Gazeta br. 9 by Газета

Impresum ГАЗЕТА Број 9 Година 2014. ИЗДАВАЧ Друштво српско-руског пријатељства „Братство“, Бања Лука, Република Српска, БиХ Интернет сајт: www.srpbratstvo.org e-mail: srpbratstvo.gazeta@gmail.com , srb-rus_bratstvo@mail.ru

ДИРЕКТОР ИЗДАЊА Рајко Ћулибрк

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Милан Милковић

РЕДАКЦИЈА Страхиња Стојаковић Илија Ковачевић Милан Милковић Рајко Ћулибрк Жељко Ђурђевић Милица Ожеговић

СПОЉНИ САРАДНИК Вукашин Неимаревић

ЛЕКТОРИ Жељко Ђурђевић Страхиња Стојаковић

ХВАЛА Сузани Бјелошевић, Звјездану Кунићу и Антону Сарычихину

Impresum

СПОЉНИ САРАДНИК

ГАЗЕТА

Вукашин Неимаревић

Број 9 Година 2014.

ЛЕКТОРИ

ИЗДАВАЧ

Жељко Ђурђевић

Страхиња Стојаковић Друштво српско-руског пријатељства „Братство“, Бања Лука, Република Српска, БиХ ХВАЛА Интернет сајт: www.srpbratstvo.org e-mail: srpbratstvo.gazeta@gmail.com , srb-rus_bratstvo@mail.ru ДИРЕКТОР ИЗДАЊА Рајко Ћулибрк РЕДАКЦИЈА Страхиња Стојаковић Илија Ковачевић Милан Милковић Рајко Ћулибрк Жељко Ђурђевић Милица Ожеговић

Сузани Бјелошевић, Звјездану Кунићу и Антону Сарычихину ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН Бојана Зекић ЛОГО Игор Кувач ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Милан Милковић Насловница Московски метро

Рјешењем број: 07.030-053-52-1/13 од 11.2.2013. године, часопис «Газета» је уписан у Регистар јавних гласила Министарства просвјете и културе Републике Српске

1. РИЈЕЧ УРЕДНИКА 2. ПОЛИТИКА • Путин поново међу Србима ....................................... 2

3. РАЗГЛЕДНИЦА • Московски метро, подземни народни дворац .......... 6

4. ИСТОРИЈА • Руски цар, велики српски пријатељ .......................... 9 • Србија и Русија у Великом рату ............................... 11

5. СИМБОЛИ РУСИЈЕ • Каћуша ....................................................................... 14

6. РУСКА АРМИЈА • Стрижи ....................................................................... 15

7. КУЛТУРА • Поезија у „Огледалу“ Тарковског ............................ 23

8. ГЕЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ

аутор: Милан Милковић

УВОДНИК Крај године је прилика да се сумира период иза нас. Да утврдимо шта је позитивно,а шта негативно у години на заласкуи да из тога извучемо лекције за будућност. Годину 2014. на међународном плану обиљежила је украјинска криза. Овај братоубилачки сукоб нама братског народа увукао је свијет у нови „Хладни рат“. Дешавања у Украјини су произвеле посљедице у виду независности Крима и његовом припајању матици Русији, стварању нових политичких субјеката на истоку Украјине, али и економске и политичке санкције према Русији. Црта се нова геополитичка карта свијета, а главни такмаци су САД и ЕУ са једне стране, и Русија са друге. Какве су посљедице ових догађаја на наш регион и како да се поставимо? Свједоци смо великих притисака на Србију али и на БиХ, за увођењем санкција Русији. ЕУ је политиком уцјена и политичких притисака који су на крају стопирала изградњу Јужног тока. А домаћи русофоби већ ликују како је Русија подржавањем независности Крима признала и независно Косово. Осим ових притисака постављена нам је и замка у виду потребе за сврставањем и подржавањем једне од сукобљених страна у украјинском сукобу. Када год се два брата свађају, трећи брат има моралну дужност да их развађа,а не да стоји на страни једног или другог. Такав би требао да буде и однос српског народа према сукобу у Украјини. Украјина је историјски, културно, економски и геостратешки итекако важна за словенску цивилизацију. Платили би смо исувише скупу цијену изгубивши Украјину. Сврставање на страну једних или других је управо оно што желе они исти који су разбили СССР и Југославију. На домаћем плану, свједоци смо како се актуелна власт у Републици Српској хвали добрим односима са Руском Федерацијом и предсједником Путином. Њима поручујемо, проруска политика се не спроводи тако што ћете довести Козаке у Бања Луку, или сликањем са предсједником Русије. Умјесто парадирања, уведите руски језик у школе Републике Српске. Умјесто што финансирате којекакве „научне скупове“ о Русији, гдје редовно виђамо исте ликове и слушамо исте приче, помозите да што више младих људи из Српске оде у Русију на школовање. Ако већ имате пријатељске односе са Владимиром Владимировичем, питајте га за савјет како да се изборимо са корупцијом и тајкунима у нашој земљи. Ако сте проруски оријентисани, онда престаните да промовишете НАТО пакт по домаћим медијима и јасно се изјасните да ли сте за НАТО пакт или за Русију! Ми из Братства, и у сљедећој години настављамо са нашим активностима, у циљу да Република Српска буде што више налик на Русију.

ПОЛИТИКА

аутор: Страхиња Стојаковић

ПУТИН ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА Предсједник Руске Федерације Владимир Путин 16. октобра 2014. године је боравио у једнодневној посјети Србији. Повод доласка било је обиљежавање 70 година од ослобођења Београда у Другом свјетском рату и 100 година од почетка Великог рата. Након уласка у ваздушни простор Србије, предсједничког „иљушина 96“ до аеродрома „Никола Тесла“ допратили су МиГ-ови 29 Војске Србије, а ваздушни простор Србије био је затворен за саобраћај. Предсједника Путина је уз свечани шпалир гардиста Војске Србије дочекао предсједникРепублике Србије Томислав Николић, с којим се пољубио три пута како и налаже српски обичај, а тај пријатељски гест није уобичајени дио протокола високих државних званичника. Руска делегација која је допутовала у Београд бројала је око 150 званичника, који су допутовали у три авиона. Централни догађај обиљежавања ових значајних датума српске историје била је величанствена војна парада „Корак победника 2014.“- прва од 1985. године.

ПРОТОКОЛ

Предсједник Путин се са аеродрома упутио на Гробље ослободиоцима Београда. Након интонирања химни Русије и Србије положио је вијенац на гробљу као и на споменик Црвеној армији. Испред Палате Србија приређен му је свечани дочек уз интонирање руске и српске химне и присуство комплетног државног врха Србије. Предсједник Србије Томислав Николић је Владимиру Путину уручио највише одликовање- Орден Републике Србије на великој огрлици и том приликом на нешто лошијем руском рекао: „Драги брате Владимире, српски народ се поноси што ти носиш највиши српски орден“.

„Прихватам одликовање као знак љубави Србије према Русији и руском народу. Желим да вас увјерим да ће Русија увијек прихватати Србију као најближег сарадника.Радићу све да се односи Србије и Русије унапређују“, истакао је Владимир Путин.

Када је ријеч о Косову, Владимир Путин је у свом обраћању изјавиода званична Москва заузима принципијелан став који се не заснива само на пријатељским односима двије земље већ и на међународном праву. „То је принципијелан став који неће подлећи никаквој промјени. Намјеравамо да подржавамо Србију. Русија не тргује својим пријатељствима“.

Приликом посјете Предсједника Руске Федерације и званичника Србији, потписан је пакет од седам међудржавних споразума. Између осталих, споразум о војно-техничкој сарадњи,сарадњи у области енергетике и жељезничког саобраћаја, о реадмисији, о узајамној заштити тајних података, споразум о условима боравка, привилегијама и имунитету руско-српског хуманитарног центра у Нишу.

Владимир Путин је након састанака са највишим званичницима Србије и присуства стављању парафа на више споразума, био почасни гост на војној паради. “Уз звуке Марша на Дрину, предсједник Путин је стигао досвечане трибине гдје је поздрављен громогласним аплаузима, како од стране државних званичника тако и од неколико десетина хиљада окупљених грађана. Војну параду није покварио ни велики пљусак.

МЕДИЈИ

Посјету Владимира Путина као и војну параду пратило је око хиљаду новинара из 170 домаћих и иностраних медијских кућа. Директан пренос посјете предсједника Путина и војне параде реализован је уз помоћ 300 радника, 5 репортажних кола и више од 40 камера. Руска ТВ станица „Русија 24“ је директно преносила цијели догађај. Велику пажњу посјети предсједника Путина и војној паради посветиле су водеће свјетске и регионалне информативне агенције, попут Итар таса, Ројтерса, Асошијетед преса, Би Би Сија, Франс преса.

ОБЕЗБЈЕЂЕЊЕ

Владимира Путина чувају припадници Службе безбједности предсједника Русије. У цијелој служби ангажовано је неколико хиљада људи, а предсједника непосредно обезбјеђује око 130 људи, док је двадесетак увијек око њега и они му својим тијелима крче пут и чувају од људи који желе да му се приближе. Људи из непосредног обезбјеђења растом морају бити виши од Путина како би га заштитили од пројектила. Служба безбједности предсједника Русије је насљедница тада посебног одјељења КГБ-а званог „Деветка“, које је за вријеме СССР-а било задужено за безбједност највиших државних званичника. На организацији путовања предсједника Путина ради на хиљаде агената који се прије самог одласка из Кремља баве безбједносним провјерама. Тај обиман посао повјерен је агентима цивилне и војне обавјештајне службе као и агентима Федералне службе безбједности. Нарочита пажња се посвећује сумњивим особама и све се ради како се потенцијално опасне особе не би нашле у близини предсједника. Након тога, од неколико потенцијалних маршрута којима предсједник треба проћи, бира се она најсигурнија по свим параметрима. Неколико дана прије Путиновог доласка, на најближи аеродром слијећу два авиона у којима се налазе блиндирани аутомобили за предсједника и његову пратњу.Агенти провјеравају и утврђују изабрану трасу- варе се шахтови и сливници, врши се провјера стубова семафора, саобраћајних знакова и јавне расјете, уклањају паркирани аутомобили и контејнери, печате поштански сандучићи на улици, а станарима оближњих зграда се наређује да на дан доласка предсједника морају држате затворене прозоре са спуштеним ролетнама, а да на балконима не

смије бити раширен веш! На пут са предсједником Путином увијек иду лични љекар и кувар који на одредиште увијек долази прије њега. За безбједност предсједника Владимира Путина у Београду се поред руских агената бринуло и око 4000 српских полицајаца, припадника разних јединица, батаљона војне полиције „Кобре“, а на крововима зграда су се налазили снајперисти. Путин се у Београду возио својом оклопном лимузином „ЗиЛ 41052“ тешкој неколико тона,познатој по томе што може да издржи нуклеарни удар.

ПОДРШКА И ПОШТОВАЊЕ

Међу неколико десетина хиљада људи који су дошли да поздраве руског предсједника и уживо прате војну параду, били су и активисти неколико родољубивих организација и политичких партија, који су данима прије доласка Владимира Путина путем плаката давали пуну подршку рускомпредсједнику. Прилику да поздраве Владимира Путина и уживају у војној паради имали су и грађани Републике Српске који су организованим превозом отпутовали у Београд. Међу многобројним транспарентима и порукама виђеним тог дана истакли су се „Руском Цару Николају захвални потомци Цара Душана“, „Предсједниче Путин, спаси Србију од окупације НАТО“, „Владимире спаси Србију“, „Србија Русија не треба нам унија“. Колико је Путин омиљен и међу самим политичарима, говори податак да су га и поједини званичници на свечаној трибини снимали и фотографисали својим мобилним телефонима, што је и више него необична појава у дипломатским круговима.

Долазак Владимира Путина и патријарха московског и цијеле Русије Кирила у Београд, са руске стране представља јасан и недвосмислен став када је подршка Србији у питању. У свјетлу новонастале ситуације у вези са кризом у Украјини и уведених санкција Русији од стране западних земаља (и Јапана као источне), Србија мора да искористи прилику и робну размјену са Русијом подигне на виши ниво, а да реализација пројекта Јужни ток остане стратешки приоритет. Колико је посјета Владимира Путина Србији донијела доброг може се посматрати и кроз изјаве званичника и медијске написе традиционално уцјењивачких и непријатељских земаља Запада и региона у којима се изражава нада да „Србија неће одступити од свог европског пута“, а Путин назива „ратоборним“! Управо политика „и Русија и Запад“ коју Србија води и балансирање између два блока као и војна неутралност, је практично неодржива. Сарадња са Западом неминовно доводи до условљавања на штету односа Србије и Русије и урушавањатрадиционално братских веза Срба и Руса, што и јесте циљ Запада- с једне стране да уништи вијековну повезаност два народа, а с друге, да Русију додатно изолује и лиши било каквог утицаја на Европу.

Србија једном за свагда мора да схвати да Русија нема алтернативу!

РАЗГЛЕДНИЦА

аутор: Милица Ожеговић

МОСКОВСКИ МЕТРО, ПОДЗЕМНИ НАРОДНИ ДВОРАЦ Москва има чиме да се поноси: и својом богатом историјом и својим љепотама.Московски метро је један од најљепших на свијету,што може потврдити свако ко је икада био у њему.Већина станица представљају права умјетничка дјела.Зато немојте се изненадити када изађете из воза и видите прекрасне статуе,резбарије и мозаике.Свака станица има своју причу.Неке су посвећене револуцији,друге комунизму,треће поезији Мајаковског...Због тога ово инжењерско чудо и значајну културну творевину,Московљани називају подземни народни дворац.

ИСТОРИЈА Први приједлози за изградњу метроа јавили су се још 1875. године,за вријеме Царске Русије,са идејом да се изгради линија од Курске станице кроз Лубјански и Трубнији трг па до Мариног гаја. Почетком 20. вијека,ижињери: Антонович, Галенбич и Димитријев осмислили су нацрт метроа.План је подразумијевао изградњу кружне линије ( дуж Камер Коленски,укрштањем са двије линије:

Сокољническа-Арбатска и Замоскворетска).Нажалост, инжињери нису успјели да пробуде интерес владе и пројекат је остао на папиру. Повећање становништва,развој градске периферије и велико саобраћајно оптерећење захтјевало је доношење одлуке о изградњи метроа. Већ 1923. године,градски одбор за подземни саобраћај развио је план за прву линију ( од станице Сокољники до центра града). Коначну одлуку за почетак градње метроа донио је Централни комитет комунистичке партије Совјетског савеза у јуну 1931. године, с циљем да се побољша транспортна инфрастуктура. Московски метро отворен је за јавност 15.маја 1935. године.Пут дужине од 11.2 км, са 13 станица и укупно 48 вагона,пролазио је од Сокољника до Парка Културе па све до Смољенске станице,која је достигла Кијевску(април 1937.) прелазећи ријеку Москву преко моста. Од великог узбуђења, људи су дежурали цијелу ноћ пред улазом да би се нашли међу првим путницима.

Подземне линије прављене су по плану московског архитекте Лазара Кагановича,по којем је метро носио име све до 1955. године (Метро Л.М.Каганович).Дизајн станица пратио је популарни арт-деко стил,с додацима социјалистичких детаља,а прве националне мотиве понијела је Кијевска станица. Такође, дошло је до техничких унарјеђења-изградња станица на дубљим нивоима(станица Мајаковска). Разлог изградње дубоких дионица био је Хладни рат.

15.октобра 1941. године,Каганович је издао наређење да се затвори метро и у року 3 сата да се припреми за његово уништење.Замишљено је да се метро уништи,а вагони и опрема искорите. Ујутру,16. октобра 1941. године,московски метро по први пут није отворен.То је био једини дан у историји,када метро није радио. Приједлог о уништавању метроа на срећу Московљана,био је укинут.

Према легенди идеја о кружној линији дошла је приликом представљања идеје о метроу Стаљину. Након што су га инжињери упитали да ли је задовољан планом он је на средину мапе ставио шољицу кафе и отишао. Какоје на том мјесту остала мрља у облику круга инжињери су то схватили као знак и почели конструкцију кружне линије. Иако се ова прича може приписати Стаљиновом култу личности, занимљиво је да је ова кружна линија на свим картама метроа обојена браон бојом.

Московски метро је био највећи архитектонски пројекат у СССР-у.По наређењу Стаљина умјетници и архитекте имали су задатак да дизајнирају метро којем ће се дивити свијет.Због тога овај комунистичи рај красе мермерни зидови,високи плафони,грандиозни лустери...За поплочавање зидова и подова из целе земље довожене су ријетке врсте мермера и разноврсног камена. Међу занимљивостима метроа спадају и станице на којима се у мермеру могу видјети узидани фосили праисторијских животиња и провидна станица „Воробјове горе“, која се налази тачно изнад ријеке Москве и у којој су изложене копије експоната Дарвиновог музеја.

Криза умјетничке инспирације владала је само за вријеме Хрушчова,који је фаворизао јефинији и једноставнији дизајн.Типски план,под називом Сорконожа,примјењен је на све станице.Изгледале су готово идентично,а разлика је била само у боји мермера и керамичких плочица. МЕТРО ДАНАС

Данас ова красна инфраструктура представља други најтежи и најоптерећенији транзитни систем у свијету. Метро руске престонице састоји се од 182 станице и 12 линија,које су повезане са 310км,од којих је 70 на дубоком нивоу а 87 су плиће.Просјечна раздаљина између станица је 1,8км,најкраћа је 585м(Александровски Сад и Арбатска),а најдужа 3,5км.Најстарија међу њима је Сокољническа отворена 1935. године.

Свакодневно,подземним свијетом од 5:35 до 01:00 прође око 9 000 000 Московљана. Упркос тој чињеници,метро краси беспрјекорна чистоћа поплочаних подова, створена навиком Московљана да не бацају смеће.По старом руском обичају,контролу рада метроа раде жене,а оне којима је истекао радни вијек,рад у метроу представља додатни приход уз заслужену пензију. Подземи народни дворац има своју културу.Многи музичари и пјесници налазили су инспирацију у метроу. У метроу су снимљени и популарни филмови ,,Метро›› , ,,Добровольцы›› , ,,Научная секция пилотов›› ,итд. Ако се задесите у Москви тешко ћете моћи заобићи Московски метро. Ако не због транспорта, а онда због посјете станицама. Ми вам препоручујемо да посјетите следеће станице: Курская, ПлощадьРеволюции, Арбатская, Киевская, Парк Победы Измайловская, Достоевская, Комсомольская, Воробьевы горы и Маяковская.

ИСТОРИЈА

Текст је уз одобрење аутора преузет са интернет сајта „Српског академског круга“, www. akademskikrug.rs аутор: Вукашин Неимаревић

РУСКИ ЦАР, ВЕЛИКИ СРПСКИ ПРИЈАТЕЉ Николај II Романов је био један од ретких светских државника који су према Србији и њеном народу гајили искрене симпатије.

Руско-српско пријатељство је имало своје успоне и падове од васкрса српске државе 1804. године до данашњих дана. Русија се показала као сила заштитница, како српског тако и осталих хришћанских нрода на Балкану, током њихове борбе против Отоманске империје. Руски утицај на Балкану је често долазио у сукоб са утицајима других великих сила, превасходно Аустроугарске империје, која је у великој мери креирaла политику Србије крајем 19. века и утицала на њено ширење на југоисток.Промена династија после Мајског преврата и долазак Карађорђевића на власт, представљало је златно доба односа Србије са Русијом. Романови су се у многоме повезали са две тадашње српске династије, Карађорђевићима и Петровићима, тако да су се све три породице међусобно ородиле.Николај II Романов је био један од

ретких светских државника који су према Србији и њеном народу гајили искрене симпатије. Владавина Николаја II је била време када је Руска империја запала у велике проблеме који су били присутни већ деценијама, а ескалирали су за време његове владавине. Констатно је претила револуција, која се на крају и догодила. Прва у низу још 1905. године, током рата Русије са Јапаном. Да је тадашња земља била гладна реформи сведоче и касније мере, познате као Стољипинове реформе. Оне су предвиђале економске, војне и политичке промене у империји, које би омогућиле Русији да постане модерна државе и настави да живи као моћна империја. Сличне мере Русија је употребила и после Кримског рата 1856. године, што је резултирало великом руском победом против Турске 1878. године, а тиме и започињањем Берлинског конгреса на коме је Србија добила своју независност. Николај II је помагао и остале народе, пре свега Бугаре, у добијању независности 1908. године.Током Првог балканског рата је био предвиђен за судију, у случају да дође до спора око поделе територија у Македонији. Због мешања других сила и стварање независне Албаније, дошло је до промена у околностима и територијалног спора између Србије и Бугарске. Затражена је арбитража цара, међутим, Бугари су се одлучили за војну опцију што је довело до Другог балканског рата.За разлику од својих претходника, који су се залагали за Велику Бугарску и то отворено показивали, Николај II је инсистирао на стварању велике и уједињене српске државе.Због тога је био омражен међу аустријским и немачким савременицима, који су са Србима имали другачије планове. О његовим србофилским ставовима сведоче и речи министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. године пренео нашим дипломатама речи руског цара:Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге

Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина нису српске земље? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.Своје пријатељство Николај II је показао и након 28. јуна 1914. године. Ултиматум Аустро-угарске је већ био на столу, пропаганда против наше мале краљевине је у Бечу радила пуном паром. Русија се, на лично залагање цара, одлучила да уђе у рат против Аустроугарске, ако дође до напада на Србију. Николај II је инсистирао на одбрани Србије, иако је опомињан од својих војних експерата да Русија није спремна и да не може војно да парира Немачкој. Није се обазирао на њихова бројна упозорења да то може да резултира неуспехом, а у даљој инстанци и социјалним немирима.Током рата, Русија је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала савезнике Антанте да и они помогну српској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Николај II је представљао снажног српског савезника у будућој подели Европе. Штитио је интересе Србије, поготово од италијанских претензија на јадранској обали. Руски цар је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су наши исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, а пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Енергично и кратко писмо Николаја Другог гласило је:Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком. Дведесет петог октобра 1917. године по старом, односно седмог новембра по новом календару, почела је Октобарска револуција. Довела је до краја Руске империје и утицала да Русија изађе из рата 3. марта 1918. године. Дошло је до крвавог грађанског рата и интервенције западних монархија. Због огромног значаја царске породице целокупна фамилија, рачунајући и четири кћерке и четрнаестогодишњег сина наследника Алексеја, под изговором да иду на сликање, стрељана је од стране комунистичких власти 17. јула 1918. године. Због овог стравичног чина руска црква је прогласила Николаја Другог и чланове његове породице за свеце.Србија је позната по „специфичном“ односу према својим пријатељима. Николај II је, без обзира на осведочену љубав и несебичну помоћ, у Србији данас потпуно заборављен. Последњих недеља је покренута иницијатива да му се у Београду, у знак захвалности, подигне споменик. Прилика је за то идеална, на стоту годишњицу од почетка Великог рата.

Текст из публикације, Српско-руски односи - историјски преглед, аутори: Рајко Ћулибрк и Илија Ковачевић

ИСТОРИЈА СРПСКО РУСКИХ ОДНОСА (4) Србија и Русија у Великом рату

Након атентата на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, Аустрија оптужује Србију за умијешаност у овај догађај, испостављајући јој ултиматум који се није могао прихватити.Недуго затим, Аустрија врши агресију на Србију и почиње Први свјетски рат. Какво је било стање у Србији и Русији, и какви су били међусобни односи двије земље у овоме трагичном времену? Србија је из Балканских ратова изашла као побједница, територијално увећана, са великим међународним угледом, али видно исцрпљена: у људству, инфраструктури, финансијама. Србија је, такође, имала несрећу што се налазила на списку „легитимних“ аустроугарских империјалистичких циљева, тако да је сасвим јасно да су атентат на надвојводу и потоњи ултиматум били само повод за рат. Русија је у ово вријеме раздирана великим унутрашњим немирима.Крај монархије и одлазак славне династије Романов даје се наслутити. У вријеме горепоменутих догађаја ( љето 1914.године) Русија нити је спремна за рат, нити га жели. Вјероватно је и то један од разлога што је Аустрија пожурила да нападне Србију, мислећи да ће Русија остати по страни. Највећу оштрицу својих дипломатских настојања Русија усмјерава ка „Босфорском питању“ које је вјековна рак-рана руске спољне политике. Нажалост, Турска ће се у том одсудном времену одлучити за приклањање Централним Силама. Видјевши да је ђаво однио шалу, руска дипломатија покушава да смири високе тензије које постоје између Србије и Бугарске. Узалуд. Бугарска, германофилски оријентисана, прилази Централним Силама. Рат је био неизбјежан. Ипак, иако једна од најстрашнијих епизода у историји човјечанства, Први свјетски рат ће изњедрити неке од најсјајнијих јуначких подвига и сјајних момената у руско-српским односима.Нарочито ће остати запамћено залагање Николаја II Романова за долазак савезничких лађа по Србе на албанску обалу, након преживљене голготе. Први свјетски рат се окончава тако што се Србија сврстава на страну сила побједница, мада аутори ове публикације сматрају да ће потоње стварање Краљевине СХС у великој мјери девалвирати остварени војни успјех.Русија и руски народ, опет, по нашем мишљењу пролазе још горе.Миром у Брест- Литовску Русија је поражена, мада прави пораз ће доћи тек успостављањем комунистичке тоталитарне власти и потпуним физичким и културним аутогеноцидом. Погледајмо шта Алексеј Јелачић, каже о руско-српским односима у времену Првог свјетског рата: „Како су се развијале у главним цртама догађаји у вези са Балканом и позицијом Русије у погледу њега? Русија није била спремна за рат у јулу 1914.године и није га хтела, као и двије њене партнерице - Француска и Енглеска. Према руским плановима и прорачунима тек 1917.-18. године мислило се да ће Русија бити готова, нарочито на мору, о чему се специјално водило рачуна. Међутим, за централне силе баш зато се момент за објаву рата сматрао као подесан. И тако је дошло до предаје аустро-угарског неприхватљивог ултиматума Србији, у моменту када је француски предсједник републике Поенкаре са својим предсједником владе и министром спољних послова Вивијани напустио Русију (за вријеме његове посјете десили су се у Русији толико озбиљни улични нереди да се већ мислило да је то почетак револуције и да није стога могућна успјешна мобилизација руске војске и флоте, него ће - то је било мишљење и њемачког амбасадора у Петрограду - указ о мобилизацији бити знак за општу побуну у Русији). Неколико дана прије предаје ултиматума, у Београду је напрасно умро у аустријском посланству

приликом жучног објашњења са цесарско-краљевским послаником руски посланик, велики србофил и славенофил Хартвиг. У руско посланство иза примљеног ултиматума долазили су најодговорније личности Србије на челу са престолонасљедником , регентом Александром да се обавјесте, какво ће држање заузети у овај трагичан час Русија. Регент Србије је послао цару Николају депешу у којој је речено: »...У овим тешким тренуцима ја износим осећања свога народа који преклиње Ваше Величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије«. У Русији због споменутих околности радило се интензивно на сачувању мира, ипак као одговор на апел краљевића Александра уследила је депеша Николаја II: »... Док има и најмање наде да се избегне проливање крви сви моји напори тежиће томе циљу.Ако пак не успијемо и поред најискреније наше жеље, нека Ваше Височанство буде увјерено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију«. Тако су се изјаловиле наде Аустро-Угарске да ће конфликт моћи да се »локализује« и да ће се АустроУгарској дозволити да несметана ни од кога, сем преуморене, релативно малобројне и недовољно снабдјевене српске војске, изврши пројектовану »казнену експедицију« против Србије...“ О расположењу које је владало у Русији поводом Аустријске агресије на братски српски народ, Јелачић пише: „Последњих дана јула и првих дана августа 1914. године догађаји су се развијали катастрофалном брзином и ратне операције на српском и западном фронту отпочеле су са пуном жестином. Треба одмах и сасвим јасно да се напомене ово: недовољно спремна војнички, финансијски, дипломатски и психолошки, Русија је ушла у рат, ипак, са великим еланом. Нереди су одмах престали, и цар, који је годинама био одсутан из своје престонице, могао је да се појави на тргу испред Зимске Палаче усред огромне гомиле света, гдје је било много студената и радника... Мобилизација у Русији је спроведена са неочекиваном брзином, тачно према планским предвиђањима, углавном, успјешно са ванредно добрим одазивом не само резервних официра него и обвезника и давалаца коморе. Као један од важних чинилаца овог несумњивог и великог, и, понављамо, готово неочекиваног успјеха мора да се истакне елементарна, често несвјесна или подсвјесна симпатија руског друштва, па и најширијих народних слојева према Србији и Црној Гори, према српском народу...“ Ево шта Јелачић пише о заједничким војним подухватима Срба и Руса, те о међусобној солидарности у тешким временима: „Заједничке војне операције Русије и Србије, и директно учешће Руса у рату на Балкану изгледали су углавном овако: са руске стране се препоручивало Србији да што активније води своје операције против Аустро-Угарске да би растеретила колико толико руски фронт у Галицији. Енергична акција Србије несумњиво је олакшала руске операције у Галицији, и велику победу руских армија, што је било од великог значаја за цјео ток рата. Русија је послала Србији 100 хиљада пушака, нешто муниције и санитетског материјала, док је преко Србије железницом Солун-Скопље-НишПрахово на Дунаву и онда Дунавом, ишло снабдјевање руске војске из савезничких земаља.Неколико санитетских колона и амбуланта дошло је из Русије на српско бојиште, а поред тога и једна руска батерија учествовала је у одбрани Београда, као и неколико војних стручњака. У очекивању велике Аустро-Угарско-Њемачке офанзиве и неминовног уласка Бугарске у рат, Српска влада и врховна команда предузимала је енергичне кораке да се Србији од стране савезника укаже већа и ефикаснија помоћ и да се предузму згодне и стварне мјере да се спријечи бугарска мобилизација. Међутим савезници, па и ондашњи начелник штаба руске врховне команде генерал Алексејев нису сматрали опортуним и могућним да се битно ангажују на Балкану, док су се још надали да ће успјети, ако не да придобију Бугарску, онда да обезбједе њену неутралност великим уступцима на рачун Србије. Помоћ које је била директно пружена у јеку офанзиве против Србије била је премалена и дошла је прекасно.Али треба истаћи да је руско лијево крило за вријеме српске катастрофе и одступања преко Албаније прешло у офанзиву у Буковини и руске трупе су са великим пожртвовањем јуришале на Аустро-Угарске положаје у правцу Черновица; Руси су били одбијени са врло тешким губицима. За спасавања остатка српске војске и једног дијела избјеглица од пресудног значаја била је лична интервенција цара Николе II који је захтјевао од савезника ратне и транспортне лађе да се Срби на албанској обали прихвате.И заиста су онда стигле француске и италијанске лађе које су извршиле евакуацију Срба и пребацивање њихово на Крф. 1916.године руски експедициони одред је био упућен морем преко Мурманска и око цијеле Европе кроз Средоземно море у Солун. Свега је било на Солунском фронту 12 руских батаљона са помоћним трупама. Ови батаљони храбро су се борили раме уз раме са Србима током јесени 1916. године. 1916.године формирана је у Русији Прва српска добровољачка дивизија за коју је мали кадар отишао на Крф у Русију. У тој дивизији су узели учешће официри Хрвати, Словенци и Чеси, поред Срба који су сачињавали њен главни дио. Створена и снабдјевена у Русији ова дивизија је заједно са

Русима узела учешће у борбама у Добруџи. После револуције један дио Срба и других Југословена вратио се у отаџбину преко Сибира. За вријеме рата у Русији су скупљане велике своте новца и велике количине ствари за српски Црвени крст, а они Срби који су стизали у Русију, а то су били у првом реду поједини политичари и научници примани су у Русији са пуно симпатија и гостољубља.“

фотографије:

1. Српска војска у Првом свјетском рату, извор:www.kurir.com

2. Споменик руске славе, Ново гробље, Београд, извор: слободан извор

У Београду се налази „Споменик руске славе“ које је прво обележје на свијету посвећено двомилионским жртвама руске царске војске у Великом рату. Обележје је посвећено цару Николају Другом Романову и његовим војницима. Руски војници почивају испод монументалног споменика којим доминира крилата фигура „војводе небеских сила“ архангела Михаила. У подножју споменика над дверима костурнице је статуа рањеног руског војника и натпис на руском „Спавајте орлови ратници“. Десно од њега на српском пише „Храброј палој браћи Русима“.

СИМБОЛИ РУСИЈЕ

аутор: Милан Милковић

КАЋУША И док друге војске имају маршеве и пјесме које величају војну славу и понижење противника, Руси имају љубавне баладе које пјевају о дому, породици, љубави и родном крају. Таква је и „Каћуша“.

Једна од најпознатијих руских пјесама је „Каћуша“.Сви знамо њену мелодију и текст, али мало је познато како је настала и како је дошло до тога да се једно од најубојитијих оружја Другог свјетског рата назове по њој. „Каћуша“ није ратничка пјесма. Она је љубавна и патриотска пјесма настала у предвечерје Другог свјетског рата. Пјесма је настала 1938.године. Музику је компоновао Матвеј Влантер, а текст је написао Михаил Исаковски. Привилегија да ју прва отпјева припала је Лидији Руслановој, чувеној руској пјевачици. Прича се да је на премијерном извођењу „Каћуша“ отпјевана три пута на бис. „Каћуша“ је деминутив надимка Катја, који долази од руског женског имена Екатерина. Постоји неколико теорија које дјевојка„Каћуша“,а највјероватније је то била љубав аутора текста пјесме, Михаила Исаковског. Како је једна пјесма о љубави дјевојке према момку постала популарна током Другог свјетског рата? Имали су Совјети великих и надахњујућих ратничких пјесама које су и данас популарне. Одговор се можда налази у сензибилитету руске душе. И док друге војске имају маршеве и пјесме које величају војну славу и понижење противника, Руси имају љубавне баладе које пјевају о дому, породици, љубави и родном крају. Таква је и „Каћуша“. Историјски извори кажу да су се,совјетски војници током крвавих борби,често храбрили пјевањем ове пјесме у којој се садржала суштина њихове борбе.У току Другог светског рата, пјесми је додата једна строфа у којој се велича руско јунаштво, али већина совјетских војника пјесму није схватала као причу о јунаку који се бори на далеком фронту, већ о дјевојци чија љубав надилази све препреке, а у исто вријеме воли своју земљу.Инспирисани снагом „Каћуше“, Совјети су своје најубојитије и најпознатије оружје Другог свјетског рата, вишецјевне ракетне лансере БМ-8, БМ-13 и БМ-31,прозвали „Каћуша“. Како некада тако и сад,„Каћуша“ не губи на снази и популарности. Постоје бројне обраде овог класика. „Каћуша“ се свира и пјева на рок концертима, на војним парадама, и стадионима, а у родном селу Михаила Исаковског,Глотовка у Русији, постоји и јединствени музеј „Каћуша“.

РУСКА АРМИЈА

аутор: Страхиња Стојаковић

СТРИЖИ Аутохтона врста птице слична ласти која живи искључиво на територији Русије, назив дијели и са једном од најбољих свјетских акробатских аеро група.

ИСТОРИЈА ГРУПЕ

Почеци групе неодвојиво су везани за аеродром Кубинка код Москве и за формирање 234. борбеног авијацијског пука 1950. године. Пилоти овог аеродрома први су у СССР савладали појединачне и групне акробације на борбеним авионима. Пук је од свог оснивања 1950. године имао задатак да учествује на традиционалним ваздухопловним парадама изнад Москве, а прва таква је организована 1. маја 1951. године. Почетком шездесетих година XXвијека пилоти 234. пука осим учешћа у ваздушним парадама, приказа примјене и промоцији авијацијске технике за политичко и војно руководствои кадете војних академија као и иностране делегације, добили су и задатак пратње за домаће и стране руководиоце који су летјели на територији СССР. Пилоти овог пука пратили су и авионе у којима су били први совјетски космонаути. На Дан ваздушне флоте9. јула 1961. године, одржана је грандиозна ваздушна парада у којој су активно учествовали пилоти 234. пука. Године 1983., 234. борбени авијацијски пук је први у совјетском ваздухопловству увео у употребу нове авионе МиГ-29.

Крај 80-их и почетак 90-их година прошлог вијека означио је прекретницу у отопљавању односа СССР и запада, тако да су и пилоти 234. пука добили прилику да своје умијеће пилотирања прикажу и ван граница своје земље. Финску авио базу Русала је 1986. године посјетила група од шест авиона МиГ-29 и то је био први пут да су авиони четврте генерације приказани изван граница СССР. Група је са два авиона МиГ-29 учествовала на аеромитингу у Фарнбороу 1988. године, а годину дана касније на аеродрому Ла Бурже код Париза. Пилоти ескадриле који су управљли авионом МиГ29 су 1990. године имали задатак да увјежбају пилотирање у строју од 6 авиона са малим растојањем. Пилоти су летјели у интервалу и дистанцом од око три метра, притом изводећи сложене фигуре.

Крајем 80-их година пилоти су размишљали да озваниче рад групе. Убрзо су се појавили препознатљиво офарбани МиГ-ови 29, а група је добила и име. Акро група је званично основана 6. маја 1991. године у саставу 234. Гардијског ваздухопловног Проскуровског пука 16. ваздушне армије

од најбољих пилота авио базе Кубинка. Тог дана су први пут наступили под именом „Стрижи“ и на атрактивно обојеним авионима. Маја 1991. године „Стрижи“ су посјетили Шведску и то је био први наступ групе ван Русије.Њихов наступ тада су могле видјети само колеге и новинари јер улаз на авио базу Упсала није био дозвољен за посјетиоце. Широј публици „Стрижи“ су се први пут представили у мају 1992. године на аеромитингу у Ремсу.

Током двије наредне године група је наступила 50 пута на различитим дешавањама на матичном аеродрому Кубинка и градовима широм Русије. Сљедећих неколико година „Стрижи“ су наступили на најзначајнијим аеромитинзима и авиосалонима широм свијета. Своје пилотске вјештине врсни пилоти из Кубинке представили су на авиосалону МАКС93 у Русији, затим у Белгији, Тајланду, а крајем 1993. године учествовали су на авиосалону ЛИМА-93 у Малезији на којем су добили награду за најбољу ваздухопловну групу на свијету. Сљедеће године наступили су на аеромитингу који је одржан на аеродрому Шпренгер у Њемачкој. „Стрижи“ су у мају 1995. године пратили авион Ту-160 изнад Поклонаја Горе током обиљежавања 50 година побједе у Великомотаџбинском рату. Ређали су се наступи на аеромитинзима „МАКС-95“, „Геленџик-95“ у Русији, финској бази Оулу, 1997. године у Бугарској Варни, а посјетили су и Холандију у саставу руске војне делегације. Поред представљања на „МАКС-97“,у Тушину су учествовали на манифестацији поводом обиљежавања 850 година од оснивања Москве. Вођа групе „Стрижи“ Николај Дјател је 1997. године освојио прво место на међународном такмичењу у Финској. Група је 1998. Године наступила у Геленџику, посјетилаОренбург и Јекатеринбург. Исте године учествовали су у вјежбама „Ратно удружење 98“ на полигону Ашулук код Астрахана. Деценију су закључили наступом на сада већ традиционалном аеромитингу-„МАКС-99“. Имали су запажене наступе и у Швајцарској, Монголији, Вијетнаму, Кини, САД и на тај начин демонстрирали врхунско пилотско умијеће али и отварање Русије према свијету након слома комунизма.

Почетком 2000-их група је проширила број пилота, а у програм су уведене и соло акробације. Први соло наступ имао је потпуковник Вадим Шмигенски у Астрахану, октобра 2001. године.

У зиму 2003. године извршен је редован ремонт МиГ-ова и том приликом је урађена нова шема боја која је у употреби и данас. Ремонтовани и са новим распоредом боја, јавности су се представили 15. марта 2003. године на 65. годишњици пука. Од 2003. године „Стрижи“ почиње активну сарадњу са акробатском авио групом „Руски витезови“ чији пилоти лете на авионима Сухој Су-27.

Наредних година група је активно учествовала на аеромитинзима у земљи и иностранству- Чешкој Републици 2005. године и Уједињеним Арапским Емиратима 2007. године. Током војне параде 9. маја 2010. године група је Заједно са „Руским витезовима“ прелетјела Црвени трг у Москви. Новим акробатским програмом група је почетком маја 2011. године прославила 20 година постојања.

Августа 2012. године учествовали су у програму обиљежавања 100 година руског ваздухопловства, а мјесец дана касније посјетиоци у Србији су имали прилику да погледају програм групе на аеродрому Батајница на прослави 100 годинасрпског ваздухопловства.

„СТРИЖИ“ ДАНАС

„Стрижи“ је једна од три активне акробатске аеро групе војног ваздухопловства Русије и данас се налази у саставу 237. Гардијског центра за приказивање ваздухоплова и авио технике Руског ратног ваздухопловства, који носи назив И.Н. Кожедуба. Стационирани су на војном аеродрому Кубинка код Москве која је уједно и најбољи центар за обуку пилота у Русији. Војни аеродром Кубинка је база за још две акробатске аеро групе Руског ратног ваздухопловства- „Руски витезови“ и „Небески хусари“, а данас ниједан већи ваздухополовни догађај у Русији не може да прође без учешћа акробатских аеро група са аеродрома Кубинка.

МиГ-29УБ Основне карактеристике

Дужина- 17,42 m Висина- 4,73 m Распон крила- 11,36 m Тежина- 10 800 kg Гориво- 3 200 kg Стаза полијетања- 250 m Максимална брзина- на висини лета од 10 km 2230 km/h; на висини лета од 3 km 1500 km/h Плафон лета- 17 500 m Долет- 1 410 km Тактички радијус- 680 km Спољни борбени терет- 2 000 kg Стаза слијетања са кочним падобраном- 650 m

Групу „Стрижи“ данас чини шест авиона ловаца МиГ-29 варијанта УБ, офарбаних у боје руске тробојке и са стилизованом птицом стрижи на горњем и доњем дијелу авиона. Програм акро групе чине разни групни и соло акробатски маневри.

У зависности од ситуације, група наступа у формацији од четири до шест авиона и појединачно, а том приликом изводе велики репертоар разних физура и прелета- „крст“, „чекић2“, „стријела“, „пирамида“, „звијезда“ „крило“. На аеромитингу „МАКС-2007“ група од 9 авиона (4 МиГ-29 групе „Стрижи“ и 5 Су-27 „Руских витезова“) извела је фигуру „велики дијамант“. Извођење ове фигуре (у мјешовитој формацији различитих типова авиона) никада није успјело ни једној акробатској авио групи у историји свјетске авијације!

Један од новијих елемената у програму групе је и фигура приликом које 6 авиона изводе петљу са спуштеним шасијама и укљученим фаровима. Приликом извођења одређених фигура, пилоти трпе силу и до 6G, што у преводу значи да пилот тежине, нпр. 85kg,у тренутку маневра тежи 510kg! Одабир пилота за акро групу је изузетно строг тако да пилоти групе „Стрижи“ могу бити само најбољи и најискуснији летачи.

Илустрација бр. 11 Акрбатска група „Стрижи“ је 16. октобра 2014. године наступила на војној паради „Корак победника 2014.“ у Београду поводом 100 година од почетка Првог свјетског рата и 70 година од ослобођења града у Другом свјетском рату. Група се представила петнаестоминутним програмом у оквиру којег су изведени сложени маневри, фигуре и престројавања.

Током 23 године постојања група је имала два инцидента. Одмах након полијетања са пермског аеродрома „Велико Савино“ 2006. године, авион МиГ-29УБ се срушио. Посада на челу са Николајем Дјателом и Игором Куриленком се успјешно катапултирала. На мјесту пада авиона, хвала Богу, није било жртава. Разлог рушења авиона је удар птица у оба мотора. Други инцидент се догодио 2009. год. за вријеме заједничког полијетања са „Руским витезовима“ када су се сударила два Сухоја „Руских витезова“. Пилоти „Стрижија“ нису били повријеђени нити су авиони претрпјели оштећења.

Вођа акрогрупе „Стрижи“ потпуковник Сергеј Осјајкин, приликом посјете Србији је изјавио: „Веомацијенимсрпскепилоте. Одушевљенисмопријемом. Градићемо и даље наше јединство у миру али спремни да се супротставимо свим непријатељским операцијама у одбрани наших домовина.“

КУЛТУРА

аутор: Жељко Ђурђевић

ПОЕЗИЈА У „ОГЛЕДАЛУ“ ТАРКОВСКОГ „Филм је способан да барата било којом чињеницом која се протеже кроз вријеме; он може узети апсолутно све из живота.“

Почетак трагања за „Огледалом“

„Огледало“, један од најпоетскијих филмова генијалног Андреја Тарковског је вртлог ауторовог сјећања на дјетињство и преиспитивања властите прошлости. Пјесника филма преплављују интимна поетска сјећања, што је видљиво у свим аспектима филма. Ингмар Бергман је наглашавао: „Тарковски је велики мајстор филма, творац новог органског филмског језика у коме се живот представља као огледало, као сан.“ Акиро Куросава уздизао је његове филмове на трон чаробности. Како би стекли што бољи увид у његову поетику, истакнућу мисао самог аутора: „Када год умјетник на неки начин растопи себе у умјетничком дјелу и када након тога он сам нестане без трага, тада је то невјероватна поезија.“ „У мојим филмовима често се јавља проблем изречених и неизречених ријечи. То је зато што ријеч има изванредну моћ, та ријеч која нам је дата.“

На аутора је велики утицај у животу и умјетности имао отац, велики пјесник Арсениј Тарковски. „Мој отац је писао стихове за овај филм, које смо користили само за овај филм, јер су били написани у мјестима који се помињу у филму... Ти стихови нису илустрација, већ просто пјесме које су настале у вријеме о којем говори ова или она епизода... Када смо у ту кућу одвели моју мајку, њен доживљај био је раван повратку у прошлост и у том тренутку знао сам да смо на правом путу... На крају нас је спасила једино вјера: увјерење да ако је овај рад нама толико важан, он једноставно мора постати исто толико важан и публици... Када је „Огледало“ снимљен одједном се чинило да се моја породица проширила.“ Aндреј Тарковски

Филм почиње сеансом коју гледа дјечак. Момак са проблемом у говору се лијечи. Докторица изговара: „Моја рука те вуче назад.“ Тако и Тарковски одлази назад, у сјећање, у огледало, у поезију дјетињства. Сеанса завршава са пацијентовим узвиком: „Ја могу говорити.” Ово носи са собом библијске тонове „на почетку бијеше ријеч“, јер Тарковски сматра да говорити значи, сјетити се.

Од крунске важности je присуство оца Тарковског, који рецитује своје четири пјесме, у тренуцима када радња досеже врхунац. Такође, у филму се појављују његова мајка, глумица Марија Ивановна и друга супруга Лариса, такође глумица. Ово је дакле и породична поетско-филмска прича. Он оца награђује са вјечношћу филма, оригиналним, својим и документарним сликама које употпуњава очевим стиховима,

те музиком Баха, Перголесија и Пурцела. Три су свеприсутна елемента: ватра, вјетар и киша, које често комбинује (сцена запаљеног сјеника у родном селу док пљушти и сцена када дјечак Игнат пали ватру у дворишту зграде, док пада јака киша).

Пјесме незаборава у „Огледалу“

Као што је Андреј Тарковски дао посвету оцу виртуозношћу филмског језика у „Огледалу“, тако је отац даровао сина са четири написане пјесме, које је и лично одрецитовао, док је радња кулминирала и заводила нас. Ове четири пјесме из филма назвао сам пјесмама незаборава у „Огледалу“, јер оне то заиста и јесу. И када се издвоје из златне шкољке филма и пренесу на папир, оне су фасцинантне.

Прва пјесма

Сваки тренутак наших састанака, /Славили смо као Богојављење. /Сами на свијету цијелом. /Одважније и лакше од птице /Низ степенице, као вртоглава утвара /Дошла си да ме поведеш на свој пут, /Кроз јорговане мокре од кише, /У свој посјед, /У свијет огледала. /Како се ноћ спуштала, био сам молитвом благословен, /Отворише се врата олтара, /И у тами је сијало благо наслоњено твоје голо тијело. /На буђењу рекох: Бог те благословио! /Иако сам знао да је благослов мој смео и дрзак био: Брзо си заспала, /Спустила капке јединственим плаветнилом. /Јоргован на столу скроз се спустио. /Дирнути плаветнилом, твоји капци били су спокојни, а руке топле. /Ријеке су текле кристалним таласима, /Планине се димиле, а океани узбуркивали. /Држала си сферу на свом длану, од кристала: на свом трону тихо си спавала. /И, Боже! – Припадајући само мени, /Пробудила си се и одједном преобратила /У језик којим људи говоре и мисле /Говор је обликован потекао, /Са рјечју „Ти“ тако много измјењеном /Као да се развило ново значење краља. /И одједном све се промјенило, као у трансу, /Чак и ситне ствари, тако често коришћене, /Стојећи међу нама, чувајући нас, била је вода, обилна, и слојевита. /Носила нас је не знам куда. /Смјењивали су се пред нама, попут привиђења, градови, чудесно лијепи. /Под нашим ногама ширила се нана, /Птице су слиједиле наш ход, /Рибе су дошле до рјечног лука, /И нашим очима небо је било отворено. /За нама је судбина наша посртала, /Као лудак са бријачем у руци. Друга пјесма

Чекао сам те још од јуче ујутру. /Вјероватно су претпоставили да нећеш доћи. /Сјећаш се како је било дивно вријеме? /Празнично! Шетао сам без капута. /Данас си овдје и они су удесили да буде потпуно суморан и облачан дан, /Пада киша, брзо се смркава, /Капи кише које се сливају низ хладну земљу, /Не могу се утјешити рјечју, ни руком обрисати…

Трећа пјесма, сјећање на рат (документарни снимци преласка војника Црвене армије преко језера Сиваш, а пар сати након снимања ових сцена, већина војника је погинула, укључујући и сниматеља, што стиховима пјесме Арсенија Тарковског даје истинску снагу и искрену вјеру у живот).

Трећа пјесма

Не вјерујем у предосјећај. /Нисам сујевјеран. /Не бјежим од клевета и злобе. /На земљи нема смрти. / Сви су бесмртни. Све је бесмртно. /Не бој се смрти у седамнаестој години, ни у седамдесетој… /Постоје само стварност и свјетло. /Нема ни смрти ни таме на овом свијету. /Коначно сви смо стигли до обале, /И ја сам тај који забацује рибарски прут када бесмртност долази у плићак. /Живи у кући и она никад пасти неће. /Ни једном другом стољећу не бих дао ни у њега ушао, кућу коју сам створио. /Ето зато Ваша дјеца са мном дијеле храну, /Ваше жене ми се придружују за столом и све. /Један сто служи и дједу и унуку. /Сада се ствара будућност. /Кад год подигнем своју руку, свих пет зрака ти дарујем. /Костима својим, као да су нека грађа, подупирао сам сваки дан прошлости. /Мјерио сам вријеме ходајући по свијету, пролазио кроз њега као кроз Урал. /Изабрао сам године према својој мјери. /Ишли смо на југ, са прашином која се диже, /Коров се димио, Скакавци су играли, /Брком скакавац на потковици је предсказивао… /Предсказивао је смрт, као да је монах. /Али са мојом вјером чврсто оседланом, јашем у вријеме које тек долази /И љуљам се на узенгијама, на сопственом путу. /Моја бесмртност сасвим ми је довољна. /За своју крв, да годинама тече и сталну топлину и скровиште сигурно и искрено /Дао бих свој живот добровољно и слободно /Не бих његову несталност, /Као летећа игла /Као нит ме је водио, кроз цијели свијет.

Четврта пјесма

Али човјек има једно тијело, као једну ћелију. /Душа је болесна и уморна од његове пречврсте шкољке, /Ушима, уснама, очима /Величине кованог новчића /И кожа уплашена и ишарана, простире се преко костура. /Кроз рожњачу оно лети Небеском прољећу, /Исланској омчи, да птице довезу побједничка кола. /Чује се кроз шкрипу његовог затвора /Шуштање поља и шума, /Рефрен са Седам мора. /Без тијела душа је гола, /Као што је тијело без кошуље: /Нема мисли које долазе, нема добра, нема идеја и нема ријечи. /Питање без одговора: /Ко се икад могао вратити са подијума на коме плесач не остави траг? /Сањам о другој души, у другачијој одјећи: /Док се пробија међу даровима /И нада изгорјева, / Као алкохол и одлази, /И не оставља ни сјенку /И оставља само успомену /На мирис јоргована у пољу. /Трчи, дијете моје, не оплакуј судбу несрећне Еуридике, /Само настави до краја свијета да твој новчић види све. /Докле год одговара твом кораку, /Ма колико мален да био, /Земља шаље полет и радост Свакој енергичној кости.

За крај, издвојио бих још једну велику мисао овог генијалца: „Филм је способан да барата било којом чињеницом која се протеже кроз вријеме; он може узети апсолутно све из живота.“

Ко једном погледа филмове Тарковског, биће увучен у раскош поезије филмских слика и никада неће пожељети да изађе из тог огледала човјечанства, гдје сви са топлином у срцу играју своје мале и велике улоге, желећи само да та игра траје што дуже.

ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ Књига РАТ И МИР Поред Ане Карењине сигурно најпознатије дјело Лава Николајевича Толстоја. Овај роман у четири тома приповједа о судбинaма аристократских породицa у Русији (Безухови, Болконски и Ростови), и преплитања њихових живота са руском историјом у периоду Наполеонових ратова(од 1805. до 1813. године) и његовом инвазијом на Русију. Толстој је један од највећих писаца света, књижевни горостас моћне и непрегледне Русије, који је своје славно дело Рат и мир посветио суштинским питањима живота и смрти, мира[6] и рата, славе народа и пораза окупаторске војске, питањима херојства човека и људске жудње за слободом, људским понорима и летовима и свим вечним и проклетим тајнама човека од памтивека до данас. (Илија Кајтез, Етика мира и рата Лава Толстоја у делу „Рат и мир“)

Филм ОГЛЕДАЛО „Огледало“, је један од најпоетскијих филмова генијалног Андреја Тарковског. Радња филма прати умирућег човјека који се присјећа свог дјетињства, прошлости али и догађаја који су обликовали „савремену историју“ Русије.

Музика ХОР РУСКЕ АРМИЈЕ „АЛЕКСАНДРОВ“ Или у свјету познат као „Хор Црвене армије“ је најпознатији војни хор у свијету. Хор је основан 1928 године као званични војни хор Црвене армије,а први руководилац и диригент хора био је Александар Вациљевич Александров по коме хор данас носи име. У репертуару хора налазе се најпознатије руске пјесме као што су: Каћуша, Каљинка, Лађари са Волге и многе друге. У задње вријеме хор се прославио и извођењем обрада познати рок и поп пјесама.

2015