"Princeza Anka", Živana Vojinović

Page 1


O

Одабрана дела 1


Уредник Предраг Марковић

Жivana Vojinovi}

Princeza Anka

2

(Скица за портрет Ане Обреновић, прве списатељице обновљене Србије)

Oпрема Душан Шевић

Београд 2010.

3


© „Стубови културе“

5

4

На корицама

Анка: Обреновићи, кад су јаки као што је покојни стриц Милош био, узимају све што им се хоће и сатиру све око себе. Увек сам осећала да сам се ја више на свога стрица но на свог оца дала. И, ево, погледајте: од нас пет сестара, пет кћери Јеврема Обреновића, само сам ја јоште у животу. А само сам ја, међу свима њима, тако дивља и непокорна била…У детињству сам често, од жена које су у нашем дому радиле, слушала да гром у коприву не удара. Још онда сам желела да, у себи, као коприва будем а, пред другима, мирисну ружу представљам… „Жезло“, Светлана Велмар-Јанковић


6

Бујне природе, жестоке нарави, необуздана, дивља и непокорна, Ана Обреновић једина је од седам кћери господара Јеврема која је поживела. Рођена је 20. марта 1821. године у Шапцу. Наочита на мајку Томанију, ћерку војводе Анте Богићевића, изображена на оца, а оштроумна на стрица Милоша Обреновића, господара Србије. Суђаје јој на рођењу одредиле лепо детињство, узбудљиву младост, богат живот и трагичан крај. Била је права шабачка принцеза и прва дама Београда. Пажена и мажена, паметна и образована, у много чему била је прва у Србији: прва Српкиња која је спавала у кревету, у време када га ни кнез Милош није имао, прва која је имала кућног учитеља, чак и за клавир и гитару, прва je водила дневник и знала језике, a са немачког и књигу превода објавила. Сматрали су је „диком Рода“, писали јој стихове и с усхићењем је називали „каменом дјевом“ и „ружом од Истока“, „љубителницом муза и књижества“, „Илиркињом из Србије“. Волели је и молили се за њу, а умрла је као најомраженија међу Обреновићима! На Кошутњаку је убијена 29. маја 1868, у 47. години. Погинула је настојећи да заштити у народу омиљеног, гордог и јаког, а пред женама слабог кнеза Михаила, свога брата од стрица, са којим се у детињству играла и за кога је хтела да уда своју ћерку Катарину. (O fallacem hominum spem! – О, како је варљива људска нада!) Грех је платила сопственим животом, али и најтежом осудом – заборавом. Над њеним гробом, као над гробом царице Марије Терезије, требало би да пише: Sexi femina, ingenio vir – Жена по рођењу, а човек по духу. Над њеним именом, altum silentium – дубока (гробна) тишина.

СРБИЈА ПРЕ ДВЕСТА ГОДИНА Србија је 1813. године била угашена.1 Насеља су била пуста, становништво пребегло у Аустрију, побегло у шуму, продато у робље или „метнуто под мач“. Те, и следеће две године, харала је и куга, а 1816. и 1817. очај су увећале неродица и глад. Запустели су Београд и Пожега, Ваљево је пред Кочину крајину имало 23 џамије, 3.000 турских и 200 хришћанских домова, а у Првом српском устанку изгорели су Ужице,2 Јагодина, Пожаревац, Карановац.3 И Шабац је жестоко страдао. Србија је изгледала као да је преко света, а не у Европи. Била је тамни вилајет, сва прекривена густом шумом. Прота Матеја Ненадовић је забележио да „ни пешак никуд проћи не може, а толи коњаник“. У детињству Сијателне4 Господичне Ане Обреновић, и звери и птице грабљивице биле су стална опасност. Биле су толика напаст да је кнез Милош 80 дана пре њеног рођења, 1. децембра 1820. године, заповедио „да свако село, без изговора, убије по једног курјака и кожу њему на виђење пошаље“. Њен стриц Јован, од 28. фебруара до 15. марта 1821, за Рудничку нахију, послао је: једног дивљег вепра, 7.180 птица, 7.500 птичјих глава, 14 курјачких ножица, 10 лисица и 8.730 птица! Један од првих Француза који је дошао у новоослобођену Србију био је Алфонс Роаје, који је у августу 1830. године походио кнеза Милоша и београдског пашу Хусеина Молаха. Три године касније, при повратку из Свете земље, постојбине пророка и Богочовека, стигао је велики Алфонс де Ламартин.5 Пуних шест дана је познати француски песник романтизма, члан Академије и политичар, пролазио 1 „Наш народни живот 3“, Тихомир Ђорђевић. 2 Готово цело је изгорело 1805. године, па је 1843. читаве улице имало „преобраћене у воћњаке“. 3 Краљево. 4 Светле, по рођењу, пореклом 5 Алфонс де Ламартин (1790-1869), француски песник и државник, познат по књизи стихова „Песничке медитације“, којом је постао кључна фигура романтизма у Француској. Аутор је и романа и историјских дела.

7


8

кроз „океан српских шума“, као кроз прашуме Северне Америке. Поздрављан успут песмом српске младежи, наилазио је с времена на време на пошире пропланке из којих су се уздизали високи јабланови и минарети, записао је. Осам година после Ламартина, кроз српску земљу и њен шумски океан прошао је економиста и члан Академије моралних и политичких наука, Адолф Бланки. Као шуму, тадашњу Србију видели су и аустријски конзул Никола Филиповић, француски дипломата Беа-ле-Конт и енглески конзул Џорџ Лојд Хоџес. Управо тако у „Хајдук Станку“ Мачву приказује књижевник Јанко Веселиновић: „Место њива и пашњака, беше ту густа шума. Храст до храста, грм до грма, а честе тако густе да ниси могао гују за реп извући.“ Велика мачванска шума звала се Китог и простирала се од Дрине па готово до Шапца. Ту су пресретане и разбијане и повеће турске војске, а прота Никола Смиљанић ту је 13. августа 1806. дочекао преко 1.000 Турака и разбио их тако да нису једни за друге знали, одсекао 153 главе, убио 200 коња и ухватио 300, те отео све што су носили своје и гонили туђе.6 Туркиње су клеле зелени Китог, а Мачвани су пре сто година говорили: „Где пре ниси могао змију за реп извући, данас можеш терати интов.“ Почетком XIX века Мачва је била највећа српска равница, а путеви у Србији били су такви да се путовало само пешице или на коњу. До Београда се могло само из два правца: уз Саву преко Шапца па преко Мачве на Дрину, и уз Дрину до Зворника, односно од Београда на Гроцку, Јагодину и Ћуприју до Ниша. Због тога је кнез Милош наредио изградњу путева. Наредбе су издавале и народне старешине, а особито господар Јеврем. У свему напредни Јеврем, најмлађи Обреновић, како сведочи Јоаким Вујић, у шабачкој и ваљевској нахији поправљао је старе путеве и „рашчистио и раскрчио путеве по шумама, осам клафтери широке“. Подизао је ћуприје преко река и потока, па где раније ни човек од густиша није могао проћи слободно почеше да пролазе по троја кола, а 6 Данас је Китог поље и тешко је замислити како се у њему могла дочекивати и развијати голема турска сила

у „нужди и четвора могу напоредо једна покрај других проћи“. Ни по сле ослобођења од Турака у Србији није био обичај да се путује колима. Коњи су само јахани, а ствари које нису могле да се носе товарене су у волујска кола. Према запису Тихомира Ђорђевића,7 управо тако су путовале и „велике госпође као што су кнегиња Љубица у Крагујевцу и госпођа Томанија Јеврема Обреновића у Шапцу“. Под Милошем, Београд, Крагујевац и друге вароши брзо почињу да напредују. Постају средишта трговине и занатства, са вашарима и пијацама на којима сељаци продају своје производе и купују со, зејтин, памук, чешљеве. Уложени капитал вишеструко им се враћао. Карл Пацел у својој књизи „Погледи на Кнежевину Србију“, међутим, за напредак српских вароши оптужује „чифутски дух“. Трговац бити значи, „са мало новца што купити што је могуће јефтиније, па то ил’ овако ил’ онако што је могуће скупље продати и тако у најкраћем времену што је могуће више новца добити“. Видео је Пацел у Крагујевцу сељака који је на једном крају купио камен соли, па га смрвио и на мало продавао, а „тако је и у Шапцу тај чифутски дух овладао, да се ниједан Чивутин у њему скрасити не може при свем том“. Било како било, Шабац брзо постаје веома лепа варош, а његови успешни трговци преко Кленка и Митровице почињу да извозе свиње, шишарке, жито и шљиве. О томе сведочи писмо које је 10. септембра 1816. године Стеван Живковић Телемак из Засавице по слао Вуку Караџићу у Беч: Не треба ти више од 500 гроша па да отвориш у којој ти драго касаби, селу или паланки дућан, па да живиш. Ако ли пак волиш и механе мало држати, ракије држати и проче, то ти нико не брани. Таковим начином можеш живети, а другим не можеш. Шабац се на баиру начинио да ти око има шта гледати. Наш се Обрад помогао продајући ракију, сад да му загледаш у торбу. И Амиџа се спрема то чинити како кућу доврши. А ти си отишао у тај велики Беч да дангубиш. 7 „Наш народни живот“, Тихомир Р. Ђорђевић

9


Гледај што пре да довршиш књиге, за које се овамо веома распитују, па ајде да живиш.8

Шабачка нахија и Шабац пре два века

10

За турске владавине у Србији су постојали градови, вароши, варошице, паланке и села. Београдски пашалук, „столица паше од три туга“, осим седишта управе Београда имао је још само четири града: Ужице, Шабац, Смедерево и Соко. Изузевши Београд и Ужице, остали су про сечно има ли од 200 до 500 кућа, ма лих и ниских. Биле су то бундрукаре9 и чатмаре.10 Боље су биле покриване црепом и ћерамидом, а лошије сламом. Због кућа сламом покривених, које су често гореле, како сведочи Тихомир Р. Ђорђевић,11 25. јула 1821. године кнез Милош је поновио наредбу „да сваки своју кућу, сламом покривену, сад ћерамидом или даскама покрије.“ Куће беху „једнаког кроја“, већином дашчаре, с високим босанским крововима, по турски окренуте лицем у двориште. Прозори су били покривени хартијом пенџерлијом, а стаклом застакљене имали су само кнез и његова браћа. Пенџери нису гледали на улицу, а ноћи су затварани капцима од дасака. Патос је у бољим кућама био од дасака, а у лошијим од цигле или набијене земље. Тавани су били дрвени, а у богатијим кућама на средини су били украшени резбаријом. Фуруне су биле земљане, а миндерлуци покривени ћилимима и јастуцима, наслоњени су били уз дуварове.12 За осветљење, служиле су лојане свеће и луч. Непосредно по свршетку устанка у Нахији шабачкој велику власт имао је кнез Илија Марковић, који је уживао 8 „Преписка“, Вук Караџић 9 Имале су скелет од греда (бундрука), између којих су зидане цигле и ћерпич, а облепљене су биле земљом и окречене 10 Уместо цигле или ћерпича имале су чатму (плот), а исто су облепљиване земљом и кречене 11 „Србија пре сто година“, Тихомир Р. Ђорђевић 12 Зид

поверење кнеза Милоша. После преговора са Марашли Алипашом и добијања Портиних фермана,13 којима је потврђено ново стање у Србији, 9. децембра 1815. године постављени су нахијски кнезови у Београдском пашалуку. За Нахију шабачку одређен је Илија Марковић, али када је он крајем априла 1816. отишао у Београд за члана Народне канцеларије, на његово место дошао је Милошев брат Јеврем Обреновић. Старешине су тада постали: Марко Штитарац, за кнежину поцерску и мачванску а његово помоћник за Мачву био је Сима Катић, у кнежини посавској Марко Костић Цинцарин и кнез Милосав, а у кнежини тамнавској Раде Радосављевић.14 Када је устанак завршен, Турци су се повукли у тврђаве и веће вароши. Шабац је као један од пет утврђених градова у тадашњој Србији задржао посаду од 700 војника, али се тај број убрзо смањио. У шабачкој вароши постојала је мешовита српско-турска управа: српска власт је управљала и судила Србима у мањим споровима. Успостављање мира довело је до оживљавања пограничне трговине са Аустријом, што су сви одобравали. Трговином су почели да се баве Срби придошлице, али и ранији становници Шапца и његових предграђа. У првим годинама XIX века Шабац је имао чаршију са црквом, школом и судницом, турске и српске радње, трговачке и занатлијске.15 У време Првог српског устанка шири се на све стране, а крајем 1809. „у новој чаршији има 265 нумера“: 75 су дућани, 85 муслиманске и пет-шест јеврејске и католичке, а стотинак српске куће. Између 1807. и 1811. године из Босне, Хрватске и Приморја у варош су пристизале избеглице, „свежа крв“ која у Другом устанку није могла бити уништена него је убрзала економски развој. Већ у јесен 1816. „Шабац се на Бајиру16 начинио да ти има око шта гледати“, а у Нахији шабачкој те године било је 2.657 ожењених, такозваних, пореских глава. Број домова је са 4.827 у 1818. години порастао на 6.643 у 1829. 13 Писмена наредба султана 14 „Начелство Округа шабачког 1839 -1890“, Архив Србије (инвентар) 15 „Из живота града Шапца“, Љубомир Павловић 16 Баир, турска махала вароши Шапца

11


12

У Шапцу је 1818. било 186 кућа, а 343 четири године касније. На 395 нарастао је у 1825, а када је 1826. стигао Јоаким Вујић у „серпској вароши“ било је 30 домова више.17 Ова варош је 1831. године имала 438 пореских и 862 арачке главе. Према подацима из „тевтера“, пописних књига које се чувају у Државном архиву Србије у Београду, у 1820/21. години Нахија шабачка у четири кнежине, посавској, тамнавској, поцерској и Мачви, имала је 5.385 домова, пореских18 и арачких19 глава по селима. На том подручју, шест година касније, било је 6.643 домова и 7.050 опорезованих. Народу Нахије шабачке много су сметали Турци пролазници, од којих ни Шабац није био поштеђен. Крупан проблем варош је потресао 1820. и 1821. године, када је власт узурпирао обесни Турчин Тале, дошљак из Босне. Са извесним Бећир-агом он се самовољно опходио не само према Србима и српској власти, већ и према Турцима јаијама20 и осталим представницима турске власти у Шабачком граду. Јеврем Обреновић, као кнежев заступник за Нахију шабачку, у више наврата обавештавао је кнеза Милоша „да је Тале с неколико новонасељених Бошњака сложио се и не само што прети, но и људе по вароши напаствује, ноћу на пољу фата, пребио механџију неког који је читав сат од града удаљен, на скели седи и позорствује скелом, и прети да ће га убити“. Тале се толико осилио да је извршио отмицу неких жена, усред бела дана. Грубо је нарушавао безбедност у Шапцу и околини, па је кнез Милош од београдског везира тражио „да би Тала аглука и новонастањени Бошњака с кућама из Шапца дигли“. Везир није ништа предузео, па је „Јефрем склањао Србе да избегавају кавге“. Почетком 1821. Бећир-ага је пуцао „из кафане на кнежев конак и претио да 17 „Шабац у прошлости 2“, група аутора 18 Порез: дажбина на непокретно имање, по стопи која се годишње мењала јер се тако издржавала турска војска у утврђеним градовима и подмиривали административни трошкови по нахијама и Београдском пашалуку 19 Арач: три гроша годишње по немуслиманској мушкој глави у доба турске управе у Београдском пашалуку. Плаћао се од 8 до 80 године живота. Харачлија је узимао још понеку пару за свој труд, а не платити (х)арач значило је одрећи оданост султану и кажњавало се најтежим мучењем и смрћу. 20 Јаија, род турске војске – пешадија

ће ударити на владичин и Јевремов конак и да ће варош запалити“.21 Управо те 1821. године, 20. марта рођена је Јевремова трећа ћерка Ана. Свет је угледала у шабачком конаку Николе Луњевице,22 а одрасла je у новосаграђеном конаку свога оца, најсолиднијој грађевини можда у целој Србији. Јевремов конак, простран као каква палата, имао је собе уређене европски, турски, чак и кинески, опремљене намештајем набављеним у Аустрији и Угарској.23 Кнез Милош је живео неупоредиво скромније, па је Јеврему одузео део луксузних ствари и пренео их у свој двор у Крагујевац. Јеврем је тако остао и без фијакера којим се возио. Тихомир Ђорђевић је забележио да 1829. године „нико није имао каруца осим паше београдског, који је имао некакве прастаре отрцане каруце, и кнеза Милоша“. Јеврем се тек осам година након одузимања интова усудио да набави нови фијакер, када га је имао и митрополит. У то време, од Крагујевца до Пожаревца, на коњу се стизало за два дана! У Србији се колима само у Мачви путовало. И терет се тако превозио. Волујском запрегом возила се и госпођа Томанија Јеврема Обреновића, као и кнегиња Љубица. Мачва је била специфична по узгоју коња. Мачвани су их презали за одлазак на вашар и у трговину. Коњи из штале господара Јеврема били су надалеко познати. Када му се 13. новембра 1829. родио син Милош,24 приредио је велике трке у Шапцу и започео традицију која се и данас негује у шабачком крају. Била је то велика радост у породици, а опште славље трајало је осам дана. „Рођење тог детета породи у срцу Јевремову таште жеље које нису биле без утицаја на потоње догађаје у Србији и на пад Обреновића“,25 за историју је записао др Бартоломео Куниберт. Господар Јеврем је тежио савременијем и културнијем начину живота, а у свом раду ослањао се на мишљење 21 „Шабац у прошлости 2“, група аутора 22 „Српске новине“, LXI, 41/1894. 23 „Шабац у прошлости 3“, група аутора 24 Отац краља Милана и деда краља Александра Обреновића 25 „Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића 1804-1850“, књ. 1, стр. 248.

13


школованих људи, јер је пре других схватио да знање има главну улогу у преображавању једне средине. Због тога је Шабац његовог доба био прва варош у Србији. О привредном развоју овог града у књизи „Политическо земљеописание“, штампаној 1832. године у Београду као први уџбеник у ондашњој Србији, васпитач Ане Обреновић Димитрије Тирол, пише:

На почетку XIX века у Србији се много тога није могло купити, гвоздена пећ, метални прибор за јело, палидрвца и низ других ствари које су увелико у свакодневној употреби биле у другим земљама. И огледала су била реткост, а 1827. године кашика за супу није се могла наћи у читавом Београду, ни да се купи ни да се позајми. И у имућним београдским кућама, „чак и после ослобођења, јело се дрвеним кашикама, из тањира које су градили Цигани коритари“.26 Живот кнеза Милоша у конаку у Крагујевцу био је попут живота осталих Срба. Виљем Рихтер, инжењер у кнежевој служби, у књизи „Прилике у Србији под Кнезом Милошем до његовог одступања 1839. године“, тврди да је био „исто онако прост као и живот грађана, сељака и чиновника“. Описао га је до детаља, па захваљујући томе можемо да га реконструишемо. Чим би свануло кнез би устао, зими и сат и два пре сванућа, и без нарочите туђе помоћи обукао се, испио своју ракију и црну кафу и попушио чибук. Директор Канцеларије саопштио би му све новости у државној управи и представљао странце, а често му је љубопитљивом причао о уређењу неке стране земље. Кнез би сваки час позивао своје највише чиновнике да му ово или оно објасне. Државним

пословима био је заузет све до ручка, који се служио у 10 сати. За дворску трпезу позивани су најближи из господареве околине: ађутанти, директор канцеларије, чиновници и лични лекар. Кујном кнеза Србије, приповеда Рихтер, не би се задовољио ни имућнији немачки занатлија. Јела су била не само сувише проста већ су се, спремљена по српском укусу, једва могла јести. О строгим српским постовима, који су испуњавали око 20 недеља годишње, бели пасуљ је обично био најомиљеније јело, а с времена на време замењиван је сочивом или киселим купусом. Зато су чиновници, када би их кнез на ручак позвао, често жалили за својим лепим обедом у рђавим крагујевачким механама. На кнежевском столу није било никаквог сјаја: обично порцуланско посуђе, по једна ракија да се добије апетит, а после ручка – црна кафа. Вино је било обично, а кад би се пило трнули су зуби од киселости. „И ја сам чврсто уверен да многи српски чиновник не би радо променио са кнезом свој ручак и своје вино“, записао је инжењер Рихтер. А, пошто би се за пола сата завршио ручак, посркала би се кафа, попушили чибуци, опрале руке и образи, легло би се и одспавало, сат или сат и по. После би кнез са својим гавазима27 изјахао у шетњу или у лов, или у свој зверињак, или би играо билијар и био задовољан ако би коју партију добио. Директор канцеларије би после тога наставио своју дужност и читао кнезу до заласка сунца. Вечера, још простија него ручак, трајала је дуже. При њој би се „водили велики разговори“, јер је кнез радо слушао варошке и породичне новости и упознавао се са домаћим животом својих поданика. Кнез је рано одлазио на спавање, јер је рано и устајао. О забавама на тадашњем српском двору није било ни говора. Концерти, позоришне представе и балови били су потпуно непознати. Међутим, Берман, ранији директор државне штампарије, као духовит човек, умео је да заинтересује Милоша да створи дилетантско позориште, у којем су се давале представе на српском и немачком језику. За то по-

26 „Србија пре сто година“, Тихомир Р. Ђорђевић

27 Лична гарда

Шабац је веома лепа и добро уређена варош. Рукоделаца и трговаца овде има доста и приметну трговину воде, особито са свињама, имајући скеле спроћу Кленка и Митровице.

Живот у двору кнеза Милоша у Крагујевцу 14

15


16

зориште кнез је дао доста новца: машине и кулисе спремио је Берман, а Милош је уступао своје многобројне и добро спремљене музиканте за оркестар. Било је то сељачко позориште, каквих има пуно у Немачкој, пише Рихтер. У њему беше све ново, па и глумци. Шаљиве су ствари ишле најбоље, јер се свако смејао свом прерушеном пријатељу. У почетку се и кнез врло добро забављао и често глумце прекидао својим веселим упадима и коментарима. „Ако би у току игре банда што свирала, нарочито какав марш, морало се застати са представом, да би се свирање два, три и четири пута поновило.“ Мало, помало, тек, кнез изгуби вољу за позориштем па „цело ово предузеће убрзо ишчезе“. О свечаним данима, организовани су дворски концерти који су били „осуђени на страшно свирање једне циганске хорде, која би се поставила у дворцу и отпочела своју дрекавачку музику“.28 Зашто је српски двор био сиротињски? Одговор на ово питање даје дело Вука Караџића. Пред почетак устанка Милош Обреновић није имао ни 200 дуката да откупи свој живот, а и његова браћа Јован и Јеврем сматрани су сиромашним људима. За најбогатијег Србина у Београдском пашалуку 1815. године важио је Никола Милићевић Луњевица,29 који је за опремање устаника дао 10.000 дуката. Мећутим, до 1830. године Милош га је претекао, па Вук о кнежевом богатству пише: …човек који се родио у највећем сиромаштву, одрастао чувајући туђе козе и овце и свиње и говеда, 1804. године био је сеиз код свога брата, а 1815. године није имао двеста дуката да избави свој живот, из Турака, него их је морао узајмит. С помоћу народа дошао је данас до таквог богатства, да не само дукате на хиљаде просипа за сабље, за ножеве, за одело, и за све што му срце иште, него је више од сто ока дуката дао за сам свој наследствени берат, близу двеста ока дуката за села у Каравлашкој, поградио дворове по целој Србији, и живи као какав прави земаљски бог… 28 „Serbiens Zustande unter dem Fursten Milosch bis zu dessn Regierungs-Entsagung in Jahre 1839. fon Vilhelm Richter, Laipzig 1840. 29 Деда краљице Драге Обреновић

Када је 1839. абдицирао и отишао из Србије, упркос издацима, трошковима и поклонима, и конфискацији неких имања, Милошева готовина је процењена на 13.206.801 гроша и осам пара, односно 550.283 дуката у злату! Захваљујући тој огромној суми, угодно је проживео 20 година у емиграцији, у земљама Европе. Позамашно је плаћао издржавање своје пратње, помагао пријатеље и финансирао уставобранитељску опозицију у Србији, па и устаничке покрете у Турској.30 Да је у Милошево време добро и берићетно било и осталим Обреновићима, сведочи документ у којем пише: „Његово Сијателство г-дар Јован у Брусници има 100 коса ливаде, 10 плуга ораће земље. Ове 1831. год, радило му је пола нахије по 1 дан.“ Дакле, кнежевом брату, сиромашном пре само деценију и по, кулучило је око 3.100 Срба! Не треба сумњати у богатство свих Обреновића, иако на листи 35 „изабраних трговаца“ нема њихових имена. Зна се да је о стоци и трговини кнеза Милоша и брата му Јеврема бринула читава војска ортака, калауза, момака, кулучара и људи на власти.31 Чињеница је, такође, да су своје дукате различито трошили. Виђени трговац и носилац власти Јеврем Обреновић новац је давао на своју децу, а 1841. изјавио је да би „сва своја добра био вољан да уступи за 2.000 дуката“.

Писменост у Срба За турске владавине ни у сто српских села није било једне школе, вели Вук Караџић. Од око 25.000 Карађорђевих војника само је један знао писати, а и вождова власт била је неписмена. Од 12 совјетника, 1807. године четворица су била писмена, а само један знао је и писати и читати. На почетку тог XIX века, последње дане преживљавала је стара средњовековна књижевност. Последњи њени изданци били су: „Троношки родослов“, написан у подринском манастиру Троноши у другој половини XVIII столећа и „Песањ историческа о жизњи светаго и праведнаго Алек30 „Милош Обреновић и његово доба“, Владимир Стојанчевић 31 „Шабац у прошлости 3“, група аутора

17


сија человека Божија“, коју је за време Кочине крајине32 написао аустријски војни свештеник Вићентије Ракић и штампао у Будиму 1798. године. У Будиму је 1813. печатао и „Житије преподобнаго Стефана првовенчанаго краља сербскаго, нареченаго в иноцех Симеона“. Манастири су, као књижевни центри, опустели после Кочине крајине. У Нахији шабачкој остали су „живи“ само црква у Паунама и манастир Грабовац. Калуђери и свештеници постали су слаби представници писмености, а од књига имали су само „Требник“, „Часловац“ и „Псалтир“, из којих су учили да се моле Богу. Кад су уточишта вере постала згаришта, божји пастири су почели да ору и копају. О томе сведочи анегдота, коју је Вук забележио: Попо, зар и ти чуваш говеда?, пита дете. Е мој синко, те још да су моја!, одговори поп. 18

Изузетак су били свештеници попут проте Матеје Ненадовића, који је написао „Мемоаре“, имао „Кормчију“, читао „Јустинијанове законе“, знао „Стари завет“, па и како се Колумбо „навезао са својом дружином на сиње море да би нашао Америку“. Колико су такви људи били необични и ретки, сведочи писмо које је 1834. године Вуле Глигоријевић,33 момак кнеза Милоша, кога су звали „ага Вуле“, из Шапца послао кнезу Милошу. У њему пише: По милостивејшем налогу Ваше Светлости, отишао сам у Јаребице, где је све свештенство и кнезови од свију села нахије дринске састало се. Но знајући да онамо нема ни свештеника који би по закону службу божествену као што треба свршио, повео сам одавде проту Јована Павловића.34

32 Од 1788. до 1791. године 33 Вуле Глигоријевић је после смрти Марка Штитарца био први човек у Шапцу, са више титула. Био је велики сердар у мачванском сердарству, командант подринскосавског кордона (протерао је 8.000 подринских муслимана преко Дрине), а у време Милетине буне кнежев изасланик у Крагујевцу. Милош га је посинио зато што је био побратим Љубичиног брата Јована, који је погинуо 1815. 34 „Шабац у прошлости“, група аутора

Прота Јован Павловић Уз попа Луку Лазаревића, Јован Павловић35 био је свештеник новог кова. Рођен је у Босни, у селу Бањици, 30. јануара (12. фебруара по новом календару) 1804. године. Његов отац Христифор, такође свештеник, 1809. настанио се у Шапцу. Ту је почео сина да школује, а по пропасти устанка прешао је у Срем и дао га у школу у Митровицу. У Шабац су се вратили после Другог српског устанка, а 22. јуна 1822. епископ Герасим запопио је осамнаестогодишњег Јована. По жељи Јеврема Обреновића, две године касније произведен је у проту, а 4. априла 1828. у парохију је добио део Шапца и села Муселини (данас Јевремовац) и Мајур. Прота Јован Павловић био је окружни протојереј поцерски (архијерејски намесник) и члан апелаторијске Конзисторије у Београду. На глас је изашао као добар говорник у цркви: 1830. говорио је и у Скупштини у Крагујевцу, а следеће године и у Београду. Као наочит и образован човек, предан Обреновићима, позиван је на многе дворске и народне свечаности. С кнезом Милошем ишао је 1835. у Цариград, а исте године својим говором задивио је руског конзула на пријему поводом крунисања цара Николе. У турску престоницу послат је 1859. као члан депутације која је тражила извршење Хатишерифа. „Силу пера свога“ огледао је у многим беседама, које је говорио и у приликама и неприликама, али и као преводилац Чокеових „Часова благоговоренија и распрострањенија истинског христјанства и домаћег благочитанија“, штампаних у Београду 1847. и 1850. године. Његов превод „Суђеног часа“ Фридриха Штајнебаха објављен је 1865. године. Друштво српске словесности штампало је 1847. његово „Слово при држаном парастосу многозаслужног капућехаје српског, Члана Совјета Земаљског, Полковника и Каваљера, Господина Лазара Теодоровића, 1. фебруара 1846. године, у Цариграду упокојившег се, говорено у шабачкој цркви“. Енглез Арчибалд А. Петон посетио је 1844. године протопресвитера шабачког Јована, а соба у којој је примљен 35 „Кнежевина Србија 1“, Милан Ђ. Милићевић

19


20

била је „пуна књига, највише српских, али је било и нешто немецких“.36 Таква библиотека се не ствара брзо, помислио је уважени гост, а када је упитао домаћина да ли је шта чуо о енглеској литератури, прота му је показао „немачки превод Шекспира, Јунгове ‘Ноћне мисли’ и једну Булверову новелу“.37 „Магазин за художество, књижество и моду“, 30. марта 1839. године, сврстао га је у „Српско Списатељство“. У истоименој рубрици пише: „Павлович Иоанн, Протопресвитер Шабачко-Поцерскиј, члан Консисториума Књажеств. Митрополие у Београду.“ Ту су и Протини објављени радови. Први но си наслов: „Слово на дан радостне вести, о признању Султаном Србскиј граница, при торжественом благодаренију Иоаном Павловичем Протопресвитером; у Шабцу 27. Маија 1833 године. Печ. У Београду. 4. 6 ст.“ Наслов друге књижице гласи: „Слово при благодаренију Богу возданом, за положение Хатишерифа, с коим је Всемилостивејшиј Султан Махмуд II светлога и державног Књаза нашег обдарити смиловао се, говорено И. Павловича Протопресв. у Шабцу 26. Ноембрија 1838. Печ. У Беогр. 4. стр. 4.“ Знаменити Шапчанин Јован Павловић био је веома значајна личност свога доба, и на духовном и на световном плану. Одмах по оснивању Друштва српске словесности38 по стао је дописни члан те организације, која је претеча САНУ, и први шабачки академик. Посебно место заузима у целокупној историји Шапца. За његово име везано је оснивање Читалишта шабачког, данашње Библиотеке шабачке, које је требало да буде отворено на Ивањдан 24. јуна 1847. године, а у чијем окриљу су зачеци позоришног живота и прве музејске збирке у овом граду. Када је на Баиру у Шареној кафани „отличног“ Шапчанина и касехранитеља Андре Нешића „за преполезно заведеније измолована кућа реченога Андре, преко ћуприје лежећа, опредељена“, судећи према допису који је баш на Видовдан из Шапца послат „Новинама читалишта београдског“, дошло је до некаквих 36 „Наш народни живот III“, Тихомир Ђорђевић 37 „Србија, најмлађи члан европске фамилије“, Андри Арчибалд Петон (1845) 38 Друштво српске словесности (књижевности) установљено је 1842. године, а почело је да ради 1847, да би 1864. било преображено у Српско учено друштво.

проблема.39 У истим новинама, 10. октобра 1847. године, објављено је да је јавна библиотека у Шапцу отворена 29. септембра, по старом календару. За чувено Читалиште шабачко прота Павловић је из личне библиотеке даровао 53 књиге. На тај начин је заувек ушао у варошки летопис и уписао се у повесницу заведениjа које постоји готово 160 година. Важно је и његово место у српској историји књижевности, јер је својим преводима први Србе упознао са енглеским књижевним делима: „Изгубљеним рајем“ Џона Милтона,40 поезијом Едварда Јунга41 и стваралаштвом немачког књижевника Хајнриха Чокеа. Био је прота и верни пренумерант на књиге: Милована Видаковића, Вука Караџића, Јована Стерије Поповића, Мушицког, Шекспира, Булвера и Јована Стејића. Шабачкој цркви поклонио је Минеј за март и април, а по 200 форинти давао је Главном школском фонду и Главном фонду училишном. Својој породици, супрузи Еви и сину Јакову,42 оставио је кућу крај цркве која и данас постоји, библиотеку са 1.500 књига и дуг од 750 цесарских дуката. Прота Јован Павловић умро је 24. априла 1861. године, на Васкрс, а сахрањен је крај шабачке цркве, у којој је служио пуних 37 година. Над његовим гробом, у црквени зид, узидана је плоча на којој је урезан (Протин) епитаф: Рађамо се да мремо, А умиремо вечно да живимо Са славом или бесчестием.

У „Магазину за художество, књижество и моду“ Антонија Арнота, испред Иоана Павловића налази се Сава Поповић, још један Шапчанин који се пером борио за напредак тек ослобођене Србије. Тај запис преносимо у целини: 39 „Наш народни живот III“, стр. 205, Тихомир Ђорђевић 40 Џон Милтон (1608-1674), енглески песник. Ремек-дело „Изгубљени рај“ написао је 1667. године у слободном стиху. Снагу обновљене душе изразио је у делима „Рај поново пронађен“ (1671) и „Самсон Агонистес“. У историји енглеске књижевности стоји уз Вилијема Шекспира. 41 Видети поглавље „Голубица“ 42 Јаков Павловић је рођен у Шапцу 1840. Завршио је Духовну академију, а био је професор гимназије у Крагујевцу и ректор Београдске богословије. Када је 1898. остао удовац, замонашио се и добио име Инокентије. Постао је митрополит београдски, а почива у Саборној цркви у Београду.

21


Поповић Сава, сад Секретар Шабачког окружија, у Шабцу. Сад изображени умова. Засађен Савом Поповић, учитељем 1-ве классе младежи Шабачке. Прва Част. У Београду 1833. 8. VII. Паг 83. (Друга Част ние изишла.)

22

По Тихомиру Ђорђевићу, Сава Поповић је родом из Беочина у Срему, а у манастиру Гргетегу спремао се за калуђера. Међутим, као искушеник се заљубио и оженио, па 1827. стигао у Шабац. Био је „најпре учитељ, а затим секретар суда округа шабачког, члан суда округа шабачког“ и отац књижевника Павла Поповића и Милорада Поповића Шапчанина.43 Са немачког је 1842. године превео и у Београду штампао „Крин или морална поученија у двадесет писама мудраца Сенеке изложена“, а у „Додатку к Србским новинама за 1840. годину“ као секретар суда написао је чланке „Употребленије времена у садашњем веку“ и „Штогод за сваког“. Умро је у Шапцу 1866. године. Испред Саве Поповића и проте Јована Павловића, била је кћи Сијателног Ефрема Обреновића, али само због тога што је „П“ у азбуци иза слова „О“. У „Србско Списатељство“ Ана је уведена у „Магазину“ број 9, у недељу 29. јануара 1839. године. Од каквог је то значаја, сведочи податак да се у то време у Србији зазирало од школовања женске деце: када се 1829. Пирх о томе распитивао по српским варошима и селима, речено му је да женскињу не треба вештина читања и писања, јер трговину неће водити нити звања добијати „осим да се разберу у љубавним писмима“.44 Герасим Георгијевич јесте још једно име на листи првих српских списатеља, чије су књиге штампане у Књажеској типографији у Београду у првим годинама њеног рада. Родом је из Видина, али је још пре Карађорђевог 43 Милорад Поповић Шапчанин (1847-1895), књижевник рођен у Шапцу. Завршио је Богословију у Београду. Био је бележник шабачке Конзисторије, писар Шабачке епархије, учитељ у нижој шабачкој гимназији, писар Министарства просвете, управник Народног позоришта и администратор краљеве цивилне листе и крунских добара. Писао је драме, приповетке и песме, рецензије и уџбенике. 44 „Србија пре сто година“, стр. 98, Тихомир Р. Ђорђевић

устанка дошао у манастир Студеницу. Владика шабачки постао је 1831, а у Шапцу је умро осам година касније. Сахрањен је у шабачкој цркви, крај северних врата. Владика Герасим написао је књигу „Знаменити догађаји новије србске историје“, а штампао ју је 1838. године.

Нова писменост Почетком XIX века у Србији је било само црквених књига, по црквама и манастирима, али „ни десету част“ од потребног броја. Рукописи старе српске књижевности упропашћени су сасвим, а „приновљено“ је само „Сказаније о пренесении мошти Свјатаго во кралех Стефана у Банат“, које је написао јеромонах Студенице Вићентије. У то Карађорђево време још је само игуман манастира Каленића Нићифор читао Србуље, сабирао их са свих страна и преписивао. У обновљеној Србији гасила се стара књижевност, а ново време донело је нову писменост, чији је лучоноша био До ситеј Обрадовић. Међу Србе стигао је 1807. године, а скинувши мантију и напустивши манастир, обукао је цивилно одело и донео писање, потпуно другачије од србијанских манастираца и српске књижевности на издисају. У Милошевој Србији Вук Караџић је могао да буде оно што је Доситеј био у Карађорђевој. Књаз, међутим, није трпео ничије вођство, ни у чему, па ни у „књижеству“. Вук је у земљу дошао 1820. и одмах почео да учи неписменога Милоша, али он то није волео. Иако неписмен, српски књаз је био изузетно обавештен, јер су му сваки дан читали „Аугзбуршке новине“, „Газету петробурску“, аустријски „Обсервер“, једне грчке новине, „Отомански монитор“, „Конститисионал“ и „Новине сербске“. Имао је и библиотеку у Крагујевцу, коју су посетиоци хвалили. Много више љубави и разумевања за књигу показао је кнежев брат Јеврем, који је важио за најпросвећенијег Србијанца свог времена. Боравећи у Шапцу, учинио је да то место постане најнапредније и да буде синоним напредности, прави књижевни и културни центар, што је изазивало завист Милошеву. У свом конаку је просвећени Јеврем окупљао учене људе, учитеље, лекаре, књижевнике, сликаре,

23


24

будуће политичаре, међу њима и Димитрија Тирола, др Јована Стејића,45 и проту Јована Павловића. Утро је тако пут шабачкој и српској књизи, па Тихомир Ђорђевић каже да „ипак неће бити прост случај што се у ослобођеној Србији, … баш у Шапцу јављају први србијански књижевници“. Живео је отмено и окруживао се лепотом у свом дому, школовао је своју децу, а 1826. отворио je школу,46 подигао варошки хошпитаљ (болницу) са две просторије, апотеку47 и касарну,48 прве у ослобођеној Србији. О Јевремовој напредности сведочи податак да је прва болница у Београду основана 1832, а апотека 1830. године. Српски устанци су на историјску сцену извели сељаштво као нову снагу, а устаници су унели дух борбености и народњаштва, који је отворио врата и српске књижевности. Погодовало му је одушевљење Европе духовним вредностима које су настале у срединама неисквареним развојем цивилизације. Истине ради, треба рећи да није била Вукова идеја да сакупља народне песме и да пише граматику и речник, већ сугестија коју му је 1813. године дао пријатељ и ментор Јернеј Копитар, бечки дворски библиотекар и један од оснивача славистике. Насупрот Доситеју, Вук је истицао вредност језика „орача и копача“. Одбацивши црквену традицију, пошао је путем Саве Мркаља,49 који је 1810. објавио књижицу о ре45 Јован Стејић је рођен 1804.у Старом Араду, а уз финансијску помоћ Јеврема Обреновића завршио је медицину у Бечу. У лето 1829. дошао је у Шабац за домаћег лекара Јевремовог. Три године касније, напустио је Србију огорчен што му је у штампарији, после 15 одштампаних табака, углавном због правописа, заустављена књига „Сабор истине и науке“, која је требало да буде прва књига штампана у тек ослобођеној земљи. Издао је и „Антропологију или науку“ 1850, а „Хуфеландову Макровиотику“ превео је још 1826. године. Био је један од оснивача и редован члан Друштва српске словесности. Умро је у Београду 23. новембра 1853. а, како пише у књизи „Кнежевина Србија“, сахрањен је код цркве Светог Марка. 46 Јоаким Вујић је записао да је године 1826. Јеврем у Шапцу сопственим средствима крај цркве подигао школу, у којој је у две класе било 125 ђака. Учила су их два учитеља, једног је плаћала општина а другом, Земунцу Ђорђу Захаријадесу Грку, Јеврем је давао 1200 гроша из свог џепа. 47 Апотека снабдевена најнужнијим лековима, у вредности 5000 гроша, била је у кући Јована Миоковића, који је тада био апотекар а потом професор Велике школе у Београду. 48 Зграда на спрат са четири одељења, у чијем приземљу се могло сместити и до 60 војника – како је 1826. године видео Јоаким Вујић егзерцирајући по Шапцу. 49 Саво Мркаљ (1783-1835), учитељ и монах, рођен у Лици. Књижицом „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ заложио се за реформу језика и правописа много пре Вука Караџића.

форми, по начелу: пиши као што говориш.50 Отишао је и корак даље, и из српске ћирилице искључио сувишна слова и попунио је недостајућим. Створио је азбуку прилагођену гласовном саставу српског језика. Са групом књижевника илирика, који су били водећа струја у хрватској култури, Вук је 1850. створио „Бечки договор“. Они су прихватили његова правописна начела, а он је ставио потпис на њихову тврдњу да су Срби и Хрвати један народ. Најделотворнији носиоци тада договореног били су Ђуро Даничић и Бранко Радичевић, а после штампања њихових књига 1847. и објављивања Вуковог превода „Новог завета“ почело је време новог књижевног језика и правописа. Срспки језик се тада ослободио црквенословенског, „народњаштво је тријумфовало над елитизмом“,51 а у србијанским градовима формирана је нова грађанска интелигенција, која је од војвођанске преузела примат у духовном животу. Крајем XIX века, она је у српску књижевност унела београдски стил, а књижевни језик ослободио сe фолклорног и испунио урбаним.

50 Две деценије раније, то начело је формулисао немачки историчар и филолог Јохан Кристоф Аделунг, просветитељ и следбеник емпиризма Џона Лока 51 „Узроци и последице у историји књижевног језика Срба“, Павле Ивић, „Даница“, 1996.

25


Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.