R Magazin #7 by Russia Beyond

magazin Broj 7

decembar 2015.

Srpsko izdanje Ovaj dodatak uređuje i izdaje Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj

Šta nam sprema

2016?

+ Kako će se odvijati velika geopolitička igra l + Koji događaji će dominirati u ruskoj spoljnoj politici l + Kuda ide ruska armija: Šta je promenio ministar Šojgu l + Ekskluzivna reportaža: Latakija, ruska vojna baza u Siriji l + Zima, medvedi, opasnosti: Mitovi i istine o ruskom Sibiru l

magazin

predato u štampu 22. decembra 2015.

Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje „R Magazin“ koje izlazi na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez učešća dopisnika i urednika partnerskog lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i sponzora, kao i od sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja. Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima. Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište urednika projekta Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta. Russia Beyond the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije. internet-stranica: ruskarec.ru email: editor@ruskarec.ru telefon: 7 (495) 775 3114 faks: 7 (495) 988 9213 adresa: ул. Правды 24, д. 4, Москва 125993, Россия Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTH Vsevolod Pulja - glavni urednik dodataka RBTH Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za Evropu Jekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Evropu Milan Radovanović - jezički urednik Andrej Zajcev - direktor fotografije Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajna Andrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj, direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru. 2015. Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“ Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog saveta Pavel Njegoica - generalni direktor Vladislav Fronjin - glavni urednik Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za dozvolu obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na editor@ruskarec.ru. RBTH objavljuje 37 novinskih dodataka u 29 zemalja sa ukupnom mesečnom

UVODNA REČ

Prelomne godine

dlazeća godina je bila prelomna u radu projekta Russia Beyond the Headlines u Srbiji. Naš novi dodatak o Rusiji R Magazin počeo je da izlazi u najpopularnijem časopisu u zemlji uz podršku naših partnera iz Nedeljnika. Nova koncepcija prezentovanja našeg izdanja za nas predstavlja izazov i ujedno izvor nadahnuća i novih ideja. Svakog meseca, počev od maja, R Magazin je bio svojevrsna provera našeg kvaliteta i podsticao nas da radimo na "tematskim" brojevima. Može se reći da su naši prilozi u najmanju ruku zainteresovali mnoge čitaoce, bar sudeći po reakcijama. Poslednji broj u godini neminovno podrazumeva sumiranje rezultata i prognoze za narednu godinu. Tako smo i mi u ovom broju R Magazina sumirali rezultate 2015. godine kada je reč o Rusiji, i to iz raznih perspektiva - političke, ekonomske i vojne. Odlazeća 2015. godina nije bila nimalo laka. Događaji su se smenjivali munjevito i haotično. Ali zar nije uvek tako? Po čemu će ova godina ostati zapamćena? Svakako po "jenjavanju" krize u Ukrajini i novom velikom geopolitičkom požaru na Bliskom istoku. Ali ne samo po tome. Detaljnije na tu temu govorimo u članku posvećenom bilansu političkih zbivanja u 2015. godini "iz ruskog ugla". Ekonomska godina je u Rusiji protekla u znaku sankcija i pada cena nafte. Naši analitičari pišu o tome u kojoj meri je takva situacija uticala na rusku ekonomiju i šta se od nje može očekivati u budućnosti. Po tom pitanju ni sami ruski eksperti nemaju jedinstveno mišljenje. Od početka ruske vojne operacije u Siriji ceo svet govori o potencijalu ruskog oružja. Međutim, izvan Rusije je malo onih koji su pažljivo pratili sve promene u ruskoj armiji tokom proteklih godina. O tome vojni analitičari detaljno govore specijalno za naše izdanje. I na kraju, redakcija je pripremila i svojevrstan novogodišnji kompliment našim čitaocima u vidu teksta u kome se opisuju tri najčešća mita o Sibiru. Čestitamo vam nastupajuće novogodišnje i božićne praznike, dragi čitaoci! Sa nadom da ćemo se družiti i u novoj godini,

čitalačkom publikom od dvadeset sedam miliona ljudi, a takođe održava 22 sajta na 17 jezika.

Пројекат Росијске газете

НАШЕ ВЕСТИ ИСПРИЧАНЕ НА ВАШЕМ ЈЕЗИКУ II

Vjačeslav Čarski izvršni urednik RBTH za Evropu

17 језика 29 земаља 22 сајта 37 штампаних додатака

Читајте више на ruskarec.ru Пријавите се за наше недељне билтене и увек први сазнајте за нове садржаје: newsletter.rbth.com/ subscribe/sr_RS

magazin

PREGLED GODINE

Pet najvažnijih događaja u spoljnoj politici Rusije 2015. R Magazin je napravio osvrt na pet najvažnijih spoljnopolitičkih događaja tokom 2015. godine koji će dominirati u ruskoj spoljnoj politici i tokom 2016.

ria novosti

Više tekstova na ruskarec.ru/sirija

Aleksej Timofejčev

očetak vojne P akcije u Siriji

Početak operacije Vojno-kosmičkih snaga Ruske Federacije protiv ekstremnih islamista u Siriji krajem septembra bio je iznenađenje za većinu eksperata. Među njima još uvek ne postoji jedinstveno mišljenje o razlozima koji su prouzrokovali ovakvu odluku. Analitičari ističu da je na odluku Moskve moglo uticati nekoliko faktora ili kombinacija tih faktora: n nedostatak uspeha u vazdušnoj akciji koju sprovodi koalicija pod vođstvom SAD; n pokušaj da se podstakne politički dijalog o Siriji; n strahovanje da će Zapad, ukoli ko Rusija ništa ne preduzme, uvesti zonu zabrane leta iznad Sirije, kao u slučaju sa Libijom.

magazin

Sa druge strane, postoji mišljenje da je odluka o angažovanju ruskih snaga u Siriji doneta zbog gotovo tragičnog stanja u kome se nalazi sirijska regularna armija. „Da nije bilo ruske vojne kampanje, režim sirijskog predsednika Bašara el Asada bi pao do Nove godine. Bilo je očigledno da žele da ga dokrajče“, kaže za R Magazin Dmitrij Jevstafjev, ekspert i član saveta Centra za politička istraživanja Rusije („PIR-Centar“). Posledica Asadovog poraza bio bi „islamistički haos“ koji bi preplavio Siriju, a zatim bi se brzo proširio na Avganistan i Tadžikistan, tj. došao bi do granica Ruske Federacije. Sada je situacija preokrenuta u korist sirijske vlasti. Vojna inicijativa je prešla na stranu regularnih sirijskih snaga. Sada su Asad i njegovi saveznici postigli značajne uspehe. Sirijski predsednik je uspeo da konsoliduje vlast na teritorijama i u vojnim jedinicama koje su pod

njegovom kontrolom. Kako ističe Jevstafjev, „postignut je značajan uspeh u južnim provincijama i u predgrađima Damaska. Ponovo je pod kontrolom teritorija oko Alepa, koja je od presudnog značaja u strateškom smislu“. Analitičari se slažu da će se ova faza vojne kampanje ruskih trupa u Siriji nastaviti do januara približno u istom režimu, možda sa izvesnim pojačanjem vojnog prisustva Ruske Federacije. To može biti vezano za vremenske uslove, tj. za početak peščanih oluja koje će otežati letove. Taj period će moći da se iskoristi za aktiviranje političkog rešavanja krize, smatra Anatolij Kortunov, šef Ruskog saveta za međunarodna pitanja. Dalje će mnogo toga zavisiti od stavova zemalja u regionu, tj. od zalivskih država, Irana i Turske. Sve zavisi od toga hoće li pomenute zemlje pristati na kompromis po pitanju političke budućnosti Sirije. III

profimedia

PREGLED GODINE

Obaranje Su-24

Turska je u sirijskoj krizi dospela u prvi plan posle incidenta u kome je njena avijacija 24. novembra oborila ruski bombarder Su-24 na području sirijsko-turske granice. Tada je došlo do vrlo izraženog zaoštravanja odnosa između dveju zemalja. Mediji su počeli da govore o mogućnosti oružanog konflikta Rusije sa članicom NATO-a, pa čak i sa čitavim vojnim blokom. Moskva, međutim, nije izabrala vojni odgovor, nego je uvela Ankari ekonomske sankcije. Razmere ruske reakcije uslovljene su činjenicom da je Moskva u potezima Turske videla isplaniranu provokaciju. Okolnosti incidenta daju ruskim ekspertima osnova za pretpostavku da je to zaista bio demonstrativni gest Turske, tj. unapred pripremljena politička akcija. Predsednik Turske Redžep Erdogan time je hteo da demonstrira „nešto poput gvozdene pesnice“ kako bi na taj način učvrstio svoju popularnost u narodnim masama, smatra Jelena Suponjina, orijentalista i ekspert Ruskog instituta za strateška istraživanja. Naredbom o obaranju Su-24 Erdogan je hteo da izrazi nezadovoljstvo Ankare potezima Moskve u susednoj Siriji, smatra Anatolij Kortunov iz Ruskog saveta za međunarodna pitanja. Ruski ekspert ističe da je Turska odavno pominjala uvođenje zone zabranjenih letova nad tom teritorijom, budući da u pomenutom području, u pojasu uz tursko-siIV

profimedia

Ruski vojnici u Lipetsku nose kovčeg sa telom pilota Olega Peškova, koji je upravljao bombarderom Su-24 srušenim 24. novembra ove godine u Siriji. Peškov je posthumno dobio orden Heroja Rusije

rijsku granicu, žive Turkmeni, tj. Sirijci kojima je turski maternji jezik. Erdogan pokušava da se pozicionira kao zaštitnik Turkmena. Obaranjem ruskog aviona tursko rukovodstvo je dalo do znanja da su ti ljudi pod zaštitom Turske, bez obzira na to da li su Asadove pristalice ili su njegovi radikalni protivnici, rezimira Kortunov. Analitičari smatraju da Turska nije očekivala tako oštru reakciju Rusije. Po mišljenju Suponjine, Turci „nisu očekivali da će Rusija odgovoriti tako svestrano, po čitavom spektru ekonomske saradnje“.

Zbog incidenta sa bombarderom, kaže Suponjina, upropašćeni su odnosi Moskve i Ankare koji su decenijama izgrađivani, a njihova normalizacija će trajati godinama. Sada će i Moskvi i Ankari biti teško da popuste, smatra Kortunov. „Moguće je popuštanje napetosti, ali odnosi neće biti obnovljeni u ranijem formatu i obimu“, uveren je analitičar. Pored bilateralnih rusko-turskih odnosa, eksperti smatraju da je konfliktom između Ankare i Moskve pokvarena i perspektiva stvaranja međunarodne koalicije u borbi protiv „Islamske

Analitičari smatraju da Turska nije očekivala tako oštru reakciju Rusije na obaranje Su-24. Po mišljenju Suponjine, Turci „nisu očekivali da će Rusija odgovoriti tako svestrano, po čitavom spektru ekonomske saradnje“ magazin

Minsk 2

Sirijska kriza je potisnula u drugi plan situaciju u Donbasu. Pa ipak, u većem delu 2015. godine ukrajinska kriza je bila glavno spoljnopolitičko pitanje Rusije. U narednoj godini situacija u Donbasu, i pored sadašnjeg zatišja, neće izgubiti na značaju. Rešavanje krize u Donbasu odvijalo se pod parolama da je neophodno poštovati drugi sporazum iz Minska, sklopljen u glavnom gradu Belorusije 12. februara 2015. godine. Tada su posle višečasovnog pregovaračkog maratona lideri Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine usaglasili osnovne korake koji treba da vode ka prekidu vatre i pokretanju mirovnog procesa na jugoistoku Ukrajine. Međutim, bez obzira na Minsk 2, borbena dejstva i raketiranja su nastavljena do kraja leta, doduše daleko manjim intenzitetom. Potpuna tišina u Donbasu je nastupila tek u septembru. Po mišljenju eksperata, prekid vatre je posledica činjenice da su se SAD faktički uključile u Minski proces i da je zahvaljujući tome Zapad izvršio pritisak na Kijev. „Ruska Federacija je uspela da ubedi Zapad da je njen stav orijentisan na minimiziranje konflikta, a stav Ukrajine na maksimalno stvaranje glavobolje Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskoj uniji“, izjavio je za R Magazin ekspert Josif Diskin, član Građanske komore RF. On je podsetio da je zamenica šefa Stejt departmenta Viktorija Nuland posetila Kijev u julu, kada je prisustvovala i sednici ukrajinskog parlamenta. Obe strane, i Kijev i Donbas, i dalje optužuju jedna drugu za nepoštovanje sporazuma iz Minska. Sada se ponovo čuju pucnji, mada uglavnom iz streljačkog naoružanja. Ozbiljan test odlučnosti dveju strana da poštuju sporazum iz Minska biće lokalni izbori koje su vlasti Donbasa odlo-

magazin

žile za februar. Tim odlaganjem je trebalo da obe strane, pre svega Kijev, dobiju na vremenu kako bi se mogli usvojiti zakoni predviđeni drugim sporazumom iz Minska. Konkretno je u pitanju zakon o većoj autonomiji regiona na jugoistoku Ukrajine. Međutim, zasada mediji ne pominju bilo kakav napredak po pitanju usvajanja odgovarajućih zakona. Zbog toga je maglovita i perspektiva ukidanja sankcija koje je Zapad uveo Rusiji, jer se kao glavni uslov tog ukidanja na Zapadu pominje upravo uspeh Minskog mirovnog procesa.

Dogovor oko Irana

Sporazum koji je sredinom jula postignut oko iranskog nuklearnog programa nije bio iznenađenje. Još u aprilu su šest pregovarača (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN i Nemačka) usaglasili sa Iranom mnoga važna zajednička rešenja. U julu je postignut konačan kompromis koji odgovara svim stranama. Sporazum između „šestorice“ i Irana predviđa postepeno ukidanje sankcija uvedenih Teheranu, pod uslovom da se uvedu značajna ograničenja u razvoj iranskog nuklear-

reuters

države“. Oni, doduše, ističu da na putu ka realizaciji tog projekta ionako stoje mnoge prepreke koje se tiču različitih stavova glavnih aktera o načinima rešavanja bliskoistočnog pitanja.

nog programa, koji je po mišljenju Zapada Iran pokrenuo kako bi napravio nuklearno oružje. Zapadne prestonice bile su iznenađene ulogom koju je Rusija odigrala u postizanju tog sporazuma. „Začudio sam se kada sam shvatio u kojoj meri su Putin i ruska vlada odvojili ta dva pitanja: Iran i Ukrajinu. Mi ne bismo postigli taj sporazum da nije bilo spremnosti Rusije da dejstvuje zajedno sa nama i drugim članovima ‘šestorke’ u pravcu postizanja dobrog sporazuma“, izjavio je predsednik SAD Barak Obama. Pojedini posmatrači su se pitali zašto je Rusija podržala taj dogovor, s obzirom na to da će posle ukidanja sankcija iranska nafta stići na svetsko tržište, što će neizbežno dovesti do još većeg pada cena ovog važnog proizvoda ruskog izvoza. Moskva, međutim, smatra da u tom sporazumu ima mnogo više momenata koji su povoljni za Rusiju. Iran je potreban Ruskoj Federaciji kao ozbiljan partner, ističe Dmitrij Jevstafjev iz Centra za politička istraživanja Rusije

profimedia

Obe strane, i Kijev i Donbas, i dalje optužuju jedna drugu za nepoštovanje sporazuma iz Minska. Sada se ponovo čuju pucnji, mada uglavnom iz streljačkog naoružanja

Ambasadori Ruske Federacije, Španije, Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Američkih Država u UN glasaju za rezoluciju Saveta bezbednosti. Iran se obavezao da će smanjiti nuklearni program i dobiti olakšanje u sankcijama

PREGLED GODINE

(„PIR-Centar“). Po rečima Petra Topičkanova, saradnika u realizaciji programa „Problemi neširenja“ Moskovskog centra „Karnegi“, oslobađanje Teherana od sankcija donosi Rusiji prilično dobre perspektive, pre svega u sferi vojno-tehničke saradnje, a takođe i u svemu onome što se tiče nuklearnih tehnologija koje se koriste u miroljubive svrhe. Kako je isticano u medijima, procenjuje se da potencijalni ugovori samo u oblasti vojno-tehničke saradnje vrede 20–70 milijardi dolara. Eksperti naglašavaju da je Iran veoma važan Ruskoj Federaciji i sa gledišta formiranja multivektorske spoljne i spoljnoekonomske politike. Teheran je zajedno sa Moskvom aktivno angažovan i u rešavanju sirijske krize, i podržava predsednika Asada. Ukidanje režima sankcija doprineće većoj legitimnosti koraka koje preduzima Iran, kako u regionu, tako i na međunarodnoj političkoj sceni, smatra Kortunov.

Samiti BRIKS-a i ŠOS-a

U ruskom gradu Ufi u julu 2015. godine održani su samiti BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). Na samitu BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika) napravljen je korak napred u pravcu potpunijeg ujedinjenja i formiranja prave organizacije. Eksperti smatraju da je glavni rezultat susreta pokretanje finansijskih mehanizama poput Banke za razvoj BRIKS-a i pula uslovnih deviznih rezervi. Za Moskvu to ima poseban značaj, s obzirom na to da je Rusija zbog sankcija u velikoj meri odsečena od tržišta kapitala. Banka za razvoj BRIKS-a, čiji ukupni kapital iznosi sto milijardi dolara, već 2016. godine će početi da finansira prve projekte. Rezultat samita ŠOS-a (Rusija, Kina, Kazahstan, Tadžikistan, Kirgizija i Uzbekistan) jeste kvalitativna promena u samoj organizaciji, smatra Petar Topičkanov. Novi kvalitet se sastoji u tome što je odobrena želja Indije i Pakistana da stupe u ovu organizaciju. Po rečima Aleksandra Lukina, šefa Centra za proučavanje Istočne Azije i ŠOS-a Moskovskog državnog univerziteta međunarodnih odnosa (MGIMO), ŠOS je tako postao još moćniji akter svetske politike i „drugi, nezapadni centar Evroazije“. Moskva je time dobila novu snažnu polugu za realizovanje svojih spoljnopolitičkih interesa. VI

BIZNIS I FINANSIJE Kuda ide ruska ekonomija? Ruska ekonomija trpi krizne pojave već drugu godinu zaredom. Da li je prvobitni uzrok problema permanentni pad cena nafte? Ili su antiruske sankcije uzrok svih nevolja? Ili možda ipak postoje dublji uzroci sadašnjih zbivanja? Šta će biti sa ruskom ekonomijom u narednoj godini? Tražeći odgovor na ova pitanja, i u želji da upotpunimo predstavu o navedenim problemima, porazgovarali smo sa dvojicom ruskih eksperata. Oni su nam dali različite prognoze. Rusija treba da obnovi rast ekonomije, ali se u principu ništa neće promeniti

Oluja je prošla

Sergej Aleksašenko

roblemi ruske ekonomije se po mom mišljenju ne sastoje u sankcijama Zapada ili niskim cenama nafte. Još 2013. godine, kada su cene nafte bile visoke i nije bilo sankcija, videli smo da ekonomija beleži rast od svega 1,3%. Ne treba svu krivicu svaliti na spoljne faktore. Što se tiče tehnoloških sankcija u energetskom sektoru, one praktično ne daju nikakav rezultat, jer su usmerene na eksploataciju u ofšor-zoni, a ona i inače nije rentabilna u uslovima ovako niskih cena nafte. Ako bi finansijske sankcije bile čak i ukinute, to bi naravno moglo prouzrokovati kratkoročno poboljšanje situacije, ali dugoročno poboljšanje u ekonomiji nije moguće bez rasta investicija.

Pre godinu dana je situacija u ruskoj ekonomiji bila takva da se s pravom može tretirati kao klasična oluja. Tada je vrednost rublje padala velikom brzinom, jer su se podudarili mnogi faktori: cena nafte, sankcije i period najintenzivnijeg izmirivanja spoljnog duga. To je dovelo do naglog pada nacionalne valute. Međutim, u celini gledano, ne treba preceniti ulogu finansijskih tržišta. Već tada je bilo jasno da se situacija može regulisati pametnom politikom Centralne banke. Apokaliptične prognoze čule su se iz tabora onih koji ne shvataju kako funkcioniše monetarni sistem. Naravno, pomogla je i činjenica da su početkom godine cene nafte malo porasle. Pored toga, Centralna banka ove godine pravi manje grešaka nego prošle godine. Najveći problem Centralne banke u ovom trenutku se i dalje sastoji u tome što ona loše objašnjava javnosti svoje poteze usmerene na upravljanje očekivanjima vezanim za inflaciju. Ne može se reći da je situacija ove godine katastrofalna. Ona je znatno bolja u poređenju sa krizom 2009. godine. Uz sve to, ove godine je postalo očigledno da je ruska ekonomija relativno stabilna, jer je to sada tržišna ekonomija. Naravno, postoji korupci-

magazin

ilustracija: Aleks Turišev

ja, ali postoje i tržišne cene i slobodni valutni kurs. Tržišne snage kroz adaptaciju kursa i cena ipak nekako uspevaju da uvek ponovo uspostave ravnotežu. To, naravno, čine na račun potrošnje i stanovništva, koje je očigledno i dalje spremno da stoički podnosi to opterećenje. Činjenica da u poslednjih 15 godina nije bilo značajnijih pokušaja regulisanja cena govori u prilog tome da je predsednik Putin upoznat sa ovom prednošću. Sadašnje stanje u vojnoj industriji je takvo da ne može biti bolje. Vojnoindustrijski proizvodi su sve traženiji. Upravo time se objašnjava veći deo rasta industrijske proizvodnje tokom proteklih meseci. Agrarni sektor je, kao i obično, u dobrom stanju. Početkom dvehiljaditih je stvoren manje-više funkcionalan sistem agrarnih subvencija, zahvaljujući čemu ovaj sektor svake godine beleži rast od 2-3%. Naravno, zabrana uvoza ide naruku poljoprivrednicima. Sirovinski i saobraćajni sektor takođe su uspeli da ostanu na svom nivou jer potreba za sirovinama iz Rusije nije ništa manja. Najgore stanje je na potrošačkom tržištu, tj. u trgovini, automobilskoj industriji, developerskim projektima i nekretninama. Problem je u tome što pravilan na-

magazin

čin lečenja zahteva pravilnu dijagnozu. A u tom pogledu postoje izvesne poteškoće. Glavni problem u Rusiji je loša investiciona klima i nedovoljna pravna zaštićenost privatne svojine. Vlada u većoj meri posvećuje pažnju spoljnim faktorima. Ona smatra da su sankcije problem i trudi se da rusku ekonomiju učini samostalnom, što je u stvari čak i štetno. Nijedna zemlja nije uspela da obezbedi dugoročni rast putem zamene uvozne robe domaćim proizvodima.

Prognoze za narednu godinu

Teško je davati kratkoročne prognoze, jer isuviše toga zavisi od jednokratnih faktora. U principu, retko se dešava da ekonomija bude u recesiji duže od dve godine zaredom, ukoliko nije došlo do neke katastrofe. Već to je samo po sebi razlog da se očekuje obnavljanje rasta ruske ekonomije. Problem je u tome što će bez investicija ta dinamika biti prilično nestabilna. Zavisnost od nafte je, naravno, velika, ali taj faktor ne treba precenjivati. Ako cena nafte skoči na 100 dolara za barel, si-

tuacija će se svakako poboljšati, ali samo u narednih par godina. U suštini se, međutim, neće ništa promeniti. Strategija vlade ne može se zasnivati na očekivanju boljih vremena. Neophodno je poboljšati okvirne uslove za poslovanje u zemlji i za podizanje pravne zaštićenosti biznisa, a nju, opet, obezbeđuje nezavisno sudstvo, koje sa svoje strane podrazumeva da bolje funkcioniše politička konkurencija i mediji. Bez toga će ruskoj ekonomiji biti teško da se izvuče iz blata. Dr Sergej Aleksašenko je stariji naučni saradnik Brukings instituta (Vašington, SAD), od 1995. do. 1998. godine bio je prvi zamenik predsednika upravnog odbora Centralne banke Rusije. VII

BIZNIS I FINANSIJE

Oporavak ruskog bruto nacionalnog dohotka u 2016. godini

Vasilij Jakimkin

umirajući rezultate 2016. godine može se reći da je ruska ekonomija već prošla glavne negativne momente, uključujući i pad cena nafte. U tim uslovima čak i ako usledi još jedna porcija negativnih ekonomskih pojava, ruski biznis ipak počinje da stiče imunitet. Zbog toga je moguće očekivati da će u celini ruski bruto nacionalni dohodak već posle prvog kvartala 2016. godine početi da beleži mali rast, a u proseku za celu godinu tempo rasta bruto nacionalnog dohotka može dostići 1%, s tim što se situacija može drastično razlikovati u konkretnim sektorima ekonomije. U 2016. godini najbolja će biti situacija u prehrambenoj i hemijskoj industriji, a takođe u farmakologiji i turizmu. U tim sektorima se sada odvijaju najupadljiviji procesi zamene uvozne robe domaćim proizvodima, odnosno strane ponude domaćom, kada je reč o turizmu. Ta tendencija će u narednoj godini biti još veća. Štaviše, očekuje se da će pojedini sektori prehrambene industrije u Rusiji doživeti nagli rast. Na primer, primetan je veliki potencijal rasta kada je reč o proizvodnji raznih vrsta tvrdih sireva (u tekućoj godini očekuje se rast preko 40%), proizvodnji svinjetine (za 15%), živinskog mesa (preko 10%), konzerviranog povrća i ribe (17–25%) i dr. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, Rusija već proizvodi dovoljno žita, krompira, šećera i biljnog ulja da može pokriti sopstvene potrebe, a vrlo blizu tog nivoa je i proizvodnja živinskog mesa i svinjetine. Pre-

VIII

ma prognozama ministarstva, u narednoj godini će građani Rusije postati nezavisniji od uvoza namirnica, a kroz šest godina će ta zavisnost praktično u potpunosti nestati kada je reč o najvažnijim prehrambenim proizvodima. Štaviše, Rusija regularno povećava izvoz žita i drugih namirnica. U 2016. godini će obim tog izvoza iznositi najmanje dvadeset milijardi dolara. Farmakologija je već sada jedna od najdinamičnijih grana ruske industrije. Odustajanjem od masovnog uvoza lekova i velikim državnim investicijama u domaću proizvodnju može da se obezbedi rast od 17% u narednoj godini. U kasnijim godinama, ukoliko investicije ostanu na ovom nivou, Rusija će u ovom sektoru zabeležiti nagli rast, a zatim i dostizanje nivoa proizvodnje koji omogućava izvoz lekova. Hemijska industrija ne zaostaje za farmakologijom. To se naročito odnosi na proizvodnju lakova i boja na jeftinijem segmentu tržišta. U narednoj godini se očekuje rast proizvodnje za 13–20% u segmentu organskih boja i lakova u boji, dok proizvodnja sintetičkog kaučuka, etilena i plastike u Rusiji može porasti za 10%. Veoma perspektivno izgledaju i ruski proizvođači mineralnog đubriva, budući da zbog jeftine rublje njihova zarada od izvoza može zabeležiti primetan rast u 2016. godini. Prema tome, ako cena nafte padne čak i na 30 dolara za barel, ipak to neće doneti samo veliki rizik ruskoj ekonomiji, nego se mogu očekivati i pozitivne pojave u sektorima ekonomije orijentisanim na izvoz, zahvaljujući jeftinijoj rublji. Programi zamene uvozne robe domaćim proizvodima funkcionišu, a u pojedinim oblastima će već naredne godine čak prouzrokovati i nagli rast. Na tom putu Rusiji može pomoći produbljivanje partnerstva sa Šangajskom organizacijom za saradnju (ŠOS) i Zajednicom zemalja jugoistočne Azije (ASEAN), jer se tu krije strateški potencijal za dugoročnu saradnju. U ovom trenutku je Rusija zanimljiva svojim partnerima zbog njenih sirovina i saobraćajnica. Međutim, predsednik i vlada postavljaju poslovnim krugovima zadatke vezane za uvećanje izvoza robe i tehnologija sa primetnom dodatom vrednošću. Rusija ima potencijal koji je neophodan za realizaciju tog plana. Dr Vasilij Jakimkin je docent na Fakultetu finansija i bankarstva Ruske akademije za narodnu privredu i državnu administraciju.

Fjodor Lukjanov

2015. godini najzad niko nije ni pokušao da negira očiglednu činjenicu da je svetski sistem u stanju teškog debalansa, koji neprekidno prouzrokuje nove krize. Mnogi su to i ranije shvatali, ali nikako nisu želeli da priznaju tu činjenicu, tj. nisu hteli da odustanu od lagodne predstave koja je vladala još krajem 20. veka o tome kako je sada sve u najboljem redu, a neizbežne „ekskurzije u prošlost“ moguće je selektivno sanirati ukoliko se pojave. Jednom od takvih „ekskurzija u prošlost“, na primer, proglašeni su potezi Rusije vezani za sjedinjenje sa Krimom i pružanje podrške antimajdanskim pokretima na istoku Ukrajine. Vodeće države (a sa gledišta uticaja na svetski poredak to je još uvek Zapad) pokušale su da putem konsolidovanih političkih, ekonomskih i psiholoških pritisaka primoraju Kremlj da promeni ponašanje i vrati se „na pravu stranu istorije“. Drugim rečima, polazilo se od toga da postoji stanje koje je „ispravno“. Pritisak na Rusiju nije imao željeni efekat, a zatim je došlo do konačnog zaokreta. U slučaju Sirije više niko ne zna šta je „ispravno“. „Bliski istok 2015“ je oličenje bezizlazne situacije, i što se više ulažu napori sve je očiglednija a) njihova neefikasnost b) principijelna nemogućnost da se učesnici ovog višeslojnog konflikta ujedine oko istog cilja. Trend godine je beznadežna želja za povratkom u „zlatno doba“, s tim što svako na svoj način doživljava to doba. Najupečatljiviji primer je, naravno, „Islamska država“, koja je u najvećoj meri narušila bliskoistočni mir. U njihovom slučaju je sve jednostavno: oni žele nazad u epohu kalifata, kada je sve bilo pošteno i pravedno, žele da zbace dostignuća takozvane „civilizacije“ koju su im nametnuli pravoverni kolonisti, uključujući i „svetinju nad svetinjama“, tj. model države formiran tokom nekoliko vekova društvenopolitičkog razvoja. Svojevrsna popularnost koju ekstremni islamisti iz Mesopotamije uživaju na Zapa-

magazin

analiza

Svet u 2015. godini: Nostalgija za ravnotežom

ilustracija: dmitrij divin

U 2015. došlo je do velikog debalansa u svetskom poretku. Više nije moguće vratiti se na saradnju u skladu sa starim principima. Kakav geopolitički model ima najviše šanse da se realizuje u najskorijoj budućnosti?

du, kao i interesovanje za njihove ideje i postupke, svedoči o tome da i van granica tog zacrtanog „kalifata“ ljudi osećaju unutrašnju prazninu i sve veću težnju ka nečemu drugom, nečemu što nije isto kao ovo sada. Međutim, nije samoproglašeni kalif El Bagdadi (lider „Islamske države“) jedini koji teži ka svetloj prošlosti. Ideal u prošlosti traže i oni koji formiraju „mejnstrim“ globalne politike. Doduše, oni su zainteresovani za malo bližu prošlost. Važni datumi 2015. godine vraćali su nas na događaje minulih vremena vezane za uspostavljanje određenog svetskog poretka. Pre 200 godina održan je Bečki kongres, pre 70 godina završen je Drugi svetski rat i osnovana je Organizacija ujedinjenih nacija, pre 40 godina potpisan je Završni akt u Helsinkiju, a pre 25 godina Pariska povelja za novu Evropu. Do kraja 20. veka pojam svetskog poretka uvek je asociran sa stanjem ravnoteže. Ta ravnoteža je ponekad bila složena i podrazumevala je učešće mnogih aktera, kao u 19. veku, a ponekad je bila i jednostavna, kao posle Drugog svetskog rata, kada je uspo-

magazin

stavljen sistem uravnotežene dominacije dveju supersila. Balans je uvek podrazumevao da svi priznaju postojanje nekakvih sfera uticaja. Na tome su bili zasnovani i Bečki model, i sistem uspostavljen u Jalti, i Zaključni akt iz Helsinkija. Na prvi pogled, Pariska povelja iz 1990. godine zasnovana je na drukčijem principu. U njoj se deklarativno odustalo od sfera uticaja i linija razdvajanja. Međutim, i ona je zahtevala postojanje balansa,

Odlazeća 2015. godina ne samo što je postala Rubikon iza koga počinje nešto novo nego je i demonstrirala da je nemoguće vratiti se na staro. Autori godišnjeg izveštaja Valdajskog kluba, koji je ovoga puta dobio naziv „Rat i mir 21. veka“, uvereni su da „eskalacija haosa i nemogućnosti kontrole u međunarodnim odnosima ne može trajati večno...“

ne radi konfrontacije nego radi zbližavanja. Upravo o tome je i sanjao Mihail Gorbačov, za koga je okončanje Hladnog rata trebalo da se zasniva na konvergenciji, na ravnopravnom međusobnom zbližavanju blokova koji su ranije jedan drugom bili konkurencija. Kraj Sovjetskog Saveza, međutim, istovremeno je označio i kraj takvih nadanja, jer nova Rusija nije shvaćena kao drugi centar Evrope. Ideal Rusije, bez obzira na zvanične izjave, jeste povratak na nekakav oblik usaglašenih sfera uticaja. Iz toga proizilazi i nostalgija za sporazumima u Beču i Jalti. Ideal Zapada je situacija koja je vladala devedesetih godina, kada su sfere prestale da postoje, a uticaj Zapada je postao sveobuhvatan i univerzalan. Zbog toga se sve vreme govori o Helsinkiju (s tim što se prećutkuje njegova komponenta koja predviđa fiksiranje istih tih sfera uticaja) i Parizu, koji je podrazumevao zajedništvo. Međutim, i jedan i drugi nostalgični model nepovratno su otišli u prošlost. Današnja politika se razlikuje od doba „svetskih poredaka“ po njenoj nečuvenoj demokratizaciji. Postalo je suviše mnogo onih koji utiču na njene procese. Sada to nisu samo velike sile kao ranije, nego su to i mnogobrojne zemlje osrednje moći koje teže da uđu u prvu međunarodnu ligu. To su i međudržavne organizacije sa njihovom birokratskom inercijom, i ogromne korporacije (među kojima posebno treba izdvojiti IT gigante), i nedržavni akteri, na primer nevladine organizacije (a „Islamska država“ je u suštini jedna od njih), pa čak i pojedine ličnosti koje imaju intelektualnu vlast nad drugim ljudima. Čak je i unutar samih država donošenje odluka otežano time što vlade nisu u stanju da u potpunosti kontrolišu dešavanja na svojoj teritoriji, jer je nemoguće ograditi se od raznovrsnih uticaja globalnog sveta. Prema tome, jasno fiksirane sfere uticaja su isključene. Oni koji su ranije pripadali njima više nisu spremni da prihvate takav tip odnosa. Oni koji su ih kontroIX

analiza

lisali nemaju više dovoljno poluga vlasti da nekoga na to primoraju. Iskustvo odlazeće godine pokazalo je da dominantna tendencija nije univerzalizam sveta organizovanog u obliku piramide, kako je zamišljano devedesetih, nego fragmentacija tog sveta na segmente kojima je lakše upravljati. A ti segmenti postoje i funkcionišu po svojim, a ne po opštim pravilima. Prototip takvog „bloka“ je Transpacifičko partnerstvo, o čijem formiranju je sklopljen sporazum u oktobru. Druga komponenta bi trebalo da postane Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo, o čijem formiranju Barak Obama teži da do kraja svog predsedničkog mandata postigne dogovor. Odlazeća 2015. godina ne samo što je postala Rubikon iza koga počinje nešto novo, nego je i demonstrirala da je nemoguće vratiti se na staro. Autori godišnjeg izveštaja Valdajskog kluba, koji je ovoga puta dobio naziv „Rat i mir 21. veka“, uvereni su da „eskalacija haosa i nemogućnosti kontrole u međunarodnim odnosima ne može trajati večno... Najverovatnije smo svedoci početka formiranja nove strukture sveta, zasnovane na faktičkom, mada još uvek nezabeleženom balansu dveju velikih grupa država“. „Sada se novi poredak ne gradi na posleratnim ruševinama prethodnog poretka, nego postepeno ‘izrasta’ iz dijalektičkog haosa rivalstva i međusobne zavisnosti“, smatraju autori izveštaja. To se odvija prirodnim putem, mimo volje glavnih aktera, i dalje opčinjenih prošlošću. Fleksibilni balans „dvaju okeana“ sa Amerikom u centru je sa jedne strane, a sa druge je kontinentalni masiv Evroazije u kojoj postoji nekakav oblik tesnog partnerstva između Kine i Rusije. To na prvi pogled obeshrabruje, jer suviše podseća ili na još jednu redakciju klasične geopolitike u duhu Mahana i Mekindera, ili na mračna upozorenja Džordža Orvela sa njegovom Evroazijom i Okeanijom. U stvarnosti se, međutim, radi o dvema zajednicama ujedinjenim oko zajedničkih unutrašnjih interesa, ali i međusobno zavisnim. One nisu u očiglednoj međusobnoj konfrontaciji, bar ne neprekidnoj. To je najbolja varijanta koja se danas može zamisliti. A zapravo je još jedna verzija „večnog mira“ u duhu „kraja istorije“, za koju se ispostavlja da je utopija. Kao što se moglo i očekivati. Fjodor Lukjanov je glavni urednik časopisa Russia in Global Affairs, direktor za naučne projekte međunarodnog debatnog kluba „Valdaj“

RUSKI PILOT U SIRIJI Nekom brat, a nekom... Ruska avijacija u Siriji pomrsila je račune igračima „Velike partije šaha“ na Bliskom istoku, dok je pristalicama zvaničnog Damaska ulila nadu bar da će im glava ostati na ramenima, ako ne i da se bliži kraj rata. Specijalno za čitaoce R Magazina objavljujemo reportažu iz Latakije (Sirija) Dmitrij Vinogradov

ntervencija Rusije ulila nam je nadu. Sada očekujemo da će rat najzad biti okončan i da ćemo se najzad vratiti svojim kućama“, kaže 25-godišnji Amir Suliman, žitelj Alepa, „ekonomske prestonice“ Sirije. Ovaj grad je već nekoliko godina podeljen na zone koje su pod kontrolom sirijske armije ili raznih terorističkih organizacija, uključujući i „Islamsku državu“ i „Front Al Nusra“. Sa Amirom smo se sreli na aerodromu Latakije, gde on uz riku motora ruskih ratnih aviona „Suhoj“, koji upravo uzleću, čeka avion Ministarstva za vanredne situacije da njime otputuje u Rusiju. „Moja majka je državljanka Rusije, a otac je Sirijac. Banditi su nam zauzeli kuću u Alepu, pa smo morali da pobegnemo u Latakiju. Sada putujem u Peterburg da nastavim studije arhitekture na Nacionalnom mineralno-sirovinskom univerzitetu „Gorni“ u Sankt Peterburgu. Nadam se da će do kraja mojih studija rat u Siriji već biti okončan i da će arhitekte ponovo biti potrebne. Obnovićemo sve što je srušeno“, kaže Amir. Zasada se ne može reći kada će se to dogoditi i kada će Amir moći sledeći put da dođe u otadžbinu i vidi svoje bližnje. Borbe se vode na svega 30 kilometara severno od Latakije, gde sirijska armija pokušava da preuzme kontrolu nad granicom sa Turskom, preko koje teroristi dobijaju pojačanje i municiju. U samoj Latakiji se ni po čemu ne vidi da je rat, mada su u avgustu 2011. godine ovde vođene ulične borbe. Ovdašnji žitelji se u večernjim satima okupljaju u kafe-barovima, vikendom odlaze u diskoteke, prave bankete i svadbe. Danju se mogu videti i na plaži. Žene su tamo

u kupaćim kostimima i ponašaju se slobodno. Jasno je da one ne žele dolazak islamista, jer bi tada morale ili da beže u druge zemlje ili da obuku feredžu. „Mi imamo mnogo primedbi na Asada. Ali sve to nije ništa u poređenju sa opasnošću koju sa sobom nose ‘Islamska država’ i ‘Front Al Nusra’. Za sve ove godine koliko traje kriza sirijska opozicija nije uspela da ponudi bilo kakvu alternativu Bašaru. Mi ne vidimo da postoje neka mirna područja koja su oni „oslobodili“ i gde su uspostavili kakav-takav normalan život ‘bez Asada’. Zbog toga je i sam sirijski predsednik nekada bio političar sa svojim dobrim i lošim stranama, a sada je postao simbol otpora stranim teroristima koji su se ovde stekli iz čitavog sveta. Sada njih treba oterati, a kasnije ćemo graditi normalan život i kritikovati Asada“, priča nastavnik istorije Gadir Vasuf.

Latakija – grad kontrasta

Pa ipak, ruske novinare i vojnike koji su angažovani u Latakiji svi upozoravaju da ne treba zalaziti u sunitske i palestinske četvrti, jer tamo Bašar el Asad i ruska avijacija uživaju daleko manju podršku nego među alavitima. U avgustu 2011. godine u palestinskim rejonima Latakije pružen je oružani otpor aktuelnoj vlasti. Pobuna je ugušena tako što su vojne raketne topovnjače doplovile do obala Latakije i otvorile vatru na naoružane pobunjenike. Sada je situacija u Latakiji daleko mirnija. Na događaje od pre četiri godine podsećaju samo pojačani vojni punktovi na putevima oko palestinskih rejona i tragovi metaka na obližnjim zgradama. Međutim, sa druge strane vojnih kontrolnih punktova Latakija ostavlja sasvim drugačiji utisak: svuda su prašnjave ulice, siromašne tezge, žene u hidžabima sa mnogobrojnom decom. „Mi smo osuđeni na siromaštvo. Veći-

magazin

ria novosti

EKSKLUZIVNA REPORTAŽA

na nas ne može da računa na dobar posao i visoku platu“, priča žitelj jednog od tih rejona, i ljubazno me poziva u svoju prodavničicu da popijem jaku kafu sa kardamonom. Zbog toga su i počeli protesti, objašnjava Palestinac. „Naravno, niko od onih koji su izašli na mitinge nije želeo rat. Nerede su iskoristili strani ekstremisti koji su doputovali u Siriju da ‘pomognu’ svojoj braći, a u stvari, radi sopstvenih ciljeva. Sada se mi pribojavamo da će se sve vratiti na ono što je nekada bilo ako Asad pobedi“, brine se on. Rusku avijaciju Palestinci doživljavaju kao jedan od faktora koji mogu da preokrenu situaciju u korist zvaničnog Damaska. „Rat je svima dosadio. Uništeni su i ekonomija i naši životi. Ali šta će biti posle Asadove pobede? Da li će opet sve biti po starom? Ili će Asad izvući nekakve zaključke i promeniti politiku? To niko ne zna“, razmišlja naglas moj sagovornik.

Država puca po šavovima

Pre rata se imao utisak da sirijsko društvo nije bogato, ali živi u miru i slozi, a sada je očigledno da je u njemu došlo do raskola. Pre 2011. godine smatralo se da je nepristojno iz znatiželje pitati nekoga kojoj struji pripada – to je

magazin

Rusku avijaciju Palestinci doživljavaju kao jedan od faktora koji mogu da preokrenu situaciju u korist zvaničnog Damaska. „Rat je svima dosadio. Uništeni su i ekonomija i naši životi. Ali šta će biti posle Asadove pobede? Da li će opet sve biti po starom? Ili će Asad izvući nekakve zaključke i promeniti politiku? To niko ne zna“ bila lična stvar svakog pojedinca. Sada se predstavnici svake konfesije trude da ne zalaze u „tuđe“ četvrti plašeći se neprijatnosti. U alavitskoj manjini je nivo podrške Bašaru el Asadu veoma visok, dok je u ostalim verskim i etničkim grupama situacija drugačija. Ako imamo u vidu ogroman broj stranaca koji su iz celog sveta (uključujući Rusiju) došli da ratuju, onda je jasno da savremena Sirija liči na prekrivač sašiven od različitih komada tkanine na kome je teško učvrstiti šavove. U skladu sa opisanom situacijom ni odnos prema Rusima nije isti svuda u Siriji. U Latakiji se Rusi doživljavaju kao zaštitnici. I taksista, i ulični prodavac, i konobar – svi na lošem engleskom ponavljaju jedan isti spisak fraza: „Thank you, Russia! Welcome to Syria! I love Abu-ali Putin!“ (Otac Ali Putin – takav nadimak su oni dali ruskom predsedniku.)

Sa „one strane“, tj. sa teritorija koje zvanični Damask ne kontroliše, stalno pristižu optužbe da ruska i sirijska avijacija bombarduju civilnu infrastrukturu i to se potkrepljuje fotografijama i video-snimcima. Oni koji su lojalni Bašaru el Asadu takve vesti doživljavaju kao dezinformaciju, a predstavnici opozicije kao još jedan dokaz da je u pitanju „zločinački režim“. Sada se svako veče u centru Latakije čuje intenzivna paljba. U vazduh lete meci i svetleće rakete. To sirijski vojnici pozdravljaju svoje saborce koji su dve godine bili opkoljeni u vazduhoplovnoj bazi Kvejris, u predgrađu Alepa na severu Sirije. Pre nekoliko dana sirijska armija je uz podršku ruske avijacije oslobodila bazu od opsade proteravši teroriste iz vazduhoplovne baze. Vojnici su se vratili, a proterivanje terorista u okolini Alepa se nastavlja. Sve to uliva oprezni optimizam, bar onima koji su i dalje lojalni Bašaru el Asadu. XI

analiza

Šta se dešava sa ruskom armijom? R Magazin je posvetio pažnju promenama u odnosu ruskog društva prema vojnoj službi, kao i reformama borbene opreme, tehničkog snabdevanja, naučnog istraživanja i vojnog obrazovanja koje su sprovedene u poslednje tri godine. Krajem 2015. navršile su se tri godine otkako je Sergej Šojgu ministar odbrane Rusije. Ove godine Rusija je aktivno učestvovala u vojnim konfliktima i sveobuhvatnim vojnim vežbama, a nastavila je i reformu armije, započetu još 2008. godine. U kom stanju je sada ruska armija? Vadim Matvejev i Tatjana Rusakova

ojna služba je u Rusiji kroz istoriju uvek bila unosna u tom smislu što je obezbeđivala napredovanje u karijeri. U sovjetskom periodu armija se sastojala od radnika i seljaka, zvanje vojnog lica je bilo prestižno, a vojni rok je trajao svega dve-tri godine i doživljavan je kao životna škola za muškarce. To je bila služba u kojoj se mogla steći određena profesija. Ona je mnogima, a pogotovu mladićima sa sela, otvorila put za dalje uspehe u životu. Tokom devedesetih godina prošlog veka, kada je u Rusiji vladala sistemska kriza, vojna lica više nisu bila na ceni, oružane snage nisu finansirane, nije kupovana tehnika, a vojne obuke gotovo da nije ni bilo. Mnogi oficiri su napuštali vojnu službu jer su bili prinuđeni da nekako izdržavaju porodicu. „Sećam se da smo se tokom devedesetih svi mi, oficiri, trudili da što manje nosimo uniformu jer nas je bilo sramota. Tada su oficiri doživljavani kao ljudi promašenog života, koji nisu mogli da nađu neko bolje radno mesto i zbog toga su ostali u armiji. Zato smo svi odlazili na posao u civilnom odelu“, seća se pukovnik Vladimir K. Takvo stanje u ruskoj armiji trajalo je XII

više od deset godina. Kada je na čelo Ministarstva odbrane došao Sergej Šojgu, vojnim licima je znatno povećana plata. Počeli su da zarađuju u proseku šest puta više. Na primer, poručnik je nekada dobijao 12.000 rubalja (170 dolara), a zatim 50.000 rubalja (720 dolara). Rešen je i stambeni problem. Stanove je dobila većina vojnih lica, onih koji su pre toga i po 20 godina čekali stan. Imale su efekta i druge aktivnosti, kao što je održavanje vojnih izložbi koje mogu posetiti civili i obnavljanje sistema DOSAAF (Dobrovoljno društvo za sadejstvo armiji, avijaciji i mornarici) koji obučava i specijalizuje mlade ljude u traženim vojnim strukama još pre regrutacije, a takođe razvija i popularizuje vojnotehničke sportove (na primer, sportsko streljaštvo, vojnu orijentaciju itd.). Odnos društva prema služenju vojnog roka i karijeri vojnog lica počeo je da se menja. Epolete su ponovo postale prestižne, a vojna služba (redovni vojni rok ili služba po ugovoru) ponovo je postala dokaz hrabrosti. Prema najnovijoj anketi Sveruskog centra za ispitivanje javnog mnjenja, 64% ispitanika smatra da mladićima samo armija obezbeđuje dobru moralnu i fizičku obuku. Takvih ispitanika je 1990. godine bilo gotovo upola manje (33%) kada je slično pitanje postavljeno u vezi sa sovjetskom armijom. Po mišljenju ispitanika, znatno su poboljšani i uslovi života vojnih lica. Za te uslove 60% ispitani-

ka kaže da su dobri (1990. godine takav odgovor dalo je samo 18%). Vojna profesija u savremenom ruskom društvu je postala prestižnija, a služba u armiji često služi kao svojevrsna odskočna daska za karijeru koja nije vezana za vojsku. „Ja bih hteo da se u životu bavim nečim što nema veze sa oružanim snagama. Planiram da radim ili u državnoj službi ili u Federalnoj službi bezbednosti, a tamo primaju samo one koji su služili vojsku“, kaže Vladimir P., mlađi vodnik iz vojne komande Sevastopolja. Materijalni momenat je još češća motivacija za služenje u armiji: „Mene je kao i mnoge druge privukla visoka plata u poređenju sa civilima. To je bio moj glavni motiv za stupanje u vojnu službu“, kaže poručnik Ana Z. Ona služi u jednoj moskovskoj vojnoj jedinici. Pored funkcije socijalnog lifta koju je ponovo dobila, kao i povećanog interesovanja za vojnu profesiju među omladinom, ruska armija se tokom poslednje tri godine menjala i u drugim aspektima.

Borbena obuka

Još dok je na čelu Ministarstva odbrane bio Šojguov prethodnik Anatolij Serdjukov, u Oružanim snagama Rusije stvorene su jedinice koje su uvek u stanju pune borbene gotovosti. Od tada procenat vojnika po ugovoru raste svake godine. Njihov broj 2017. godine tre-

magazin

ria novosti

Više tekstova na ruskarec.ru/ruska_vojska

ba da dostigne 425.000. Toliki broj profesionalnih vojnika zahteva stalno poboljšavanje njihovih teoretskih znanja i uvežbavanje navika vezanih za vođenje borbenih dejstava. Tome treba dodati i stalne isporuke nove borbene tehnike, koja takođe zahteva odgovarajuću obuku. Nije čudo što su vojne vežbe velikih razmera i iznenadne provere postale uobičajena pojava za rusku vojsku. Već tokom prve godine vršenja dužnosti ministra odbrane Sergej Šojgu je intenzivirao proces vojne obuke. Od 2010. do 2012. godine održano je sedam vojnih vežbi, a već 2013. bilo je pet iznenadnih provera borbenog stanja vojnih jedinica ruske armije u različitim regionima zemlje. Od 2013. do 2015. godine izvršeno je 20 iznenadnih provera i vojnih vežbi uz učešće ruskih i stranih vojnika. Kvalitet koji je na taj način postignut može se oceniti u sadašnjoj antiterorističkoj operaciji ruske armije na teritoriji Sirije. U celini gledano, proces podizanja borbene gotovosti ruskih trupa podrazumeva nekoliko nivoa: n pripremu i usavršavanje individualnih veština i navika vojnika; n uvežbavanje sinhronizovanosti organa vojne uprave i metoda njihovog rukovođenja jedinicama; n organizaciju i održavanje saradnje među različitim vidovima vojske. Najvažnija faza u borbenoj obuci su operativno-strateški manevri, u kojima učestvuju desetine hiljada vojnika

magazin

i hiljade primeraka borbene tehnike. U toku tih vojnih vežbi komanda Oružanih snaga Ruske Federacije uvežbava savremeni format primene vojnih jedinica u cilju daljeg razvoja armije i mornarice.

Oružje, tehnika i oprema

Kada je Šojgu postao ministar odbrane, on je sveo na minimum kupovinu stranih vojnih proizvoda koju je pre njega lobirao Serdjukov. Na primer, anulirana je narudžbina 1.775 italijanskih oklopnih automobila Iveco-LMV65 (na kraju je Rusija ipak kupila 358 ovih vozila). Pored toga, preduzeti su koraci u pravcu zamene uvoznih delova, delovima domaće proizvodnje. Veliki udarac ruskoj vojnoj industriji naneo je konflikt sa Ukrajinom koji je primorao ru-

sko vojno rukovodstvo da organizuje proizvodnju motora za helikoptere i brodove u samoj Rusiji. Asortiman vojnih proizvoda koje je Rusija kupovala od susedne države bio je prilično visok, a potreba za hitnom zamenom uvoznih proizvoda domaćim proizvodima, naravno, usporila je tempo uvođenja nove tehnike u armiju. I pored toga, do 2020. godine Rusija planira da modernizuje 70% svog naoružanja. „Mi smo u jednom periodu zaista uvećali troškove za odbranu. (...) U tom trenutku je stanje naše vojne tehnike bilo niže od naših standarda. Sada smo te troškove doveli do svetskog nivoa“, izjavio je premijer Dmitrij Medvedev u intervjuu 9. decembra 2015. godine. Već sada se na osnovu stanja u 2015. godini može reći da je u rusku armiju uvedeno 50% nove borbene tehnike, tako da postavljeni cilj ne izgleda nedostižno. Na primer, kopnene trupe Ruske Federacije počele su da dobijaju borbenu uniformu i opremu „Ratnik“, uključujući i novi automat AK-12. Povećan je i broj najsavremenijih reaktivnih sistema plotunske vatre „Tornado-G“, 120-milimetarskih samohodnih oruđa „Hosta“ i samohodnih protivtenkovskih raketnih sistema „Hrizantema-S“. U armiju pristižu i najnoviji operativno-taktički raketni sistemi „Iskander-M“. Pored toga što je povećan broj blindiranih kamiona i vozila različite klase i XIII

ria novosti

analiza

namene, kopnena vojska dobija i modifikovane oklopne transportere BTR-82 i BTR-82A. Doneta je odluka da se obnovi kupovina desantnih borbenih vozila BMD-4M. Tenkovske jedinice su dobile mašine kao što su T-72BA, T-80BA, T-80UA, T-80U-E1 i T-90A. U najskorije vreme treba da pristignu i najmoderniji primerci proizvedeni na platformi teškog tenka „Armata“. Snage protivvazdušne odbrane dobile su najnovije zenitno-raketne sisteme S-300V4 i S-400 „Triumf“. Vazdušno-kosmičke trupe opremaju se najmodernijim jurišnim kompleksima Su-34, Su-30, Su-35, Mi-28N i Ka-52. Neki od ovih modela pokazali su svoje mogućnosti tokom borbenih operacija protiv Islamske države u Siriji. Svoju efikasnost su dokazale i rakete vazdušnog baziranja H-29L, H-101 i dr. Ratna mornarica se oprema novim tipovima brodova i podmornica naoružanih efikasnim sistemima kao što su čuvene rakete „Kalibr“, koje su Oružane snage Rusije koristile protiv „Islamske države“. Uvedene su u eksploataciju i najnovije podmornice opremljene balističkim raketama „Bulava“. U toku je i planska zamena starih balističkih raketa kopnenog baziranja novim modelima. Strateške raketne trupe Rusije dobijaju nove sisteme „Topolj-M“ i „Jars“.

Radovi u vojnoj industriji

Ruska vlada izdvaja znatna sredstva za opremanje armije modernom tehnikom i naoružanjem, za naučna istraživanja i ogledno-konstruktorske radove. Krajem 2013. godine usvojen je novi federalni zakon koji obezbeđuje mehaXIV

Prema najnovijoj anketi Sveruskog centra za ispitivanje javnog mnjenja, 64% ispitanika smatra da mladićima samo armija obezbeđuje dobru moralnu i fizičku obuku. Takvih ispitanika je 1990. godine bilo gotovo upola manje (33%) kada je slično pitanje postavljeno u vezi sa sovjetskom armijom nizme kontrole industrijskih preduzeća. Sada nekoliko struktura istovremeno prati kako se i u koje svrhe troši državni novac izdvojen za modernizacuju armije. Jedan od prvih Šojguovih poteza na dužnosti ministra odbrane bilo je povećanje broja saradnika koji učestvuju u primanju vojne tehnike od proizvođača (sada ih ima 25.000), u cilju efikasnije saradnje predstavnika vojske i vojne industrije. Predstavnici vojske u vojnoindustrijskim preduzećima vode računa o kvalitetu proizvoda, što znatno smanjuje broj primedaba neposredno pred uvođenje određenog proizvoda u eksploataciju. Početkom 2015. godine predsedničkim ukazom su na čelo stvaranja strateški važnih sistema postavljeni generalni konstruktori. Neće ih biti više od 20, ali će njihov status biti viši, a odgovornost veća. Na taj način se ruska vojna industrija faktički vratila na sistem upravljanja iz Staljinovog perioda. U sovjetsko vreme su upravo generalni konstruktori, koji su bili na čelu kon-

struktorskih biroa, imali prerogativ da određuju pravce naučnoistraživačkih i ogledno-konstruktorskih radova na stvaranju perspektivne tehnike.

Regruti i vojnici po ugovoru

Sovjetska struktura Oružanih snaga potpuno je demontirana tokom vojne reforme 2008. godine, koju je sprovodio još Anatolij Serdjukov. Umesto velikih divizija kojima je teško operativno upravljati uvedene su mobilne brigade, u skladu sa zahtevima vođenja savremenih borbenih dejstava. Armija postaje profesionalnija postepenim odustajanjem od obaveznog služenja vojnog roka. Već sada ima više vojnika po ugovoru nego vojnika na odsluženju redovnog vojnog roka. Pa ipak, Rusija ne može potpuno odbaciti regrutaciju kao način kompletiranja armije, jer ruska ekonomija danas ne bi mogla izdržavati armiju koja se sastoji samo od vojnika po ugovoru. U svakom slučaju, nedostaje još 400.000 ljudi da bi armija imala milion vojnika, koliko je predvidelo rukovodstvo. U ovom trenutku niko u svetu, izuzev Sjedinjenih Američkih Država, ne može da izdržava milionsku profesionalnu armiju. Načini povećanja brojnosti nisu nimalo banalni. Na primer, Šojgu je došao na ideju da u armiji formira takozvane naučne čete. To su jedinice u kojima vojnici imaju mogućnost da se tokom služenja redovnog vojnog roka bave naučnim projektima u interesu podizanja odbrambene sposobnosti zemlje. Ministarstvo odbrane očekuje da će vojnici takvih naučnih četa posle redovne vojne službe rado sklapati dobrovoljne ugovore sa vojskom.

magazin

tajna rusija

Alamy/Legion-Media

Tri mita o Sibiru: Zima, medvedi i opasnost

Sudeći po stereotipnim verovanjima u Sibiru vlada večita zima, a mrki medvedi šetaju ulicama. Drugim rečima, radi se o veoma opasnom delu sveta. Međutim, stvarnost je sasvim drugačija. R Magazin predstavlja tri najraširenija mita o Sibiru

ana gruzdjeva

ibir zauzima gotovo 10% svetskog kopna i proteže se od mongolske granice na jugu do hladnih obala Severnog ledenog okeana na severu. To je zemlja osuđenika i heroja, nalazišta gasa, naftnih bušotina, kao i rudnika uglja i zlata. Pored toga, to je i teritorija sa najvećim šumskim masivima na svetu. U Sibir dolaze oni koji traže odmor u avanturističkom duhu, ljudi koji žele da istraže nepoznato, kao i zavisnici od adrenalina koji uzbuđenja nalaze na visokim planinama i u zaboravljenim selima duž Transsibirske pruge.

1. Večita zima

„Sibir je veoma hladan.“ Ovo je najčešći stereotip o Sibiru i jednako je raširen u ostalom delu Rusije, kao i u inostranstvu. Nema svrhe raspravljati da

magazin

li je to tačno, budući da već u oktobru iz ormara vadim zimske čizme, toplu kapu i rukavice. Ali sibirska zima ne traje večno. Poljski fotograf Rafal Milač dolazio je u Sibir nekoliko puta dok je radio na svom projektu „7 soba“, a jednom prilikom mi je rekao: „Kada sam prvi put došao bilo je leto. U Novosibirsk sam poneo zimske cipele, a temperatura je bila 40°C. Mislio sam da će u Sibiru biti hladno, ali sam morao da odem do prodavnice i kupim letnju garderobu.“ Mora se uzeti u obzir činjenica da Sibir zauzima ogroman deo Evroazije. Ukoliko u junu dođete u najseverniji deo Krasnojarskog kraja, na primer u mesto Dikson, videćete gomile snega, ledeno Karsko more i ljude koji nose tople jakne, jer je to Arktik. Ali ako takođe u junu posetite Krasnojarsk koji se nalazi mnogo južnije, srešćete studente koji se sunčaju na obalama Jeniseja, porodice sa decom kako na ostrvu Tatišev,

glavnom gradskom centru za rekreaciju, voze bicikl ili rolere. Ako ne pokrijete ramena, dobićete opekotine od sunca. Ako pak u junu odete na Altaj, biće vam hladno kao i uvek u proleće, jer ste okruženi planinama. Mnogi ljudi rođeni u Sibiru vole duge zime, bez obzira na temperature od -20 do -30°C, jer mogu da se skijaju, klizaju i voze snoubord. Prošle godine učesnici projekta „Ja sam iz Sibira“ organizovali su kampanju pod nazivom „Bele sibirske plaže“, sa ciljem da pokažu kako su zimske zabave u Sibiru lepše i interesantnije od letnjih.

2. Medvedi

„Medvedi šetaju ulicama.“ To je sledeći popularan mit o Sibiru. Naravno, tamo postoje ogromna nenaseljena prostranstva tajge gde žive mrki medvedi, pa ne možemo poricati da nam ovi krivonogi mesožderi nisu susedi. Ipak, to se razlikuje od regiona do regiona. XV

denis koževnikov / tass

tajna rusija

Više tekstova na ruskarec.ru/travel

Ukoliko u junu dođete u najseverniji deo Krasnojarskog kraja, na primer u mesto Dikson, videćete gomile snega, ledeno Karsko more i ljude koji nose tople jakne, jer je to Arktik. Ali, ako takođe u junu posetite Krasnojarsk koji se nalazi mnogo južnije, srešćete studente koji se sunčaju na obalama Jeniseja, porodice sa decom kako na ostrvu Tatišev, glavnom gradskom centru za rekreaciju, voze bicikl ili rolere

Tako, ako se uputite na planinarenje po Zapadnom Sajanu, ili krenete u obilazak malih sela okruženih tajgom u regionu Tofalarija u Irkutskoj oblasti, ili dođete do Čarske pustinje, velika je verovatnoća da ćete naići na medvede. Međutim, u velikim gradovima poput Krasnojarska ili Novosibirska ovo je gotovo nemoguće. S druge strane, tačno je da se ponekad ove životinje pojave u predgrađima. Najčešće su prinuđene da se približe naseljima zbog šumskih požara ili ako u njihovom staništu nema dovoljno koštunjavog ili bobičastog voća kojim se hrane. Medvedi inače izbegavaju ljude, a ni čovek nema želju da dolazi u kontakt sa njima. Medved se smatra jednim od simbola Sibira, ali reč je pre svega o dugogodišnjoj težnji da se razvije lokalni turistički brend. Ukoliko posetite južni deo Altaja, prvo ćete ugledati lešinare kako krstare nebom. U stepama Daurije na jugu Zabajkalskog kraja najpoznatije životinje su manul (Palasova mačka), srna i mongol-

О Д М О Н О Л О ГА К А Д И Ј А Л О Г У

Аналитичко издање које ексклузивно посвећује пажњу великим изазовима и могућностима у изграђивању руско-америчких односа.

XVI

ska gazela (dzeren). Za brojne starosedelačke narode na severu najvažnija životinja je irvas.

3. Opasna teritorija

Ponekad od stranaca čujem da su ih rođaci odvraćali od putovanja jer je „Sibir opasan“. Pretpostavljam da je razlog tome što se u sovjetsko doba iza Uralskih planina nalazio veliki broj logora GULAG-a. Danas SSSR-a više nema, logori su odavno napušteni i zaboravljeni, a u Sibiru rado dočekuju turiste iz celog sveta. Prema tome, potpuno je pogrešno smatrati da je ovo opasnije mesto od bilo kog drugog u svetu. U našim krajevima, baš kao u Evropi, SAD ili Australiji, možete da naiđete i na toplu dobrodošlicu, ali i na neprijatnosti. Jednog dana srešćete otvorene i ljubazne ljude, a već sutradan nekog neuljudnog ili čak pijanog neznanca. Ali to se može desiti bilo gde. Blogerka Pegi Lohse je na sever Rusije stigla iz Nemačke i svoje iskustvo opisala sledećim rečima: „Si-

bir nije nimalo opasniji od drugih krajeva sveta. U početku se čini da su njegovi žitelji pomalo grubi, ali su uglavnom izuzetno dobri. Jednom sam putovala od Tomska do Krasnojarska preko Kemerova i trebalo je da presednem iz voza „Jurga-1“ u voz „Jurga-2“. Mislila sam da neće biti problema, jer se radi o malom mestu. Međutim, izgubila sam se. Došla sam do kraja grada noseći veliki ranac na leđima i nisam znala kako da stignem gde sam naumila. Bila je jesen i duvao je vetar. Stajala sam na ulici i drhtala od hladnoće. Ali naišli su neki ljudi koji su pratili drugog putnika do stanice i pitali me da li mi treba pomoć. Na kraju su me odveli do mesta polaska voza i čak su me poveli i u obilazak grada.“ Zato odbacite uvrežena mišljenja i spremite se za nova iskustva i putovanje do Sibira. Ana Gruzdjeva je autor brojnih tekstova o putovanjima na sajtovima RBTH i poreklom je iz Sibira.

Пријавите се данас за специјалну годишњу понуду: russia-direct. org/subscribe

magazin