Gazeta br 08 by Газета

БР. 8

2013. год.

ГА ЕТА ДРУШТВО

СРПСКО-РУСКОГ

ПРИЈАТЕЉСТВА

“БРАТСТВО”

Бања Лука, Република Српска, БиХ

7 чуда Русије Руски језик у Републици Српској

50 година од

првог лета жене у свемир I S S N

2 2 3 3

- 0 2 4 0

МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ

САДРЖАЈ САДРЖАЈ: Број 8 Година 2013. ИЗДАВАЧ: Друштво српско-руског пријатељства “Братство” Бања Лука, Република Српска, БиХ

03.РИЈЕЧ УРЕДНИКА 04.ВИЈЕСТИ Извјештај са Конференције о статусу руског језика у Републици Српској Студенти из Републике Српске у посјети Русији

Интернет сајт: www.srpbratstvo.org е-mail: srpbratstvo.gazeta@gmail.com srb-rus_bratstvo@mail.ru ДИРЕКТОР ИЗДАЊА: Рајко Ћулибрк ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИK: Милан Милковић РЕДАКЦИЈА Бранка Васић Јовица Васовић Илија Ковачевић Милан Милковић Александра Ничић Рајко Ћулибрк ЛЕКТОР Жељко Ђурђевић ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН Игор Кувач igrobeg.blogspot.com igropop@gmail.com

08.ПОЛИТИКА Филозофија спољне политике Русије 10. РАЗГЛЕДНИЦА Седам чуда Русије 14.ИСТОРИЈА Историја српско-руских односа (I I I дио) Валентина Терјешкова, прва жена која је полетела у свемир 21.КУЛТУРА Музеј Ермитаж 24.ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ Спјев о Игоровом походу“ 27.ГЕЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ

НАСЛОВНИЦА Планина Ербус

Рјешењем број: 07.030-053-52-1/13 од 11.2.2013. године, часопис "Газета" је уписан у Регистар јавних гласила Министарства просвјете и културе Републике Српске

РИЈЕЧ УРЕДНИКА Милан Милковић

ИЗАЗОВИ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА Свједоци смо задњих 20 година, непрестаног јачања српско-руских односа. Ипак, ови односи су непрестано под великим искушењима. Често се релативизују, покушавају покварити или се ради да се успори њихов даљи развој. У овом тексту покушаћемо навести највеће изазове српско-руских односа.

На први изазов тешко се може утицати. Иако је сарадња између наших земаља у узлазној путањи, били би смо наивни када би смо тврдили да је данашња сарадња заснована само на љубави и братским односима. Велику улогу играју и интереси. Да нека држава или народ има интерес, треба сматрати сасвим легитимно и пожељно. Као што постоје руски економски и политички интереси, тако постоје, односно требало би да постоје и српски политички и економски интереси. Данас се српски и руски интереси поклапају. Сутра, на нашу жалост, може бити другачија ситуација. Овим наравно не призивам разлаз наших држава, него говорим о могућем сценарију. Ко ће коме окренути леђа, сасвим је свеједно. Ако се деси, не треба то сматрати као издајом друге стране, јер то су правила међународне политике. Историја је свједок да су односи између наших земаља прошли и фазе међусобне нетрпељивости и неразумјевања. Ипак разлаз између држава не значи и разлаз између народа. Српско-руски односи су управо доказ тој тези. Какви год били режими који су нас раздвајали, братски односи су опстали. Зато је важно да наглашавамо да српско- руски односи треба првенствено да подразумјевају сарадњу између наших народа.

Спољни фактори, такође би могли да буду препрека развоју српско-руских односа. Све веће присуство ЕУ, Њемачке и Турске на Балкану говори да предстоји борба за утицај на нашем полуострву. Којем ћемо се привољети царству? Ако будемо бирали и срцем и разумом одговор ће бити јасан, али као народ се морамо изборити да самостално донесемо ову одлуку. Заједно са спољним фактором, дјелује и онај унутрашњи. Тај унутрашњи фактор је и најопаснији али се може и најлакше савладати. Тај фактор се зове, русофобија и србофобија. Његов носилац је дио наше културне и политичке„елите“. Заједно са развојем српско-руских односа ради се на ревизији наше заједничке историје и релативизовању српско-руских веза. Против ових напада се треба борити, промоцијом заједничких културних и етичких вриједности наших народа, едукацијом и међусобним упознавањем. Ту велику улогу треба да одиграју организације које се баве српско-руским односима. Фокус у нашем раду треба да буде на промоцији културе и језика, његовањем заједничке историје и међусобном сарадњом. Неопходно је да друштва која се баве српско-руским пријатељством буду својеврсни амбасадори. Да најбоље што знамо промовишемо пријатељство наших народа и да га непоколебљиво бранимо пред бројним изазовима.

година 2013.

Бр. 8

ВИЈЕСТИ Милан Милковић

ИЗВЈЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ О СТАТУСУ РУСКОГ ЈЕЗИКА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ Какав је статус руског језика у Републици Српској? На то питање покушали су одговорити учесници Конференције о статусу руског језика у РС која је одржана у Бања Луци 27.6.2013. године. У раду Конференције су, поред организатора Друштва српско руског пријатељства Братство (СРП „Братство“), учествовали и представници Амбасаде Руске Федерације у БиХ, Руског културног центра „Русский мир“ из Бања Луке, одсјека за руски и српски језик и књижевност Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци и Паневропског универзитета „Апеирон“. „Друштво српско руског пријатељства „Братство“ је почетком 2013. године покренуло уз подршку Амбасаде Руске федерације у БиХ и Руског културног центра истраживање о статусу руског језика у Републици Српској. Само истраживање обухватило је прикупљање података о присутности руског језика у образовном систему РС и анкетирања младих из цијеле РС о положају руског језика у нашој земљи“, изјавио је предсједник СРП Братство Рајко Ћулибрк. На основу података добијених од Министарства просвjете и културе Републике Српске, у школској 2012/2013 руски језик се изучава у 59 од укупно 187 основних школа, тако да од укупно 98 828 основаца, само њих 9 632 изучава руски језик, односно свега 9,7% од укупног броја основаца у Републици Српској. У средњим школама руски језик има статус изборног предмета,а изучава се у 37 од укупно 88 средњих школа. Од укупно 49 490 ученика средњих школа, њих 5 776 изучава руски језик, што износи свега 11,7% од укупног броја средњошколаца. Стање руског језика у високом образовању је још критичније. Од седам универзитета у РС, руски језик је присутан на свега три универзитета. На Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци постоји Студијски програм руског и српског језика и књижевности, на којем је у академској 2012/2013. години уписано 33 студента. На другом, државном универзитету, у Источном Сарајеву, такође постоји Студијски програм руски и српски језик и књижевност, ипак овај студијски програм је у почетном резвоју и још није уписао ни своју прву генерацију студената. Бр. 8

година 2013.

ВИЈЕСТИ

Занимљиво је да на Филолошком факултету Паневропског универзитета у Бањој Луци (приватни универзитет) постоји студијски програм Руски језик, а који у академској 2012/2013. години студира 52 студента. „На питање о (не)присутности руског језика у образовном систему РС нисмо успјели добити одговор, пошто се представници Министарства просвјете и културе Републике Српске, нису појавили на конференцији иако су најавили свој долазак“, изјавио је Ђулибрк. Kада је у питању анкетирање о статусу руског језика, Петар Станишљевић, коoрдинатор истраживања испред СРП Братство је изјавио да је испитано тачно 835 младих из цијеле РС. На питање да оцјене колико познају руски језик, свега 2,3% испитаних је оцјенило да одлично познаје овај језик, а чак 67,1% се изјаснило да не зна руски језик. „Занимљиво је да иако је било 12% оних који су оцјенили да одлично и врло добро познају руски језик, само је њих 9,6% знало да у руском алфабету има 33 слова.“, изјавиоје Станишљевић. Иако га већина сматра језиком сродним српским, 86,7% испитаника,сматра да се руски језик налази у занемареном положају у односу на остале стране језике у образовном систему РС, док њих 65,6% сматра да руски језик није довољно присутан у Републици Српској. Републици Српској. Руски језик је по истраживању најприсутнији у сфери економије, анајнеприсутнији у приватној сфери.

Чак 90% анкетираних смтара да је корисно познавати руски језик, а као разлоге због којих је корисно знати руски језик, испитаници су у првом реду навели економске разлоге, као што су запослење, пословање и слично. Од укупно 835 анкетираних испитаника, њих 54,7% је навело да жели да учи руски језик. Међутим, и поред великог броја заинтересованих, са могућношћу похађања курса руског језика у њиховом граду упознато је тек 29,2%. У још већем проценту, тачније 61,2% испитаника су се изјаснили да руски језик треба увести као предмет у основне и средње школе, као и на факултете. Такође, чак 61,4% испитаних сматра да је најбољи начин за промоцију руског језика управо кроз образовни систем. Остали видови за промоцију руског језика према испитаницима су и већа присутност у медијима, промоција руске културе, те кроз већу економску присутност.„Из овог можемо закључити да млади у Републици Српској имају жељу да уче руски језик и да га сматрају корисним управо из економских разлога“, изјавио је Станишљевић. „Ово истраживање показује да је главни аргумент за поновно враћање руског језика у образовни систем управо економија. Русија је из године у годину економски све јача и све присутнија у Републици Српској, то би требало да имају у виду и људи из надлежног министарства“, изјавио је Ћулибрк.

година 2013.

Бр. 8

ВИЈЕСТИ

„Руски језик је у Републици Српскоj, на жалост, запостављен, дакле нема га у свим школама. Са друге стране, постоји велико интересовање за њега и мислим да је ту дошло до некакавог дисбаланса, јер су људи јако заинтересовани за руску културу, језик и све што се дешава у Русији“, изјавила је Наталја Милаковић, директорица Руског културног центра у Бања Луци, који је отворен прошле године у највећем граду РС.

„Што се тиче популаризације руског језика и културе, доста је на том плану већ урађено, тако нпр. студенти који су сада уписали прву годину на Одсјеку за руски и српски језик и књижевност, након четири године ће имати гдје да раде. Руски језик ће се званично вратити у школе. То ће уједно бити подстицај свему и развоју привреде и економије, јер тренутно руска предузећа највише улажу у привреду РС.“, изјавила је Наталја Милаковић.

На питање зашто се толико дуго чекало на отварање катедре српског и руског језика на Филолошком факултету у Бања Луци, Душко Певуља, шеф катедре је изјавио да је то резултат непоштовања сопствене културе, језика и традиције, јер је руски језик у једном историјском раздобљу био и наш књижевни језик. „Степен преплитања и блискости наше културе са словенским културама, а највише са руском, је такав да је можда право питање зашто смо уопште икада укидали руски језик.“ изјавио је Певуља.

„Морам признати да не знам тачно какав је статус руског језика у средњим школама, мада мислим да је изучавање минорно. Све се то ослања на ову нашу причу о једној несређеној ситуацији. У суштини,без познавања руског језика, не можемо знати ни свој језик. Увјерен сам да ће се руски језик на велика врата вратити у наше основне и средње школе, управо због огромне руске литературе, утицаја те земље у свијету и везе са нашим језиком и културом.Као неко ко је и сам учио руски језик током школовања, искрено желим да се то деси, али како су промјенљиве и ћудљиве прилике овдје на Балкану, а специјално међу нама Србима, како у нашем друштву нема константи и како чешће радимо у корист наше штете, него користи, не бих се смио упуштати у никакве далекосежне прогнозе. Међутим, како сада ствари стоје, мислим да ће руски језик бити враћен у школе.“, закључује Певуља.

Ипак и поред суморног статуса постоји оптимизам кад је у питању статус рускох језика у РС. Већ три године успјешно у Бања Луци, Градишци и Источном Сарајеву дјелује школа руског језика у организацији СРП Братство, прошле године отворен је Руски културни центар у Бања Луци, а на бањалучком Универзитету отворена је Катедра за руски језик и књижевност.

Бр. 8

година 2013.

Рајко Ћулибрк

СТУДЕНТИ ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ПОСЈЕТИ РУСИЈИ Друштво српско-руског пријатељства „Братство“ из Бања Луке организовало је и ове године посјету Русији за студенте из Републике Српске, под називом „У сусрет Русији 3“.

Пројекат је реализован у периоду од 21. јула до 4. августа 2013. године током којега су студенти из цијеле РС посјетили Москву и Санкт Петерсбург, те Минск, Краков и Будимпешту. Основни циљ пројекта је био упознавање младих Републике Српске са културом, историјом и традицијом Русије и руског народа. Основни разлог због којег смо се одлучили за један овакав пројекат јесте то што су нажалост на нашим просторима људи слабо упознати са културом и историјом Русије и земаља источне Европе.. Са друге стране исто тако један од главних циљева је био да омогућимо што већем броју младих људи да посјете Русију. У реализацији пројекта учествовало је педесет и пет студената из цијеле РС. И у наредном периоду реализоваћемо пројекте који ће имати за циљ да млади људи из Републике Српске упознају Русију, руску културу и нама братски руски народ. Посебну захвалност на помоћи у реализацији овог пројекта упућујемо Универзитету у Бањој Луци, Амбасади Руске Федерације у БиХ, Руском културном центру „Русский мир“Бањалука и пријатељским организацијама у Русији у Бјелорусији.

Поред овога пројекта битно је напоменути да је у току и боравак четири студента Медицинског факултета из Бањалуке на стручној пракси у Санкт- Петербургу у трајању од мјесец дана, што је резултат сарадње између СРП „Братство“ и Асоцијације љекара и студената медицине Русије. То је још једна од активности СРП „Братство“ на повезивању малдих из РС и Русије.

година 2013.

Бр. 8

ПОЛИТИКА Ауторски текст Министра спољних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова, преузето са веб-странице http://www.geopolitika.rs/

ФИЛОЗОФИЈА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ РУСИЈЕ Независност спољне политике Русије проистиче из величине њене територије, из њеног јединственог геополитичког положаја и вишевјековне историјске традиције, из културе и самосвјести нашег народа.

Министaр спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров

Бр. 8

година 2013.

ПОЛИТИКА

Предсједник Русије Владимир Путин потписао је 12. фебруара нови нацрт Концепције спољне политике РФ. Нацрт је усаглашен са ресорима који су највише ангажовани у међународним активностима наше земље и размотрен је у различитим одјељењима администрације предсједника Русије. У припреми овог документа учествовали су представници руских експертских кругова, укључујући и чланове Научног савјета при министарству спољних послова. Главни резултат свих савјетовања је схватање да савремени самостални спољнополитички курс наше земље у суштини нема алтернативу. Другим ријечима, ми чак ни хипотетички не можемо да разматрамо варијанту у којој би Русија била „прикачена“ као пратилац уз неког другог кључног играча на међународној сцени.

Дјеловање руске дипломатије усмјерено је на пружање позитивне подршке глобалним процесима у интересу формирања стабилног полицентричног система међународних односа, и било би идеално ако би тај систем могао сам себе да регулише. У том процесу Русији с правом припада улога једног од кључних центара. Ми смо спремни за озбиљан свестрани дијалог са свим заинтересованим партнерима, с тим што треба схватити да нико не може имати монопол на истину. Русија је привржена методу мрежне дипломатије, а тај метод подразумјева стварање флексибилних заједница држава у складу са заједничким интересима, с тим што једна иста држава може бити чланица разних заједница. БРИКС је пример успјешног формирања једне такве заједнице у којој учествују државе са разних континената.

Независност спољне политике Русије проистиче из величине њене територије, из њеног јединственог геополитичког положаја и вишевјековне историјске традиције, из културе и самосвјести нашег народа. Поред тога, овакав курс је резултат развоја наше земље у новим условима током протеклих 20 година. У том периоду је било и погодака и промашаја, и све је то допринјело да се формулише филозофија спољне политике која у највећој мјери одговара данашњим интересима Руске Федерације.

Наша земља 2013-2015. предсједава „Двадесеторицом“, „Осморком“, ШОС-ом (Шангајском организацијом за сарадњу) и БРИКС-ом, и енергично спроводи линију ефикаснијег доприноса свих тих формата јачању управљања глобалним процесима. То је једна од многих манифестација мултивекторског карактера спољнополитичког курса Руске Федерације. Русија у складу са својом традицијом наставља да игра улогу фактора равнотеже у међународним односима, а потребу за таквом улогом потврђује већина наших партнера. То се не објашњава само међународним угледом земље, него и чињеницом да ми имамо сопствено мишљење о ономе што се догађа у свијету, и то наше мишљење се заснива на принципима права и правичности.

Главни задатак Русије на међународном плану је да створи повољне спољне услове за развој економије и за њено превођење на иновациони колосјек, а самим тим и за виши животни стандард становништва. Циљ је да се обезбједи стабилан раст потенцијала земље, а он се очигледно може достићи само у условима међународне стабилности. Дакле, Русија као глобални играч и стални члан Савјета безбједности УН има обавезу да се залаже за осигурање свеопштег мира и безбедности, али у исто вријеме тиме рјешава и кључно питање својих сопствених интереса. У вези са тим се могу чути оптужбе да је наша спољна политика конзервативна и тежи да задржи статус кво који се стално мијења, а таква позиција је, кажу критичари, унапријед осуђена на неуспјех. Међутим, таква интерпретација је очигледно извртање руске спољнополитичке доктрине. Ми полазимо од тога да се свијет налази у стању наглог заокрета и да је ступио у доба дубинских промјена чији резултат практично није могуће предсказати. У таквој ситуацији је јасно да се морамо опредјелити или за заоштравање међукултурних и међунационалних трвења која пријете да прерасту у отворени сукоб, или за унапрјеђивање равноправног дијалога на принципима узајамног поштовања са циљем да се међу цивилизацијама развију односи партнерства. Увјерени смо да се може спријечити прерастање глобалне конкуренције у конфронтацију са примјеном силе, а најпоузданији начин за то је неуморан рад на успостављању колективног лидерства водећих држава света. То лидерство треба да буде репрезентативно и у географском, и у цивилизацијском смислу.

Све већа привлачност Русије везана је и за јачање њене „меке силе“ која проистиче из њеног богатог културног и духовног насљеђа спојеног са јединственим потенцијалом динамичног развоја, као и из продуктивне сарадње са милионима представника руског културног простора широм света. Москва је увјерена да у ставовима водећих међународних играча према најакутнијим проблемима данашњице ипак има више сличности него разлика, нарочито када је ријеч о њиховим коначним циљевима, а не о тактици којој прибјегавају у рјешавању тих проблема. Данас је свима у интересу сужавање зона међународних и локалних конфликата, рјешавање проблема неширења оружја за масовно уништење и средстава за његову испоруку, као и ограничавање могућности за дјеловање терористичких и екстремистичких група.Дакле, ријеч је о томе да коначно треба превазићи индивидуални или групни егоизам, не само на ријечима, него и на дјелу, и треба сагледати нашу заједничку одговорност за судбину људске цивилизације.

година 2013.

Бр. 8

РАЗГЛЕДНИЦА Милан Милковић

СЕДАМ ЧУДА РУСИЈЕ Петерхоф - Петров дворац Петерхоф-Петров дворац смјештен је у истоименом граду у Русији, 20 километара западно од Петербурга. Основао га је Петар Велики, па је комплекс по њему и добио име. Дворац је служио као царска резиденција до Октобарске револуције, када је 1918.проглашена музејом. У току Другог свјетског рата, дворац је потпуно уништен од бомбардовања и борби. Реконструкција је почела је одмах послије рата, а траје и данас.

Сигурно знате за седам свјетских чуда. А знате ли за седам чуда Русије? На великом сверуском избору, грађани Русије су изабрали 2008.године „Седам чуда Русије“. Русија је богата како природним, тако и културним насљеђем, тако да је избор био тежак. У овом броју Газете ћемо се упознати са „Седам чуда Русије“. Наравно, ово није све што нам Русија може понудити.

Петерхоф је невјероватни музеј на отвореном, са највећим и најљепшим комплексом фонтана и паркова на свијету, распрострањених на површини од око хиљаду хектара. Међу фонтанама се издвајају фонтана пирамида, затим Адам, Ева, Сноп и многе друге, од којих свака има своју симболику. Комплексом доминира Самсон који је савладао лава, а представља симбол побједе над Швеђанима у бици код Полтаве ( данашња Украјина ). Руски "Версај" како је још зову, има око 300 метара дугу Велику палату у којој се налази и тзв. Катаринин пут тј. дио којим је смјела ићи само царица, док би посјетиоци чекали у једној од дворана за примање. Уз палату је црква Св. Петра и Павла, са позлаћеномкуполом на којој је двоглави орао, симбол царске Русије.

Капија града Петерхоф Бр. 8

година 2013.

РАЗГЛЕДНИЦА

Мамајев Курган Jе брдо изнад Волгограда (бившег Стаљинграда) на којем се налази меморијални комплекс у част сјећања на Стаљинградску битку (1942-1943) . На Мамајев кургану су се водиле жестоке битке, а контрола над брдом је постала изузетно важна зато што је она омогућавала контролу над цијелим градом. Меморијални комплекс, који је завршен 1967 године, заузима површину од 26 хектара, а јединствена архитектонско-вајарска композиција дугачка је километар и по. Од подножја до врха узвишења, где су премјештени посмртни остаци 34.505 војника, који су бранили град, води 200 гранитних степеника. Степеници симболизују 200 дана крваве борбе. Ту се налази и 35 гранитних спомен-плоча хероја Совјетског Савеза. На Мамајевом кургану сахрањен је и Василиј Иванович Чујков, легендарни командант одбране града. На брду се налази и најпознатији споменик Стаљинградске битке, статуа „Мајка отаџбина зове“,висока 85 метара. Аутор скулптуре је Јевгениј Вучетић, совјетски вајар српског поријекла. Алегорични лик Мајке отаџбине,са мачем у руци,позива своје синове у побједнички бој. Уста су јој отворена, што је неуобичајено за скулптуре. О том детаљу се дуго расправљало. Једном су функционери питали Вучетића: „Зашто су јој отворена уста? “Он је одговорио: „Она виче: за отаџбину... мајку вам вашу!

Елбрус

Планина Елбрус Угашени стратовулкан на Кавказу, Елбрус, који са надморском висином од 5.642 м представља највиши врх Европе и Русије. Налази се на југу европског дијела Русије, недалеко од границе са Грузијом. Елбрусу је данас велики скијашки центар,а скијање на његовим падинама траје током читаве године јер се граница сталног снијега налази нешто испод 3700 m нмв.

Мамајев Курган

година 2013.

Бр. 8

РАЗГЛЕДНИЦА

Храм Василија Блаженог На јужном дијелу Црвеног трга у Москви налази се једна од најљепших и најнеобичнијих грађевина на свијету, црква Василија Блаженог. Изграђена је прије четири стотине година на мјесту Тројицке цркве, по налогу цара Ивана Грозног, у част историјске побједе руске војске у октобру 1552. године, која је довела до припајања Казанског и Астраханског каната Русији. Према легенди, цар Иван Грозни је ослијепио градитеља Посника Јаковљева, да не би послије градио храмове исте или сличне љепоте. У храму је сахрањен Василије Блажени. Храм Василија Блаженог

Сам храм се састоји од девет међусобно различитих храмова који имају облик куле. Велика купола је у средини, а око ње осам купола у облику дивовских турбана, које симболизују осам татарских кнежевина које су припојене руској круни. Унутрашњост храма је доста скромнија у односу на његов спољашњи изглед, а испуњавају је мале, мрачне капеле, ходници у виду лавиринта и зидови прекривени њежним, цвијетним дизајном из XVII вијека. Храм је неколико пута спасен од тоталног уништења: Наполеон је наредио рушење 1812. године, а хтјели су га срушити и бољшевици средином XX вијека. Данас је за странце поглед на цркву Василија Блаженог и њене куполе једно од најупечатљивијих доживљаја Русије.

Бајкалско језеро Најдубље језеро на свијету и највећи резервоар течне слатке налази се у источном дијелу азијске Русије. Познато је и под називом „плаво сибирско око“. У језеро се улива преко 300 ријека од којих су најважније Селенга и Баргузин. Међутим, из језера истиче само једна ријека — Ангара, десна притока Јенисеја. Површина језера износи 31 500 км². Назив језера потиче од татарске ријечи„баи-кул“, што у преводу значи„богато језеро“.Око Бајкала, простире се Бајкалски резерват бајковите лепоте. Ту расту четинарске и листопадне шуме у којима живи преко 300 животињских и 80 биљних врста, од којих око 25 спадају међу угрожене. У ријекама Бајкалског резервата живе бројне врсте риба, међу којима и црни бајкалски липљен, манић, младица и различите врсте пастрмки.

Бајкалско језеро Бр. 8

година 2013.

РАЗГЛЕДНИЦА

Долина гејзира Кроноцки резерват је једна од најстаријих заштићених природних зона у Русији и дио је свјетске баштине под заштитом УНЕСКО-а . Налази се на Камчатском полуострву и излази на Тихи океан. Управо ту можете видјети познати активни вулкан Кроноцку сопку, велики број водопада, Долину гејзира и термална језера. Сама Долина гејзира са око 90 гејзира и 200 термалних извора једино је такво мјесто на евроазијском континенту. Ова се област простире на много већој површини од чувених поља гејзира на Исланду, а због неприступачног терена до ње се долази само хеликоптером.

Долина гејзира

Стубови ерозије У руској републици Коми налази се једна од најмистериознијих руских атракција, седам монолитних камених стубова који избијају из висоравни. „Седам снажних мушкараца“ како их зове локално становништво, због своје висине која достиже 42 метра и абнормалног изгледа неприступачни су и професионалним пењачима. Иако неприступачни и смјештени у дивљем окружењу, стубови посјетиоцима пружају изузетан призор. Многи тврде да вам тамо не треба вода, храна, нити одмор,а све што желите је да зурите у ово ремек дјело природе, гдје су се по вјеровању локалног становништва у древна времена скупљали духови.

Седам снажних мушкараца

година 2013.

Бр. 8

ИСТОРИЈА Текст из публикације, Српско-руски односи - историјски преглед, аутори: Рајко Ћулибрк и Илија Ковачевић

ИСТОРИЈА СРПСКО РУСКИХ ОДНОСА (3) ТУРСКО РОПСТВО Изгубиши сваки ослонац, српски народ је наду нашао у својој православној браћи чија је државничка, војна и културна снага тек почела да расте, будући да су и сами дуго годинабили под ропством Татара.

Односи између Србије и Русије, у времену вишевјековног српског ропства, били су условљени управо неповољним приликама српског, православног становништва и српске цркве под Отоманским окупатором. Изгубиши сваки ослонац, српски народ је наду нашао у својој православној браћи чија је државничка, војна и културна снага тек почела да расте, будући да су и сами дуго година били под ропством Татара. Готово цијели овај период српско-руских односа заснива се на истом обрасцу: одређена српска делегација, најчешће црквена, одлази по помоћ у Русију, било пред цара, било пред црквене великодостојнике, било пред племиће. Готово никад, осим кад је и сама Русија била у тешким проблемима, помоћ није изостала.

Петар Велики и Катарина Велика, били су заштитници српског и других православних народа под Османлијама Бр. 8

година 2013.

ИСТОРИЈА

Многи критичари руско-српских односа тврдили су и тврде да нам Руси нису никада помогли, или да је та помоћ, ако је и било, била незнатна. Историја их, ипак, грубо демантује. Небројено је пута руски цар интервенисао код Порте у смислу побољшања српског положаја под отоманском руком, небројено пута Руси су се залагали за Српску Цркву, материјално помагавши многе манастире. Много је руских добровољаца своје животе дало за српску ствар. Чини се да ово неповјерење према Русима, па чак и разочараност због тога што нам „нису помогли“ или „што нам нису више помогли“, произилази из непознавања историјских околности, историјског контекста, из којег се може видјети да су много пута сами Руси били у веома тешким приликама, гдје су морали да се бране и боре за голи опстанак, ратујући против мноштва непријатеља које су кроз историју, па и до данашњих дана имали, имавши осим тога и бројне унутршње проблеме. Можда је и та крвава, много пута нашој слична историја, осим православља, језика и поријекла, један од разлога што су Руси одувијек гајили симпатије према српском народу.

О времену славног Петра Великог, у контексту наше теме српскоруских односа, налазимо следећи запис: „Опремајући се, дакле, за акцију против Турака Петар Велики је мислио да подигне устанак балканских хришћана и да искористи њихово знање месних прилика и путева, као и директну војничку помоћ. Ту су играли улогу не само верски, него и национални моменти у које Петар је био упућен. У његовој околини налазио се и Сава Владиславић, српски трговац, који је почео своју каријеру као агент руских посланика у Цариграду и искористио је своје везе са руским посланством да би добио извесне привилегије за своју трговину, али дошавши у Москву, био је запажен од стране цара Петра и постао је његов експерт за балканска питања, пуно је радио за своје земљаке и за православну српску цркву, добио је од Петра грофовску титулу са презименом »Рагузински«, превео је Орбинијево дело »Il Regno degli Slavi« на руски језик по жељи царевој (оно је и било касније штампано по цареву налогу), а за време наследнице Петра Великог, његове удовице Катарине I, Сава Владиславић је ишао као изванредни руски амбасадор у Кину и учинио је у томе својству велике услуге Русији.

О том времену, и детаљима односа Срба и Руса, илустративно је писање Алексеја Јелачића: „За време патријарха пећког Пајсија неколико пута су долазили у Москву његови изасланици. Сваки од њих је био пажљиво саслушаван, и то не само о стварима црквеним, него и чисто политичким, а чак и војничким. Иста пракса је настављена и касније. Московска влада и врховна војна команда могле су на тај начин да буду обавештаване о приликама у Отоманској Царевини, нарочито на Балкану, односно у крајевима Пећке патријаршије. Један од тих московских гостију митрополит Симеон, »сербские земли, города Скопија, монастира Јоана Претечи« дошао је 7 јуна 1641 год. у Москву тражећи да га приме у Русију »на вечно живљење« јер је претрпео прогоне од Турака. »Српске земље пећског Вазнесенског манастира ђакон Дионисије« био је у Москви завладичен и умро је као казански митрополит.“ Или ово свједочанство: „1668 год. посетили су Москву ердељски митрополит Сава Бранковић са младим братом Ђорђем, будућим »деспотом Илирика«, грофом Свете Римске Царевине, аутором велике хронике и аустријским сужњем. Ђорђе је пред царем излагао планове ослобођења Словена од Турака. О томе се иначе говорило у Москви, чак и сам цар је на то мислио и износио своје мисли у томе смеру на седницама Бољарске Думе, тога највишег саветодавног и управног тела царевине.“ Осим тога: „Српски патријарх, чувени Арсеније III Чарнојевић, обраћа се на руске царевеПетра и Јована (тада су формално владала ова два брата). Нарочито је занимљива његовапосланица у којој патријарх позива цареве да пошаљу војску на Дунав где ће се њојпридружити Срби, Бугари, Молдавци, и »биће (Русима) пут до Цариграда без сметње«. На тај начин опет се појављује идеја руског покрета ка Цариграду...“

Сава Владиславић, руски дипломата српског поријекла

година 2013.

Бр. 8

ИСТОРИЈА

О одласцима Срба у већем или мањем броју у Русију, па и о читавим сеобама, нећемо овдје детаљно говорити. Ипак, разумијевања ради, послужићемо се Јелачићевим писањем о српском доласку и боравку у Русији, те трагу који су тамо оставили. Он пише: „Царев емисар Милорадовић са браћом добио је велика имања на Украјини. Милорадовићи су ушли у ред најбогатијег и најодличнијег руског племства. И многи други балкански, као иугарски Срби, били су примљени у руску службу: пуковници Кегић и Тански са њиховим људима и официрима у Кијевској губернији; влашки пуковник Гиња, четири коњичка капетана, један поручник, девет других (нижих) официра, два српска капетана, 148 редова Срба - у Азовској губернији. Официрима, који су добили у Русији карактер спахија, предложено је било да се побрину за долазак и усељавање у овим слабо насељеним и граничним пределима њихових сународника. Али та сеоба није узела онда већег маха, мада је била касније настављена за време Петрове синовице царице Ане. Тек за доба царице Јелисавете српска сеоба је добила веће размере. Међутим од ових балканских досељеника ипак су стварани специјални пукови у којима је вероватно само језгро било балканско. Треба још напоменути да је више примораца ступило у службу цара Петра, и од њих се нарочито истакнуо Мата Змајевић Перашћанин који је напредовао до чинавеликог адмирала и спасао је цара Петра у великој поморској бици са Швеђанима код Хангута год. 1714.“ Или ово свједочанство: „...али до значајне сеобе Срба у Русију за Јелисаветино доба је дошло, али не из турских, него из угарских предела. Познате две веће сеобе војвођанских Срба, који су у Русији створили знатна војничка насеља Нову Србију и Славеносрбију, десиле су се год. 1752-53 и 1756. О њима је врло много писано, а потомци тадашњих српских досељеника, сачувавши своја презимена, и понекад нешто и старе српске традиције, постоје и данас.“

Јелачић о тадашњим културно-просвјетним односима и српскоруским дешавањима каже: „ Најзад, треба још укратко изнети просветно-школску акцију Русије измећу војвођанских Срба. 1709-13 год. у Карловцима делује руски учитељ, неки Василије. 1718 год. и 1721 год. митрополит Мојсије Петровић моли Петра Великог да пошаље руске учитеље. У митрополитовој молби стоје ове речи: »не ишчем богатства, токмо о помошчи к просвјашченију ученија и о оружију душ наших«. 1724 год. Свети Синод руске цркве одлучује да упути Србима учитеља Максима Суворова са уџбеницима. Суворов се јавља у Београду год. 1726 (онда је Београд био под влашћу Аустрије, према одредбама пожаревачког мира). 1731 год. Суворов се враћа у Русију, али 1733 год. кијевски митрополит шаље по молби митрополита Вићентија Јовановића више учитеља на челу са Емануилом Козачинским, све редом Украјинце или Малорусе. Јужно и западно - руски уџбеници за разне школске предмете улазе у српске школе.“ Поред великог броја ратова које је Русија сама, или уз помоћ других хришћанских земља, водила против Турске империје и мировних уговора које је са Турцима склопила, за нас је у овом периоду историје, дугорочно, најважнији Кучук-Кајнарџијски мир. То је мировни уговор којим је окончан руско-турски рат 1768-1774. Поред бројних обавеза које притишћу поражену Турску истиче се она која каже:„Порта се обавезала да ће свуда на својој територији поштовати и штитити хришћанску цркву, док је руском посланству у Цариграду дато право да чини Порти претставке у корист православних хришћана.“Кучук-Кајнарџијски мир ударио је међународно-правни и међународно-политички темељ: 1) постепеном ослобођењу балканских хришћанских народа; 2) руској акцији на Балкану у правцу ослобођења тих народа и ширења руског политичког, привредног и културног утицаја; 3) руској акцији преко мореуза у правцу Медитерана.

Карта Украјине са издвојеном Кировградском области. Између 1752. и 1764. Кировградкса област је била дио Руске Империје и територије која се звала Нова Србија

Бр. 8

година 2013.

ИСТОРИЈА

Српско-руски односи су, и за вријеме легендарне руске царице Катарине Велике, били на високом нивоу. О томе, илустративно и опширно Јелачић пише: „Међу балканским хришћанима, нарочито међу Србима, царица Катарина је уживала велику славу. Трагове тога налазимо и у књижевним делима и у народној српској песми. Интересовање према Русији је врло велико у делима српске књижевности XVIII столећа која се штампају руском азбуком, тзв. »гражданком«, уведеном у Русији по наредби Петра Великог, а писани су чудноватом мешавином старословенских, српских и руских речи. Више балканских хришћана и даље пресељавало се у Русију, где су добијала службе и имања, или су се бавили трговином (Грци). Србин из околине Београда Тодор Јанковић Миријевски или, као што се он звао на латинскофранцуски начин »де Миријево«, постао је један од најбољих ондашњих руских педагога и просветних радника, веома заслужан за руску просвету. Јанковић је био просветитељ у духу XVIII столећа и чини модернију паралелу средњевековним српским владикама и монасима-просветитељима и књижевницима у Московској Русији и на Украјини.

Неколико других Срба, као на пример, Гагић, Ивелић и др. били су активни у руској дипломатској и војној служби изазивајући званично интересовање Русије за своје сународнике и за ослобођење Балкана. Један српски авантурист Неранџић-Зорић успео је да се интимно приближи царици и да буде од њене стране награђен великим богаством. Ваља истаћи да је Зорић то своје богатство трошио не само за своја уживања и величанствене гозбе са гостима, него помажући просвету и старајући се о земљацима који су у великом броју долазили у Русију и ишли на поклоњење знаменитом велможи који је ускоро изгубио благонаклоност царичину, али је и даље уживао своје баснословно богатство на своме управо кнежевском имању Шклову (у Белорусији). Архимандрит Герасим Зелић из манастира Крупе пропутовао је Русију за време друге половине царевања Катарине и описао је своје доживљаје у занимљивим успоменама (»Житије«). Када ће се за време унука царице Катарине цара Александра I отворити универзитет у Харкову на њему ће предавати неколико Срба (Атанасије Стојковић, Глигорије Трлајић, Божа ГрујовићФилиповић); професор Дудровић, кога неки аутори сматрају Србином, био је у ствари Карпаторус.“

Опсада тврђаве Карс (Турска), слика Ј. Суходолског

година 2013.

Бр. 8

ИСТОРИЈА Александра Ничић

ВАЛЕНТИНА ТЕРЈЕШКОВА, ПРВА ЖЕНА КОЈА ЈЕ ПОЛЕТЕЛА У СВЕМИР Терјешкова је 16. јуна 1963. године у 9 часова и 30 минута, после двочасовног одбројавања полетела у свемир. Имала је двадесет и шест година и постала је прва жена која је полетела у свемир.

Валентина Терјешкова, која данас има 76 година, 16. јуна ове године, поводом обележавања пола столећа од свог историјског лета, одржала је конференцију за штампу у ″Звезданом граду″, и том приликом новинарима је испричала многе детаље о свом космичком лету. Терјешкову знамо као прву жену која је полетела у свемир. Поред тога она је и најмлађа особа као и први цивил који је земљу посматрао из орбите, њени претходници су били официри ваздухопловства.

У априлу 1961. Јуриј Гагарин полетео је у ''Востоку 1'' као први човек у свемиру. Генерал Камањин је крајем августа 1961. предложио идеју да у космос полети жена. Подржао га је војни врх државе, а у децембру 1961. донета је одлука да се одабере пет жена за космичке летове. Формирање женског одреда космонаута се одиграо врло брзо и под потпуном контролом Ваздухопловних снага које су руководиле Центром за обуку космонаута комплетним ''Звезданим градом''.

ОД СИРОМАШНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ ДО СЛАВНЕ ЖЕНЕ

Терјешкову је од малих ногу привлачило падобранство. У локалном аероклубу где је вежбала извела је 163 скока са падобраном. Међутим, ту није био крај њеним амбицијама, 1962. године конкурисала је за обуку у ″Звезданом граду″, првом женском одреду космонаута, где је конкурисало још 400 девојака. Писала је Совјетском свемирском центру у Москви о својим квалификацијама и жељи да се прикључи свемирском програму као будући космонаут. Захваљујући својим квалификацијама позвали су је на обуку. Поред Валентине обуку за космонаута су похађале још четири девојке.

Рускиња Валентина Терјешкова, прва жена у свемиру, рођена је у оклини града Јарослава, тачније у селу Маслениково, у сиромашној породици 1937. године. Рано је изгубила оца, погинуо је у Руско-финском рату, а са 17 година остала је и без мајке. Да би помогла породици напустила је редовно школовање и запослила се у текстилној фабрици. Упоредо је похађала вечерњу школу и учланила се у аероклуб, где се бавила падобранством. Године 1953. при фабрици у којој је радила основала је падобрански клуб. Касније, после свог чувеног лета, завршила је Политехничку академију, а 1977. године докторирала је машинство. За све у животу Терјешкова се сама изборила.

Бр. 8

година 2013.

″Оптерећење на женску групу која се сатојала од пет жена било је веће него на мушкарце″ (Валентина Терјешкова)

ИСТОРИЈА

Све чланице групе, по речима Терјешкове, гајиле су наду да полете у космос. На обуци је научила да пилотира авионом. Након бројних тренинга, које је обављала са најбољим резултатима, добила је чин потпоручнице и омогућено јој је и припремање за први лет. Генерал Камањин је био тај који је предложио Терјешкову за први космички лет. "Свака од њих може да обави лет на ''Вастоку'' ... Међу њима једино Терјешкова нема више образовање ... Пономарјова има најбољу основну теоретску обуку, способнија је од других – она малтене хвата све у лету, међутим њено понашање треба поправити. Заношљива је, себична, преувеличава своје могућности, не либи се да попије, пуши ... Према свим подацима, Салавјова је најбоље физички припремљена и морално врло стабилна, међутим некако је затворена и недовољно активна у друштвеним пословима. Терјешкова је врло активна у друштву, способна је да добро наступа, док међу онима који је познају има велики ауторитет. Код Јоркине техничка и физичка припремљеност је нешто слабија од осталих, али она се све време поправља и несумњиво је да ће бити добар космонаут.″ (Генерал Камањин) Терјешкова је 16. јуна 1963. године у 9 часова и 30 минута, после двочасовног одбројавања полетела у свемир. Имала је двадесет и шест година и постала је прва жена која је полетела у свемир. Лет је започет на космодрому Бајконур, у данашњем Казахстану. Терјешкова је полетела у свемир бродом ″Восток 6″, заједно са бродом ″Восток 5″, којим је пилотирао Валериј Биковски. У свемиру је провела два дана, 22 часа и 50 минута, облетела је земљу 48 пута.

КАКО ЈЕ ТЕКАО ЛЕТ ПРВЕ ЖЕНЕ У СВЕМИР На почетку је све текло по плану. Системи су радили беспрекорно, брод је правио прве орбите око Земље. Терјешкова је успоставила везу са Биковским који се већ два дана налазио у космосу. Терјешкова је првог дана лета снимала површину Земље и Месец, међутим, није могла да извади "биолошке објекте" из капсуле. Другог дана, одговори Терјешкове на питања која су јој постављана из Центра управљања летом била су успорена и нејасна. Касније је утврђено да Терјешкова првог дана уопште није осећала скафандер, а да је другог дана осећала бол у колену који је трајао све до краја мисије.Хермошлем јој је притискивао рамена, а сензор постављен на глави испод капице јује жуљао. Дакле, током лета Терјешкова је доживела низ непријатности, али је, ипак,тврдила како се све време осећала добро. Признала је једино да је осетила мучнину, за коју је тврдила да је због лоше хране, а не због проблема са вестибуларним апаратом.

Званични портрет Терјешкове

Лет Биковског требало је да траје осам дана. Међутим 18 јуна одлучено је да се Биковски врати на Земљу, јер је због сунчевих ерупција дошло до комешања горњих слојева атмосфере и до знатно бржег смањења висине орбите брода ''Вoсток 5''. Биковски је требало да се врати за време 82, а Терјешкова за време 49. орбите. Припремајући се за повратак Терјешкова је требало да обави операцију ручног управљања бродом. Током првог покушаја није могла ручно да оријентише брод у простору. Међутим, следећег јутра, после детаљних инструкција из Центра, ипак је успела да обави ручну оријентацијуброда. То што је први покушај био неуспешан, Терјешкова је тврдила да је из разлога што је положај командне табле и бродског глобуса био такав, да завезана у седишту до њега није могла да достигне. Мимо инструкција је одвезала каишеве па је на тај начин обавила задатак. На Земљу је најпре стигао ''Вoсток 6''. Терјешкова је користила Морзеову азбуку уместо усмених записа, који су праћени на Земљи, тако да нико није примио сигнале о укључењу кочећег мотора. Катапултирање је обављено без проблема. Приликом спуштања падобраном, Терјешкова је пала на леђа. Том приликом је ударила главом у чеони прстен шлема, повредила је нос и добила је масницу поред ока. Приземељење је, у сваком случају било успешно, на око 400 метара од капсуле.

година 2013.

Бр. 8

ИСТОРИЈА

Људи који су се нашли у близини притрчали су јој у помоћ. Поделила им је преосталу космичку храну и на тај начин им захвалила. Биковски, који се вратио истог дана, слетео је у казахстанској степи, између два дрвета. Лет је био веома рискантан, пре свега јер медицина није располагала подацима о могућим последицама за организам приликом такве мисије. Кабину брода сами конструктори су у међусобном разговору називали ″конзервом″, била је толико тесна да се космонаут у њој једва померао. Многи стручњаци лет Терјешкове, узимајући у обзир услове, сматрају правим подвигом. О томе како је лет могао да се заврши трагично Терјешкова је решила да исприча тек после три деценије. ″У броду је дошло до грешке у уношењу података о приземљењу, па је брод био оријентисан тако да је уместо приземљења почео повећавање висине орбите и могло се догодити да се и не вратим на земљу. Међутим, ја сам на време то приметила, обавестила стручњаке и они су унели правилне податке, тако да сам срећно слетела.″ Поред тога што се уместо приземљења брод усмеравао у супротном смеру, Терјешкова је открила и то да је патила од свемирске болести и да је приликом слетања упала у језеро.

″Срећна сам што ми је пала у удео тешка срећа да се нађем међу онима који су крчили пут ка звездама.″

ЖЕЉА ЗА ЛЕТЕЊЕМ И ДАЉЕ ПОСТОЈИ Терјешкова се после лета додатно школовала, докторирала и постала високи функционер. Објавила је више од 50 научних радова. Запослила се као инжењер у свемирској индустрији. Двадесетак година била је председница Комитета совјетских жена, чланица Врховног совјета и централног комитета совјетске Комунистичке партије. Понела је звање хероја Совјетског Савеза и има чин пуковника у пензији. Ангажовала се многобројним хуманитарним друштвима и удружењима за развој пријатељских односа Русије и света. Добила је многобројна одликовања и почасти у многим земљама. У Лондону је 2000. године проглашена женом 20. века. Почасни је грађанин Јарослава као и низа других градова. Њеним именом је назван и један кратер на Месецу. За свој 70. рођендан, 2007. године, Владимиру Путину, председнику Русије, рекла је да јој је највећа жеља да полети на Марс, чак и када би то био лет у само једном правцу. Још једанпут је то поновила, како јављају руски медији и на конференцији за новинаре у ″Звезданом граду″ поводом пола столећа од свог историјског лета. У свемир je до сада путовало више од 45 жена, од којих су две биле заповеднице летелице. Она је и данас једина жена која је сама обавила космички лет, без других чланова посаде.

(Валентина Терјешкова)

Путин одликује Терјешкову орденом Александра Невског, 15. јун 2013.

Бр. 8

година 2013.

КУЛТУРА Бранка Васић

МУЗЕЈ ЕРМИТАЖ Eрмитаж је један од највећих умјетничких и културно-историјских музеја у Русији, али и у свијету. Несумњиво је да је култура једна од најбитнијих, ако не и најбитнија карактеристика човјека и људског друштва уопште. У том смислу велика улога се приписује и музејима који углавном служе презентацији одређеног времена, подручја, културе, умјетности и слично. Међутим, важност улоге музеја у једном друштвеном систему не лежи само у изучавању прошлости, већ и у учењу из ње. Они јесу баштина човјечанства и једне културе.

Главна зграда музеја Ермитаж

година 2013.

Бр. 7

KУЛТУРА

Санкт Петербург припада оној скупини градова који су својим знаменитостима познати широм свијета. Смјештен је на обалама ријеке Неве и Финског залива, а град је саградио руски цар Петар Велики. 1712. године цар преноси прјестоницу Русије из Москве у Санкт Петербург. Град красе бројни паркови и вртови, од којих су најпознатији смјештени у јужним предграђима. Богаству овог града доприносе свакако и више од двије стотине музеја. Једна од највећих знаменитости града је и државни музеј Ермитаж (рус. Государ́ ственный Эрмитаж ́ ), којег је 1764. године основала руска царица Катарина II Велика. Представља један од највећих умјетничких и културно-историјских музеја у Русији, али и у свијету. Његова огромна збирка изложена је у шест зграда, с тим да је главна зграда Зимски дворац, који је у прошлости био званична резиденција руских царева, а пројектовао га је италијански архитекта Бартоломео Растрели, смјестивши га на обалу ријеке Неве која протиче кроз Санкт Петербург, тачно преко пута златних торњева цркве Светих Петра и Павла. Данас је један од највећих и најпознатијих свјетских музеја са чувеним збиркама из античке, индијске, италијанске, исламске и других умјетности. Од шест грађевина од којих је сачињен, четири (Зимски дворац, Мали Ермитаж, Стари Ермитаж и Нови Ермитаж) су отворене за јавност, а друге двије (Казалиште Ермитажа и Помоћни дом) су затворене.

Музеј посједује преко три милиона експоната и има преко шест стотина ексклузивних просторија. Да бисмо се дуже задржали при разматрању једног експоната потребне су нам године и године да би све обишли и пажљиво осмотрили. Најзначајнија збирка овог музеја је збирка западноевропског сликарства са дјелима: Микеланђела Бунаротија, Леонарда да Винчија, Рубенса, Рембранта, Клода Лорена, Висента ван Гога, Пабла Пикаса и многих других. Поред збирки италијанског, француског, шпанског и холандског сликарства, музеј је познат и по својој археолошкој збирци, затим збирци средњовјековне умјетности и збирци скулптура. Ту је и колекција руске умјетности из различитих епоха, мада се њен велики дио налази у Руском музеју.

Дио музејске колекције

Унутрашњост музеја Бр. 7

година 2013.

КУЛТУРА

Ова богата ризница умјетничких дјела плијени и својом унутрашњошћу. Нарочито долази до изражаја изрезбарени бијели мермер широког ходника који води према раскошним просторијама са стубовима и украшеним таваницама, кристалним лустерима и богатим мозаицима. Лустери у просторијама теже и по неколико тона, а подови у свакој соби представљају један нов мозаик. У најпознатије просторије у Зимском дворцу спада и Рафаелов ходник, урађен по узору на чувену Ватиканску галерију из XVI вијека. На сликама у овом ходнику представљене су теме из Старог и Новог Завјета. Ту је и Малачникова соба коју краси огроман златни сат украшен дијамантима, које је царица Катарина добила од принца Потемкина. Дворац су користили многи владари, а међу њима и руски император Николај I Романов, који је живио у једном дијелу дворца, а његова жена је декорисала и опремила чувену Малачникову собу. Јула 1917. влада је преузела резиденцију у Зимском дворцу. Касније се преселила у Москву и од тог времена Зимски дворац служи као Ермитажни музеј.

Када се говори о овом драгоцјеном музеју Русије онда свакако треба споменути и једну несвакидашњу појаву у њему. Наиме, о непроцјењивом умјетничком благу санктпетербуршког Ермитажа брину се мачке. Звучи чудно, али је истинито. Такозване мачке-чувари бораве на таванима и у подрумима музеја. Давање мачкама улоге чувара је пракса која је започета у далекој прошлости, тачније још од оснивања Ермитажа. Постоји податак који каже да је ова улога мачкама додијељена још у XVIII вијеку. Цар Петар Велики је први довео мачку у Зимски дворац, који је у то вријеме био саграђен од дрвета. Он ју је довео да би јој пружио уточиште, а тек касније је царица Елизавета наредила да се повећа број мачака, јер се плашила мишева којих је тада много било у тим просторијама. Током владавине Катарине Велике мачке су добиле статус чувара. Број мачака је знатно порастао током шездесетих година XX вијека па је то створило и многе проблеме због чега је управа музеја одлучила да их се ријеши. Међутим, врло брзо су се мачке вратиле својој служби у музеју, јер су људи постали свјесни да је без њихове помоћи тешко сачувати бројне културне и умјетничке вриједности ове установе. Од тог времена мачкама је посвећена изузетно велика брига и пажња. Оне имају и своја имена, подијељене су у група, а свака група је задужена за чување одређеног дијела простора. У музеју постоји око шездесет мачака, а у близини музеја постављени су и саобраћајни знаци који упозоравају да су мачке у близини, мада је погибија мачака у саобраћају и најчешћи узрок смрти ових чувара у Ермитажу. Сваке године 28. март обиљежава се као дан мачака.

Рембрантово „Жртвовање Исака“ једно је од бројних ремекдјела која се чувају у Ермитажу

Музејска мачка

година 2013.

Бр. 7

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ Јовица Васовић

СПЈЕВ О ИГОРОВОМ ПОХОДУ Јарославићи и унуци Всеслава! Та спустите свој стег најзад, одложите једном маче рушилачке. Из славе сте прађедовске већ испали! Ви сте својим раздорима први стали наводити невернике на прекрасну Земљу Руску, на достојност Всеславову. Иза ваших свађа поче насртање половецко! Илустрација „Спјева“ И.Ј.Билибина. Извор: www.wikimedia.org

Откриће рукописа „Слово о полку Игореве“ /„Спјев о Игоровом походу“ (присутни су и преводи „Слово/ бесједа о Игоровом походу“) важи за највећи споменик старе руске књижевности. Написан је између 1185. и 1187. године, а његов аутор је непознат. Руска јавност је за ово дјело сазнала тек 1795. године, захваљујући грофу МусинПушкину, који је био сакупљач старих рукописа. У Јаросављу је набавио рукописни зборник, у којем се, између осталог, налазио и „Спјев о Игоровом походу“. Текст спјева објављен је 1800. године. Научници који су припремали „Спјев“ за штампу нису умјели правилно да прочитају цијели текст и пропустили су низ грешака.Једини примјерак који је Мусин-Пушкин набавио изгорио је у пожару 1812. године. Тиме је у великој мјери био отежан даљи рад научника на тексту„Спјева“, тако да је у њему и до данашњег времена остало много неразумљивихи необјашњених мјеста. Уосталом, и изгорјели препис „Спјева“, временски удаљен од оригинала више од 300 година (јер је нађени рукопис припадао XVI вијеку) садржавао је у себи много грешака, што је сасвим природно при умножавању књижевних дјела путем преписивања. У првом издању из 1800. године „Спјев о Игоровом походу“ био је назван „јуначка пјесма о походу на Половце“. По мишљењу Поспелова, Шаблиовског и Зерчанинова „Спјев“, по свом роду, представља јуначку пјесму. Милорад Панић Суреп, на питање о форми овог дјела, поставља питање: „Зар није могла постојати форма за коју ми не знамо, поетска решења за која нам се није сачувало довољно примера да бисмо могли извести закључак?“ Бр. 8

година 2013.

Историјска основа Стара Русија је трговала са Византијом великим воденим путем – Невом, Ладошким језером, Волховом, Иљменским језером, Ловатом, Дњепром, Црним морем. На неким мјестима било је потребно вући лађе по копну, како би се заобишли водопади, који су били несавладива препрека за трговачке караване. То су искориштавали номади (Печењези, Половци), насељени по степама јужне Русије, крај Црног и Азовског мора – нападали су руске трговачке лађе и пљачкали их. Често су упадали и на руску територију. Због тога су кнежевине, које су се налазиле на јужној граници старе Русије, водиле непрестану борбу са степским номадима. Тако је 1184. године кијевски кнез Свјатослав Всеволодович (1182 – 1194.) предузео поход против Половаца око Дњепра, побиједио их и заробио њиховог хана Кобјака. Идуће године четири северска кнеза: Игор Свјатославич НовгородСеверски, његов рођени брат Всеволод Свјатославич Трубчевски, Игоров син Владимир из Путивља и Игоров сестрић Свјатослав Олегович Риљски, такође су кренули у поход против Половаца, али у другом правцу. За њих је било важно осигурати други водени пут, ближи северској кнежевини – по ријекама Оскол, Доњец и Дон. Снаге северских кнежева показале су се као недовољне. Послије првог успјеха, они су доживјели пораз и пали у ропство. Њихов поход послужио је као грађа за„Спјев о Игоровом походу“, а такође и за љетописну причу са истом темом.

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Садржај „Спјев“ се састоји од три дијела: увод, главни дио и закључак. У уводу писац поставља питање о начину обраде историјског материјала – да ли да излаже догађаје „према јуначким песмама тога времена“, строго се придржавајући стварног тока догађаја, као у љетопису, или „према замисли певача“, слободно прерађујући градиво, у складу са захтјевима пјесничке замисли и фантазије. Главни дио се дијели на три дијела. У првом дијелу се приказује поход Игора и његових другова против Половаца. У другом дијелу писац нас „преноси“ у Кијев, великом кнезу Свјатославу Всеволодовичу, који је нешто прије похода северских кнежева задао јак ударац Половцима. Свјатослав жали због пораза Игорове дружине и у мислима се обраћа другим кнежевима да им притекну у помоћ. Кнез Всеволодович је приказан као контраст северским кнежевима: широки сверуски патриотизам и државничка моћ насупрот ускости и лакомисленог самопоуздања кнежева. У трећем дијелу писац се поново враћа Игору, причајући о његовом повратку из заробљеништва у отаџбину. Овај повратак као да је припремљен плачем, преклињањем Игорове жене Јарославне. Она се обраћа природним силама: вјетру, Дњепру и Сунцу, да јој донесу Игора, да му она не би слала сузе на море. Ова молба се испуњава и Игор успијева да побјегне из заробљеништва. У завршном дијелу прослављају се сви кнежеви и дружине који су се борили„за хришћане“ против„поганих непријатеља“.

Патриотска идеја „Спјев о Игоровом походу“ представља одјек горућих питања и догађаја из друштвеног живота тог доба. Радило се о заштити руске државе од страних грабљиваца и поробљивача, који су угрожавали самосталност руске државе од самог почетка њеног оснивања. Радило се и о непрекидној борби Руса са степским номадима – у почетку са Печењезима, а од 1061. године са Половцима, који су логоровали по дњепарским и донским степама. Ова борба била је двоструко опаснија зато што су руска кнежевства иступала против спољњих непријатеља подвојено. „Спјев о Игоровом походу“ је позив на уједињење руских кнежева пред спољашњом опасношћу. Идеја о националном и културном јединству руске земље, у вријеме ондашње феудалне расцјепканости, имала је изванредно велики значај. Ослањајући се на ову идеју, могао се дати једини исправан правац спољне и унутрашње политике руске државе. Напади номада и притисак Швеђана, Нијемаца и Пољака диктирали су збијање руских кнежевина и племена у јединствену државу, са својом војном снагом и свијешћу о својој културно-историјској самосталности. Књижевна дјела, попут овог спјева, имала су удјела при учвршћивању Русије.

Прво издање „Спјева о Игоровом походу“ из 1800. године. Извор: www.hronos.ru

Преводи на српски језик „Спјев“ је превођен на многе свјетске језике. Први штампани превод на српском језику објавио је 1842. године Милош Светић. Светићев напор био је врло озбиљан, али са многим недостацима. Ни сам Светић није био задовољан тим преводом, па је све поновио 1854. године. Услиједили су преводи Данила Медића (1870.), Огњеслава Утјешановића Острожинског (1871.) Занимљиво је то да је и Петар II Петровић Његошпревео одређене сегменте. Његош је превео одабране дијелове, око 173 стиха. Вјероватно га је „Спјев“ одушевио својом патриотском нотом, нарочито у млађим годинама када се заносио мислима да ће моћи покренути широку ослободилачку борбу против Турака. „Спјев“ је преводио десетерцем, по великом угледу на народни, али са особинама његове „његошевске“ интонације. Ти преведени сегменти први пут су откривени 1905. године. Иван Шајковић је превео „Спјев“ 1930. године, а услиједио је (1957.) и данас најпознатији и касније поправљан, уз сугестије Александра Белића, Исидоре Секулић и других, (1965.) превод Милорада Панића Сурепа

Контроверзе Од саме појаве рукописа постојали су различити скептици који су доводили у питање ауторство, вријеме настанка и оригиналност дјела. Међутим, дугогодишња научна истраживања су показала да нема мјеста поменутим сумњама.

година 2013.

Бр. 7

ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ МУЗИКА Aлиса Aлиса је сигурно најпознатија руска хард рок група у свјету. Основана је Лењинграду, данашњем Санкт Петерсбургу 1983.године. Група је имала двије фазе у свом раду. У првој, до 1990.године доминирају пјесме које се баве социјалном тематиком док у периоду, послије 1990.године доминира православље и руски патриотизам. Група је до сад објавила 22 албума међу којима се истичу Статья 206 часть 2, Шабаш, Стать Севера, Ъ, итд. Данас у Алиси свирају: Константин Кинчев, Пётр Самойлов, Евгений Лёвин, Игорь Романов, Андрей Вдовиченко и Дмитрий Парфёнов. Занимљиво је да је Алиса 1999. године посветила своју пјесму „Непокорни“ српском народу за вријеме НАТО агресије на Југославију.

КЊИГА Мајстор и Маргарита Михаил Булгаков је роман „Мајстор и Маргарита“ писао током бруталне стаљинистичке чистке двадесетих и тридесетих година прошлог вијека. Данас представља једно од капиталних дјела свјетске књижевне баштине. Роман је настајао пуних десет година, готово у тајности. Написао је чак осам верзија овог романа. Своје ремек дјело, Булгаков је силом прилика довршио на дан смрти, 10. марта 1940. године. Роман „Мајстор и Маргарита“ је структурисан као роман у роману и прати двије приче. Једна се одвија у Јудеји тридесетих година н. е, и друга прати догађаје у Москви тридесетих година 20. вијека. Вриједност овог романа је његова слојевитост те се може читати као психолошки, фантастични, сатирични и љубавни роман, али и као параболу. Булгаков у овом ремек дјелу даје сатирични приказ комунистичког друштва, говори да безбожничко друштво под стаљинистичком влашћу, нема разумијевања за божанско и због тога је осуђено да се претвори у пропаст и очај. Излаже лицемјерје свих, јер сви су криви, нарочито интелектуалне елите. Кроз приповједање о сатаниној посјети Москви, писац је приказао у каквој се опасности налази појединац који држи до своје слободе у једној тоталитарној држави.

Бр. 8

година 2013.

ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ

ФИЛМ Адмирал Адмирал (рус. Адмира́ л ъ) је руска ратна и историјска драма из 2008. године. Радња филма се одвија у периоду од 1916. до 1920. године у доба распада Руске империје и руског грађанског рата. Уз позадину „умируће Царевине“, прича прати последње године живота адмирала и вође Белогардејаца Александра Колчака (Константин Хабенски), који до краја живота остаје веран својим идеалима, својој отаџбини и својој истинској љубави, пјесникињи Ани Тимирјовој (Јелисавета Бојарска). Режију филма потписује Андреј Кравчук. Са буџетом од преко 20 милиона долара, Адмирал је један од најскупљих руских филмова у историји. Главне улоге у филму тумаче Константин Хабенски и Јелисавета Бојарска.

година 2013.

Бр. 8

МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ