Biblioteka "Peãåanik" Kçiga sto åetvrta
Urednik Predrag Markoviñ
Dragan Velikiñ
Via Pula
Oprema Duãan Ãeviñ
Beograd 2008.
© “Stubovi kulture„
CIP - Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-31 VELIKIÑ, Dragan
Via Pula / Dragan Velikiñ. - Beograd : Stubovi kulture, 2008 (Beograd : AMD Sistem). 164 str. : autorova slika ; 21 cm. - (Biblioteka Peãåanik ; knj. 104) Tiraæ 1.000. - Beleãka o piscu: str. 163. COBISS.SR-ID=150441484 ISBN 978-86-7979-243-3
Na Ilirskom moru smiriãe vesla, pored grobnoga kamena plavokose Harmonije – Zmije; grad utemeýiãe: Grk bi mu neki rekao – “Grad Begunaca”, no çihov ga jezik imenova Pulom. Kalimah (320–240. g. pre n. e.)
Na koricama: Pola, Via Sergia, razglednica za kraja XIX veka i Kafa, Coffea Arabica
Prvi deo
U SENCI PINIJE
1. Liåna karta Ime: Prezime: Ime oca: Datom roðeça: Mesto roðeça: Adresa stana: Krvna grupa: Braåno staçe: Zanimaçe:
Bruno Gaãparini Matija 19. mart 1943. god. Pula Rakovåeva 45 A Rh-D: poz. Neoæeçen Lekar specijalista – psihijatar
I to bi ukratko bilo sve. Ako postojeñem nizu dopiãemo zodijaåki znak: riba, omiýenu boju: bordo, doba dana: jutro, vino: pinot, cvet: zumbul, ili åak tip æene: plavuãa vitkih nogu i malih okruglih grudi, jedva da smo se za pedaý pribliæili osobi koja se zove Bruno Gaãparini. Sve dok nevidýiva ruka ne okrene prekidaå u tami, naã junak visi kao krpena lutka u izlogu, ili poput beæivotnog trupla Frankensteina åeka na laboratorijskom stolu da u olujnoj noñi udar groma udahne æivot. Jer, ni poduæi spisak bizarnosti ne moæe nam pribliæiti Bruna Gaãparinija; to se samo izoãtrava çegova senka – papirnati zmaj zagubýen u bezmerju neba. Bruno je skriven zidinama kao sredçovekovni grad. Da mu priðemo najpogodniji åas je pred zoru, kad je san dubok, a most dovoýno åvrst. Neåujnim korakom zaobiñi straæu i utonuti u lavirint ulica i trgova.
2. Gospodar snova (I) Iz magle, koja je toliko gusta da se ni pramac jedreçaka ne vidi jasno, izroniñe grumen uæarenog ka9
mena, kao klatno nebeskog åasovnilka. Brod klizi uýastom povrãinom mora utapajuñi jedra u magli i dugaåkim kýunom cepa vazduãasto tkaçe na åijim rubovima se rumeni jutro. Bruno stoji na palubi, ogrnut pelerinom mrke boje i budno osluãkuje pýuskaçe talasa i mukle glasove iz potpalubýa. U pepelu mora i neba naziru se zidine grada. A kada jedreçak doplovi do otoka prekrivenog kvrgavim drveñem maslina, sa leve strane od gradskih zidina izraça prstenasta graðevina sa tri reda ogromnih otvora, okruæena ãipraæjem i ñubastim pinijama. Åim brod kýunom dodirne obalu, prizor nestaje u mleånoj svetlosti.
Prilazio je gradu s mora, kako savetuju stari putopisci, jer je s te strane velelepan. Podseña na drevni Rim: leæi na sedam breæuýaka i ima amfiteatar za orgije. Godinama je na zidu kuñe u Medulinu visila slika sa izduæenim figurama ýudi u gondoli. Onaj posledçi u nizu, lica skrivenog kapuýaåom, dræi jednom rukom dugaåko veslo, a drugom pokazuje obris åoveka na obali. Cassasova veduta nestade sa zida, kao i mali okrugli goblen u åijim se modrozelenim tonovima jedva raspoznaje koçanik, i niko sem Bruna neñe pamtiti te slike. A moæda bi ih i on zaboravio da se u snu nije javýao ãum talasa i priguãeni glasovi iz utrobe broda. Peo se na palubu i åekao da iz magle izroni grad. Ujednaåeno disaçe posade u duguýastim mreæama ponekad nadjaåa udar vetra ãto uz prasak platna napne jedra i povuåe brod prema udaýenoj obali. Spavaåi se ýuýaju u viseñim leæajevima kao ogromni grozdovi. 10
Niko se neñe probuditi ni kada pramac useåe muýevitu obalu, a brod se toliko nagne da jarbolom skoro dodirne pramenove visokog ãibýa. Dve ptiåurine kreãteñi nestaju u magli. Nad rumenom makijom zuje oblaci komaraca. Skoåio je sa palube i do gleæaça utonuo u muý. Obrisao je ruke o mokru travu i podigavãi krajeve pelerine krenuo nasipom, gazeñi visokim åizmama crvenkastu kaýugu. Steçaçe nasukanog broda gubilo se u magli. Gradska vrata prema moru, nagrizena olujnim talasima, izgledala su kao ãiroka tamna pukotina meðu sivim vunastim zidinama. Bruno je ubacio srebrçak u drveni sanduåiñ. Straæar u pohabanoj, prýavoj uniformi, æuñkasta lica i nateåenih oåiju uputio mu je dug ispitivaåki pogled pre nego ãto je povukao gvozdenu alku i otvorio vrata grada. Negde sa brda oglasilo se udaýeno zvono. Hodao je brzo, uznemiren preteñom tiãinom usnulog grada ili moæda slutçom da ñe svega nestati u mleånoj svetlosti ãto se veñ javýala iznad strmih ulica. Kroz otvorene prozore zbijenih kuña dopiralo je ãiãtaçe spavaåa. Antonio, Antonio, åuo je æenski glas. U istom åasu iz obliæçe kuñe istråao je åovek razbaruãene kose, bez plaãta, sa ãeãirom u ruci. Pogledao je za tren nepoznatog prolaznika i nestao u popreånoj ulici. Na prozoru, u prizemýu kuñe od kamena åiji su spratovi bili ukraãeni uskim biforama, pojavila se mlada æena. Klimnula je glavom usamýenom namerniku i podigla desnu ruku iznad åela, kao da mu tim pokretom daje nekakav znak. Bruno je priãao prozoru, naklonio se i ýubazno upitao da li negde u blizini postoji ugodno konaåiãte, jer umoran je od puta, æeýan sna. 11
Odakle dolazi? Iz Venecije? Ili moæda iz Ðenove? Ne, ne, zatresao je glavom. Joã daýe. Toliko daleko da je i ime grada zaboravio. Æena se nasmejala i nagnula glavu otkrivãi grudi sapete koænim vrpcama. Æelite odmora, dragi putniåe? Pitajte Antonija. On poznaje svaki krevet u gradu. Ispruæila je ruku i dodirnula Brunovo åelo. Gorça usna, malo povijena, nozdrve trepere kao u preplaãene koãute. I gipkim pokretima podseña na koãutu. Podigne glavu kao da neãto osluãkuje, i tako ukoåena, malo iskosa posmatra namernika pod prozorom. Bruno drhti suoåen sa çenim izduæenim pitomim licem. Kadgod sagne glavu, naglo, opåiçena igrom, åuperkom plave kose pogladi Brunov obraz. Gorça usna se pokrene i razlije u osmeh. Biñu veåeras kod Porta Ratta, kaæe. Topao dah zamagýuje Brunov pogled. A kada je bistra oka pokuãao da je pronaðe u ramu prozora, åuo je samo çen zvonki smeh iz dubine kuñe. Stajao je strpýivo, kao na palubi broda, dok se magla spuãtala niz krovove zastiruñi deo po deo prizora.
Probudio se ulepýene kose. Svitalo je. Negde pod prozorom mirisala je rascvetana kroãça kaline. Tihom Gupåevom ulicom proãao je kamion, rijuñi gust noñni vazduh. Sa Kaãtela se oglasila gugutka pravilnim ritmom. Bruno je paæýivo merio intervale tiãine izmeðu kratkih, sve razvuåenijih gugutaça, gde se onaj posledçi ton polako gasio u dugaåkoj koroni. Moæda je zatoåena u snu, pomislio je Bruno. Kao spavaå u ãumi na liæçanskom putu koga ni vlastiti krik ne moæe probuditi. 12
Bruno je ustao i priãao otvorenom prozoru. Zid ispod bedema Kaãtela, prekriven gustom tamnozelenom draperijom brãýana pruæao je duboku senku po dvoriãtu. Iz niskog grma ãimãira izvirio je narandæast kýun kosa. Ptica je oprezno doskakutala na åistinu, podigla glavu i cvrkutom za trenutak uznemirila jednoliånu melodiju gugutke. U zatalasanoj povrãini brãýana sunåevi zraci omeðili su nepravilne geometrijske likove svetlijih tonova, tako da se Brunu vlaæni srcasti listovi uåiniãe kao sjajne krýuãti pancira. Razaznao je vrh kopýa, glavu koça rascvetane gubice, figuru koçanika zarobýenu u treperavoj draperiji. Kos je odskakutao u gustiã, a sve jaåe i bolnije dozivaçe gugutke podsetilo je Bruna na urlik bespomoñnog spavaåa u ãumi na liæçanskom putu gde su prethodnog dana, otac i on, brali ãparoge. Sa olakãaçem je udahnuo vazduh. Miris kaline ispunio ga je åudnim ushiñeçem, kao kad zadihan prilazi usponom do ãiroke kapije Monte Ghira. Nevidýivi plovak pulsira u dnu ædrela. Ãýunak prãti pod stopalima. U senci åempresa, pored visokog zida, stoji koãuta, glave malo iskoãene. Åim joj priðe, nestañe u mermernoj ãumi. Ñilibarska svetlost sutona gasi se u zamuñenoj vodi. Uvelo cveñe visi sa kamenih pehara. Jutarçi burin pomera nabore zelenog zida. Oãtar ugao tvrðave, sliåan otkinutom kraku zvezde, probija se u polutami kao pramac gondole, beãumno klizeñi u senkama pinija. Sunce ñe uskoro obasjati dugaåke bledozelene perjanice zove i rasplinuti svetle mrýe po åitavom zidu. Lutao je tesnim, mraånim ulicama nailazeñi samo na grupe pijanih vojnika zakrvavýenih oåiju, æutih providnih obraza. Njihovi mrãavi psi preteñi su reæali podvijenih repova. 13
Na trgovima su gorele vatre ãireñi zadah pregorelih krpa i |ubreta. Hodao je noãen mutnim predoseñajem da u lavirintu uskih ulica postoji kuña gde se krije æena plave kose i tankih uznemirenih nozdrva. Sa zidina grada, gde bi se zadræao da predahne, ugledao bi moåvarnu obalu i daleko jedro broda u åijoj utrobi spavaju mornari u viseñim mreæama. Jednom je posle napornog lutaça pustim gradom naiãao na karnevalsku povorku, koja se kao drhtava ãarena kresta povlaåila åitavom duæinom trga. Sa prozora kuña odjekivali su pisikavi zvuci truba. Priãao je grupi okupýenih oko gondole koju su vukla åetiri ponija iskiñena æuto-zelenim papirnim trakama i cveñem. Zagledavãi se u lica ýudi, otkrio je, ne bez uæasa, da su im glave i udovi saåiçeni od smrdýive gline. Iz malenih otvora usta i oåiju ãiãtala je para. Bruno se guãio u paklenoj toploti i bespomoñno mahao rukama braneñi se od nasrtýivaca. Njihova meka tela pritisnula su ga uz rub galije. Tupo seåivo vesla pribliæavalo se kao ogromno klatno.
Izbavýen iz muånog sna, Bruno se dovukao do prozora i pogledao tamne obrise drveña u dvoriãtu. Kulise su postavýene. Predstava ñe poåeti svakog åasa, åim se podignu kroãçe kalina i zova. Lutke iz sna tumaraju dvoriãtem. Nekoliko dana kasnije pojavila se vest u lokalnim novinama da je zatvoreno Ciscuttijevo pozoriãte. Otac je ironiåno primetio da oko grada rastu iz dana u dan zidine, debýe i viãe od onih ãto ih sruãiãe Francuzi u vreme svoje kratke vladavine. Pietro je u pravu, rekla je majka. Ustajao vazduh doneñe nam malariju. Æivot se topi kao meduza. Zgrada Ciscuttijevog pozoriãta godinama ñe stajati napuãtena, ponekad okruæena åipkom åeliånih skela. 14
Stanovali su u Gupåevoj ulici, podno Kaãtela, i kada bi se uveåe vrañali kuñi, åinilo im se da hodaju kruænim hodnicima pozoriãta. Jedne veåeri, u povratku iz bioskopa, otac je pomenuo kuñu na Casitagneru. Majka je mrzela mraånu Gupåevu ulicu zapuãtenih dvoriãta, pod ledenim bedemom Devillove tvrðave, odakle leti nadiru gusti rojevi komaraca kao nekakve dæinovske glave maslaåaka. U proleñe 1955. godine preselili su se u prizemnicu na vrhu Rakovåeve. Oblake komaraca zamenila je praãina. Kamioni po åitav dan tutçe ulicom uskih trotoara. Grad je joã uvek u ruãevinama. Sa napuklih fasada vriãte crvena slova parola. U jesen iste godine pojaviãe se prvi kesteçari. Njihove uæarene bubçare razmilele su se kao ogromne kresnice po åitavom gradu. Iz godine u godinu æar ñe bivati sve blistaviji. Rumena nit lave potekla je iz napuãtenog grada ivicom mora do Rapca i Umaga. U blizini gradskih vrata prema moru sreo je prosjaka. Zgurena spodoba obeña mu da ga za svega dva novåiña odvede do kuñe gde æivi æena zlatne kose. Skakutao je ispred Bruna kao pseto, kezeñi se trulim zubima izmeðu mlohavih modrih usana. Opasno je, gospodine, da se dugo zadræavate u gradu. Zaãto? Zbog vazduha. Nema vetra. Vrelo je kao u loncu. Bruno ovlaã preðe dlanom po åelu. Znojimo se i leti i zimi, dobaci prosjak. Kada su izbili na trg gde je jednom sreo karnevalsku povorku i glinene lutke, Bruno zastade pred ruãevinama rimskog hrama. 15
Stigli smo, reåe prosjak. Tamo su æene. Njegova mrãava ruka, visoko podignuta, pokazivala je prema kuñi na drugoj strani trga. Nije to kuña koju traæim, viknuo je bespomoñno Bruno. Prosjak se kliberio i sastavivãi dlanove podsetio Brana na obeñani novac. Kovanice blesnuãe u vazduhu i pre nego ãto su pale na kamene ploåe, nestadoãe u zgråenim ãakama prosjaka. Njegovo lice mrke boje, zabraðeno krpama, zahvalno se osmehnulo darodavcu. A sada idi, reåe prezrivo Bruno. Prosjak otråa prema gomili vojnika okupýenih oko vatre na sredini trga. Kuña koju mu je pokazao prosjak imala je dva balkona na proåeýu i duguýaste trifore u dubokim niãama. Oåuvana fasada i raskoãan friz govorili su o nekim boýim vremenima, ali teãka, grubo istesana hrastova vrata, okovana malim zarðalim ploåicama i kiselkast miris vina i pregorelog mesa vrañali su posmatraåa iz belih visina na troãne kamene ploåe. Bruno je oprezno gurnuo vrata i uãao u polumrak duguýaste prostorije, skoro åitav metar ispod nivoa ulaza. Sa niske tavanice feçeri su bacali æmirkavu svetlost po ãirokim spojenim stolovima. Na klupama i niskim tronoãcima, sedeli su u gustom nizu, vojnici i goliãave æene. Niko nije primetio namernika na ulazu kråme. Vråevi i zemýani taçiri sa ostacima hrane prekrivali su izmaãñene povrãine stolova. Kao da je nevidýiv, Bruno se spustio kamenim stepeniãtem u kråmu. Proãavãi pored pijane gomile zabavýene raskalaãnim ãalama, Bruno je u dnu prostorije ugledao åoveka sa kitçastim ãeãirom na glavi. Za okruglim stolom sedelo je neko glavato dete. 16
Pre nego ãto im je priãao, i u detetu prepoznao kepeca podnadulog lica izbrazdanog modrim linijama, oåiju izbeåenih kao u mrtve ribe, dve duge ruke izronile su iza jedne baåve i obuhvatile Brunovo telo. Topli dah na potiýku razlio se kao mlaz niz kiåmu. U zamuñenoj slici koju ñe izneti iz sna u sivilo jutra, beãe lik åoveka sa ãeãirom: tanak nos nataknut na crne bråiñe i dva sitna oka u dnu debelih stakala naoåara.
Prelaskom u kuñu na vrhu Rakovåeve, nestalo je kulisa u dvoriãtu. Sa prozora sobe nije video more, oãtar toraç Mornariåke crkve, ni dizalice brodogradiliãta raãåepýene nad kosturima brodova. Zbog buke i praãine prozore prema ulici dræali su i leti zatvorene. Bili su osuðeni na malo dvoriãte sa sve åetiri strane ograðeno zidovima kuña. Mrãava lica glinenih lutaka plutala su Brunovim snom i nakon posete lekaru u Gradskoj bolnici. Iako su crvene i zelene ampule za neko vreme ugasile çihove tamne obrise, lavirint grada mamio je deåaka u dugim åasovima nesanica. Ali, o snovima viãe nikome nije priåao. Svakodnevne ãetçe uz more, predveåe sa ocem, izmorile bi çegovo krhko telo. U povratku su prstenom Gupåeve stizali na Carolirau i onda u ãirokom luku obilazili Arenu i peli se prema Monvidalu i Castagneru. Na Monte Ghiro odlazio je uvek sam. Iz tame ulice odjeknuãe oãtri koraci po kamenim ploåama. Kad se okrenuo, ugledao je mrãavu figuru åoveka sa kitçastim ãeãirom ãirokog oboda i kepeca buýavih oåiju, u ãarenom odelu. Opet devojkama, oglasio se kepec kreãtavim glasom. Smeãkajuñi se, podigao je znaåajno svoju malu ruku. Ali, dragi Orlando, da se predstavimo, reåe åovek sa ãeãirom. Ja sam Antonio, a ovaj momåiñ je moj pomoñnik Orlando. Mi smo gosti u gradu. 17
Vaæni gosti, dobaci Orlando. Gore na brdu zidamo tvrðavu. Zidate tvrðavu, pitao je Bruno. U ova nemirna vremena tvrðave su na ceni, reåe Antonio. A vi, mladiñu, da li ste graditeý? Ne. Ja sam putnik. Dole na obali åeka me brod. Poðite s nama, reåe Antonio i uhvati ga ledenim prstima za ruku. Pokazañemo vam najraskoãniji kamenolom koji su vaãe oåi ikada videle. Mrak je... Sviñe, prekinu ga Antonio i rukom pokaza sivkastu prugu neba izmeðu zbijenih kuña. Danas je vaãar na trgu, reåe kepec. Hajdemo, reåe oãtro Antonio i snaæno stegnu ledenim prstima Brunov dlan. Kako su odmicali strmim uliåicama prema trgu, sretali su sve viãe sveta. Bruno se nadao da ñe u guævi uspeti da pobegne tim napasnicima. Jednom je naglo zastao istrgnuvãi ruku iz ledenog stiska Antonijevih prstiju i zagledao se u balkon åije åipkasto dno beãe kao luk prekrilo uzan prolaz. Ipak ste graditeý, lukavo primeti Orlando i dobaci znaåajan pogled Antoniju. Bruno je pokrio dlanom usta i nos braneñi se od teãkog smrada ulice. Prýava voda klokotala je rubovima izmeðu kamenih ploåa. Ispred nekog svratiãta naiãli su na gomilu sveta koja se tiskala oko åoveka sa belim majmunom na leðima. Pored çega stajao je deåak bez nogu. Dva drvena patrýka izbrazdana svakojakim znacima bila su priåvrãñena ãirokim koænim kaiãevima za ramena. Åovek sa majmunom na leðima mahao je sjajnim noæiñem i vikao: Za samo pola srebrçaka biñete zaãtiñeni od svake poãasti ako ovim moñnim seåivom ureæe18
te krst, zvezdu ili kakav drugi sveti znak na çegovim drvenim nogama. Antonio namignu Brunu i poðe sa Orlandom kroz gomilu. Bruno se popeo na stepenik obliæçe kuñe i sa gaðeçem posmatrao naduveno ýubiåasto lice deåaka ãto je podseñalo na ogromnu ranu. Zatim hitro poðe prema otvorenoj kapiji dvoriãta na drugoj strani ulice. Ali, Antonio se veñ vrañao u pratçi Orlanda sijajuñi tamnim oåima pod debelim staklima. Ne verujete mladiñu u çegove moñi? Bruno je ñuãnuo obe ruke pod ogrtaå plaãeñi se Antonijevog dodira i zastao nasred ulice. Ne verujem u åuda, rekao je prezrivo. Ni ime vaãe ne znamo, primetio je Orlando. Bruno. Ne zidam utvrde, veñ traæim ... Poæurimo, viknu Antonio i åvrsto uhvati Bruna za rame. Kada su izbili do gradskih vrata prema moru, Antonio ga povede uskim stepeniãtem na zidine. Orlando se kao pseto gegavim koracima uspiçao iza çih. Kiãni oblaci gomilali su se nad zalivom. Sa ãirokog zida Bruno je ugledao obliæçe brdo i ruãevine nekog zamka. To je plemeniti kamen, objasnio je ozbiýnim glasom Antonio. Tamo ñemo podiñi utvrdu gde ñe se skloniti ovi nesreñnici kad dojure horde sa istoka. A onda Orlando i ja kreñemo brodom u Mletke. Zidañemo palate i mostove, radosno reåe Orlando. A ti Bruno? I ti ñeã s nama, upitao ga je ýubazno Antonio. Ne, ja traæim æenu ... Pogledaj, viknuo je kreãtavim glasom Orlando. Tvoj brod! 19
Napeta jedra udaýavala su se od muýevite obale obrasle sivkasto-rumenom makijom i vukla brod pored otoka na otvoreno more. Ostañeã s nama, piskavim glasom reåe Orlando. Ljubiñeã mermer, vitke lukove i smele konstrukcije. Zaboravi napuderisana lica droýa, govorio je u zanosu Antonio i mahao rukama po vazduhu. Njegovo mrãavo, zeleno lice razlivalo se na sivoj pozadini zaliva. Iz usta se pojavio tanak oblaåak pare. Bruno se bojaæýivo odmaknuo korak-dva i onda hitro potråao niz stepeniãte. Ne verujeã u åuda, vikao je Orlando. Neñeã viãe lutati morima! Biñeã graditeý!
Leæao je u krevetu. Sa medulinske crkve izbilo je ãest åasova. Bele linije u pukotinama æaluzina i izmeðu drvenih rebara pruæale su mreæastu senku na podu sobe. Negde blizu kriknuo je galeb. I Bruno za tren ugleda u varýivom polumraku sobe senku spavaåa. Savijenih leða, glave nagnute prema ormanu, podseñao je na dæinovsku ãkoýku. Bruno stisnuvãi zube skoåi sa kreveta. Sigurnim pokretom desnice gurnu drveni zastor prozora. Na bronzanoj ploåi zaliva galebovi su utiskivali svoja krupna tela. Ãatori u kampu, u rano jutro dok joã nema kupaåa na obali, podseñaju na vojniåki logor. U spræenoj travi piãte popci. Vrhom kaæiprsta dodirnuo je madeæ skriven u levoj obrvi, beloj od sunca i morske soli, na istom mestu gde je tamni biser nosio deda Marcelo, gde ga ima i stric Pietro, koji kaæe da je to porodiåna relikvija. Prenosi se joã od pradede Giorgia Fiorantija. Da li je biser nosio i Pino, pomislio je Bruno zagledan u pustu plaæu. 20
3. Dvojnik iz ýubiåaste ulice Gusta mreæa, utisnuta mlazom svetla na tepih neodreðene boje, ugasila se kada je kiãni oblak zaklonio sunce, a sa çom nestala je i kosa linija praãine. Soba se odjednom ispunila neprijatnim nagoveãtajem tmurnog predveåerja. Koren muçe blesnuo je iznad krovova, prañen grmýavinom sa medulinske strane. Pýusak ñe i te veåeri zaobiñi grad. Sve se ponavýa smiãýenim ritualom, jer ni danas nije ponela kiãobran. Stari lisac nada se pýusku. Æalim, gospodine, ãapuñe Bruno i ãara vrhom nosa po staklu prozora. Zadovoýstvo morate odloæiti za neku boýu priliku, kao i kiãobran, pomiriti se sa åiçenicom da je za predstavu joã uvek rano. Strpýeça, strpýeça, maestro! Kiãobran ste paæýivo odabrali i, po obiåaju opredelili se za onaj na sklapaçe, jedan od najmaçih u vaãoj kolekciji. Oni veñi sa drvenim drãkama nisu predviðeni za tako osetýivu taåku. Voda kapýe sa oboda meðu vaãe raãirene prste (zagrlili ste je oåinski) i ãiri providnu fleku na çenom ramenu. Gospodin je iluzionista, kaæe glasnije Bruno. Priznajem, izbor modela je ograniåen. A boje? Kada se izmeãaju, ostaje samo mrkoýubiåasta. Ni traga vatrometu. Kaæete sve poåiçe u modroj. Moæda u snu? Ali, gospodine, mi smo u posledçoj boji spektra. Senke su odavno napustile predmete. Ne razumem smisao vaãeg povratka. I zar vam se ne åini da je odabranica i suviãe mlada? Predlaæem rokadu. Puna kugla peska gore. Prepuãtam vam damu na Monte Ghiru. Ah ne, mene neñete obmanuti. Treñi krug je moj. Ja spuãtam zavesu na kraju predstave. Kostim je istroãen, vreme je da pogasimo svetla. Na podu, pored Brunovih stopala, leæi hrpa novina. On paæýivo uzima list ispodvlaåen crvenom olovkom. Åita polako, sveåanim glasom, kao da izriåe presudu. 21