ХИСТОРИЈА
ИЗ ПЛАШЧАНСКЕ ПИСМОХРАНЕ
ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКА ПАРНИЦА У ПЛАШЧАНСКОМ АРХИВУ
Архив плашчанске епархије не садржи значајније документе о изворима и токовима тзв. Велеиздајничке парнице, политичке кампање отворене 1908. године. Нарочито не оне који би се тицали политичког врха те сложене приче која је у један чвор увезала простор на релацијама Беч – Сарајево, Београд – Загреб. Али зато у њему проналазимо нама данас подједнако занимљив свежањ докумената о томе како се афера гранала, пробијала до друштвеног приземља, како је то све изгледало на терену ондашњег Двора, Вргинмоста, Оточца, Перјасице... Нарочито из аспекта хрватско – српских односа, које је и том приликом државни одвјетник за потребе владајућих политика инструментализовао, криминализујући читав српски национални покрет и његову идеју у Хрватској и Славонији. При том је неизбјежно, имајући у виду извор ове писмохране, у први план избио сукоб између људи из Српске самосталне странке и владике Михаила Грујића. Био је то још један, давно заборављени случај, унутар уског тока политичке повијести Срба у Хрватској, случај сукоба двију струја; од којих је једна своје и народне интересе настојала остварити у сарадњи са властима, а друга, побуном против тих власти. Па иако би било логично очекивати да се људи Цркве нађу сви у првој
34
групи, истина је да су они и у плашчанској и у пакрачкој епархији, били снажно подијељени у свом јавном ангажману. Неки од њих су чинили важан дио активиста, па и страначких руководилаца у покрету омасовљења српског национализма, којег је припремала и промицала скупина око загребачког „Србобрана“. У другу групу, вјерну Михаилу, спадали су и овдје заступљени; парох оточачки Илија Машић и парох вргомоски Јован Шепа. Нарочито је занимљив случај Машић, који је након сукоба са Теофаном Живковићем у својој младости, остао до краја вјеран Грујићу. Илија Машић, живећи једну од типских ситуација за православног свештеника у Хрватској тог времена, у франковачкој паланци окруженој српским селима, увјерљиво брани мишљење своје и свог црквеног поглавице, како га он зове. Његов је допринос у овим документима најзначајнији. Ова је афера коначно оголила и једно од кључних мјеста слабашних зачетака просвјетитељско – модернизацијских процеса у крајишким срединама, оличених у тешким људским сукобима свештеника и учитеља. Сукоб, који ће бити с несмањеном жестином настављен у међуратном периоду, и чинило се коначно довршен након 1945. Пароси примишљански, коларићки и перјасички описују ситуацију на свом терену, а писма учитеља Прибићевића добра су слика чемерне ситуације тог друштвеног слоја у Хрватској оног времена. У сваком случају, ово је дио грађе која је до сад недостајала у склапању цјеловите слике тог, за Србе у Хрватској, преломног догађаја.
Ваше Високопреосвештенство, Милостивјејши Архипастиру!! Трпио сам, ћутао сам, док се могло трпити и ћутати, али се више ћутати не може и не смије. Од када сам, као парох из Швице прешао у Оточац год 1878 па до данас сваке је неђеље и празника, изузимајући Рождество и Воскресеније Христово – почињала св. Литургија у 10 сати. Па како на овдашњој р.к. цркви има сат по коме се сви уреди и области, па једна и друга црква својих вјерних ради равна, то је свима тако рећи већ у крв прешло, да у православној цркви почима св. служба Божија у 10 сати.
mart
У први план избио је сукоб између људи из Српске самосталне странке и владике Михаила Грујића. Био је то још један, давно заборављени случај, унутар уског тока политичке повијести Срба у Хрватској, случај сукоба двију струја; од којих је једна своје и народне интересе настојала остварити у сарадњи са властима, а друга, побуном против тих власти
2021
ПИШЕ: Чедомир Вишњић
