"Balkanski zmajevi", Dušan Kovačević by Stubovi kulture

Đ&#x2018;iblioteka

Minut

Đ&#x161;wiga sto sedamnaesta

Ureðuje Predrag Markoviñ

Oprema Duãan Ãeviñ

Duãan Kovaåeviñ

Balkanski zmajevi Balkanski ãpijun Sveti Georgije ubiva aædahu

Beograd 2007.

Na koricama: Kolaæ iz filmova Duãana Kovaåeviña

BALKANSKI ÃPIJUN LICA I LIÅNOSTI ILIJA ÅVOROVIÑ, gazda kuñe, okuñnice, æene i ideje o slobodnom åoveku i slobodnoj zemqi. DANICA ÅVOROVIÑ, Ilijina æena. SOWA ÅVOROVIÑ, Ilijina kñerka. ÐURA ÅVOROVIÑ, Ilijin brat blizanac. PODSTANAR, Petar Markov Jakovqeviñ. Pariski krojaå.

I ÅIN I PODSTANAR DANICA ÅVOROVIÑ, PEDESETOGODIÃWA DOMAÑICA, SEDI ZA KUHIWSKIM STOLOM, QUÃTI KROMPIR I USPUT SLUÃA RADIO. VEÅITO ZAMIÃQENA I ZABRINUTA, VEÅITO RASEJANA ZBOG SILNIH BRIGA I PROBLEMA, DAVNO OSTARELA, PRE VREMENA, ZAGLEDANA JE U NEÃTO IZVAN MALE, TESKOBNE KUHIWE. RADIO-SPIKER: ...Prelomna faza razvoja, koja zahteva maksimalne napore i odricawa, u skladu sa veñ donetim i opãteprihvañenim zakquåcima. U tom kontekstu, kao ãto smo vas veñ obavestili, osvrnuli su se mnogi delegati na juåeraãwoj sednici, traæeñi da se svi zacrtani planovi realizuju u granicama i okvirima dogovorenih rokova. Naglaãeno je i otvoreno reåeno: izuzetaka neñe biti! Uzevãi reå, zemqoradnik Milivoje Krstiñ zakquåio je svoje spontano izlagawe reåima: „Selo ñe da pomogne grad, ako grad samo malo obrati paæwe na selo, jer 800000 nezaposlenih hranimo mi, a ne gradska administracija.” U daqim referatima posebna paæwa bila je posveñena „polaznim osnovama dugoroånog programa ekonomske stabilizacije”. Na kraju duge i iscrpqujuñe sednice, svi su se sloæili da se reãewe postojeñih problema

mora traæiti u radu, a ne u priåama i sastanåewima. Samo tako moæemo ostvariti plan donet na nivou ranijih zakquåaka. Dragi sluãaoci, u nastavku programa sluãañemo muziku za igru, u emisiji „Muzika vaãe mladosti”. (Sa prvim taktovima argentinskog tanga, na ulaznim vratima odjeknu zvono. Danica ostavqa krompir, izlazi u hodnik... Vraña se prateñi muæa — Iliju Åvoroviña, åoveka u godinama, krupnog, snaænog, pleñatog... Åovek je zadihan, kao da je danima tråao; oslawa se na jedinu fotequ, u uglu prostorije, pokraj åiviluka, briãe ãakom oznojeno åelo, nogama skida cipele... Prislawa desnu ruku na grudi, kao da pridræava srce. Nervira ga „muzika za igru”; odlazi i iskquåuje radio. Vadi kutiju cigareta i ãibice. Nervozno, uznemireno pripaquje duvan. Konaåno, æena se usudi da ga upita.). DANICA: Zaãto su te zvali? (Ilija ñuti. Otresa pepeo, nervozno, visoko iznad pepeqare, podvlaåi prstima brkove.) DANICA: Jesu te zvali zbog... ILIJA: Zbog åega? DANICA: Pa, rekô si, moæda proveravaju... (Ilija je gleda, vrti glavom.) ILIJA: U grob ñeã me oterati... Je l’ onaj kod kuñe? DANICA: Ko? ILIJA: Moj pokojni ñaña! Podstanar? DANICA: Nije.

ILIJA: ‘De je? DANICA: Ne znam. Otiãô je jutros, nije se vrañ’o... Ãta je bilo? ILIJA: Niãta... Tek ñe biti. (Æena se nekako smawi, skupi i sede, gledajuñi zabrinutog muæa.) DANICA: Zaãto su te zvali? ILIJA: Zbog wega. DANICA: Zbog wega? (Danica se pomera na stolici, ne zna ãta bi i kako bi daqe razgovarala.) ILIJA: Ma, ja sam budala... Velika budala... Jesam ti govorio da nam nije potreban podstanar? Jesam li?! Åujeã li ãta te pitam? DANICA: Jesi. ILIJA: Jesam, jesam, sto puta sam ti rekao, al’ si ti navaqivala kô da smo gladni, bosi i goli. Kô da nam æivot zavisi od piãqivi’ deve’sto ‘iqada: „Da izdamo sobu, da izdamo sobu...” I izdala si, ali ne sobu — veñ mene. Mene si izdala! (Æena uplaãeno, zaprepaãñeno gleda izbezumqenog åoveka. Posmatra ga kao da ga prvi put vidi. Dok govori, Ilija „podvlaåi” vaæne reåi udarcima ãake po stolu. Tako i sad åini.) ILIJA: Neñe mene niko da sluãa! Ja se u ovoj kuñi posledwi pitam. Sve mora da mi se olupa o glavu. Ceo æivot sam ti govorio ãta treba, a ãta ne treba da se radi! DANICA: Pobogu, Ilija...

ILIJA: Neñeã da me sluãaã, pa to ti je! Znaã li ti ãta je taj åovek? DANICA: Po zanimawu? ILIJA: Po svemu. DANICA: Kako... Po svemu? ILIJA: Lepo — po svemu. Ko je taj åovek? DANICA: Pa, rekô je da je studirô neki fakultet i da je pre dvadeset godina otiãô u Francusku. Tamo je radio ko krojaå, brat mu vodi neki ãnajderski salon. To sam åula od Sowe. Sad se, veli, vratio privremeno, ako moæe za stalno. ‘Oñe da otvori radwu... ILIJA: Da. I? DANICA: Ãta... i? ILIJA: Pa, ko je? Ãta sad radi, åime se bavi, od åega æivi? DANICA: Otkud ja znam? On ne priåa, ja ga ne pitam. Viðam ga jednom nedeqno. Poãteno plaña... ILIJA: Poãteno plaña? Je li, bogati?! Poãteno plaña? DANICA: Jeste. ILIJA: A odakle mu pare? Odakle nam to „poãteno plaña”? Nije ti bilo sumwivo ãto ne radi, veñ osam meseci, a razbacuje se parama i æivi kao ostali svet, koji crnåi i dirinåi. Nisi se nikad zapitala: ko ga to plaña da æivi? DANICA: Ilija, molim te, reci o åemu se radi? ILIJA: Taj åovek, taj Petar Markov Jakovqeviñ, taj naã troimeni podstanar je jedan gadan i opasan

åovek! Milicija ga dræi na oku veñ duæe vreme. Mene su zvali da pitaju ãta znam o wemu: „Kada je doãao, ãta radi, ãta priåa, ko ga poseñuje, da li ima puno prijateqa...” DANICA: S kim si to razgovarao? ILIJA: S jednim inspektorom. Rekô mi je da sve s’vatim kao „informativni razgovor”, ali znam ja ãta to znaåi „informativni razgovor”. DANICA: Je l’ ti inspektor rekô da je „opasan åovek”? ILIJA: Nije. DANICA: Pa, kako onda znaã da jeste? (Ilija gleda æenu, steæe vilice, pomera se, najradije bi je udario.) ILIJA: Zaãto su me zvali i raspitivali se?! Bilo im ñef da me zovu?! Kad se milicija interesovala za obiånog i poãtenog åoveka! (Æena bojaæqivo ustade, udaqi se od razbesnelog muæa.) DANICA: Pa... niãta, åim se vrati, dañemo mu otkaz. Nek se pakuje i odmah gubi. ILIJA: Rekô sam ja inspektoru da ñu ga najuriti, al’ me on upozorio da ne diæem paniku i ne pravim guævu. Veli, on je za wih „samo pod indicijama”... A ja znam ãta to znaåi „pod indicijama”. DANICA: Svaãta... ILIJA: Sigurno je, gospodin, neãto, tamo u Francuskoj, radio protiv naãe dræave. Da je lopuæa ili obiåan kriminalac, veñ bi oni wega ãåepali.

DANICA: To ti je inspektor rêkô? ILIJA: Nije, al’ za to ne treba velika pamet... Bio je on meni sumwiv od poåetka: samo ñuti, navlaåi crno platno na prozore, dovodi neke bradate tipove, izlazi i ãeta noñu kad ceo svet spava, gori svetlo, do dva-tri po ponoñi, zakquåava se, nestaje po nekoliko dana... DANICA: Jesi pitao inspektora da l’ je opasan? ILIJA: Jesam. DANICA: I, ãta je reko? ILIJA: Niãta odreðeno. Veli: „Niko nije opasan dok se ne dokaæe da jeste.” Sjajni su mu odgovori... Kad mi reåe: „Kod vas stanuje taj i taj”, mene samo ovuda preseåe. DANICA: Nisi rekô da si sråani bolesnik? ILIJA: Ti nisi normalna! Nije me zvao na lekarski pregled... Onda ga ja pitam: druæe, ãta ja da radim dok se ne dokaæe da je opasan? U tom periodu on moæe svaãta da uradi. „Neñe”, veli, „to je naãa briga.” Mislim se: vaãa briga preko moji’ leða... DANICA: Ãta te je joã pitao? ILIJA: Niãta viãe. Zamolio me da o naãem razgovoru nikom niãta ne priåam. Ako se bude selio ili iãô na duæi put, da ga obavestim... Meðutim, onda ja wega pitam, jer vidim da nije rekô sve ãto misli: druæe, sumwate li vi i na mene? Vi znate da sam ja odleæô dve godine... Ne znam’, veli, a na stolu mu ovolika, plava fascikla, sa nekoliko krugova od ãoqica kafe. Moj predmet, sigurno.

DANICA: Kak’o ti je to pitawe? Zaãto bi ti bio sumwiv? ILIJA: Kak’o mi je pitawe?! Jesmo ga primili u naãu kuñu? Jesmo! Jesmo ga åuvali osam meseci? DANICA: Nismo ga åuvali. ILIJA: Ne, nego smo ga mi prijavili! Otkud oni znaju da mi ne znamo ãta ovaj radi? Zaãto je doãô baã kod nas? DANICA: Po oglasu. Mogô je da doðe ko ‘oñe. ILIJA: Mogô je da doðe ko ‘oñe, a doãô je baã on! Ãto nije doãô neki poãten åovek? DANICA: Kako moæeã da znaã ko je i ãta je kad se prvi put pojavi na vratima? ILIJA: To mi znamo, da smo ga primili bez plana i dogovora, a znaju li oni? Zato sam i pitô, ‘oñu mirno da spavam. Dosta je meni... DANICA: I, ãta ti je rekô? ILIJA: Nasmejô se. A ja znam ãta to znaåi kad se oni nasmeju. U poåetku im je sve smeãno, a na kraju æalosno. To mi je poznato. DANICA: Boæe, Ilija, kak’e ti veze imaã s tim åovekom? Nisi ga znao, nisi ga ranije við’o, bio si jednom u inostranstvu, u Rumuniji... ILIJA: Onda me ponudio kafom i cigaretom. Kad sam se smirio, malo smo ñaskali. Veli, kô da ne zna: „Kad ste zaradili te dve godine?” „Åetr’es’ devete. Osmog septembra åetr’es’ devete.” „A ãto?” I ispriåam mu ceo sluåaj, a on sluãa i pravi se da niãta ne zna... Ne bi åovek rekô da je inspektor: moderno obuåen, svetlo odelo, ãarena koãuqa, duæa kosa. One,

iz mog vremena, mogô si da prepoznaã na pet kilometara. To im bila taktika, da i’ se svi plaãe. Åim ga vidiã, znaã ko je. Ovi opet idu u drugu krajnost: åim ga vidiã, ne znaã ko je. Ovako izgleda da i’ ima viãe... Pita: „Kako izlazite nakraj s ovim poskupqewima?” „Odliåno”, kaæem ja, „pri’vatili smo stabilizaciju, to nam je sad svetiwa.” Mislim se, nisam ja xabe leæô dve godine... Ispratio me do izlaza. U hodniku joã, kao sluåajno, pita: „Zovu li ga åesto iz Pariza?” „Dosad ga nisu zvali...” DANICA: Kako nisu? Zvali su ga. ILIJA: Kad? DANICA: Nekoliko puta. ILIJA: Ãto mi to nisi rekla? DANICA: A ãto je to vaæno? ILIJA: Ãto je vaæno?! Ako oni znaju da su ga zvali, a ja rekô da nisu, onda ispada da ga ja prikrivam, da laæem. Sunce li ti æarko, ti nisi normalna. Na robiju ñeã me oterati... (Ilija dolazi do telefona, diæe sluãalicu, okreñe brojeve.) ILIJA: Halo... Molim vas druga Draæiña... Da... Je l’ to drug Draæiñ? Druæe inspektore, ja sam jutros bio kod vas na pregledu... na razgovoru, izvinite, åesto idem na preglede... Pa, ovaj, ja sam vam rekô da ovog... znate o kome je reå... da ga nisu zvali iz Pariza, a sad mi æena reåe, ja nisam znao — ona je mislila da to nije vaæno — zvali su ga nekoliko puta... Molim? Da, da... Naravno... Do viðewa...

(Polako, nezadovoqno, spusti sluãalicu.) DANICA: Ãta je rekô? ILIJA: Da se ne uznemiravam, da ga ne zovem, on ñe mene zvati ako neãto treba... Veli: „Naã je razgovor bio samo informativan...” Lako je wemu da bude smiren kad zlikovac nije pod wegovim krovom... DANICA: Nemoj se nervirati, molim te, pozliñe ti. Ajde, sedi... Vode qudi raåuna da ne upadne neka banda, kô oni ãto su ‘teli da diæu pruge i mostove... Ti odma’ misliã najgore. ILIJA: Kad si mu posledwi put spremala sobu? DANICA: Juåe. ILIJA: Ãta ima od stvari? DANICA: Niãta naroåito. Malo robe, jedan kofer, neke kwige... Ne moæe åovek da kaæe, uredan je. ILIJA: Daj kquå. DANICA: Ãta ñe ti? ILIJA: Daj kquå! (Æena iz kredenca uzima kquå i predaje ga muæu, koji prilazi prozoru, razgrñe zavese.) ILIJA: Stani ovde, gledaj da ne naiðe. (Ilija brzo otkquåa bravu na vratima podstanarove sobe. Ulazi... Æena viri kroz prozor... Åovek se vraña, nosi poveñi kofer; spuãta ga na sto, otvara, vadi stvari... Zagleda svaki predmet, okreñe, odmerava, prouåava... Prelistava neki åasopis... Uzima malu kutiju.) ILIJA: „Petit pakuet”... Neki lekovi. DANICA: To mu brat ãaqe svakog meseca. On je ãeñeraã.

ILIJA: „Ne podleæe carinskom pregledu”... Rekô ti je da je ãeñeraã? DANICA: Sowi je rekô. (U pregradi kofera Ilija pronalazi ãtednu kwiæicu. Prelistava je... Osmehuje se, vrti glavom.) ILIJA: Koliko imamo para na ãtednoj kwiæici? DANICA: Odakle nam? ILIJA: A znaã koliko on ima: sto åetrdeset dve hiqade dolara... To ti je, ovako, puta pet... sto puta pet... pet stotina, pet puta — oko osam stotina miliona. A na crno — milijarda. DANICA: Pa, radio je dvadeset godina... ILIJA: Radio je dvadeset godina?! Koliko sam ja radio? Ceo æivot! DANICA: Tamo se dobro plaña. ILIJA: Gde tamo?! Ti misliã da je ovo steåeno radom. Francuzi plañali naãeg krpiguza dolarima! (Spoqa se oglasi brujawe motora. Ilija priðe prozoru.) ILIJA: Jesu ga i ranije dovozili kolima? DANICA: Jesu. (Ilija brzo vrati stvari u kofer, zatvara ga i odnosi u podstanarovu sobu... Vraña se, zakquåava vrata. Prilazi prozoru.) ILIJA: Stavi kafu... Wemu bez ãeñera... Ima on ovde svoje qude... Znaã li zaãto je doãô da stanuje kod nas? Zato ãto nam je kuña izvan centra, nije na oku... Pred wim, kao i dosad: lepo, mirno i qubazno... Nemoj sluåajno neãto da laneã.

(Ilija otvara ulazna vrata. Poziva podstanara, koji je poãao, oko kuñe, prema svom „zasebnom ulazu”.) ILIJA: Druæe Jakovqeviñu! Dobar dan... Svratite malo... Aj’te, nismo se videli mesec dana... Aj’te, aj’te... (Ilija u sobu propuãta koãtuwavog, visokog åoveka. Podstanar se smeãka, popravqa naoåare na kukastom nosu, zbuweno se osvrñe. Domañin ponudi stolicu.) ILIJA: Sedite... Nema vas da svratite. PODSTANAR: Hvala. Znate, æurim... Åeka me... ILIJA: Popi’te kafu... Ja baã, malopre, kaæem æeni: Ovaj Jakovqeviñ kao da nas izbegava. Nikako da svrati... PODSTANAR: Pobogu, gospodine Åvoroviñu. Kod vas mi je baã prijatno. Nego, imam neke guæve posledwih dana. (Ilija pogleda æenu, koja je htela neãto da kaæe.) ILIJA: Kako vaãa bolest? Sowa nam je priåala... PODSTANAR: Odliåno. Bolest je odliåno. Jedino me ona sluæi dobro, sve ostalo ide kako ne treba... Vaãe srce? ILIJA: Kuca, da kucnem... Inaåe, kako posao? PODSTANAR: Nikako. Ãetaju me od komisije do komisije, od vrata do vrata, od ãaltera do ãaltera. Po ceo dan skupqam neke potvrde i uverewa, ispisujem molbe, åekam sekretare. Neki dan mi je doãlo da sve ostavim i da se vratim. Znate, ovo je nemoguñe ãta se kod nas radi. Svi obeñavaju, a niko ni-

ãta ne radi... Da mi bar kaæu — ne moæe, ja bih rekao: u redu, do viðewa, i vratio bih se. Ovako: „Videñemo, biñe-biñe, bez brige, samo da se usvoji, svratite sledeñeg meseca.” Verujte mi, sve mogu da podnesem, izuzev uniãtavawa qudskog dostojanstva. ILIJA: A, u åemu je problem? Moæda bismo vam mogli pomoñi. (Podstanar se osmehnu, izvadi novåanik i iz novåanika poveñi papir.) PODSTANAR: Ima ravno devet meseci kako su mi obeñali poslovni prostor na Banovom brdu. Sve je bilo u redu, ja javio bratu da spakuje moje maãine i spremi ih za transport, ovde angaæovao projektante i majstore, kad, pre nekoliko dana, sve palo u vodu. Vele, prema urbanistiåkom planu, taj prostor je namewen za prodavnicu. „Prodavnica je, druæe, preåa od ãnajderskog salona.” „Jeste”, kaæem ja, „ali ste mi to morali reñi pre devet meseci.” Boæe, kad nisam pao u komu. Mislim da mi je ãeñer bio preko trista... Strañio sam godinu dana jureñi i moleñi oliwale sluæbenike. (Danica zaobiðe pleñatog muæa, sede naspram Podstanara i poåe qutito da govori.) DANICA: Nije to niãta. Pa, je l’ znate vi da smo nas dvoje åekali stan preko dvadeset godina. Dvadeset godina smo trebali da se uselimo „na proleñe”. Stanovali smo, åekajuñi to proleñe, bukvalno po ãupama i podrumima. Wegova jedna plata, ñerka ðak, pa student...

ILIJA: Danice, mi smo naã problem reãili. Daj tu kafu, åovek æuri. DANICA: Kako smo reãili? Reãili smo tako ãto si ti postô sråani bolesnik, a ja dobila reumatizam, ãto smo u dugovima do guãe za ovu kuñu. Æivot smo u ovo strañili... Izvolite, bez ãeñera... Ovo nije kuña, ovo je grobnica. ILIJA: Danice... DANICA: Samo joã neãto da vam kaæem: i taman smo reãili problem stanovawa, kad ñerka diplomirala za zubnog lekara, i bez posla veñ peta godina. Odrasla devojka, pred udaju, namuåila se kô Isus uåeñi, nema dinara. Narod krezub, svaki drugi ima dva zuba u ustima, spadamo, ona mi priåa, po pokvarenosti meðu prve u Evropi, a za zubare nema mesta i posla. Zato imamo sto hiqada politiåara... ILIJA: Ima posla! Za wu je bilo posla! Nisu krivi politiåari... DANICA: Gde, bre, ima? Je l’ konkurisala åetr’es’ ãest puta. Imam ovoliku gomilu duplikata molbi i æalbi. ILIJA: Neñe, gospoðica, iz Beograda. Jesu ‘teli da je prime u Gorwem Rakovcu? DANICA: Je l’ znate vi, gospodine, ‘de je taj Gorwi Rakovac? Podstanar: Ne znam. DANICA: Sad ste åuli i nikad viãe. Gorwi Rakovac je udaqen sto kilometara od Doweg Rakovca. To vam je mesto gde jednom nedeqno svawiva, a dva puta dnevno smrkava.

ILIJA: Danice... DANICA: Ona je roðena u Beogradu, ovde joj je mladiñ, ovde su joj roditeqi, prijateqi. Nek tamo ide onaj ko je odande doãô, nek popravqa zube ocu i majci. Moja ñerka ñe da popravqa meni, ovde, a ti idi u Gorwi Rakovac kod zubara. Misliã da deca buxovana åekaju na zaposlewe. Wima prvo obezbede posô, pa i’ tek onda prave. ILIJA: Danice... DANICA: ‘Oñeã da kaæeã da to nije istina? Narod sve zna, ali se pravi da ne zna, a i oni gore znaju da narod zna, ali se prave kao da ne znaju, pa se svi tako pravimo, samo da bude mir. ILIJA: Izvinite, ona je slaba sa æivcima. Woj su, za vreme rata... (Spoqa se oglasi automobilska sirena. Podstanar se prenu, osvrte, ustade. Neprijatno mu je ãto je izazvao svaðu.) PODSTANAR: Gospoðo, nemojte se nervirati, niãta ne pomaæe. Hvala vam na kafi... Ja zaboravio na prijateqa u kolima. Do viðewa. ILIJA: Pa, svratite. Bilo nam je drago. (Podstanar napusti kuñu... Ilija se vraña, prilazi æeni, hvata je za ramena; govori besno, tiho, siktavo.) ILIJA: Glupaåo jedna, ãta to priåaã? Zar ne vidiã da nas provocira i ispituje. Ãta lajeã kad te niko niãta ne pita? DANICA: Ãta sam rekla ãto nije istina? ILIJA: Zaveæi. Prekini. Ti znaã ãta je istina.

DANICA: Znam. ILIJA: Jebem li ti sunce æarko, samo da te joã jednom åujem. Ima ko je plañen i zaduæen za istinu. Nisi ti pozvana da... (U podstanarovoj sobi se zaåuãe koraci i pomerawe stvari... Ilija priðe vratima, osluãkuje, sagiwe se i viri kroz kquåaonicu... Æena sedi za sto, vadi maramicu iz xepa na keceqi... Ilija naglo ustade, osvrñe se, pipa po xepovima sakoa.) ILIJA: ‘De su mi kquåevi od „moskviåa”? DANICA: Eno i’... ‘De ñeã? ILIJA: Idem da vidim ãta to radi. Meni je naãô da priåa o „ãnajderskom salonu na Banovom brdu”. Misli da sam vesla sisô. O ovome nikom ni reåi: ni Sowi, ni bratu Ðuri. Nikom. (Spoqa se zaåu udaqavawe prvih kola. Ilija istråa. Ubrzo se zaåu odlazak drugog, prateñeg automobila... Æena nepomiåno sedi za stolom.)

II ILIJIN PRVI „RADNI” DAN Sowa — kñerka, blizu tridesete, ruåa i priåa preko zalogaja. Raspoloæena, ustreptala, nasmejana. Æeli da kaæe sve odjednom. SOWA: ... Onda me pozove doktor Boãkoviñ i kaæe: „Sve ñe biti u redu, ako ta baba-doktorka opet ne poludi.” Iãla je dosad pet puta u penziju. Ja onda... povezem Dragana, pa sa Boãkoviñem i wegovom

æenom na veåeru. Tu se ustanovi da su Boãkoviñ i Draganov ujak, iz Kruãevca, braña od nekih tetaka... Usput, ovaj moj obeña da ñe doneti Boãkoviñu, iz Libije, delove za kola. DANICA: Ãta ti je sluåajnost. Da proãle nedeqe niste iãli kod wegovih na slavu... SOWA: Ne bi bilo niãta. Joã ja zanovetala, nije mi se iãlo... Te veåeri mi Boãkoviñ obeñao posao, ali, ja mislila, doktor malo popio pa obeñava svaãta... Prosto ne mogu da verujem... DANICA: Uzmi kajmaka... A ja se, jutros, posvaðala sa ocem. Nismo spomiwali zaposlewe dve godine, i baã danas, kô da sam predoseñala... Da ti pravo kaæem, ni ja ne verujem. Dok te ne vidim u mantilu, sa onim ovde... Doktorka Åvoroviñ... (Kñerka se smeje, ustaje i åvrsto grli majku.) SOWA: To je tebi najvaænije? A? To tu... Je li? DANICA: Pusti me... Ne mogu... Sowa, molim te... (Danica okreñe glavu, rukama skriva lice. Kñerka je i daqe grli, igra se i ãali sa majkom.) SOWA: Taåno sam znala ãta ñe biti: pola sata veseqa, a onda pola sata plakawa. DANICA: Kad sam mogla da plaåem ãto ne radiã... mogu i sad... Tom Boãkoviñu da se oduæite. Nek Dragan donese neãto i wegovoj æeni. SOWA: Æao mi je ãto sam se zaposlila preko veze, ali ãta mogu, to je danas, redovan put... U nedequ vas vodimo na ruåak. Biñe i Draganovi roditeqi. Red je da se upoznate.

DANICA: Znamo se veñ åetiri godine, preko telefona. Sad samo da se vidimo... Je li, je l’ neãto spremate? SOWA: Videñemo. DANICA: Moæete da stanujete kod nas. Imate zaseban deo. Podstanaru ñemo dati otkaz... (U dvoriãtu zabruja automobil. Danica priðe prozoru, pogleda.) DANICA: Evo oca. Nemoj mu odma’ reñi, ‘oñu malo da mu vadim mast za ono jutros. Opet je spomiwô Gorwi Rakovac... (Ulazi Ilija, praãwav, izguævan, ugruvan — jedva stoji. Æena i kñerka pritråaãe, pomaæu mu da doðe do foteqe... Åovek se svali.) DANICA: Je l’ srce? SOWA: Tata, ãta ti je? Srce? ILIJA: Nije niãta... Pao sam... Malo sam se ugruvô. DANICA: ‘De si pao? ILIJA: Na zemqu. ‘De sam pao... Ajde, ãta me gledate kô neko åudo... Daj mi rakiju... Nije mi niãta... (Zadiæe nogavicu, gleda povreðeno koleno... Danica donosi flaãu rakije i tri åaãice. Naliva piñe.) SOWA: Mama, da mu kaæem, biñe mu lakãe. DANICA: U æivotu sam popila jednu rakiju, na naãoj svadbi, kad me on naterô. Sad ñu da popijem samovoqno. Æiveli. ILIJA: Ãta je danas? Trideset godina braka? DANICA: Za to ne bi’ pila.

ILIJA: Ãta je onda? Je l’ pijemo ãto sam ja pao? SOWA: Zaposlila sam se. (Ilija posmatra kñerku, kao da mu je saopãtila nemoguñu ili nerazumqivu vest. Dugo ñuti, netremice je gleda.) ILIJA: Zaposlila si se? SOWA: Da. Zaposlila sam se. Od ponedeqka poåiwem da radim. Ãta je, tata, ãta me tako gledaã? Zaposlila sam se, stvarno sam se zaposlila. (Otac ustade, pruæi ruku, zbuweno åestita, zatim izvadi novåanik i iz wega 1000 dinara.) ILIJA: Evo, da åastiã... Nisam primio platu... A ti, danas, pred onim åovekom, priåaã li priåaã. Je l’ sad vidiã da je bilo boqe da si ñutala? Sowa, dete, nek ti je sa sreñom. Æivela mi. SOWA: Mogu li da uzmem kola? ILIJA: Uzmi. Pazi kako voziã, sve je viãe ludaka koji prolaze kroz crveno. (Kñerka kupi svoje stvari.) SOWA: Tata, ãto ne prodaã „moskviå”? Guta benzin kô ðavo. ILIJA: A ãta da kupim? Koja su kola boqa? (Sowa poqubi majku.) DANICA: Kad ñeã se vratiti? SOWA: Kad se vratim. Sad sam, ãto bi se reklo — „svoj åovek”. Zdravo, tata. (Devojka napusti kuñu. U dvoriãtu se prvo zaåu rad motora, a zatim udaqavawe kola... Ilija nali sebi joã jednu rakiju. Nogama skida zaãnirane cipele, popuãta kravatu.)

ILIJA: Je l’ istina da se zaposlila il’ mi ponovo uze pare na brzinu? DANICA: Istina, hvala Bogu. ILIJA: Pa, onda, uzdravqe... I meni neãto lepo da se desi. (Ilija ispi rakiju. Ostatak, nekoliko kapi, poli po udarenom kolenu. Æena ga zabrinuto posmatra.) DANICA: Ãta je bilo, Ilija? ILIJA: Ñuti, niãta me ne pitaj... Je l’ se onaj vratio? DANICA: Nije. Gde si nastradô? ILIJA: Na Dorñolu. (Ustaje, vadi iz xepa papiriñ. Prilazi telefonu, podiæe sluãalicu, okreñe brojåanik.) ILIJA: Alo... Molim vas, inspektora Draæiña... Jeste... Da... Alo... Druæe inspektore, ovde Ilija Åvoroviñ. Ja sam jutros bio kod vas, u vezi onog... Da... Pa, znate, on je pre sat vremena imô sastanak u ZmajJovinoj. Wih petorica. Mewali su dolare i marke, i neke planove... Sluåajno sam ih vidô... Da... Pa, znate, nije mi svejedno. Stanuje kod mene... Da... Naravno... Do viðewa. (Besno spusti sluãalicu.) ILIJA: Zlikovci im vrãqaju ispred nosa, mewaju strane pare i planove, u centru grada, a on samo ponavqa: „Bez brige, bez brige.” Jebe se wemu ãto ovaj stanuje pod mojim krovom... Trebala si da vidiã kako izgledaju: sve sam zlikovac, razbojnik i ubica. Spustili roletne usred bela dana, okupili se oko stola, povadili sveæweve novåanica i

neke papire, neke planove, zakquåali sva vrata, zamandalili kapiju. Je l’ se tako sastaju prijateqi, poãteni i åestiti qudi? DANICA: Kako si sve to vidô? ILIJA: Lepo: preskoåio sam zid iz susednog dvoriãta, popeo se na balkon, uz gromobran... DANICA: Crni Ilija, pa jes’ ti normalan? ILIJA: Nisam! Nisam, kad o tome moram ja da brinem! Bolelo bi me dupe ãta rade, gde se sastaju i ãta planiraju da ovaj razbojnik ne stanuje u mojoj kuñi! Treba sutra da mi se ime vuåe po novinama, kad objave da se ovde krio i odavde pravio planove... A on sve organizuje. Ostali ga gledaju kô boga. On priåa, on objaãwava i nareðuje, ostali sede i ñute. DANICA: Smiri se... Ilija, åoveåe... ‘Oñeã lek... ILIJA: Æiveo sam poãteno, i umreñu kô poãten åovek. Neñe mi on na kraju æivot zasrati. Treba qudi da se osvrñu za mnom, da pokazuju prstom na mene... On je poslat iz inostranstva da organizuje neprijateqske grupe. Donô je pare da kupuje i podmiñuje qude. To ãto otvara krojaåku radwu, to nek priåa svom pokojnom ocu! DANICA: Ãta ti je s nogom? Da nisi neãto polomio? ILIJA: Nisam... Pao sam, kad sam silazio. Gromobran popustio. Sva sreña da je ispod bila aleja s cveñem. Da sam pao na beton... Zapisao sam im sva kola. A wi’ bi’ mogô da prepoznam meðu milion.

Bio i jedan crnac. Meðunarodna banda... Kad su izlazili, sve jedan po jedan. Ovaj naã zakquåô kapiju. Ovde se skriva, mi smo mu jataci, a iz one kuñe organizuje akcije. DANICA: ‘Oñeã da ruåaã? ILIJA: Ãto pitaã? Moæda nisam zasluæio... Nanu li im jebem, pa ne znaju oni na koga su udarili. Preseãñe im majåino mleko kad su se setili da moju kuñu izaberu za skloniãte... (Æena iznosi hleb. Ilija lomi koricu, grize je i qutito ævañe. Vrti glavom, nastavqajuñi pretwe u sebi.)