forum 55 by casopis forum

broj 55, septembar – novembar 2010.

Izdavač Savez arhitekata Srbije Društvo arhitekata Beograda

04 12 16 20 23

ARHITEKTURA Intervju – Goran Vojvodić, arhitekta Forma kojoj nije stalo da bude samo lepa, Bojana Pražić Robne kuće, Vesna Vučinić Putem dogovora, Ivan Kucina Reprint: Zenit, broj 37 - novembar / decembar 1925. godine

Glavna i odgovorna urednica Ana Janković-Čorbić

SVET Obilazak magične planine jugoslovenskog socijalizma, Srđan Jovanović Weiss

Urednički savet Darko Marušić, Jelena Ivanović-Vojvodić, Vladimir Lojanica, Ružica Sarić

32 34 35 36 38 39 40 43 44 47

TEMAT Venecija 2010 O bijenalima i odlukama, Branislav Dimitrijević Lav za Srbiju, Snežana Ristić Bijenale arhitekture – odluke, iskustva, utisci, Jovan Mitrović Avantura „klackanja“, Nebojša Bradić Škart je pravi izbor, Mia David Paviljoni, Isidora Nikolić Ahitektura klackalice, Aron Betski Izmešteno vreme, intervju – Bijou Jain Fotostrip

PROJEKAT Stambeno naselje Sotočje, bevk perović arhitekti

68 70 72 73

FORUM Izložbe Konferencije Vesti i najave Konkursi

Za izdavača Jovan Mitrović, predsednik Saveza arhitekata Srbije Ivan Rašković, predsednik Društva arhitekata Beograda

Urednica temata Snežana Ristić Graﬁčki urednik Aleksa Bijelović Saradnici Vesna Vučinić, Ivan Kucina, Aron Betski, Nebojša Bradić, Mia David, Branislav Dimitrijević, Jovan Mitrović, Isidora Nikolić, Bevk Perović arhitekti, Srđan Jovanović Weiss, Mirjana Divac, Vladimir Macura, Tatjana Karabegović, Ana Čarapić, Dušan Đorđević, Aleksandra Stratimirović, Turbosutra Produkcija i dizajn petokraka – Milica Maksimović, Aleksa Bijelović, Miloš Zec Marketing i komunikacije Milica Maksimović, Una Momirović

74 78

Naslovna strana Klackalište – poligon neravnoteže, Škart (maketa) Foto: Miloš Zec

Tehnički sekretar: Ana Glavički Lektor: Sonja Šoć Prevod: Bojan Cimbaljević Štampa: Akademija, Beograd Kontakt: Saveza arhitekata Srbije i Društvo arhitekata Beograda, Kneza Miloša 7, telefon +381 11 3230059 Sva prava zadržava izdavač, reprodukcija nije dozvoljena.

TEORIJA Kultura politike versus politika kulture, Tatjana Karabegović Druga transparentnost: staklo kroz koje se ne vidi, kamen kroz koji se vidi, Ana Čarapić

82 90 92 94

KULTURA Fotograﬁja arhitekture: Bez naziva, Dušan Đorđević Creative Source, Aleksandra Stratimirović Novi dan, turbosutra Program Francuskog kulturnog centra

INDEKS AUTORA

UVODNIK

Izašao je 55. broj Foruma, drugi nakon pauze od gotovo dve i po godine. Ovaj hijatus neminovno je uticao da Forum pomalo promeni tok kojim je krenuo pedeset treći broj. Jer, posmatran u svetlu Fukoove teze da „prekid nije neko mrtvo i nediferencirano vreme koje bi se umetalo [...] između dve manifestne faze; to nije neki lapsus bez trajanja, koji bi razdvajao dva razdoblja i koji bi s jedne i druge strane raseline razvijao dva heterogena vremena; to je uvek između dva određena pozitiviteta jedan diskontinuitet speciﬁkovan izvesnim brojem različitih preobražaja”, vremenski period u kome Forum nije izlazio, ispunjen je različitim događajima koji su uzrokovali tu promenu u konceptu časopisa. Promena svakako nije radikalna, ali je primetna. Ipak, kada se jednom zastane, mora proći izvesno vreme dok se ponovo ne uhvati korak. Najočiglednija promena je TEMAT koji je zamenuo rubriku GRAD i koji detaljnije prikazuje jedan od aktuelnih događaja iz oblasti arhitekture. Temat ovog broja je Bijenale arhitekture u Veneciji, izložba koja je prvi put organizovana 1975, a kao bijenale ustalila se od 2000. godine. Srpski, nekada jugoslovenski, paviljon smešten je na samom rubu Đardina, skrajnut od tokova publike, ali i kritike. Ni same postavke u srpskom paviljonu nisu ranijih godina bile u fokusu publike ili kritike. Zato neizmerno raduje činjenica da je ovogodišnju postavku grupe Škart Aron Betski, kustos prethodnog bijenala, ocenio kao najbolju postavku

nacionalnih paviljona, koja mu je pomogla da na arhitekturu sada gleda drugačijim očima. Ovaj komentar svakako ukazuje na to da su se vremena u srpskoj arhitekturi promenila, ali i bez njega – postavka grupe Škart deluje optimistično. Ovaj događaj zavređuje posebnu pažnju domaće stručne javnosti i zbog toga je dobio posebno mesto u Forumu. Pedeset četvrti broj Foruma dobio je, uglavnom, dobre kritike. Određeni ljudi do čijeg nam je mišljenja stalo, pohvalili su ga i ohrabrili nas da smo na dobrom putu. Za to najveću zahvalnost dugujemo našim saradnicima, koji su se u kratkom roku odazvali i poslali svoje autorske tekstove. Ipak, da bi Forum bio još bolji, potrebno je da takvih ljudi ima više, potrebno je stvoriti kvalitet iz kvantiteta. Potrebno je osvrnuti se oko sebe i zapisati svako svoje zapažanje o prostoru koji nas okružuje. Forum pretenduje da stvori platformu za kritičku razmenu mišljenja, a da bi u tome uspeo, potrebno je da ljudi pišu. Ljudi – stručnjaci, praktičari, teoretičari, ne obavezno arhitekti – treba da pišu o onome što vide i što im se događa u prostoru, argumentovano i kritički, da stvore tekstove koji su „čvor u mreži“, kako kaže Fuko u Arheologiji znanja. Kada se arhitekti budu međusobno umrežili, njihova će se reč čuti glasnije i dalje. Barem želimo da verujemo da će biti tako. Ana Janković-Čorbić

INTERVJU GORAN VOJVODIĆ, ARHITEKTA dobitnik nagrade Saveza arhitekata Srbije za životno delo

Poslovni objekat Porsche SCG, Beograd, 2008. Autori: Goran Vojvodić, Grozdana Šišović, Dušan Radišić

ARHITEKTURA

Intervju vodio Miloš Zec; pitanja pripremila Milica Maksimović

Dobitnik ste nagrade SAS za životno delo. Kako shvatate tu nagradu? Ona se jednostavno desila. Bio sam zatečen, naravno, a posle je sve krenulo, pretpostavljam, uobičajenim tokom: čuđenja (pa zar nisi mlad?), čestitanja, proradi sujeta, pa se čovek učini važnim samom sebi i preko mere kojom se svaki rad, pa i nagrada, može omeđiti. Potom je usledila i izložba, a sa njom (posle prolaženja trijaže eksponata) i olakšanje i ponos na sve učinjeno. Znate, kada struka (u ovom slučaju predstavljena prethodnim dobitnicima) prepozna da vaš profesionalni opus ima težinu i značaj za sredinu u kojoj stvarate, u vremenu sadašnjem i kao pozitivnu zaostavštinu za budućnost, onda se to prihvata, bezuslovno, sa ponosom. Opet, i pored egzaltiranosti zbog dobijenih nagrada i uspeha, kao arhitekta, neko ko je deo struke, ja sam nezadovoljan.

Naša profesija nije dobro pozicionirana u našem društvu i velikom broju mojih kolega jednostavno nije dobro. Očigledno, napor na ličnoj edukaciji, posvećenost struci nisu dovoljni. Potrebno je mnogo više učiniti na promociji arhitekata i „kvalitetne arhitekture“, zarad kvalitetnijeg životnog miljea. Upravo ste prikazali svoju prvu retrospektivnu izložbu. Da li ste tokom pripremanja materijala za nju, kada pogledate unazad, otkrili nešto novo o svom radu? Ne doživljavam sebe kao izuzetno sistematičnu osobu, ali nekakav red i prepoznavanje onoga što se radi ili je urađeno mora postojati. Međutim, kako je iza mene period u kome sam bio veoma angažovan, svakako da sam na neke projekte jednostavno i zaboravio. Ono što je dobro, pripremanjem materijala za izložbu, stekao sam prilično dobru sliku o svom radu sa svim „uspesima“ i „promašajima“, vratile su se mnoge uspomene, manje ili više lepe, ali sve one predstavljaju segmente veće projektantske slike koju, čini mi se, još nisam dovršio. Da li vas je iznenadio toliki broj projekata među kojima ste pravili izbor za izložbu? Moram da napomenem da je moj projektantski opus veoma sadržajan – raznolik, pri tome ne mislim i na kvalitet, kako po obimu tako i po temama. Moja celokupna „nemačka faza“ nije našla mesto na izložbi (a reč je o 88 izvedenih objekata raznoraznih formata). Naprosto, smatrao sam da je nagrada proistekla iz mog rada i angažmana u ovoj sredini. Takođe, dosta (meni značajnih) objekata nije se „izborilo za svoje mesto“ u omalenom – meni dragom galerijskom prostoru „Ozona“. Sigurno je da je i kapacitet prostora imao udela u nekim odlukama, ali su one proistekle prvenstveno iz lične potrebe i aﬁniteta da predstavim ono što smatram da na najbolji način odslikava moj stvaralački opus. Znate, ja spadam u onu grupu srećnika čija je većina projekata koje su osmislili i realizovana. U tom kontekstu, potpuno sam saglasan sa rečima velikog arhitekte Dragiše Brašovana: „Projekat mora da ugleda svet, neizvedeno delo graditelju mnogo ne znači.” Kao zaljubljenik svog „zanata“, još od studija, navikao sam da radim

FORMA KOJOJ NIJE STALO DA BUDE SAMO LEPA Pregled ključnih karakteristika moderne korporacijske i autorske arhitekture sa elementima korporativnog dizajna ilustrovani su primerom proizvodnog pogona sa upravnom zgradom fabričkog kompleksa kompanije Knauf

Tekst: Bojana Pražić; foto: Aleksandar Anđić, Bojana Pražić

Investitor: Knauf Zemun d.o.o. Površina kompleksa: 5,5 ha Vrednost grinﬁld investicije: 17.000.000 evra Projekat proizvodne kule i hale: BT – Wolfgang Binder GmbH, Austria; Astron Buildings SA, Luxembourg Visina proizvodne kule: 42 m Površina proizvodne hale: 2.500 m2 Godišnji kapacitet proizvodnje: 120.000 t Idejno rešenje upravne zgrade i projekat enterijera: Bojana Pražić, d.i.a. Glavni projekat upravne zgrade: Slavija biro d.o.o. Odgovorni projektant: Jelena Čubra, d.i.a. Projektantski nadzor: Goran Stojiljković, d.i.a. Materijal i izvođenje: S.R.M.A Zemun d.o.o; Joter Kruševac d.o.o; Bohor d.o.o. Termotehnika 1979 d.o.o. Bomex-gips d.o.o. Credo d.o.o. Bruto površina: 1.200 m2

ARHITEKTURA

S one strane znaka Dinamično okruženje kadrirano iz nekoliko krupnih poteza, duboke vizure i potpuna tišina, jednostavna a snažna korporacijska arhitektura i skoro nebitna u svojoj pojavnosti autorska arhitektura, čine gotovo sve elemente kompleksa fabrike Knauf.

Korporacijska arhitektura je pre svega planski okvir koji deluje kao integrišuća sila različitih domena poslovnog planiranja: upravljanja strategijom poslovanja, organizacijskim strukturama i radnim procesima, rukovođenja proizvodnjom, razvojem i implementacijom novih proizvoda, kao i procesima prodaje i marketinga. Pregled ključnih karakteristika moderne korporacijske arhitekture i autorske arhitekture sa elementima korporativnog dizajna ilustrovani su primerom proizvodnog pogona sa upravnom zgradom fabričkog kompleksa kompanije Knauf. Snaga korporacije ogleda se najpre u dimenzijama izgrađenih struktura celog kompleksa, a zatim i u čistim formama koje ističu logo kao ikonički znak i jedini planirani detalj. Korporativni dizajn polazište je i krajnje odredište uređenja enterijera, gde je svedenost detalja namenjena što jednostavnijem funkcionisanju svih radnih procesa.

ARHITEKTURA

Nivo objekta Pogled na uvek novu predstavu Dunava koji u prvom planu protiče predelom pretežno industrijske arhitekture, prolazeći zemunsku kulu Gardoš, dok po bistrom danu seže do donjeg Dorćola i vrhova južne kapije Beograda, predstavlja deo svakodnevne atmosfere koja je pre svega moćna u svojoj pojavnosti i snažna u svojoj promenljivosti, sve osim romantična i uljuljkujuća, i prema tome, pravi pokretač za kreativan i produktivan rad. Uvlačenje takve scenograﬁje kroz stakleni ekran dimenzija 5 x 11 m celom visinom stepenišnog prostora u uobičajen sled manje-više ustaljenih događaja jednog, po veličini srednjeg preduzeća, jeste najveći prostorni kvalitet ovog objekta. Faktor iznenađenja je delom ukopani, prikriveni suteren koji je prostorno skrajnut ali programski dosta značajan kao odeljak za praktičan deo školovanja različitih korisnika, za primenu danas više nego široke palete Knaufovih proizvoda i sistema.

Osim niza standardnih funkcija koje se smenjuju i dopunjuju u skladu sa predviđenim programom, promenljivost i višestrukost namene najuočljivija je u delu prizemlja upravne zgrade, ne svakodnevno već tokom posebno organizovanih događaja. U kontrolisanim uslovima, kompleks može da primi oko 120 gostiju u jednom danu, a u planu su i prostorne strukture koje će kao privremena arhitektura omogućiti da se taj broj u istom vremenskom okviru udvostruči ili čak utrostruči. Dobar odnos autorske i korporacijske arhitekture omogućava brze i jednostavne promene uslovljene novinama u organizacionoj šemi poslovanja. U prilog nedovršenosti, ali ne i nedorečenosti, ide činjenica da je, na upravnoj zgradi, projektom predviđena i proračunata još jedna etaža poslovnog prostora, staklene zid zavese, koja bi odgovorila budućim potrebama kompanije i starih ili nekih novih korisnika. ■ 15

VENECIJA 2010 O Bijenalu i nama na njemu, kako smo uspeli da budemo dobri a nepretenciozni, skromni a toliko kompatibilni. Ovo je priča o grupi Škart i njihovom paket aranžmanu. Jer, osim Klackališta, sa njima je u paviljon Srbije ušao i speciﬁčan senzibilitet, poseban odnos prema arhitekturi, gradu, aktivizmu, muzici, politici, društvu, ljudskim pravima... Deo tog paket aranžmana je i hor Proba, koji je na inauguraciji paviljona doneo spontanost i radost, olabavio uštogljenost i doprineo da se u Đardinima pokaže ono lice Srbije za koje smo mnogo puta pomislili da je zauvek nestalo. Tekstovi: Aron Betski, Nebojša Bradić, Mia David, Isidora Nikolić, Branislav Dimitrijević, Jovan Mitrović i Snežana Ristić Foto: Borut Vild i Snežana Ristić

TEMAT Klackalište – poligon neravnoteže, Škart 33

PAVILJONI Kada je umetnička direktorka Kazujo Seđima postavila temu, očekivalo se da će postavka biti više okrenuta iskustvu prostora nego samom prostoru. Veliki i jaki su se uglavnom izgubili u odgovoru na tako jednostavnu, a suštinsku važnu temu

Tekst: Isidora Nikolić

U širokoj lepezi inostranih kulturnih ponuda (festivali, izložbe, konferencije) poseta Bijenalu zauzima posebno mesto. Kada je umetnička direktorka Kazujo Seđima postavila temu, očekivalo se da će postavka biti više okrenuta iskustvu prostora nego samom prostoru. Bila sam na trodnevnom otvaranju, posetila brojne vernisaže, susrela se s prijateljima i uredno razmenila utiske i komenatare, imam u svom foto aparatu nekoliko stotina zabeleženih kadrova, redovno smo se osvežavali prosecom i konstatovali smo da su se veliki i jaki uglavnom izgubili u odgovoru na tako jednostavnu, a suštinsku važnu temu. Bez prava na izgovore poput „kriza je“, u ovakvoj postavci čak i prezentacije velikih arhitekata izgledale su neinteresantno. Tražilo se nešto više, nešto istinitije i iskrenije, sa mnogo više duha, a u stvari veoma jednostavno. Novi prostori za ljude, zbog ljudi. Od svih nacionalnih paviljona, najjači utisak upravo takvi i ostavljaju. Prvi, paviljon Belgije, rad grupe Rotor sačinjen je od različitih korišćenih arhitektonskih materijala i enterijerskih predmeta. Pažljivo odabrani, izuzetno inteligentno postavljeni u prostor, sa naglašenim tragovima vremena i korišćenja, naizgled obični predmeti izmešteni u galeriju otvaraju vrlo bogati dijalog sa posmatračem uz smenu emotivne igre, nizova asocijacija na modernu umetnost, kao i podsetnika na materijalni svet javnih prostora. Drugi, paviljon Bahreina (dobitnik Zlatnog lava), svojom iskrenom samoanalizom, uz dokumentarne priloge u vidu video-intervjua sa lokalnim ribarima, otvoreno i nepretenciozno otvara mnoga pitanja koja neizostavno povezuju arhitekturu sa društevno- političkim strategijama. Osim ova dva paviljona koja koriste arhitekturu samo kao polazište, izuzetno me je obradovala izložba u nacionalnom paviljonu Japana. Koncept metaboličkog grada posredstvom koncentrisano popunjenog izložbenog prostora i videoprezentacija, na primerima porodičnih kuća, pokazuje kako arhitektura služi ljudima (nije veća od njih samih) u odnosu na relevantne društvene vrednosti. I na kraju, uz očekivanje speciﬁčnog šarma kakav Škart oduvek poseduje, poseta našem nacionalnom paviljonu deﬁnitivno je izmamila najviše iskrenih osmeha. Uz pesmu hora, atmosferu teatra, otvoreni srpski paviljon sijao je optimističnom, dečjom radošću. Čak i oni u arhitektonskom 40

smislu najtvrđi posetioci smejali su se i čini se pokazivali zadovoljstvo. Postavka paviljona posetiocima na pravi način, bez mnogo napora, nudi interaktivnost. Poziv na klackanje, šetnja mobiljki uz različite zvukove trubica, stvara novo iskustvo prostora i susreta, gde razmena i timski rad potpuno spontano nastaju. Zar to nije ono što svi očekujemo? ■

TEMAT Belgija: usus / usures, kustos: Rotor 41

TEMAT Objavljeni tekstovi o „Klackalištu”: www.annatriboli.wordpress.com/2010/09/17/gold-lion-to-serbia/ www.wheelville.blogspot.com/2010/10/venice-architecture-biennale-2010.html http://contessanally.blogspot.com/2010_08_01_archive.html www.e-architect.co.uk/venice/venice_biennale_giardini_pavilions.htm http://archinect.com/news/index.php?id=C0_603_24 http://content.the-lefthander.com/drupal/aggregator/categories/2?page=3 www.domusweb.it/biennale2010/design_stream_article.cfm?idtipo=1&id=1965 www.archined.nl/recensies/2010/september/de-parels-van-de-biennale 42

Klackalice pozivaju na socijalnu interakciju posetilaca čime se ispunjava zamisao komesarke ovogodišnjeg Bijenala Kazujo Seđime da se „ljudi pronalaze u arhitekturi”

TEMAT

AHITEKTURA KLACKALICE

Tekst: Aron Betski Ljubaznošću Arona Betskog i časopisa Architect magazine

Daleko iza centralnog dela Đardina, odnosno vrtova venecijanskog Bijenala, tamo gde nekadašnje velike kolonijalne sile izlažu najbolju arhitekturu ili umetnost koju mogu da ponude, sakrivene od oka kritičara i posmatrača, smeštene su postavke dalekih zemalja. Neke zemlje, pa i one velike kao što su Kina i Indija čak i nemaju svoj paviljon dok su druge, kao što su Srbija ili Poljska, smeštene duž kanala u bezličnom nizu zgrada. Upravo tu se često možete susresti sa nekim od najzanimljivijih eksperimentalnih postavki bilo kog Bijenala. Na XII međunarodnom bijenalu arhitekture ove godine, Grčka je u središtu svog paviljona predstavila svojevrsnu laboratoriju ili radionicu ispunjenu biljem. Njihov prostor obuzima vas kako ﬁzički tako i putem čula mirisa. U paviljonu Poljske, posetioci su pozivani da se popnu uz metalne stepenice a zatim da, u potpunom marku, skoče na dušek - sve do trenutka kada se jedan od posetilaca u poslednjoj sekundi nije predomislio i nezgodno pao izgrebavši se pritom o metalnu konstrukciju, zbog čega su nadležni prekinuli ovaj jednostavni eksperiment poverenja i prostornog istraživanja. Ipak, moj favorit među paviljonima ove godine je onaj koji je predstavila Srbija. Osmišljen od umetničkog kolektiva Škart, paviljon čini postavka dekorativnih saksija na nezgrapno oblikovanim pokretnim stalcima - kolicima, kao i drvene grede oblikovane kao klackalice. Grupa je za inspiraciju imala delo pesnika Vaska Pope na temu činjenice da je njegova supruga uvek maštala o vrtu koji će je pratiti gde god da krene. U doba prisilnog ili svojevoljnog kretanja, od kojih je prva opcija preovladala za mnoge na području Balkana, imati svoj lični rajski vrt koji uvek nosite sa sobom zaista je atraktivna ideja. Međutim, nisam siguran da li bih ja ili bilo ko drugi, shvatio smisao bez čitanja obrazloženja. Ono što čini ovo iskustvo tako prijatnim je upravo jednostavnost i apsurd koji nalazimo u aktu hvatanja ručke nekog od pokretnih stalaka sa biljkama i šetnje sa njim kroz prostor uz ohrabrivanje članova grupe iz Srbije. U suštini osećate se glupo, a opet, ovaj čin budi u vama radost nalik dečijoj i menja vaše shvatanje o tim najukorenjenijim elementima našeg ﬁzičkog okruženja. Igra sa dečijim kolicima i zabava u prašini postaju na trenutak jedno. Klackalice pozivaju na socijalnu interakciju posetilaca čime se ispunjava zamisao komesarke ovogodišnjeg Bijenala Kazujo Seđime da se „ljudi pronalaze u arhitekturi”. Instalacija ipak funkcioniše samo ako ubedite nekoga da sedne na drugi kraj. Ovaj odnos dodatno komplikuje i povezivanje više klackalica odjednom i pokretanje greda kroz prostor između obližnjeg balkona i bašte. Vaše oslobađanje od gravitacije zavisiće od nekoga ko je možda u nekom sasvim drugom prostoru. Ovako sačinjen lanac klackalica daje novo značenje pojmu sekvence u arhitekturi, a neobičan prizor ljudi koji skakuću gore dole postaje sastavni deo prostora ispred paviljona. Voleo bih da su objekti napravljeni veći i da predstavljaju izazov okviru u koji su smešteni. Dimenzije instalacije čine da iluzija slobode i apsurda deluju kratkotrajno i suviše krhko. Nakon serije ozbiljnih i pompeznih instalacija, ova nadahnjujuća besmislica otvorila mi je novi pogled na arhitekturu, bar u trenutku kada sam se vinuo iznad zemlje ostavivši iza sebe vlažnu klimu i formalnost Bijenala u koje sam se na kraju ipak morao vratiti. ■ 43

IZMEŠTENO VREME INTERVJU BIJOU JAIN Želimo da pokrenemo veoma preciznu emocionalnu reakciju koja čini autentičnost mesta, najvažnije je iskustvo na kraju dana, ne ﬁzička ekspresija

Intervju vodila: Snežana Ristić

U avgustu 2010. Studio Mumbaj (www.studiomumbai.com) dobio je specijalno priznanje za instalaciju u Arsenalima venecijanske XII međunarodne izložbe arhitekture. Već u oktobru Bijou Jain, jedan od dvojice arhitekata indijskog Mumbaj studija, održao je predavanje u prepunoj Koncertnoj dvorani „Vatroslav Lisinski“ na X danima Orisa u Zagrebu. Govorio je o tome kako razmišljaju o arhitekturi, kako projektuju i grade za svoje klijente, koliko je svaka lokacija inspirativna i kako se, za ovdašnje uslove, primitivnim metodama stvara arhitektura, kao i koliko je to kolektivni čin onih koji projektuju i onih koji to realizuju. Razgovarali smo u pauzi za ručak u nedelju 24. oktobra. „Dvojica smo arhitekata u Mumbaj studiju. Drugi je Samjuel Barkli (Samuel Barclay), Amerikanac koji se doselio u Indiju. Ostalo su zanatlije koji zajedno sa projektantima učestvuju u izgradnji objekata. Instalacija u Arsenalima je veoma slična radionici u Indiji. Da. Želimo da pokrenemo veoma preciznu emocionalnu reakciju koja čini autentičnost mesta. Najvažnije je iskustvo na kraju dana, ne ﬁzička ekspresija. Nije da me ne zanima forma. Kad to kažem mislim na sećanje na iskustvo, na iskustvo sámo. To ima snagu, to je rezonanca koja se kreće između stvarnog i nestvarnog i čini kompleksnost iskustva koje udara na vrlo primitivne osećaje, na bazične elemente koji nas čine ljudima, na naše emocije. Veoma je važno da niste prisiljeni na povezivanje. Ako mogu da vas uvedem u sve na način koji će biti pasivan, otvoren i transparentan, onda rastu šanse da se i vi otvorite prema meni. U tom smislu, za Bijenale u Veneciji, želeli smo da prenesemo tu ideju. Ko su naručioci, ko traži od vas da mu projektujete kuću? Čini mi se da to nisu veoma bogati ljudi. To su ljudi kao Vi i ja, obični ljudi. Neki imaju novca, neki ga nemaju mnogo, a neki ga nemaju uopšte. A kad kažem da nemaju novca ne mislim to bukvalno. Mislim da je to greška koju činimo između bogatih i siromašnih. Dobra arhitektura može da transcendira ﬁzičke vrednosti koja dajemo stvarima. Za mene je vrednost sposobnost da se povežem sa vama, i vas da se povežete sa mnom i to se povećava, a na način da možemo da participiramo prema svojoj slobodnoj volji. Da nismo prisiljeni 44

Bijou Jain

ni na šta. Verujem da arhitektura može da ima zakasneli potencijal. Ponekad je potrebno izvesno vreme da se nešto razume, ponekad može da bude potrebno i petnaest godina. Mislim na izmeštanje arhitekture iz vremena kada počinjemo da pravimo prostore. Zato volimo izgrađene prostore – u Vašoj zemlji, Hrvatskoj, Italiji, gde god – koje su ljudi gradili ne vodeći računa o vremenu. U modernom društvu, moramo da se ﬁksiramo na svoj aktuelni život. Potrebna su nam rešenja za naš život. Ako vreme izmestite, ako računate da može da bude duže od vašeg života onda postaje beskonačno. Vaši prostori izgledaju pomalo mistično. Da li je to u svetlu, prirodi, tami, senkama…? Prazni su, tajanstveni… Da li je to priča o Indiji? Ne. Mislim da je to priča o ljudskosti. To je priča i o mom birou, a desilo se da je to u Indiji. Verujem da bih se, gde god da sam, bavio istom disciplinom sa identičnim osećajem za

TEMAT Studio Mumbai, Indija: Workplace Specijalno priznanje na XII međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji

TEMAT

mesto. Recimo, reč bes i reč sreća. Uzmimo te dve reči jer su kontradiktorne. Način kako smo besni ili srećni razlikuje se kod Vas i kod mene, ekspresija se razlikuje, ali iskustvo o tome je identično. Radim tako da bih stigao do izvora tog iskustva. Tada to postaje primitivno, bazično. I biće uvek tako, dokle god budemo hodali ovom planetom. Uvek razumemo suze i osmeh… To su primitivne reakcije, ali kad kažem primitivno mislim na nešto veoma sofisticirano, rafinirano, to je veoma određen kvalitet. Stalno težim tom kvalitetu. Svi se stalno pitamo zašto radimo ono što radimo. To pitanje postavljam sebi svakog dana. Zašto radim to što radim i kakav je smisao svega toga. I nekako uvek dolazim do veza. To su veoma kompleksni odnosi. Nema jednog odgovora, niti samo jednog pitanja. I konačno, stalna je ta težnja da se pokrene nešto što leži duboko u nama, i u arhitekturi. To je povezivanje. Recimo kao supružnici, ili ljubavnici, ili izgubljeni braća i sestre, ili prijatelji. Zašto su vam neki ljudi potrebni i vezujemo se za njih... A nekad se rastajemo… Da, nekad se razilazimo, ne moramo biti povezani sve vreme. To se ne može kvantifikovati. Nemoguće je objasniti logički. To je alogično. Ako stotini arhitekata date istu lokaciju, dobićete stotinu različitih rešenja. Neki će biti prilagođeniji vremenu, a neki neće. Nema jedinstvenog načina. Sve je u snazi velikog broja različitih gledišta i otvorenosti prema svim tim gledištima. Recimo, Volf Priks (Wolf Prix / Coop Himmelb(l)au) održao je predavanje koje je za mene bilo veoma uznemirujuće. Ali, u isto vreme moram da prihvatim njegovo prisustvo. Ma koliko to želeo, ne bi bilo dobro da sam izašao. I kažem to metaforično. Siguran sam da bi i on to isto rekao. Ko je taj ko može da kaže ko je u pravu a ko nije? Ako se to kaže, onda se greši. Dobro, mogu da radim s tim uznemirenjem i moram da nađem prostor bez tog uznemirenja. Volf Priks mene uznemirava, a to isto bi i on mogao da kaže o meni. Ne mogu da ga zanemarim kao što ni on ne može da zanemari mene. Sve je u pronalaženju ravnoteže između nas. Sve je u ravnoteži, u prostoru u kojem obojica možemo da koegzistiramo.

Kad govorite o arhitekturi, o čemu govorite – o koegzistenciji, o lokaciji, prostoru, ljudima... ili o svemu tome? O svemu tome, o svemu tome... Polako učim, polako stičem iskustvo i shvatam da je konflikt izuzetno važan segment kreativnosti. Bez konflikta, kreativnost je nekad nemoguća. Težimo da pobegnemo od ideje konflikta, a to je zapravo prilagođavanje, tada se nešto uradi. Zato radimo to što radimo. Uvek će se nešto događati između te dve krajnosti. Rekao bih da tu leže veličina i moć arhitekture, u pregovorima. Zašto ste otišli iz Indije a zašto ste se vratili u nju? Kao i svako mlado biće, nisam bio tinejdžer već u ranim dvadesetim godinama, bio sam radoznao da vidim druge delove sveta. Uvek je trava zelenija na drugoj strani. Odrasli smo u socijalističkoj Indiji, bila je demokratska zemlja, ali bilo je komplikovano nabaviti Levi’s farmerke. Odrastali smo slušajući Dorse i Hendriksa, kao i indijsku klasičnu muziku. Nije bilo bogzna kakve povezanosti sa Zapadom i to je izazivalo veliku radoznalost. Interesantno, posle iskustva sa Zapada javila se radoznalost prema onome što sam ostavio. Uvek je tako kad nešto nemate. Nije stvar u tome da ne cenite ono što imate već da niste u stanju da to sagledate. Samo kad vidite i drugu stranu, u stanju ste da cenite ono što ste ostavili. Nije tačno da sad više cenim Indiju a manje iskustvo na Zapadu. To je sad kombinacija svega toga. Volim da to nazivam hibridom, to je kao himera, ili sfinga... Zanimljiva je ta kompleksnost, to dvojstvo stvari. Tu je magija, kvalitet, ambivalentnost. Volim stvari koje su ambivalentne, koje ne nagrđuju sve. Živite li u kući koju ste sami projektovali? Ne, u procesu smo projektovanja i nadam se da ćemo se za nekoliko meseci tamo preseliti. Trenutno živimo u iznajmljenom prostoru, ali to kao da je naša kuća. Povezani smo sa pejzažom, drvećem, enterijerom... Nije nužno da to bude moja kuća, ona koju sam sam projektovao, stvar je u tome da vam je stalo. Naše vreme je limitirano, ne posedujemo ga, ali to me ne sprečava da učestvujem u potpunosti, ma gde da jesam. To je važno, 100% učešće čak i kad je privremeno. Čak i kad je veoma kratko. Kad kažem trenutak u vremenu, ili da treba izuzeti vreme... naš životni vek može trajati samo sekundu, ali je ideja neprekidnog prisustva i promišljenosti za mene veoma izazovna. ■

FOTOSTRIP Kazujo Seđima je uspela da kao selektorka XII međunarodne izložbe arhitekture pomeri granice, razbije predrasude i da kao prva žena na tom mestu kreira jednu od najboljih postavki venecijanskih bijenala arhitekture uopšte. Koncept Kazujo Seđime nije po volji onima koji preferiraju čvrstu, snažnu, mačo izložbu arhitekture. Ovde je sve istočnjački neuhvatljivo, jednostavno i komplikovano u isti mah, jasno a opet zamagljeno, nikako sentimentalno. Foto: Borut Vild i Snežana Ristić

Raumlabor Berlin - Kitchen Monument 47

1, 3, 4, 5 – Srbija: Klackalište – poligon neravnoteže, 2 – Kraljevina Bahrein: Reclaim (Zlatni lav za najbolje nacionalno predstavljanje)

PROJEKAT STAMBENO NASELJE SOTOČJE Objekat: Stambeno naselje Sotočje Adresa: Savska cesta 18 A/B/C, Kranj Klijent: Sava IP i Stambeni fond Republike Slovenije Program: stanovi za mlade porodice Projektantski tim: bevk perović arhitekti – Matija Bevk, Vasa J. Perović, Davor Počivašek, Ida Sedušak Projekat: 2006/2009. Fotograf: Miran Kambič

PROJEKAT

Tekst: bevk perović arhitekti

Stambeni kompleks Sotočje nalazi se na području industrijske zone iz XIX veka, u gradu Kranju na ušću reka Save i Kokre, na oko 15 kilometara od Ljubljane. Zapušteno industrijsko zemljište, zbog svoje blizine istorijskom centru i atraktivnog prirodnog položaja, lagano se razvija u gradsko stambeno područje visokog kvaliteta stanovanja. Naselje koje obuhvata 142 stambene jedinice smešteno je na izdignutoj platformi uz samo ušće dvaju reka, tik ispod nekadašnjeg srednjovekovnog grada na brdu. Na mestu nekadašnje fabrike gume, teška zagađenost zemlje zahtevala je proces radikalnog čišćenja zemljišta pre nego što je izgradnja mogla da počne – stoga izdignuta platforma ne služi samo kao garaža već predstavlja i pouzdano ekološko rešenje. Tri zgrade nalaze se na platformi, i sredinom su orijentisane ka reci na zapadnoj strani. Naizgled nasumično pozicioniranje blokova predstavlja pokušaj da se otvori pogled iz svih stanova u pravcu reke, a da se istovremeno omogući i pogled na srednjovekovni grad na suprotnoj strani. Kompleks je izgrađen u okviru državnog programa stanovanja za rešavanje stambenog pitanja mladih porodica, ﬁnansiranog javno - privatnim partnerstvom. Svi stanovi, iako skromne kvadrature i jednostavnog rasporeda prostorija, okruženi su kontinuiranim terasama koje obuhvataju čitavu zgradu. Spoljašnji omotač zgrade, napravljen od perforiranih aluminijumskih panela prekriva čitav objekat stvarajući efekat „duboke fasade”, dok se spoljašnji život stambenih jedinica „odvija” između dva sloja – „termalnog” i „vizuelnog”. Paneli su perforirani po jednostavnoj šari, koja podseća na šemu drvene konstrukcije istorijskih zgrada u tom području, što omogućava cirkulaciju vazduha i prodor sunčeve svetlosti duboko u zgradu. Još jedan sloj, od kontinuirane zid-zavese, smešten je odmah iza aluminijumskih panela omogućujući potpunu privatnost balkona i dodajući efekat pozorišta čitavoj celini. Trodimenzionalna igra delimične i potpune transparentnosti, otvorenosti i izolacije, omogućava direktan pogled iz svih stambenih jedinica ka najbližem i širem okruženju, a pritom pruža i opciju potpune privatnosti, ukoliko je potrebno. Ravni krovovi prekriveni belim rečnim kamenjem stvaraju utisak suvog rečnog korita pri pogledu sa uzvišenja starog grada. ■

PROJEKAT

FOTOGRAFIJA ARHITEKTURE: BEZ NAZIVA Autor: Dušan Đorđević

Fotografije gradilišta na nepoznatoj lokaciji prikazuju fotografsko istraživanje u kome je informativnost podređena estetici. Crno-bele fotografije su dokumentarne ali samo prema načinu snimanja, prečišćene bez nepotrebnih detalja, prikazuju mračnu atmosferu usled teških uslova rada. Dušan Đorđević živi i radi u Srbiji i Danskoj. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek za fotografiju, filmsku i televizijsku kameru u Beogradu. Urednik je fotografije u časopisima The Copenhagen Post, Reporter, Ekonomist magazin i fotograf pozorišta Atelje 212 u Beogradu. Osnivač je nezavisnog studija Metaklinika.

KULTURA

INDEKS AUTORA

Goran Vojvodić Birovia – Vojvodić Ivanović arhitekti www.birovia.rs [strana 4]

Branislav Dimitrijević Visoka škola likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija [strana 34]

Ana Janković-Čorbić urednica časopisa FORUM www.casopisforum.com [strana 68]

Bojana Pražić Knauf Zemun d.o.o. [strana 12]

Jovan Mitrović predsednik Saveza arhitekta Srbije [strana 36]

Vladimir Macura međunarodna asocijacija AIA [strana 70]

Vesna Vučinić OS Architecture www.os4the.net [strana 16]

Nebojša Bradić ministar kulture u Vladi republike Srbije [strana 38]

Tatjana Karabegović asistent Arhitektonskog fakulteta BU [strana 74]

Mia David v.d. direktora Kulturnog centra Beograda [strana 39]

Ana Čarapić [strana 78]

Ivan Kucina docent Arhitektonskog fakulteta BU [strana 20] Zenit - broj 37. Izdavač: Ljubomir Micić Godina: novembar / decembar 1925. godine Mesto: Beograd, Zagreb COBISS SR ID: 23567116 Izvor: Digitalna narodna biblioteka Srbije http://www.digital.nb.rs [strana 23]

Isidora Nikolić docentkinja na Fakultetu za umetnost i dizajn, Megatrend univerzitet, Beograd [strana 40] Aron Betski direktor Likovnog Muzeja u Sinsinatiju, SAD www.cincinnatiartmuseum.org [strana 43]

Škart www.skart.rs [strana 32]

Bevk Perović arhitekti www.bevkperovic.com [strana 54]

Snežana Ristić odgovorna urednica redakcije za kulturu Radio Beograda 2 [strana 35]

Srđan Jovanović Weiss Normal Architecture Office – NAO www.thenao.net [strana 30]

Dušan Ðorđević Metaklinika www.metaklinika.com [strana 82] Aleksandra Stratimirović www.strati.se [strana 90] GRAD, Evropski centar za kulturu i debatu www.gradbeograd.eu [strana 91] Turbosutra turbosutra.blogspot.com [strana 92]

Donator Ministarstvo kultutre Republike Srbije

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 72 FORUM + / glavna i odgovorna urednica Ana Janković-Čorbić. - 2002, br. 44 (decembar). - Beograd : Savez arhitekata Srbije : Društvo arhitekata Beograda, 2002- (Beograd : Akademija). - 30 cm Tromesečno. - Je nastavak: Forum ISSN 1451-6578 = Forum + (Beograd) COBISS.SR-ID 109346316