FORUM renesanse u celoj Španiji (str. 245f) Žorž Popović to čini u samo 22 reda teksta, kada govori o pozorišnim zgradama u Engleskoj u doba baroka i rokokoa (str. 310) on to takođe čini u svega 22 reda teksta, da bi Holandiji (str. 312) u istom periodu posvetio jedva nepunih 7 redova teksta. Na koji način Žorž Popović uspeva da o lokaciji pozorišnih objekata u Holandiji u doba baroka govori u 7 redova, ali i o njihovoj tipologiji, konstruktivnom sklopu, stilskim karakteristikama i funkciji, to ostavljam čitaocu da sam zamisli. Naravno, i sa ostalim segmentima doktorata Žorža Popovića situacija je slična i dovoljno govori o „naučnom nivou” i autora i doktorata. U tekstovima koje objavljuje po novinama u rubrikama „Pisma čitalaca” ili „Među nama” Žorž Popović ne propušta priliku da napomene da nikada nije bio član Komunističke partije Jugoslavije zaboravljajući pri tome da je komunistička Jugoslavija bila jedino mesto na svetu gde je on sa takvom disertacijom mogao da doktorira i da kasnije sa takvim doktoratom postane profesor univerziteta. Mnogi osim Žorža Popovića nisu bili članovi Komunističke partije i za razliku od njega nisu osećali potrebu da na sasvim neprimerenim mestima u svojim radovima citiraju Karla Marksa, Fridriha Engelsa kao i druge „klasike marksizma” kako je to u svom doktoratu činio Žorž Popović (str. 262). On je u udvorištvu otišao tako daleko da je u svom doktoratu o pozorištima (str. 489) citirao čak i jednog policajca-udbaša, Josipa Vrhovca, koji ni sa pozorištem ni sa kulturom nije imao nikakve veze. Iako je naseckao i nalepio stranice i stranice o pozorištima u Pakistanu, Vijetnamu ili Mjanmaru u disertaciji Žorža Popovića uzalud ćete tražiti makar i slovce o velikim zdanjima u kojima je stvarana tehnološka istorija savremenog pozorišta, o zgradi Auditorijum u Čikagu Adlera i Salivana kao i o njihovih 11 drugih pozorišta koje su projektovali. Žorž Popović takođe ne pominje ni ikonu izvođačkih umetnosti Njujorka, Karnegi hol, niti makar jedno od oko 600 pozorišta na i oko Brodveja koja su postojala još 1920. godine. Kod Žorža Popovića nema ni reči o zdanjima scenskih i muzičkih umetnosti u Bostonu, Filadelfiji, Baltimoru, Vašingtonu ali ni o takvim zdanjima u Los Anđelesu ili San Francisku. Kod Žorža Popovića se ništa ne može pročitati o pozorištima u Stokholmu, Bergenu i Kristijaniji u kojima su premijerno izvedena dela Ibzena i Strindberga. Latinoamerički kontinent je kod Žorža Popovića takođe u potpunosti zanemaren. U njegovoj razvodnjenoj disertaciji nema ni pomena o Palacio de Bellas Artes u Meksiko Sitiju građenoj u art deko stilu s muralima Rivere, Oroska i Sikeriosa, o Teatro Municipal u Rio de Žaneiru – najskupljoj zgradi opere sagrađenoj van Evrope, o Teatro Cervantes u Buenos Ajresu – vrhunskom umetničkom ostvarenju, ili nekom od stotinak pozorišta na Avenida Corrientes u ovom gradu. Mnogo toga nema u doktoratu Žorža Popovića.
Završetak doktorske disertacije Žorža Popovića prevazilazi sve što je do sada o njoj rečeno i svakako će se naći u nekoj antologiji naučnog beščašća. Na kraju rada od 840 stranica Žorž Popović piše zaključak od svega nekoliko redova u kome hvali isključivo samog sebe. U tih nekoliko redova Žorž Popović uspeo je da napiše da je sačinio pionirsko delo u kome su dostignuti najviši naučni standardi i ispunjeni svi naučni ciljevi. Ovaj kratak prikaz akademske i naučne karijere Žorža Popovića, njegovih 24 godina držanja noktima za zidove Građevinskog fakulteta dok tek u šestoj deceniji života nije doktorirao i stekao osnovni zakonski uslov za izbor u najniže nastavničko zvanje u velikoj meri objašnjavaju kritičku nemoć i sterilnost njegovog teksta objavljenog u Forumu+, 51 (Septembar, 2006), str. 90–91. Ipak, u sledećim paragrafima odgovoriću na njegove ključne zamerke. GOSPODIN Žorž Popović mi je zamerio što sam u tekstu objavljenom u časopisu Forum+, 50 (Jun, 2005), str. 124–127, novinara NIN-a Milorada H. Jevtića oslovio sa „gospodine”. On smatra da je to neprihvatljivo zaboravljajući pri tome da sam u istom tekstu Branislava Milenkovića sve vreme oslovljavao sa „profesore” i da mi je bilo neugodno da Jevtića ostavim bez ikakve titule. To mi je u tom trenutku delovalo omalovažavajuće a ja to ni u kom slučaju nisam želeo da učinim. Međutim, moram da priznam da se duboko u duši slažem sa Žoržom Popovićem da Milorad H. Jevtić nije gospodin. Gospoda se sasvim drugačije ponašaju. Navešću jedan primer. Nedavno, parafrazirajući naslov knjige za decu Sto i jedan dalmatiner engleske književnice Doroti Gledis Smit, Jevtić je objavio svoje sabrane novinarske beleške (dugačke i nema) u brošuri Kritički refleksi: 101 osvrt na savremenu arhitekturu Srbije. U njoj je, ne pitajući, kako to red i zakon nalažu, autora knjige i autora fotografija za dozvolu na piratski način preuzeo iz moje knjige Srpska arhitektura XX veka izvestan broj snimaka. Kao što bi svaki profesionalac to učinio Srđan Ralić, autor fotografija u mojoj knjizi, presavio je tabak, uputio Jevtiću učtivo pismo, podsetio ga na zakon o autorskim pravima, da on od ovih fotografija živi i zamolio ga da mu plati neovlašćeno korišćenje njegovih snimaka. Svaki gospodin, uhvaćen sa prstima u medu, zavukao bi bez reči ruku u džep i isplatio traženu sumu. Međutim, Milorad H. Jevtić čini neverovatnu stvar. On šalje Raliću svoju, na nekom sastanku Saveza arhitekata Srbije sasvim slučajno nastalu fotografiju sa italijanskim ambasadorom u Beogradu, objašnjavajući u propratnom pismu da ne postoji način da se odredi autorstvo fotografije jer je fotoaparat njegov, film mu je neko pozajmio ili dao ali je okidač pritisnula neka treća osoba pa stoga ne postoji nikakav razlog da on Raliću bilo šta plati. Ovde se samo po sebi nameće nekoliko pitanja. Pre svega, zašto je Jevtić u
jednom poslovno nekorektnom pismu Raliću poslao svoju fotografiju s ambasadorom Republike Italije u Beogradu? Da li je to neka vrsta pretnje? Da li je želeo da pokaže svoj umišljeni uticaj u diplomatskim krugovima Beograda? Ukoliko to nije slučaj zašto nije poslao svoju fotografiju kako se sa suprugom šeta pored Dunava? Zašto nije poslao fotografije svojih unučića ili fotografiju svog kućnog ljubimca? Da li je želeo da iskaže svoje tako priželjkivano pripadništvo visokim društvenim slojevima što ga po njegovom mišljenju abolira besmislenih konvencionalnosti kao što je, na primer, plaćanje fotografskih usluga. Bio bi to samo jedan mali bizarni događaj , bizaran zbog uključivanja italijanskog ambasadora u celu priču, da se nekoliko meseci kasnije u Politici (23. mart 2006) u rubrici „Među nama” nije pojavila kratka beleška iz pera Milorada H. Jevtića u kojoj on hvali redakciju što objavljuje izvanredne fotografije i zamera joj što imena ovih umetničkih dela štampa presitnim slovima. O tome ko je vlasnik filma, a to je opet svakako redakcija, ko je pritisnuo okidač, sada nema ni reči – niti ima potrebe da ih ima. Fotografija je odavno postala priznata umetnost i autorstvo fotografa se odavno ne dovodi u pitanje. Osim što često upada u kontradikcije Milorad H. Jevtić želi da ga smatraju onim što on u suštini nije, na primer, teoretičarem arhitekture (Forum+, 47, decembar 2003, str. 117) ili kao odnedavno visokim intelektualcem (Milorad H. Jevtić, „Globalizacija Diznilenda za odrasle”, Politika, Kulturni dodatak, 26. maj 2007). Da bi podvukao svoj intelektualizam on tekst započinje citirajući kako kaže ... „istaknutog zapadnog intelektualca Fabrisa Fukojamu”. Problem je u tome što se Fukojama uopšte ne zove Fabris već Frensis i takve se greške pravim intelektualcima nikada ne dešavaju – dešavaju se nedoučenim novinarima. Ova dva primera posmatrana zajedno samo pokazuju stanje duha i činjenicu da Milorad H. Jevtić uopšte ne zna šta piše. RECENZENTI Žorž Popović zamera mojoj knjizi što pre objavljivanja nije bila podvrgnuta recenzijama. Takva primedba ne priliči jednom profesoru univerziteta jer bi makar on morao da zna da na nivou Univerziteta u Beogradu ne postoji nikakva uredba, statut, preporuka ili bilo šta slično što obavezuje univerzitetske izdavače da svoja izdanja podvrgavaju recenzijama. Primedba Žorža Popovića da ne postoji nešto što Univerzitet u Beogradu uopšte ne zahteva je u najmanju ruku nekorektna. Moje knjige su objavljivali različiti izdavači i nikada do sada nije bilo govora o recenzijama. Voleo bih kada bi Žorž Popović ukazao na bilo koju knjigu štampanu u zemljama Zapadne Evrope ili Amerike na kojoj je naznačeno da je bila podvrgnuta recenzijama. Ukoliko u tim zemljama izdavači u pojedinim slučajevima i potraže usluge recenzenata oni ostaju zauvek anonimni. Recenzije su stvar izdavača a ne autora. U protivnom uvek postoji sumnja da je autor dogovorio recenziju sa recenzentom. Rukopis moje knjige pre puštanja u štampu pročitalo je
161