ARHITEKTURA
mogućnosti i uslove za dalju izgradnju i intervencije da bi se ograničili nekorisni zahtevi i uticaji novih investitora u pogledu njihovih nekorektnih nastojanja i želja. Usklađivanje želja i potreba investitora sa mogućnostima koje pruža grad treba da uspostavi kvalitetan odnos između grada i budućih investitora. Na skorašnjem konkursu za blokove 25 i 26 dobili ste, zajedno sa prof. Svetislavom Ličinom drugu jednakovrednu nagradu u konkurenciji sa daleko mlađim timovima. Znam da je nezahvalno odgovoriti na ovo pitanje, ali Vas molim da mi kažete kako gledate na razliku u Vašem pristupu konkursu i onome što je, uslovno rečeno, bila jedna vrsta dominantne estetizacije tog atraktivnog novobeogradskog ambijenta. Možete li da kažete šta je to što Vaš rad razlikuje od prvonagrađenog ili od drugih radova ne ulazeći u kvalitativnu analizu? Odustajanje od osnovnog koncepta „9 blokova”, ukidanje gradskog bulevara na potezu Železnička stanica – Palata federacije, koja je po mom mišljenju trebala da ostane glavna avenija, i odustajanje od ovog koncepta izgubljen je prostor namenjen pravom gradskom City-ju koji je trebalo da nastane izgradnjom Bloka 24 a potom i zgrade Arene. Preostali Blok 26 je tako postao poslednja novobeogradska oaza koja je trebala da zameni prvobitni koncept. Dva istovredna sadržaja po površini uz Bulevar Zorana Đinđića trebala su da odgovore željama budućih investitora. Stav našeg tima bio je uspostavljanje odnosa između dve pomerene osovine koje se završavaju zgradama Palate Federacije i zgrade Arene. Te osovine se mimoilaze i završavaju novoprojektovanim zgradama, kao završnom temom, a čiji višeetažni prodori omogućavaju, istovremeno, kontakt sa početnom temom osovina. Izbegavajući simetričnost prostora, koji je napušten u odnosu na raniji koncept, prostor je zamišljen kao spoj punog i praznog sa potezom koji uobličava i prati prostor centralnog trga uz svesno napuštanje simetričnosti zahteva. Vidite li u toj razlici neku vrstu stava prema poštovanju Novog Beograda kao svojedobne moderne utopije na koju danas gledamo sa pomalo romantičnom zaljubljenošću? U jednom periodu Novi Beograd je bio izložen kritici stručne javnosti, delom zbog pretežno stambenog karaktera („spavaonica”) kao posledice društvenih okolnosti (nedostatak javnih sadržaja), a delom u pogledu samog aritektonsko-urbanističkog koncepta. U međuvremenu su ova gledišta promenjena kao i tumačenja šta Novi Beograd zapravo znači i predstavlja. Upoređujući koncept i realizacije u užem i širem okruženju možemo da konstatujemo da je primer načina koncipiranja dela grada, kao posebne celine, dobio potvrdu kako naše sredine, tako i stručnih lica iz inostranstva koja su posećivala Beograd. Osnovni koncept je omogućio svoju dalju nadgradnju i dopunu tako da ovaj prostor poprima pravi karakter
grada. Opasnost se krije u mogućim propustima dalje remodulacije i redefinicije prostora koje ne bi trebale da ugroze postojeći kvalitet. To zahteva jedan oprezan i pažljiv pristup u remodelaciji preostalog prostora, u realizaciji pojedinih delova kao što je, na primer, ulica Jurija Gagarina. Novi Beograd danas treba posmatrati kao svedočanstva i napor dostignuća i mišljenja karakterističnih za jedan određeni period i kao takav ga ne smemo ugrožavati, već da novim intervencijama očuvamo njegov suštinski doprinos u razvoju grada. Činilo se da ste u jednom periodu nestali sa arhitektonske scene i to se na neki način poklopilo sa Vašim odlaskom sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Međutim, Vi ste aktivno gradili u Grčkoj. Kakva su Vaša iskustva iz Grčke i možete li na neki način uporediti prakse projektovanja i gradnje arhitekture u Srbiji i Grčkoj? Sličnost između Grčke i Srbije u pogledu nekih opštih uslova koji se reflektuju na odnos sredine prema arhitekturi je u velikoj meri je jedinstven. Ovde mislim na investitora i njegovo poznavanje svojih potreba i odnosa prema organizaciji i formi. Saznajni i civilizacijski nivo investitora pokazuje u velikoj meri sličnost. To se pre svega odnosi na arhitekturu kao neizbežni element u pogledu realizacije poduhvata, a potom u pogledu nasleđenog bremena u shvatanju elemenata i forme na koje je sredina naviknuta. To se odslikava i u vrednosnom odnosu prema samom projektu kao nužnom zlu u procesu gradnje. Uključivanjem u evropske integracije taj odnos je u velikoj meri promenjen u Grčkoj. Tako su uspostavljena pravila kojih se svi moraju pridržavati, kako investitor, tako i arhitekta. U pogledu samih uslova građenja uspostavljen je određen broj pravila kako za gradske, tako i za prostore van grada. Zone, visine, zauzetost, dozvoljena površina su elementi koji uslovljavaju i izgradnju i predstavljaju određeni okvir za projektovanje. Grad je podeljen na zone koje su definisane ovim uslovima putem odgovarajućih koeficijenata. Naš rad, mene i mog bivšeg studenta, je nastao u okvirima tih uslova i u pokušaju postepenog uvođenja drugačijih elemenata arhitekture u cilju promene načina gledanja i nešto izmenjeni pristup. Kao i kod nas, bilo je dosta primera uzaludnog rada, odustajanja, neizvršavanja, ali je, sve u svemu, bilo i pozitivnih pomaka, tako da se, posle svega, može reći da sam poduhvat nije bio uzaludan. Putovali ste mnogo, pa me zanima šta vidite kao realnu autentičnost naše sredine i ima li ta autentičnost kapaciteta da se u ovim društvenim uslovima svetski promoviše? Ima se utisak da poslednjih dvadesetak godina zaostajemo u oblasti arhitekture i urbanizma za okruženjem? O autentičnosti sredine teško je govoriti kada znamo da je Srbija imala jedan dugi period diskontinuiteta. Ostale zemlje i sredine imale su odgovarajući kontinuitet koji je formirao neprekinuti razvoj 29