/ SAVREMENA RUSKA LITERATURA ŠTA DA ČITATE OVOG LETA / PUTOPIS KRIM, TAMO GDE SU STVORENA NAJVEĆA DELA
SRBI U RUSKOJ KNJIŽEVNOSTI
Kako su nas videli Puškin, Andrejev, Tolstoj, Ljermontov, Leskov, Limonov...
magazin Broj 3
„
jul-avgust 2015.
MNOGO JE TAMO ZANESENJAKA... SKORO SVI SU ZANESENJACI...
Srpsko izdanje Ovaj dodatak uređuje i izdaje Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj
EKSKLUZIVNO
PROROČKI TEKST DOSTOJEVSKOG O SRBIMA Još dugo neće shvatiti Sloveni šta je to Istočno pitanje Pre 150 godina veliki ruski genije napisao je svoje viđenje Slovena, koje ni danas nije izgubilo ništa od svoje aktuelnosti
FINEART/VOSTOCK-PHOTO
VELIKI PISAC PRIVATNO Tri ljubavi Fjodora Mihailoviča
magazin
UVODNA REČ
jul-avgust 2015.
Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje „R Magazin“ koje izlazi na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez učešća dopisnika i urednika partnerskog lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i sponzora, kao i od sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja. Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima. Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište urednika projekta Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta. internet-stranica: ruskarec.ru email: editor@ruskarec.ru telefon: 7 (495) 775 3114 faks: 7 (495) 988 9213 adresa: ул. Правды 24, д. 2, Москва 125993, Россия Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTH Pavel Golub - glavni urednik dodataka RBTH Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za Evropu Jekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Evropu Milan Radovanović - jezički urednik Andrej Zajcev - direktor fotografije Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajna Andrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj, direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru. 2015 Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“ Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog saveta Pavel Njegoica - generalni direktor Vladislav Fronjin - glavni urednik Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za dozvolu obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na editor@ruskarec.ru. Russia Beyond the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije. RBTH objavljuje 29 novinskih dodataka u 21 zemlji sa ukupnom mesečnom čitalačkom publikom od dvadeset pet miliona ljudi, a takođe održava 22 sajta na 16 jezika. U OVOM TRENUTKU DODACI SE OBJAVLJUJU U SLEDEĆIM LISTOVIMA: The New York Times, The International New York Times, The Wall Street Journal, Washington Post, Foreign Policy SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE • Daily Telegraph VELIKA BRITANIJA • Le Figaro FRANCUSKA • Handelsblatt NEMAČKA • Nedeljnik, Geopolitika SRBIJA • Nova Makedonija MAKEDONIJA • Tageblatt, Le Jeudi LUKSEMBURG • Le Soir BELGIJA • La Repubblica ITALIJA • El Pais ŠPANIJA, ČILE, PERU, MEKSIKO • La Nacion ARGENTINA • Observador URUGVAJ • The Nation, Phuket Gazette TAJLAND • Folha De S. Paulo BRAZIL • Mainichi Shimbun JAPAN • Global Times KINA • Joongang Ilbo JUŽNA KOREJA • Economic Times INDIJA
Упознајте Русију из новог угла ruskarec.ru Поделите своје утиске са нама
II
/ruskarec
/ruskarec
GODINA KNJIŽEVNOSTI U RUSIJI
T
okom cele 2015. u Rusiji se obeležava Godina književnosti. Inicijativu je pokrenuo predsednik Vladimir Putin, objasnivši cilj ove akcije: „Veoma je važno da se u Rusiji obnavlja vrednost dobre knjige i da u inostranstvu raste interesovanje za rusku klasičnu književnost, pa i za savremene autore.“ Već pola godine se održavaju, i do kraja godine će se održavati raznovrsne književne manifestacije - konkursi, izložbe, festivali, filmske projekcije, koncerti... Dodeljuju se i mnoge nagrade. U cilju koordinisanja svih prazničnih manifestacija pokrenut je specijalni sajt godliteratury. ru. Priprema se i Književna mapa Rusije, tj. interaktivni navigator koji vodi korisnika po knjižarama, muzejima posvećenim književnicima i književnosti, bibliotekama i drugim umetničkim prostorima vezanim za književnost. Na aerodromu Šeremetjevo otvorena je virtuelna biblioteka u kojoj se besplatno mogu preuzeti književna dela na ruskom jeziku. Interesovanje ruske države za domaću književnost nije slučajno, i možda će ono odigrati presudnu ulogu u suzbijanju negativnih tendencija koje se primećuju poslednjih godina. Naime, nekada su građani SSSR-a bili ubeđeni da su upravo oni najnačitanija nacija na svetu. Danas građani Rusije, naročito mladi, čitaju daleko manje, a tržište knjiga i bibliotečka infrastruktura nikako da izađu iz duboke krize. Zaista, teško je čitati Puškina i Gorkog u ovo vreme interneta i digitalnih mobilnih uređaja, kada se priliv informacija višestruko uvećao. Možda zvuči patetično, ali ipak je potrebno čitati, naročito ako se ima na umu da je ta velika književnost zaista svetska kulturna baština, i da je istovremeno ona i izvorište ruskog nacionalnog identiteta. U Srbiji se ruska književnost posebno ceni i poštuje. Stoga ni mi nismo mogli ostati po strani u obeležavanju Godine književnosti. Odlučili smo da priredimo tematski, „književni“ broj našeg dodatka. U ovom broju R Magazina predstavljamo vam jedinstveno istraživanje o srpskim junacima u ruskoj književnosti, ekskluzivni prevod na srpski jezik misli Fjodora Dostojevskog o slovenskom pitanju i Rusiji, kao i romantičnu priču o ženama koje je voleo. Pored toga, saznaćete koga od savremenih ruskih pisaca biste mogli pročitati na srpskom jeziku tokom godišnjeg odmora, kako su čuveni ruski pisci sami provodili svoj odmor na Krimu i da li se ljudi i danas mogu odmarati u ovom „zemaljskom raju“ kao što su se u njemu odmarali Čehov i Cvetajeva. Želimo vam prijatan odmor uz lepu književnost!
VJAČESLAV ČARSKI izvršni urednik RBTH za Evropu
magazin
EKSKLUZIVNO GENIJE O SRBIMA
JOŠ DUGO NEĆE SHVATITI SLOVENI ŠTA JE TO ISTOČNO PITANJE Pre nepunih 150 godina veliki ruski genije napisao je svoje viđenje „slovenskog pitanja“ koje ni danas nije izgubilo ništa od svoje aktuelnosti. Tekst pod nazivom „Jedno sasvim zasebno ‘slovce‘ o Slovenima koje sam odavno hteo da iskažem“ Fjodor Dostojevski je objavio 1877. Preveli smo taj članak ekskluzivno za čitaoce R Magazina
PISAO FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI
U
zgred, reći ću jedno posebno „slovce“ o Slovenima i slovenskom pitanju. Već odavno hoću da ga iskažem. Sada su svi kod nas odjednom počeli da govore o mogućnosti brzog uspostavljanja mira, što će reći, o mogućnosti da se slovensko pitanje brzo reši koliko bilo. Pustimo mašti na volju i zamislimo da je odjednom sve već završeno, da su Sloveni naporima i krvlju Rusije već oslobođeni, i štaviše, da Turska imperija već ne postoji, da je Balkansko poluostrvo slobodno i živi novim životom. Naravno, teško je do poslednjih detalja predskazati u kojoj konkretno formi će se ispoljiti ta sloboda Slovena bar u prvi mah, tj. hoće li to biti nekakva federacija manjih oslobođenih plemena (N. B. Čini se da federacije neće biti još dugo, veoma dugo), ili će se pojaviti manji zasebni posedi u vidu malih država gde će na tronu biti vladari pozvani iz raznih vladarskih dinastija.
RUSIJA MORA OZBILJNO DA SE PRIPREMI ZA TO DA ĆE SVI TI OSLOBOĐENI SLOVENI U ZANOSU POHRLITI U EVROPU I DA ĆE SE DO GUBITKA SOPSTVENE LIČNOSTI ZARAZITI EVROPSKIM FORMAMA I POLITIČKIM, I SOCIJALNIM, I TAKO TREBA DA PREŽIVE ČITAV I VEOMA DUG PERIOD EVROPEIZMA PRE NEGO ŠTO SAGLEDAJU BILO ŠTA U SVOM SLOVENSKOM ZNAČAJU I U SVOJOJ POSEBNOJ SLOVENSKOJ MISIJI U ČOVEČANSTVU
PROFIMEDIA
Takođe se ne može pretpostaviti hoće li Srbija najzad raširiti svoju teritoriju, ili će Austrija to sprečiti, kolika će biti Bugarska, šta će biti sa Hercegovinom, Bosnom, kakve odnose će mali novooslobođeni slovenski narodi uspostaviti, na primer, sa Rumunima ili čak sa Grcima - konstantinopoljskim Grcima i onim drugim, atinskim. Hoće li najzad sve te zemlje i zemljice biti potpuno nezavisne, ili će biti pod pokroviteljstvom i nadzorom „koncerta evropskih sila“ među kojima je i Rusija (ja mislim da će sami ti mali narodi svi obavezno izmoliti da im pokrovitelj bude evropski koncert, pa makar i zajedno sa Rusijom, ali s tim da im bude pokrovitelj i da ih štiti od vlastoljublja Rusije).
magazin
III
EKSKLUZIVNO GENIJE O SRBIMA
Znam da mi nikako ne treba da tražimo od Slovena zahvalnost i unapred treba da se pripremimo za to. Oni će posle oslobođenja svoj novi život početi, ponavljam, upravo time što će izmoliti od Evrope, od Engleske i Nemačke na primer, pokroviteljstvo i garancije njihove slobode. I mada će u koncertu evropskih država biti i Rusija, oni će to učiniti kako bi bili zaštićeni upravo od Rusije. Obavezno će početi od toga što će u sebi, a možda i otvoreno, naglas, sami sebe ubediti i proglasiti da Rusiji ne duguju ni najmanju zahvalnost, nego su se, naprotiv, prilikom sklapanja mira jedva spasli od vlastoljublja Rusije Sve to je nemoguće precizno i unapred rešiti, i ja to i ne pokušavam. Pa ipak, verovatno se i sada mogu znati dve stvari: 1) da će brzo, a možda i ne tako brzo, ali da će sva slovenska plemena Balkanskog poluostrva na kraju krajeva neizostavno biti oslobođena od turskog jarma i započeće nov, slobodan i možda nezavisan život, i 2) ... E, to drugo, što će se verovatno, i u stvari sigurno dogoditi, odavno sam hteo da iskažem. A DRUGO SE SASTOJI U TOME da po
mom unutrašnjem uverenju, i to potpunom i neodoljivom, Rusija neće imati i nikada nije ni imala takve mrzitelje, zavidljivce, klevetnike, pa čak i otvorene neprijatelje, kao što su sva ta slovenska plemena čim ih Rusija oslobodi, a Evropa prizna da su oslobođena! I neka mi niko ne protivreči i ne osporava ovo što kažem, i neka niko ne viče na mene i ne govori da preuveličavam i da sam mrzitelj Slovena! Naprotiv, ja mnogo volim Slovene, a uostalom, neću ni da se branim jer znam da će sve upravo ovako biti kao što govorim, i to ne zbog nekakvog navodno niskog ili nezahvalnog karaktera Slovena - uopšte nije to razlog. U tom smislu je njihov karakter isti kao karakter svih ostalih. Razlog je u tome što takve stvari drugačije ne mogu ni da se dešavaju u svetu. Neću da širim temu, ali znam da mi nikako ne treba da tražimo od Slovena zahvalnost i unapred treba da se pripremimo za to. Oni će posle oslobođenja svoj novi život početi, ponavljam, upravo time što će izmoliti od Evrope, od Engleske i Nemačke na primer, pokroviteljstvo i garancije njihove slobode. I mada će u koncertu evropskih država biti i Rusija, oni će to učiniti kako bi bili zaštićeni upravo od Rusije. Oba-
IV
vezno će početi od toga što će u sebi, a možda i otvoreno, naglas, sami sebe ubediti i proglasiti da Rusiji ne duguju ni najmanju zahvalnost, nego su se, naprotiv, prilikom sklapanja mira jedva spasli od vlastoljublja Rusije, i to zahvaljujući intervenciji evropskog koncerta. Da se Evropa nije umešala, Rusija bi ih otela od Turaka i odmah bi ih progutala, „imajući u vidu širenje granica i osnivanje velike Sveslovenske imperije putem porobljavanja Slovena. To će sve učiniti pohlepno, lukavo i varvarsko, veliko rusko pleme“. Još dugo, veoma dugo oni neće biti u stanju da priznaju nesebičnost Rusije i njeno veliko, sveto i u svetu nečuveno podizanje barjaka najuzvišenije ideje, jedne od onih ideja koje čoveku omogućavaju da živi i bez kojih se čovečanstvo koči, ukoliko te ideje prestanu da žive u njemu, postaje nakazno i umire u gnojnim ranama i nemoći. Na primer, sadašnji svenarodni ruski rat, rat koji je podigao ceo ruski narod, sa carem na čelu, protiv izroda za oslobođenje nesrećnih narodnosti - da li su Sloveni sada najzad shvatili taj rat, šta mislite? Ali neću da govorim o sadašnjem trenutku, jer smo mi sada Slovenima još uvek potrebni, mi njih oslobađamo. Ali kasnije, kada ih oslobodimo i kada se oni nekako srede, hoće li oni priznati da je taj rat veliki podvig koji je učinjen radi njihovog oslobođenja? Probajte da odgovorite na to pitanje. Ma ni za šta na ovom svetu neće oni to priznati! Naprotiv, prikazaće kao političku, a zatim i kao naučnu istinu tvrdnju da bi oni, kad ne bi bilo osloboditeljke Rusije tokom svih ovih stotinu godina, sami odavno uspeli da se oslobode od Turaka svojim junaštvom ili pomoću Evrope, koja, opet, da nije na svetu Rusije, ne
samo što ne bi imala ništa protiv njihovog oslobođenja nego bi ih i sama oslobodila. To lukavo učenje verovatno postoji kod njih već sada, a kasnije će se ono neminovno razviti u naučnu i političku aksiomu. Štaviše, čak će i o Turcima početi da govore sa većim poštovanjem nego o Rusiji. Možda će čitavo stoleće, ili još i više, oni neprekidno strahovati za svoju slobodu i bojati se vlastoljublja Rusije. Oni će se dodvoravati evropskim državama, širiće klevete, spletke i intrige protiv Rusije. O, JA NE GOVORIM O POJEDINCIMA:
biće ljudi koji će shvatiti šta je Rusija značila, šta znači i šta će uvek značiti za njih. Oni će shvatiti svu uzvišenost i svu svetost dela koje je učinila Rusija, i shvatiće velike ideje čiji će barjak ona ostaviti u čovečanstvu. Ali ti ljudi će naročito u početku biti u tako jadnoj manjini da će biti izloženi podsmesima, mržnji i čak političkim progonima. Oslobođenim Slovenima će biti posebno prijatno da govore i da trube celome svetu kako su oni obrazovana plemena, sposobna za najuzvišeniju evropsku kulturu, dok je Rusija varvarska zemlja, mračni severni kolos, čiji narod čak nije čiste slovenske krvi i da je ona gonitelj i mrzitelj evropske civilizacije. Kod njih će se, naravno, od samog početka pojaviti ustavna vlast, parlamenti, odgovorni ministri, govornici i govori. To će ih izuzetno tešiti i oduševljavati. Oni će biti opijeni čitajući u pariskim i londonskim novinama telegrame posvećene njima, u kojima se ceo svet obaveštava da je najzad posle duge parlamentarne bure palo ministarstvo u Bugarskoj i da je sastavljeno novo od liberalne većine, te da je nekakav njihov Ivan Čiftlik najzad pristao da prihvati funkciju predsednika Saveta ministara.
magazin
Rusija mora ozbiljno da se pripremi za to da će svi ti oslobođeni Sloveni u zanosu pohrliti u Evropu i da će se do gubitka sopstvene ličnosti zaraziti evropskim formama i političkim, i socijalnim, i tako treba da prežive čitav i veoma dug period evropeizma pre nego što sagledaju bilo šta u svom slovenskom značaju i u svojoj posebnoj slovenskoj misiji u čovečanstvu. Te zemljice će se uvek međusobno svađati, uvek će jedni drugima zavideti i jedno protiv drugoga spletkariti. Razume se, u trenutku neke veće nevolje svi će se oni neizostavno obratiti Rusiji za pomoć. Koliko god oni spletkarili, koliko god nas mrzeli i klevetali u Evropi pokušavajući da joj se dopadnu i uveravajući je da su zaljubljeni u nju, ipak će oni uvek instinktivno osećati (naravno u trenutku nevolje, a ne ranije) da je Evropa prirodni neprijatelj njihovom jedinstvu, da je to bila i da će to uvek ostati, a to što oni postoje na ovome svetu, to je naravno zato što postoji Rusija koja ih kao ogroman magnet neodoljivo privlači i time održava njihovu celovitost i jedinstvo. BIĆE I TAKVIH TRENUTAKA KADA ĆE
oni biti u stanju da gotovo svesno priznaju da bi se bez Rusije - tog velikog istočnog centra i velike privlačne sile - njihovo jedinstvo za tren oka rasturilo i raspalo na komadiće, i to tako da bi i sama njihova nacionalnost iščezla u evropskom okeanu kao što iščezava nekoliko kapi vode u moru. Rusija će još dugo morati da tuguje i da vodi brigu o tome kako da ih pomiri i urazumi, pa čak možda i da isuče na njih mač, ako zatreba. Naravno, sada se već može zamisliti pitanje kakvu korist od toga ima Rusija, zbog čega se ona stotinu godina borila za njih i žrtvovala svoju krv, svoje snage i svoj novac. Nije valjda samo zato da bi požnjela toliko male i smešne mržnje i nezahvalnosti? O, svakako, Rusija će ipak uvek biti svesna da je centar slovenskog jedinstva upravo ona, da ako Sloveni žive slobodan nacionalni život, to je zato što je ona to htela i to hoće, i što je ona sve to učinila i stvorila. Ali kakvu korist će Rusija imati od takvog saznanja osim napora, neprijatnosti i večitih briga. Zasada je teško dati odgovor na to pitanje i on ne može biti jasan. Pre svega, Rusija, kao što nam je svima poznato, neće ni pomisliti - i to se nikada ne sme dogoditi - da proširi svoju teritoriju na račun Slovena, da ih politički prisajedini svojoj teritoriji i da od njihovih zemalja napravi svoje guber-
magazin
nije i tome slično. Svi Sloveni čak i sada sumnjaju da Rusija ima takve težnje, kao što sumnja i sva Evropa. I sumnjaće oni još 100 godina. Ali neka Bog sačuva Rusiju od takvih težnji, i što više potpune političke nesebičnosti ona ispolji prema Slovenima, utoliko će sigurnije postići da se oni ujedine oko nje, kasnije, u vekovima koji dolaze, možda kroz 100 godina. I obrnuto, ako ona Slovenima od samog početka pruži što je moguće više političke slobode i ogradi se čak i od bilo kakvog starateljstva i nadzora nad njima, i ako im samo saopšti da će ona uvek isukati mač protiv onih koji pokušaju da im uzurpiraju slobodu i nacionalnost, Rusija će se samim tim izbaviti od strašnih briga i obaveza da silom održava to starateljstvo i politički uticaj na Slovene koji je njima naravno mrzak, a Evropi uvek sumnjiv. Međutim, ako ispolji potpunu nesebičnost, samim tim će Rusija i pobediti i privući najzad Slovene. Najpre će oni u nevolji hrliti ka njoj, a zatim će joj se kasnije, u svoje vreme, vratiti i priljubiti se uz nju, već sa punim detinjim poverenjem. Svi će se vratiti u rođeno gnezdo. O, da, naravno, i sada među mnogim Rusima postoje različita naučna, pa čak i poetska shvatanja. Ti Rusi očekuju da će nove slovenske narodnosti, oslobođene i vaskrsle u novi život, početi od toga što će se priljubiti uz Rusiju kao uz rođenu majku i osloboditeljku, i da će nesumnjivo u najskorije vreme uneti mnogo novih i još neviđenih elemenata u ruski život, da će proširiti slovenstvo same Rusije i dušu Rusije, da će uticati čak na ruski jezik, književnost i uopšte stvaralaštvo, da će duhovno obogatiti Rusiju i da će joj ukazati nove horizonte. Priznajem, meni se uvek činilo da je to kod nas običan naučnički zanos. Istina je, ipak, da će se nešto u tom smislu jednog dana svakako dogoditi, ali ne u narednih stotinak godina.
KADA REŠI SLOVENSKO PITANJE, RUSIJA ĆE OČIGLEDNO MORATI DA REŠI I ISTOČNO PITANJE. JOŠ DUGO NEĆE SHVATITI SADAŠNJI SLOVENI ŠTA JE TO ISTOČNO PITANJE! NEĆE ONI JOŠ DUGO SHVATITI NI SLOVENSKO JEDINSTVO U BRATSTVU I SLOZI. UBUDUĆE ĆE SVAGDAŠNJI ZADATAK RUSIJE BITI DA IM TO NEPREKIDNO OBJAŠNJAVA DELOM I VELIKIM PRIMEROM
Zasada, međutim, a možda još ceo vek, Rusija uopšte neće imati šta da uzme od Slovena - ni od njihovih ideja, ni iz njihove književnosti. Svi oni još nisu dorasli da nas bilo čemu uče i strašno su daleko od toga. Naprotiv, ceo ovaj vek će možda Rusija morati da se bori sa ograničenošću i tvrdoglavošću Slovena, sa njihovim rđavim navikama, sa njihovom nesumnjivom izdajom slovenstva od koje nisu daleko. Izdajom radi evropskih formi političkog i socijalnog uređenja, na koje će oni halapljivo kidisati. Kada reši Slovensko pitanje, Rusija će očigledno morati da reši i Istočno pitanje. Još dugo neće shvatiti sadašnji Sloveni šta je to Istočno pitanje! Neće oni još dugo shvatiti ni slovensko jedinstvo u bratstvu i slozi. Ubuduće će svagdašnji zadatak Rusije biti da im to neprekidno objašnjava delom i velikim primerom. I opet će pitati zbog čega Rusija treba sve to da radi i zašto da preuzima toliku brigu. Zbog čega? Da bi živela uzvišenim životom, da bi živela velikim životom, da bi obasjavala svet velikom, nesebičnom i čistom idejom i da bi, na kraju krajeva, ovaplotila i stvorila veliki i moćni organizam bratskog saveza plemena, ali ne političkim nasiljem, ne mačem, nego ubeđivanjem, primerom, ljubavlju, nesebičnošću, svetlošću. I najzad, da bi sve „ove najmanje“ uznela do svoje visine i do njihovog sagledavanja njene majčinske misije - u tome je cilj Rusije, u tome je i njena korist, ako hoćete. AKO NACIJE NE BUDU ŽIVELE U naj-
uzvišenijim, nesebičnim idejama i sa najuzvišenijim ciljevima služenja čovečanstvu, nego samo budu služile svojim „interesima“, onda nema sumnje da će te nacije propasti, da će se stvrdnuti, oslabiti i umreti. A ne postoje uzvišeniji ciljevi od onih koje ima Rusija kada služi Slovenima nesebično, ne tražeći od njih zahvalnost, kada služi njihovom moralnom (a ne samo političkom) ponovnom sjedinjenju u jednu veliku celinu. Tek tada će sveslovenstvo reći čovečanstvu svoju novu, isceljujuću reč... Na svetu i ne postoje nikakve ideje uzvišenije od ovih. Prema tome, ništa za Rusiju ne može biti „isplativije“ nego da ima pred sobom te ciljeve, da ih sama sebi sve bolje objašnjava i da se sve više uzdiže duhom u tom svom večnom, neumornom i odvažnom delu koje čini za dobrobit čovečanstva. V
VELIKI PISAC, PRIVATNO
Tri ljubavi Fjodora Mihailoviča Prva ljubav Fjodora Mihailoviča Dostojevskog bila je za njega kao nastavak zatvorske kazne, s tom razlikom što je on tu kaznu trpeo dobrovoljno. Druga ljubav je pokrivena velom tajne, i o njoj se mnogo nagađa. Treća ljubav je bila ona prava i - doživotna PIŠE VIKTORIJA DREJ
MUČNA LJUBAV
RIA NOVOSTI
Prvi put se Dostojevski zaljubio po izlasku iz zatvora. On je jedini ruski pisac 19. veka koji je bio na robiji. Teška robija trajala je četiri godine, posle čega je izmučeni Fjodor Mihailovič kao nikada ranije osećao potrebu za ženskom toplinom i saosećanjem. Na sreću ili nesreću, upravo u tom trenutku se u njegovom životu pojavila MARIJA DMITRIJEVNA ISAJEVA. Ta veza je bila prilično teška. Kada su se upoznali, Marija Isajeva je bila udata za bolešljivog, sitnog činovnika i imala je sina. Posle izvesnog vremena Marijin muž se upokojio, i skromni pisac, koji praktično nije imao nikakav izvor prihoda, zaprosio je Isajevu. Međutim, voljena žena ga je kušala i namučila ga pismima sa molbom da je posavetuje za kog starijeg i imućnog čoveka da
VI
se uda. Ipak su se venčali, mada je Marija doživljavala Dostojevskog više kao brata, nego kao muža. Tokom zajedničkog života nisu uspeli da se prilagode jedno drugom ni duhovno, ni fizički. Ruski pisac i publicista Mark Slonim u svojoj knjizi „Tri ljubavi Dostojevskog“ piše: „Dostojevski ju je voleo zbog svih onih osećanja koja je Marija pobudila u njemu, zbog svega što je u nju uložio i što je bilo vezano za nju, zbog svih patnji koje mu je nanela.“ Marija je umrla 1864. godine posle duže bolesti. Supružnike su do poslednjeg dana vezivale samo patnje koje su nanosili jedno drugom. Isajeva je kasnije poslužila kao prototip za lik Nataše u romanu „Poniženi i uvređeni“. To je žena koja je istovremeno i bezgranično volela, i nepodnošljivo mučila voljenu osobu.
SPORNA LJUBAV
Sa mladom i komunikativnom APOLINARIJOM SUSLOVOM Dostojevski se upoznao na jednoj književnoj večeri koju je on organizovao. On je tada imao 42 godine, a ona 22. Apolinarija je očigledno Fjodoru Mihailoviču pružila ono što mu je nedostajalo kod Marije. Ona nije bila krotka i nežna. Bila je veoma privlačna, ali je imala vrlo nezgodnu narav. Sam Dostojevski, međutim, nije mogao pružiti Apolinariji ono što je njoj bilo potrebno. Osim toga, bio je u braku sa Marijom. Apolinarija ga je često ostavljala i vezivala se za druge muškarce. Kada je Dostojevskom umrla prva žena, Suslova ga je hladnokrvno obavestila da se neće udati za njega. Možda mu je upravo ona nanela najveći bol u životu, ali je svakako ostavila i neizbrisiv trag u njegovoj duši. „On bi uzdrhtao kad god bi neko u njegovom prisustvu izgovorio njeno ime. Dopisivao se sa njom skrivajući to od mlade žene, i uvek se vraćao opisu njenog lika u svojim delima. Kroz sav preostali život je proneo sećanje na njenu nežnost i surovost, i uvek je u dubini duše i tela ostao veran ovoj zanosnoj, brutalnoj, nevernoj i tragičnoj ženi“ - tako u svojoj uobrazilji dovršava sliku o ovoj vezi ruski pisac Mark Slonim. Suslova je ostavila traga i u romanima čuvenog pisca. Gotovo u svakom njegovom delu mogu se prepoznati obrisi Apolinarijinog složenog karaktera. Nečeg njenog ima i u požrtvovanoj Dunji („Zločin i kazna“), i u strastvenoj i neuravnoteženoj Nastasji Filipovnoj („Idiot“), i u ponosnoj i nervoznoj Lizi („Zli dusi“), a najkompletniji Apolinarijin odraz je Polina, glavni lik romana „Kockar“.
Marija ga je kušala i namučila ga pismima sa molbom da je posavetuje za kog starijeg i imućnog čoveka da se uda. Ipak su se venčali, mada je Marija doživljavala Dostojevskog više kao brata, nego kao muža magazin
RIA NOVOSTI
PRAVA LJUBAV
ANA GRIGORJEVNA SNITKINA pomagala je Dostojevskom kao stenografkinja dok je pisao roman „Kockar“. Bio je 25 godina stariji od svoje buduće supruge. U početku Dostojevski nije mogao da joj zapamti ime, ali rad na romanu toliko ih je zbližio da su ubrzo po završetku rukopisa, 1867. godine, stupili u brak i do kraja života su ostali verni jedno drugom. Tako je roman „Kockar“ odigrao veoma važnu ulogu u piščevom životu. U njemu je Dostojevski za glavnu junakinju izabrao prepoznatljivi lik voljene Apolinarije, stvarao ga je sa još svežim sećanjem na voljenu pokojnu suprugu Mariju, a diktirao ga budućoj voljenoj supruzi Ani. U braku sa Anom Grigorjevnom Dostojevski je stekao stabilnost koja mu je toliko nedostajala, i osetio je čvrsto tlo pod nogama. Ana je bila najsrećnija kada joj je omiljeni pisac i voljeni muž diktirao svoje besmrtne romane direktno u pero. Posle godinu dana braka Fjodor i Ana su dobili ćerku, koju je pisac voleo svim srcem. Međutim, uskoro ih je zadesila strašna tragedija - mala Sonja je umrla. Kasnije im je umro i tro-
magazin
RIA NOVOSTI
Supruge ruskih pisaca: zajedno u ljubavi, stvaranju i smrti ruskarec.ru/27833
Apolinarija ga je često ostavljala i vezivala se za druge muškarce. Kada je Dostojevskom umrla prva žena, Suslova ga je hladnokrvno obavestila da se neće udati za njega. Možda mu je upravo ona nanela najveći bol u životu, ali je svakako ostavila i neizbrisiv trag u njegovoj duši
Fjodora Mihailoviča je još četiri godine mučila kockarska strast, dok konačno nije čvrsto obećao svojoj supruzi da se više neće kockati, i održao je reč. Za 14 godina braka sa Dostojevskim Ana je mnogo propatila i pretrpela mnoge nevolje, ali se nikada nije žalila na sudbinu i bila je svom dušom odana svome velikom mužu godišnji sin Aleksej. Fjodora Mihailoviča je još četiri godine mučila kockarska strast, dok konačno nije čvrsto obećao svojoj supruzi da se više neće kockati, i održao je reč. Za 14 godina braka sa Dostojevskim Ana je mnogo propatila i pretrpela mnoge nevolje, ali se nikada nije žalila na sudbinu i bila je svom dušom odana svome velikom mužu do njegove, a zatim i do svoje smrti. VII
PUŠKIN, LJERMONTOV, DOSTOJEVSKI, TOLSTOJ, ANDREJEV...
SRBI U RUSKOJ KNJIŽEVNOSTI
„Mnogo je tamo zanesenjaka... Skoro svi su zanesenjaci...“ Kao i danas, i tada je u Srbiji bila aktuelna razlika između „snalaženja“ u lavirintima politike i narodnih nadanja. Tu razliku je Fjodor Mihailovič jasno sagledavao i sažeto izložio: „Postoje dve Srbije: Srbija ‘gornja’, vatrena i neiskusna, koja još nije dovoljno živela i radila, ali strasno mašta o budućnosti i već je prepuna partija i intriga... Ali, pored te ‘gornje’ Srbije, koja toliko teži političkom životu, postoji i Srbija narodna, koja Ruse naziva svojim spasiocima i braćom...“ Od prvih decenija 19. veka do naših dana, ruski pisci u svojim delima pišu o Srbima. Privlači ih neprekidna i neumorna borba srpskog naroda protiv raznih zavojevača, privlači ih nacionalni kolorit daleke bratske zemlje i egzotični likovi Srba koji su dolazili na školovanje u Rusiju ili se trajno u njoj nastanjivali. Pogledajmo kako Srbe vide i opisuju poznati ruski pisci i pesnici PIŠE DANKA RADOVANOVIĆ
klinje sin oca. Na kraju, kada vidi da ništa ne pomaže, hladnokrvno vadi kuburu i ubija ga. U pesmi „Menko Vujić sitnu knjigu piše“ („Менко Вуич грамоту пишет“), opet u stilu junačkih pesama, Puškin piše o tome kako Vujić upozorava Karađorđa da mu Miloš Obrenović radi o glavi. „Rasrdi se Petroviću Đorđe, rasrdi se i očima sevnu, veđe mu se crne namrštiše...“ Ali i Miloš Obrenović se borio protiv Turaka, pa je i on zaslužio Puškinovu pažnju, u pesmi „Vojevoda Miloš“ („Воевода Милош“). Koliko se Puškin prožeo duhom srpskog ustanka dovoljno govori početni stih ove pesme: „Nad Srbijom smiluj se ti, Bože“, i njen završni stih: „Stari Srbin, vojevoda Miloš“.
KARAĐORĐE I MILOŠ
Aleksandar Sergejevič Puškin (17991837) prvi je među ruskim piscima imao prilike da se neposredno upozna sa srpskim junacima koji su se borili protiv Turaka, a zatim emigrirali na jug Rusije, gde je pesnik jedno vreme proveo u progonstvu. Tamo je slušao priče o Karađorđevoj ćerki i posvetio joj stihove „Karađorđevoj kćeri“ („Дочери Карагеоргия“). Kao i svaki pesnik romantizma, Puškin je bio fasciniran muškim junaštvom, ženskom lepotom, južnjačkim karakterom, nesvakidašnjim istorijskim događajima i suprotnostima koje se međusobno dopunjuju. I Karađorđevu ćerku on je doživeo kao suštu suprotnost svome ocu, „zločincu i junaku“ dostojnom i užasavanja i slave. Ona, lepa Karađorđeva kći, od igračaka je imala nož, i to „naoštren bratoubistvom“, ali je burno doba svoga oca upravo ona iskupila svojim „smirenim životom pred nebesima“. Posvetio je Puškin pesmu i samom Karađorđu. U „Pesmi o Georgiju Crnom“ („Песнь о Георгии Черном“) on u stilu narodnih epskih pesama, sa sloVIII
Puškin je posvetio stihove Karađorđevoj ćerki
venskom antitezom na početku, opisuje pokušaj Karađorđevog oca da prijavi nerazumnog sina Turcima, što ga je koštalo života. Karađorđe u Puškinovim stihovima najpre pokušava da izmoli od oca oproštaj, trči ispred njega i klanja mu se do nogu. „Povrati se rad’ Gospoda Boga, ne uvedi me ti u iskušenje“ - pre-
NAJPOZNATIJI SRBIN U RUSKOJ KNJIŽEVNOSTI
Poručnik Vulić u delu Mihaila Jurjeviča Ljermontova (1814-1841) „Junak našeg doba“ („Герой нашего времени“) poznat je pre svega zahvaljujući tome što pomenuto Ljermontovljevo delo ulazi u spisak obavezne školske lektire, ne samo u Rusiji, nego i drugde u svetu gde se izučava ruska književnost. Poglavlje
magazin
Radnja Ljermontovljevog „Junaka našeg doba“ odvija se na Kavkazu, gde je u društvu ruskih oficira i jedan egzotični Srbin, poručnik Vulić. On se razlikuje od Rusa po dugačkom nosu (to je, po Ljermontovu, karakteristika srpske fizionomije), ali po duhu se potpuno uklapa u društvo ruskih oficira. Raspravlja sa njima o ljudskoj sudbini, kladi se i igra ruski rulet, želeći da dokaže da čovek umire kad on poželi, a ne kad mu sudbina odredi
VAMPIRI GA JURILI DO ZORE
Kolorit srpskog podneblja izvanredno je dočarao grof Aleksej Konstantinovič Tolstoj (1817-1875). On je u mladosti na francuskom jeziku napisao pripovetku „Porodica vampira“ („La famille du vourdalak“). Pripovetka je ostala neobjavljena, i tek posle njegove smrti je ugledala svet u prevodu na ruski jezik („Семья вурдалака“). Glavni junak pripovetke, francuski markiz D’Ifre, priča „istinitu priču“ iz svoje mladosti. Davne
magazin
1759. godine putovao je iz Pariza u Moldaviju preko Srbije. Predah i prenoćište našao je u jednoj srpskoj seoskoj kući. Toga dana kada je markiz došao, u osam sati uveče isticalo je deset dana otkako je domaćin kuće, stari Gorča, krenuo sa drugim hrabrim Srbima u hajku na turskog razbojnika. Sinovima je rekao da, ako se ne vrati u roku od deset dana, treba da ga probodu glogovim kocem jer će to značiti da se premetnuo u vampira. Tačno u osam uveče Gorča se pojavljuje iz šume. Svi se pitaju da li je prošlo deset dana ili se domaćin vratio na vreme... „Vampiri, draga moja gospodo, najradije sišu krv svojih rođaka i najboljih Mihail Ljermontov
PROFIMEDIA
sa poručnikom Vulićem nosi naziv „Fatalista“. Radnja se odvija na Kavkazu, gde je u društvu ruskih oficira i jedan egzotični Srbin, poručnik Vulić. On se razlikuje od Rusa po dugačkom nosu (to je, po Ljermontovu, karakteristika srpske fizionomije), ali po duhu se potpuno uklapa u društvo ruskih oficira. Raspravlja sa njima o ljudskoj sudbini, kladi se i igra ruski rulet, želeći da dokaže da čovek umire kad on poželi, a ne kad mu sudbina odredi. Glavni junak Ljermontovljevog dela, turobni Rus Pečorin, primećuje otisak smrti na Srbinovom licu, i insistira na tome da će ovaj koliko danas umreti, iako je preživeo ruski rulet. Srpskom oficiru nije pravo, ali se kobni predosećaj ruskog „fataliste“ ipak obistinjuje - iste večeri pijani kozak posekao je sabljom poručnika Vulića. Poslednje Vulićeve reči bile su: „U pravu je.“ Čoveku koji je iskušavao sudbinu bilo je određeno da umre tog dana. Hrabri poručnik umro je neslavnom smrću od ruke pijanice, posečen sabljom kojom je pre njega ubijena svinja.
prijatelja, koji, kada umru, takođe postaju vampiri. Očevici kažu da su se tako u Bosni u vampire pretvarali žitelji čitavih sela“, govori piščev junak. Gorča se vratio, ali se čudno ponaša. Ne želi da se prekrsti niti da pročita molitvu. Zatim noću dolazi u obliku mrtvaca i ubija svog malog unuka. Francuz, primoran da nastavi poslovni put u Moldaviju, teška srca odlazi i odvaja se od Gorčine ćerke Zdenke, prave slovenske lepotice, skromne i smerne devojke stidljivog pogleda. Nakon godinu i po dana markiz se vraća u Pariz istim putem i odlučuje da svrati u to selo. Najpre dolazi u manastir, gde od monaha saznaje za prokletstvo koje je povampireni Gorča preneo pre svega svojoj porodici, a zatim i celom selu. Ne obazirući se na upozorenja monaha, Francuz ipak odlučuje da odsedne u nekadašnjoj Gorčinoj kući, jer je poželeo da vidi Zdenku. Bio je to za markiza D’Ifrea najužasniji i najjeziviji događaj u životu. On se živo priseća kako povampirena Zdenka pokušava da ga zavede dok ga kroz prozor posmatraju vukodlaci i vampiri među kojima prepoznaje Gorčinu porodicu. Lukavstvom uspeva da se odvoji od Zdenke i da uzjaše konja. Zahvaljujući prepredenosti i hrabrosti, brzini svoga konja i srećnoj sudbini, markiz uspeva da pobegne od gomile vampira koja ga je vijala sve do jutra. I pored toga što su glavna tema vampiri, Aleksej Tolstoj nije propustio priliku da rečima svoga glavnog junaka iskaže i mišljenje o Srbima kao narodu: „Srbi IX
PUŠKIN, LJERMONTOV, DOSTOJEVSKI, TOLSTOJ, ANDREJEV...
POSTOJE DVE SRBIJE
Fjodor Mihailovič Dostojevski (18211881) često je pominjao Srbe na stranicama svoga „Piščevog dnevnika“, koji je nekoliko godina izdavao i u kome je, uglavnom kao publicista, iznosio svoje poglede na svet i na aktuelne događaje. Evo šta Dostojevski piše o već pomenutim Puškinovim delima: „Ja bih onim visokoobrazovanim Srbima od kojih su mnogi sa nepoverenjem gledali Ruse pokazao, na primer, Puškinovu pesmu ‘O Crnom Georgiju’ ili ‘Pesmu o bici kod Zenice Velike’. To su dva remek-dela, najkrupniji dragulji Puškinove poezije (i baš zato su potpuno nepoznati u našim školama ne samo učenicima, nego, vrlo moguće, i učiteljima. Oni će sada prvi put čuti da su to velika remek-dela, veća nego ‘Kavkaski zarobljenik’ ili ‘Cigani’). A svakako je još prošle godine trebalo uvesti ove pesme u naše škole. Uostalom, sudeći po tome kako se sada stvari odvijaju, teško da će Srbi uskoro saznati za ovog najmanje poznatog od svih ruskih velikana - mislim da tako možemo definisati našeg velikog Puškina.“ Dostojevski je, kao i mnogi drugi ruski mislioci, o Srbima i uopšte Slovenima razmišljao pre svega kroz prizmu uloge koju bi Rusija trebalo da ima u slovenskom svetu. U „Piščevom dnevniku“ 1877. godine on u tom kontekstu pominje rat između Srba i Turaka i srpsko-bugarske odnose. Naime, u Moskvu su stigle izbeglice, devojčice Srpkinje i Bugarke od 8-9 godina. Primilo ih je Pokrovsko društvo milosrdnih sestara. Pisac kaže da mu je prijatelj pričao kako srpske devojčice sede u jednom ćošku sobe, a bugarske u drugom. One međusobno niti se igraju, niti razgovaraju. Kada su pitali srpske devojčice zašto neće da se
I pored toga što su glavna tema vampiri, Aleksej Tolstoj nije propustio priliku da iskaže i mišljenje o Srbima kao narodu: „Srbi su siromašan i neprosvećen, ali hrabar i pošten narod, koji čak ni pod turskim ropstvom nije zaboravio svoje dostojanstvo i nekadašnju nezavisnost“ igraju sa bugarskim, one su odgovorile: „Mi smo im dali oružje da krenu na Turke zajedno sa nama, a oni su sakrili oružje i nisu krenuli na Turke“. „Ako male devojčice od 8-9 godina - piše Dostojevski - govore takvim jezikom, znači da su to preuzele od očeva, a ako takve reči već prelaze od očeva na decu, znači da među balkanskim Slovenima vlada nesumnjiva i strašna mržnja. Da, večito neprijateljstvo među Slovenima! Oni ga pamte u predanjima i čuvaju u pesmama, i bez ogromnog centra koji ih spaja, tj. bez Rusije, ne bi bilo saglasnosti među Slovenima, niti bi oni sami opstali. Nestali bi sa lica zemlje, šta god da mašta srpska inteligencija ili raznorazni evropeizovani Česi... Mnogo je tamo zanesenjaka. Skoro svi su zanesenjaci...“ Zanesenjacima je Dostojevski nazivao činovnike koji su smatrali da ukoliko Rusija oslobodi Slovene, „to će biti isključivo u korist Rusije, ona će ih okupirati i lišiti ‘toliko slavne i očigledne političke budućnosti’“. Velikom ruskom piscu, i ne samo njemu, najteže su padale optužbe da Rusija brani slovenske narode radi sopstvene koristi i iz osvajačkih pobuda. „Ali proći će vreme i pojaviće se spasonosna reakcija; ti Srbi koji su
sada sumnjičavi, ipak su u dubini duše vatreni rodoljubi. Oni će se setiti poginulih Rusa, koji su život dali za njihovu zemlju. Rusi će otići, ali će velika ideja ostati. Veliki ruski duh ostaviće svoje tragove u njihovim dušama, iz ruske krvi za njih prolivene nići će njihovo junaštvo. Jednoga dana će shvatiti da je ruska pomoć bila nesebična i da nijednom Rusu, poginulom za njih, nije bilo ni na kraj pameti da ih osvaja.“ Kao i danas, i tada je u Srbiji bila aktuelna razlika između „snalaženja“ u lavirintima politike i narodnih nadanja. Tu razliku je Fjodor Mihailovič jasno sagledavao i sažeto izložio: „Postoje dve Srbije: Srbija ‘gornja’, vatrena i neiskusna, koja još nije dovoljno živela i radila, ali strasno mašta o budućnosti i već je prepuna partija i intriga... Ali, pored te ‘gornje’ Srbije, koja toliko teži političkom životu, postoji i Srbija narodna, koja Ruse naziva svojim spasiocima i braćom, a ruskog cara svojim suncem, koja voli Ruse i veruje im.“
PO SRPSKOM RECEPTU
Egzotiku daleke balkanske zemlje najlucidnije je opisao veliki ruski pisac druge polovine 19. veka Nikolaj Semjonovič Leskov (1831-1895), u malo poznatoj priči „Uništavanje stenica“ ili „Stenicomor“ („Клоподавие“). Glavni lik, jerođakon Vidubeckog manastira Sozont, zatečen je ujutru u svojoj monaškoj keliji sa ženskom osobom, koja je u paničnom strahu u negližeu izjurila i nestala bez traga i glasa čim je u keliju zakoračio eklisijar da vidi zašto otac Sozont ne dolazi da služi liturgiju. Zatečen u krevetu spremljenom za dvoje, sa izgužvanim jastucima i posteljinom, otac Sozont svu krivicu prebaci na ekonoma, koji nije hteo da mu obezbedi nikakvo sredstvo protiv stenica, pa je, eto, morao sam da ih uništava kako zna i ume. Sve recepte je isprobao, a kad ništa Prizor iz Rusko-turskog rata 1877. Ovaj sukob, u kojem su učestvovali i Srbi, bio je inspiracija mnogim piscima
X
magazin
PROFIMEDIA
su siromašan i neprosvećen, ali hrabar i pošten narod, koji čak ni pod turskim ropstvom nije zaboravio svoje dostojanstvo i nekadašnju nezavisnost.“
ZAGRCNUĆE SE TURČIN
O Srbima je pisao i Leonid Nikolajevič Andrejev (1871-1919), rodonačelnik ruskog ekspresionizma. Glavni junak njegove pripovetke „Stranac“ („Иностранец“) iz 1901. godine je Srbin Rajko Vukić, nizak i žilav student orlovskog nosa i oštrog podbratka. Autor o njemu govori s očiglednom simpatijom. Rajko se našao u Rusiji kada je u Srbiji izbio rat protiv Turaka. On voli svoju malu Srbiju u koju ne može da se vrati. Tuguje za svakim ubijenim Srbinom, srce ga boli za izranavljenom otadžbinom. „Kada je bio trezan, on je ćutao, a kada bi popio malo votke, počeo bi na smešnom i izvrnutom jeziku vatreno i uporno da priča o Srbiji... On je tako hvalio malu i slabašnu Srbiju da su svi umirali od smeha i namerno ga zadirkivali... Kao ovu haringu uzeće je Turčin i progutati“, podsmevali su se stu-
magazin
PROFIMEDIA
nije pomoglo, setio se kako je jednom o prazniku u bogoslovskom učilištu za trpezom čuo razgovor studenata iz Srbije o običajima u njihovoj rodnoj grudi. Evo njegovog objašnjenja: „Srpska zemlja, kao i celo Podunavlje, obiluje stenicama. Ali žitelji tih nama jednovernih krajeva znaju sve tajne ovih sladokusaca. Stenica je bludan i ženoljubiv insekat, i najusrdnije se pripija uz telo žena pod čijom kožom ima malo više masnoća, i te masnoće privlače stenice svojom slašću i aromom. Znajući to, Srbi posle iscrpljujuće borbe sa stenicama dovedu u svoju postelju neku punačku ženicu, i stenica sve svoje rilice zabija u njeno telo, a zatim, nasladivši se ženskom telesinom, oseća odvratnost prema muškom telu i ostavlja na miru oce i bratiju čak i kada spavaju sami.“ Posle takvog obrazloženja Leskov dalje opisuje postupak svoga junaka: „Znajući da su Srbi pobožan narod, kome su tuđe luteranske laži i jelinska prelest, o. Sozont odluči da reskira i primeni srpsko sredstvo radi sopstvenog spasenja, koje bi prema svojoj veri i zadobio da brzopleti otac eklisijar ne poplaši ženicu, odabranu među predusretljivim vernicama, i to upravo u jeku uništavanja stenica.“ Jedna od odluka koje je crkveni sud doneo tim povodom glasi ovako: „Studentima iz Srbije preko o. inspektora Akademije najstrože skrenuti pažnju da ubuduće i ne pomišljaju da nevinim ovčicama stada ruskoga otkrivaju običaje svoje otadžbine, iskvarene viševekovnim ropstvom pod razvratnim Turcima.“
ći knez, prorok ili čak sam anđeo - takvu ljubav i poštovanje ukazaće vam ovaj izmučeni narod! Poslednji tepih će prostrti pod vaše ruske noge, od svojih gladnih usta otkinuće poslednje parče hleba i sa božanstvenom darežljivošću siromaha ugostiće vas, najdražeg gosta iz mile Rusije. Kada se mole Bogu, koga oni pominju pre svoje dece? - Rusiju. Na koju stranu gledaju njihovi mučenici, čekajući hiljadu godina da ih obasja sunce? Na koju stranu se otimaju uzdasi i liju suze majki izmučene dece? Onamo iza plave magle, gde sijaju na nebu zlatne kupole moskovskog Kremlja.“
RUSI I SRBI SE UVEK BORE DO KRAJA
Leonid Andrejev
GODINE 1914. U DELU „REČ O SRBIJI“ ANDREJEV PIŠE: „RAT JE POČEO OD SRBIJE, SRBIN JE PRVI UBIJEN U OVOJ VELIKOJ BORBI NARODA I TO ĆE ISTORIJA ZABELEŽITI. OD TOG PRVOG UBIJENOG SRBINA, PA SVE DO SRBINA UBIJENOG JUČE I DANAS, ČETIRI MESECA SE MUŽEVNO BIJE MALI, USAMLJENI, JUNAČKI NAROD SA SVOJIM KRALJEM ALEKSANDROM NA ČELU, KOJI JE DVAPUT BIO RANJEN I JEDVA IZBEGAO SMRT I VASKRSAVAO SAMO DA BI PONOVO JURIŠAO U NOVE BITKE I PODVIGE“
denti Rajku. „Zagrcnuće se“, odgovorio bi Rajko. Kasnije, 1914. godine, u delu „Reč o Srbiji“ („Слово о Сербии“), Andrejev piše: „Rat je počeo od Srbije, Srbin je prvi ubijen u ovoj velikoj borbi naroda i to će istorija zabeležiti. Od tog prvog ubijenog Srbina, pa sve do Srbina ubijenog juče i danas, četiri meseca se muževno bije mali, usamljeni, junački narod sa svojim kraljem Aleksandrom na čelu, koji je dvaput bio ranjen i jedva izbegao smrt i vaskrsavao samo da bi ponovo jurišao u nove bitke i podvige.“ Dirljive su Andrejevljeve reči o odnosu srpskog naroda prema Rusima: „Evo šta još nemojte zaboraviti kada razmišljate o Srbiji: u Srbiji nas vole vatrenom, iskrenom, skoro nežnom ljubavlju. Ko god da ste, probajte da proputujete njenim okrvavljenim poljima i planinama... Imaćete utisak da ste vladaju-
O Srbima u Prvom svetskom ratu piše još jedan ruski pisac, ljubimac sovjetskih čitalaca Valentin Savič Pikulj (1928-1990). Tiraž njegovih knjiga za života je dostigao dvadeset miliona, a dosada je već premašio petsto miliona primeraka. Glavni junak njegovog kultnog istorijskog romana „Imam čast. Ispovest oficira Generalštaba“ po majci je Srbin, i jedan deo radnje se odigrava u Jugoslaviji, gde je on bio svedok političkih intriga koje su dovele do Prvog svetskog rata, poznavao je pukovnika Apisa i učestvovao sa njim u Majskom prevratu. Čak je sopstvenim rukama izbacio telo kralja Aleksandra kroz prozor. Dragutina Dimitrijevića Apisa autor opisuje kao „mračnog poručnika“ za koga su „svi kraljevi na svetu bili jeftiniji od repe na pijaci“. Lepo je biti Srbin, ali nije lako - kaže Apis, pijući za „poslednje Obrenoviće“. „On sa zločinačkim izrazom lica dohvati flašu za grlić, kao da steže nekog za vrat i sprema se da ga udavi. Rakija je bila ljuta, pilići masni, a sir suviše jak“ - tako Pikulj opisuje susret svog junaka sa Apisom. Sa druge strane, Milan Obrenović je „zelenaš, hvalisavac, špekulant, pijanica, kockar, izdajnik naroda, razvratnik, kukavica...“ Prema Obrenovićima pisac oseća gađenje i otvorenu mržnju, dok prema Karađorđevićima gaji očigledne simpatije. O karakteru i osobinama srpskog naroda Pikulj piše: „Skromnost nije lična vrlina, to je nacionalna crta svih Srba koji imaju samopoštovanje... Poverenje i poštenje Srba ušli su u poslovicu. Još jedna prijatna crta srpskog karaktera je to što se ne zanimaju za tuđi život... Stari kralj Petar Karađorđević tumarao je po gradu bez obezbeđenja, ulazio u kafane, ispijao pivo, prelistavao novine. Niko se nije okupljao da ga posmatra, kao što bi XI
se dogodilo u Rusiji kada bi naš car otišao u krčmu. Srbima je to svejedno! Ako se kralj uželeo piva, neka pije; ako mu je zanimljivo šta piše u novinama, neka čita... Petovekovna borba sa neprijateljima uobrazila je Srbe - oni zato ne podnose kada se neko meša u njihove stvari, ali ni sami ne guraju nos u tuđe.“ Pikuljev junak doživeo je i Drugi svetski rat, u kome je i poginuo, ustupivši civilu svoje mesto u avionu, kada je sovjetska komanda izdala naredbu o evakuaciji. Rusija je tada - piše Pikulj slala Srbima hranu, odelo, lekove i vojnu pomoć. Srpski vojnici su dočekivali Ruse uzvicima „Živeli ruski vojnici“ i „Živela Crvena armija“. „Jedna srpska starica je izdaleka došla bosa po snegu da vidi Ruse pa da umre. Kada ih je ugledala, pala je ničice kao pred ikonama, i plačući, pokušavala dugom sedom kosom da očisti prašinu sa čizama naših vojnika...“ Milioni ruskih čitalaca pročitali su, između ostalog, i ove Pikuljeve reči: „Hitleru su se suprotstavili mnogi narodi, ali, recite, gde je naišao na najjači otpor? Samo kod južnih Slovena i u Rusiji. Može se reći da su samo Rusi i Srbi sposobni da se bore do kraja, jer ih je velika majka istorija naučila da se nikada ne predaju.“
ŠPIJUNSKE PRIČE U PROLEĆE 1941.
Što dublje zalazimo u 20. vek, pominjanje Srba u ruskoj književnosti sve više je u vezi sa njihovim ratnim podvizima i stradanjima. O Srbima u Drugom svetskom ratu pisao je Julijan Semjonovič Semjonov (1931-1993), tvorac čuvenog lika ruskog obaveštajca ubačenog u sam vrh Trećeg rajha, Maksima Maksimoviča Isajeva, Nemcima poznatog pod imenom Maks Oto fon Štirlic. Kasnije je Štirlic postao glavni junak legendarne TV serije „17 trenutaka proleća“ („17 мгновений весны“), a zatim, do dana današnjeg, i nepresušne serije ruskih viceva. Radnju jednog od romana o Štirlicu Semjonov je smestio u Jugoslaviju i Beograd kao njen glavni grad. Roman se zove „Alternativa (proleće 1941)“ („Альтернатива (весна 1941)“). Kao i u drugim svojim romanima, Semjonov kombinuje istorijske i izmišljene ličnosti, istorijske događaje i zamišljene scene. Na primer, piše o jugoslovenskom vojnom atašeu, pukovniku Maksimoviću, i njegovom razgovoru sa Staljinom. Maksimović, u romanu, nikako ne može da se oseća lagodno XII
PROFIMEDIA
PUŠKIN, LJERMONTOV, DOSTOJEVSKI, TOLSTOJ, ANDREJEV...
Srpske izbeglice iz bosanskog rata o kojima je pisao Limonov
dok razgovara sa Staljinom. Sam je sebi smešan i nezgrapan. Plaši se da reči sovjetskog rukovodioca ne shvati pogrešno i da ih pogrešno ne prenese. A Staljinu se ovaj srpski pukovnik dopao. „Liči na Rusa... Otvoren je kao Rusi. I tući će se do smrti, kao što je i rekao. Oči su mu dobre, čiste, pravo gledaju, ne vrdaju. Takvim očima se može verovati“ - tako Semjonov opisuje Staljinove misli. U romanu se, pored ostalog, prikazuju odnosi između Srba i Hrvata u Jugoslaviji pred početak Drugog svetskog rata, i naglašavaju se različiti politički stavovi. Pisac navodi kako su Cincar-Marković i regent Pavle smatrali da je Rusija najveći neprijatelj Jugoslavije. Navodi i reči jednog „levoburžoaskog lidera“, Dragomira Jovanovića: „Mi smo zemlja čudaka; satkani smo od suprotnosti koje se međusobno potiru: naša vlast želi saradnju sa Nemačkom, naša vojska žudi za Engleskom, a celokupno stanovništvo naše zemlje otvoreno pokazuje svoju ljubav prema Sovjetskom Savezu.“
KRIVI SU ŠTO BRANE SVOJE ŠLJIVIKE
Poslednja decenija dvadesetog veka. Opet rat u srpskim zemljama. I opet Srbi u ruskoj književnosti. Savremeni ruski pisac Eduard Venijaminovič Limonov (rođen 1943) boravio je devedesetih godina na ratištima bivše Jugoslavije, čak je i pucao iz srpskog oružja u pravcu neprijateljskih položaja. Lično je upoznao Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, a o tom periodu napisao je zbirku pripovedaka u novinarskom stilu pod nazivom „Smrt“, objav-
ljenu 2008. godine. Limonov opisuje susret sa prognanim Srbima i razgovor sa njima ispred hotela „Slavija“ u Beogradu 1993. godine: - Bako, odakle ste pobegli? ... - Iz Siska. - Starica premešta štake, mršti se, i iznenada počinje da plače. - Zašto ste nas vi, Rusi, ostavili? - Jeljcin je ustaša! - odlučnim glasom reče stari seljak s kačketom, suv kao staro kvrgavo drvo. Ovakvu izjavu kasnije sam čuo u raznim krajevima Srbije... „Ustaša“ - to je za Srbe gore i od đavola. - Jeljcin je ustaša! Zašto ne sklonite Jeljcina? - jeca starica na štakama. - Rusija mora da nam pomogne! Vi ste jači od svih! - kaže devojka u nekakvoj jadnoj ružičastoj jaknici... - Vi, Rusi, imate atomsku bombu! Zašto ne zaustavite ubistvo Srba? Mi smo vaša pravoslavna braća... - Napiši kako mi živimo. Mi našoj vladi ne trebamo, mi hoćemo kući. - Kuće su nam preoteli! Limonov piše o životu tih izbeglica. Oni ga i sami mole da zapiše ko su i odakle beže, ko im je poginuo, a ko proteran, i da fotografiše svu bedu u kojoj žive. Pisac zna da je sve to uzalud, da im to neće pomoći, ali ne želi da im uskrati zračak nade i zapisuje sve, do najsitnijih detalja. Pominje Eduard Limonov i sudbinu pojedinih važnih ličnosti iz tog perioda. Neki su ubijeni, neki su u zatvoru, a neki se kriju. „Ispostavilo se da su svi oni podjednako krivi u očima Evropljana i Jenkija. Krivi su zato što su branili svoje rođene planine, svoje kuće, šljivike i vinograde.“
magazin
LEKTIRA
„SANJKA“, ZAHAR PRILEPIN > Usamljeni i agresivni momak Sanjka povlači se po hladnim lokalnim vozovima, zagušljivim, zadimljenim stanovima i prljavim ulicama na periferiji grada. Pije votku, upušta se u tuče, filozofira o Rusiji i politici i, naravno, voli. Nerviraju ga bogataši sa svojim „zadriglim facama“ i debelim novčanicima, iritiraju ga i „panduri“, od kojih kao da beži tokom čitavog romana. „Sanjka“ je jedan od prvih romana popularnog ruskog pisca Zahara Prilepina. U romanu postoji veliki broj autobiografskih motiva: revolucionarno nastrojeni Sanjka je član zabranjene levičarske partije „Savez stvaralaca“ sa isto tako zabranjenim, ali veoma harizmatičnim vođom Kostenkom, koji piše pesme i prozu. Nekada je i Prilepin učestvovao u mitinzima zajedno sa zabranjenom Nacionalboljševičkom partijom i njenim liderom Eduardom Limonovom, koji je takođe pisac. Osim buntovničkog grada, Prilepin u „Sanjki“ prikazuje i rusko selo. Glavni junak se priseća kako je s majkom po ciči zimi sahranjivao oca u njegovom rodnom selu, do kojeg su zimi svi putevi zavejani.
„KIS“, TATJANA TOLSTOJ > U satiričnom romanu „Kis“ radnja se dešava posle nuklearnog rata. Neki ljudi su u postapokaliptičnoj epohi ostali isti kao i ranije, i čak su prestali da stare, dok su drugi mutirali na najrazličitije načine: nekima su deformisana lica, neki su obrasli krznom, a neki počeli da hodaju četvoronoške. U romanu je, pored ostalog, mutirao i jezik. Groteskni, izobličeni novi jezik pun je regionalnih i kolokvijalnih izraza. Kis je zastrašujuće biće iz neprohodnih severnih šuma, koje se, međutim, ne pojavljuje u romanu, nego ljudi jedni druge i sami sebe plaše tim tajanstvenim čudovištem: „Ide tako čovek kroz šumu, a ono njega otpozadi za vrat: cap!“ Tatjana Tolstoj je potomak Lava Tolstoja. Roman „Kis“ pisala je preko deset godina.
magazin
PONESITE NA ODMOR NEŠTO LEPO ZA ČITANJE Toplo vam preporučujemo izbor dela savremene ruske književnosti koja su u poslednje vreme prevedena na srpski jezik i dostupna srpskom čitaocu. Odabrali smo pet popularnih ruskih pisaca i romane različitih žanrova - za svačiji ukus
„DNEVNA STRAŽA“ SERGEJ LUKJANJENKO > Drugi roman u seriji „Straže“, „Dnevna straža“, napisan je mnogo pre bestselera „Sumrak“ američke književnice Stefani Majer i pojavio se kada i četvrti deo romana o Hariju Poteru. Prema sižeu romana, postoji svet običnih ljudi i magični svet Ina, koji poseduju natprirodne moći i koji su podeljeni na podanike Tame i Svetla. Jedni se magijom bave noću, a drugi danju. Sile Svetla i Tame su se jednom dogovorile: osnovale su Noćnu stražu kako bi sile Svetla mogle da nadgledaju sile Tame, i Dnevnu stražu, kako bi sile Tame nadgledale sile Svetla. I dok je u knjizi „Noćna straža“ jedan od predstavnika Svetla, Anton Gorodecki, jurio vampire i druge zle sile, sada je na redu da Zlo nadgleda dnevno Dobro. Glavna junakinja romana je veštica Alisa, koja je izgubila svoju moć. Kako bi je ponovo stekla, ona odlazi u dečji kamp Artek na Krimu, gde se zaljubljuje u predstavnika Svetla pedagoga Igora. Roman je napisan 2000. godine i prožet je sujevernim strahovima pred dolazak novog milenijuma. A o onome što je donela epoha posle 2000. govore naredni delovi ciklusa romana „Straže“.
„SRCE TAJGE“, ALEKSEJ IVANOV > Od 6963. do 6990. godine od nastanka sveta knez Velikog Perma Mihail prinuđen je da se najpre bori protiv divljih severnih naroda, koji žive u blizini Perma, a zatim i protiv moskovske vojske. Srednjovekovni svet ovog živopisnog romana prepun je mistike i duhova. Iako opisani događaji ne odaju utisak realnosti, uralski pisac Ivanov tvrdi da ovaj roman ne spada u fantastiku. „Srce tajge“ je roman-legenda, slobodan opis istorijskih događaja iz 15. veka. Radnja romana se odvija na granici između paganskog i pravoslavnog sveta, gde se susreću različiti bogovi i različiti pogledi na svet, paganski hramovi i hrišćanske crkve. Na osnovu motiva ovog romana u Permskom kraju su se tokom nekoliko godina održavali etno-festivali sa gađanjem iz luka i folklornom muzikom.
„NESVETI A SVETI“, TIHON ŠEVKUNOV > Zbirka pripovedaka arhimandrita Tihona Ševkunova, pomoćnika igumana moskovskog Sretenjskog manastira, razlikuje se od uobičajene „pravoslavne književnosti“. U ovoj knjizi nema propovedničkog tona ni moralnih pouka. „Nesveti a sveti“ su priče iz života oca Tihona, u kojima on opisuje najobičnije ljude, savremeni crkveni život i život monaha. Iz svakodnevnih životnih priča otac Tihon izvlači filozofske zaključke. Na primer, pripovetku „Mačak“ on završava na sledeći način: „I tada sam shvatio da su najdivniji i najizuzetniji, najstrpljiviji i najveći ljudi na svetu naši sveštenici.“ Mnoge od ovih priča su povezane sa Pskovsko-Pečorskim manastirom, u kojem je Tihon počeo svoj monaški podvig. Knjiga pokazuje da iskušenici nisu nekakvi verski fanatici ili ljudi koji se nisu snašli u životu, nego najčešće sasvim obični, jednostavni ljudi, koji su i „u svetu“, tj. van manastira, mogli dobro da žive, ali im se otkrio „divan i neopisiv svet“ za koji su oni žrtvovali sve ostalo.
XIII
KNJIŽEVNI PUTOPIS
Krim - pristanište čuvenih ruskih pisaca Posetili smo najpoznatije lokacije na Krimu gde su veliki majstori pera uživali u suncu i moru. Navodimo tri najznamenitija mesta gde se još uvek oseća duh ruskih književnika PIŠE OLGA ČEREDNJIČENKO
P
Prvi put je Čehovu pozlilo u zgradi Okružnog suda gde je prisustvovao kao reporter „Peterburške gazete“. Posle tog slučaja Anton Pavlovič je godinama primećivao simptome tuberkuloze - krvav ispljuvak, visoku temperaturu i veliku slabost. Ali iz nekog razloga nije ni pomišljao da se leči, mada je on sam pre svega bio lekar, pa tek onda pisac. Kada mu je zdravlje već ozbiljno narušeno, Čehov je bio prinuđen da se preseli na Krim. Prodao je prava na izdavanje svih svojih proznih dela i od tog novca je izgradio vilu blizu Jalte (1.276 km od Moskve). Tamo je svojeručno posadio voćke i cveće, i uredio kuću po sopstvenom ukusu - skromno, ali sa stilom. Kažu da je piščeva supruga Olga Kniper-Čehova, inače poznata pozorišna glumica s početka 20. veka, obožavala bučne večernje sedeljke. Što se samog GETTY IMAGES
očetkom 20. veka Krim je svakog leta postajao poluostrvo sa izuzetno visokom koncentracijom ruske inteligencije i visokog društva. Ljubitelji autograma mogli su u toku jedne sezone na lokalnim plažama prikupiti impozantnu kolekciju. Samo je trebalo znati gde se tačno odmaraju čuveni pisci i pesnici. Danas su ti stanovi, letnjikovci, pa čak i zasebne prostorije, pretvoreni u muzeje i obeleženi na svim turističkim kartama. U izobilju turističkih ponuda uspela sam da pronađem nekoliko najboljih. I svojim bliskim prijateljima i čitaocima R Magazina preporučujem tri najznamenitija i najinspirativnija boravišta ruskih pisaca na Krimu.
JA LTA : LETNJIKOVAC ANTONA ČEHOVA
Antona Pavloviča tiče, on je umeo da se isključi iz svega što se događa i da piše genijalne tekstove skupivši se negde u uglu gostinske sobe prepune ljudi. Njegova supruga je retko posećivala letnjikovac u Jalti. Čehov je shvatao koliko je ženi važno njeno angažovanje u pozorištu Stanislavskog i Nemiroviča-Dančenka, i insistirao je na tome da ona ne ostavlja posao i da ostane u Moskvi. Zahvaljujući naporima piščeve sestre Marije, u Čehovljevom letnjikovcu je sačuvana autentična atmosfera. U kabinetu gde je Anton Pavlovič napisao drame „Tri sestre“ i „Višnjik“, koje se u celom svetu još uvek postavljaju na scenu, može se razgledati svaki detalj enterijera: starinski telefon, fotografije Lava Tolstoja i drugih Čehovljevih savremenika, i njegov lični radni sto. Dok sam se šetala po vrtu, grlila sam stara debela stabla koja je ovaj ruski genije svojom rukom odgajio. Od bujice osećanja oči su mi se punile suzama.
ZAHVALJUJUĆI NAPORIMA PIŠČEVE SESTRE MARIJE, U ČEHOVLJEVOM LETNJIKOVCU JE SAČUVANA AUTENTIČNA ATMOSFERA. U KABINETU GDE JE ANTON PAVLOVIČ NAPISAO DRAME „TRI SESTRE“ I „VIŠNJIK“, KOJE SE U CELOM SVETU JOŠ UVEK POSTAVLJAJU NA SCENU, MOŽE SE RAZGLEDATI SVAKI DETALJ ENTERIJERA: STARINSKI TELEFON, FOTOGRAFIJE LAVA TOLSTOJA I DRUGIH ČEHOVLJEVIH SAVREMENIKA, I NJEGOV LIČNI RADNI STO
XIV
magazin
LORI
RIA NOVOSTI
KOKTEBELJ: LETNJIKOVAC MAKSIMILIJANA VOLOŠINA
Lav Tolstoj, jedan od najpoznatijih ruskih pisaca, lično je učestvovao u Krimskom ratu 1853-1856. godine. Bio je to najveći evropski rat u 19. veku, u kome su Francuska, Velika Britanija, Osmanlijska imperija i Sardinija ratovale protiv Ruske imperije. Tolstoj je kao učesnik odbrane Sevastopolja 1854-1855. opisao te borbe u svojim „Sevastopoljskim pričama“. Kasnije je u znak sećanja na dramatične događaje stvoreno veliko umetničko delo koje je vremenom postalo znamenito i u kulturno-istorijskom smislu. To je ogromna panorama odbrane Sevastopolja. Nalazi se u objektu Nacionalnog muzeja, zauzima površinu od 115 x 14 metara, i detaljno prikazuje borbe u kojima su idilični morski pejzaži Sevastopolja postali potpuno neprepoznatljivi. Utisak pojačava prostor na 1.000 kvadratnih metara sa rekonstruisanim vojnim utvrđenjima 19. veka. Danas je to jedna od 60 najvećih panorama na svetu. I inače se u celom Sevastopolju još uvek na neki čudesan način u vazduhu oseća ista ona atmosfera, onaj junački duh o kome je pre 150 godina pisao Lav Tolstoj. RIA NOVOSTI
Vološinov letnjikovac u Koktebelju (1.433 km od Moskve) tokom jedne sezone posećivalo je ponekad čak i do 600 najboljih predstavnika ruske inteligencije s početka 20. veka. On ih je primao besplatno, mada nije bio bogat. Svu brigu o njihovom boravku vodila je Vološinova majka Jelena, kako bi pisci i umetnici mogli da se bave isključivo stvaralaštvom i da nemaju nikakvih drugih obaveza. Ovde se mlada pesnikinja Marina Cvetajeva, čiji otac je osnovao Puškinov
SEVASTOPOLJ: PANORAMA RATA U KOME JE UČESTVOVAO LAV TOLSTOJ
magazin
POSETITE KRIM
Pre nešto više od godinu dana Krim je ponovo ušao u sastav Ruske Federacije nakon čega je na sajtovima ministarstava spoljnih poslova mnogih evropskih država (na primer, Nemačke) objavljeno upozorenje u kome se stranim turistima ne preporučuje putovanje na Krim. To praktično znači da strani turisti tokom boravka na Krimu ne mogu da zatraže pomoć u konzulatu svoje zemlje ako izgube dokumenta ili se nađu u neprilici, i da sve eventualne rizike moraju preuzeti na sebe. Uprkos tome, na Krimu ima stranih gostiju. Ako i vi planirate putovanje na ovo rusko poluostrvo, obratite pažnju na nekoliko važnih detalja kojih nema u turističkim prospektima.
GDE ODSESTI
Kada birate hotel na Krimu, obratite pažnju i na male hotele i kuće u kojima možete udobno odsesti. U njima se cena noćenja kreće od samo 1.000 do 3.000 rubalja. Na Krim ponesite samo gotovinu u rubljama jer u hotelima, restoranima i buticima kreditne kartice ne primaju zbog sankcija.
KAKO STIĆI
Na Krim se najlakše stiže avionom. Možete koristiti usluge više ruskih aviokompanija: „Aeroflot“, „Transaero“, „S7“, ili njihovih ćerki-kompanija „Donavia“ i „Utair“, kao i „Vimavia“, koje sa tri moskovska aerodroma organizuju više čarter letova dnevno. Pošto su avioni najčešće puni, bolje je da unapred rezervišete let. Let traje oko dva i po sata. Prosečna cena avionske karte je 5.500 rubalja. Pročitajte integralnu verziju teksta Putovanje na Krim: Šta ne piše u turističkim prospektima? ruskarec.ru/41431
XV
RIA NOVOSTI
muzej likovnih umetnosti u Moskvi, upoznala sa budućim mužem Sergejem Efronom. Ovde je Mihail Bulgakov, po čijim su „Zapisima mladog lekara“ Britanci pre dve godine snimili izvanrednu mini-seriju sa Danijelom Redklifom i Džonom Hamom u glavnim ulogama, čitao svoja još neobjavljena dela. U Vološinovoj radnoj sobi stoje njegovi portreti, radovi slikara Dijega Rivere sa kojim se pisac upoznao u Parizu. Maksimilijan Vološin je bio poznat u visokom društvu kao neobična ličnost. Voleo je da se oblači u narodnu nošnju i koristio je svaku priliku da izmisli nekakav zanimljiv obred. Harizmatična devojka koja u Vološinovom muzeju radi kao kustos, ispričala mi je da i ona sama sa zadovoljstvom nosi narodnu nošnju i da to isto važi bar za polovinu meštana Koktebelja.