćam kao istinu na kraju, unatoč i po planu upoznajem njegovo ime i njegov rad uviđam začarani paradoks kreaciju koja je dar i prokletstvo mora se voljeti jer ne zna da se sve oko nje zasniva na jednostavnoj formuli ljubav spaja atome

Test u središtu malograđanskih prostranstava svakodnevni umovi caruju ni ne znajući tko je uistinu arhitekt njihovih tronova dok im taj isti popločava put do jame bez dna

ali na kraju ništa od toga nije važno jer sve ovo je test

Kozmički labirint nosim svoju pokoru po svijetu poput križa poput utega koji me vuče prema dnu moja duša ima noge od cementa koje me vežu za moje grijehe i tvore neraskidivu zajednicu boli i iskupljenja koja donosi na svijet neoborive istine ali vrijedilo je jer sastali smo tu na dnu stranice na samom kraju ovog svijeta i saznali da će sve izgorjeti u katarzičnom plamenu samo da bi ponovno nastalo iz kozmičkog pepela sve prije toga bila je vježba i saznali da je naš svijet tek zrno pijeska koje se pretače iz jedne dimenzije u drugu dok ga otac vremena okreće u rukama sve prije toga bila je misao i sad kad ova stvarnost koju naša tijela tako dobro poznaju dolazi svom kraju u samom sumraku jedne civilizacije mi smo se sastali da prijeđemo zadnju etapu udruženi naše biti spojene u prvobitno stanje završavaju svoje putovanje i vraćaju se na sami početak te nas dvoje postajemo udaljena svijetla na nebu koja promatraju druge na svom putovanju kroz ovaj kozmički labirint

na marginama nijemi svjedoci propasti jedne civilizacije stoje s natpisima i tuguju s onim kojega ne vide od sjene nevjerovanja u istog

36

Душан Жугић ЦРВЕНИ АУТОБУС, ЖУТИ АУТОБУС Жути аутобус одлази низ улицу; црвени аутобус одмах за њим; па онда још један жути, па неки ишарани, млад, неодређене боје.

Добар си. Нема је више. Добар си. Далеко одавде.

ПАЛИМПСЕСТ

Седиш на клупи, у парку, окружен величинамакаква си можда могао да будеш, али тада то ниси хтео или ниси смео, или ти нису дали, или те једноставно није било брига (можда не баш тим редоследом).

Када потонем у мастило сви могу да виде моје ожиљке, па се сакривам на најлакши могући начин: претварам се у плаву тачку.

Жути аутобус, црвени аутобус... На дну такође откривам Дошао си на свој ред да се подсетиш, да поседиш мало са собом. Дошао си на ред да се подсетиш, па да наставиш даље. Ионако си овде у пролазу, као и лица на станици, и лето, и пролеће.

плаветнило које исцељује.

Због њега увек вреди ускочити поново. Замисао је ткиво наслеђено од многих очева.

Црвени аутобус, жути аутобус...

Док корачам белим стазама

Једном си стајао тамо, а твоја срећа је утекла; без пољупца и без освртања; насмејана, у том истом аутобусу (црвени). Црвени аутобус: накривљен, пијан, празан.

откривам да ходам по стопама оних који су њима ишли пре мене, од којих многе нисам ни упознао. Знам да ће тако једном открити и моје трагове.

Изуваш ципеле, гужваш лишће прстима. Призиваш ветар да помогне.

То ће бити тек онда када стану на њих мислећи да тим путем нико није прошао.

Откопчаваш капут. Откопчаваш кошуљу. Откопчаваш срце. Не дува.

37

AFORIZMI

Милијан Деспотовић ТАНАК ЛЕД (Афористичке мисли) * Веровање није теолошки већ мисаони чин. * Будите баштован у башти доброте, садите позитивне мисле. * Празноверица је негативна сугестија. * Бирајте мисли јер вам оне креирају живот. * Лудо од лудог, и паметног лудим учини. * Да би човек нашао кључ свог успеха мора знати да је и он сам нечији калауз. * Метак може и да промаши, али увреда погађа право у срце. * Ако човек прихвати судбину он умре, ако је не прихвати он опет умре. * Ако изрод дође на кућни праг, за њим само коприва остаје. * Живот је као танак лед, пуца кад не треба. * Онај ко вређа родитеље, убада себи клинце у зенице. * Истина је у емоцији, зато и боли. * Нема циркуса без мајмуна. * И човек је нечији изрод. * Једна победа не гине: духовна или пирова. * Ватра туге пепео не оставља. * Из невоље треба увек наћи шансу. * Језгро личности није могуће заменити. * Бела куга је дете Оца необазривости и Мајке себичности. * Ако ниси у праву прихвати његово величанство стид. * Циник је онај који негира све вредности а својих нема. * Друштво има будућност ако старијима суде деца, али је нема ако деци суде преци. * Сине, запамти: за тобом иде очева а не твоја сенка!

38

* Ако родитељиам загорчаш последње дане, себи ћеш сав живот. * Сизиф није био љут на камен већ се жалио што има слабе руке. * Сви ми маљ судбине подижемо на себе. * Поезија је Бог речи. * Укрштене казаљке су мачеви времена * Кад суза грли, онда камен удара у стакло срца. * Ово не пишем ја већ мој крик.. * Никада не иди супротно од себе. * Кад кнедле у грлу провре то је доба велике глади. * Једни не верују у Бога, другима Бог не верује. * Срећа је у породици, зато несрећни и беже од ње. * Брига је ко Сизифов камен. * За лош образ шминке нема. * Ко музе политику сири у затвору.

* Инат је прво насиље према себи. * Дрскост политичара је када себе изједначавају са боговима. * Рационално искуство губи снагу пред падом разума. * Рђави људи многе памети науче. * Само је намргођен човек свима „смешан“.

39

PREVEDENA POEZIJA

Mirjana Štefanicki Antonić Juče Juče si me zaključao u mislima.

Zatvorio me u snovidjenju i čini mi se da su ti kapci bili presahli, jer nisi video moju žutu haljinu.

Nisi video ni tebe u meni, ni mene u tebi A, mi smo bili.

Bili smo, držali se za ruke, kao u nedosanjanom snu, modrom pevanju.

Pesmu si o meni napisao.

I pitao se da li sam ja pesma ili je pesma ja?

Juče si me zaključao u sećanjima.

Srce ti se rastopilo u stvarnosti.

Zaboravio si i mene i sebe.

Privio se uz reku, skrio mi se u pogledu.

Juče si me zaključao u prošlost. Želela sam jecaj da odgrizem, pokret da probudim, reku da okujem…

Senke nam se prosipale nizvodno, kroz prste klizile. Želje nedorečene u istom ušću.

Juče si me zaključao u zaboravu.

Izgubio si i mene i sebe u omamljeno jutro, u ulici prepunoj kiša i tuge.

Htela sam da pobegnemo, da nam ruku budu prepletene.

Da iz mene sačiniš Pesmu i da se pitaš da li je Pesma ja ili sam ja Pesma?…

Da ti ne ostanem ni ja, ni moje oči, ni moj glas u dozivanju.

Juče si me zaključao daleko od sebe…

40

VČERAJ

Včeraj si me zaklenil v mislih.

Zaprl si me sanjskem prividu in zdi se mi, da so ti veke presahle, ker nisi videl moje rumene obleke.

Nisi videl tebe v meni, ne mene v tebi.

A, bila sva.

Bila sva, držala sva se za roke, kot v neresničnih sanjah odzvanjanju petja.

Napisal si pesem o meni.

In me vprašal, če sem jaz ta pesem ali je pesem jaz.

Včeraj si me zaklenil v spomine.

Srce se ti je stopilo v resničnosti.

Pozabil si mene in sebe.

Se stisnil ob reko, se skril mojemu pogledu.

Včeraj si me zaklenil v preteklost. Želela sem pregristi ječanje, gib prebuditi, reko okovati…

Sence so nama zbežala v brzicah reke, skozi prste so nama spolzele. Želje neizrečene v istem toku.

Včeraj si me zaklenil v pozabo.

Izgubil si mene in sebe v omamljeno jutro, V ulici dežja in žalosti. Želela sem, da bi skupaj zbežala, da bi imela roke prepletene.

Da iz mene ustvariš Pesem in, da se vprašaš če sem jaz v Pesmi ali se je Pesem spremenila vame?…

Da ti ne bi ostala niti jaz, niti oči moje, niti moj glas, ki te kliče.

Včeraj si me zaklenil daleč stran od sebe…

Prevod : Franjo Frančič

41

БРЕМЕ ЖИВОТА Горан Витић Велико срце, добри слуга, путеви су чудни среће, кап љубави, после туга, неком вене, расте цвеће.

Никог стаза не помази, с бурама нас својим троши, с ожиљцима душу празни, били добри или лоши. У заносу кад полетиш што га само, младост има, с успоменом ти се сетиш, кад ледена стегне зима. Али време време коси, нада мисли чврсто веже, свако своје трње носи, кад устаје и кад леже... Београд, 16.08.2016 год.у 18:09 час.

42

43

RECENZIJE

IVAN GAĆINA: „TEBE TRAŽI MOJA RIMA“ Vedran Uranija Lirika pjesnika Ivana Gaćine poglavito je emotivna, iskrena i sublimat jednostavne čiste ljepote ovjenčane u ljubavi koja je jedina vječna.

U pjesmama je pjesnik progovorio o najdubljim stvarima srca i uma: o Bogu, ljubavi, ljepoti, smislu života, bitku, prolaznosti i kratkotrajnosti mladosti, ali i o vječnosti i univerzumu. Kroz sve to pjesnik provlači svoje ljubavne čežnje, a izriče i svoja teška klonuća zbog razočarenja koje je doživio; ispovijeda o udarcima i nesrećama što ih je proživljavao u svome životu, ali i o snažnoj vjeri i nadi da će biti bolje i dobro. Pjesnik opisuje stanje svoje vlastite duše, posebno u odnosu na ljubav, ljepotu, smisao života, bitak, univerzum.

Njegova lirika je prožeta zanosom nad svim ljepotama što ih pruža svijet, ali pjesnik istovremeno izražava i nemir, pa i tjeskobu zbog neumitne spoznaje da on nikad neće moći prihvatiti svo bogatstvo života, zbog čega osjeća intenzivnu bol, ali opet na jedan uzvišeni način, koji nije patetičan, već smirujući, gotovo melankoličan.

Jedna od karakteristika pjesama je i čeznutljivost, strastvenost, optimizam, ali nerijetko i pesimizam. Međutim, to nije pesimizam čovjeka, pjesnika koji se tuži zbog nepravdi što ih je doživio u životu i ljubavi, nego je to pesimizam čovjeka, pjesnika koji je došao do spoznaje i uvjerenja da je život sam po sebi nešto bolno i jadno, ali istovremeno i uzvišeno. Osnovna crta njegove poezije, odnosno lirizma je senzualnost, ali i misaonost, odnosno osobina da svijet više osjeća preko svojih osjetila nego što dojmove realnosti intelektom transformira, ali pjesnik duboko promišlja svijet oko sebe i u sebi. O vječnim neprolaznim temama pjesnik govori na jednostavan, ali ne i jednostran način, govori prije svega na refleksivan, odnosno misaoni način.

Tražeći smisao života u ljubavi kao apsolutu, pjesnik se služi rimom kojom oslikava upravo tu svoju čežnju za Bogom, ljubavi, ljepotom, smislom života, bitkom, univerzumom. Međutim, rima ovdje nije samo puko sredstvo izražaja, nego ima drugačiji i dublji značaj, tako da bismo ove pjesme posvećene vječnim – neprolaznim temama mogli nazvati „pjesmama u rimi“ i „pjesmama o rimi“.

Naime, rima u pjesmama Ivana Gaćine transcedira puku formu pjesničko-stilskog izričaja te postaje porukom i to porukom ljubavi, čežnje, osjećaja, nedosanjanih snova, ali i porukom kojom se izražava strah od neizvjesnosti, prolaznosti, i strah od toga da se sve to skupa jednom ne izgubi i da ne nestane.

Stoga pjesnik inzistira upravo na rimi, kao izrazitom stilsko-pjesničkom izričaju koji može na najbolji, ekspresivan, ali istovremeno i lirsko-emotivan način, izraziti sav koncentrat i dubinu emocija, duhovnosti, ali i promišljanja u izražavanju ljepote, kako ljepote ljubavi, tako i ljepote življenja uopće.

Njegove pjesme su istodobno refleks dubokih promišljanja i osjećaja za ljubav, ljepotu i proniknuće smisla i bitka života, ali refleks koji se izražava na jedan lirsko-senzualan način kroz skladan i jednostavan izričaj. Međutim, te pjesme nisu puki refleks ljubavi, ljepote i traženja smisla života i bitka, nego su istodobno i refleksivne, dakle duboko misaone jer nam govore o tome što i kako dalje te nas potiču da o tome promišljamo dok ih čitamo.

Naime, pjesnik se ne zaustavlja na tome da samo konstatira univerzum i njegove bitne sastojke, ljubav, ljepotu, prolaznost života, traženje smisla i bitka, pjesnik propitkuje samog sebe, ali i sve nas čitatelje da se zamislimo nad tom ljubavlju i ljepotom koja je u nama i koja nas okružuje i da se zapitamo koji je zapravo smisao svega toga, življenja u prolaznosti.

Pjesnik nam kaže da je smisao svega zapravo u tome da se prolaznost pobjeđuje upravo s ljubavlju i ljepotom koji su vječni, i u tom smislu ove pjesme imaju i duhovni smisao i izričaj. Rima služi da se na jednostavan, čist, ali i duboko-refleksivan misaoni način, uz izrazito lirsko-senzualnu prezentaciju tih „vječnih tema“ koje pjesnik proživljava na svoj originalan način ponudi nama čitateljima, ali i samom sebi neke odgovore na temeljna pitanja života, egzistencije na kojima je fokusiran njegov pjesnički opus.

44

Pjesnik nam želi reći da je samo jedan od nas, jednostavan u svojoj originalnosti, i on nipošto ne nameće svoj stav nama čitateljima, već nam nudi svoje viđenje odgovora na uvijek „vječne teme“. Ti odgovori, nipošto nisu jednoznačni niti jednostavni, ali pjesnik kroz svoje rime dopušta da ih i mi njegovi čitatelji i on tražimo zajedno. Pjesme nam daju povod i potku za razmišljanje o njima, a konačan odgovor ostavlja se otvorenim. Ostavlja se otvorenim i prostor za još mnoge pjesme, za koje smo sigurni da će opet biti lirske, senzualne, bliske srcu svakog čitatelja, bit će to dakle opet „pjesme u rimi“ i „pjesme o rimi“, ali bit će zapravo pjesme o nama samima jer svi mi koji ih čitamo, vraćamo im se opet, kao što se pjesnik opet vraća svojoj rimi da bi na taj način najbolje izrazio svoje osjećaje, uvjerenja, stavove, strahove i očekivanja. Time su i čitatelji i pjesnik ponukani da kroz „pjesme u rimi“ i „pjesme o rimi“ traže ljepotu, ljubav, smisao života i bitak u samima sebi i drugima i da promišljaju sami sebe na jednostavan, ali i krajnje kontemplativan način.

Pjesme Ivana Gaćine imaju visoku-stilsku sadržajnu vrijednost pa očekujemo da pjesnik napiše još puno takvih pjesama jer svaka od njih je posebna, originalna, ma koliko se bavila onim „vječnim temama“ koje su već bezbroj puta obrađene od mnogih pjesnika. Kod Ivana Gaćine svaka od tih „vječnih tema“, Boga, ljubavi, ljepote, smisla života, bitka i univerzuma uvijek je nova i povod, kao i razlog za dublje promišljanje sebe i drugih, te je uvijek originalna.

Njegove pjesme su na rubu metafizike, a opet tako jednostavne, čiste, lirske, emotivne, ali i refleksivne-misaone pa tu poeziju možemo okarakterizirati kao lirsko-refleksivnu.

Ljepota, sklad, ritmika, emotivnost, lirski ugođaj, to karakterizira njegove pjesme koje uvijek šalju i daju neku lijepu i pozitivnu poruku, poruku topline, ljubavi, čežnje, nadanja, nedosanjanih snova tako da su te pjesme uvijek i duboko misaone, kontemplativne, ali na način razumljiv svakom čitatelju bez obzira bio on običan radnik ili doktor nauka. Te pjesme naime razgaljuju svih bez obzira na godine, spol, profesiju, obrazovanje i vjeru jer se svi mogu pronaći u tim pjesmama koje znače i sublimiraju ljepotu i to ljepotu ljubavi i bitka. Te stvari su, kako bi kazao pjesnik, vječne-neprolazne i u svojim pjesmama on njima stalno teži, i želi dio svoje radosti, a ponekad sjete, patnje, tuge i razočaranja podijeliti s nama čitateljima.

Jedna od karakteristika njegovih pjesama je i ravnopravnost svih motiva, i to onih velikih općih i konačnih tema, ali i onih jednostavnih svakidašnjih. Pjesnik se istovremeno iščuđava svemu, i onom vječnom i bezvremenskom, kao i onom svakidašnjem, djetinjem i rutinskom, dakle iščuđava se svemu, ali je istovremeno i indiferentan prema svemu. On ne želi nama čitateljima nametati spoznaje o ljubavi, ljepoti, smislu života, bitku i univerzumu, već nas podstiče i motivira da o tome razmišljamo.

Pjesnik o „vječnim“, tzv. „teškim temama“ ne govori na filozofski način makar bi to mogao, on ne spekulira niti ne teoretizira nego nam kroz rimu i u rimi koja pjesmama daje poseban štih i ugođaj daruje ono što proživljava njegova duša. Njegove pjesme su „čvrste građevine“, kompaktne cjeline koje nisu monumentalne, ali su skladne minijature s izrazito vlastitom fizionomijom. Njegova rima je dotjerana, jednostavna, tako da njegove pjesme privlače formom, ali i sadržajem, te otkrivaju i dubinu pjesnikova unutrašnjeg, kontemplativnog svijeta.

Te pjesme su romantične, ali i realistične u isto vrijeme, one su osjećajne, lirski intonirane, ali istodobno i misaone, okrenute svakodnevnim životnim pitanjima, ali usmjerene i prema vječnosti. One oslikavaju pjesnikovu dušu u punini, i obogaćuju nas čitatelje uvijek na jedan nov, svjež način, govoreći o onim našim svakodnevnim, ali i vječnim temama u kojima prepoznajemo i svoje vlastite probleme, čežnje, razmišljanja i nadanja.

Međutim, ono što je posebno signifikantno je to da pjesnik u svojim pjesmama nudi nadu, svjetlo, a ne prepušta se beznađu i letargiji, makar ponekad lebdi na rubu i kada se ponekad čini da i sam pjesnik neće moći izdržati i da će nada biti izgubljena, on nadilazi samog sebe i pronalazi nadu u sebi i drugima, a uvijek s vjerom u Boga, ljubav, ljepotu, smisao života, bitak i univerzum.

Pjesnik pokazuje punu zrelost u svom poetskom izričaju iako je mlad pjesnik, praktički tek na početku stvaralaštva i ozbiljne pjesničke karijere. Njegove pjesme su isključivi plod inspiracije, pjesnikova trenutnoga raspoloženja, ali i dubokog promišljanja o „vječnim temama“ kojima je zaokupljen, Boga, ljubavi, ljepote, smisla života, bitka i univerzuma. Pjesme su nastale u razdoblju od 19 do 21 godine pjesnikova života, a kasnije su dorađivane.

45

Nas čitatelje je pjesnikova rima zaista i pronašla kako se i nagovještava u samom naslovu zbirke „Tebe traži moja rima“.

Pjesme poput „Potpuna ljepota“, „Izgubljeni raj“, „Molim te za ljubav“, „Drugi svijet“, „Da sam vjetar“, „Rijeka i slap“, „Igra rima“ su spoj realističnog i romantičnog kroz ekspresivan izričaj duboko proživljenih emocija, čežnje za ljubavi i ljepotom, ali i prožete nostalgičnošću za onim što je bespovratno prošlo.

Iz pjesme „Rajska ljubav“: „Utonuo u misli lutam po dolima, Pun sam sjete, obuzet bolima.

Na dalekom nebu tražim te svuda, Tvoga glasa nema, tebe niotkuda.

Ja lutam u noći, ne mogu se snaći.

Koja li si zvijezda, ne mogu te naći.

Na tužnom vjetru usne mi trepere, Moj se pogled k tebi u nebesa vere.“ Citirani stihovi iz pjesme „Rajska ljubav“ karakteristični su za ovaj ciklus pjesama Ivana Gaćine.

To su pjesme srca, pune osobnosti, pjesnika i njegove široke duše. U ovom svijetu punom boli, patnje, zla, neispunjenih očekivanja i nada, njegove pjesme odzvanjaju nekom čudesnom čistoćom, zrače neobičnom svjetlošću te ispunjavaju srce i dušu čitatelja, vjerom, nadom i ufanjem u Boga, u dobro, u ljepotu, u ljubav. Pjesnik je ovdje kao „čuđenje u svijetu“, njegove pjesme odzvanjaju kao melem na sve naše nesreće, patnje i razočaranja, a njegova nam rima odzvanja u ušima i onda nakon što pjesme pročitamo, dugo nakon toga te nas poziva da ih čitamo opet iznova, iznova,... ispunjavajući nas ljepotom, ljepotom ljubavi i nade.

Pjesme su izrazito lijepe, ekspresivne, romantične, i senzualne, s izrazito lirskim ugođajem, a čitatelj kad ih čita poželi ih pročitati više puta i uvijek u njima nađe nešto novo i lijepo.

Lijepa je pjesnička i književna budućnost pred Ivanom Gaćinom. Napisat će on još mnogo ovakvih pjesama što razgaljuju dušu i srce, ali nas i upozoravaju, blago i nenametljivo, da uvijek bez obzira na sve poteškoće, prepreke i patnje moramo ostati ljudi. Njegove pjesme prožete ljubavlju za Bogom, čovjekom i ljepotom kao da to traže od nas.

Ivan je već dobio niz značajnih priznanja od raznih institucija za svoje lijepe pjesme i druge književne oblike. Kao što su primjerice i drugi veliki autori imali inspiraciju u nekoj ženi (DanteBeatrice, Petrarca-Laura, Boccaccio-Ghismunda), tako i Ivan pronalazi svoju inspiraciju u jednoj ženi Leah iz dalekih Filipina i čak je stavlja na naslovnicu svoje zbirke pjesama „Tebe traži moja rima“.

Međutim, najveće priznanje koje se pjesniku Ivanu Gaćini može dati je ono koje njegovi čitatelji nose u srcu, a njegove pjesme, u to nema nikakve sumnje, svaki čitatelj koji ih pročita nosi u srcu i poželi ih pročitati opet.

Sigurno je da će Ivan biti jednako uspješan i u kratkim pričama, prozi, esejima i u drugim književnim oblicima jer je njegov pjesnički i književni talent zaista velik i nepresušan.

Dakle, pred pjesnikom i piscem Ivanom Gaćinom velika je pjesnička i književna budućnost i poželimo mu uspjeh i sreću u nastavku njegovog rada.

46

Valentina Šuković Bjekstvo iz mraka hodala sam uskim hodnicima konfuznih misli neidentifikovanih osjećanja neiskazanih riječi moja duša okovana lancima tame, hladnoće i straha slušala je sopstveni eho koji je odzvanjao u tamnici čiji sam bila zarobljenik u kojoj su svjesno i nesvjesno vodili vječitu borbu dugo sam se vrtjela u krug nigdje nisam vidjela izlaz iz tog tamnog vrtloga potisnutih sjećanja teških snova neostvarenih želja a onda sam vidjela pukotinu! kao divlja zvijer kopala sam rukama i nogama i zubima pod noktima crno, blato skriva modrice po nogama, niz usne curi krv pukotina se širila a ja sve više grabila ka zraku sunca jedinom koji se probijao kroz otvor na zidu tamnice u kojoj sam provela godine bježala sam! pod mojim nogama prštalo je kamenje siktale su zmije otrovnice zmajevi su bljuvali vatru a crne utvare pružale ruke ka meni letjela sam! samo je bilo važno gledati u sunce i ne okretati se za sobom samo je bilo važno pobjeći u novo jutro ostavljajući iza sebe vječiti mrak

47

ESEJ

Реч као мотив у поезији Бранка Миљковића Проф. др Слађана Миленковић Бранко Миљковић се у савременој српској поезији јавио збирком песама Узалуд је будим (1957). Песничку књигу Смрћу против смрти (1959) објавио је са младим црногорским песником Бранимиром Шћепановићем (Шћепановић се 1966. утопио у Охридском језеру). Године 1960. из штампе су изашле две књиге – Порекло наде и Ватра и ништа. Ист е године је разочаран напуст ио Београд и отишао у Загреб с намером да тамо живи. Наредне 1961. године, објавио је избор песама Крв која светли а зат им се, у т ренуцима разочарања, одрекао свих књига које је објавио. Утицај који је његова поезија на прелазу од 50-тих у 60-е године имала, и утицај који и данас живи још увек нису испитани. Нагло се појавио и блеснуо као метеор на небу наше поезије. Овај блесак је пре свега произвела песничка самосвест, а реч као песнички мотив је међу доминантним у његовој поезији. У ауторској свести Бранко Миљковић је отелотворио суму основних творачких својстава своје поезије и поетике, као и књижевности уопште. Записао је: «Треба изаћи из себе говором незадрживим, речима које ће нас рећи заувек, речима после којих ћемо остати сами и покрадени као богови.» (Миљковић IV 1972: 13) Стихови: Ми имамо само речи И дивно смо се снашли у тој немаштини Заморена песма (Миљковић I 1972: 310) доказују његову посвећеност и преданост њима. Како се песник одлучује на писање и откривање себе, предавање себе оголелог свету? Свака реч значи оно што значи њено ћутање Ако кажемо (Миљковић II 1972: 14) Игра се речима питајући се шта оне означавају и да ли нешто знају. Шта речи знају о води? Морава 3 Моравске елегије (Миљковић II 1972: 43) Ватро кад умрем дореци уђи у реч – ако је јака издржаће. Похвала елементима (Миљковић II 1972: 77) Постоје ли реч и метареч? Реч као звуковни склоп и метареч – реч као појам, означено, симбол? У песмама Бранка Миљковића има неколико речи – симбола који се провлаче кроз целокупно дело: смрт, ватра, крв, цвет, реч, песма, песник итд. Реч «реч» се често појављује у песмама означавајући каткад реч или у оквиру аутомета нивоа – свест о тој речи или се пак користи уместо речи – песник, уметност, језик, стваралаштво.

48

Поред ове функције, постоји и поетичка функција, која подразумева ставове о сврси литерарног стварања и хијерахији књижевних поступака. За поетички аспект је најважније зашто се дело уопште пише и како намерава постићи свој циљ. Бранко Миљковић расправља о томе шта су речи, шта означавају, зашта служе: Речи ће ми помоћи да утврдим где она почиње да ли тамо где је гледам или тамо где је још нема или тамо где се срце испуни песмом и заборавом Морава 3 Моравске елегије (Миљковић II 1972: 43) У наведеном месту у Моравским елегијама песник открива да зна свој циљ, али тврди да није у стању да га досегне, него ће му у томе помоћи речи. Метатекстуалност увек говори о артифицијелности текста, односно о томе како је створен текст. Бранко Миљковић говорећи о речима, разбија литерарну илузију, упућује на текст и на процес стварања. Колико је реч битна као мотив поезије Бранка Миљковића, показују већ наслови појединих песама, који садрже реч у наслову: Далеке речи, Неречене речи, Речи у песку пресахле, Узалудност речи, Док трају речи ит д. Он т емат изује речи, на т ај начин их саме ут емељујући али тако утемељује и саму уметност. За њега су речи: Плод неумољен видом слеп Дозивање здравца покој и сан.... Поверени боли достојан стих

Марљивим заборавом измењен лик Веки у грому касна за лек Прогнане шуме где ногом стах Распоред речи (Миљковић I 1972: 122) Стих «Од језера дубља стоји кап» може се тумачити као да је реч – кап, а језеро – песма, дакле, реч је дубља од песме. Реч свугде тражи себе, она неукротива, прејака, хераклитовска реч, која је у стању да створи читав речник, јер «исто је певати и умирати», (Миљковић I 1972: 273). Речи се препознају једна у другој. Далеко, далеко, а ипак у мени речи навиру. И свака је реч једна суза у оку........ Има једна тиха реч коју волим да бих се и убио, а коју једва могу наслућивањем, да дохватим........ Далеке речи (Миљковић II 1972: 196) Усвајајући нове погледе на природу језичких знакова, природу књижевних текстова, Бранко Миљковић је у својој поезији посветио велику пажњу односу између језичких знакова и означеног. Велику пажњу, Бранко Миљковић посвећује звуковном склопу речи, које у његовим песмама ступају у један сложен однос. Циљ је да оствари аутономну вредност језичког знака, при том постајући свестан онога што он назива «недовољност речи».

49

Неречене речи су пожар у очима кога неће никад запретати ноћ. Без сумње, кад их будем изговорио, оне ће бити моје последње речи које ће убити и њих и мене и остати са онима што ће доћи. Неречене речи (Миљковић II 1972: 185) У књижевним критикама, често помињан када је реч о утицајима на Бранка Миљковића – Маларме – је први у поезији «реч и осет уздигао до предмета» (Миљковић. 1998: 206). Он је заступао мишљења да реч, онтички схваћена, не поставља питање разумљивости, јер проблем разумљивости је проблем одраза и израза. Миљковић је веровао да «речи нису ознаке ствари већ ствари саме у својој актуелности.» (Миљковић. 1998: 206) трава: ја не умем ништа да кажем о трави ветар: речи су ме оставиле самог песак: је удахнуо руке до лаката у моје речи Речи у песку пресахле (Миљковић II 1972: 198) Стварајући Бранко Миљковић креће од почетка, јер као што Ранко Рисојевић на то указује «у почетку би реч» (Рисојевић. 1997: 67) тако и Бранко Миљковић ствара свој свет од речи. На почетку његовог стварања била је реч, а после ње, изградио је читав замак поезије. Речи ће помоћи да утврдим где она почиње да ли тамо где је гледам или тамо где је још нема или тамо где се срце испуни песком и заборавом. Морава 3 Моравске елегије (Миљковић II 1972: 43) Да ли је песма само распоред речи? Она не види, Она је «видом слепа». Она је «покој и сан» истовремено «падом и харфом пробуђен слап» (Миљковић I 1972: 122). Да ли је то пад анђела на земљу, у живот? Бранко Миљковић поезијом мења односе па и сам живот: Само је будност песма, и тескоба Бешчулно место преварено маштом Коло (Миљковић I 1972: 235) Песма не треба да садржи догађај, у њој не треба ништа да се дешава већ се треба играти речима, треба их повезати плодотворном игром. Јер нема поезије без извесне дозе неразумљивог и мистичног. Јер песма се не пише она се живи Песма није песма ако није радосна Ко никад није похвалио туђе срце тај се преда на милост и немилост речима Беда поезије (Миљковић I 1972: 297) 50

Каже да му «песма без речи» (Миљковић IV 1972: 34) испира глас и смирује га. У многим насловима песама Бранко Миљковић истиче поезију као што су: Беда поезије, Љубав поезије; чак циклус Критика поезије, итд. Две речи тек да се кажу додирну се И испаре у непознато значење Које с њима никакве везе нема Јер у глави постоји једна једина реч А песма се пише само зато Да та реч не би морала да се каже Тако речи једна другу уче Тако речи једна другу измишљају Тако речи једна другу на зло наводе И песма је низ ослепљених речи» Критика метафоре (Миљковић I 1972: 305) У овој песми Бранко Миљковић имплицитно пева своју поетику и своје уметничко становиште, а у есеју их изражава експлицитно. У наслову песме Критика метафоре истакнута је метафора. Песник ће увек тражити «енергетску тачку где се противречности братиме и бивају исто живот и смрт. Говорити о једној ствари као да је то друга ствар није ли у томе суштина песничког говора, и није ли се тиме рекло више него што се имало рећи?» (Миљковић IV 1972: 228) У есеју Неразумљивост поезије каж е да савремена песма т еж и саж ет ост и која ће је ослободит и описивања, те је поређење замењено сликом и метафором (Миљковић IV 1972: 229). Неразумљивост је иманентна песми, она јој није наметнута нити је неприродна. Ово помало нихилистичко схватање ослањајући се на почивање песме у међусвету нематеријалности негира песника. Он живи док пева, а затим његово дело – песма постаје независна. За њега је поезија на највишем месту у хијерархији света и смисао постојања, једино уз њене звуке може заборавити смрт. Све оваплоћују песникову дефиницију да је поезија негативна онтологија јер оно што се каже, узима се као нешто стварно – стварно у својој одсутности. «Дефиниција поезије као негативне онтологије је противречна али није немогућа» (Миљковић IV 1972: 213). Код Бранка Миљковића може се говорити о поетичкој аутореференцијалности, јер предмет песме није грађански аутор, него његова поетика. Бранко Миљковић зачарава језик и враћа његовој изворној магијској особини. Језик није средство него више од тога и читава песма се дешава у језику. Песник покушава да каже неизрециво, негује не оно што је разумљиво већ оно што је сугестивно. Песник постаје видљив тек у песми. Овде се јавља једна врста песникове опсесије оним судбинским у њему: исти је он? Он постоји само у језику, јер језик није напросто средство, него више од тога. Читава песма се дешава у самом језику и читав живот се дешава у језику. Кроз све песме што је Бранко Миљковић створио провејава свест о поезији, односно о начину стварања. У његовој поезији има поетског и ноетског. Он ствара и опажа, а то је сједињено у његовој личности, што је ретко. Дакле, он ствара и просуђује. Песник не зна да преприча своју песму, сви то боље знају од њих: песници јесу незналице, али оно што не знају, не знају најбоље међу свим незналицама, али оно што знају знају најбоље међу свим зналцима.

51

Литература: Миленковић Слађана, Аутореференцијалност у делима Бранка Миљковића, Установа за неговање културе „Срем“, Сремска Митровица, 2004. Миљковић, Бранко, Песме, избор и предговор Радивоје Микић, Бранко Миљковић или Орфејев двојник, (стр. 7 - 17), поговор истог аутора Улога нејасности у опевању песме, (стр. 201 - 231), Завод за издавање уџбеника и наставних средстава, Београд, 1998. Миљковић, Бранко, Песме о песми, избор и поговор Саша Хаџи Танчић, (стр. 191 - 202), Градина, Ниш, 1996. Миљковић, Бранко и Шћепановић Блажо, Смрћу против смрти, Младо поколење, Београд, 1959. Миљковић, Бранко, Сабрана дела I-IV, предговор Милан Комненић, (књига I стр. 11 - 83) Градина, Ниш, 1972. Миљковић, Бранко, Узалуд је будим, Омладина, Београд, 1957.

52

POEZIJA

Sovjeta Grubešić Mjesec, vjetar i more...

U bakinoj staroj kući pokraj kamene obale tiho mi vjetar priča šušteći kroz oleandere na prozoru znatiželjan Mjesec nalik tegli punoj krijesnica čuj, lutko Mjesec, more i ja... tri magije na Zemlji stare i mlade u isti tren taj Mjesec što osjećaje budi nekada je na vrhu dimnjaka kao ukras na božičnoj jelki nekada u kanti vode pliva kao zlatna ribica nekada tužno svjetluca kroz veo od čipkanih oblaka nekada šalje osmjehe na sve strane svijeta nekada ne crven od ljubavi nekada plav od studeni.

Moja je magija nesanica šapće vjetar ja nikada ne spavam koliko je dana u godini toliko je mojih lica zavirim u svaki čošak nekada odnesem noć sa prozora donesem pijesak iz Sahare spustim žabicu na nečiji prag uvaljam se u lavandu pa ponesem nečiji šešir na banderu.

A more, more...

između Mjeseca i vjetra rađa se svake noći na leđima raka stiže i pjeva i urla i miluje i bjesni ujutro se vraća između stijena na daleke puteve pune pjene u dubine neznane.

Tko zna kada će stati sve te magije, pitam se... magija nikada ne prestaje odgovara mi bakin glas s druge strane vječnosti ona ostaje i kada nas ne bude.

S jutrom će ti, cvitu moj u pitaru, biti sve jasnije.

53

Miloš Nastić TRULI MIR List oslonjen na koleno Jutarnja kafa ...

Tiho i prijatno Rojevi ptica

Prljavog grada Eho Truli mir Nemaš ništa reći Duboka tuga Od blata sveta Pečat je pesnika Svakog pravog A pesma osmeh Koji je svet sakrio (Sam sa sobom Da živis u estetici Za to svet Ne mora da zna) Neznan i strašan je čvor Gde su oči zamršene A ja nisam istinu razabrao

NEGDE GORE Život je reč

Koja će da te upokoji Kada se završi ...

Njeno je da zapita smrt Kuda je dalje vodi Smrt joj naravno Neće odgovoriti Kakav bi to bio život Bez smrti.

Na golu misao pristajem I srce čisto

54

P(L)UTANJA PITANJA Sanja Radulović Suviše odgovora ubija pješme, reće jedino okriljeno Zato i vrati še u larvu švog Zašto.

Ubrzo potom rodi še pokret, neznanjem izatkan.

Ruke šu nećujem kućale šlova, rijeći daljine gutale, mokre ih vraćale zavjetu šušenja na balkonu neumornih vjetrova.

Ušlijedi tišina kao predigra švake velike buke, kao zaborav namjerno kršten u pogrešnoj uštanovi, kao jauk u jaštuk umotan, pokušajem gušenja neprerušen, kao korak kojim še štize unutra uprkoš zatvorenim vratima, kao magla kojoj je uloga da zbunjuje i špašava od nezeljenih pogleda, kao nepoštojeći švjetionik koji šam šebi glumi mrak, kao zivot koji še iz potrebe rađa jer šamo rođenje ima šmišla našpram bezbroj umiranja, kao knjiga koja mene ćita dok je grlim kao zamjenšku ljubav švješna ogranićenošti trajanja, kao okno šaćinjeno od otkućaja koji še kriju u mašti Stvoritelja, kao mi uprkoš razlozima, i izmišljenim dokazima u teoriji nepoštojanja, kao švjetlošt koja ima gen beškraja i širinu doštojnu švih krila, kao ošmijeh koji dolazi iz (pre)okreta malog švijeta, lišen neištine pripovjedaća.

55

Ne daj me u tišine,

Zaboravljanje kroz

zvukom istine u daljine,

riječi

u divljine krikom sudbine.

Svetlana Pejić

Pusti me u ponore Da li znaš u kojim količinama te od jutros nema, gdje ne govore ne otvaram prozore na kojima te noć slikala, sjenke sa mrakom ne budim ptice koje su letjele u tvojim gradovima, ljudi sa zrakom ne hodam putem kojim su hodale naše utvare, ne pišem o tebi.

Da li znaš koliko te od juče priželjkuju kazaljke na satu koji je stao, samo na dan, da te sačeka, Ne značiš mi. da sustigneš vrijeme i mene Puštam te da truneš. i uspomene Da preporodiš stvarnost stvarnijim hodom, bez Dopuštam sebi krik oduševljenja za izumrlom straha, siguran u svoju prošlost. srećom koja me više ne prati.

Da se riječi pronađu same i zaborave sopstveni porod, jer dugo se već mimoilazimo u strahu da nas Da li znaš koliko te od jutros zaboravljam? neko sretne.

Dugo si molitva i jauk Koliko me od jutros podsjećaš na jalove godine, Dugo sam pustinja i korov. na truo plod, Ne tražim prečicu da odem, ja sam otišla i prije na ono jadno uginulo pseto čiji leš danima smrdi na svoga odlaska cesti, u neprohodne mećave svoga ropstva pa okrećem glavu, za jedan nezaboravljen dan u kom su me slomile zaustavljam dah kiše od papira. i ubrzano hodam, Ne govorim o tebi, riječi su lažan broš, imitacija da pronađem mjesto gdje te nema, emocije, prazna školjka iz najljepšeg mora. da nastavim disati, Ne govorim o tebi jezik se zaplete i ćutim da otvorim oči. kao da ne postojiš.

Da me dani iznenade novim svanućem koje čezne Tvoj eho odzvanja na katedralama, kroz kolodvore za mojom siluetom, riječi, na tornjevima, gore visoko dosežući oblake, da oživim i budem stvarna. šamara moje prisustvo i traži da priznam ono što ćutim Da li znaš da prodajem tvoj vazduh vranama?

Jer nema riječi za ono srce koje su spakovali u kofer i pustili niz rijeku, negdje u bolji svijet, svijet hladnih ljudi, da traži tuđu sreću po bijelom svijetu dok svoju negdje zaboravlja, vrišteći nijemo jer su riječi ipak uzaludne.

Tvojim glasom slute crne dane mrazom izbrazdane sa suve, trule grane da prizivaju bezdane

56

BIOGRAFIJE

Biografija Књижевник Ђура Шефер Сремац (12.02.1950, Рума), професор југословенскe књижевности, објавио је следећа дела: „Титов венац сонета“ (1982), родољубива поема, Нови Сад; „Звездане њиве“ (1987), озбиљна поезија, Сремска Митровица; „Тамбурица, коло и песма румских Брежана“ (1994), монографија ХКПД-а „Матија Губец“, Рума; „ Досетљиве доситејке“ I, II (1995, 2003), басне у стиху, Нови Сад – Рума; „У Вуковој ризници речи“ (2002), азбука у стиху, Рума; „Колевка сремског паора“ (2005), озбиљна поезија, Рума; „Пикали смо лопте крпењаче“ (2007), поезија за децу, Рума; „К’о сатаром сатире ме сатира“ (2008), афоризми и сатирична поезија, Рума; „Паника граматика“ (2009), поезија за децу, Рума; „Лабудов пев“ (2009), сонетни венац (љубавна поезија), Рума; „Сремачки шеретлуци“, збирка прича хумора и сатире, I Е -издање, DHIRA, Кüsnаcht, Schweiz, 2011. „Бећарасти сремачки (р)епиграми“, хумор и сатира, Градска библиотека „Атанасије Стојковић“, Рума 2016. Добитник је више награда и признања: ДИПЛОМА за родољубиву поезију, Републичка смотра поезије за децу и омладину, Београд 1982; „НАЈ НАЈ ОСМЕХ 2000“, Лазаревац; КЊИЖЕВНА НАГРАДА „Војислав Илић Млађи 2005“, Жабари; „ПЛАКЕТА СИМА ЦУЦИЋ 2010“ (књига поезије за децу „ПАНИКА ГРАМАТИКА“), Ново Милошево; ПРВА НАГРАДА, међународни конкурс „ЕКОЛОШКИ АФОРИЗМИ“, Врбас, 2011; ШИПАК ГОДИНЕ (трећа награда за причу), Београд, 2011. НАЈДУХОВИТИЈИ АУТОР 2011, Лига духовитих, Београд 2012; ПРВА НАГРАДА – САТИРИКУС 1. РЕДА, Мркоњић Град, 2012. и 2013; КЊИЖЕВНА НАГРАДА „Клуба умјетничких душа“, Мркоњић Град 2016, за циклус песама, XV Конкурс љубавне пјесме над пјесмама. ДИПЛОМА – Сатирикус I реда, XV jавни конкурс хумора и сатире, Мркоњић Град 2016. Заступљен у антологијама, лексиконима и зборницима поезије, прозе и афористике: Рале Нишавић: „Невенова антологија савременог српског песништва за децу и одрасле“, Нови Сад, 2005; Милутин Ђуричковић: „Коло пријатеља“, антологија поезије за децу и младе, Београд, 2007; Селимир Милосављевић: „Непролазни“, песници српске књижевности кроз векове, Јагодина, 2008; Перо Зубац: „Кад срце засветлуца“, АНТОЛОГИЈА новијег српског песништва за децу и младе, Рума, 2009; ЛЕКСИКОН ПИСАЦА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА, I, II , Београд, 2001, 2002 – М.Д. Игњатовић и М.К.Трнавац; ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ – проф. др Тихомир Петровић, Врање 2001, Нови Сад 2008; Павле Поповић: АФОРИЗМИ I, II, III, IV – међународни ЗБОРНИЦИ АФОРИЗАМА, Кüsnаcht, Schweiz, Сарајево – Крушевац, 2011. Сарадник је више листова и часописа у земљи и иностранству: Шипак - Београд (од бр. 1, година Прва, април 2011.) Носорог - Бања Лука (стални сарадник), Сремске новине Сремска Митровица, Aфоризам-ЈЕЖ (УБССЈ), Београд, Афирматор, Београд, Часопис Сретања и УП Чегар – Ниш, А влија, Рожаје, Црна Гора, Суштина поетике, књижевни часопис, Београд; Звездани колодвор, е-часопис за уметност и културу, Београд и др. Редован је члан ХКПД „Матија Губец“ Рума (oд 1989); члан Удружења за заштиту ћирилице, Нови Сад; члан Удружења писаца Чегар, Ниш; сарадник и члан Секције балканских сатиричара Србије ЈЕЖ (УБССЈ), Београд; члан СКОР-а (Савеза књижевника у отаџбини и расејању, Београд; члан Креативне радионице Балкан, Београд и др. Ђура Шефер живи и ствара у родној Руми.

57

ПЕСМАРИЦА О РЕЧИМА

Ђура Шефер Сремац Чудесно дрво Живота, на својим тајанственим гранама детињства и младости, обилато ми је даровало најмирисније и најсочније плодове безбрижности. Оно ми је напајало душу и тело моћном, незадрживом снагом магнетном. Пружало ми снажна крила и ја сам летео, маштовито летео незнаним просторима. Моје нежно, незаборавно доба детиње. Толико ми драго беше да му почех поклањати – стихове. Ех, како су то биле наивне, али мени мајчински топле речи! Невешто сам их склапао, стрпљиво низао у бројанице стихова и строфа. Своју прву детињасто-младалачку песмарицу љубоморно чувах од радозналих погледа, испод девет брава, све до данашњих дана. Ни слутио тада нисам да постаћу добровољни, доживотни „заробљеник“ властитих речи. Заљубљен у чаробну музику слова и слогова што списатељство се зове, реших да скинем, у већ поодмаклим годинама, још који сазрели плод са својих плећа старачких, тај деценијски слатки терет поезије, и оставим га у наслеђе генерацијама. Можда ће се заинтересовати нека паметна дечја, уметничка главица за моју „сирочад“ и покушати да крене стазама поетским које могу живот да значе. Има једна дивна мисао нашег чувеног нобеловца Иве Андрића о човековом дару казивања речи: „У речима, као у дрветима и биљкама и свему што је живо, кружи невидљив животни сок, и он је тај који их, као неко унутарње сунце, креће и окреће, даје им боју и облик, снагу и израз. А човек који пише, он само пажљиво прати и мање или више вешто, мање или више срећно искоришћује појединости те несхватљиве и неухватљиве игре.“ Другујем готово три и по деценије са децом учећи их да негују лепоту језика, да развијају љубав према књижевности као уметности, том тајанственом, божанском дару Човековом. У нашим готово свакодненим књижевнојезичким дружењима, подстичем их на властито опробавање пера, не би ли те мале виспрене главе осетиле прве радости при рађању својих поетско-прозних првенаца. Често сам имао прилике чути праве бисере дечјих искрених, па и скривених мисли, мале језгровите варнице красноречја, што ме је инспирисало и на властито стихотворство о драгуљима говора. Зажелех испевати веселу песмарицу о речима за све ђачиће на свету. Јер, не воли сваки (м)ученик, превише, ту чудну науку о језику, а вечито јадање и муке ђачке, у његово име, олакшавам и оправдавам стиховима: Нешто ми се приснила граматика и у сну ме од ње хвата паника. И тако, овом почетном идејом у стиху, настаде и цела збирка поетских творевина која покушава да на занимљив, често хумористичан начин, осветли чин књижевноуметничког стварања. Да не би марљиви, a и они мало мање вредни малишани, стварали одбојност према тој тешкој науци, хтедох им римама разбити трему, желећи да лакше схвате и усвоје знања из књижевности и језика, најдрагоценијег блага једног народа. Колико ћу у томе успети овом књижицом поезије о речима, остављам да просуде сами мали, па и они нешто старији читаоци, међу којима се крију, сигуран сам, и прави песнички таленти. (Из књиге: Ђура Шефер Сремац: „Паника граматика“, Графампромет, Рума)

58

Ђура Сефер Сремац професор југословенске књижевности и српскохрватског језика, још од средњошколских дана озбиљније се бавио књижевним стваралаштвом. Резултат његове љубави према књижевности као уметности јесте и 14 књига поезије и прозе (управо ове године прославља „мали“ јубилеј – 35 година од штампања прве књиге). У то име нам је послао краћи избор песама, а такође и у част обележавања 230 година (1787 – 1864) од рођења нашег највећег реформатора српског јeзика, ћирилице и сакупљача народних умотворина – ВУКА СТEФАНОВИЋА КАРАЏИЋA. Наш (и светски Вук Караџић) поставио је темеље лингвистике, филологије, славистике, савременог српског језика...

Вук Стефановић Караџић (1787 – 1864)

59

АЗБУЧНИЦА

А

Ако је ценити по дечјим песмама

Б

бити поета – баш није тешко нешто:

В

велелепне речи окитиш римама

Г

глас птица претвараш у песмице вешто.

Д

Дођу ми у снове птице лакокриле:

Ђ

– Ђуро – шапућу ми нежне, цвркутаве...

Е

– Ево нас, песниче, рој речи смо свиле

Ж

жедне песме сунца са извора јаве!

З

Зором будимо се, жељне бела дана

И

и кликтањем звонким дивимо животу.

Ј

Јечи до небеса, сунцем обасјана,

К

крилата песмица што слави лепоту.

Л

Лаковерне ми смо твоје певачице –

Љ

љубављу саткамо вечне песмарице.

М

Маме нас мириси пролећног буђења

Н

нестварне, плаветне зене љубичице,

Њ

њине гошће пчеле, с цвећа привиђења.

О

О, дивно је срцем песму снова ткати

П

пити слатки нектар цвета поезије

Р

расти к’о у бајци, тајне чудне знати

С

срећу откривати коју живот крије!

Т

Трајање је тужно без латица песме

Ћ

ћутање је ружно, песма нек нас лечи

У

у искреност душе сумњати се не сме!

Ф

Фраза није: пажња – прејаке су речи

Х

хоће да те сможде, сажегну и сатру!

Ц

Целим бићем негуј речи бајколике

Ч

чувај бисер, драгуљ – говор, вечну ватру!

Џ

Џабе, залуд бекство од речи музике –

Ш

шала, смех нек бууду твог живљења слике! Ђура Шефер Сремац 60

Ђура Шефер Сремац ВЕЛИКОМ ВУКУ У СЛАВУ

понекад правим, а некад лажним. За једно искрено рађање песме треба ти речи бар котарица; вешто се слажу бисери циглица и буја, расте Песмина кућица – нико је никада срушити не сме!

Вечно светлеће АЗБУКА у славу великог ВУКА. Везао је у венац слова вечна слова ћирилова. Од тридесет вредних слова свила се азбука нова.

ГОВОРУ И ЈЕЗИКУ У ЧАСТ

Осванула словарица – Вуковица, ЋИРИЛИЦА!

Човеков говор је чаробна ствар најдрагоценији Божји дар.

Врсна је везиља свако слова ће схватити лако.

Покушај спојити речи у пар да звуче складно и ти си – цар!

Не криви редове праве величај Вуков пут славе.

По сваку цену не римуј речи јадна је песма што празно звечи.

Слово по слово – ево венчића у славу ВУКА КАРАЏИЋА!

Не падај под туђу језичку власт своју реч негуј, одај јој част. Римуј у један, два ил’ три слога и ето ризнице богатства твога.

РАЂАЊЕ ПЕСМЕ Може ли неко да погоди како се беба Песма роди!

Ако за риму баш имаш дара музика речи драгуље ствара.

Да ли њу, можда, лола сунцокрет у жутој пелени донесе на свет?

Искрене речи нек душу лече од здрава духа шта нам је прече.

Није то као сунчана зрака кад зирне крадом иза облака. те можеш казати: ‒ Сунце се рађа из брда извире небеска лађа.

Мисли су марљива војска мрава немушти језик скрива им глава. Испевај оде живота радости уђи у храм поетске младости. Чувати вечност матерњег језика Божји је завет сваког песника.

Док житним пољем уз поток ходиш, из јаве се губиш – сновима бродиш! Опчињава те муза из снова, заварава лиром стихова. И маше тајним крилима снажним,

61

БИСЕРИ ГОВОРА

МАЈЧИНА ПЕСМА

Језик нам још увек сиромаштво мучи не можеш све рећи што ти је на уму. Читавог живота учи, само учи да залут ̓ о не би кроз језика шуму.

МИЛА РЕЧ се у души скрива као најмоћније благо, магично сунце ти дарива и свако ти је слово драго.

Тајанствене речи нека т е не брину свакој бољци знањем можеш наћи лека у најцрњој ноћи наћи ћеш истину ма колико била скривена, далека.

М је први ђердан речи тајне мази те мирисом мајскога цвећа. А лагано ваја тајне сне бескрајне и шапуће о срећи твојих пролећа.

Кад прозборио си реч исконску „мама“ мудраца свемира стекао си звање! С блеском искре мисли расветли се тама Човеком те створи вечно гладно знање.

Ј као јабука из врта мира позива те на гозбу радости. К нежно, брижно косу ти дира омамљује те безбригом младости.

Љуби речи питке, са сама извора, освежићеш душу, жедну умну снагу. Буди жељан увек проста разговора И цени реч бистру, нежну срцу драгу.

А је задњи ђердан речи М А ЈКА мазно те грли руком љубави. Она је миран сан, твоја бајка... РЕЧ МАЈКА не сме да се заборави!

На дну тајанствена, безимена мора лежи шкољка блага, скрита од човека, даноноћно лучи бисере говора – РЕЧИ драгоцене! Живеће довека!

ГУСЛАР (песма на слово Г) Гуслар гусла у гори под гранама Глас гусала разгневио гаврана! Гугутале гугуткице по гори: Гле, гудалом горди гуслар говори! Голупче је у гнездашцу гукало: Гласно гуди гусларево гудало! Гавран Гавра гракнуо на ту грају: Грозно! Гуслар галамџија у крају! Гуди гуди гусларево гудало Гуђењем је гаврана надгудало Гавранчићи гладни горко гракали Гусларевим гуђењем су – заспали.

РИЗНИЦА РЕЧИ Као што тело јача гимнастика РЕЧ У БИСЕР глача граматика. С мало труда и ГОВОР се лечи само сврати у ризницу речи. Сјајни, звонки драгуљ вешто бирај, мајчин говор не дај, туђ не дирај! Баш су чудни ти страни изрази! Говор гради према ума снази!

ПИШИ ТАКО КАКО СЕ ГОВОРИ ДУШУ ЛЕЧЕ БИСТРИ РАЗГОВОРИ. Чешће вежбај гимнастику ума негуј мисли здравога разума. Присети се мука Оца ВУКА Јединствена наша је АЗБУКА. Са извора речи лечи главу на част себи, а ВУКУ у славу!

62

AMBIJENTI

SJENKE Tatjana Tomić

Svedena na lakonski potez ugljenom, Zrelost utiska prerušena U odoru seoskog pajaca.

Lažni golijat, sirenskim zovom, mami. Šaljiva minijatura smiješi se, Vrlo tragično.

Obična optička varka.

Igra svjetlosti.

Igra.

Zaneseni tražimo Pravi presjek I ugao prelamanja, Mjeru, Za svjetlost i Neobuzdanu sjenku.

Sretnom nalazaču Umirujući prosek presjeka U sjenci visokih čempresa.

Patuljak i golijat smiješe se, Šiljastim noktom rišu Tragove u pijesku.

63

TA LJUBAV

Dugo je mirisala životom i bujnošću, Ta ljubav.

STROMBOLI

Planula uz čudan drhtaj prepoznavanja, Gorjela je postojano visokim plamom, Bez znakova klonuća.

Odbijala je tinjati tiho, umilno se

S dekorom naslijeđenim od očeva, stihijnost raspamećenih, moj kod zavještan.

Raspršiti granice, sažeći titraje, u plamsaju časovitom zgromiti orla nebeskog, to bezdušno damaranje.

Povinovati zahtjevima društva.

Ni kanaderi sa visina, ni svjetina Sa svojom krvožednošću,

Da potom, u zaleđu sjenovitom, umilnim žrtvama smirivan, koprenom vijekova zastiran, mogu svoj nemir pepelom zasipat`, kao i svi.

Kao i ti.

Vatrogasci sa svojim šmrkovima, Nisu uspijevali umanjiti i lokalizirati Čudesnu moć njene eruptivnosti.

Vislava je prva signalizirala opasnost; Sretna ljubav. Zar je to normalno, Zar je to ozbiljno, zar je to korisno...

Priđite.

Moj zijev na domaku sna, vječita skrivalica.

Tatjana Tomić

Skeptici su je proglašavali fatamorganom, Moralisti nečastivom silom. Mudraci su sabrano zborili: Treba samo strpljivo sačekati kraj.

Sablasni ugarak nastao na njenom mjestu Kao da se smiješio, pružajući prijeko potrebnu Satisfakciju onima koji su je strpljivo iščekivali.

Dugo, zaista predugo, Je mirisala životom i budnošću – ta ljubav!

Tatjana Tomić

64

PRIČE

Mirjana Magura PALICA Jutros je prerano osvanula jesen. Sigurno starost sa njom dolazi. Osećam sevanje u kostima. Šta sam ja vremenu skrivila? Kao da vetar namerno duva novu kapu sa moje glave. I bezobrazno je skriva u uvelo lišće. Da li je zaboravio koliko u mišićima štipa i pritiska? Kako da se nagnem i sagnem sa bolom u leđima? Sada polako starim, oslonac mi treba. Oh moja mladosti , koja si imala svoj zamah! Samo je srce još uvek mlado. Znam da je kosa seda i moj glas malo grub. Zaboravljen je žar, ali sećanja su još uvek dobra, jer imam hrabrosti. Da li sam zaboravljena od svih? Toliko mi je drago, još mogu supu, griz i mekano da jedem. Za planinarenje i "stek" više nisam. Ne moram da idem preko šljunka, kamena i snega, ni da se pentram po drvetu. Protiv bola ću da se borim, kada mi koraci otežaju put. I ako mi veceras nije do osmeha, sedeći uz vruć čaj, slaviću starost. Neću plakati, moliti, cviliti, grčevito se držati za mladost koja je prosla. Izaćiću ponosna, sa stilom. Uz mene će biti moj najbolji drug. On je jak i čvrst. Podršku mi daje i danju i noću. Mogu da ga pritisnem, on će me držati. Lakoćom mogu da ga podignem i u svako vreme samo na njega da se naslonim. Zato mi je postao toliko važan. Jer znam da sa njim nisam sama i da me nikada neće ostaviti. On će svuda da me prati. Ni jednog trenutka on me neće izneveriti. Moj najbolji prijatelj, uvek blizu mog kaputa, biće i ostaće - MOJA PALICA.

65

NEUGAŠENI ŽAR Gledam te dok ležiš u krevetu na izgužvanoj postelji života. Vidim i brojim godine na tvom licu. Lepe su godine u kojima otkrivam tvoju lepotu. Pamtim nežne dodire, a zaboravio sam, sebično, da brojim tvoje uzdahe. Koža, puna jeze, seća se mekog tela, umotana toplim dahom, u postelji od svile. Ruke tvoje nekada bele i meke, sada su naborane od bora koje su iscrtale godine. Držim ih, ljubim, a one drhte, bez snage su. Jecaj se ne čuje, samo tvoj uzdah od kojeg plamen sveće zadrhti.

Sećam se, bilo je sve tiho i čarobno; u kaminu crveni plamen, a senke na zidu se lomile u vrelom zagrljaju. Te noći si sebe poklonila meni. Bio je to početak jedne ljubavne priče, a u ranu zoru si mi tiho govorila svoje snove: "Sanjala sam da sam tvoja najomiljenija košulja od bele svile, koja se pripija uz tvoje telo.

Sanjala sam da sam tvoja čaša rujnog vina, koja te u zanosu opija, kada je ispiješ do dna.

Sanjala sam da sam sonata koju opojno slušaš, a koja tvoje srce i dušu raznežuje i miluje."

Noćas otvaram kutiju sećanja, a iz nje kao da izlaze tvoji snovi. Zalutaću u lavirintu tražeći slike prošlosti. Tebe posmatram, a u moje grudi se bol steze sve jače. Na trenutak zaboravim gde sam stao i šta tražim. U tvom oku vidim želje, prepoznam neugašeni žar ispod pepela prošlosti.

"Sanjala sam da sam tvoj jastuk na kome noću snove snivaš i nežno do zore grliš."

Oprosti mi za izabranu boju života. Oprosti, ljubavi, što moja duša nije prepoznala svaku riznicu tvoga srca, gde još uvek leže tvoje neispunjene želje. Da li su za mene bile nove, velike ili male, razbacene na sve strane, one su za tebe složene i uređene bile. Sve tvoje želje su imale neki drugi pravac, a ja sada na ramenu nosim težak ranac, jer ih nisam prepoznao u oku tvom. U tvojoj plemenitoj istini, duša ti je postala prostor za neispunjene želje. Tvoje bolno srce ćuti o snovima koje si položila u kutiju sećanja.

"Sanjala sam da sam list jutarnjih novina, koju pažljivo čitaš svaki dan i nešto novo otkrivaš.

Sanjala sam da sam mali šareni leptir nežnih krila, čijem se letu očarano diviš."

Krivac sam, nisam shvatio da sam ti stvorio kavez od zlata. Moje želje si nesebično ispunjavala. Tvoje si zarobila u kavez kao nemu pticu, koja je htela da peva nejlepšu pesmu. Za pticu bez krila i glasa, tvorac sam ja. Oprosti, jedina ljubavi! Sada, kada je moja krv počela da curi iz duboke rane i zgrušava se, kako ne bi iscurela i da tebi ne bi još veći bol zadao, ne želim da svo sećanje pretvorim u hladan spomenik. Ne želim da tvoji snovi umiru, niti da ih crnom zemljom na grobu pokrijem.

"Sanjala sam, ljubavi moja, da ležim na ramenu tvom i snove ne snivam, jer me ti poljupcima nežno budiš."

Oprosti, za neugašeni žar tvoga srca. Proklinjem sebe i prekljinjem Boga, da mi tebe ne uzme. Moliću da nam pokloni vreme. Da otvorim kavez i slušam najlepše pesme tvoga srca. Da medne usne želju izgovore. Dopusti, mila, da te zagrlim, dok ne padne zadnja noć, dok sećanje, na te ljubavi, ne postane samo sećanje, koje leži na uvelom cvetu u kutiji sećanja. Želim da udišem tvoju bol i da ti poklonim život. Rano je, nemoj da otvoriš rajska vrata, plašim se ostaćeš tamo u večnom snu.

Autor: Mirjana Magura 66

POEZIJA

ORKESTAR PRIRODE Danas pozdravljam jesen, kupam se u suncu.

Leto stavlja senku na sunčevom satu.

Usred grada čuje se tiha muzika, pesma o jeseni.

Odnekud... miris pečene jabuke oko mene se širi, detinjstvo u meni se budi.

Sanjarim. Slušam i uživam.

Priroda za mene orkestar stvorila, na jesenji koncert pozvala.

Sve je savršeno! Šuštanje žutog lišća na vetru zvuči kao čarobna sonata.

Divlji kesten sa grane u taktu, kao dobošom, na zemlju udara.

Okolo, naokolo lete ptičice, veselim cvrkutom u horu pridružuju se orkestru, a golub sa krova basira svojim gugutanjem.

Vetar severac se fijukom javlja.

Orkestru prirode, završnu notu diriguje, koja mene zanesenu u srce nežno dira, pridružujem se pesmom orkestru prirode.

Autor: Mirjana Magura

Iz zbirke "PESNIČKA DUŠA"

JESENJE KIŠE Ne sećam se koliko kapi jesenje kise je po nama palo, kada si ih sa mojih usana ispijao.

Ali, sećam se, dok je divlji kesten sa grana padao, nevino si me u oči gledao, slatkim rečima u lažnu ljubav ubedio.

Otišao si u tiho jutro bez povratka kada je cvrkut ptica san prekinuo, sat dan odkucavao, a uvelo lišće prekrilo tragove tvoje.

Mnogih, usamljenih jesenjih noći, moje su suze zamenile te kišne kapi, koje teku u reku nezaborava. Često se pitam, da li te ove jesenje kišne kapi podsećaju na ispijene usne moje i na srce prevareno kada ljubiš usne druge?

Autor: Mirjana Magura

67

DEČIJI KUTAK

LITERARNA SEKCIJA OSNOVNE ŠKOLE

OSNOVNA ŠKOLA „SVETI SAVA“ BIJELJINA Voditelj: Mirjana Lazarević

68

Није моја глава за такве трице 3. да трпи упаде једне девојчице Али срце песника не може без КРАТКЕ МИСЛИ РАДА двоје Сећам се те ноћи, када ми је Зато иди и узми га, оно је твоје. Човјек није прича за себе. пришла Штавише човјек није једна И најслађи прамен прекрио ми Војислав Дурмановић, VIII прича. лице У свим његовим добрим разред Када су те руке на рамена пале дјелима попут лаких грана руже Нађе се зло 2. пузавице. Као отров у најукуснијим предјелима. ПОЖЕЛИ НЕШТО Пољубаца река као киша паде НЕМОГУЋЕ К'о парада љубави која слави Човјек ће душу предати младост Пожели нешто немогуће Злим силама, Са освитом сунца прође наша и замисли да се оствари Можда га то заболи. радост прижељкуј и сањај Зло човјека може да опамети, У уздасима слатким и очима јер снови су лепи Натјера да се бори. Раде. јер сан је тих величанствен и тајанствен као МАТЕМАТИКА Од тад вечери делимо ја и Рада стих. Док нестане ноћи и док сунце Хајде, Катарина. сине Стварај и чекај, пиши и воли Ријечи којих се ја ужасавам и Разговоре слатке остављамо немој да мислиш да све на плашим тада свету боли Јер морам да изађем Само месец зна све тајне јер свет може у очај да те тера Пред зелену таблу Бијељине. али покајање покрећу нада и А све мислим вера. Грубо ме гледа, и каже: Зар те ја то страшим? Закочи и сагледај КАЋА величанственост Многоугао, круг, У моју главу, међу разне муке, неиспевану, неизречену и полиноми Међу полиноме и Наполеоне, сакривену Мисли, цртај, рачунај У збрку контролних и задаћа у цветовима који вену А трема ме хвата.. Сасвим тихо, без куцања у дрвећу које стоји Боли глава Ушуњала се једна Каћа. у природу што судбину света Још каже хајде израчунај. кроји. Шта радиш, Каћа, у мојој Хајде Катарина. глави? Јер планета увек негде жури Узимам креду Девојчице луда, ко те ту стави? и време никога не чека И молим у себи Зашто помераш полуге мога док човек странпутицом јури да све добро прође. ума и мења свој ток чаробна река И онда, она гледа И играш се са нитима мог ти окрени се, погледај. Мислим да попустити не да. разума? Док пловим кроз снове, често Шта остаје да те чека Катарина Цацановић, VIII ми дођеш ко у сну те силно љуби? разред Путница без карте, у спаваћици и боса Драгана Зељко, IX разред Капетана за кормилом често пробуди Фењером обасјана твоја смеђа коса.

1.

69

PROZA

Branislav Banković

(Smederevska Palanka, 1970 ). Završio je Bogoslovski fakultet u Beogradu. Piše prozu. Objavljene priče: zbornik Šumadijske metafore, zbornik Kaži mi ko si, zbornik Crte i reze 8 („Andra Gavrilović“), časopis za književnost Stremljenja, časopis za književnost Zvezdani kolodvor, magazin Bulevar M, portal Crna ovca i dr. Osvojio je prvo mesto za kratku priču na West Herzegowina Fest-u 2017. godine. Prvi roman Ničija budala objavljen je 2015.godine. Živi u Mladenovcu.

TRAGOVI U početku reči su plovile kroz ljudsku kožu i kupale se u duši. Čovek ih je ljubomorno čuvao za sebe pod staklenim zvonom kao bolesnu biljku, a one su umirale u tami. I tako vekovima. One retke, razmenjivane su pokretima tela i pogledima.

Čovek je izmislio reči da bi se lakše snalazio u prostoru. Da bi se popeo do zvezda. Rečima se sporazumevao, tešio, hrabrio, kasnije se bunio i molio bogovima, sve dok nije počeo da spletkari. Čovek ja progovorio iz straha da ne ostane prepušten sam sebi. Sve je počelo iz radoznalosti kao igra; sluzavo treperenje glasnica, rastezanje pluća, micanje usnama, istezanje guše koje je izazvalo mucanje koje je budilo određene osećaje. Verovatno prijatne. Reč je u suštini čarolija velike snage. U jednoj reči, kao u školjkama kada deca prisluškuju šum vetrova i talasa, šumi sve što se čoveku dogodilo od rođenja pa do izgovaranja. Ako su sve reči sa nama to znači da mi više nismo sami, a nismo ni iskreni. Nije li samoća najfiniji oblik savršenstva, a ćutanje najteži vid iskrenosti?

70

Ljudi nisu ispoštovali zlatno pravilo da govore samo subotom. Više je nesporazuma nastalo zbog onoga što je rečeno nego zbog onoga što je prećutano. Reči su danas razapete kao veš između stvari i između samih ljudi. Odvojile su se od utiska koji se u njima ogleda i izgubile moć. Osamostalile su se i pripisale sebi veći smisao nego što zapravo imaju. Poremetile su harmoniju koja vlada u kosmosu i dovele čoveka u zabludu. Svest ljudi prožeta je besmislenim rečima koje su se namnožile. Čovek je ponovo usamljen i uplašen. Razotkrio je svoju tajnu i porušio mehanizam ravnodušnosti obelodanivši drugima svoje namere, želje i pohlepu. Nesposoban da sačuva čisto srce umesto do zvezda survao se u blato kraj korita punog jeftinih užitaka.

Kad ljudi ponovo budu počeli sanjati o zvezdanom nebu biće odveć kasno; prevelika iskvarenost sprečiće ih da se zagrle, dodirnu i razumeju. Slaće poruke jedni drugima sedeći usamljeni u svojim malim sobama praznim kao njihova samoća.

Pogledajmo jedni druge u oči i budimo iskreni. Tragovi drugih svuda su po nama.

Autor: Branislav Banković

71

AFORIZMI

Афоризми ЈОВАН БАЈЦ

Алергични смо на власт. Све што она уради ми искијамо на нос. Не знам за кога су гласали моји баба и деда. Мртва уста не говоре! Власт се бори против беле куге тако што нам непрекидно прави малу децу. Наши политичари су велики илузионисти и опсенари. Стално нас обмањују. Изградио је каријеру на рушењу бесправно изграђених објеката. Назвао сам ствари правим именом. И сад одговарам за вербални деликт. Направили су нам мањи а скупљи мост од планираног. Не смемо прећи преко тога! Доста нам је несланих шала. Зато нам неки соле памет. Ово је демократско друштво. Све што пишем против режима смем да сажмем у афоризам. Моји афоризми имају тежину. Зато су ме оволико и ребнули. Нећу више да пишем афоризме, јер ме нико не схвата озбиљно. У Србији многи људи раде. Једни другима о глави. На бесправној градњи темељи се наша грађевинска индустрија. Шпијуни раде као швајцарски сат! Откуцавају ли, откуцавају! Најмање шкрипи на државном врху. Тамо је увек све добро подмазано. Пошто Србија!? Ма, заборавите! Немам ја паре за бацање! И ја волим Србију! Али, нажалост, платонски! Сви смо негативно наелектрисани. Зато се толико и одбијамо! Краља смо лако изабрали. Много је већа конкуренција за дворску будалу! Власт толико тога има на уму, да јој народ није ни на крај памети! Шарене лаже нуде нам искључиво они који су премазани свим бојама. Лактао се, градећи каријеру. За друге га је болео лакат! Ми пристајемо на све, али политичари никако да нас задовоље! Други су стајали иза њега. Одмах се видело да није сав свој. Бацају нам песак у очи да не видимо пустињу у којој живимо. У народу постоји утемељено мишљење да власт поткопава све темеље. То што су нам отели део територије некима је равно до Косова! Заглибио нас до гуше! А ми таман хтели да га правимо од блата! Наравно да многи чувају голо дупе, кад су одавно остали без гаћа! Спавам као беба! Премијер ми свако вече прича бајке!

72

RECENZIJE

PRIČE POPUT ŽIVOTNE POEME Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ Danijela MILOSAVLJEVIĆ, "Dreaming", IA Nova POETIKA – Argus Books&Magazines Beograd, 2017.

Knjiga kratkih priča neobičnog imena „Dreaming“ literaturni je prvenac Danijele Milosavljević (1965, Zrenjanin). Svoj naslov duguje prvoj priči u ovoj zbirci, duhu i filozofiji Aboridžina, izvornog naroda Australije, koji tvrde da se stvarni život zapravo nalazi u snovima. Da li je i spisateljičin stvarni život u snovima, odnosno u vremenu koje provodi u osmišljavanju i zapisivanju svojih priča? „Odnos izmedju realnog i irealnog relativiziran je u pričama“ – Slavoljub Obradović, „Fantastično u pričama za decu Grigora Viteza“, „Delimično i književna fantastika, spoj snohvatica i onostranog sa stvarnim životom, odakle se onirička stvarnost pretače u čudnovate snove“, poput „Snevnika“ – Ljubomira Simovića, ili Sanovnika, u snu i izvan sna… Ukrštaju se talenat, fikcija, snoviđenja naše spisateljice, kroz onirička svedočenja.

"Ja sam kao kap lave i iskra u oku Velike ptice. Ogledam se u licu okeana, obojenog bojama života morskih bića i morskih trava...Ja sam reka. Natapam se mirisima začina i vreve Bazara i utičem u more..."

- napisala je Danijela.

Ko smo mi? Šta sanjamo? Da li su naši snovi životni? Treba li da budu? Zapisi koji šire poruku, prolazeći kroz Univerzum. Ljudi bi bili humaniji i bolji... barem za česticu peska "dosegnutog sa vrha Sveta", jer Danijela Milosavljević kaže: S" estrice mila, vidiš li me?

Setrice mila, čuješ li me?

Brate mili, jutro li je?

Sestrice mila, budna li si?

Brate mili, osećaš li? ....................................

Brate mili, gde li si? ..................................." (priča "Hemus i Rodopi")

Emotivno i dirljivo! Eho lepote! Nemerljiva ljubav, izmedju brata i sestre, koju naša spisateljica iznjedrava putevima poetike (ne - proze), kroz senzibilnost, idući i napred i jako. Pri tome ispisuje svoju Životnu Poemu. Čitajući priču „Umami“, u mislima mi se zadržava prijatan ukus. Znači, taj peti, najefektniji ukus, pored slatkog, slanog, kiselog i gorkog, koji je počastio poslasticama, koje se zovu Reči. Novorodjene reči! Reči logike. (Priča „Reči“). Iako je igra završena (priča „Avatar“), spisateljica nas pita da li želimo da igramo Višu (video) Igru, sa novim avatarom? Da/Ne?, jer avatar je inkarnacija Božanskog bića u nekom od oblika na Zemlji i doprinosi duhovnoj evoluciji i razvitku. Bog dolazi da usliši neku potrebu čovečanstva…

73

Priče oplemenjuju, oduhovljuju, u dosluhu su sa Božanstvima (Boginjom Lakšimi), šumskim vilama koje pevaju… “… plava da ti mir donese, smirenost i ozdravljenje…“ (iz priče „Vreme kad veverice piju čaj). Tajna ljubavi, izmedju bake i unuke, u bajci… bajalici…

Vanvremenske i ovovremenske priče, sa obiljem topline novih ideja, kroz Ulicu Zmaj Jovinu, u Novom Sadu – „Mama, da li znaš da ja tebe volim najviše na svet? V olim te do neba i nazad. Ja tebe volim sa hemijskom, da se nikad ne izbriše…“ (iz priče „ Filozofski razgovori“ ).

Desio se u pričama najlepši „kopreni dodir parisko plave po njihovoj unutrašnjosti… još jedan dodir…“ (iz priče „ Akt“ ). Prasak ekspresije. Spisateljica slika i boji, sebi svojstvenim izrazima, po nepreglednim prostranstvima beline hartije, ukazujući na svoju veštinu i nebeske darove. U knjizi su Priče u Pričama, satkane od neobične predje refleksija. Ukupno dvadeset i šest. „Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa, kad ne zna šta može.“ – Jovan Dučić.

Spisateljica zna i šta hoće i šta može. Poput raskriljenih krila ptice, nadvisila se i vinula put neba književnosti. Hrabro, zaobilazeći tmurne i tmaste oblake i oblačiće, koji su pred njom. Jer, „igla je došla do kraja ploče i vrtela se, vrtela se, vrtela…“ (iz priče „ Slike sa izložbe“ ).

Danijela Milosavljević je staroslovenski vitez, ratnik, jaka osoba. Ovom knjigom prolazi kroz Veliku kraljevsku kapiju – Bogatirska vrata u Kijevu… kroz Kosmos, udvojivši svoje umeće stručnjaka za informacione tehnologije i spisateljice, koja je otelotvorenje obilja duhovne lepote…

74

Aranka Kiš NAJDRAŽA SLIKA Niska kuća u belo sveže okrečena Na njoj muškatlama crvenim Četri su zelena prozora okićena Ispred kuće stari drveni sto i klupa do njega A na njoj korpa dobro istrošena Kada proviriš u nju kao u svatove da si pošao

I znaš da si dragim ljudima dobro došao Crveni se paradajz miriše slanina I pokoji luk i paprika u njoj se sakriva A kao kruna ovog bogatstva Zamiriše hleb koji je ispekla mama Zaškripi đeram pljusne voda To se tata oko bunara mota Oko njegovih nogu mazi se maca Pas ih pažljivo posmatra Zna on da će sa tatom iz dvorišta poći Kao počasna pratnja dobro će doći Mahnu mama sa praga zelenih vrata Pored nje je sada radoznala maca Tata na njivu se sprema A u mama u kuhinju žuri Da se ručak spremi i odenese na vreme Da se barem tada odmore ruke vredne

75

76

Јелица Црногорчевић Док читам Хамлета (где краљ страда од отрова) Дођи ми у недељно јутро, батали тај твој подгрејани ручак од љубави. Ни кромпир не ваља да се подгрева, спанаћ и пиринач отровни су кад се греју. Нема ништа од подгреване страсти, задуго сигурно није то. Баци иза леђа све! Пусти низ воду то, кад једном пукло је: знај да је готово. Дођи да волиш мене а ја ћу ти правити крофне, јер ја или кувам, или не кувам. Или волим, или не волим. Ништа не подгревам.

Слика милог лика Ноћас не могу да заспим, живци трепере, мрачне сенке надвијају се нада мном. Мисли црне, опомињу. Плашим се. Стрепим. Не спавам. Борим се и налазим светло у тами: твоју слику. Видим твоје питоме очи, питам се спавам ли у њима? Видим твој нос и мислим

недостаје ли му мој мирис? Приметим твоје лепе уши. Размишљам: ослушкују ли мој глас? Твоје усне, чезну ли за мојима? Гледам твој врат и питам се: прижељкује ли моје руке? Твоје мило лице учинило је да се све сенке и лоше мисли расплину, да срећна, са осмехом у углу усана, утонем у сан....

Узалуд Ахилов штит Узалуд покушавам да избришем из главе твоје лице, твој поглед и очи док се смејеш некој мојој шали. Наоружам се храброшћу, навучем оклоп и кренем теби мислећи да ми није стало, да равнодушна сам сасвим. Храбро корачам улицама и ступам пред тебе. Тада све заборавим. Кад станем поред тебе не проговарамо, љубав скривена дубоко у нама, појави се и лебди око нас. Она се види у погледу, у осмеху, у покрету. Љубав се не да сакрити. Не познаје границе. Оклопи и штитови ту не помажу. Ни Ахилов штит, ког ковао је моћни Хефест, не може да заустави љубав. Љубав је јача од свега.

77

Не верујем Не причај ми ништа о њему. Шта мене брига с ким спава, кад устаје, ко му кува кафу или чај, кад је болестан. Мене не занима шта ради данас, да ли је на путу или на послу, служи ли га ауто, како му је мама, јел’ му угинуо пас. Баш ме брига шта је јео, да ли му је неко нешто скувао или једе бурек са сиром. Не шелим да знам ко му пегла кошуље, да ли је однео сиво одело на хемијско чишћење… Не занима ме да ли се угојио, ни да ли је леп. Нећу да чујем ништа о њему. Не причај ми ништа вечерас, молим те.

Испричаћеш ми сутра....

RECENZIJE

Додирни ме мислима мини рецензија младог песника из Сомбора - Драгана Пјевца Срећнко Алексић На уштрб свих мојих речи и громогласних изазова,смогао сам снаге да овај лирски запис сведем на Божији дар и таленат овог младог сензибилног песника. Не догађа се често да морам, да браним нову младост од самога себе, или сам задивљен поетском структуром и доминацијом нових младих снага,стасалих да попут ветра покрећу ветрењаче новим, лепшим идејама. Песник има велоког дара и ритмике у својим песмама, он пева сликовито и наративно. Тај садржај лирских метафора и слика огледа се у читању страних песника, или њему блиског штива коју сам песник ствара у имагинацији стиха. Дуго сам на свој начин размишљао о чему песник пева са напуњених 33. године Исусових мука. Ни у једном тренутку се нисам поколебао да га похвалим у композицији песме,сликовитошћу речи,брзини прелаза и емоцијама које баштине пејзаж његовог живота. Равница код Мике Антића, усталасала, жута и равна, вододелна, проницљива. А код песника Драгана, препуна љубави, опорости над животом, тугом бескраја, скрушеним брезама, неузвраћеној љубави, мишљу да додирује бескрајно плаво небо. Такве су му речи папирнати снови,пуни нежности и сете, виспрени на додире, обазриви на љубав. У консталацији са природом његове жеље су једно а могућности друго. Он је на граници додира у мислима и снова који му доносе љубавне чари и илузије да само постоји једна љубав, према лепом и узвишеном (чистој искреној поезији) на домак пута, села и безбрижне равнице. Као сликари импресионисти осликава нежност, запитаност над постојањем свога хабитуса и Панонским сјајем веселог ратара. Окружен својим најближим размишља нежно и снено о љубави. Коју безимено зовем (песма или девојка), њему посебно драга и блиска. Цитирам 39. песму и стих у њој - Мени је лако кад имам тебе, кад ти љубав у песму коју уткати,да за бар трен зауставим време, да ти се осмех на лице врати. Дисово пролеће у мени буди песник који корача смиреним кораком својих предходника. Врло лепршаво и зрело попут неубраних плодова доноси неку посебну драж књижевној јавности. Примарна лепршавост, помало осетљивост на мисли и додире јењава у каснијим строфама овог младог аутора.Нихилистички став великог Драинца, у подсвести песника ставља на трон талентованих аутора.Туго моја коме да те причам? С ким да жали поделим своје? Одавно су ветрови, са умрлим лишћем, прекрили дане младости моје. Песник не тугује попут велих песника он је сетан и жали за неизреченим и промашеним идеалима живота.Да ли могу баш све сам,као опали лист у јесењој ноти месечеве сонате. Искреност његових мисли дарује нам лепоту његових песама у реду и одабиру строфа.Испрофилисан лирски садржај, намеће ми мишљење да размишљам уместо овог Антићевог или Дисовог ученика,шта га наводи да гане душу? Одакле допиру те одважне рефлексивне метафоре у дескриптивном заносу. Да ли је генетски предодређен да има сличну карму или пут сличних предходника. Упарен стих и рима, целовитост песме и закорачења, доноси ми посебну драж,о веродостојности Драганове поезије. На посебан начин је доживљавам, ослушкујем и осликавам у глави. Размишљам када говорим о

78

Панонском песнику разбарушених мисли и сликовитих речи.

35.песма стих први. Волим вече када засија житна поља кад се жуте, када ветар зачарлија милујући брези скуте. Из неког пређашњег контекста остаје ми лајт-мотив или стих из једног реда који допуњује моју скромну мисао о новој збирци младог аутора.

- Волим љубав када се буди! Све елементе да сам на прави начин искористио и рекао свету, био бих пресрећан у својој намери. Данас бити песник у плеади неискрености и комерцијализацији,осванути са лепим мислима и стихом своје разумности,је велики подвиг. Сталоженост и трпељивост су два елемента који издвајају на површину Драганово стваралаштво. Имао сам прилике да ослушнем стих његове скромне душе и лепих мисли,сатканих од искри чистих перли, нанизаних у зеленој равници предела.Онако како реч додирује срце умрежено у чистоту душе и најтананијих осећаја. Завршавам своје мишљење у нагодби са Богом,да овај млади песник гради успешну каријеру његових предходника, или бар њему блиских песника по годинама, Александар Јовановић из Вршца, Ненад Кузмић Сремска Митровица. Додирни ме мислима је чист одабир песникове маште уплетене у бескрајну равницу његових погледа да буде бољи у свему,на живот и нове песничке подухвате. Срећно у походе пером мастила свога изабраног пута и стваралаштва! Рецензију написао: Срећко Милош Алексић песник Сц Црњански и 28.Академије Лепих Уметности у Београду. Дана 14.03.2016. када је преминуо Мика Антић.

79

POEZIJA

ИЛИНКА МАРКОВИЋ Илинка Марковић из Београда, објавила је две збирке поезије ,,Између јуче и данас''(2014) и ''Право на живот''(2016). Издавач је Књижевна омладина Србије. За њу је писање љубав која се рађа још у раном детињству. ''Поезија одолева пролазности. Душа остаје жива.''

ЉУДИ ПИШУ Људи пишу своје мисли са лакоћом, тренутно, док их ја трпим као да су планина која ми се навалила на леђа. Тек када се речи зароје као пчеле и саме крену да клизе ка папиру тек онда оне поприме облик који мом бићу даје суштину. То је једно посебно стање сазревања мисли, скоро исто као чекање да сазри заметнута крушка и својом зрелошћу удари о тло. НА КРАЈУ... На крају наше књиге остаде само реч. Сенке се ње плаше! Лебди изнад свих очекивања као најболнији стих расутих душа.

Слабост ума слабићем чини моћног љубавника усахлог од жестине пића и сабласно лице нестаје под теретом речи те у књизи затворених корица.

Слабе руке за сламку се држе ломећи снагу измичу, беже! А реч мисао носи - крај тешким корицама затвара страницу љубавне игре. Настаје тама! Опијена душа кроз ноћ се вуче у последњи преломљени зрак самоће, тетурајући се међ` стаблима сенки, провлачећи своје безлично лице пијанице.

80

Kristina Janković ТVOJE REČI Poput baršuna šapuću mi dodirom mekim požnjevene sa ravnice što će niknuti jednom kad sumrak budućnosti neke preplete korake u noći

donete pod krilom ptice sa jutrom na obzorju pod senilom mojih ushićenja I prekriti moje lice Osmehom.

Tvoje reči glade me I miluju proletnjim dahom I letnjim lahorom, što spuštaju se nizinom

sećanja mojih duboko u prošlost dana okićenim ušećerenim jabukama što lepe se za moje uzdrhtale prste, reči otopljene kao sneg, kao inje, reči sa mirisom jasmina I limuna koje klize niz moje usne.

Pričaj mi, pričaj dok se razbuktale iskre poda mnom pletu, uviru mog nemira, nek procvetaju sve nade moje što ostavila sam za početak priče sve tvoje reči što tope se u meni kap po kap, I kao vodopad grunuće ka nama, ta slast u vedri, rečiti slap.

81

Spomenka Denda Hamović MOĆ Zove me reč Umorio mi se dan Zove me reč Umorio mi se san Zove me reč Daleko je noć Zove me reč Samo ona ima moć.

IZ LAVIRINTA Tračak svetla traži izgubljena Lutalica tiha nesmotrena Reč – u tunel je uplovila I u mraku svoj put promašila Kad je srećna zvezdu ugledala Brzo je u tamu istrčala Zapevala, saplela se, pala I tako u tunel zalutala Svetlo setnim srcem ona traži Neoprezni svoj glas da ublaži Tunel je dug, a putevi skliski I reč strepi u mračnoj krletki Ti ne brini bolna reči više Um sve naše lavirinte briše Neoprezno pala, pa ustala Kolena ti nisi ogrebala Uvek boli slovo neoporezno A pisano, potpuno porazno – Pa ispravi grešku, ne buni se U života ždrelu sve kruni se.

TAJNA ŠKOLЈKE Duša mi je retka školjka pretvara kamen u biser – nemire u mirnu usidri luku kad zavlada bura i razbije misli olujne reči usne oćute – u muk tonu i utihnu.

LJILJANI Reči omotaše duše deliće Nezaborav mladosti skakuće Izvire bolno lutanje danje Pokrova se rascveta sećanje Reči su tvoje crveni ljiljani Leptira su svi ustrptali sni Krila šarene u prolećne boje U misli sam se skrila tvoje

KROJAČI SUDBINA Reči, gladni gavrani Kao paukova mreža Zarobe i vladaju A narodi stradaju.

Dok nevina krv lije Grabljivice kob kuju Jer perje šarno krije Kandže koje smrt snuju.

Mrtvim rečima skrivene Iz partera se ne vide U živo tkivo zarivene Zatiru životne uzlete.

Od tlapnji krv kipti Izdanci mladi trnu Zaleđena im proleća U zemljana gnezda tonu.

82

EHO NESNA Eho odzvanja kad nesan tka od bleska iz oka pesmu do svitanja i reči toči iz vrelih vena od treznih dana u pijane noći.

ISPOD GORDOSTI Sipaju ti koprive iz reči Peku, a skrivene ruže Osetim miris Znaš li da grebu reči A rujna osećanja Gordost seče Ruža me opija i štiti Da ne žare koprive I pružam ti ruke Zagrli me ‒ u oči pogledaj Nek tišina priča Ti – samo ćuti!

Da vida rane nevidane

Seta ističe iz oka U reč je misao slika A pesma lice umije I suze u osmeh slije.

ZLATNI PRAH Mesečev sjaj ‒ u oku osama Upija želje iz mladih lutanja Vrelinu šara sna na zvezdama Pogled je to težak bez svitanja

Čašu ispijenu u trenu poleta Gorčina je prelila penom lepote Prelivanje raspevano lomi sete Nemire ustalasa ‒ medno omota Oko mutno kuca na vrata života Budi se nemirno i vriskom pozove Iz dana leptira zvezdane snove I zlatni prah raspe na korak poleta Dane sabira misao iz kamena Sete naniže lutanjima u noći Izmiri prošle plamene vremena Ključem zlatnim srce zaključa u reči

ISKRE DUŠE Srce poeziju piše A vaja damar iz duše Snažna se grle osećanja I misao spaja ta tkanja Pesmu srce napiše Da raznese buru iz duše I drhtave misli otka Melem su za iskru oka Reč je misao moćna Upija je duša setna To vešto tkanje Arahne Vida nevidljive rane Pevati osmehe bolne Umeju noći besane Uvija pev sete pijane 83

RECENZIJE

Милијан Деспотовић БИЉКА НА НОВОМ ТЛУ Соња Вишњић Жижовић: „Лептиров сан у поезији Мацуо Башóа“ Хеј лептирићу! Пробуди се, пробуди – будимо другови. Мацуо Башó Пријатељство је снажно сугестивно сазнање да идентитету сваког бића припада и оно друго, осим човека. То друго су пријатељи унутрашњег духа наше спознаје о заједништву. Пријатељство је испуна празних простора душе и оно је, често, магичан призив нечег што нам недостаје у тренутку када нам то нешто треба и значи. Хаику као песничка форма, најискреније негује пријатељство, он га живи, као какав учитељ преноси и доноси својим рецепиентима. Ако је живот мах лептирових крила, али и њихово мировање, „лептиров сан“ чији интро је хаику досегао продуховљењем на путу ка бесмртности, онда је хаику и један од начина да сагледамо живот и смрт као једност, као неодвојивост. Мацуо Башó (1644 – 1694) је трагајући за оним између духа смрти и духа живота, дакле трајањем, довео хаику до савршенства „а његове се многе песме сматрају ремек-делом јапанског песништва.“ Инспирисана Башóовом хаику поетиком, у којој је видан утицај таоизма и зен будизма, др Соња Вишњић Жижовић1 проучавала је утицај филозофије Чуанг Цеа,2 кроз поређења његове приче „Лептиров сан“ и хаикуа Мацуо Башóа.3 Суштина Чуанг Цеовог учења је у његовој максими: „Небо и земља рођени су кад и ја а десет хиљада ствари чине самном једно.“ Та суштина, ослобађања сопства и славе, Соњи Вишњић Жижовић је послужила да у књизи „Лептиров сан у поезији Мацуо Башóа“4 дође до закључка да је Башóова поезија постављена на универзалним начелима и вредностима које је песник примао „од Чуанг Цеа и зен будизма“, што се у хаику осликава кроз Башóов принцип да човек треба да живи у складу са природом, лакоћом попут лептира, у чијем кретању види путовање, прихвата промене:

„Кад пирне ветрић лептирић се премешта на стаблу врбе.“ Ово је студија која ће, пре свега хаику песницима, добро доћи да сазнају изворни хаику Пут излазећи из зена („Зен будизам у хаику поезији“), чиме је створен и његов теоријски оквир за схватање и разумевање, не само као певање већ и као начин живота. Настанак и развој хаикуа као песничке форме, која је за три века јапанске особености добила статус светске песничке форме, мада кроз особености простора добија одреднице западни и источни хаику, па до „схватања снова на Истоку“ (и тумачења на западу). Ово истраживање открива и сјајног тумача хаику поезије Соњу Вишњић Жижовић која је хаикуу отворила јасан Пут сазнања којим је из једне обичне параболе „лептировог сна“, стигла до оног непролазног, до сликовитог „шушкања лептирових крила“ у хаику поезији Александра Нејгебауера. Стога, мислим, да и овде отвара нове теме „лептировог сна“ у хаику на свим варијантама српског лингвистичког језика који има другу духовну основу али све остале елементарне подударности, пре свега љубав према природи, постоје.

84

За читаоца студије „Лептиров сан у поезији Мацуо Башóа“, ово је књига у коју је уложено много труда како доласком до изворне грађе потребне за обраду ове теме, тако и извођењем закључка и анализа, те и појашњавања хаику пута, његовог развоја и довођења до савршенства, а за то заслуга припада Мацуо Башóу. Оно што је заједничко за све хаику школе у Јапану, јесте визија „препустити се неограниченој моћи природе“. Ипак, открива Соња Вишњић Жижовић „елементи комичности и обичности“ посебно у време хаику школе Теимон, „који су могли дати слободу и виталност, били ограничени супротним идеалом елеганције и традиције. Тако је хаикаи неизбежно постао (...) пука игра речи“. Мацуо Башó је тај који је окошталој хаику форми нашао начина да „изађе у сурет потребама свог времена“ па ће Башóов стваралачки хаику опус, али и сам живот јер, хаику треба живети, ову форму довести до трајне уметничке вредности „испуњене дубином, смислом и значењем“. Хаикуу као песничку форму у светлу њеног уметничког утемељитеља Мацуо Башóа, недостајала је оваква студија на нашем језику у коме је хаику још увек у трагању за садржајем јер је ова уметничка „биљка“ добила ново тле. Треба је неговати правим елементима садржаја. Овом књигом попуњен је празан простор истраживачке и хаику мисли у нашој поезији и књижевности уопште. Отклоњене су многе дилеме и непознанице, пре свега објашњења само привидне „лакоће“5 у уочавању хаику слика и напуштања сваког кабинетског хаику певања. „Ауторка је јасно и сажето приказала естетска начела која је Мацуо Башó, а под утицајем Чуанг Цеове мисли, инкорпорирао и сјединио у кључном појму његове естетике – лакоће.“6 Она је анализом Башóових слика лептира, уочених у природи дошла, како до новог читања хаикуа тако и до другачијег читања Чуанг Цеових мисли. Ова књига као научно штиво, представља и посебан доживљај у читању, пре свега хаиђина, било да су тумаччи форме или песници, или пак само читаоци. Наравно, сви они у души морају бити хаиђини, а многи ће тек сазнањем из ове књиге то разумети. У то верујем јер, ускличник Гле (!) задржаће нас на многим местима ове књиге, баш као Башóа на свом ходочашћу које, још увек траје. Ова књига ми даје за право да то кажем. У Пожеги, 9. јануара 2016. _______________________ 1) Соња Вишњић Жижовић (Београд, 1977) бави се истраживањем уметности, културе, филозофије и традиције Јапана. Објавила је преко 60 наслова. Живи у Београду.

2) Чуанг Це је био кинески филозоф, живео је у 4. веку п. н. е. Сматра се великим учитељем таоизма. Он је, заговарао живот у складу са природом, сматрао је идеалан живот онај у јединству са таом.

85

RECENZIJE

Milijan Despotović SPAJANJE DELOVA TIŠINE Borja Bolčina: „Bologna“ Poezija ne samo da stvara slike, ona ih i tumači a porušene obnavlja. Ne kažemo li da pevati znači gradinariti i tamo gde nečega nema fikcija je na usluzi da pesnik štošta izmašta a onda je to njegova ispovest o spoznaji.

Tako čitam pesničku knjigu „Bologna“1 (Bolonja), slovenačkog pesnika Borja Bolčine,2 trojezično štampane u Poljskoj.3 Ove pesme su nastale u periodu 2010 – 2013. godine, dok je autor boravio u italijanskom gradu Bolonja, zbog muzičke karijere kantautora. „Svaka od pjesama je puna blagog svjetla, uistinu bijeloga, kao sredozemni kipovi. Pone-kad osjećamo kao da smo dio tih kipova koje nam autor predstavlja. Što (...) na neki način i jesmo, jer svaki čovjek je individuum koji svaku tvrdoću (...) ojačava godinama. Čovjek – pojedinac dio je historije. Kipove gradi čovjek, kipovi grade čovjeka, grade njegov svetonazor i oplemenjuju ga, kao da se u nekim dubokim momentima poistovećuju.“4 Bolčina dubinskim posmatranjem i hodanjem ovim ili onim vremenom Bolonje („misao mi je budna od hodanja“), gde sve ide u susret poeziji, najčešće izlazi iz nemuštog, iz potpune tišine, gde je sve slobodno od uznemirene prostornosti. Ono što nauka nije u prilici, često, da objasni zbog protoka vremena i nestanka tragova palo je u zadatak, kome drugom nego poeziji i pesnicima. Za njih je uvek mnogo nedovršenog posla. Ovde će se dosta toga, čini mi se, kroz estetsku svest govora i mimo-govora sresti sa mnogim epohama, pojavama, ličnostima, pesnicima...

Izvan zidova Firence spava oko mandragole (...) i pjesnici toskanske svjetlosti, masa se pretače u besana tjela da bi se palili principi.

Tu se pesnik tragalački sreće sa buntovnom istinom i pravdom od davna do danas. Traži vezu između Galileja i Snoudena, nema potrebe za odsutnom pobožnošću. Ovo je kritičko razdoblje poezije, koje su u slovenačkoj književnosti, rekao bih, još šezdesetih godina prošlog veka otvorili Ivo Svetina, Tomaž Šalamun, Ifigenija Zagoričnik, Kermanuer u teoriji... Borja Bolčina ima taj kontakt sa težnjom ka proveravanju postavljenih vrednosti uporan u traganju za novim. Kao poetski putnik koristi različit jezički prikaz zapisanog; od lirskog do novinarskog, filozofskog, do memoarskog jezika. Na taj način proširio je pesnički jezik do neslućenih granica i samo na momente on je na naznačenoj temi Bolonje, posebno kada gleda „galebovim očima na mediteranski svijet“. On tako putuje mnogo dalje nego ga prva slika na to podstiče.

86

„Čudesna spoznaja izrasla je iz smokve“, kaže pesnik, svestan da svako podnebqe ima svoje smokve od kojih „sve je počelo s prijateljevom sretnom rukom“. Ljudi su, dakle, davno bili prijatelji a onda su počeli da grade „povijesti“ i od „svega toga cirkuse“, koje često ni čista semantika ne može da popravi.

Otuda je i ovaj pesnik deo svog gradinar-skog truda u poeziji proveo „u izgnanstvu biblioteke“, otvarajući vreme, njegove domete, uzroke i posledice koje su tako zatečene okrenule ka ovom danas. Iz tog „arsenala riječi“, on šalje nekamo poruke završavajući dijalog: Doći će vrijeme da ustaneš, i vrijeme kad će nestati tišina kad padaš kao pre narezan na bijele delove tišine.

Svi smo mi komadići tišine, ako nam poezija ne pridoda glas, onda je to večna tišina. Borja Bolčina jezikom senzibilnosti usmerava svoj pesnikon ka tišinama saznajno, a nekada i provokativno sporeći se sa teoloćkim ali i neteoloćkim pogledima. Sve je, zapravo, prah ali „narezan“ prah. Tu je sve nemoćno da se stanje objasni drugačije nego da se opoetizuje, zato pesnikova „savest drhti pred zapisanim“. Ta vrsta odgovornosti je ljubav prema rečima i slici koje one stvaraju. „Reči su jedina sila koja omogućava put i pored (...) kraja, ka novom početku. Poezija je način traženja tog puta, ona je svetlost koja vodi ka početku. Kritička misao već dosta dugo sumnja u početke koji se stalno ponavljaju, sumnja u beskrajnu moć poezije.“5 Ovde je, stihovima Borja Bolčine, poezija učinila pomak u optici osnažja „između realiteta i poziviteta“. Njegovih „pet slika“ jesu omaž onima iz vrha umetnosti i nauke: Van Gogu, Mocartu i Hipokratu. Vratimo li se biografijama ovih umetnika doznajemo da su ih njihovi savremenici ravnali sa sobom. Iz nemoći da se sagledaju prave vrednosti Van Gogovog slikarstva smatrali su ga „promašenim čovekom“, Mocart je bio bolje sreće, imao je čast da 1764. godine svira klavir pred kraljem i kraljicom, Hipokrat je bio i ostao od zakletve u belom.6 Podsetimo se da je Van Gogu „umetnički dar priznat tek posle njegove smrti. Građansko društvo čiji je sistem vrednosti čitavog života Vinsentu bio oduran, sada ga naziva „genijem“. Što im je njegova umetnost delovala privlačnija, neomiljeni umetnik je tim više postojao heroj.“7 Bolčina je opoetizovao jednu od slika Van Goga i time simbolično odgovorio vremenu nepriznavanja ovog sada genijalnog umetnika.

Kroz stihove „Bologne“, kao podvlaka je muzika Amadeusa Mocarta koji sa pesnikom zajedno „iza prozora/ lovi neki svoj trenutak“. I gle, zmija-kult, Hipokrat utisnut na belom mantilu. Sve vreme pevanja Bologna se bori sa belinom i na kraju otkriva simbole koji su naše sveljudsko održanje: slika, muzika i lek - zdravlje.

Na kraju ovo je poezija o povesti lepog, o povesti zvuka i zdravog uma.

U Požegi, 15. novembra 2016. ____________ 1) Borja Bolčina (Nova Gorica, Slovenija, 1976), piše poeziju i rok kompozicije. Živi u Ljubljani.

2) Borja Bolčina: „Bologna“, Wydawnictwo ruthehaus, Krosno, Poljska, 2016.

3) Knjiga „Bologna“ je štampana na slovenačkom (jeziku autora), srpskom i poljskom jeziku u prevodu Olge Lalić Krovicke.

4) Olga Lalić Krovicka: „Kristalni opisi Bologne...“, iz predgovora knjizi „Bologna“, str, 5, 33 i 60. * Bologna – Bolonja.

5) Denis Poniž: „Od reči do simbola“, iz pogovora knjizi „Pesme“ Ive Svetine, Narodna knjiga, Beograd, 1981, str. 340.

6) Tu zakletvu izdali su tkz. “lekari u belom”, čija je militantna misija 1999. godine stvorila uslove za mnoge zločine na balkanskom prostoru.

7) Ingoi F. Valter: „Van Gog“, Taschen/Ips, Keln, IPS, Beograd, 2001, str, 7.

87

POEZIJA

MARKO VECKOV Beograd Beograde, beli grade, Na ušću Dunava i Save, Šta li tvoje reke sada rade, A šta ulice stare i mlade.

Beograde, stari grade, Od vremena Kelta do današnjih dana, Od vremena starog Rima do Starih Slovena, Za tebe je ispevana ova poema.

Beograde, moj grade, Od Skadarlije do Ade, Bulevarom do Trga, Jedna tramvajska pruga.

Beograde, herojski grade, Sećaš li se onog ko za tebe pade, Majora Gavrilovića i srpskih junaka, Takve nije imala varoš svaka.

Beograde, noćni grade, Sva mladost mi u tvoja mesta stade, Sećam se koncerata, beogradskog Skc-a, Stadiona Tašmajdan, dok mi srce u ritmu muzike kuca.

Beograde, biseru Balkana, Šetnjom dugom do Kalemegdana, Kraj Pobednika ponosito stojim, Dok krovove tvojih kuća pokušavam da izbrojim

Grad naše mladosti Violine sviraju Betovenovu Odu radosti, Dok ulazimo u grad naše mladosti.

U noći stapaju se naše duše dve, Dok se oko nas radja I nestaje sve.

Hodamo obalom zagrljeni I sami, Opojna muzika našeg života nas vodi I mami.

Do Kalemegdana, tamo gde smo se sreli Našu ljubav, naš život tako otpočeli.

Na klupi sedimo, čvrsto zagrljeni Uz obećanje da ćemo ostati verni.

Ljubiš me po vratu, nežno šapućeš Ne puštaš me, ostaješ, ne ideš.

Pred nama su blještava svetla Grada koji nas zna i zove Ulice uspomena, bulevari sećanja.

Ljudi naše mladosti, mesta naše prošlosti.

88

89

RECENZIJE Ptica iza žice Marije Stojiljković Marstoj

MANIFESTACIJE UNUTRAŠNJE EKSPRESIJE Zorica Tijanić o zbirci poezije Ptica iza žice Marije Stojiljković Marstoj (Izdavač Udruženje pisaca Poeta, 2017); Ilustracije na koricama Sonja Jovanović; knjiga će biti predstavljena na Sajmu knjige 2017. godine u Beogradu) Ptica je simbol duše. S lakoćom uzleće, skladnim pokretima, lepetom krila, elegantno, sa ciljem da se uzdigne u nebo, oslobodi se poput duše. Ali šta ovde može Ptica iza žice? Gde je to duša zarobljena? U kakvim se to čežnjama rađa i umire? Zbog čijeg i kakvog to greha čami vapeći za slobodom?

Duboki simbolizam i refleksivnost odlika su novog dela Marije Stojiljković, u neku ruku nastavka romana Božanska je snaga književnosti. S tim što se ovaj put izraz utelovljuje u formu pesama, kratkih i dugačkih formi ekspresija kojima manifestuje svoj unutrašnji izraz.

Kod Marije Stojiljković je sve podređeno simbolizmu. Ona u svemu traži i pronalazi smisao božanskog.

U devedeset osam pesama (od toga sedamdeset sedam novih) i sedam tematskih celina od kojih u jednoj ima sedam, u drugoj četrnaest, a u trećoj dvadeset jedna pesma – sve je deljivo sa sedam. Jedna od brojnih simbolika broja sedam je i traganje za istinom, kojem se posvećuje život i delo. Na tom putu jedino je moguće prihvatanje vere i nade kao glavnih vodilja u svetlost. Svoje biblijsko značenje nam otkriva postankom sveta (u sedam dana) i Otkrovenjem, pokazujući savršenstvo poretka.

U pesmama ćemo otkriti zašto je ovde duša iza žice. Baš zbog toga da bi se naglasila potreba za razrešenjem od svih vezanosti i okova, zašto je neophodno uzdići se i sebe u nebo. Ritmički skladno, ovde pesme kreću na svoj put u beskrajne daljine ponirući u noć ili u daleko u nebesko plavetnilo. Kao što kaže u pesmi Dođe tako čas u životu: Život – to su neprekidni časovi naših osciliranja, ritmika, dinamika, muzika, patos, ili tek ekstaza, paradoks, ironija.

Potom na kraju …samo neka traje.

Zašto ekspresije? Pesme imaju element dramskog. Kratkim rečenicama pesnikinja doprinosi stvaranju doživljaja koji drži pažnju, podižući raspoloženje i vodeći nas na mesto dešavanja, pa se tako nalazimo u – Oluji, u Danu od stakla, U Noći u kojoj Dan pobeđuje Tminu.

Bitan element je i zahvaljivanje u kojem ipak osećam dozu ironije, ali i nauka o iskušenjima. To je ono vreme u kojem svi padamo u veri posustajući, ali i promisli da sve biva sa razlogom – tako i ovde. Podići se iz sunovrata još je veći hrišćanski podvig, podleći iskušenju i odoleti mu.

90

Rukovet pesama Ptica iza žice podseća na psalam. Marijine su pesme korisne za dušu. Ne dotiče se Marija samo duše i božanstva. Ona i te kako oseća svet i ono materijalno u njemu. U ciklusu O ljudima ukazuje na otuđenost, strah i sunovrat u koji nas vodi ljudska bezosećajnost i duhovno siromaštvo.

Treba svet spasavati razumevanjem, toplinom, građenjem mostova između svetova. Ulazeći u ljudsku dušu i tražeći razloge, otkriva i najdublje slojeve ljudskih slabosti koje se manifestuju u njihovom ponašanju tražeći smisao života, upravo polazeći od njegovog postanka i svega onoga čemu bi nas on mogao naučiti. Tako u pesmi Puzavice izražava bojazan: Ljudi se treba bojati koji o životu malo znaju.

Od onih koji za bol čuli nisu.

Njihova puzavica brzo se uvila oko ose.

Prebrzo da oni život shvate.

Ili život njih.

Ali isto tako daje im i šansu u pesmi Ljudi: Da smo svesni, znali bismo da smo svi isto drvo.

Drvo ličnosti čoveka.

Mi sebe vekovima gradimo.

Izdižemo se od korena svojih pećinskih nagona ka dalekoj razgranatosti naše duhovne ličnosti.

I onda kaže u pesmi Ja bih: Ja bih, Bože, i bio Čovek, ali nisam znao kako da budem.

Kada sam to shvatio, bilo je kasno. Umro sam.

Marija u ciklusu O pisanju posvećuje pesme velikim i znamenitim pesnicima – Jesenjinu, Desanki Maksimović, Jovanu Dučiću, Danilu Kišu. Posvećuje ciklus traženju smisla u poeziji, zabludama pesnika.

U pesmi Teško delo filozofski razmišlja o životu i smrti, čime završava ciklus o pesničkom zanosu.

Osećam teško delo će da izleti iz mene.

Pruža ruke iz groba.

Sa iscepanim rukavima su.

Sve je u mrtvacu staro.

Misao mu teče u paklu prošlosti.

91

I iza žice ptica gradi svoje gnezdo. Nailazim tako i na ciklus O ljubavi. Taman kada sam pomislila: – A gde je ljubav? U ovom ciklusu bih izdvojila pesmu Istina. Nekako stidljivo Marija peva o ljubavi. I tu je podiže na nivo duhovnosti, trpljenja, patnje, govoreći o čežnjama, traženju srodne duše, ulazeći u dubinu odnosa dva bića koja bi trebalo da su poput ogledala, a često je obrnuto. O nepovratu, pustoši i tišini, umesto radosti i sreće rađanja lepih osećanja. Zašto ta ljubav mora biti nesrećna, nedokučiva i na kraju Izgubljena?

Gde da zastanem da voleti te prestanem?

Koji talas da ispratim, da te ne povratim?

Kakva muzika da se sluša, da otvori se duša?

San po san. Drama po drama.

Kradem da uzmem. Uzmem pa zaboravim.

Da, isto je mnogima.

Ali meni ipak noćas trebaš ti, moja izgubljena ljubavi.

Gde je ljubav – tu je i rat! Osuđeni jedno na drugo i ovde nas prate. Ciklus O ratu nas konačno uvodi u završnicu naslovnog refrena kojeg peva Slavuj. Marija kaže da se sloboda lako ne osvaja, ali i ne podnosi. Rat, kao jedno veliko zlo među ljudima, ne vodi se samo oružjem. Često su reči najjače oružje u borbi unutrašnjeg stanja u čoveku. O slobodi i zarobljeništvu u naslovnoj pesmi ciklusa O ratu, gde najviše dolazi do izražaja simbolika celokupne rukoveti: A gde je završetak, daljine umetak?

Gde su misli krenule, u krošnji zatajile?

Pa se dugo, dugo krošnje gledaju.

Pa se dugo, dugo nade uzvikuju.

Kako da se pesma završi kada kraja nema, kada taj slavuj u nekome uporno drema?

Pa da mu poručim: – Žica tvoja, čeka te amo.

Dođi, dođi meni ti samo.

Moja diko, moja pomamo, probudi me slavujski slavno!

Rat još uvek traje, samo smo zaustavljeni u prividu mira. Svugde u svetu žive narodi čija je sloboda ugrožena. Na Kosovu živi narod koji se i dalje muči. Sloboda je nešto neprocenjivo. Za mnoge, koji nisu doživeli šta znači biti zarobljen u sopstvenoj domovini, to je samo reč na papiru, filozofski termin o kome smo pisali referate. Sloboda je nešto za čim se čezne kada se izgubi. Marija oseća patnju našeg naroda koji je vekovima bio porobljivan, i upravo ta žudnja za slobodom u pesmi Godinepronalazi svoj put do naših srca, izazivajući i suzu, ali i onaj prkos i spremnost da se i dalje bori. Neodustajanje je ključna reč te borbe.

92

Ima više godina kako se ljudi pate.

Ima više godina kako se ljudi sakate.

Ima više godina kako se hrabrost ponižava.

Ima više godina kako zemlja isparava.

Ali ipak, pokrenulo je proleće ovoga jutra svoje krošnje.

Zašuštalo je lišće. Zašuštale su lipe.

Zamirisalo je sa lipom srce moje celo.

Zamirisalo, zamirisalo, u vreme ratno, u doba vrelo.

Najjača ekspresija je doživljena u pesmi Otadžbino. Izuzetan dramski naboj u kojem postavlja pitanja i navodi nas da sami odgovorimo – opet pitanjima: Da li ludilu pružam pesničku ruku?

Da li sečivu nepromene darivam se?

Na vrhu noža proboj je životnih sokova.

Umirem kao žrtva bez razloga žrtvovana.

Selim se rečima nigde. Nemam svoga dela.

Kopam se čamotinjom.

Slika stare umiruće otadžbine vrišti.

I brigom i dramom zakopala svet.

I životinji malograđanštine darivala se.

Sve je tamo… poznajem taj ludi korak.

Ti dušo bezdušna… ti rate krvoločni…

Ti nado izgubljena… ti sleposti nelečena…

Ti ljubavi neverna… ti čedo nezahvalno…

Suviše je rata na putu pesnika.

Suviše drame na belini hartije.

Ljudi dižu koplja umrtvljujući pokušaj da dišem zdravim plućima. Časovi dostizanja Boga su nastavak njene božanske snage da perom menja svet, da ga upita kuda to ide u svojoj muci, bolu, zlobi, nemoći, inatu, prkosu, umesto da se posveti ljubavi – hrišćanskom postulatu, kojeg kada bismo se držali, sve bi muke nestale. Može li to Ptica iza žice? Može li to duša koja nije uzletela ili je zbog greha pala? Treba razumeti šta to oseća srce iza žice. Sve nam je to Marija u 24 časa objasnila. Polazeći iz Nigdine, gde glasnik budi zvonima usnule duše, prizivajući molitvama Boga da ugreje hladno srce.

I na kraju – u poslednjem času, suočava grešnika sa grehom u kojem je prava simbolika Ptice iza žice.

Greh je ostavlja iza, ne dozvoljavajući duši da se vine, da krilima dosegne neslućenu lepotu. Okovana grehom ostaje iza žice, čekajući da ta krila izrastu, čekajući odgovor Boga pred svetim ikonama. Tu se završava i počinje naše putovanje u same sebe, polazeći iz Nigdine u nepregledna prostranstva duše. U ovoj knjizi Marija Stojiljković iznedrila je i ugnezdila svoje misli snagom duhovnosti koju nosi u sebi.

Svim srcem se nadam da će Ptica iza žice pronaći put i zauzeti zasluženo mesto u savremenoj srpskoj književnosti.

93

NAGRAĐENA POEZIJA

Pucaj sa ružom metka Nagrada u Italiji grad Galatone Treća nagrada stručnog žirija

Srećko Aleksić pesnik iz Beograda...

Gde da odem u nepoznatom pravcu

Dok crnorizac kandilom mazi tamu Svučen golotinjom po vedrom danu Samom sam sebi već odavno dosadan.

Grlim paučinu oštrog vida i oka U nedogled prazninu popunjavam Odavno sam bio nemiran mornar U sedefnoj školjki ružinog trna Dok su mora govorila o tome.

Pucaj sa ružom crvenog metka Neka krv poteče na obaraču slova Lepota njena mol od hiljadu snova Razoruža golotinju novog danaA Samom sam sebi pomalo oporan.

U nedogled prazninu popunjavam U sedefnoj školjki ružinog trna Ostala je samo ljubav zaboravljena Vala što se morem lako otisnuo

Pucaj u nebo pred vencem čarolija.

Gde da odem u nepoznatom pravcu Oslonjen na prošlost svojih korena Od sećanja je samo uteha još lepša Sa ružom metka na obaraču slova Pucaj u nežnost zvezdanih snova!

94

Župančić Danijel Tri pjesme Semiramida Sjećam se Španjolske Iako tamo nikada nisam bio I pjesama koje me tamo čekaju Crvenih šuma I magle od zvjezdanog Plača Nostalgično rijeka posjećuje Dvorac Neri Neri Odjekuje Meka trava I srne I gitara I haljine Neri Neri Sjećat ću se. Uvijek!

Iako tamo nigda...

Himnoditi Plesati Množiti Haljine Afroditi Neri Neri

Umjetnost, nagon Auschwitza Plu-areal Muza, prevolt sa francuskog Zaborav je oblik smrti od kojega je umrlo najviše ljudi.

Irena Vrkljan Kult ženske ljepote od darvinizma (od nemila. Do nedraga) do merlin-izma, poetskičarobnog. Tvrdi uz-orah stvaralaštva koji dijeli opus nekog autora na život poslije i život prije: „U prvom stvarno bivamo, / u prvom živimo; / u drugom mrijemo, jer je takav smisao riječi živjeti“ (Pessoa).

Edelface la jouidanse macabre T(ab)ubitak ab origine

Jutarnji čitam. Jergovića Opasno pada Kao iz kabla Noć-kiša pepela Dalekih obala kabala Zrno znoja po zrno ćilibara.

Erato, ab irato Ćurlici i ćuprija proljeća.

Ch(op)ingajst Protejskorječje zvano Tanja, bodlje libar-labirint Franje Nagulova: „Kao što je čežnja za notni crtodljev ništavilom / jedini smisao Pali anđ-veo leprša postojanja“ (iz Knjige izlaska).

Crnih krila Nimfa Namfibija Debeleca. Moja. Dojkodelicije.

Ti Svilododavanje. Prepjevica.

Petra i petarda kista Novi Auschwitz Siromaštvo stilske čamotinje.

Nakon tvoje poezije Poezija bez Boga.

Je li moguć Iren

rimovoz prisuće mirozov

95

PREVODI

Snežana Marko Musinov Vruće pitanje Je li istina ili ne,

pameti

ostavi me.

Jesam li srećna ili ne pitanje pravo je.

Neka nas bude ili ne,

šta god… što je – to je.

16.07.2017.

A hot question Is it real Is it fake,

Oh, brain, please, Give me a break.

Am I happy Or am I not, The question is Really hot.

Let us be, Let us not,

Whatever…

That`s all we`ve got.

16 th July 2017

96

Crtica sa promocije najnovijih knjiga Dragoslava Ugarčine Snežana Marko Musinov Umesto da, nakon decenija rada i nesumnjivo bogate biografije, upriličena promocija dvaju poslednje objavljenih knjiga odjekne, velika sala Kluba književnika Srbije, ostala je, julske tople večeri, poluprazna.

Možda čuđenju i nema mesta jer se nemali broj puta pokazalo kako malo vodimo računa da ljudi i njihova dela ne budu omalovaženi i ne padnu u zaborav pre vremena. Nisu u pitanju samo književna, već i druga umetnička dela i njihovi autori, kao i stručnjaci iz drugih oblasti. No, svetla i reflektore potrebno je da sami palimo, ne čekajući da nam ih drugi svojom voljom usmeravaju pa tako ni odluke na koje ćemo izložbe ići, šta ćemo čitati, koje predstave i filmove gledati ne treba prepuštati nekritički drugima. Izbor je individualan.

Retrospektiva života je ključna misao koja autora vodi da čitaocu ostavi svoj realistični sud.

Višedecenijski stvaralački potencijal koji se skupio u ličnosti Dragoslava Dragana Ugarčine „priča” kroz stihove i prozne zapise. Ispisao je dragocene reči gotovo testamentalno, prizivajući, zapažajući, zaključujući. Jednostavnim stilom zalazi u širine raznolikih životnih poglavlja kojima je imao priliku da korača. Svoje obimno iskustvo, preneo je na papir. Stavlja pred oči javnosti, nas čitaoce, svoje istrgnute uspomene i spoznaje u vidu svojevrsnog priručnika razumevanja sveta oko sebe. Počastvovani smo šapatom o pravilima igre, bunara bez dna, iz ušuškanih pogleda na svet i bivstvovanje. Ključ svog pogleda na svet daje analitičkim pristupom. Rasvetljava način razmišljanja epohe u kojoj je živeo, dobro i zlo doživeo. Sećanja se ukrštaju, čineći celinu, ne kao hvalospev namenjen samom sebi, već funkcionalne smernice tradicijom obojene. Misija ličnih svedočenja igra naglašenu ulogu dobronamernosti zadatka svojevrsne nenametljive obuke čitalaca. Savršena prilika za ostavljanje traga poput kratkog predavanja mislioca, kolekcionara, skretanje pažnje na avanturu refleksija uspešno obavljeno, hvatanje u koštac sa etapama rizika izazova britkog istraživanja…

Okrenut čovekoljublju za čitaoca ima spreman savet o širenju istog. Sve vreme prema čitaocu, i zaslugom godina, zauzima roditeljski stav dobronamernika. Očinski stav je opšteprisutan.

Unutar korica razgrćemo carstvo raznolikosti. Pažnja nam biva usmeravana na lepezu različitosti raskoša tema. Na naviranje sećanja, širokogrudog naratora, čitaocu se bude emocije.

Spoj porekla i kretanja svedoči značajnu ulogu u razvoju mostova koje je gradio u književnoj, još neispričanoj, priči jer uprkos vremešnosti, gospodinu Ugarčini ne manjka energije i inspiracije.

97

Fatima Sibila H. Gorenčevski

Čovek bogat od nemanja

Da označi početak

Suprotna obala Dvojnik

Ostati sam Kad te svi žele

Golobrado Golotrbo Golo srce na vetrini

Čekati jesen Da iz tebe istoči svoje oblake

Nehranjeno Nevoljeno Zemljom luta Niko majkom Niko bratom Ponuđeno svetu psini Ni noćima Ni suncima Telo nije nalazilo Kad ga htedoh udomiti Krvi mi se napojilo Lešina mi pored puta Pitalica Uhvatiš li pticu Da li si i njezin let Čovek nerođen Jeli čovek mrtav Veruješ u stablo Da li i u cvet Ko jednom umre Je li opet smrtan

Čovek bogat od nemanja Prejeo se gladan gladi Prenapio žedan žeđi Obvidio u nevidu Konj jahaču sedlo stavlja Malo školjki usred mora Deci stalo do igranja Nebo puno praznog neba

Krug na krugu Niotkud kraja

Dželat

Voleti dan Kad mu svetlost iskape zvezde I ne zaboraviti

Da život nije modrina mora Nego njegovo dno To je moja suprotna obala Pesma bez krova Što moraš baš ti imati stan Budi ptica Gradi gnezdo Pauk budi Mrežu pleti Budi reka Pa zateci Niz liticu slobodnicu Ne moraš ni da spavaš Budi spomenik Oni su stalno budni Čuvaju slavu da im ne utekne Časovnik budi Pa kucaj tik-tak Sunce za klatno obesi A zvezde za brojčanike Da pokazuju vreme Onima koji se bude

Nije to običan dželat Da navuče kapuljaču Pokloni se publici Izvini žrtvi Obeća joj oštro sečivo Zamahne Sec I gotovo Odoste ti I tvoja glava U neki nepoznat svet Ponovo rođeni Ovaj je drugačiji Iz dana u dan Često i noću Malo secne Pa stane Dozvoli da rana zaraste Pa opet Sec Malo dublje Pa malo pliće Po drugoj dijagonali Onda zaćuti Kao da te zaboravio Ni senku da mu vidiš Opustiš se Dobiješ želju u nebo da pogledaš Drugom licu u oči Prosto se zaboraviš

Niotkud kraja

Kad on iznenada I spreda I straga Utrpa te u dželatsku košulju I seca Sa svih strana

Krug svesti Proširuje krug nesvesti

Duša ti u suzi A suza ni da kane

Krug mraka Proširuje krug svetlosti

Kaže Još ti je veka

Krug u krugu 98

Nema istine

Čitajući pesmu “Ruševina” Blaže Koneskog “Nezainteresovano sunce povrh ruševine.

Eto istine.”

Nezainteresovana ruševina Ispod sunca Nema istine Ona je tu Razapeta između sunca i ruševine Krklja kroz vekove Svima potrebna Ko semena svetlica Između stalnih mrknuća Nikako da je prepoznaju Darivanje Da sam slavuj Darovala bih ti svoj glas Da sam jesen Darovala bih ti svoju plodnost Nisam ni slavuj Ni jesen Imam samo pesmu U kojoj te nikad neću dopevati Proleće Prvim poljupcem Zaustavila je dah Njegove želje Ptica Let se u krilu Od daljine odmara Usnula pesma On Ja sam pakao Vi ste mi vatra Moje milo lice

U vama se budim Ljubim svoje strasti Posmatram vas Od svud netremice Do koje ste dalje Meni okrenuti Nigde mi se Ne možete skriti Ja odluku snujem Hoće li vas biti

Nikad više sam Gledaš u dno sebe Gledaš u moj grob Stvorio si mene Postadoh ti rod S prolećem na licu Zeleni me trava Moja smrt u tebi Novog sna ti java Nikud joj pobeći Ona ti je hram Njeno si prokletstvo Nikad više sam Zabran Ti ne smeš znati Što ja znam

Što ja znam

Odskočice Na jeziku Zmija zanoćila Reči su ti Gorče od pelina U srcu ti Vatra zapaljena Kuća ti je Dimom opkoljena Od tvog bola Bolnije je sunce Kada senku međ ljudima traži Kad naučiš Da se ćutnjom hvališ Misao će Lepše progovorit’ Kad čoveka Grobljem opominješ Ono tebe Na um doziva Onespokoji tišinu Onespokoji tišinu Zaostalu u noćnom prividu

Onim što u tebi Određuje umeće pobune Bez trena straha I povređenog stida Haos jasnije spoznaj U smisao da te uzdigne

Moje je oko Granica tvoga vida U mom se mraku Tvoja misao rađa Tvoje je znanje Mome cilju pretnja Srce je tvoje Mome moru brod Ti sasušen koren Ja svež sunčev plod Ti ne smeš znati 99

Onespokoji tišinu Snagom jasne poruke Ona je moćno disanje Jedine te odluke Da darove ponora Ćutanjem ne udomiš

Miruj

Humano kupalište (U trozvučju)

Pijanim izgonom Iz zamrkle ti svesti Određene putevima divljim Zarasle u samotničko okno Uskačeš neoprezan Glave otvorene Za spuštanje u jezičko okno Probuđenih pesnika Hoćeš presahlu reku U sebi da preplivaš Srce ti ognjište umorno Od uzaludnih vatri Stopala te napustila Put te ne sniva Pesma te U isušenu reč prima Da te spase

Glasne slike Reči vešte penjalice U nebesne slagalice Zemnog sluha

Raznosači glasne slike Za prilike raznolike U jezičkom oknu vise Uzletnice nedometne U podzemnim pevnicama Do beskraja Otvoreni krčag šutnje Za uzglavlje utihnulih U zaborav Nadalice O povratku zemnog mira Posramljene

Poskočice Brzometne Nedoletene Snevalice Ove reči Razapete U gnezdima Podnebesju Pametnice Rosnoslovne

Niotkuda Podsmejnice Sveotkuda Nebesnice

Zatočenice Razvedrene Usred srca Kovanice

Sred tišine Nebumilne Glasnoslovlja Prkosnice

Pevnom soju Darovnice Smehotvorne Uzletnice

Radosnice Raznoglasju Prskalice S ljudskog gorja

U humanom kupalištu Prosvetljenih mislilaca Ljudsko seme bolje klija S ljubavlju u dnu zglasja

Fatima Sibila H. Gorenčevski, rođena u Mostaru, diplomirala na Pravnom fakultetu u Beogradu. Objavljivala poeziju u književnim novinama i časopisima: “Književne novine“, „Književnost“ i „Student“, Beograd; “Naši dani”, Sarajevo; “Mlada Hercegovina” i “Most”, Mostar; “Zbornik Sjenice”, Sjenica. Zastupljena u Balkanskoj antologiji “Glasovi iza pune linije”, priređenoj na engleskom jeziku. Knjige poezije: “Plima punog sunca“, Beograd, 2003 i „Pucanje tišine“, Beograd, 2013.

100

Zdravko Lukanović NAŠA ULICA Prolazim našom ulicom.

Naviru slike, uspomene jutrom najviše bole prolaznike.

Ništa ne osjećam, a boli me svaki korak.

Zastajem iz pristojnosti da odam počast ovom mjestu, gdje voljeh.

Tek da se ne zaboravi...

Toliko dugujem prošlosti.

Pozdravljam drvorede, uz naklon i oni mene, jer pamte nas još...

Tu smo živjeli naše snove. Čekam da svici oči sklope.

Ustajem sa klupe blijede i odlazim u nesigurnu noć.

Jednom mi tu bijaše dom.

Zaboravljam sve, i dok uspomene sijede rosom mi ocrtavaju stope, zadnji put slušam korake što idu prema svjetlu svom.

ZAŠTO TI SVE OVO PIŠEM I GOVORIM Zašto ti ovo pišem?

Zato što dođoh do visokog zida svoje neukosti i nesnalažja, na kojem stoji ogledalo s pravovjerno oslikanim odrazom!

Ne, nisu mu puno spoticali, samo nisam zaobilazio postavljeno kamenje na putu, idući ka cilju, i zbog toga mi je ovo lice unakaženo, nalik na ružnog starca, a koljena izranjavana do groznih rana.

Nisu mi rekli da: u nepravilno postavljenom svijetu

moram proživjeti savršeno trajanje zatvorenih krugova.

Nisu mi mnogo toga rekli, a možda nisu ni trebali mi to reći.

Ma, nije problem ni ovaj zid, plašim se ogledala, ili bolje rečeno, onog jezivog, nakostriješenog starca, što će u liku mudraca i spodsmijehom, sam sebi opečatiti opravdanje za rađanje, ne hajući za dobre namjere iskona, cereći mi se u brk svojim oštrim zubima bezvremenog trajanja, meni, već oglođanom pređenim putem i anatemom bačenom u povitku.

Zašto ti sve ovo pišem?

Možda iz navike ili da te podsjetim na obavezu pravičnog suđenja opečaćenim zadnjom riječju i znakom Tvog savršenstva, ili jednostavno da ti kažem, da ne pomisliš da si taj ružni starac sa početka ove priče, koju će možda neko i pjesmom nazvati.

Da, umalo da zaboravim: Kad ti budu dolazili ovakvi kao što sam ja, vrati ih nazad na ponovno življenje, da zasluže svoj pečat, jer, Ti, koji nagrađuješ i kažnjavaš, Presudom svojom goru kaznu nećeš im moći izreći navijek.

Zašto ti sve ovo pišem i govorim?

Zato što ću i ja stati pred to ogledalo na zidu i neću ga razbiti, a ni pucati u njega, gledajuć' u njemu ružan i star lik u odrazu, iskrivljenih sjenki i sjećanja.

Jednom sam već u njega pucao i promašio i umalo da ubijem onoga mladića što iza njega stoji i gleda me suze brišući, dok se mlado vino slivalo, ko krv niz obraze onog što mu glavu trnjem i lovorom ovjenčaše.

101

PRIČA

Оливера Полић КЕСТЕН Стазе су многобројне. Путеви дуги и кратки. Истине су горке и слатке, а вино увек питко. Венчић белих рада, сабраних поред каменитих ограда, украшавам привеском среће. Меланхолија опија мисли и грли инспирацију, као увек добродошлог госта. Радујем му се истински и пуштам га у најскривенији кутак срца. У гужвавој постељи неуморно снивам снове. Мириси буде чула и стварају незаборавне слике. Пред очима су ми зрели кестени његових очију, у које стаје сва моја чежња. Китила сам их у небесима, ковала од звезда, у бајкама их налазила и чврсто везала за себе. Шапат ми је голицао стварност и терао да начулим уши. Попут вилењака, крилима је распламсао ватру у грудима и заголицао трептај мог ока. Свака трепавица подрхтавала је и њихала се несигурним корацима. Толико плесова сам одиграла у животу, а још увек сам аматер. Клецала су ми колена, кривиле се штикле, а уједно сам поскакивала као мало дете. Бледеле су ми све слике сем његове. Јасно сам видела нежне контуре његовог лика и у исте оквире урамила своју љубав. Даровала сам му много више, него што сам мислила да сам способна да пружим. Мириси које сам скупљала у ваздуху и себично чувала у плућима, како би постали вечни, опијалу су сваки атом моје неустрашивости. Мирисало је на пролеће, на буђење, на нов живот, нове љубави и на старог њега. Увек сам била гостољубљива, што ме данас коштало целог живота. Нисам била свесна ни очигледних ствари, а камоли једне тако озбиљне и никако очекиване чињенице. Не, нисам умрла тог дана. Поново сам се родила. Док сам све друго оставила за петама. Саткан од несавршености и различитости, постао је мозаик мог савршеног сна. Тек по нека коцкица штрчи, како би дала на слободи уметнику, који никада није под конац, али га је то чинило вреднијим делом. Након неколико година, прикупљања најситнијих експоната његове душице, чепркања по његовом срцу, голицања како бих сагледала осмехе, то велико дело, пронашло је место у мом срцу, музеју у којем ће остати вечно. Бар док се не разгради и претвори у неки сасвим несагледани облик. На подијуму за игру била је неколицина заинтересованих плесача, премда су били упадљиви, понекад и допадљиви, први плес одиграла сам грлећи стабло кестена. Није мирисало на романтику, нити на свеће са мирисом ваниле, али имало је јаке корене. Сунце је било добронамерно, миловало је сваки лист. Свакако, било је и кише, најчешће слане, која је само помогла у развоју стабла. Данас је у њему урезано моје и његово име, као симбол захвалности, вере и љубави, највредније признање које сам могла добити. Претежно ведро, местимично са олујама, које умеју били немилосрдне, време је знатно утицало на околности. Умели смо да дотакнемо плаветна небеса, исто колико и да потонемо на дно модрог мора. Чепркањем по дну пуном репова, медуза које се зачас растопе, морских звезда које ноћу закачимо на небо, шкољки са најдрагоценијим бисерима, који нам својом белином осветле пут до површине, умела сам да изродим мноштво тешких стихова. Најтеже су ми на срце падале тишине. Глуве, мрачне, празне, ничим другим испуњене, но болом. И тешке речи које нам не пристају, лакше би ми пале, него то неисклесано камење тишине, које је терет мојој души, трње мојим стопалима, ударац мојој глави. Заливала сам га сузама, али из камена само дивље биљке расту, а далеко су од мог питомог, немог кестена. Направити рез у том међупростору, у којем сам бивала као у лавиринту, захтевало је Сизифов посао и Танталове муке. Најгушће облаке пробијали су топли зраци сунца. Клима љубави је вазда била повољна онима који се истински воле. Све стазе имају своје сокаке и ћорсокаке, али заједно смо се враћали на прави пут. Осветле нам га месец, сунце, док је једини компас, који нам је био од користи, наше срце. Тада сам јако грлила то моје, храпаво, тешко, стабло кестена, пуно његових очију и плодова љубави. Хранићу се њима до последњих издисаја.

102

Nikola Spasojević Nemir Večernja svežina poziva oluju, Lice je k'o stara, urušena svetinja, Dođi i oslušni, još se gnjurci čuju, Odnekud sa jezera dolazi avetinja..

Jaka i uporna nalik nekom lovcu, Koji iz dosade goni sve što bi da živi, Ona će me ostaviti u ukletom ropcu, I mom će gasnuću podlo da se divi..

Vratiće me u život sokom kvarnog voća, Da bi mogla gledati kako instikt trne, Pa kada mi svetlost opet zanemoća, Zvaće me dubinama gde koraci crne..

Dođi i oslušni dok još možeš čuti, Niko ovaj put slučajno ne bira, Prozračno i hladno jezero sad ćuti, Zastrašeno imenom jedinstvenog Nemira..

Nikola Spasojević

Maglina Veštičja maglino, na mene se baci, Kao Betelgez rađam se u prasku, Probošće me tvoji zaleđeni zraci, I skinuti ovu tešku, smrtnu masku..

Nikola Spasojević

Prelazak Oči udavljene, pogledi se prže, Stvrdnuti obrazi nikuda da umaknu, Ukočeni prsti uzde moje drže, Duha krivice usta da udahnu..

Uši zapušene ne čuju još vesti, Telo samo u borbi za održanje, Ali se pod krilom nevolja mresti, I da li sam iskren važno je sve manje..

Vernica moja uvek je bodrena, Sada buket krvi pod nosom joj niče,

Na svesti je njenoj ružna koprena, Ne može da moli, ne može da viče..

Posle svakog udarca nisam posrtao, Upiranje prstom nehajno izdržah, Jedino na oprost nisam se osvrtao, Što na prelasku ruku joj ne držah..

Saea Nan Mrcvario sam život sam, Misleći na moju Saeu Nan, Moju veliku majku budućnosti, Moju istinu svih mogućnosti..

Prepešačio sam polove, Preleteo ispucale dolove, Živeći živahni sram, Bez moje Saee Nan....

Slušao sam planina govor, Želeći da sve utone u pomor, Samo sutra da padne na dlan, Minđuša moje Saee Nan...

Napusti zaštitu svog vulkana, Nosiljo drugačijih dana, Odbaci svaku drugu mogućnost, Osim da za mene rađaš budućnost..

Ne tražim darovanje telesa, Ne želim spajanje mesa, Od toga sam već odviknut, Samo me prisloni uz svoj skut..

Kroz tvoje noge videću nove dane, Mrtve lutkare i polutane, Biću reč bez slova, Spavaću bez loših snova...

Kinjio sam smrt, želeći da znam, Moram li zaboraviti Saeu Nan, Moju maćehu svih mogućnosti, Moju majku tuđih budućnosti....

103

Čedna Radinović Lukić U očima joj duša plovi I noćas duša umorna sanak traži.

Pokrij me nebom svojim, ne mogu više svitanja prazna da brojim.

Od hladnoće koža puca i želju za govorom gubim, ljubavlju što ubija i oživljava.

Poznajem te. Sarkazmom odaješ srž iskrenosti svoje.

Nije trenutak slabosti, volim te, i nemoj time da se dičiš.

Srce zašiveno za telo, na putu da izgubim i jedno i drugo. Duša mi se u tvom pogledu ogleda, Životom u kršu i tišini, s pogledom na Ostvrca iluzija ličnih, pre nego utonu u magle, struje oprečne, vetrove loše, bure, A shvatih ih kao sopstvenu zrelost.

Postoji li mapa postojanosti, mapa zauvek stalne neizrecivosti, nedorečenosti, bez paklenih ruševina duše vlastite, što u očima mi plovi, bez prigušivanja urođenih promišljenosti.

U kosti si mi utkan, vrati mi se jednog vedrog sumraka, pa makar i pod okriljem jednog neobaveznog ćaskanja.

Noć što na sneg miriše Kako zadnju pesmu da napišem, kroz noć što na sneg miriše, slikom tihih, zanesenih javora, snagom što kroz mraz i noći prozore zamrznute otapa, patnjom, nesposobnošću glasa.

Izdajničko crvenilo me odaje.

Pustila bih noću krik, ciljem da uspeh postignem i sa sebe strgnem ogrlicu strepnje slatke, raznoraznim tonovima da nadjačam oglašavanje duša preslađenih, u veštačkim suknjama, bluzama od svile, veštačke, dok kolačiće, od peska nude, sa ukusom prolaznosti.

Ova noć sve više miriše na sneg, Iz utrobe zavija, damare virtuozno, bez ljubljenih formi klasičnih, razbaciva...

104

Majda Fradelić NOĆ Vjetrovi u nama vole noć tad izlaze iz naših raspuklina ispovijedaju se uzburkanim valovima podsvijesti otvaraju sva vrata i prozore plešu fijuču tražeći novi put put neistraženih daljina dalekih obzorja nikada ostvarenih odlazaka Svitanjem nestaju čekajući strpljivo novo buđenje Volim noć

U ZAGRLJAJU Na neobrađenom polju proljeća zasadit ću cvjetove svjetlom zalijevane imenom radosti ću ih zvati Pod mostovima moje jeseni voda nikada ne otječe Počiva ljeto jednog osmijeha u zagrljaju vode i sunca

Dok šapuće sa zvijezdama noći mrežu plete po oblacima visina odmarajući se na mekanom ležaju usnulih želja Pa koracima umornog hoda izgara u plamenu dana

NEVINI CVJETOVI DJETINJSTVA U noćima mladog mjeseca bojama srca oživljavam djetinjstvo sudaraju se zvijezde u mojim očima i kucaju na zatvorene prozore davnih dana Bude se mirisi tople kuhinje čaja s kaduljom i medom odjekuje dječji smijeh na musavim usnama od marmelade proliveno mlijeko na stolu doziva macu baka s ljubavlju u ruci plete rukavice svojoj unuci da ne ozebe – nježno kaže satovi klavira kod stroge učiteljice poneka suza zbog izgubljene prijateljice simpatije što u spomenaru srce ostavljaju „ Tko te voli više od mene nek' još jedan list okrene…“ Gdje se zagubiše listovi

U MENI MORE U dalekim planinama izvire moje more kupa se u lepetu krila leta daljina pleše u razigranom vrtlogu nemirnog vjetra u šuštanju lišća skriveno traži Korača more u meni s jablanovima uznositim po neutabanim stazama rascvjetale maslačke u lutanju hvata

Kada uvenuše nevini cvjetovi djetinjstva

NEDODIRLJIVO Na dlanu svemira malenkost nam počiva Vrijeme od jučer do sutra niz je tek beskonačnih danas Mijene varka uma slabosti nadu daju

105

Usidren stih Sve ono i važno i nevažno na ljuljašci života zanjihao je vetar otpustivši lako da ode u jednom danu

Ti budi čuvar mojih snova Ne daj nikom da me budi

Autor: Zorica Tijanić

U istoj večeri melodijom nežnog glasa začarao je moje prste u nestašni crni uvojak donoseći jesen i kestenje...

Fotografija „Istarsko jutro“: Zorica Tijanić

Zato se predajem tebi usidrena u modrini horizonta gde moja si i ruka i luka Rame za one dane u kojima je san daleko na pučini...

Pa se svu noć privijam na tvoje snažne grudi i sigurna do jutra spavam...

106

Zdenka Prodanović Rođena u Otočcu - Hrvatska. Nakon osmogodišnje škole odlazi u Zagreb na dalje školovanje gde ostaje da živi sa porodicom i radi kao medicinska sestra do danas. Od rane mladosti čita i piše prozno-poetske tekstove. Poeziju objavljuje na FB i društvenim portalima, međunarodnim zbirkama poezije i međunarodnim zbornicima i časopisima. Aktivni je član Kluba Poezije voditelj i izdavač Zdravko Odorčić u KULTuri sNOVA -Zagreb gde objavljuje u svim zbirkama. Uskoro očekujemo njenu prvu zbirku poezije.

UKRADENO VRIJEME

DALJINE IH DJELILE Bez riječi slomljenih iluzija pogledima žudnje iznova otkrivaju neugašeni sjaj ljubavi.

Sudba besćutno ukrade vrijeme tišinom prošlost zgaženu stvarnost razočaranjima

išibanu, život uvenu u sumraku između želja i neostvarenih obećanja.

Godinama sanjali snove koji su vrijedili samo dok su noćima trajali.

Srca se prostirala daljinama riječi u čvor oslikanih snova vezala.

Pokušavali oduzeti mrak vratiti jutro nezaborava začuđenje oči otvarale vidike pogledi lutali prostranstvima stapale se gorljive ruke u muci nedostajanja.

On nije znao za njena čekanja a ona jedva hvatala niti nestajanja..

Daljine ih djelile, bezvremenom ljubavlju rušili zidove zaborava jutrima dodirivali tijela sjenkama, gubili se u pukotinama samovanja.

107

108

ESEJ

Биљни и животињски свет у поезији Васка Попе Јелена Скробић Васко Попа, један од најзначајнијих песника који су стварали на српском језику, рођен је у у Гребенцу код Беле Цркве 1922. године. Његови стихови, елиптични и језгровити, засновани су на народној поезији, фолклорним представама и средњовековној традицији. Попа је кроз поезију свет приказао као поприште сукоба човека, чији је положај трагичан, и сила које су оличене у митским чудовиштима. Прву песничку збирку названу „Кора“ објавио је 1953. године. Затим су уследиле збирке „Непочинпоље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Рез“ (1981) и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део збирке „Гвоздени сад“ која није довршена. Попа је приредио и три антологије: антологију народних умотворина „Од злата јабука“ (1958), антологију песничког хумора „Урнебесник“ (1960) и избор песничке фантастике „Поноћно сунце“ (1962). Васко Попа је умро у Београду 1991. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана. У поезији Васка Попе значајно место заузима свет флоре и фауне. Дрвеће, цвеће, трава, домаће животиње, птице јављају се у правом или метафоричком значењу, а најдоминантнији је мотив вука и то у трима средишњим збиркама-„Усправна земља“, „Вучја со“ и „Живо месо“. Већ у првој Попиној збирци, „Кора“, присутни су мотиви из биљног и животињског света. Највише их има у трећем циклусу ове збирке („Списак“). Једанаест, од укупно петнаест, песама овог циклуса насловљено је именом неке биљке или животиње („Патка“, „Коњ“, „Магарац“, „Свиња“, „Кокошка“, „Маслачак“, „Кестен“, „Пузавица“, „Маховина“, „Кактус“, „Кромпир“). Судбине биљака и животиња у овим песмама су различите, али их повезују недостатак слободе, неоствареност и трагичност. Патка је измештена из своје природне средине. Уместо да „оре огледала“, тј. плива она се гега по прашини. Њен положај отежава претња смрћу која долази од стране човека: „Трска која мисли И онако ће је стићи“ „Трска која мисли“ је метафора за човека настала на основу мишљења француског филозофа, научника и књижевника Блеза Паскала да је човек најслабије биће у природи и да је довољна једна кап воде да га убије.

109

Човек представља егзистенцијални терет и коњу у истоименој песми. Животињи која „обично осам ногу има“ (слика коња у трку) човек се „настанио између вилица“. За разлику од патке, коњ покушава да се побуни, али се тај покушај завршава неуспешно („губицу је раскрварио“). Побуна је узалудна и зато је остала „туга у очима лепим“. Коњ је осуђен да до скапавања носи терет што је поткрепљено стихом „Друм краја нема“. У песми „Магарац“ животиња се не појављује као целовито биће. Од ње се виде само уши и чује јој се глас. Магарац мора да њаче да би доказао своју присутност, а то је и нека врста његове побуне. Песма о магарцу је песма о ништавном створењу. Песма „Свиња“ се разликује од претходно наведених песама јер у њој постоји избор-живот у каљузи или „капија жута“, што је метафора за смрт. Свиња је ипак изабрала трагичан исход јурећи ка „капији жутој“, али је то схватила тек када је осетила нож на врату. Смрт се поиграва и са кокошком. „Снежне гране“ су метафора за човекове руке, а „гладна језера“ представљају човекове очи и нож у његовој руци. Кокошка нема ничег светлог у свом животу и не верује никоме и ничему, осим свом материнству: „Верује Само веселом пијуку Својих жутих сећања“ „Жуто око самоће“ и „пикавац“ метафоре су за маслачак, усамљено биће ван природне средине којем се руга псећа нога „прекуваним пљуском“ (метафора за псећи урин). Он је догорели пикавац затурен на лицу неког космичког бића („доња усна немоћи“). Кестен је још један усамљеник у градском простору. Приказан је антропоморфизовано (има прсте), а утеху проналази у ноћним пустоловинама и сећањима:

„Улица му пропије Све зелене новчанице“

„Зелене новчанице“ су метафора за лишће, а ови стихови казују да бетон лишава кестен његових природних сокова. Јутро доноси отрежњење сазнањем да је дрворед његова судбина. Субјекти наведених песама желе да изађу из себе, да превазиђу живот. Они су отуђени, пасивни, везани за простор који им је одређен. Бекство је могуће само у сну и у машти.

У песми „Пузавица“ такође је приказан несклад између жеља и могућности. Пузавица, принцеза несрећно удата и несрећно заљубљена, жели да промени егзистенцијални простор, али песник констатује да она не може да постоји изван њега. Маховина у истоименој песми персонификује нестајање и заборав. Она стрпљиво чека да све покрије (глагол „чекати“ употребљен је три пута). Као и маховина, кактус се од света брани агресивношћу. Он истура бодље без обзира на то о коме се или о чему се ради. Зато се глагол „боде“ понавља као лајт-мотив у овој песми. Чак ни љубав и нежност не могу да промене његов непријатељски став.

110

У циклусу „Опседнута ведрина“, првом циклусу збирке „Кора“, јабука је у песми „Гвоздена јабука“ метафорички приказана као дрво смрти. Ова песма је саграђена на инверзији-не једе човек јабуку, већ она њега („вилице сам оглодао“, „усне сам обрстио“, „мозак сам расточио“). Гвоздена јабука представља све оно сурово и деструктивно што постоји у човеку. У збирци „Кора“ Васко Попа пева и о платану, каранфилима, врбама, голубовима, младим јелама, птицама, лишћу, трави... Шестом циклусу збирке „Споредно небо“, циклусу „Липа насред срца“, припада песма „Риба у души“. Риба је симбол рађања, плодности, открића. У хришћанској симболици и иконографији она представља Христа, али пошто Попа пева о сребрној риби, она у овој песми нема хришћанску симболику, већ означава паганско божанство. Песма почиње констатацијом светлости, учвршћивањем божанског наслеђа и порекла, везом са шаренилом и богатством живота и блиставом, девичанском моралном чистотом, а завршава се мраком. Уништење рибе је уништење илузија (она више није била ни за јело мачкама). Истом циклусу припада и песма „Голуб у глави“. У овој песми све се налази и све се догађа у глави. Голуб је у хришћанској традицији симбол Светог Духа. Као носилац мира и хармоније, он је суштинска духовна вредност људског бића. Људи губе ту вредност разарајући пут којим се долази до њих. Да се ради о духовним вредностима, јасно је не само због симбола голуба, већ и због тога што је он „провидан“ и што је „у глави“. Завршна песма овог циклуса носи исти назив као и сам циклус („Липа насред срца“). Трагање за сунцем у овој песми се завршава трагичним остајањем у мраку и хладноћи крај посечене и изгореле липе. Липа је симбол што повезује светлост која зрачи прошлошћу националног бића и чистоћом унутарње светлости. Симбол који удружује опште и посебно сведочи о немогућности људи да реализују своје биће, свој идентитет, људскост. „Звездани пуж“ је претпоследња песма у збирци „Споредно небо“. Припада седмом циклусу („Небески прстен“). Пуж је лунарни симбол. Извлачење и увлачење његових рогова симболизује периодично обнављање које је аналогно појављивању и ишчезавању месеца, смрти и обнављању. Пуж се у овој песми утркује са хромим временом. Време је овде оно што уништава, док је пуж на страни живота, трајања. Птица кос јавља се у свим песмама циклуса „Косово поље“, трећег циклуса збирке „Усправна земља“. У „Косовој песми“ кос је лирски субјект, сведок, коментатор, веза између прошлости и будућности. Он је „црноризац међу птицама“ који претвара „кап росе и зрно земље у песму“ и залаже се за праведност битке.

У четвртој песми овог циклуса, „Бој на Косову пољу“, кос прати опроштајном песмом успење бојовника и њихово спајање са вучјим пастиром и звездама вереницама. Вук се као доминантан симбол у поезији Васка Попе јавља у периоду од 1968. до 1974. године, тј. у збиркама „Усправна земља“, „Вучја со“ и „Живо месо“. О доминантности овог симбола говори податак да се он јавља у више од 60 Попиних песама. За појаву симбола вука заслужна је Попина окренутост српском фолклору, а пре свега Чајкановићевом тумачењу митске прошлости Срба.

111

Симбол вука Попа уводи у други циклус збирке „Усправна земља“, циклус „Савин извор“. Свети Сава је у овом циклусу песама представљен као вучји пастир, а на основу Чајкановићевог тумачења да је овај светац преузео улогу старог бога подземног света. Песма „Савин извор“ заснива се на предању које каже да је Свети Сава, путујући по свету, ударцем штапа о земљу или камен стварао изворе и на тај начин поклањао питку воду људима и животињама. Ипак, ова песма излази из оквира предања јер стих „Сија биљурна вучја глава“ указује на Савин вучји праобраз. Овакво Попино схватање митског лика Светог Саве јавља се и у другим песмама. Њиме он делимично одступа од Чајкановићевог тумачења према којем је Свети Сава само божанство подземног света. У песми „Свети Сава“ јављају се и друге животиње: пчеле које свецу лете око главе симболишу мудрост, а на рамену му је петао који се сматра соларним симболом. Брада му је засута липовим цветом. Предање према којем Свети Сава једном годишње сазива вукове и одређује им плен нашло је одраз у песми „Ковачница Светог Саве“. Ово предање представља и основ песме „Школа Светог Саве“ у коју је уткан и фолклорни податак да Свети Сава вуковима одређује плен са крушке. Предање према којем је Свети Сава, путујући кроз мрачну земљу, од рукавица створио мачку која је њега и тамошњи народ спасила од мишева Попа је опевао у песми „Путовање Светог Саве“. Мотив вука Васко Попа је развио у збирци „Вучја со“. Ова збирка има седам циклуса, а већ у наслову сваког од њих јављају се имена песничких субјеката: „Поклоњење хромоме вуку“, „Огњена вучица“, „Молитва вучјем пастиру“, „Вучја земља“, „Похвала вучјем пастиру“, „Трагови хромога вука“, „Вучје копиле“. Први циклус кореспондира са седмим, други са шестим, трећи са петим, док четврти циклус остаје усамљен. Осим хромог вука и вучјег пастира са којима се читаоци сусрећу већ у збирци „Усправна земља“, уведени су још и огњена вучица и вучје копиле којих нема у народном предању. У овој збирци се распознају две зараћене стране, два супротстављена света, свет таме и свет светлости, свет смрти и свет живота, деструктиван и конструктиван свет.

112

PRIČA

Psiholog(I)Ja Zorana Petričević Šta je samopoštovanje? Šta znači to poštovati sebe? - Upitala sam ležeći na boku na kožnom ležaju za koji nisam bila sigurna da li je fotelja na rasklapanje, krevet ili kauč.

Vi mi kažite. - Rekao je kao profosor u učionici kada doskoči usijanoj glavi iz klupe.

Pa ja da znam ne bih ni došla kod Vas. Potrebna mi je pomoć. Osjećam se smiješno čak.

Zbog čega? - Prekinuo me.

Zbog toga što mi je potrebna pomoć da razumijem ono što danas većina tvrdi da ima, a još više njih smatra da razumije šta je.

Nastavite...

Pa samopoštovanje. Ima i onih koji ga prodaju. - Počeh da se grohotom smijem. Šta vam je toliko smiješno?

Ljudska glupost. Uvjek me iznova i iznova fascinira. A mene je teško fascinirati, znate?

Doista?

Da, ne mogu da se divim nečem svakodnevnom i površnom kao što je nečija frizura, nove cipele ili tome što je neka debela osoba smršala i sada slika svoje mišiće. Bravo za njih, dovoljno je. Ali

biti fasciniran?! Za to je potrebno da uradiš mnogo više. Da pokažeš osobine koje, pa eto opet većina tvrdi da ima, a kada dođe vrijeme da ih ispolji nekako im... ispare... Potrebno je da istupiš.

Da budeš čovjek. To fascinira danas. Šta je za Vas samopoštovanje?

Ne znam. Koliko puta to treba da Vam kažem? - Promeškoljih se u kauču - fotelji.

Lezite na leđa i namjestite se udobno.

Ležanje na leđima nije moj udoban položaj. - Rekoh cinično uputivši mu oštar pogled. - Ovako mi je dobro, na boku sa glavom prislonjenom na desnu ruku.

U redu! Ako tako želite.

Samopoštovanje! - Duboko udahnuh pa nastavih. - Pa to je kada poštuješ sebe. Ali šta to znači poštovati sebe? Kažu da to znači voljeti sebe. Pomalo površna defincija, zar ne? Ili površna dovoljno za današnje društvo i stanje u njemu.

Zašto to mislite?

113

Zato što nisam znala da poštovati sebe znači konstanto gledati sebe i svoje potrebe i stavljati

druge po strani.

A kako ste došli do tog saznanja?

Pa od ljudi.

Rekli su Vam tako?

Ne, već mi konstantno pokazuju.

A kako Vi doživljavate samopoštovanje? I ovog puta mi nemojte reći da ne znate.

Ali istina je da ne znam. Zbunjena sam. Zaista ne uspijevam da razumijem tu riječ. Kažu da je samopoštovanje onaj trenutak kada primiš poruku sa odeđenim zahtjevom u nezgodnom trenutku pa nećeš ni da je otvoriš jer voliš sebe i poštuješ sebe i to može da sačeka.

Odgovorićeš. U jednom trenutku. Sada je tvoje preče. Zauzet si. A da li je taj trenutak važan onom koji tu poruku šalje, pa to nije ni važno. Ne zanima te na kraju krajeva jer ti poštuješ sebe. Zatim, imaš svoj ritual da popodne piješ kafu i ni zemljotres te neće poremetiti niti komšinica koja kuca na vratima, Bog sami zna zašto, jer ti voliš sebe toliko da joj ne otvoriš.

Ili kada si slobodan u potpunosti ali ne želiš da drugi to zna i da ispadne da si mu dostupan.

Igramo se nedodirnosti u svijetu materije. Ha! Izgubili smo rat u borbi ljudskosti, a ni mač zadjenuli nismo.

To je ono što Vam drugi pokazuju, ali šta je ono za Vas? Za mene? - Zagledah se u daljinu kao kada pokušavaš da se sjetiš nečeg što je bilo davno.

Nekog davno proživljenog događaja, davnih misli i saznanja koje si negdje, usput izgubio...

- Mislila sam da je samopoštovanje voljeti druge. Kada u drugom biću vidim sebe. I ono što ja nisam. Ono što sam mogla da budem i ono što nikada biti neću. Kada u njemu vidim mane, nekada i sopstvene, i naučim da ih cijenim. Kada prihvatam. Kada u njemu vidim greške koje riječju mogu da mu ublažim. Kada praštam. Kada u njemu vidim ljubav koju želim da dijelim. Kada volim. Kada vidim tugu koju bih da umanjim. Kada sam tu, a i to znači...

Polako je zatvorio svoj rokovnik i ovlaš pogledao na sat dok sam zurila u daljinu još uvjek ležeći na boku.

Jer da nema tog drugog bića, da nema tebe, ja ne bih spoznala sebe. Ja ne bih mogla znati šta nisam, šta mogu i šta neću. Pa na kraju, ko bi me naučio bolje samopoštovanju od tebe?!

114

IZ NAUKE I ŽIVOTA

Живко Теодосић В О Д А И Ч О В Е К "...Има људи чији је живот траг у води. Невидљиви су, нечујни, нестварни, без отисака у пешчаној пустињи човечности. Не знамо одакле су међу нас ддошли, а када оду, зашто су и куда отишли. Док су богови земљом ходали, тако смо из препознавали. Када нас напустише од њихове моћи људи наследише једино способност да живе, али не и да буду. Њихово је биће вода. Вода је њихов Елемент, њихова природа и судбина."(Борислав Пекић) http://www.explainthatstuff.com/water.html (Према чланку Криса Вудфорда, из 2016.године)

Наука о води Вода је најчудеснија ствар на Земљи. Без ње не би било живота. Планета би била потпуно другачије место – била би јалова и пуста. Оно што је посебно изузетно код воде је чињеница да се не може никад истрошити. Захваљујући хидролошком циклусу, вода се непрекидно обнавља, крећући се између површине Земље и њене атмосфере. Да видимо који чиниоци, ту живототворну течност, чине тако изузетном и посебном.

Шта је у ствари вода? На то питање се може одговорити на много различитих начина. Чашу хладне воде понудимо званом и незваном , путнику намернику, сваком ко је жедан, па чак и непријатељу, да угаси жеђ која га мори; велике количине воде трошимо у хигијенске и санитарне потребе, у индустрији хране; у туристичким објектима и домаћинствима; у води перемо све што није чисто, а неки њоме спирају почињене “грехе”, као у реци Ганг; она је плаха, мајска киша која налива жедну земљу да би усеви брже и боље расли; жубор бистрог потока у коме се деца одувек играју, лове ракове и рибице, лептире, вилиног коњица ... ; на њој се рађа и нестаје дуга – најлепши призор на кишном небу, која срећницима, који “прођу испод ње", испуњава жеље; бара или канал покрај дворишта куће, у коју се запуте маме-гуске и патке са својим тек излеглим пилићима, на прво пливање у животу. Они се стрмоглаве право у воду, као да су се уњој испилили, и одмах пливају и гњурају. У ствари, они немају појма о пливању – само следе маму, и тако уче. (То се зове утискивање). Вода је река низ коју се отиснемо сплавом у непознату авантуру или у нови живот – чак до мора и океана. А, а онда запловимо у непознато, до далеких обзорја, према далеким хоризонтима, где “море љуби небо”, до нових континета и нових сусрета и изазова; све велике цивилизације, културе и религије су се развиле и цветале на обалама великих река; и облаци на небу натуштени и мргодни направе силну олују и истресу свој водени терет, (лед, или снег), да би вратили земљи, рекама, језерима и морима оно што су сабрали у процесу испаравања и тако наставили вечни циклус кружења воде у природи.(хидролошки циклус). Све чешће су то изливи небеског “беса” који праве незапамћене полаве и елементаарне непогоде са катастрофалним последицама по живи и материјални свет.

115

Вода на нашој планети Земљи Том чудесном течношћу је покривено 71% Земљине површине. Вода окружује све континенте и острва, a непрекидним кружењем у два одвојена тока (топли – површинки и хладни – дубоки), одржава температуру копна, мора и океана, као и планете у целини, на стабилних, просечних 14°C. И још много тога. Најважнија улога воде је у томе што се у њој родио живот (или га је донела са собом из космоса), што је најважнији састојак сваког живог бића, па је логично да без воде нема живота. Неке животиње као што су камила или пацов, могу дуго без воде. Неке друге, као што је коала, или северноамерички скочимиш, не пију воду уопште, већ је надокнађују биљном храном. Човек може без хране неколико седмица, али без воде не може више од 5-7 дана. Ако изгуби 20% воде, човек умире. Али, шта је тачно вода, у научном смислу. И откуд на земљи? Још од античког доба, вода је један од чувена четири елемента, (поред земље, ваздуха и ватре) за које су грчки филозофи, (пре свих Емпедокле), сматрали да су елементарне твари од којих је сачињено све што постоји. Талес је чак сматрао да је вода праизвор и "почетни принцип" у стварању света. “Из воде је све настало, и у води све завршава.” Али је такође сматрао да је Земља округла плоча која плива на води. Становници Ускршњих острва, потомци храбрих морепловаца-полинежана, који су настанили неколико далеких и усамљених вулканских острва, мислили су да су они сав постојећи свет, окружен водом унедоглед. Једног дана на обале њиховог острва, плима је избацила, њима веома чудне и до тада невиђене предмете, направљене од непознатих материјала. Колико су били изненађени и зачуђени, толико су били и уплашени. Језиком хемије, вода је течна, прозирна, супстанца, без боје, мириса и укуса. Сачињена је од појединачних молекула.Мала кап воде тешка 0,1 грам, садржи око 3,32 трилијарде молекула воде.

3,321 000 000 000 000 000 000 (3,32х10²¹). У SI систему, количину супстанце иражавамо у Моловима, па би то било: 3,32℮²¹ молекула : 6.022140857℮²³ molˉ¹ (Nᴀ) = 5,5℮-ˉ³, 5,5 mili-Mola воде. Сваки молекул воде је сачињен од три атома: два водоника су везана хемијском, ковалентном везом за један атом кисеоника, под углом од 104,45°, творећи тако најпознатију хемијску формулу H2O. Већина воде на нашој планети је сачињена од стабилних атома водоника и кисеоника, али се у води нађе и извесна количина изотопа водоника, деутеријум D ( p+n) и трицијум T (p+2n). Сваки од њих у комбинацији са кисеоником даје различиту врсту воде. Када се кисеоник једини са деутеријем добије се тешка вода, а са трицијумом гради супер-тешку воду.

Агрегатна стања воде Вода је једина течност на Земљи која се природно јавља у три агрегатна стања. Течна вода је најчеће и најзаступљеније стање под свакодневним условима. Но, нису нам мање познати лед и водена пара. Прелазак воде из једног у друго стање је веома лако. Све што је потребно урадити јесте да промените температуру или притисак. Ако коцкицу леда оставимо који минут на собној температури, убрзо ће почети да се топи. И пре него ли прокључа , вода ће почети да испарава. У оба процеса утроши се велика количина енергије. Та чињеница нам изгледа очигледно у случају кључања, док у случају топљења леда није тако очигледно, колико топлоте се утроши да би се отопила коцкица леда. Оба преласка су лако видљива и уверљива ако коцку леда оставимо на летњем сунцу. Лед ће се веома брзо отопити, а нешто касније и вода ће испарити.

116

Када загревамо воду да би је претворили у пару, доћи ћемо до тачке када се температура воде више не повећава. То је тачка кључања , која износи 100°C на нивоу мора и атм. притиску од 101,3 KPа, или 1 бар. (1атмосфера = 1,01325 bar = 1,01325 x 105 Pa = 1,01325 x 105 N/m2). Ако наставимо да загревамо воду, стећи ћемо утисак да непотребно расипамо енергију у празно. Међутим, то је такође привид. Даљим загревањем након кључања воде, енергија се троши на раздвајање молекула воде у молекуле паре, кидањем водоничних веза. У том процесу та енергија бива "закључанa” унутар водене паре и називамо је скривеном (латентном) топлотом. Ту енергију су икористили изумитељи парних машина за погон фабричких постројења и направа, и за погон возила на пару, пре свега локомотива. Tо је почетак индустријског доба и скоро све је радило на пару.

Специфична тежина и притисак воде Сви смо имали прилике да осетимо тежину једног, два-пет-10 литара воде. Јесте тешко, али није као камен, гвожђе, олово, злато. Но, зато је вода много гушћа, а тиме и тежа, од дрвета и платике, рецимо. Они плутају на њој.То је тако због разлике у густини материје (ρ) која се изражава као јединица масе, по јединици запремине (kg/m3). Густина воде има вредност 1, то је њена специфична тежина. ( Један литар воде = један килограм масе). У пракси се погрешно изражавамо користећи kg, јединицу за масу, као јединицу за тежину. Јединица за тежину је Њутн (N). (На земљи је 1kg=1N). Дакле, све што има мању густину од 1 – плута на води; све то има већу густину од 1 – тоне у воду. Тежина воде је та која ствара притисак. Што се дубље иде, притисак је већи и директно је пропорционалан дубини. На дубини од 100 метара, притисак је 10 пута већи него на дубини од 10 м. На дубини од 10 km, притисак је већи од оног који би вршио потпуно натоварен шлепер, на површину два људска стопала.

Зашто се вода шири када се леди и зашто лед плута? Опште је познато да се тела на топлоти шире, а на хладноћи скупљају. Зашто се вода понаша другачије? Чим почне да се леди, одмах почиње и да се шири. То зовемо аномалним ширењем. Када вода почне да се хлади молекули, који се иначе стално крећу, почињу да се приближавају један другом. Када температура достигне 4ºC (тачније 3,98ºC), молекули воде су пришли један другом најближе што је могуће. У том тренутку вода је достигла максималну густину. Ако температура настави да пада, молекули воде на површинском слоју почињу другачије да се реорганизују и повезују, у нешто отворенију, хексагоналну структуру, остављајући веће просторе између молекула, па је логично да се смањује и густина. Када температура достигне нула степени, површински слој се леди, задржавајући правилне и симетричне особине кристала. Пошто је незнато мање густине него вода под њим, лед плута на њеној површини. Тиме је остатак воде, и сав живот у њој заштићен од дубљег залеђивања и задржава максимум густине и температуру од 4 ºC, без обзира колико падала температура изнад леда. Само ће се нешто повећати дебљина леденог покривача и штита. Ова аномалија, да вода буде у два раличита агрегатна стања на истој температури, је пресудно важна за опстанак и преживљавање живог света у њој, у условима веома ниских температура. Међутим, ова особина има и нека нежељена и штетна својства. Смрзнута вода у водоводним цевима и судовима ће довести до њиховог пуцања и велике штете. У природи, лед у пукотинама стена размиче и ломи стене, мењајући геолошке формације. Некад на корист, али не увек. То се догађа у рударским окнима, тунелима, подзидама и вијадуктима путних комуникација; темељима и напуклим зидовима зграда, мостова и др., ако није добро изведена хидро-изолација, чиме се умањује стабилност и век трајања изграђених објеката. Ако се неки објекат уруши, штета је неизбежна, а могуће су и људске жртве.

117

Температура кључања воде Ако се понекад љутимо, чекајући нестрпљиво да вода “проври већ једном”, добро је знати да је веома корисна количина топлоте коју вода упије док се загрева. Вода поседује веома висок специфични топлотни капацитет, те може дуже дижати топлоту у себи, него већина других течних супстанци. Због тога се вода користи у системима за грејање.

Како је могуће да инсекти ходају по воденој површини? Осим инсеката, видели смо да то могу и неки гмизавци (гуштери). Знамо такође да се и неки метални предмети, као што је игла или спајалица, могу одржати на воденој површини, мада им је спец. тежина далеко већа, и требало би да потону. То је могуће захваљујући ефекту који се зове површински напон, а који настаје због веома јаког међусобног привлачења између молекула воде када се повезују на њеној површини. Из истог ралога вода се “уситњава” формирајући облик капи, (за ралику од, рецимо уља, које се ралива равномерно, стварајући филм од само једног молекулског слоја), у којој молекуле на окупу, такође држи површински напон. Све врсте инсеката, пауци, водени скетери, користе површински напон да би се кретали/клизали по воденој површини. Ако би нам стопала била довољно велике површине, да искористе површински напон, могли бисмо и ми ходати по води.

Зашто се вода пење уз цевасте судове и уске шупљине? Када наспемо воду у стаклену чашу, можемо запазити да површина воде није перфектно равна, већ се помало пење уз зидове чаше, стварајући благо удубљени облик (облик конкавног менискуса). Што је чаша ужа, то се вода више пење. Та појава се назива капиларно дејство или само капиларност. Захваљујући тој особини течности, креће се крв у ситним крвним судовима, (артериолама, венуолама и капиларима), а вода се тако креће кроз систем уских цевчица у биљкама. На тај начин један велики храст може дневно да навуче и до 380 л воде.

Одакле долазе та необична и посебна својства воде?

Пресудан је начин на које се водоникови атоми повезују са атомом кисеоника и како се просторно организују. Они формирају врсту троугла, са два мала водоникова атома на једној страни, и много већим атомом кисеоника на другој. Тако повезани и организовани узрокују нравнотежу у расподели заједничких електрона у молекулима и везама које их држе заједно, чинећи кисеоников крај сваког молекула воде, незнатно, негативно наелектрисаним, а водонични крај, незнатно, позитивно наелектрисаним. За такво стање молекула воде кажемо да имају поларни моменат, односно, да су електрични диполи. Нешто попут магнета, они имају два различита краја или два супротно наелектрисана пола. Позитиван водонични крај једног молекула воде ће привлачити негативно налектрисане, а кисеоников крај ће привлачити позитивно наелектрисане крајеве молекула. Те привлачене електро-статичке силе држе молекуле воде стиснуте заједно, на њихов јединствен начин, а тиме се објашњавају сва њихова својства: почев од аномалије ширења и површинског напона, до високе густине и специфичног топлотног капацитета. Тиме се објашњава зашто се многе ствари растварају у води, коју понекад називамо “универзалним растварачем.” Истина, за неке стене понекад су потребне године, деценије, чак и векови. Но, како се каже у народу: “тиха вода, бријег рони.” Да бисмо одговорили одакле вода на Земљи и у нама, потребно је одговорити на једно старије питање, које гласи: 118

Одакле потичемо и од чега смо сачињени? Човек поставља ово питање откад постоји. Најкраћи сажетак таквог једног одговора, спако-ван је у 8-минутном видеу, једног од најпознатијих популаризатора науке, астрофизичара Нил де-Граса Тајсона. Не могу ни изблиза рећи толико много, за тако мало времена, али у најкраћем, требало би рећи следеће: Велики прасак је најбољи теоријски оквир који садржи научне чињенице и доказе о постанку Универзума. У милионитом делу секунде, после Великог праска, сва материја у космосу се налазила у облику тзв: кварк-глуонске плазме. После три секунде формирани су први атоми: 74% водоника, 24% хелијум, и 2% литијума. После 387 000 година језгра наведених елемената су похватали све слободне електроне у своје орбите и постали стабилни атоми. Космос је постао прозрачан и транспарентан. Као најједноставнији атом, водоник има само један протон и један електрон, чија су наелектрисања супротна, али еквивалентна. Космос је у том тренутку био водонично “биће” сачињен од облака и маглина водоника и хелијума. Тада почиње игра којој нисмо похватали све конце до данас, како у космосу, тако и у ситној капи воде, а камоли у тако комплексном и живом организму, интелигентном бићу, какав је човек. Тајна је у наелектрисању! Мада је Квантна електродинамика, (QED), најбоље изучена област у природним наукама, уопште, да још нема примера у природи, нити у лабораторији, где је , да се колоквијално изразим, она оманула. За сада функционише беспрекорно. (проф. Ричард Фајнман). Ипак, нико још није утврдио шта је стварна, физичка суштина наелектрисања. Оно је то које ствара чуда и неда се увек ухватити “на делу”, јер уме да буде на два-три места, исторемено. Све појаве које видимо око себе и свугде у космосу, изузев оних којима управља гравитациона сила (однос масе, времена и простора; Општа и Спец. теорија релативности), и оних које се тичу збивања у језгрима атома (фузија, физија, р.а. распад и др.), односе се на појавне манифестације електро-магнетне (ЕМ) силе . Сви нормални водоници су хемијски једнаки. Требало би да су “задовољни”, пошто је позитивно наелектрисани протон задовољио своју потребу за негативним електроном, и тако формирао стабилан и електрички неутралан, најпростији атом. (уз нешто деутеријума и трицијума, два изотопа водоника). Али, није тако. Водоник и неки неметали воле да граде неполарне молекуле са два, три, четири, осам или више атома у једном молекулу. Ковалентна веза може бити неполарна и поларна. Неполарна ковалентна веза настаје између два иста атома неметала. Заједнички електрони су равномерно распоређени у електронском омотачу и једнако су удаљени од језгара атома који граде везу. (нпр: H2, O2, понекад O3-озон; N2, Cl 2, P4, S8 ...)

119

Поларна ковалентна веза настаје између два раличита атома неметала. Заједнички електро-нски пар се не налази на средини, већ је померен према оном атому који јаче привлачи еле-ктроне. У молекулу се формирају два пола, електрички различита пола, нпр: молекул H2O, HF, HCl ...

Као што видимо на слици изнад, неравнотежа у распореду наелектрисања у самом молекулу воде биће од пресудног утицаја за сва чудна и аномална својства воде, која ће бити описана касније. *** Иако живимо на воденој планети, већина воде је слана и покрива око 71% земљине површи-не. Биолошки свет је такође сачињен углавном од воде. Око 60% масе биљног света чини вода, док се код сисара, укључујући и човека, проценат воде у организму креће око 65%. Само мали проценат воде је доступан за људску употребу. Од укупне количине воде на планети око 96,5% се налази у морима и океанима који су сувише слани и непогодни за пиће, наводњавање или индустријску употребу. У подземним водама се налази 1,7%; у ледницима, и у поларном леду Аантартика и Гренланда такође 1,7%; незнатан проценат у другим воденим површинама, и 0,001% у атмосфери као водена пара, у облацима и атмосферским падавинама. (киша, снег, лед, магла). Само 2,5% од укупне воде на планети се сматра слатком водом, од чега је 98,8% заробљено у леду на поларним капама или је дубоко под земљом те је експлоатација веома скупа. У слатководним рекама, језерима и у атмосфери налази се мање од 3% слатке воде. У атмосфери се налази само 0,001 % (1 промил), а у билошким облицима и вештачким производима се налази само 0,003% слатке воде. У биоорганизмима и у вештачким производима се налази 0.003% слатке воде (3 промила). Највише слаткле воде се троши у пољопривреди, око 70%, док се у индустријским постројењима троши велика количина питке воде у функцији растварача , испирача и као расхладна течност. http://witcombe.sbc.edu/water/environmentfacts.html Поред тога што је суштински важна за живот, вода је веома значајна супстанца са бројним, изненађујућим својствима. Она је једина неорганска течна супстанца која се природно јавља на Земљи и једино неорганско једињење које се природно јавља у сва три агрегатна стања. Вода има највишу специфичну топлоту од свих супстанци: 1 cal/g °C= 4.186 J/g °C. То својство воде обезбеђује стабилност температуре копненој маси планете, пошто је окружена водом. Преко 71%, (2/3) површине планете је покривено водом. Као веома ефикасан расхладни агенс, путем знојења обезбеђује стабилност температуре људског организма, проширујући опсег температура у којима човек опстаје и одржава стабилним стање равнотеже (хомеостазе) најважнијих физиолошких функција организма, као што су: температура, крвни притисак, ниво шећера, pH крви, и многих других. Те реакције се одвијају у организму несвесно, аутоматски, путем механизма повратне спреге.

120

Сл. 1

Сл. 2

H2O

На приказаним моделима молекула воде , (Сл. 1 и 2), дужина везе и угао између водоникових атома, добијени су експериментално, спектроскопијом изолованих молекула водене паре, са веома високом прецизношћу. Ипак, не би трбало помислити да су молекули воде строго дефинисани у показаној конфигурацији. Напротив, они су у непрекидном кретању, тј. устању вибрације по једној, и ротације по другој оси. Величине сфера представљају величине атома добијених из ковалентног радијуса у Периодном систему. Уопште узев, вибрационо кретање молекула воде је више фреквенције него ротационо, што значи да се током једне ротације одигра много већи број вибрација. Дужина везе између атома, као и оних између молекула (водоничне везе), добијених из молекуларног ротационог спектра су уствари просечне дужине, базиране на статистици. Параметри добијени за групу изолованих молекула воде, мењају се у значајној мери у течној води, а још више у хексагонално кристалисаном леду. Водени молекули имају велики диполмоменат, што за последицу има промену угла водоничних веза, понекад од 104,45º до 105,5º па чак до 106º, што растеже дужину везе на око 0.097 nm. У хексагонално кристалисаном леду, угао тих веза се приближава углу правилног тетраедра од 109,47º. Да све буде још занимљивије и чудније, током свих тих кретања молекула, у течној води постоји стална размена водоникових атома међу молекулима – отприлике једна измена у милисекунди, при неутралној pH од 7.0. Број размена се повећава како pH одступа од неутралне вредности. Вода обезбеђује стандард за густину материје као вредност 1 grama/cm³. Мада вода, на први поглед, изгледа као сасвим обична течност, она је уствари, на много начина веома необична, чак веома чудна супстанца. Вода је дуго задржала статус једног од четири старовременска елемента, те је релативно касно постала предмет озбиљног и интезивног научног истраживања. На Земљи, водоник је прво открио Парацелзус у 16. веку, али га је дефинисао Хенри Кевендиш 1766. године, као “запаљиви ваздух” (флогистон). Антоан Лавоазије му је дао име хидроген (онај који твори воду). Шведско-немачки хемичаар Карл Билхем Шиле 1774. године и енглески хемичар Џозеф Пристли 1771. године, независно један од другог, су открили кисеоник, истражујући процес сагоревања. Антоан Лавоазије, француски племић и хемичар, први је експериментално утврдио да се ваздух састоји из два елемента: једног који гори – водоник, и другог који не гори – кисеоника, коме је дао име оксиген – онај који твори киселину. Први је експериментално доказао да ова два елемента творе воду као једињење, у сталном односу 2:1. Формулисао је Закон о одржању маса. У науци га сматрају оцем хемије. Тако је вода изгубила статус елемента и данас има статус врло једноставне, али највише изучаване супстанце на свету. Но, она и даље скрива неке своје тајне о којима се научници споре. Једна од њих је питање да ли вода памти?

121

Вода у космосу Као што већ речено, један од учесника у причи о води – водоник, настао је на самом почетку приче о космосу – у Великом праску, заједно са хелијумом и литијумом. Атоми водоника, који је чинио 2/3 космоса у самом настанку, касније су се везали у молекулску форму H2, затим, под дејством гравитационе силе у громуљице, гроздове, мало крупније агрегате, ситније па затим веће облаке и небуле. То је потрајало неколико стотина милиона година, када су се формирале прве звезде, а неколико стотина милиона година после звезда, настале су и прве протогалаксије . Све то се догодило, после оних 387 000 гоидна непрозирног космоса, у који не можемо завирити сондама и телескопима, јер су електрони имали исувише велику кинетичку енергију да би их протон задржао у атому, него се енергија судара расејавала на језгру. Није било, да кажемо тако, далекометног ЕМ зрачења које бисмо данас могли детектовати. Најстарија звезда је стара 13,6 милијаарди година (космос 13,8). Најстарија галаксија је стара 13.3 милијарде, а најстарија галаксија у којој је недавно детектован кисеоник, стара је 13,1 милијарду. година. Зашто је то битно. Научници дуго трагају за одговором на питање када је настао молекулски кисеоник и како, јер је на њега дуго и нестрпљиво чекао водоник, да се, два најреактивнија и два, од три најзаступљенија елемента у космосу, (водоник, хелијум, кисеоник), коначно хемијски вежу – једине, и створе прву воду у космосу. Дакле, кисеоник није настао у првобитној нуклео-синтези и бариогенези, као што су водоник, хелијум и литијум, него је настао у процесу нуклеарне фузије у суперврелом средишту звезда, као и сви остали елементи Периодног система. Прво до гвожђа, у срцу звезде која сагорева водоник као прво своје гориво, претварајући га у хелијум; затим хелијум претвара у угљеник и кисеоник , затим кисеоник у силицијум, а овога у гвожђе. Није увек тако директно и није обавезно тим редоследом, али то је друга, много широка и захтевна тема. Када се то догађа у звезди која има масу већу за 1,4 од масе Сунца, она на крају свога живота експлодира као супернова, и расеје свој садржај у околину, далеко, далеко, творећи огромну небулу гаса и прашине у којој се налазе сви елементи који су горели у њеном језгру, па и кисеоник. Водоника је већ било свугде по космосу, па је само питање времена кад и где ће се јединити у воду. Тако је настала вода, и сви други елементи Периодног система. Сви они ће се касније, у бурној еволуцији космоса, кроз више експлозија, више генерација и типова звезда, наћи у разним небулама, разним звезданим системима, планетама, кометама, астроидима и другим остацима звезданих експлозија. На нашој планети вода ће са неким елементима, пре свега са угљеником, азотом, фосфором ... изнедрити живот, на чијем, еволутивном врху се налазимо ми, људи, који у себи носимо највећи број оних елемента који су некад били у саставу многих звезда. акле, одговор гласи: Ми, људи потичемо са звезда – сачињени смо од звездане прашине. Недавно је у нашој галаксији откривена огомна водена маса, нека врста водене небуле. Тако се вода нашла и у Сунчевом систему, на скоро свим њеним планетама, и на неким сателитима (Јупитеровој Европи, Сатурновој Енцелади ...). Млада земља је стално бомбардована кометама и астеродима различите величине, који су у себи садржали огромне количине воде. Падајући на врелу Земљу тренутно би испарили, али су падала нови и нови свемирски објекти. Како се земља хладила, и температура пала испод температуре испаравања, вода се почела помало задржавати, затим све више и релативно прзо су настали мора и океани. Површинске и текуће реке су настале касније, јер је било потребно да се успостави хидролошки циклус – кружење воде, да би постојали стални водени токови, језера, мочваре, баре.

122

Да ли је живот настао у води на Земљи, како мисли већина научника, или је доспео из свемира (Теорија панспермије), још није поуздано утврђено. То је, такође, огромна тема за себе. Додао бих овде још једно контраверзно својство воде. Наиме, макромолекули, какви су полимеризовани молекули ДНК и молекули протеина се разлажу – денатуришу у води. А, оба ова полимера морају имати строго дефинисану функционалну форму – морају бити спакована на предвиђен начин да би функионисали правилно. Иначе, нема живота. Спирални ланац ДНК је обликован као завојница са углом од 36° између суседних база, тако што су две наспрамне базе Аденин-Тимин (А-Т) спојене двоструком водоничном везом, а пар Гуанин-Цитозин (G-C), спојени троструком водоничном везом. Да би се људски хромозом, дугачак 2м, у коме се налази ДНК, спаковао у ћелију, дебљине око 40микрона, хромозом се специјално намотава на носаче који се зову хистони. Још једном се срећемо са једним парадоксом воде. Она, као растварач, хидролизира органске молекуле, па би требало да то учини и са ДНК и са протеинима. Уместо тога, вода се прилагођава и постаје учесник и део процеса стварања живог. Водоничне везе омоћавају молекулима воде да се интегришу у процес синтезе и уместо да разграђују они повезују факторе процеса, постајући и сама чинилац стварања живота. Шта више, вода помаже свим другим молекулама и органелама у ћелији да врше своју функцију, чиме и сама ћелија постаје жива. Дакле: вода повезује атоме у молекуле, молекуле у ћелије; ћелије у ткива; ткива у органе и системе органа, а све заједно у јединствен и функционалан живи организам. Вода је свим живим организмимма, као и у читавој друштвеној заједници и популацији; на крају у заокруженом екосистему, неопходна за међусобну повезаност, условљеност и опстанак живота у целини на планети. Иако су у последње две деценије предузете озбиљне мере и има добрих резултата, стварност је и даље веома тужна, сурова и рекао бих трагична. Наиме, и вода, сада као најважнији стратешки ресурс, као и сва друга богатства, неправилно и неправедно је распоређена и доступна. Већина питке и чисте воде је доступна најбогатијим земљма и друштвима, док више од једне милијарди народа Африке и Блиског истока, нема приступ питкој води, а скоро 40% светског становништва нема неопходне санитарне услове. Због тога се у наведеним и неким другим деловима света суочавају дневно са недостатком воде за пиће и нехигијеном, што за последицу има тешка обољења проузрокована загађеном водом, од којих свакога дана умре 6000 деце млађе од пет година, а више од пет милиона људи умре годишње, што је десет пута више него број погинулих у свим ратовима у свету, током једне године. (http://www.inter-caffe.com/lista-688.html ) Да ли вода памти? Има оних који имају наводне доказе да је тако нешто извесно, али већина научника сматра, да они који то тврде, немају чврсте и проверљиве доказе, у складу са строгим научним принципима и критеријумима. Међу њима је и аутор књиге “Биографија воде”, британски научник Филип Бол, некадашњи уредик часописа Nature (Природа). Ја ћу чланак завршити следећим реченицама: За бистру и чисту воду, неопходна је бистра памет, и обрнуто. Наша реалност све мање личи на тако нешто. Када сва вода прође кроз људску памет, постаће савршен медиј на коме ће бити записано сво дотадашње људско искуство, знање и мудрост. Извори: Knjiga “H2O Biografija vode”, Filipа Bola, nekadašnjeg urednika časopisa Nature https://www.space.com/33186-ancient-galaxy-universe-dark-ages-has-oxygen.html https://map.gsfc.nasa.gov/universe/uni_life.html http://witcombe.sbc.edu/water/waterfacts.html http://www.nmw.co.rs/nmw/index.php?page=19 https://blogpriroda.wordpress.com/2015/07/12/rekli-su-o-vodi-2/ https://svejefizika.wordpress.com/2017/08/08/od-gradanskog-do-astronomskog-sumraka/ http://www.astronomija.org.rs/ivot/11462-fizika-cestica-koje-grade-nase-telo http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem/planete/zemlja/5703-otkud-voda-na-zemlji.html http://www.nmw.co.rs/nmw/index.php?page=24 http://www1.lsbu.ac.uk/water/index.html http://www.idc-online.com/technical_references/pdfs/chemical_engineering/Water_structure_and_science.pdf http://www1.lsbu.ac.uk/water/martin_chaplin.html http://hyperphysics.phy-astr.gsu.edu/hbase/hframe.html http://www.its.caltech.edu/~atomic/snowcrystals/ice/ice.htm

123

POEZIJA

Ракановић Мира

Suzana Muštra

Успомене

Brutalno dobar

по рубовима таласа сећања навиру

Beskompromisno vam dajem do znanja da neće ići, dok su nebeske oči uperene samo u moj ego.

унутар мене

Uzalud da se trudim za nešto što nema smisla,

глас се у тишину

oduzima mi dragocjenu energiju i krade osmijeh.

претвара

Tu sam ja, postoji samo moje biće,

а тишина у таму

moj univerzum i moja sreća.

сваки уздисај

I vrijeme je da shvatim koliko vrijedi moje postojanje,

после тебе

moj mir i moja nirvana.

није више исти био долазиш као кап

окаснеле росе

Ne, neću živjeti prosječan život pun suza, napornih dana i besanih noći.

Neću biti jedna od bezbroj ogorčenih crnih duša koje broje dane do samoga kraja koji je već došao. Žao mi vas je rasplakati, ali sunce se rađa za mene,

у бесу разбијам бокал са вином

zvijezde krase moju galaksiju i mjesec obasjava zemlju

у парамчад

da bi vidjelo i po noći moje veselo lice.

да потопим успомене

Nema kompromisa dragi ljudi.

Osrednja egzistencija je za jadnike.

To je moj život, i po mojoj odluci on je brutalno dobar.

124

POEZIJA

Dragan Maljik

Zagrlih senku pokraj puta

i uzviknuh žestinom svoga bivstva: Hajde!

Učini to!

Praznično veče,

Rasparaj srce da vidiš kako po snegu kaplje ljubav

ponoć je,

U meni ništa drugo ionako nema.

svi su pružili nekom svoje ruke,

pa neka isteče i idem sad.

podelili zagrljaje i želje do neba.

Da ne kvarim nikom ovo praznično veče..

Samo je jedna duša ovde pustinja, samo jedna duša bez oaze i izvora.

***

Ostao sam nem,

Pokazaću ti jednom svetlost!

ruke sam pružio praznini,

Nemoj da te bude strah,

ovlaš prstima dodirnuo vetar.

Pruži mi ruke, i ne govori ni reč.

Prošaputah želje upućene tebi. Z

I videćeš ono što niko nikada nije..

aledile su se već na usnama,

Pokazaću ti zatim mrak!

preko kaputa su pale na put

Osvetli ga svojim očima.

Da budu zgažene!

Porazi ga svojim nadama.

Ne vredi.

Ne dozvoli mu da gospodari tobom.

Ništa. Više ne mogu ni to.

I pokazaću ti plamen!

Ni da poželim.

Sagori u njemu sa nemirom i tugom.

I uzalud sam jutros obukao košulju nade

Pa mi se vrati kao feniks iz pepela ugaslih stremljenja.. Napokon,pokazaću ti život!

i obuo cipele sećanja, iz nekog ludog razloga verujući da ću te sresti baš ovde i sada,

Prepoznaćeš sebe..tu si davno bila!

To je tvoj svet, ukraden i skriven..

da ću ti ljubiti male ruke

Okreni se tada meni i upij moju tajnu

Dahom topiti pahulje sa kose

Saznaćeš tada sve..

Poželeti najveću sreću

Umećeš i ti da stvoriš svetlost.

i sa tobom krenuti dalje.

Uspevaćeš lako da poraziš mrak.

I krenuo sam dalje.

Postaćeš gospodar plamena i istinski naučiti

Sam.

ponovo da živiš..

Dalje od ljudi, pesme i slavlja, dalje od sreće koja se širi jer oni su nedužni prema mom bolu.

Samo, njihova sreća sada para svaki šav izgrižene duše 125

Snežana Šolkotović KADA SE POTROŠE SVE REČI Kada se potroše sve reči u rime i proleće romantikom ispunjava, hoćeš li prošaputati moje ime tiho kao šapat dok vetar talase reke preslišava.

Kada se dan polagano primiče kraju i kada svici užurbano upale fenjere, hoćeš li me zagrliti nežno da nam ljubav podsticaj daje da nam se ispune smele želje.

Hoćeš li biti pored mene i kada ljubičica svojim plavetnilom okolinu ukrašava, hoćeš li mi biti podrška u dugoj noći kad ostanem sama i pružiti ruku da na njoj moja duša spava, dok se nad starim krajem nadvija divlja tama.

Kada se sve reči u uzdah pretvore i kada nemir iznenada obuzima, dopusti da naše duše progovore samo njima poznatim jezikom koliko još čežnje u nama ima.

Kada cvrkut opija lepotom i melodijom stvara dobro raspoloženje, nemoj žuriti za srećom i životom jer sve to imaš kraj mene.

Kada se potroše sve reči u rime i proleće svojom lepotom očarava, hoćeš li prošaputati moje ime tiho, kao šapat dok vetar knjigu života preslišava.

TEŠKO JE DA SE MENJAM Teško je da se manjam godina je dosta iza mene mogu samo izustiti izvinjenja

i preći preko nametnute teme.

Mnogo toga nosim u duši ko kuća sam sazdana stara vetar ne može moje uverenja da sruši još volim sa previše žara.

Stojim postojano na obali talasanjima sam česti svedok u školjkama su biseri davno zaspali poznat mi je njihov porok.

Teško je da odolevam promenama na vetrometini sam često još željama sledim korak znam dobro gde sam i gde mi je mesto.

Sve ja razumem i znam kako se na vrtešci smenjuju želje nisam još dosanjala svoj san koji se dotiče grumena zemlje.

Teško je da može bilo šta da me promeni umor mnogo na svakodnevice utiče oluja iznenada besni u meni dok mi dan za danom neumitno izmiče... bez moje priče.

NA TVOJOJ STRANI JASTUKA Na tvojoj strani jastuka snova ima bezbroj zagrljaja, nežnosti, poljubaca ko zvezda roj.

Skidaš želje sa oblaka hodaš u svom divnom svetu tamo nema odjeka koraka šum krila ptica u letu.

Tamo su sve tajne tvoje tamo si ono što zapravo jesi pogled su ti dugine boje sve što je lepo jednostavno tamo se desi.

Na tvojoj strani jastuka misli ispunjenju plove praćene su uz nestašluk tamo čuvaš svoje snove.

Zato svoju stranu nikome ne daš jastuk bi otkrio tajne tvoje jutrom ga dugo sanjivo gledaš čuvar je tvoje duše..., a snovi ga duginim bojama boje...

Zato valjdu jastuci i postoje...

126

UVEK TE VOLIM duet /Stojan Mar janović i Šolkotović Snežana I kad izleti preka reč kada se naša mišljenja zbog sitnica kose, volim te istim onim žarom do bola i onda kada nam zajedljivci prkose...

Volim i ja tebe, istim onom ljubavlju koja žestinom može da ponese i kad nam drugi nameću bol i strepnju, svaki loš trenutak sa tobom lakše se podnese...

Tada me nemir obuzima izazov za tren iz svakodnevice prene, toliko toga nedorečenog ima, a zajedno provodimo malo vreme.

Volim te i onda kad drugačije izazov shvatiš kad nesporazum pogrešnom putanjom krene, volim kada se radujemo malim stvarima, kad me toplim pogledom pratiš..., volim život sa tobom jer si deo mene...

Sitnice mi mnogo znače život sa tobom ima svoj smisao i značaj, nekad poželim da me zagrliš snažnije i jače da u očima zaiskre sreće zvezda sjaj.

Dovoljne su nežne reči one su muzika tvoga glasa, tada se mogu prepustiti sreći nežnosti koja se telom talasa...

Volim te kada se siti napričamo, a teme su nepresušivi izvor naših sanja volim te i onda kad našoj ljubavi izazovi prete..., volim u tebi ozbiljnost, nestašluk deteta zagrljaj u kojem previru osećanja...

ČESTO SVRAĆAM DO OBALE... Često svraćam do peščane obale s ushićenjem pratim jogunaste, nemirne talase, svaki od njih se penuši, svima se hvale što usnule školjke i obeznažena stopala kvase.

Ispraćam brodove koji mnoge luke pohode pri čemu mi ponekad poteku suze niz lice, sa šumorom svaki dan u nepovrat ode ostavljajući za sobom ispisane stranice.

Vodene struje nose na pučini čamce uzdah alasa koji bi poneku ribu da ulovi, baca mreže, sprema spretno mamce dok se na bućku izazivaju somovi.

Vetar se u toj igri silno uzjoguni na priobalju ljulja bagrema razgranate grane vilin konjic lotosov cvet bi letom da zbuni traži pogodno mesto za tren da stane...

S ljubavlju u vodi skače poneka žaba dosadnog komarca bi za užinu da smaže, u vodi ribicu spotiče zelena alga koja bi svoje zelenilo suncu da pokaže...

Zbog nečeg me privlači ova peščana obala s ushićenjem pratim nemirne talase, tražim nečije ime, tragove stopala ljubav i srce koje sam ovoj reci zauvek dala...

Volim i ja tebe... ljubav je izvor našeg postojanja...

127

POLJUBAC Poljupci se nekako posebno pamte imaju draž kada se voli, o njima se sanja, ozbiljno se shvate to je pečat ljubavi kome teško ko da odoli.

Svaki ima svoju priču nežnost i čaroliju koja za tren obuzima, pod nogama podloge izmiču uvek mesta za neki poseban ima...

Poljupci su poput magneta pomamni su i nikad ih dosta nije, u njima se uživa, iz čista mira zanoveta, svaki neku zagonetku krije...

O njima se sanja, sa njima raste osećanjima su izazov pravi, ponekad se njima zaljubljeni časte neki ukrade, tek da se neki momenat ne zaboravi.

Poljupci se nekako posebno pamte imaju svoj ukus, svoju draž, neki bi u realnost da izgubljene vrati neki su imitacija, neki čista laž.

Najdraži su oni koji iz duše plene i ostavljaju nevidljiv, ali i neizbrisiv trag, o njima maštaju duše zaljubljene poljubac govori mnogo, onom ko ti znači, ko ti je drag...

PADNI MI NA GRUDI

KAD FRULA MOJIM KRAJEM SVIRA Kad frula mojim krajem svira I rasplete kolo mladosti, Leptiri nad šarenim cvećem šire krila Opčinjeni lepotom, zvucima radosti.

Korak lagano grabi napred A ruke se u zanosu stežu, Vatren je svaki pogled Ljubavi note se prostorom razležu.

Zanos obuzima srca i duše, Sreća telom proleti, Sve ima neku draž, A žito se u njivi ljulja, čeka kada će ga žnjeti. Čarolija se širi svuda Oblak svoje kolo širi, Ovo šarenilo što oko vidi je rodna gruda Za nju se diše, vekovima živi.

Kad frula mojim krajem zasvira Svaki ton svoju čežnju stvara, Tada nešto srce dotiče, dira Osvaja ga ljubavlju sa mnogo žara.

Tada se grane drveća povijaju u ritmu Vetru poveravaju tajne, Mesec avanturista odlazi u skitnju Dok se zvezde u vodi ogledaju sjajne...

Tada neke rane prošlosti zabole I bude nostalgiju za starim, ponekad setu, lavež pasa iz misli prene one koje se uz plot vole dok svitac osvetljava put u snu zalutalom detetu...

Dok kiša dobuje o prozorska okna I iz dremeža pokislo lišće budi Čujem tihi šapat..., -Padni mi na grudi...Tmina ima svoje čari, Munji se otima, u grmljavini se gubi, Još čujem tihi šapat, - Molim te, padni mi na grudi...Da li je to san ili java Ista me rečenica čudi nešto u meni drhti, ne da da se spava, zove:-Padni mi na grudi...O čežnjo silna, što sam ti kriva Da me nemir hvata ludi, Šta se to stvarno zbiva pa isto čujem, - Padni mi na grudi...-

128

POEZIJA

Zoran HErcigonja ZAROBLJEN Srce mi se sledilo od tvoje blizine, i krvca hrabrosti zgrušala se u veni, živinski strah ključa u meni, biće budućnosti gine.

Ja sam dijete magle i mraka, jezdim na olupini nade, vrijeme za me stoji, na varmeđi iza svakog koraka, moć Lucifera, dušu mi krade.

Izgubio sam dobro i griješno srce i nadu u bolje dane i iščekivanje;

obljepio sam dušu plakatima sjete i osame.

Mrtvac sam što ukinuo je šablone raja i pakla.

Ne mogu u planine među čisti zrak, ni u šume gdje padaju mutne kiše, ne mogu u krš, među hridine, ne mogu u doline mrtvaca, ne mogu ni u jednu supstanciju, jer ljudi imaju crveniju krv od moje, jer ja sam čovjek bez budućnosti.

129

ZABORAVLJENI GLASOVI Postoje glasi mrtvaca čudesne zemlje, zemlje što sklapa vrata mračnih katakombi, što sklapa vjeđe, nad očima vodenim, eteričnom kožom i usnama blijedim.

Mrtvi žive pod stiskom zidina, pod uzburkanim morem u dupljama hridina, mrtvi žive u ugodnim brdima tihim, njihov glas, tajanstven je šapat iz trave, povampirile su se ruševine starih vremena.

Mrtvi dišu za vratom živih, mrtvi nemaju prošlost i budućnost, oni su Sada, oduvijek su Sada, bez nadnevka, bez sata i minute, oni su zvonjava naših srdaca, i sudbonosni idoli slijepog obožavanja.

Mrtvi žele posuđivati krv živih, za tajne operacije opsjedanja; traže mrtvi svoje žive teiste i šamane, taj krš, ta nabrekla trupla što žive u vlažnim i smrdljivim mlakama i jarcima, ucjenjuju naše živote, naše bajno i kratko življenje.

Ovi su se pokojnici pitali:“Koga ćemo žrtvovati za se!?“ ljute se mrtvi na žive, jer je krv živih crvenija nego mutna voda što kola žilama aveti.

Dragovoljni mrtvaci međusobno razgovaraju i u podrumima svoje rake zavjere dogovaraju, željni su mesa živih i tople krvi i žilavijih mišica, željni su armagana sata i natan Nila životne supstancije, Imajte samilosti prema mrtvacima, jer nisu imali drugo da prodadu nego svoju smrt!

130

NAUČNI POGLEDI

PROBLEM DRUŠTVENO SOCIJALNIH ULOGA U ODNOSU NA ASPEKT NEPRIKOSNOVENOG „JA“ Zoran Hercigonja, prof.

Društvena uloga kao kavez Jedinstvo i jakost čovjekovog osobnog „ja“ poljuljano je izvanjskim utjecajima i uvjetovanjima koja prodiru rezidenciju originalnosti, rezidenciju vlastite sigurnosti u pokušaju očuvanja istinske i nedirnute te nenačete prirode. Društvena uloga je jedan od distraktora čovjekovog osobnog „ja“. Uloga je specifičan obrazac ponašanja koji ugnjetava i ofanzivno napada čovjekovo slobodno i prirodno ponašanje svojstveno samo njemu i njegovom „ja“. Uloga nije ništa drugo doli obrazac definiranog ponašanja koji se sastoji od definiranih aktivnosti, to jest determinirajućih faktora koji se vezuju uz određeni definirani obrazac ponašanja ili ulogu. Uloga predstavlja uvjetovano (neprirodno) ponašanje koje je netko od dominantnih jedinki formulirao kao „općevažeći“ stereotip koji se generalizira na preostale jedinke u zajednici. Uloga je obrazac ponašanja koji uvjetuje određene uvjete koje jedinka ispunjava prilikom dodjeljivanja te uloge, a uloga biva nametnuta kako bi se onemogućio put ispoljavanja vlastitog izvornog „ja“. Naše „ja“ je dokinuto time što prihvaća ulogu u kojoj se ne prepoznaje, ulogu u kojoj poput kazališnog ili filmskog glumca glumi i utjelovljuje neku zamišljenu i unaprijed definiranu ličnost i karakter koji ne odgovara profilu neprikosnovenog „ja“.

Glumac da bi se sjedinio s karakternim osobinama nekog lika, mora inhibirati pravoga sebe, mora zatajiti autonomiju vlastitog „ja“. On mora u sebe insulirati to jest stvoriti specifično ponašanje koje će mu pomoći u realizaciji lika koji je predstavljen definicijom tog lika dakle intenzijom i mnoštvom opisa karakternih osobina koje će glumac utjeloviti. Isključivanje sebe, temporalno umrtljivanje vlastitog „ja“ da bih bio netko drugi, oštećuje ja i iskrivljava put ispoljavanja njegove prave prirode. Neki nikada ne upoznaju pravu prirodu svojeg ja jer su pritiješnjeni ulogama socijalnog i društvenog konteksta. Ako si dijete, sin, kći, majka, otac, poštar, nastavnik ili magnat, multimilijunaš, preuzimaš ulogu koja utjelovljuje kontekst prizvuka u kojem je nastalo to simbolično ime dijete, sin, kći, majka itd. Svaka uloga već unaprijed ima određene uslove koje jedinka mora ispuniti, ponašanje koje se od nje očekuje,

aktivnosti koje se podrazumijevaju kao dostatne i nužne uz kontekst uloge. Uloga nas udaljava od nas samih. Ne možemo biti ono što jesmo nego moramo biti ono što se od nas očekuje. Očekivanja nas ugrožavaju i iskrivljuju. Očekivanja ljudskog društva su da postaneš dobar i brižan otac, majka sin, kći, dobar i brižan suprug ili supruga, srdačan i pravedan građanin. Sve su to uloge koje okvirima svojeg postojanja ograničavaju čovjeka, njegovu istinsku bit i djelovanje. Sve su to zamućene leće kroz koje se projicira svijetla zraka čovjekove prave prirode i naravi koja nikada ne dođe do izražaja kroz postizanje autonomije vlastitog „ja“ zbog društveno uvjetovanog ponašanja u kontekstu obrazaca koje zovemo ulogama.

131

Obrazac sa svrhom iskrivljavanja Obrazac je okvir, definirano ponašanje, opisan karakter, a sastoji se do niza koraka, to jest faktora koji govore što da činiš, što da radiš, faktora koji su izravni nastavak determinizma kreiranog okvira ponašanja. Uloge iskrivljavaju našu percepciju, uloge nas tjeraju da na neki način insuliramo u sebe ponašanje koje će odgovarati ponašanju definirane uloge; primorani smo isključiti sebe i postati taj društvu prepoznatljiv karakter. Pod teretom uloge mi u našoj psihi moramo izolirati područje vlastitog prirodnog i originalnog ponašanja svojstvenog vlastitom „ja“ koje je u potpunosti suprotno i inverzno s našim ponašanjem izvan konteksta. Uloga je sama kontekst unutar koje se ponašamo, unutar kojeg djelujemo. Potiskivanje prirode vlastitog ja je izravan suicid nad cjelokupnom egzistencijom neprikosnovenog „ja“. „Ja“ kao glumac sposoban sam osjećati se kao oličenje

određenog karaktera, kao ispunjenje svih determinirajućih faktora definirane uloge ili obrasca ponašanja, ali takav osjećaj je otuđenje od vlastitog „ja“. Moj pravi ja nikad neće ugledati svijetlo novog dana, ako je potisnuto negdje u dubini, pod zagušljivim teretom karaktera uloge koji sam prihvatio kao oličenje moje vlastite ličnosti. Ponašanje pod utjecajem socijalne situacije, socijalne sredine, višestruka je insulacija specifičnog područja ponašanja koje je u potpunosti suprotno mojem pravom, nedirnutom i originalnom ponašanju. Moj „ja“ će pod višestrukim insulacijama i ulogama definiranim situacijom i kontekstom doslovno izginuti. Pod utjecajem uloga, moje će se ponašanje iskriviti isto kao i moja percepcija, jer ja slijedim obrazac aktivnosti i ponašanja koji opisuju moju ulogu koju mi je dodijelila društvena sredina. Ja nisam lopov, ali postajem to jer mi društvo pridaje tu

ulogu, a s njome daje na pladnju i sve izlistane aktivnosti koje moram ispuniti da bih obranio ime i definiciju svoje uloge. Prilika čini lopova, socijalna situacija definira ponašanje koje je obuhvaćeno u okvire uloge; ta uloga me čini takvim kakav jesam. Ja pod utjecajem uloga mogu u svakoj od njih djelovati drugačije. Ne mogu postići dosljednost vlastitog samoizražaja kojim bih prezentirao svijetu svoj unutarnji „ja“. Uloge me prisiljavaju da čas budem dobar, čas loš, čas otac, čas tiranin. Uloge me tjeraju da rascjepkam svoj vlastiti „ja“ i unutar njega razvijem i izgradim karakter, neki „pseudo ja“ koji nastupa u određenom društvenom kontekstu. Time gubim na dosljednosti koja predstavlja moj cjelokupni samoizražaj. Dosljednost djelovanja i ispoljavanja vlastitog ja gubim u neprestanoj promjenjivosti i biranju uloga. Ni u jednoj od navedenih uloga se ne zadržim dovoljno dugo da bi moj

vlastiti „ja“ mogao sazrjeti i osigurati sebi prezentaciju originalnog pristupa i svojstava koja su dostatna i dodijeljena samo njemu. Moja originalnost se gubi pod okvirima neprihvatljivog ponašanja koje u potpunosti odudara od onog što uistinu jesam. Nedovoljno dugo se mogu posvetiti svome ja u obličju jedne uloge da bih ostvario dosljednost pristupa u svakoj novoj situaciji i društvenom kontekstu da bih ispoljio cjelovitu kukuljicu rezidencije vlastitog neprikosnovenog „ja“. Uloga mi ne daje prostora da u nju ugradim svoju originalnost, svoj unikatan ja i njegove osobine.

132

Moć uloge i njenih atributa Uloga već ima unaprijed određene i definirane korake i aktivnosti. Uloga znači očekivano ponašanje, a odbacivanje originalnog ponašanja, odbacivanje onog što jesi, a prihvaćanje onog što trebaš biti. Suicid nad osobnim ja, postignut je shvaćanjem da čovjek ne smije biti ono što jest, već da se treba razviti u ono što društvo od njega očekuje. Društvo, zajednica, mnoštvo jedinki koje su izgubile obrazinu vlastitog „ja“, skrivaju se pod ulogama koje su u početku formiranja zajednice izmislili ili utjelovili osobinama ispoljavanja i prezentacije vlastitog ja vanjskom svijetu superiorniji i dominirajući članovi (jedinke) te zajednice odnosno eksternalizirali internu vrednote vlastitog ja;

superiorniji članovi su sami izgradili originalnost svojeg ja unutar okvira pojedine uloge koja je služila njima i njihovom neprikosnovenom ja, a ne oni ulozi. Te iste jedinke koje se još uvijek skrivaju pod naborima društveno uvjetovanih i prihvaćenih uloga, prisiljavaju tek dolazeće članove zajednice na pokornost tim ulogama, na izgradnju očekivanog karaktera, a ne karaktera koji već postoji oformljen u pupoljku internih procesa vlastitog „ja“. Sve uloge su distraktori čovjekovog pravog ja, originalnosti pristupa i dosljednosti ispoljavanja svih karakteristika unutarnjeg "ja". Sve ono što me prisiljava da budem nešto što nisam u svojoj suštini, odvlači stalnost mojeg „ja“.

Mrcvarenje potaknuto društvenim prisiljavanjem da budem nešto što društvo očekuje do mene, da izgrade jedinku po svojoj mjeri i opsegu, krivičan je čin protiv prava ljudskog dostojanstva, protiv

toga da čovjek bude ono što zapravo jest, da čovjek bude sjedinjen sa svim osobinama svojeg unutarnjeg „ja“. Uloge su enormni teret drastičnih promjena koje ugrožavaju sastavna svojstva mojeg ja jer ih uklanjanju svakim inzistiranjem prihvaćanja detereminirajućih faktora definirane i utvrđene uloge. Postojanost čovjekovog „ja“, ubijena je očnjakom grube društveno uvjetovane definicije uloge društveno socijalnog opredjeljenja.

Ergo Uloga je ponašanje koje jedinka prihvaća kao svoje vlastito pod vanjskim utjecajima i

definicijama zadataka kojom je uloga određena. Uloga je postojanje normi ponašanja i prihvaćanje istih u određenom društvenom kontekstu. Uloga je ograničavajući faktor evolucije osobnog „ja“ koje je lišeno dosljednog načina ispoljavanja svojih internih osobina i svojstava koje ja čine originalnim i neprikosnovenim postojanjem.

133

CRTICE IZ ŽIVOTA

ZVONIMIR BARETIĆ Zvonimir Baretić (r.1952). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Puli, a Filološki fakultet (Odsek za arapski jezik i književnost) u Beogradu. Radio je kao nosač kofera, noćni čuvar, prevodilac arapskog jezika u više arapskih zemalja i nastavnik engleskog jezika u nekoliko beogradskih osnovnih škola. Poslednjih godina je sarađivao s više izdavačkih kuća (Porta Libris, Metaphysica, Babun, Mladinska knjiga) prevodeći s engleskog jezika, a 2010. je IP Lux Mundi Press objavio knjigu Lao Ce: Tao te đing, Dijalektika mističkog samoubistva, koju je preveo s kineskog i propratio obimnim komentarom. U književnom časopisu „Bagdala“ objavljena mu je Priča na japanski način (2014, br. 501).

Istanbulski Sun Pin Desetak godina ranije smucao sam se s Đoletom po Istanbulu preplavljenom hipicima koji su putovali u Indiju, Katmandu, pa možda i do mitskog zemaljskog raja Šangri-la. Od nekadašnjeg Stambola, s čuvenim „Puding šopom“ (Lale Restaurant) i oglasnom tablom iskićenom porukama tadašnje razdragane i raspojasane mladeži – „Ćao, Džimi! Vidimo se u Teheranu. Voli te Sofi“; „Traži se partnerka za put do Kabula. Kontakt Džejn. Hotel ’Afium’ kod železničke stanice Sirkedži“ i tome slično – ostale su samo kulise i ulice prepune užurbanih švercera. S nostalgijom sam se prisećao jednog kasnog popodneva posle bazanja po Kapali čaršiji. Umorni od neobaveznog ćaskanja uz čaj s dokonim prodavcima, bili smo se spustili do Karakoja gde smo pazarili pržene ribe koje nam je prodavac uvio u novinu, a u povratku uzbrdo poveći somun i nešto paradajza rumenog kao sunce nad Bosforom, te se skrasili u senovitom dvorištu Plave džamije s pogledom na ulaz i abdesthanu. Prvo smo utolili glad posle iscrpljujućeg gluvarenja, a zatim poduvali džoint. Odnekud su iznikle i mačke, u kojima taj grad, hamdu lillah, ne oskudeva, pa ih hranismo ostacima ribe. Kakav je to samo bio blažen osećaj zaustavljenog vremena, a sveukupnom ugođaju doprinosilo je i alalakanje mujezinâ s brojnih istanbulskih minareta.

Sada sam se nalazio na istom mestu, samo sa suprugom, pred kojom sam glumio prekaljenog poznavaoca grada i njegovih žitelja. Stupili smo u dvorište sredinom popodneva, posle zamornog obilaska Topkapi saraja. Sedeli smo na stepeništu u oazi tišine i spokoja, i meraklijski pušili. Dimove smo povremeno presecali gutljajima koka-kole. A onda, uspokojenu misao zatalasa ulazak uličnog čistača cipela. „Vidiš li uljeza?“ upitah suprugu. „Da.“ „Sigurno nas je primetio kad smo ušli, i zaključio da sedimo kad nas nema tako dugo. Turci su strašno agresivni. Misle da su stranci ovce za šišanje, i neumorni su u nastojanju da ti izvuku pare. Ovaj se baš nameračio. Ide pravo na nas i tražiće da nam čisti obuću, iako je iz aviona mogao primetiti da smo u patikama. Obično ne umem da se odbranim od njih, ali dao mi je priliku da se naoštrim i ladno ću ga otkačiti.“ Vreme se oteglo dok se Anadolac primicao. „Hello, da nemate slučajno vatre?“ neočekivano nam se obrati.

Nagnuo se i pripalio cigaretu, spustio kutiju s priborom i seo na svoj tronožac samo stepenik ispred mene. Sa uživanjem je odbio dim, a zatim upitao: „Odakle ste?“ Hteo sam da se poigram i napravim duhovit pred suprugom, pa sam odvalio: „Iz Finske.“ „A ja mislio da ste Nemci.“ „Ljudi to često pomisle zato što smo plavokosi.“ „To vam je sestra?“ 134

„Nikad ne bih rekao. Tako ste slični. Imate li dece?“ „Nemamo, zasad.“ Posmatrao sam ga kako uživa u cigareti koja je dogorevala. Ugasio ju je o mermernu ploču dvorišta, i opušak odneo u obližnju korpu za otpatke. Zatim se vratio, seo i postavio izanđalo pitanje: „Kako vam se sviđa Istanbul?“ „Predivan je.“ „Ovde ste prvi put?“ Pre nego što sam odgovorio, ponudio sam ga danhilom. On se bogzna kako zahvali. Pripalio sam mu cigaretu, pa svoju, i posle zamamnog dima odgovorio: „Ona je ovde prvi put, a meni je četvrti...“ Priču samo što sam započeo, a on mi skoro neprimetno dohvati isturenu desnu nogu i postavi je na postolje za čišćenje: „Dozvolite. Obuća vam je prašnjava.“ Dođavola, cvrkutom je probio moj odbrambeni štit, prostruja mi glavom. Bilo je kasno da se otimam, pa sam se tešio mišlju: Sigurno se muči da ishrani brojnu porodicu, a ja imam nešto para... Četkao je moje bele puma patike dok sam pričao o pređašnjim posetama Istanbulu, a zatim je neprimetno, isto kao što mi je stavio nogu na postolje, počeo i da ih kreči svojim odvratnim belilom za cipele!

Osetih se namagarčenim. Sigurno bih se podžaveljao s njim, ali odustao sam zbog supruge. Čovek je spakovao pribor, a ja galantno bez reči platih uslugu; verovatno dvaput ili triput skuplje. Pristojno se zahvali, i dijagonalno presekavši dvorište otperja u pravcu izlaza.

Okrenuo sam se ženi koja se smejuljila, tek što ne prasne u smeh. Ipak, uzdržala se. Zazirala je, pretpostavljam, od toga da naruši blagoslovenu tišinu džamijskog dvorišta. Ja sam, međutim, ustao, odmerio svoja bela kopita i...: „Iaaa, iaaa“... zanjakao.

* Iako se u Kini smatralo da Sun Pin nije postojao i da su ga oni koji su ga pominjali u svojim pisanijima pobrkali sa slavnim Sun Vuom, posle nedavnog arheološkog otkrića njegovog rukopisa istina je isplivala na videlo. I on je bio vrstan kineski strateg, samo iz nama bližeg III veka stare ere. Njegova „Veština ratovanja“, pored mnogih umnih zapažanja i uputstava, sadrži i sledeću maksimu: „Uljuljkaj neprijatelja, pa ga nespremnog satri.“ Istanbulski čistač cipela sigurno nije čuo ni za Sun Pina, ni za vojnu psihologiju, ali je maestralno primenio tu misao. Naravno, mene nije zabolelo što sam ispao „glupi stranac“. Tešio sam se da sam uplatkao drugu naciju, a ne svoje zemljake. Jer, Anadolac će se u smiraj dana, uz čaj i nargile, sigurno hvaliti komšijama kako je na bućkalo uhvatio Finca kapitalca. Nije mi teško palo ni smejuljenje moje voljene. Ja sam dosadna osoba, a ipak sam uspeo da joj izmamim osmeh. Ali zabolelo me je to što sam godinama uživajući u isčitavanju njegovog dela, opčinjen mudrošću kineskog stratega, umislio da bih u nekom sukobu ili ratu bio u velikoj prednosti nad protivnikom. Jednom rečju, razočarao sam se u svoju erudiciju i inteligenciju.

Možda će neko pomisliti da sam preterao u proceni tog čoveka, ali u višemilionskom Istanbulu on prvo mora da bude pravi psiholog upućen u sve finese savladavanja svojih „žrtava“, pa tek onda čistač cipela.

Uostalom, moje zapažanje se vrlo brzo potvrdilo. Supruga i ja u neko doba napustismo džamijsko dvorište i krenusmo u hotel. Dok smo se vukli jednom stranom nekadašnjeg vizantijskog Hipodroma – koji je u vreme hipija bio pretvoren u parkiralište okupirano folksvagenovim mini-busevima i pežoovim kombijima, preuređenim u veselo išarane kućice na točkovima, s bratijom koja je u njima spavala, izležavala se, ili po ovom ili onom poslu odlazila u „Puding šop“ – na drugoj obali te šetačke zone uočih mog čistača kako sedi na svom radnom mestu s dvojicom kolega s leve i desne strane. Nešto su veselo čavrljali i smejali se, a on onda... izvadi iz džepa upaljač, i pripali sebi cigaretu!

135

KONKURSI

KONKURS ZA ANTOLOGIJU PORTRET UMETNIKA

„James JOYCE na Mediteranu“ Antologija savremenih pesnika 21. veka u čast Džejms Džojsa Redakcija e-časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor objavljuje konkurs za svoju treću antologiju u ciklusu Edicije Poezija misli, u čast Džejms Džojsa.

Naslov antologije je „Džejms Džojs na Mediteranu“ Pesme (do 30 redova) slati u word dokumentu, Times New Roman, font 12, sa svim slovnim karakterima (č,ž,š,ć,đ) u ćiriličnom ili latiničnom pismu. Pesme možete poslati na svim jezicima (srpski, bosanski, hrvatski, slovenački, makedonski, bugarski, ruski, engleski.....itd.).

Pored poezije možete poslati i esej o životu i delu Džejms Džojsa.

Najbolji esej će biti odabran za predgovor, a autor će dobiti besplatan primerak. Ukoliko se prijavite na konkurs i pesma bude prihvaćena, dobićete instrukcije za uplatu kotizacije koju ćemo odrediti nakon što dobijemo procenu troškova za objavljivanje knjige.

Tema: Ljubav i muzika Uplate će se vršiti po završetku konkursa.

Rok za slanje 15.12.2017. godine.

Antologija će biti objavljena u januaru mesecu 2018. godine.

Pesme i eseje slati na adresu: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com sa naznakom (za treću antologiju)

136

KONKURS ZA NOVOGODIŠNJI BROJ ČASOPISA Redakcija e-časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani KOLODVOR raspisuje konkurs za novogodišnji broj!

Poeziju, prozu, biografije, fotografije, slike, putopise, aforizme, literarne radove, eseje, naučne radove iz oblasti pedagogije, psihologije, filozofije, sociologije, književnosti i dr. nauka, recenzije, odlomke iz romana, priče, dečije crteže, pesme i crtice, kao i sve ostalo što biste želeli da objavite i što vam je važno možete poslati na naš mail:

klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com sa naznakom (13)

Tema broja po Vašem izboru!

Rok za slanje 15. decembar 2017. godine. Časopis će biti objavljen 01. januara 2018. godine.

137

138