Palanačke br 202 by Palanacke Novine

Број 202 Сваког 1. и 15. у месецу Година XI • 30. јануар 2017. Цена 100 динара

Велика афера недавно смењене паланачке власти

Башта милионске штете 7

„Паланачке“ представљају Дејана Петровића, председника ОО ДСС

Познати Паланчани: Фудбалска марка – Чава

Споменик падобранству у Паланци

www.sumadijskevesti.com

Дејан Црномарковић

Излазе 1. и 15. у месецу Година X • Цена 100 динара

На трагу

Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године

„Три гускетара“

Издавач: Паланка инфо Контакт: 11420 Смедеревска Паланка ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор и гл. и одг. уредник Дејан Црномарковић тел: 065 200 2612 e-mail: redakcija@palanacke.com Графички уредник: Дејан Николић тел: 026 319 269 e-mail: redakcija@palanacke.com Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Тања Цветковић, Стеван Мартиновић, Милош Јанојлић, Саша Матески, Лука Никола Црномарковић, Драгутин Паунић. Фотографије: Редакција и сарадници Припрема за штампу: Паланачке новине e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com Штампа: Starprint, Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380 Паланачке су члан ПУ „Local Press”

а живимо у нормалној држави, недавну смену власти у Смедеревској Паланци сматрао бих правим новогодишњим поклоном грађанима. Баш као да су Паланчани из Деда Мразове торбе добили зрачак оптимизма, јер су седам дугих месеци имали власт која се бавила искључиво – самозадовољавањем. Тешко да је ико, ко је гласао за трилинг Симић, Милић, Вуковић, могао да претпостави да ће њиховим избором на највише функције у локалној самоуправи Паланка добити аутистичност, незнање, острашћеност и „буразерско“ кадровисање, као главна обележја владавине ове интересне групе, иза које је остало прегршт противзаконитих радњи које ће тек испливавати на површину. Да… рекох, да живимо у нормалној држави, али ми живимо у Србији у којој глас разума најчешће „попије патос“, а истина се прекрива демагогијом. Ипак, чак и у духу таквог размишљања, признајем, родила ми се НАДА. *** Елем, месецима сам бежао од тастатуре и покушавао да „не видим“, шта раде, а тек шта све не раде, челници паланачке општине Симић, Милић и Вуковић, из разлога што су последња двојица моји школски другови (један од њих чак и пријатељ из детињства). Јесте, подлегао сам успоменама. И ћутао сам док су уништавали чак и добре ствари које су остале од претходника, јер су умислили да живот почиње од њих. Прећутао сам и када су из незнања, политичке глупости и ничим изазване мржње покушавали да униште „Паланачке“ не знајући да смо надживели много паметније, способније и опасније ликове на власти.

Нисам коментарисао ни када су се као дивље племе острвили на поједине, додуше ретке, успешне руководиоце у јавном сектору. Нисам се чак ни смејао глупости када је председник општине на једном од првих јавних наступа на терену „оптужио“ рупу на водоводној цеви, од 17 сантиметара, као главни разлог за вишегодишње рестрикције у водоснабдевању.

Имали смо овде разне политичаре на власти, али никада овакве, који су због своје јавне неистрошености (анонимности) и пре свега популарности партијског лидера, тријумфално дошли до врха а онда експресно потонули дубље од дна.

Нисам се смејао - већ тада ми је све било кристално јасно. Имали смо овде разне политичаре на власти, али никада овакве, који су због своје јавне неистрошености (анонимности) и пре свега популарности партијског лидера, тријумфално дошли до врха а онда експресно потонули дубље од дна. Скоро невероватно је да ова три политичка залудњака („три гускетара“ како их је због бескрајних „шетњи“ око стола са гомилама папира назвао један њихов страначки колега), за седам месеци нису имали ниједну активност која би се могла назвати успешном.

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com

Макар потез, цртицу, моменат који наговештава резултат у корист грађана Паланке. Ништа! Сви јавни наступи председника Општине и председника Скупштине општине, претходно усаглашени са мишљењем главног саветника, почињали би причом о инсистирању на законитом раду, општој беспарици, лоповима у туђим редовима, а потом би, гле чуда, у јавност цурело противзаконито расипање пара, кадровисање у корист рођака, кумова и комшија, терор над локалним медијима, неспособност да се решавају свакодневни проблеми у функционисању локалне самоуправе… Врхунац њихове неспособности и незнања био је сукоб са радницима „Водовода“ и изазивање штрајка који је Паланчане оставио без воде, али такво злостављање грађана већ је виђено у време када је „из исте кухиње“ наређено да се граду искључи улична расвета. Но не лези ВРАЖЕ, ових дана „три гускетара“ су завршила на политичком пању. Полугу на гиљотини повукли су људи из њихове политичке групације, управо они који су их и поставили на највише функције. Свануо је дан када су се смучили и својима, и то има посебну тежину и значај. Мени је то знак да неко бар ПОКУШАВА да поправи ствари на овдашњој мочварној друштвено-политичкој сцени. И ако је тако - а личи да јесте ипак не очекујмо чуда. Политика је то… Kажу, вештина могућег. Али од оних који су свој високи друштвено-политички ангажман започели чишћењем сопственог дворишта, са правом можемо да очекујемо да ће се позабавити и нашим.

Услуге „Western union“ од сада и у Мењачници

„Круна“

у главној улици у Смед. Паланци. Свакога дана од 07-21.

Хит фото

Хит слово *** Примитивизам означава сиромаштво духа, а из примитивизма се рађа фанатизам, шири се свуда унаоколо као паучина. Примитивац верује да свет постоји ради њега.

Филип Давид

Пецање на залеђеном језеру Кудреч

У овом броју 08 Посета државног секретара Нина Брајовића Смедеревској Паланци

Договорен и ребаланс буџета за суфинансирање медија

Познати Паланчани Марко Павковић Чава

Споменик падобранству у Паланци

У Библиотеци Града Београда,на Врачару, одржана промоција књига Дејана Црномарковића

И у Сирогојну на Златибору живе потомци Карађорђевог војводе

20 Нова књига

Томе Митровића

Бојанов доживљај стварности у Меморијалној галерији „Душан Старчевић“

„Позориште којег више нема“

24 Варошке

тандарије Слободана Тодоровића Токија

А КТУЕЛНО

СМЕЊЕНИ ФУНКЦИОНЕРИ ОПШТИНЕ УГОВОРИМА О ДЕЛУ ПЛАЋАЛИ ОДБОРНИЧКУ ВЕРНОСТ

Новчаник пун подршке

Највише, око 364.000 динара, по уговору исплаћено одборнику-саветнику Миољубу Радовановићу, а одмах за њим је одборник-редитељ Павле Јозић, који је зарадио скоро 332.000

рема документима до којих смо дошли бивши општински функционери у Смедеревској Паланци на челу са председником Општине Петром Милићем, који су недавно смењени од стране својих партијских колега, трошили су новац грађана по својој вољи и интересу, између осталог и да би обезбедили подршку одборника своје партије. Уговорима о делу, за различите услуге, сада већ бивши председник Општине плаћао је верност појединих одборника, а било је и случајева покривања путних трошкова и дневница за путовања на Копаоник, исплате незаконских хонорара или фиктивног запошљавања у јавним предузећима и то у време забране коју је препоручила Влада Републике Србије. Како сазнајемо, очекује се и да буду поднете кривичне пријаве против одговорних лица због ненаменског и противзаконитог трошења средстава из општинског буџета. Најгабаритнији је свакако „Уговор о обављању стручних услуга и других послова“ који је председник Милић закључио са одборником СНС-а Миољубом Радовановићем, којим је

општински буџет оштећен за 363.901 динара. Овим уговором Радовановић је, иако је као одборник у сукобу интереса, ангажован да, по налогу председника Општине, као саветник за потребе наручиоца обавља послове контроле пословања јавних предузећа и установа чији је оснивач јединица локалне самоуправе, затим послове подстицања предузетничке активности и смањења запослености, послове реализације програма ревитализације јавних предузећа и установа, послове координације између Општине и надлежних министарстава и друге послове, по потреби, и уз претходни договор обе уговорне стране. По овом уговору, који је закључен на период од четири године, Радовановићу је исплаћивано месечно по 50.000 динара, што бруто износи 90.975,25 динара. - У овом случају ради се о класичном сукобу интереса и незаконитом трошењу новца пореских обвезника. Када су од стране правника упозорени да крше закон, после четири месеца раскинули су уговор и Радовановића запослили у Центар за развој спорта на место заменика директора. Занимљиво је да тај

документ о раскидању уговора чак није ни званично заведен. Иначе, Радовановић је повезан са још неколико случајева у којима је оштећен општински буџет и за то још увек прикупљамо документацију – каже наш саговорник из одборничке групе Српске напредне странке који је гласао за смену општинског руководства. Следећи случај, преко уговора о ауторском хонорару за режирање позоришне представе у Градском аматерском позоришту, и то аутору без значајнијег позоришног искуства, је испла-

та 331.326 динара у бруто износу одборнику Павлу Јозићу. Новац је у више месечних рата исплаћиван преко Културног центра у чијем саставу је и Градско аматерско позориште. Према том уговору одборник Јозић ће режирати позоришну представу под називом „Пазарни дан“, према истоименом позоришном комаду аутора Александра Поповића, вршиће избор музике и костима, даће идејни предлог за израду сценографије и дизајнираће позоришни плакат и други рекламни материјал за потребе рекламирања представе. [►]

А КТУЕЛНО - Овај случај је стварно велика брука свих који су учествовали у таквом разбацивању општинског новца и то у време када је председник Општине свако своје обраћање грађани-

ма започињао речима да нема пара и да је буџет у великим проблемима. Овде имамо случај за историју, да човек који нема већег искуства и значајнију репутацију добија хонорар

као да је афирмисани редитељ у професионалном позоришту. Вероватно је са овим хонораром постао један од плаћенијих позоришних редитеља у Србији – истиче наш саговорник.

Према нашем извору занимљиви су и случајеви одборнице Биљане Васиљевић, познате и по томе што је у изборној кампањи „отварала“ кошаркашко игралиште на трави, чији је [►] Ванредна конференција за медије у општини

Портпарол Општине Смедеревска Паланка, Даша Станошевић, одржала је ванредну конференцију за медије на којој је упознала јавност да су у „Паланачким новинама“ и Порталу „Шумадијске вести“ објављени текстови у којима се наводе одређене активности претходне владајуће гарнитуре, које су нанеле штету буџету. Ради се о уговорима о делу који су за различите услуге потписани са појединим одборницима путем којих им је обезбеђена материјална добит од више стотина хиљада динара. Најмање у једном случају ради се и о сукобу интереса које је „оверено“ печатом општине и потписом председника. Она је истакла да су информације објављене у медијима тачне и засноване на званичним документима и да ће се у наредном периоду јавност благовремено обавештавати и о даљем развоју ситуације у вези са „Баштом биоскопа“, која је била изнајмљена на дужи временски период, али је ту, због погрешних потеза општине у току судског спора, дошло до вишемилионске штете. Наведено је да ће, у овом случају, штета за буџет уз нарастајућу камату ускоро прећи десет милиона динара, а до тога није смело да дође да се поступало домаћински и одговорно.

А КТУЕЛНО глас за бившу власт обезбеђен запошљавањем у ЈКП „Пијаце и зеленило“, затим одборника Срећка Вујовића који је и поред тога што је у пензији запослен на радно место заменика директора у истом јавном предузећу а није се либио да у предузеће доведе и блиског рођака, и одборнице Снежане Петровић, која је, такође, запослена у ЈКП „Пијаце и зеленило“, али фиктивно јер уопште није долазила на посао. - Одборница Петровић је све време проводила у општини и на посао није одлазила, али је узимала нелегалне позајмице у износу од 40.000 динара. После Крстовданског вашара јој је исплаћено 39.000 динара, вишеструко више него осталим радницима, а познато је и да је о трошку општине боравила на Копаонику – прича наш саговорник који не жели да открије идентитет због страха од физичког напада, јер таквих случајева, уз наношење физичких повреда, је већ било. Према речима нашег саговорника, све ово и још случајева за које се прикупља документација, уз јако лош учинак у периоду од седам месеци на власти, били су разлози за смену владајуће гарнитуре у Смедеревској Паланци, која се догодила на седници Скупштине општине која је одржана 16. децембра прошле године. Већина одборника владајуће коалиције СНС-Трећа Србија-ПС-ПУПС, њих 21, уз подршку одборника Социјалистичке партије Србије, ДСС, СПО, Нове Србије и ГГ „Домаћински“ изабрали су тада и ново општинско руководство и за председника Општине изабрали члана СНС-а Топлицу Пинторовића, а за његовог заменика изабрана је Милица Деспотовић из исте странке. На чело Скупштине општине дошао је Никола Вучен, такође са изборне листе СНС-а, испред коалиционог партнера Треће Србије.  Дејан Црномарковић

Дневнo On-Line издање „Паланачких новина“ на адреси

НОВА ВЕЛИКА АФЕРА НЕДАВНО СМЕЊЕНЕ ПАЛАНАЧКЕ ВЛАСТИ

Башта милионске штете

Због погрешних потеза одговорног лица у судском спору Општине са закупцем „Баште биоскопа“, фирмом „Парк центар“, општински буџет би могао да буде оштећен за преко 10 милиона динара

ош се нису стишале страсти после нашег текста „Новчаник пун подршке“, у коме смо јавност упознали са документима до којих смо дошли о „чудним“ уговорима, на више стотина хиљада динара, које је претходна локална самоуправа потписивала са појединим одборницима за одређене њихове активности, и страначком запошљавању као и привилегијама које су имали поједини запослени у јавним предузећима, а нова афера у вези са „Баштом биоскопа“, која би општински буџет могла да кошта стотинак хиљада евра, па потенцијално и више, коју је на конференцији за медије обелоданила портпаролка Општине, осваја медијски простор. Наш текст, који је одјекнуо широм Србије и који су пренели многи домаћи медији, изазвао је реаговања на обе сукобљене стране у оквиру локалног огранка Српске напредне странке, а било је и телефонских позива нашем новинару, увреда и претњи које су пријављене полицији. Како сазнајемо, из табора политичке групације окупљене око недавно смењених општинских функционера најављене су и тужбе против аутора текста. Са друге стране, реаговала је

и актуелна општинска власт и то ванредном конференцијом за медије на којој је портпаролка Даша Станошевић истакла да су наводи у штампи заиста засновани на веродостојним документима, и том приликом отворила нову аферу, односно изнела податке који недвосмислено указују да су поједини потези смењених општинских функционера довели до тога да, губитком судског спора од фирме „Парк центар“, која је од 2013. године била закупац „Баште биоскопа“, буџет Општине Смедеревске Паланке буде оштећен за позамашну суму, која у овом часу већ износи преко 10 милиона динара. Наиме, према тумачењу Општинског јавног правобраниоца, које је презентирано на конференцији за медије, општина је прво непотребно раскинула уговор са закупцем а потом и изгубила спор који се водио по тужби закупца због наводног ометања у послу. Ово недвосмислено значи да би одговоран за насталу штету могао да буде донедавни први човек општине. Дуг је историјат „Баште биоскопа“ у Смедеревској Паланци, која се налази на ексклузивној локацији у најужем центру града. Некад је била изузетно посећена због своје основне

намене, гледања филмова, а потом је дужи низ година зврјала празна док крајем осамдесетих није уређена у простор за забаву, рок концерте и окупљање младих. Ни то није потрајало, па је већ после две три године, тадашњи директор Биоскопа, срушио све изграђене објекте и простор наменио одржавању бокс мечева. Ништа од тога није било, па је дошао период у коме је овај простор коришћен као отворени тоалет и депонија, да би 2013. био изнајмљен фирми „Парк центар“ која је до сада, по нашим незваничним информацијама, у њега уложила око 170.000 евра. Нејасно је зашто је општина раскинула уговор са фирмом која је улагала новац и имала пословне планове у вези са закупљеним простором, што је довело до тога да је даља судбина „Баште биоскопа“, после судског епилога, потпуно неизвесна. Оно што је извесно, и на неки начин најављено актуелизовањем ове приче, је да се овај случај неће завршити само једним судским спором. Милионски минус који ће се направити у општинској каси мораће да буде законски санкционисан.  Д.Ц.

www.blog.palanacke.com

www.sumadijskevesti.com

ПОСЕТА ДРЖАВНОГ СЕКРЕТАРА НИНА БРАЈОВИЋА СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Договорен и ребаланс буџета за суфинансирање медија Нови председник Грађевинског одбора за завршетак радова на изградњи Спомен дома „Пера Тодоровић“ је председник Општине, Топлица Пинторовић

„Унапређивање локалних механизама подршке деци из ускраћених група“

званичној посети Смедеревској Паланци боравио је Нино Брајовић дугогодишњи секретар Удружења новинара Србија, сада на радном задатку у Влади Републике Србије, на месту државног секретара у Министарству за културу и информисање. За своју прву посету на новој дужности Нино Брајовић је изабрао нашу општину јер се овде гради Кућа српског новинарства, Спомен дом „Пера Тодоровић“, у првом новинарском селу, Водице. Избор Смедеревске Паланке и за прво званично виђење са колегама представља и признање локалним редакцијама, али и локалној самоуправи која је одмах по преузимању власти иницирала контакт са Брајовићем ради наставка активности око изградње Спомен дома, које су у потпуности замрле током седмомесечне владавине недавно смењене гарнитуре. Посета државног секретара, са којим је дошао и председник Извршног одбора УНС-а, Петар Јеремић, започела је пријемом и радним састанком у кабинету председника Општине, где је, о наставку радова на Кући и ситуацији у вези са локалним медијима, разговарао са председником Топлицом Пинторовићем, његовим најближим сарадницима и председником ЗТУ „Видовача“, Миодрагом Загорчићем. На овом састанку договорено је да се наставе радови на завршетку Куће, да се за новог пред-

ОКРУГЛИ СТО У ОШ „ОЛГА МИЛОШЕВИЋ“

седника Грађевинског одбора именује Топлица Пинторовић, и утврђене су обавезе, како локалне самоуправе, тако и Удружења новинара Србије и осталих учесника у овом пројекту, а такође је разматрана и ситуација у медијској сфери, која ће у наредном периоду бити много боља него до сада јер је са општинским руководством договорено да се за рад локалних медија определе средства, како Закон налаже, у висини до два одсто буџета. У наставку посете Нино Брајовић је у Водицама, у Спомен дому „Пера Тодоровић“ одржао састанак са новинарима, коме су присуствовали и функционери у локалној самоуправи, а потом је симболично „пустио у

рад“ штедњак на чврсто гориво, који је донирала фабрика „Милан Благојевић“ из Смедерева. На крају посете, у поподневним часовима, Брајовић је присуствовао и првој књижевној вечери у Спомен дому „Пера Тодоровић“, у организацији Књижевног клуба „Пера Тодоровић“, које је отворио председник Скупштине општине, Никола Вучен. Први човек овог Књижевног клуба, Слободан Тодоровић Токи, маестрално је водио програм у коме је представљен рад Живомира Миће Стевановића, чију поезију су, поред аутора, читали и гости, чланови Књижевног клуба „21“.  Д. Ц.

ОШ „Олга Милошевић“ одржан је Oкругли сто под називом „Унапређивање локалних механизама подршке деци из ускраћених група и њиховим породицама ради смањења осипања деце из образовног система“. У раду Округлог стола учествовали су представници социјалних установа и просветни радници, а испред локалне самоуправе Никола Вучен председник СО и Милица Деспотовић заменик председника Општине. Уводну информације изнели су Јасмина Милићевић координатор пројекта „Укључи се“ и Здравка Симић заступник РНВО „Амаро дром“, а потом је Божидар Николић, председник Асоцијације педагошких асистената Србије представио извештај о мапирању деце из породица интерних миграната и повратника из иностранства. Пред-

стављени су проблеми са којима се суочавају просветни радници и локални механизми за њихово решавање. У оквиру пројекта ,,Укључи се” одржаће се и један семинар уз покровитељство РНВО ЦРРЗ „Амаро дром“ из Смедеревске Паланке. Цео пројекат финансирао је Центар за интерактивну педагогију као и Мрежа пријатеља инклузивног образовања, а крајњи циљ је помоћ деци, која до сада нису била део система образовања и повратници који су дошли из азила и враћени из других земаља, да се укључе у образовни систем, уз максималну подршку и умреженост свих локалних актера који би омогућили деци образовање. Пројекат спроводи ЦРРЗ „Амаро дром“ у партнерству са Основном школом ,,Олга Милошевић“. 

Дневнo On-Line издање „Паланачких новина“ на адреси www.blog.palanacke.com

З. С.

ПРЕДСТАВЉАМО ДЕЈАНА ПЕТРОВИЋА ПРЕДСЕДНИКА ОО ДСС

Учаурене странке не желе промене

аш саговорник Дејан Петровић је одборник у актуелном сазиву Скупштине општине и однедавно председник Општинског одбора Демократске странке Србије. Представља ново лице на паланачкој политичкој сцени, па самим тим уз своје име не носи оно, код нас најчешће оптерећујуће, бреме прошлости. Замолили смо га да се представи… - Рођен сам у Голобоку, а у Паланци са породицом живим скоро тридесет година. Ожењен сам, имам троје деце. Стекао сам високо образовање и двадесет година стажа. Запослен сам у ОШ „Вук Караџић“ на пословима шефа рачуноводства. Поред ове примарне делатности, бавим се израдом предмета од дрвета, као и узгојем воћа. За председника привременог ОО ДСС-а именован сам у септембру прошле године од стране Извршног одбора странке. Том приликом извршена је и реконструкција општинског одбора. Како коментарише ситуацију на локалној политичкој сцени… - Наш општински одбор спој је политички искусних чланова и нових људи који се до сада нису бавили политиком. Сматрам да је политичка сцена у нашој општини, као и у Србији уопште, веома статична, да се једна иста имена врте већ годинама уназад. Политичке странке учауриле су се и остављају мало простора новим именима која би желела и могла нешто да промене. Управо такве људе желимо да привучемо, оне који иза себе имају резултате који нису постигнути политичком активношћу или уз помоћ ње. Наравно, не желимо се одрећи наших старих чланова који у прошлости нису имали прилику да буду главни актери у вршењу власти, али су успели

да очувају част ДСС-а. Наравно, као и све друге партије, желимо привући што више младих људи жељних доказивања и промена. За разлику од осталих политичких партија, спремни смо да им пружимо прилику да активно учествују у нашем раду и одлучивању. Колико његова странка може да утиче на политички живот у Паланци… -ДСС има само једног одборника у нашој Скупштини, и то сам ја, тако да тренутно немамо велики утицај, али смо сигурни да ће се број наших одборника, после наредних локалних избора, драстично увећати. Ми смо опозициона странка, мада се стиче утисак да партијама, које су до децембра чиниле скупштинску већину, опозиција и није потребна. Не бих да коментаришем њихове унутрашње поделе, али је евидентно да нису довољно сазрели и дорасли одговорностима које носи вођење једне општине. Сведоци смо свакодневних препуцавања два табора СНС-а. Добро је што на тај начин, као резултат препуцавања, излазе на површину ствари које су се дешавале у претходном периоду. Као опозициона странка, гласали смо за смену досадашњег руководства. Први разлог су неиспуњена обећања која су давали у предизборној кампањи о тзв. инвеститорима и брзина решавања проблема. Стиче се утисак да није постојао план приоритета, већ су скакутали од проблема до проблема и сваки само делимично решавали. Други разлог је да смо подржали већину одборника те партије која је освојила највећи број гласова и тако испоштовали вољу бирача. Очекује ли ближу сарадњу са новим општинским руководством…

- Учествовали смо у избору новог руководства јер се надамо да ће исправити грешке својих страначких колега. Спремни смо да им и кадровски помогнемо у томе, под условом да се не наставе неозбиљност и унутрашње поделе. Политички је неозбиљно освојити довољан број гласова да сами вршите власт, а онда се посвађати око исте, као деца око нове играчке. Одговорност лежи на свим одборницима са листе СНС-а, јер су им грађани указали поверење да воде нашу општину и да решавају проблеме који, евидентно, постоје код нас. Као и у Србији, тако и у нашој општини, неће бити напретка док струку не препустимо струци. Не желим омаловажавати никога, али постоје људи који су се школовали за одређене послове и много више знају о обављању истих од оних који имају само политичке заслуге. Како види пут напретка ове средине… - Без повећања приходне стране буџета, тј. оживљавања производње у нашој општини, било да се ради о помоћи постојећим произвођачима, а у циљу повећања њиховог обима производње, било о отварању сасвим нових производних погона, наша општина једноставно не може напредовати. Иако смо гласали за буџет, сматрамо да има доста мањкавости и да се у будућноисти мора издвајати више средстава за стимулисање пољопривредне производње, као и побољшање услова живота у нашим селима, где првенствено мислим на путну инфраструктуру, обезбеђивање педијатара у свим већим селима, јер је срамота да родитељи, уколико им дете прима терапију, свакодневно долазе у Паланку, а притом у већини села постоје амбуланте. На ширем простору какве су

Дејан Петровић

амбиције ДСС-а… - ДСС на предстојећим председничким изборима има свог кандидата, а то је др Александар Поповић. Нашем кандидату није примарно занимање политика, нити живи од исте, човек је са пуно квалитета, животног искуства. Сви остали кандидати који нешто значе на политичкој сцени Србије проевропски су оријентисани и имају готово исте економске политике, само их различито презентују. Нико вас од њих у кампањи неће подсетити да више од шеснаест година чекамо да будемо друга Румунија у ЕУ, нити вам може прецизније рећи да ли ћемо и када бити примљени у исту. Наш кандидат, као и цео ДСС, на челу са новим председником др Милошем Јовановићем, једини нуди неки други пут развоја Србије - освајање нових тржишта. Морамо престати трчкарати за инвеститорима по белом свету плаћајући им да дођу код нас и претворе наше раднике у робље које ради за минималац. Једини пут за развој наше привреде јесте да се од наших малих и средњих предузећа праве гиганти какве смо некад имали. У тренутку кад будемо схватили да је наш пољопривредни произвођач, ма колико ситан био, нама важнији од било ког страног инвеститора, можемо се надати бољој будућности.  Д. Ц.

www.sumadijskevesti.com

Дејан Црномарковић

ванредни коментар

Фејс-насилник

д промене власти у Смеде-

ревској Паланци, која се догодила пре око месец дана, рад локалне самоуправе је транспарентан и доступан новинарима. Позив из општине, после седам месеци, стигао је и у редакцију „Паланачких“. Очекивао сам такав позив и од претходног врха општинске власти, али га није било. Једноставно, људи који су до недавно седели у општинским фотељама нису имали шлифа за посао који им је запао и никада нису успели да савладају пут од партијских функционера до општинских челника – два потпуно различита пола политичког деловања. Са друге стране, веома држим до професионалности и достојанства професије, па ми на памет није падало да у општину идем непозван. Законска (и друштвена) обавеза представника власти је да своје активности учине доступним јавности и да управо они, у јавном интересу, иницирају сарадњу са медијима, док било какво наше наметање владајућим структурама (а таквих примера има) сматрам понижавањем струке. У складу са таквим личним начелима дочекао сам позив и радо му се одазвао. Али зашто све ово желим, тако аутентично, да вам пренесем? У времену експанзије друштвених мрежа велики број грађана укључио се у јавни живот. Већина са позитивним мотивима, али има и појединаца који тај производ интернет-ере користе за нападе, омаловажавање и вређање свих оних који се не уклапају у њихов животни шаблон и потребе. Појединци, с мањком можданих ћелија а уз то поприлично зли, чак и не крију свој идентитет

сматрајући блаћење других својеврсном грађанском храброшћу. Други, који су бројнији, то чине прикривени лажним именима. Познато је да чак и највећи празноглавац себе сматра есенцијом памети, јер не поседује капацитет којим би могао да схвати своје реално место у друштву. Раније су такве особе биле скоро невидљиве широј јавности, али је са појавом фејсбука такав лик добио средство које, „ушушкан“ између зидова своје собе, може да користи у циљу експонирања најнижих порива и мржње, најчешће усмерених према успешним и у јавности препознатљивим представницима друштвене заједнице. У једном ранијем коментару написао сам да је „глупост загарантована Уставом Републике Србије и зове се слобода говора“. Даљом разрадом ове тезе доћи ћемо до закључка да је глупост уставна категорија и демократска творевина. На крају, наћи ћемо се пред дилемом да ли је демократија владавина народа или владавина глупости. Заиста, има ли разлике? Елем, дошло је време да научимо да живимо у таквој стварности, са индивидуалним доживљајима слободе и права на „мишљење“ разних фејс-насилника, као и са сазнањем да смо потенцијална „мета“ неког таквог безумног скота. Због посла којим се бавим био сам на нишану таквих неколико и признајем, чак и када вас бесмисленим лажима напада и вређа доказана ништарија, човек без икаквог значаја у друштвеном оквиру, осећај није пријатан. Нелагодност постаје све већа када острашћени створ почне да вре-

НА ЗЛАТИБОРУ ОДРЖАНА ИЗБОРНА СКУПШТИНА ПУ „ЛОКАЛ ПРЕС“

Директор „Паланачких“ у Управном одбору

а Изборној скупштини ПУ Локал прес, која је одржана у хотелу „Чигота“ на Златибору, изабран је нови Управни одбор овог удружења које окупља локалне медије са територије Србије.

ђа и ваше преминуле претке или прети породици. Ретко је, скоро немогуће, пронаћи особу која би на све то остала хладнокрвна. Помаже, у таквим случајевима, искуство и самопоуздање, свест о мотивима за напад, сазнање о интелектуалном нивоу нападача, али… Ових дана пријатељ ми је послао објаву једне такве фејс-ништарије у којој сам, поред бројних увреда, таргетиран као новинар који „не сме да преживи“. Повезао сам то, наравно, са текстовима које смо објављивали у последње време…, о позитивним вибрацијама у врху општинске власти…, о још увек недовршеним политичким поделама у оквиру владајуће странке у Смедеревској Паланци…. О неку од тих истина се „спотакао“ насилник, па у сопственом огледалу видео мене, и опалио… *** Верујте, мучно је било читати све те брђанско-дошљачке простаклуке којима је монструм гарнирао основну претњу. Одлучио сам да поднесем тужбу. Контактирао сам адвоката који ми је саопштио да нема сумње у позитиван исход процеса. Судском пресудом „зарадио“ бих двадесетак просечних српских плата. А онда сам схватио да бих тако претње и увреде, заправо, примио за одређену цену. И одустао сам од тужбе. *** На напушта ме осећај да сам погрешио. Крајње је време да се и ја уселим у 21. век.

Од 12 предложених кандидата изабрано је пет чланова Управног одбора који ће предводити Удружење у мандатном периоду од две године, а међу њима и директор и уредник листа Независне варошке новине „Паланачке“, Дејан Црномарковић. Поред Црномарковића чланови УО Локал преса су Зорица Вишњић главна уредница „Лозничких новина“ која је и председница, Драган Ђорђевић директор „Сремских новина“, Стојан Марковић директор „Озон медија“ из Чачка и Милева Малишић директорка ТВ Форум из Пријепоља. 

Саопштење новинара паланачких редакција

а састанку новинара паланачких редакција, одржаном у уторак 17. јануара 2017. године, одлучено је да се због катастрофалног односа према локалним медијима од стране бившег руководства Општине Смедеревска Паланка и њихових најближих сарадника, који су смењени на седници Скупштине општине 16. децембра 2016. године, бојкотују сви њихови јавни наступи у наредном периоду. Новинари паланачких редакција сагласни су да неће извештавати ни са једног јавног догађаја у организацији ове политичке групације. Поменута политичка групација, у периоду док је вршила власт у Општини Смедеревска Паланка, није остварила никакву сарадњу са локалним медијима, одржавала је затворене седнице и супротно Закону о јавном информисању прекинула суфинансирање медијских садржаја од јавног интереса у области јавног информисања и тиме отежала или потпуно онемогућила информисања грађана. Новинари паланачких редакција исказали су колегијалну солидарност према колегама које су биле изложене вербалним нападима и притисцима, а такође и изразили протест због повремених вербалних напада на новинаре од стране појединаца, учесника у политичком животу, и позивају надлежне органе да у таквим и сличним ситуацијама, адекватно реагују, сагласно Закону и недавном договору који су постигли медијска удружења, надлежна министарства, полиција и тужилаштво.  Недељник, Нова Јасеница, Шумадијске вести, Паланка данас, Паланачке новине

СИНДИКАТ

СЕДНИЦА ВЕЋА САМОСТАЛНОГ СИНДИКАТА С. ПАЛАНКЕ И В. ПЛАНЕ

Отишла је тешка, дошла још тежа година

ко се погледају записници са седница одржаних током 2016. године, може се уочити да смо још почетком године указали да ће година на измаку бити јако тешка за запослене и нас у синдикату, јер смо с једне стране имали привредни и раст упослености, али су нам зараде и услови рада стагнирали, па чак и значајно опадали. То је, сумирајући ову годину, истакао председник Већа Самосталног синдиката Смедеревске Паланке и Велике Плане, Божидар Тодоровић. Ако узмемо јавна предузећа, јавне службе или друштвене делатности – наставио је он – суочићемо се да су зараде у просвети и здравству биле замрзнуте, а посао одвијао чак и у већем обиму него раније, па ако уз то погледамо и статистички податак да је забележен раст у привреди, а ми на подручју паланачке и плањанске општине имамо раст капацитета, посебно у металској индустрији, што је за нас јако значајно, суочићемо се с друге стране с податком да је зарада у тим предузећима била на истом, па чак и нижем нивоу него у 2015. Тодоровић је у наставку нагласио да је то апсурд с којим се синдикат суочава на територији општине Смедеревска Паланка. Он сматра да треба преговарати о повећању зарада, пошто за то има основа, мада се не види реа-

лан извор из ког би се тако нешто могло остварити. Кад су у питању друштвене делатности на територији паланачке општине, указивано је на то да је било нереалног запошљавања пре свега у јавном сектору, у јавним предузећима и локалној самоуправи. - Чули смо податак да на нашој територији има 400 запослених вишка – изнео је Тодоровић. - Говорили смо о томе да ће се тај вишак у једном тренутку јавити као озбиљан проблем и нова мука како да заштитимо интересе тих људи. На подручју општине Смедеревска Паланка имамо, такође, проблем лошег стања у јавним предузећима, па и образовању. Наиме, све школе су у блокади, ни једна не може нормално да функционише, односно измирује текуће обавезе, а ситуација са јавним предузећима исто тако је изузетно тешка, јер тамо имамо и вишак запослених и блокаду рачуна, па отуда и немогућност да функционишу. Кад све саберемо, 2016. година је била тешка за нас у синдикату, а по ономе што већ сада можемо закључити, ни наредна неће бити много боља. Ово поготово, ако се буде спровела одлука надлежног министарства о отпуштању запослених у јавном сектору. Дакле, биће то још једна тешка година. Тодоровић је навео да неке це-

ПОКЛОН „ФОНДАЦИЈЕ ПРОФ. ДР РАДМИЛА МИЛЕНТИЈЕВИЋ НОВОРОЂЕНОЈ ДЕЦИ

Прошле године рођено 49 беба

лине из бившег система „Гоша“, као што су Фабрика шинских возила, Фабрика опреме и машина и Монтажа, имају уговорене послове за наредну годину. У металском комплексу за који се синдикат борио свих протеклих година, постоји нада и позитиван помак, а то је оно што радује. - Желео бих овом приликом да захвалим члановима синдиката што су ове 2016. веровали у свој синдикат, што су остали доследни у синдикалној борби за остваривање права запослених. Стога користим могућност да свима пожелим срећну Нову и за нас у синдикату напреднију годину. О стању на подручју општине Велика Плана, говорио је повереник Самосталног синдиката Живорад Марјановић: - Добро је што се ова година завршава, а каква је била, не повратила се, како за нас синдикалце тако и за све запослене. У Смедеревској Паланци, за разлику од В. Плане, ситуација је била кудикамо тежа. Овде првенствено мислим на лоше стање у локалној самоуправи што се лоше одразило на рад јавних предузећа, установа, школа итд. Познато је да су у многим школама на подручју паланачке општине блокирани рачуни, а што се В. Плане тиче,

Парохијском дому у Азањи уприличена је свечана додела поклона „Фондације проф. др Радмиле Милентијевић“ новорођеној деци током прошле године у Азањи, Влашком Долу и Грчцу. Проф. др Радмила Милентијевић, која је и почасни грађанин Општине Смедеревска Паланка, изразила је задовољство што је наталитет повећан, што је рођено 49 беба за годину дана и нагласила да ће њена Фондација наставити да донира и помаже породицама са више деце. Овога пута поклони су износили од 10 па до 300 долара, од прворођене до петорођене бебе у породици. Свечаности су присуствовали, поред главних актера - новорођених беба, и бројни грађани ових месних заједница, као и представници локалне самоуправе, а поздравни говор одржао је свештеник у азањској цркви Дејан Ненадовић. 

могу рећи да локална самоуправа има разумевање и начин да омогући нормално функционисање јавних предузећа, организација и установа, где има стопроцентно наше синдикалне организације, које раде успешно, добро сарађују с пословодством и то је светла тачка везана за тзв. државна предузећа, односно јавна предузећа. Марјановић се осврнуо и на приватна предузећа за која је нагласио да је стање све горе и горе у смислу непридржавања правила, одлука о цени рада, минималној заради. - Посебно се то односи на „Југопревоз“ и „Напредак“ – прецизирао је Марјановић. – У Великој Плани смо покушали, а то чинимо и даље, да се доведу нови инвеститори који ће омогућити нова радна места. Локална самоуправа обезбеђује простор за нову индустријску зону, пошто је прва попуњена. На тај начин само можемо да очекујемо да дођу нови људи који би да инвестирају и саграде нове капацитете. Наш синдикат који је једини репрезентативан у нашој општини, на жалост нема уплива у ДИС, „Дими“, „Сто посто“. Покушавали смо много пута, али смо за те фирме непожељни. Марјановић се осврнуо и на Социјално-економски савет рекавши да синдикат није успео да се договори са локалном самоуправом, а самим тим ни са трећим партнером – послодавцима. Било је обећања, али су она ишла од обећања до обећања и на томе се све завршавало. Тако се дошло до краја године, а СЕС који постоји и који је формиран као четврти у Србији, није успео да заживи, иако је то право место где би се одвијали преговори, решавали сви спорови и све оно што тишти запослене, локалну самоуправу и послодавце. - Мислим да би ту био неки помак да има бољег разумевања међу социјалним партнерима - закључио је на крају Марјановић.  Д. Јанојлић

П ОЗНАТИ П АЛАНЧАНИ

МАРКО ПАВКОВИЋ НЕКАДА ИЗУЗЕТНО ТАЛЕНТОВАНИ ФУДБАЛЕР ДАНАС УСПЕШАН ТРЕНЕР

Фудбалска марка - Чава Рођен је у Паланци, школовао се у Паланци и Београду, играо у Партизану, Раду, Звездари, Обилићу, Морави, Јасеници и још неким клубовима, остварио запажен успех са Школом фудбала, сад има ангажман у Јагодини који ће му сигурно бити одскочна даска у каријери

Марко Павковић

н је фудбалска марка. У том спорту је од малих ногу. Зову га Чава. Годи му кад га ословљавају надимком. Њиме је ушао у фудбалски свет. Поносан је на то и поносно га носи. Надимак је нешто више од средства ословљавања. То је, пре свега, његов спортски идентитет. И обавеза да га очува, али резултатом који није просек. Зато се у фудбалској каријери пење степеник по степеник. Полако и сигурно. Марко Павковић је рођен у Смедеревској Паланци. На велику радост мајке Јасмине и оца Зорана. Они су 14. јануара 1985. године добили близанце. Марко је млађи само 15 минута од сестре Марије. Отац Зоран, радник „Гоше“, на жалост, није међу живима. Јасмина ради као физиотерапеут у Дому здравља у Великој Плани. Марко је од првог до петог разреда био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“. Пресељењем породице са Колоније на Влајића брдо, постао је ученик ОШ „Херој Иван Мукер“. Седми и осми разред осмољетке завршио је у Београду. Наиме, после шестог разреда отишао је у Партизан. Тамо га је одвео велики фудбалски таленат. Како је постао заточник фудбала? - Знате како, мени је то изгледа било предодређено. Надимак сам добио по Чави Димитријевићу. Он је био врхунски фудбалер. Мој покојни отац је често говорио како су Моца Вукотић и Чава Димитријевић два велика, сјајна фудбалера. И тако од малена добих надимак Чава. Фудбалску каријеру, ако се тако може рећи, започео је на Колонији. Тамо је, како наглашава, живео у „црвеним зградама“, тик

уз стадион Радника. Ту је као дете скупљао лопте. И маштао да обуче дрес неког тима. Прилика за то му се пружила већ у другом или трећем разреду основне школе. Примљен је у „Младост – Гошу“. - Играо сам углавном у екипи старијих – наводи Марко. - На једној селективној утакмици у Костолцу, запазили су ме људи из Партизана. Назвали су телефоном моје родитеље и убрзо сам отишао у Београд „на пробу“. Тад ми је било 11 и по, односно 12 година. Клуб ми је обезбедио смештај у Интернату. У „Јелици Миловановић“ сам провео две године, а потом сам мењао станове по Београду. Осмогодишње школовање завршио је у ОШ „Свети Сава“. Ванредно је уписао и завршио Техничку школу – смер за компјутерско конструисање. - У Партизану сам остао три и по године. Чувени играч и тренер Никица Клинчарски ме довео у Партизан. Прве две године само добро играо, баш сам бљеснуо пуним сјајем. Пребачен сам у млађе кадете, па у кадете. Тада је за тренера дошао Звонко Живковић. Ту су већ били играчи, попут Вукчевића, Смиљанића, Бабовића, Ђурића, Станчевског… Створена је жестока конкуренција. Искрен да будем, сопственом немарношћу, мислећи да сам већ постигао ниво, који ми може обезбедити високо место у играчкој каријери, нисам се приближио задатом циљу. Из Партизана је прешао у Рад. Ту су тренери били Мирко Михић и Ивица Момчиловић. Услови су били одлични. Ту је одрадио полусезону. Онда је стигао позив из Обилића, тада једног од водећих клубова у Србији, чији је тренер био Звонко Ђорђевић. - Њему сам и данас захвалан. Премда нисам играо код њега, он је у нас фудбалере усађивао своје богато искуство. Пре свега, дисциплину и ред. Без тога у овом спорту нема успеха. Од њега сам научио да је упорност највећа

формула успеха. Из Обилића је отишао у Звездару, која је била првак Омладинске лиге Београда. Ту се показао као један од најбољих стрелаца. Одатле се вратио у Смедеревску Паланку, а онда почео да игра за великоплањанску Мораву. - Играли смо у Зони и борили се за Српску лигу – износи Марко.- Бранио сам и боје других клубова. Године 2005. формирана је Јасеница. На позив Вељка Спасојевића почео сам да играм за ту екипу. Кренули смо од најниже лиге и догурали до Српске. Нажалост, однедавно тај клуб више не постоји. Политика је ушла у многе поре живота, па и у спорт у коме јој апсолутно није место. Марко се определио за тренерски посао. Са 23 године живота играо је и истовремено тренирао децу. У Јасеници је био најбољи

стрелац. У новију историју фудбала уписао се са највише постигнутих голова. - Девета је година како се бавим тренерским послом - предочава. – Узео сам да тренирам двехиљадито и двехиљадепрво годиште. Они су тада имали шест, седам и осам година. Направио сам план и програм и поставио висок циљ. У томе ми је доста помагао Милан Грујић (Мика Шотак). Заједно смо окупљали децу и стварали играчку базу ГФК Јасеница. Ишли смо и на међународне турнире на којима смо освајали прва, друга и трећа места. То су јаки турнири. Последњи је игран у Бугарској, где смо освојили треће место. Школа фудбала и данас постоји при ГФК Јасеница. Она окупља преко сто дечака. У зимским месецима опадне број, али с првим лепим данима врати се на пређашњи ниво.

На правом месту - Жеља ми је и циљ да једнога дана постанем тренер неког великог тима – не таји своје амбиције Марко. - Не плашим се нових изазова. Хоћу да напредујем, хоћу да достигнем ниво у послу коме сам се сав предао и у коме учим сваки дан. Што се тренерског посла, односно тренерског позива тиче, мислим да неће бити проблема у даљем раду. О пријему у Јагодини истиче: -За сада је феноменално. – Тамо ме је позвао директор Омладинске школе Срђан Лукић, који је фудбалска легенда Јагодине. Примио ме је срдачно и пријатељски, а онда је дошао и директор Владица Марјановић. Према мени се тако опходе као да се знамо цели живот. Колега Ненад Миловановић, с којим радим, такође ме прихватио веома лепо. Немам речи којима бих описао како су ме тамо примили. Изашли су ми у сусрет. Не мислим нешто претерано да хвалим, једноставно то је тако. За овако нешто треба и мало среће, а ја се надам да ћемо заједничким снагама, направити одличан тим. Марко посебно наглашава да је Јагодина фудбалска институција. Располажу са више терена и имају изузетне услове за рад: од петлића до првог тима. Све је прилагођено млађим категоријама, доста улажу у подмладак, дакле у базу. - И мени је веома драго да један клуб тако ради напомиње Марко. - Сваки клуб који стоји на здравим ногама, мора почети од темеља. Мора се улагати у децу, а клуб треба да буде фабрика која „производи“ играче и за неке више нивое: прве тимове, репрезентацију итд. Сигуран сам да Јагодина то и јесте.

- Генерација коју сам преузео била је првак Пионирске лиге, групе Дунав. – То је највећи успех у новијој историји. Остварили смо импресивну гол разлику – дали смо сто, а примили 13! У следећој сезони смо били други, дакле вицешампиони. Изгубили смо последњу утакмицу у Аранђеловцу. Презадовољан сам момцима из екипе, који су чисти бисер у сваком погледу. План за ову годину је да буду прваци. На полусезони остварили су само један нерешен резултат. Све остале утакмице завршене су победом. То ни једна друга екипа у Кадетској лиги Србије нема. Реч је о лиги која се простире у пречнику од 200 до 250 километара, од Кучева до Аранђеловца. Доста је јака и прилично квалитетна лига. - Некад је Смедерево важило као град фудбала, а ми смо заједничким снагама, моја маленкост, Милан Грујић и још неки људи, успели да Смедеревска Паланка буде фудбалски центар. Направили смо врло озбиљан резултат, који ће златним словима бити уписан у анале паланачког фудбала. У таквој ситуацији десило се нешто невероватно - угашен је први тим кад је на сцену ступила нова власт. Марко је, ипак, наставио да тренира и без принадлежности које се у сваком послу, па и у фудбалу, подразумевају. Истина добија неку котизацију, али то ни издалека није оно што треба да добија неко ко прави добре резултате. - Током првог дела сезоне плаћао сам гориво из свог џепа, а моја мајка је, на пример, прала дресове - износи наш саговорник.- У међувремену сам добио сина Деспота што је значајно изменило ситуацију. Од општине сам добијао само котизацију, али она није била довољна за

егзистенцију увећане породице. Рекох да су први, сениорски тим угасили, јер им је, не знам из којих разлога, био рак рана. Мени је допуштено да водим тренинге са младима. Да то нису урадили, убеђен сам, избио би грађански рат, јер уживам апсолутну подршку родитеља. - Што се тиче тих најмлађих, није нам циљ да по сваку цену будемо победници, или да освајамо турнире, јер све је то процес кроз који се „праве“ добри играчи – предочава Марко. – Већ у шеснаестој, седамнаестој години види се ко ће бити добар фудбалер. Обично играчи који су били доминантни у млађим категоријама, завршавају на клупи, или су престали да играју фудбал. Само упорни играчи, који су давали све од себе, остварују задовољавајући успех. Мој тим чине заиста сјајни момци, који су углавном одлични ђаци и добри људи. Немерљив је њихов допринос томе што смо постали познати и препознатљиви у Србији. Без њих ни ја не бих био ово што данас јесам. Марко је, поред осталог, и инструктор Подунавског округа за млађе категорије. - Све то не бих постигао да нисам имао подршку супруге Сање – подвлачи.- Она је имала, и има, апсолутно разумевање за оно што радим. Кад дође викенд…, петак, субота, недеља, ја сам увек радно ангажован. Већ у понедељак се ради анализа одигране утакмице, уторком већ креће тренинг. Можда је само четвртак слободан дан, па дође петак и опет „Јово наново“. То је један, рекао бих, сурови професионализам. Ја сам се и определио да будем професионалац у тренерском послу. Као провереном и доказаном фудбалском стручњаку, Марку је уследио позив из Јагодине. - А онда сам размишљао и вагао шта да радим? Знајући с каквим људима овде имам посла, мислим пре свега на политичаре, па и неке људе из спорта, решио сам да направим одлучујући корак, пошто сам се консултовао с неким својим сарадницима, који су ми говорили да понуђену шансу морам искористити. „Ти си MADE IN ČAVA, и ако желиш да достигнеш своје циљеве мораш учинити корак напред“, говорили су. Консултовао сам своју породицу и одлучили смо да одем у Јагодину. Сматрам да ће ми то бити одскочна даска у мом даљем тренерском раду.  Д. Јанојлић

Кување без

шминке! Тања Цветковић, ауторка food блога Ekspreslonac.com

Мини Павлове Састојци:

Кашика лимуновог сока

3 беланцета

200 мл слатке павлаке

150 г шећера

Сезонско воће

Укључити рерну на 100 степени. Плех 45x35 цм обложити пек папиром. Беланца умутити у чврст снег, додати шећер па мутити још. Када је снег потпуно чврст додати лимунов сок и све лагано измешати. Кашиком вадити масу на пек папир и у средини правити удубљења. Сушити на 100 степени сат времена или више у зависности од рерне. Пуслице би требало да буду скроз суве. Оставити да се охладе. Умутити слатку павлаку. Кашиком стављати павлаку на пуслице. Најбоље је пред служење стављати воће на слатку павлаку. Ако користите замрзнуто воће најбоље је да се воће добро оцеди.

www.palanacke.com 13

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ ДИРЕКТОРА НАРОДНОГ МУЗЕЈА

Година великих догађаја

Богата прослава јубилеја, пола века Музеја, и успешно репрезентовање у Београду и другим градовима

а самом почетку конференције за медије, директор Народног музеја, Стеван Мартиновић, захвалио је представницима јавних гласила на коректној сарадњи у 2016. години и изразио наду да ће тако бити и убудуће. Истакао је да без подршке медија Народни музеј не би могао да оствари евидентне резултате у раду. Они су омогућили да се оно што се дешавало током минуле године на адекватан начин приближи публици. Колектив музеја је поносан на оно што је постигао у 2016. години, посебно ако се има у виду да су се установе културе суочавале с тешком, пре свега економском ситуацијом. Мартиновић је посебно истакао два веома важна догађаја. Обележавање вредног јубилеја, пола века Народног музеја, а за његово оснивање и вишегодишњи рад одато је признање људима који су у томе учествовали и дали допринос. Тако

је приређена изложба, која је била достојна јубилеја, којој је на један пристојан начин својеврстан печат дао проф. Драгољуб Булатовић са Филозофског факултета у Београду. На самом отварању изложбе био је и Слободан Мијушковић и Љиљана Гавриловић, истакнути стручњаци кад је музеологија у питању. Мартиновић је подсетио и на акцију прикупљања уметничких дела. У 2016. години добијено је 17 вредних дела. Заслугом Општинског одбора СПС и посебно Славољуба Ђурића, Народни музеј је свој ликовни фонд обогатио са три слике. Био јер то један заиста леп гест, а једна од тих слика се аутоматски одмах нашла и на изложби. Сарадња са политичким партијама, на том нивоу, била је веома успешна. Ова акција завршиће се изложбом поклона којом ће се затворити изложба „Чувари ватре“. Она је достигла велики успех,

посетио ју је и разгледао велики број људи; била је интересантна и за медије са националном фреквенцијом. О томе су писали „Политика“, „Вечерње новости“, „Блиц“ и др. Направљен је својеврстан искорак када је у питању Смедеревска Паланка. Друга, веома значајна активност, десила се недавно. Ради се о изложби „Представа човека – дела српског модернизма“ из збирке овог Музеја. Њоме се ова установа културе представила београдској публици. То је био, ако се тако може рећи, својеврстан повратак Народног музеја и његове сликарске збирке на позорницу „Велика светла престонице“. Подсећања ради, Народни музеј је у Београду последњи пут гостовао 1988. године. Изложба је наишла на велико интересовање престоничке публике. С обзиром да Дом Војске у Београду није скоро имао тако квалитетну поставку, руководилац Галерије је

одлучио да је продужи за још двадесетак дана. Та изложба је послужила за продор на културну, уметничку и сваку другу сцену у Србији, па су након њеног отварања добијене понуде еминентних институција културе, попут Спомен збирке Павла Бељанског. Могуће је да ће се већ почетком следеће године изложба пренети у Нови Сад. Направљен је и контакт с Галеријом у Шиду. На овај начин пружа се могућност да се најшира публика упозна са уметничким благом којим располаже Народни музеј у Смедеревској Паланци. У 2016. години Музеј је приређивао садржаје који су имали свој дидактички, уметнички и друштвени карактер. Гост музеја био је Драгослав Бокан, који је заједно с Немањом Девићем одржао занимљиво предавање поводом затварања изложбе „Бизерта у срцу Србије“. Била је и мини презентација изложбе о Михајлу Пупину. Приређиване су и занимљиве дебате. Народни музеј се бавио и друштвено корисним радом. Запослени у њему уређивали су парк, возили бицикле у склопу акције промовисања здравог живота. Било је прегршт програма током 2016. године. Изложба „Орнаменти…“ која је била актуелна и 2015. наставила је да живи, гостујући у Сремским Карловцима, Петровцу на Млави, Параћину… - И 2017. планирамо да путујемо са истом изложбом; бићемо у Смедереву, Бору, Трстенику и још неким градовима – најавио је Мартиновић.Тако настављамо веома значајну причу о вредности наше археолошке збирке, првенствено неолитског периода. О томе је наука и струка веома добро упозната… Имали смо, такође, једно занимљиво седмодневно предавање, односно промоцију археолошког филма. У нашем музеју

гледали смо углавном садржаје страних продукција, а било је и сјајних домаћих филмова. За „Ноћ музеја“ направили смо ретроспективу и приказивали неке од најзанимљивијих филмова, какав је био онај под насловом „Викинзи“. Ни ове године нисмо заборавили на наш мини пројекат „Кафа у Музеју“. Имали смо успела дружења из чега се изродио опет мини пројекат наших археолога „Кафа у Музеју, археологија Ви и Ми на Ти“. Имали смо и вече у Старом Селу, а циљ нам је да се и надаље појављујемо на најразличитијим местима, првенствено у селима и месним заједницама. Народни музеј се трудио да учествује у дешавањима, која су можда и излазила из оквира његове политике и посланства, а опет с друге стране имали су везе са сећањима, са Паланком како је изгледала некада, па се тако учествовало и у обележавању празника, који се из неких разлога данас не славе на начин као некада. Тако су се запослени у Музеји сетили 10. октобра – Дана ослобођења Паланке у Другом светском рату. Том догађају махом су присуствовали старији суграђани. Мартиновић је подсетио и на изложбу о генералу Терзићу за коју је рекао да је пандан оној о генералу и академику Живку Павловићу. - Поносни смо и задовољни оним што смо урадили – предочио је Мартиновић.- Сигурно је да се могло и више и боље, али кад знамо у каквој се ситуацији Музеј налази читав низ година, овим што се постигло можемо бити више него задовољни. Чињеница је да се ситуација поправља, а имамо и подршку локалне самоуправе. Људи на челу наше општине се труде да заједно решимо бројна горућа питања.  Драгољуб Јанојлић

К УЛТУРА Тома Митровић

Вековник паланачког позоришта Ратне године и обнова позоришног аматеризма Позориште је благо човечанства и његову историју желе и траже сви културни народи. Позориште је историја човека. "Medio in vita in theatro sumus"

ТРИЈУМФ МЛАДИХ ПАЛАНЧАНА НА ЛИТЕРАРНОМ КОНКУРСУ „ТРАГОВИМА ВЕЛИКАНА“

Вук Паунић најбољи у Подунавском округу

Треће место освојила Ања Живковић

ва година протекла је у обележавању значајних књижевних годишњица: 400 година од смрти Вилијама Шекспира, 140 година од рођења Борисава Станковића, 100 година од смрти Петра Кочића и 210 година од рођења и 160 година од смрти Јована Стерије Поповића. Тим поводом Народна библиотека Смедерево и Подружница Друштва за српски језик и књижевност Србије за Подунавски округ организовали су литерарни конкурс за ученике основних и средњих школа Подунавског округа „Траговима великана“ за најбољу приповетку или драмски текст. У категорији ученика од петог до осмог разреда, прва и трећа награда припале су нашим младим Паланчанима.

Прво место освојио је Вук Паунић, ученик шестог разреда Основне школе „Вук Караџић“ за приповетку „Стамен“ (ментор Нада Вулићевић, проф. српског језика). Треће место освојила је Ања Живковић, ученица шестог разреда Основне школе „Вук Караџић“ за приповетку „Велико срце“ (ментор Нада Вулићевић). У категорији ученика средњих школа похваљена је Александра Радојковић, ученица друге године Средње школе „Жикица Дамњановић“ (ментор Биљана Стевановић, проф. српског језика). На свечаности, која је одржана у Народној библиотеци у Смедереву, ученици су награђени књигама и техничким уређајима. 

www.palanacke.com

(13)

ребало је много труда, стрпљења и изнад свега воље да би се аматерске почетничке склоности и добре намере “глумаца” ускладиле са превисоким захтевима чика Веље као редитеља”. Било је мука, јер нису сви имали глумачког искуства било је ту и почетника који су тек улазили у тајне позоришне уметности. Код чика Веље није било попуста. На пробама, за столом, много пута су морали да понављају ствари за које су мислили да знају. Безброј пута је млади ливац Миодраг Радојковић-Рола морао да понови “Ја сам тако рећи, човек мали”, са нагласком на “мали”, или доброћудни пословођа Љуба Целић: “... живео, живео, па умро”, или инжињер Симић: “Има ли ту чаша хладног млека’, или поентер Бора Вуковић: “... ено је на прагу, ћући, ћући као матора керућа” уместо “чучи, чучи”. Бора Вуковић бележи да није било лако: “Велики број учесника, требало их је држати на окупу: глумци неуки, пробе многобројне, требало је издржати. Редитељ строг, ништа не пропушта, требало је имати стрпљења и много разумевања”. *** Љубав и жеља да се успе у зачетку културе, све у замаху и обнови, учинили су да се ова аматерска група одржи, преброди сва искушења, и после вишемесечног

увежбавања изађе пред публику, пред народ. Догодило се то јуна 1945. године у магацину шећера, простору познатом као “Шећерана”. Кулисе за представу урадили су столар Сретен Љубисављевић-Конкордија и фарбар и словописац Живојин Ђурђевић-Жика Мазало. Публику су чинили радници фабрике, а богме било је и доста грађана. Представа је трајала скоро три сата. Стрпљиво гледање ове ванредно упечатљиве драме у којој је сажет читав један свет, захваћен и обликован уметношћу Горкога, жив и убедљив, садржајан и идејан, било је награђено великим задовољством гледалаца. *** У првој години слободе у Паланци, осим аматера који се окупљају да би се бавили позоришном и музичком уметношћу, организују се и они који се баве сликарством, фотографијом и карикатуром. Прва изложба организована је почетком пролећа 1945. године, тачније од 23. марта до 1 априла у Радничком дому од стране среског АГИТПРОП-а. Крајем 1944. године формиран је камерни оркестар, који се бавио извођењем озбиљне и забавне музике. Хор и фолклор увелико имају наступе. Чланови оркестра, хора,сликари и фолклорци били су уисто време и глумци у градским или

фабричким позоришним представама. *** Дилетантске групе за своје наступе узимају краћа дела, која су највише одговарала њиховим снагама и могућностима. Међутим, до њих није било лако доћи. Зато је шаренило брзог спремања и импровизација присутно у већини наступа позоришних дилетантских група, што је доносило нужну мањкавост у квалитету. Оскудица позоришних комада, рецитација и скечева доводила је у ситуацију поједине уметничке групе да дају комаде недовољне књижевне и културне вредности и тиме наносе штету у васпитном, уметничком и књижевном смислу. У недостатку погодних текстова појединци се прихватају писања и тиме још више отежавају ситуацију. Да би се донекле поправило стање, Окружни народно ослободилачки одбор Округа Београдског донео је наредбу, да се забрањује даље давање и приказивање представа, док их он не одобри. Догађало се да се припремају исти комади и да се представе заказују у исто време, да ли из ината или услед неспоразума, тек у сваком случају на штету публике. Активност на позоришном плану није привилегија града, већ и мањих места у којима су основана или се оснивају дилетантска друштва.

„Три у један“ за буђење културе и туризма Пише: Стеван Мартиновић

електронском издању „Политике“, пре неколико месеци, нашао се текст „Три музеја у један“ који је потписао Бране Карталовић. Већ по самом наслову наслућује се сиже; наиме, град Крагујевац предложио је да своја три музеја – Народни музеј, Спомен музеј „21. октобар“ и Музеј оружја „Стара ливница“ стави под једну бирократску капу. На саму помисао о овом спајању у граду се развила општа дебата. Једни су, попут предлагача, иначе директора Народног музеја, сматрали да би се тиме „поспешио развој туризма у Крагујевцу и додатно нагласио идентитет града“, док су други, попут једног од кустоса Спомен музеја „21. октобар“ сматрали да се ради „о замени теза...и деградацији Спомен музеја“, као и да ће на тај начин доћи до „редукције читаве културне понуде“. У исто време, челници града Крагујевца наводе да су били вођени иностраним примерима, тачније градом Малмеом, „који је по величини сличан Крагујевцу“. Има нечег чудног у томе да се следе примери западноевропских земљама, будући да постоји очигледна дисонантност у жељама и могућ ност има. Јер, уколико је широм Европе на делу феномен „музејски бум“, који значи отварање све више оваквих институција најразличитијег (најбизарнијег) садржаја – музеј кафе, чоколаде, секса, библије..., онда ситуацију у нашим градовима морамо објаснити непостојањем културне политике, као и последицама дугогодишње затворености Народног музеја у Београду и Музеја савремене уметности. Постоји још један феномен у свету који је пригодан да се овде помене. „Билбао ефекат“ је промовисан 1997., када је на рушевинама индустријски пропалог града у Шпанији саграђен музеј (Guggenheim) који је у потпуности променио историју, идентитет, имиџ и економију града, па се у колоквијалним разговорима међу музеолозима говори о Билбау пре и након музеја. Дакле, Европи је позната пракса отварања музеја, никако затварања. С друге стране, посленицима културе нашег града крагујевачки пример

огледало је сопствене судбине. Као да и данас у ушима одзвањају различити предлози у последњих петнаестак година, који су ништа друго до производ бурне бирократске прошлости Народног музеја у Смедеревској Паланци. Подсећања ради, наш Музеј је седам година након самог оснивања (1973.) удружен у Радну организацију „Центар за културу“. Само пет година касније (1978.) мења свој статус у „Радна организација Центар за културу – ООУР Народни музеј“. Припајањем Радној организацији „Доња Јасеница“ (1985.) Музеј коначно губи статус правног лица, да би напослетку био део Установе „Центар за културу“ (1994.). На прелазу у 21. век Одлуком СО (2001.) Народни музеј у Смедеревској Паланци је поново основан, закључно са данашњим даном. Међутим, муке запослених у овој институцији тиме се нису завршиле. И након 2001. године било је више покушаја да се прибегне старој пракси спајања установа у једну, што је наишло на оштре осуде стручне и шире јавности. Своје апеле да се једном заувек заврши са правним експериментисањем установа и њиховог пословања упућивали су својевремено и људи из Паланке, али и остварени уметници, професори и историчари (уметности) из Београда. Био је то један од начина да се укаже на значај Народног музеја у Смедеревској Паланци, али и далекосежност погрешних и непромишљених одлука. Данас, више него икад, губљење правног статуса ма које установе је опасност по себи, имајући у виду судбину појединих (изгубљених) институција Смедеревске Паланке. Као што видимо, крагујевачки пример није усамљен на културној сцени Србије. Он представља наставак једне дуготрајне и погубне политике по наше друштво која је своје чврсто упориште пронашла у судбини престоничких музеја. Кречење зграда, постављање сатова и спајање установа има за циљ само једно – да прекрије голотињу српске немарности за једину ствар која нас и може очувати – културу. 

КЊИЖЕВНА МАНИФЕСТАЦИЈА „СЕЗОНА КЊИГА“ У БИБЛИОТЕЦИ ГРАДА БЕОГРАДА НА ВРАЧАРУ

Одржана промоција књига Дејана Црномарковића У пријатном амбијенту, уз мирис књига и публику која воли и посећује овакве догађаје, програм је отворила професор књижевности Снежана Јањић

Библиотеци Града Београда, одељење „Петар Кочић“ на Врачару, одржан је књижевни програм „Део немира Дејана Црномарковића“, промоција две књиге овог аутора које су недавно представљене и на Сајму књига. Овај програм одржан је у оквиру књижевне манифестације „Сезона књига“ који приређују Центар за Србе у расејању „Свети Сава“ у сарадњи са Библиотеком Града Београда. У пријатном амбијенту, уз мирис књига и публику која воли и посећује овакве догађаје, програм је отворила професор књижевности Снежана Јањић, која је упознала присутне са досадашњим радом Дејана Црномарковића. О књигама поезије „Део немира“ и „О изгубљеним данима“, која је објављена и у Грчкој, говорили су још и професор књижевности Радмила Кунчер, председница Центра за Србе у расејању “Свети Сава“, професор књижевности и песникиња Марија Поповић, академски сликар Зоран Тодор и аутор. Песме су, на српском и грчком језику, читале Слађана Црномарковић и Јелена Торбица.  Д. Ј.

КЊИЖАРА „ЕС-МСМ“ Првог српског устанка 156 КАНЦЕЛАРИЈСКИ МАТЕРИЈАЛ – ШКОЛСКИ ПРИБОР

ЖИВОМИР МИЋА СТЕВАНОВИЋ ОБЈАВИО ИЗАБРАНЕ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ

Снежана Јањић

Културни коментар

Светионици људског духа

У једном престоничком културном простору Синоћ је у организацији Библиотеке града Београда и Центра за Србе у расејању „Свети Сава“ у библиотеци „Петар Кочић“ на Врачару приређена промоција књига поезије песника Дејана Црномарковића, а у оквиру књижевног циклуса „Сезона књиге“.

ејан Црномарковић је песник из Смедеревске Паланке који пише одличну поезију већ тридесет година, али је у години која је за нама његова поезија изашла из локалног и регионалног простора и пронашла пут до љубитеља поезије у Грчкој, у колевци европског песништва, књижевности и културе. Велики је успех и знак уважавања за сваког песника, и оног највећег, најпознатијег, најпопуларнијег, када се његова поезија преведе на страни језик и доживи да буде прихваћена и похваљена међу читаоцима који је читају на другом језику. Поезија је најсавршенији облик изражавања и тешко је преводива. Потребна су два услова да преведена поезија доживи успех, један је да је песник изузетно талентован и да његова поезија поседује универзалну лепоту, а други да је и преводилац изузетно талентован, да би препознао ту лепоту и да би јој пронашао адекватан израз на другом језику, а да је не уништи. Читаоце није могуће преварити, ако не препознају лепоту песме они закључе да нешто није у реду, или песник није добар или преводилац није добро превео песму. Зато се поезија највише чита у оригиналу, а уважавање и место у европским и светским антологијама поезија доживљавају песници који пишу на најпознатијим и најраспрострањенијим језицима. Многи одлични песници који пишу на мање познатом језику остају заувек неоткривени. Само је пука срећа да неко ко познаје њихов језик негде прочита њихове стихове,

препозна лепоту која је универзална и успе да је преведе. А када преведена поезија дође до читалаца и доживи успех и позитивну оцену стручне критике, то је сигуран знак да је песник изузетно талентован и да је преводилац добро превео његову поезију. Управо је тај елемент пуке среће одиграо пресудну улогу да поезија песника Дејана Црномарковића буде преведена са српског на грчки језек и да песник у Атини доживи већи успех него што га је као песник доживео на локалном простору на коме живи и на матерњем језику на коме пише. Како то да објаснимо? Поново се морамо сетити да поезија тражи широк простор, бројну публику да би у том пространству могла бити препозната њена лепота, а песнику признат таленат. Атина, колевка европског песништва, препознала је песника Дејана Црномарковића, а један од најпрестижнијих издавача у Атини штампао је његову збирку песама „О изгубљеним данима“, коју је на грчки превела његова пријатељица Нора. То је тај елемент среће који је довео до успеха. Тек након успеха у Атини, песника препознаје и његова престоница, Београд. На последњем Сајму књига у Београду представљена је Црномарковићева збирка песама „О изгубљеним данима“, на српском језику, као и грчко издање ове збирке. Синоћ су у библиотеци „Петар Кочић“, одељењу Библиотеке града Београда на Врачару, представљене две Црномарковићеве збирке, „Део немира“ и „О изгубљеним данима“, а такође и издање ове збирке на грчком језику. Говорило се и о трећој тј. по години издања другој збирци „Игре руком, речи и слике“, чији су аутори песник Црномарковић и сликар Зоран Тодор. На промоцији, поред Дејана Црномарковића, о песмама, песничком и умет-

К ничком стваралаштву, о уметности превођења поезије, као и о значају налажења песничког пута изван локалног простора и изван матерњег језика, говорили су Марија Поповић, професор књижевности у Паланачкој гимназији и рецензент српског издања збирке песама „О изгубљеним данима“, Зоран Тодоровић - Тодор, академски сликар, који је својим уметничким изразом илустровао све Црномарковићеве збирке песама и Радмила Кунчер, професор књижевности и председница Центра за Србе у расејању. Поезију на српском језику читала је Слађана Црномарковић. А присутни љубитељи поезије могли су чути и како Црномарковићеве песаме звуче на грчком језику. Поезију на грчком читала је Јелена Торбица. Програм осмислила и водила моја маленкост. Данас сабирамо утиске и очекујемо реакцију београдске читалачке публике и критике. Песник Дејан Црномарковић захвалио се Библиотеци града Београда на гостопримству поклонивши неколико примерака својих збирки библиотеци „Петар Кочић“ на Врачару. То је значајна информација за оне који жели да читају и упознају поезију овог сада већ и српског и европског песника... Остаје нам да Црномарковићу пожелимо да настави да пише поезију, јер она, као што видимо, кад тад може пронаћи пут и једног дана заузети место које јој припада како у антологији српске поезије, тако и у антологији европске поезије, раме уз раме са песницима који пишу на најзначајнијим и најпознатијим језицима. Хвала свима који су присуствовали овој књижевној вечери, а посебна захвалност песнику Црномарковићу и пријатељима из Смедеревске Паланке који су се одазвали позиву и на најлепши начин представили себе и свој град у једном престоничком културном простору.

њижевни клуб „21“ у Смедеревској Паланци издао је Изабране љубавне и друге песме свог члана Живомира Миће Стевановића из Глибовца. У ову песничку књигу увршћени су и нови стихови којима аутор, како то запажа рецензент Мирослав Јозић, по четврти пут материјализује њихову радост. Песме у овој књизи су дубоко искрене. Та искреност не долази отуда што њихов аутор припада естаблишменту учених теоретичара и тумача књижевности, нити што је он - тај изумитељ њихове толике дубоке искрености - век свој провекао листајућу „прашне књиге и хартије“ тражећи најподeснији начин да изрази „своју мисао“, већ с тога што је њихов аутор песник у суштини. А шта су друго прави песници, песници у суштини, до светионици човечјег духа који су ухваћени у истини. Ова песничка књига завршава се пригодним животописом њеног аутора који је, поред осталог, оснивач Стрељачке дружине „Станоје Главаш“ у Глибовцу, посланик првог сазива Скупштине Србије 1990. године и добитник многих друштвених признања.  Д. Јанојлић

Дневнo On-Line издање „Паланачких новина“ на адреси www.blog.palanacke.com

ПРВА САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА ЗОРАНА ПАНТИЋА

Нежна лепота вароши

- Ликовни говор акварела овог ствараоца, одише отмено надахнуто, али и смиреним темпераментом – истакао је на отварању Слободан Тодоровић Токи

аланчанин Зоран Пантић на допадљив начин уписао се у ликовни летопис Смедеревске Паланке. У Галерији модерне уметности Народног музеја отворена је његова прва самостална изложба. Љубитељима сликарства представио се лепо опремљеним акварелима. Избор из свог стваралаштва насловио је „Моја варош.“ Кишно и прохладно новембарско вече није умањило угодан доживљај приличног броја посетилаца који су дошли, не само да уживају у његовим нежним мотивима града, већ и да га подрже у настојању да овековечи њихову лепоту, коју је упорно откривао. На његовим акварелима, чак и рђом у доброј мери захваћен стари водоторањ, делује некако свеже и за око примамљиво. Градећи његов стваралачки портрет, Слободан Тодоровић Токи, мајстор неологизама, ставиће публици до знања да је акварелна уметност непредвидива, не пропустивши при том да каже да у њој увек има нешто ново, што се само по себи открива. Тодоровић рече да акварел

ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА ДАЊЕ ТЕКИЋ И МИЛАНА КУЛИЋА

Визуелни дијалог два уметника

захтева чедно сигурну вештину, која Пантићу очигледно не недостаје. -Ликовни говор акварела Зорана Пантића одише отмено и надахнуто, али и веома смиреним темпераментом – предочио је Тодоровић. - Атмосфера на папиру, може се рећи, лирско интимно, илити сведочанствено, привлачи пажњу. Знатижељи уметника није могао да промакне чак ни детаљ. Философију његове занебесане вароши, поред колорита, краси оптимистичка количина неба. Трагајући за коренима стваралачког смисла, у виришту богатом светлосним традицијама, поетика разливеног ли-

ковног мајсторства Зорана Пантића негује импулсивни траг ка хармонији варошке архитектуре. Зоран Пантић је рођен у Младеновцу 1959. године, али се убрзо његова породица доселила у Смедеревску Паланку. После завршетка факултета у Београду, неко време је радио као инжењер геодезије у „Гоши“ да би 1992. године упловио у воде приватног бизниса. Његове рукотворине, реч је о гитарама, доспеле су до далеког Јапана. И ту је, баш као што се показао у акварелу, достигао право мајсторство.  Д. Јанојлић

Изложени цртежи могу се посматрати и као ликовна „преписка“ два аутора

Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је изложба цртежа Дање Текић и Милана Кулића. Поставка представља визуелни дијалог два уметника који, свако на свој начин, кроз серије цртежа изражавају простор као ликовни елеменат. Милан Кулић је вајар и цртежом се првенствено користи да би објаснио трећу димензију простора док Дања Текић, као графичар, цртежу приступа као пропратном елементу графичких листова. - Два уметника различитих усмерења, Дања Текић, графичар и Милан Кулић, вајар, кроз два различита приступа једној теми, може се рећи кроз визуелни дијалог, анализирају и траже решење дводимензионалног простора путем цртежа – истакла је отварајући изложбу Славенка Чишић Урошевић. – Дања користи цртеж као полазиште ка графичком листу, остајући у дводимензионалним композиционим решењима, јаког контраста црног и белог. Милан у своје цртеже уводи веома изражајну боју, наглашену линијом разграног ритма стварајући утисак монолита… Изложени цртежи су настали као резултат заједничког поља визуелног интересовања, те се могу посматрати и као ликовна „преписка“ два аутора. Дања Текић је завршила основне и мастер студије на графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, а сада је на завршној години докторских студија под менторством професора Милете Продановића. Милан Кулић је окончао основне и мастер студије на истом факултету у Београду, где похађа и докторске студије. Дања је оснивач Фестивала студената Универзитета уметности у Београду. Милан Кулић је добитник више награда током школовања, поред осталих и награде Сретен Стојановић. Обоје су чланови УЛУС-а.  Д. Јанојлић

ИЗЛОЖБА У МЕМОРИЈАЛНОЈ ГАЛЕРИЈИ „ДУШАН СТАРЧЕВИЋ“

Бојанов доживљај стварности

Столић се, поред сликарства, бави иконописањем, пирографијом, резбарењем и брушењем стакла

Меморијалној галерији „Душан Старчевић“ у Смедеревској Паланци отворена је изложба Бојана Столића. Власница галерије Слађана Старчевић је, поздрављајући младог уметника и публику, истакла да у овом простору излажу махом млади аутори којима галерија представља „пробијање леда“ и одскочну даску у даљој стваралачкој каријери.

- Посматрајући сликарски опус Бојана Столића, можемо приметити разноврсност у сваком смислу – пише у каталогу за ову изложбу Кристина Пирковић. - Промишљање на тему пејсажа, заступљено је исто као и промишљање о портрету. Смелим колоритом, којим обогаћује представе сликаних предела, преноси на посматрача сопствени доживљај стварности.

НОВО УМЕТНИЧКО ОСТВАРЕЊЕ НЕБОЈШЕ ЈОВАНОВИЋА

Споменик падобранству у Паланци Скулптура висине шест метара биће откривена на пролеће

Н Столић је завршио Школу за дизајн у Београду. Велики утицај на његов ликовни пут имао је смедеревски вајар Селимир Јовановић Селе. Поред сликарства с подједнаким успехом бави се иконописом, пирографијом, резбарењем и брушењем стакла. У поставци су радови који су углавном настали од 2002. године до ових дана. Своје стваралачко умеће опробао је у различитим материјалима и техникама. За све што је постигао, лично је захвалан поменутом смедеревском вајару.

Бојан Столић је учесник две уметничке колоније: графичке у Смедереву и УЛ-АЗ у Азањи. Групно је излагао на Трећем бијеналу ликовних и примењених уметности у Смедереву и на Другом међународном бијеналу у уметничком цртежу у Меморијалној галерији „Душан Старчевић“ у Смедеревској Паланци. Добитник је „Златног печата Башина“, као признања за допринос на пољу ликовне уметности.  Д. Јанојлић

www.sumadijskevesti.com

ебојша Јовановић из Смедеревске Паланке завршава ново скулпторско дело посвећено ваздухопловству. Из његове уметничке радионице излази споменик падобранству монументалних димензија. Осим сећања на један догађај из прошлости, ова скулптура имаће и практични значај, јер ће располагати бежичним интернетом и на њој ће се моћи пунити мобилни телефони. Требало би да буде постављена у једном градском парку, тако ће са већ постојећим спомеником француско-српској ескадрили чинити меморијалну целину. - У близини авиона, налазиће се и падобранац са соларним панелима, а предвидео сам и како да се лепо споји с корисним – објашњава аутор оба споменика Небојша Јовановић. - Споменик падобранству је великих размера. Фигура падобранца је висине 2,40 метара. Изнад њега је падобран с куполом пречника од скоро четири метра. Укупна висина скулптуре у металу је шест метара.

То је, иначе, споменик падобранству. Наиме, први падобрански скок у Смедеревској Паланци је изведен је 1933. године. Град на Јасеници некада је био веома јак и познат падобрански центар. Оваква врста споменика, како наводи његов аутор, не постоји у Европи. - Посетио ме је скоро један генерал с намером да види то што ја радим – прича нам Јовановић. - Рекао ми је да је у једној касарни легије странаца на Корзици видео нешто слично, али знатно мањих димензија, тако да ће ово бити први споменик те врсте на отвореном простору. Споменик је требало да буде откривен 20. октобра. Међутим, како је потребно обезбедити више дозвола, што захтева време, тај чин је померен за касније. Највероватније ће то бити на пролеће, бар тако планирају у Подружници Удружења потомака и поштовала ратних добровољаца од 1912. до 1918. године, која финансијски и на други начин подржава овај подухват.  Д. Јанојлић

НОВА КЊИГА ТОМЕ МИТРОВИЋА

„Позориште којег више нема“

„Зраке прошлости“ Приређује: Драгољуб Јанојлић

Ово дело је верна слика и прилика постојећег стања тадашње сељачке и гусларске Србије

Листамо „Мале новине“ Пере Тодоровића

ома Митровић из Смедеревске Паланке написао је још једну књигу о позоришту. У издању Библиотеке „Милутин Срећковић“, у руке читалаца и библиотечке витрине стиже његово дело „Позориште којег више нема“ у коме је описао позоришни живот Доње Јасенице од 1868. до 1944. године. На самом почетку истраживања путујућих позоришта, суочио се са мањком грађе о томе. Наиме, новине су мало писале о наступима путујућих глумачких дружина. Митровић наводи да су част позоришног живота „бранила“дилетантска позоришта, путујуће глумачке трупе, односно путујућа позоришта. - Овом књигом започиње се, макар и делимично, отимање од заборава истине о постојању вишевековне позоришне културе, оличене у путујућим позориштима на тлу Доње Јасенице - наводи аутор ове књиге. - Зато је ово оквир за портрете заборављених глумаца и мали прилог подсећању на на њих. Све до сад написано о путујућим позориштима и друштвима, налик је једно другом. Ни ова књига не бежи од тога. Рецензент Драгутин Паунић подвлачи да ова књига успоставља интерактивну комуникацију с позоришним стваралаштвом, које се више од стотинак година (између 19. и 20. века), догађало по унутрашњости Србије, ређе у Београду. - Овакав подухват, веома сложен по методолошком приступу грађи, био је обиман и захтевима и захватима – вели Паунић. - Тражио је дугогодишњи суптилан и стрпљив рад, утолико пре, што

Слон Јумбо визитира џепове публике „Слон - кесарош - то је нешто што се не може сваки дан чути ни видети“- пише овај дневни лист

М иза невеселих прича о путујућим позориштима, о њиховом раду и деловању, једва да је остао какав озбиљнији документ у виду валидног записа, аутобиографије, дневника или неког сличног материјалног артефакта. Ондашње новине и магазини, у ретким случајевима, писаће о њима, углавном, информативно, о њиховом гостовању по провинцијским градовима и варошицама, без икаквих стручних рецензија и анализа одиграних представа. Књигом „Позориште којег више нема“ Тома Митровић, сјајни познавалац позоришних прилика и глумачких нарави, са пуно контролисане емоције, објективно, опрезно и одушевљено, пред читалачки публикум изводи читав један мали свет позоришних делатника, одавно замаклих са земљиног шара, чијим су прашњавим и каљугавим друмовима тумарали, носећи у оскудном пртљагу целокупну своју имовину, а у срцу и души велика надања да ће једнога дана у граду незнано ком, на великој позорници, обасјани снажним рефлекторима, заиграти Шекспировог Хамлета или Јага. Ова књига је верна слика и прилика постојећег стања тадашње сељачке и гусларске Србије. 

але новине“, дневни лист за свакога, на својим страницама доносио је редовно и смесице, занимљиве текстове за забаву. Тако ће објавити текст о једном слону – кесарошу, „а то је нешто што се не може сваки дан чути ни видети“- предочило је уредништво читалачкој публици. „У Клебертовој менажерији био је пре две године један млад слон,који се одазивао на лепо име Јумбо и који се толико испрактицирао да својим рилом визитира џепове публике која је дошла да га види“ – пишу „Мале новине.“ „Једнога дана лепо“ – наставља непотписани аутор текста – „Јумбо сма-

че портмоне једном банкару из џепа и у часу га сподби у чељусти. На вику посетиоца притрча чувар и једва, с муком, ослободи новчаник из слонових чељусти.“ У том отимању новчаник се отворио и новчанице су се расуле по земљи. Међутим, слон Јумбо није одустајао од своје кесарошке страсти и „очас својим рилом придиже ове банкноте по 50 лира са земље и све их прогута.“ И тако „банкноте пропадоше а оштећени се обрати суду , јер му дође скупа панорама за 100 лира и тако мораде Клеберт да добро запамти кесарошки занат свог омиљеног слона.

ДРУГО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ПРЕДРАГА ЦВЕТКОВИЋА „ВЛАЈА ИЗ ГЛИБОВЦА“

Песник из вагона треће класе Владимир Ј. Милић је био најчувенији приватни песник

з штампе је изашло друго издање књиге „Влаја из Глибовца“. Међу њеним корицама нашли су се текстови о овом народном песмотвору и његове песмарице. Ово је, може се рећи, књига-документ о „стихотворцу по поруџбини и торбару по невољи“. Рођен је у Глибовцу 1884. године, учестовао је у балканским и Првом светском рату, као војни инвалид у периоду између два рата живео је у Смедеревској Паланци. Умро је 1967. године.

- У својим песмама опевао је многе људске судбине, згоде и незгоде из сеоског и градског живота, а састављао је песме за све узрасте – каже приређивач ове књиге Предраг Цветковић. - Углавном су то родољубиве, песме с ратном тематиком и, најчешће, еротске. Писао их је највише по поруџбини. Његове песмарице, које је углавном продавао у возовима, имале су од осам до 16 страна, а штампане су у тиражу од 20 25 хиљада примерака. Не зна се тачно колико

је песама написао, али се цени да их је било на хиљаде. Влаја, „звани из Глибовца“, како је најчешће потписивао своје песме, био је, како наводи Цветковић, путујући песник и виђао се у Љубљани, Загребу, Книну, Београду, Новом Саду, Приштини, Никшићу, Скопљу… Његову песмарицу „Погибија краља Александра Првог“ и данас чува Свеучилишна библиотека у Загребу. Верује се да је то и једини сачуван примерак. [►]

И У СИРОГОЈНУ НА ЗЛАТИБОРУ ЖИВЕ ПОТОМЦИ КАРАЂОРЂЕВОГ ВОЈВОДЕ

Огранак Главашевог стабла

Стаматовићи су најмногољуднија фамилија, не само у Сирогојну, неко и у целој чајетинској општини

ајдучки харамбаша, Карађорђев војвода и кандидат за вођу Првог српског устанка, Станоје Стаматовић – Главаш, оставио је бројно потомство. Огранак његовог родословног стабла разлистава се и у златиборском селу Сирогојно. Потомци једног од најугледнијих и најбогатијих Шумадинаца из предустаничких дана, веома су поносни на свог славног претка. И данас, два века од тог доба, у народу живе, препричавају се и допри-

чавају приче и легенде о великом јунаку. На много места у питомој Јасеници и шире били су његови кованлуци, магазе, воћњаци и плодне њиве. У Водицама, на домак Смедеревске Паланке, и данас се налази пчелињак на поседу који је некада њему припадао. Историчари га описују као човека који се лепо облачио и кога власт није претерано занимала. На жалост, био је жртва издаје која, као зла коб, прати српски народ од вајкада.

- Овом књигом желео сам да Влају Милића вратим у свет поезије коју је стварао, јер он то заслужује – наглашава Цветковић.- У њој су, уз казивања о њему, без правописних и језичких интервенција, дате и песме које су сачуване. Рецензент Радован Мићић, уз остало, о овој књизи, рећи ће и ово: - „Влаја из Глибовца“ је ново књижевно остварење Предрага Цветковића. Он је Влајин земљак по месту рођења, новинар по занимању, књижевни стваралац по вољи и пензионер по нужди. Кад ми је дао ову књигу у рукопису и понудио да будем рецензент, без резерве сам прихватио иако о Влаји дотле ништа нисам знао. Читајући рукопис „Влаја из Глибовца“, ја сам Влају просто на пречац заволео и његова поезија ми је постала симпатична. Нема она тако неку

велику књижевну вредност, али је занимљива, јер извире из живота људи и свакодневних догађаја околине која га окруживала. Милан Јовановић ће га у ауторском тексту у „Свету“, назвати најчувенијим приватним песником и оставити траг о његовој смрти: - Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године похитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. На обрвама и брковима блистали су ледени кристали. Било је то смрзнуто тело Владимира Ј. Милића – званог Влаја „песник“, човека кога су познавали сви путници из вагона III класе Краљевских и Југословенских железница на релацији Скопље-Ниш-Београд и на другим релацијама.  Д. Јанојлић

У Баничини, где је убијен, постоје два обележја њему у част. На месту првог Главашевог гроба, на ливади поред које протиче Маскар, СУБНОР Смедеревске Паланке оградио је његов хум и поставио спомен-плочу. Одатле је, као што је познато, још 1902. године, уз црквене, државне и војне почасти, ексхумиран и пренет у порту сеоске цркве. Ту му његови земљаци, Глибовчани, у време манифестације „Главашеви дани“ и у другим пригодама одају пошту, трудећи се да очувају и продуже сећања на славног претка и свакако врло значајну личност српске историје. За див - јунака, желећи да потврде своје порекло, заинтересовали су се и Стаматовићи из Сирогојна, посебно њихов најистакнутији представник, Милан Стаматовић, председник Општине Чајетина. Он се ових дана, са својим презимењаком Адамом,обрео у Баничини, најпре крај Главашевог споменика у црквеној порти, а потом и поред његовог првог гроба недалеко од центра села до кога се, нажалост стиже запуштеним путељком без икаквих видљивих ознака које би путника намерника довеле до места првог почивалишта несуђеног српског вожда. У Сирогојну, с поносом истиче председник Општине Чајетина, данас живи преко сто активних домаћинстава из лозе

Стаматовића и то је данас једна од најмногољуднијих фамилија у том месту и околини. -Кад су се наши преци повлачили из Црне Горе, један број њих је остао на простору Општине Нова Варош, а већи број се настанио у Сирогојну – прича нам први човек тог места и Чајетине Милан Стаматовић.- Они су дали многе значајне личности, међу њима и председнике општине, али и људе на многим другим истакнутим дужностима. Били су учесници свих ослободилачких ратова, па је фамилија Стаматовић и по томе препознатљива у златиборском крају. Интересовање за наше порекло нарочито је интензивирано од кад се тиме почео бавити Адам Стаматовић. Он је годинама сакупљао грађу за неку врсту колективне књиге, односно монографије о Стаматовићима. Део те грађе имали су и наши претходници – председници општине и народни посланици из нашег краја. Било је и раније сазнања да је Станоје Стаматовић – Главаш наш предак, а сада смо озбиљније ушли у поступак да се то и докаже. Надамо се да ће и овим што радимо и за шта се залажемо, он добити и заслужно место у српској историји. Постоје и неке индиције да се крај Главашег првог гроба налази и гроб његове мајке. Уколико се то потврди, идеја Адама Стаматовића и других је да се знаменити син, Станоје, и његова мајка сахране на једном месту. Ми-

лан Стаматовић се залаже да се коначно, користећи се расположивом грађом, уради и музејска поставка о Главашу. Његово име сада носе Основна школа и Стрељачка дружина у Глибовцу, једна улица у Смедеревској Паланци и један ресторан у том граду који је годинама затворен. Мало је знано да се на реци Коњска, између Брдњака и Друговца, налази Станојева ћуприја. -Време је да се исправи историјска неправда према Главашу – залаже се Милан Стаматовић.Наше интересовање је један од могућих путева да до тога и дође. Грех би био да се заборави све оно што је за Србију и српски народ учинио Главаш. На његова дела стално треба потсећати поготово млађе нараштаје. Срећа је да постоје људи који се баве његовим животом и делом. Све то наравно треба бележити и чувати од заборава. Златиборци су предузели и неке конкретне кораке. Ових дана су се заузели и помогли да се штампа нова, допуњена књига о Станоју Стаматовићу-Главашу, чији је аутор новинар у пензији Предраг Цветковић. О овој историјској личности мало је писано, ако се имају у виду његове заслуге у предустаничкој Србији и касније. Могуће је да ће ове иницијативе из златиборског краја потстаћи завичајне писце али и друге да се позабаве његовом личношћу и неспорним делом.  Д. Јанојлић

СПОМЕНАР Паланачке гимназије Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Знање није питање оцена већ питање части (26)

плела су се три сећања – очево, сестрино и моје. У кући је Гимназија старија од мене. Присутна реч. Остала ми је једна рâна, прва слика из ње – не памтим зашто ме је отац повео на час, само тај један пут. Рекао ми је да седим и ћутим, али ђак у првој клупи (велики човек – колико сам ја могла имати година? три? четири?) држао је вежбанку накосо, готово под правим углом. Нагла сам се и шапнула: - Зашто тако пишеш? -Зато што ми је тако лакше, Климнула сам главом, задовољна одговором. За многе године је остала, у мојој глави, полумрачна учионица у којој велики људи пишу како им се прохте (мене су терали да оловку држим правилно, свеску право пред собом); осећање поноса што те људе учи мој отац, што морају да ћуте као и ја. Известан свечани тон који је дуго одзвањао. Очева сећања – којима нисам могла да одредим време, час су деловала као давна, час као да су се тек недавно догодила – потичу, сада знам, из првих послератних година. То су приче о искакању кроз прозор (добијала се казна), о такмичењима у снази (ко ће зубима подићи катедру), о строгим предавачима (о професорки – громовници која се пела на столицу и викала: «Ја овде ведрим и облачим»); моја најдража прича је прича о капи. -Једном смо се страшно наљутили на тог професора – вели мој отац. – Тад су у учионици, у углу, стајали чивилуци. Па пре него што је дошао на час, а ми му скинемо капу с чивилука и ишутирамо је. Играли смо фудбал капом по учионици. -А шта је професор на то рекао? -Ништа. Није ни знао. -Како није знао? -Зато што смо је на време вратили на чивилук. О, блажени гимназијалци! И то је била освета ... прашњава капа! *** Касније је мој отац постао професор Гимназије. Било је то златно доба у многом погледу; памтим ту генерацију професора – озбиљних, мудрих и строгих. Професија која се поштовала. Поштован је био и мој

отац, Милутин Срећковић. Довољно је било испред зграде да кажем: -А моја сестра иде у Гимназију! И нико није смео да ме такне. Сестра је из Гимназије доносила свакакве приче. Знала сам све њене професоре и читаво одељење. Њена Гимназија била је строга; девојке нису смеле да лакирају нокте и шминкају се. Памтим њену плаву школску кецељу. И називе предмета који су именима уливали страх: психологија, лингвистика, марксизам. Страшна школа. Очева пак школа била је свети храм знања, као неко блиставо игралиште које ме очекује. Напросто нисам знала каква ме гимназија чека: она сестрина, или она очева. То свакако има везе с генерацијама – јер и Гимназија се, заједно с ђацима, мењала – тек, у моје време, Гимназија је имала једну ретку озбиљност и преданост у раду, једно поштовање ауторитета, али и једну опуштеност и ведрину каква влада по ходницима универзитета. Никад у њој нисам осетила провинцијални дух. Наместо њега осећао се један благи дух побуне – мислили смо да смо је ми открили, убеђени и поносни, а нисмо знали да је и тај дух део школе, способност да се размишља својом главом. Тад смо мислили да смо страшни; били смо безазлени. Највећа моја мука био је жиг професорског детета – од којег се, откако је света и века, очекује ваљда да буде беспрекорно, узор – дете, дика и понос школе. Моја ђачка буквица и дан-данас сведочи о томе. Но моји професори (ето најзад прилике да им се једном извиним!) вероватно памте колико су сочно биле зачињене те петице. Зачињене неоправданим изостанцима, дисциплинским казнама, свиме ониме што је пред одељењем могло да ми опере образ одликашки. Ствар угледа: читати стрип испод клупе. Бити избачен са часа. А онда, после звона, расправе о књижевности; анализе математичких задатака, неки пут до свађе. Знање, чини ми се сада, није било питање оцене већ питање оцене већ питање части. Најлепши гест једног професора – антологијски гест – припада мом

разредном из друге године, М. Миленковићу. Имали смо тада друга који се вазда хвалио тиме што никада није имао ниједан неоправдани изостанак. Ако ме не издаје сећање, мислим да чак ни оправданих није имао. Био је то миран дечко који се никада никоме није замерио – његови изостанци били су његова лична ствар – али једном се догодило да се нисмо добро спремили за писмену вежбу. Одмах је пао договор да не идемо на час – унапред смо се помирили са по једним изостанком; наш професор је у том погледу био неумољив (и већина мојих изостанака потицала је баш од њега) – а онда смо схватили да неко недостаје. Знали смо и ко је остао у учионици. И кад је дошао следећи час – памтим – питао нас је наш професор зашто смо побегли; признали смо, покајнички али искрено; затим је отворио дневник и уписао само један неоправдани, оном нашем другу који је остао, и ми смо остали збуњени, јер нисмо испрва разумели, а онда смо заклицали и засмејали се, и мислим да смо можда тад најискреније волели неког професора. *** У та времена, док је зборница још била у олимпским висинама, на спрату, а приземљем крстарила брката сенка директора Бајовића, није било много простора за маневар. Гимназију памтим као тиху. Само жагор за време малих одмора, док се селимо из учионице у учионицу. За време часа, док влада дубоки гимназијски мир, није упутно наћи се у ходнику. Зато је двориште бучно, узбуркано; свако има своје место – четвртаци су на трибинама, прваци уза зид школе, мала екипа пушача има своје место крај шипке. Трешти музика и једу се крофне (мали омаж господину Јеремији – никада и нигде лепших крофни); први велики одмор – две цигарете, други – једна. -У моје време – каже мој отац – професор је имао права да избаци ђака из школе ако га негде, било где, види да пуши. -И у кафани? – питам. -Ако га види у кафани, не треба му цигарета. Нисмо смели да изла-

зимо на места где седе професори. Ова забрана одавно није важила у моје време. Али ми је остала, до дана данашњег, једна навика: да извадим руке из џепова кад сретнем неког бившег професора. Гимназија је водила рачуна о манирима својих ђака. А ђаци су, наравно, водили борбу да уведу неке нове манире. Не сећам се ко је први залепио постер «Црвене звезде» на зид учионице. У трећој години коначно смо добили своју учионицу; у приземљу – али своју. Неко је одговорио – вероватно «Партизаном». На стражњем зиду учионице стали су да се нижу постери. Доносио је ко је шта имао. Кад је после неколико недеља бануо директор, централно, почасно место заузимале су голишаве ноге Катарине Вит. И шта ћемо, морали смо да их скинемо. Но нису све борбе биле узалудне – тада су се момци изборили за дугу косу. Нешто нечувено у историји Гимназије – двојица храбрих бораца месецима су мученички трпели професорске приговоре. Борба се завршила тиме што су се обојица ошишала на кратко, али је у гимназијске књиге, са сажетошћу Душановог законика, записано: «Мушкарци могу носити дугу косу, али уредно очешљану и везану.» *** Непобитна је истина да једну школу чине њени професори – и њени ђаци – али у самим зидовима Гимназије постоји нешто што, у тренутку кад се прекорачи праг, улива страхопоштовање. Као да обитава у њој дух једне младости, и то не само оне која се деценијама ту таложила – већ као да су њени дунђери у њу узидали некакву сен, да се одржи здање. Сам се професор мења крочивши у њу. Такви су музеји, такви су храмови. Није лако ђаку који први пут у њу ступа. Нити ђаку који, последњи пут, из ње излази. Ја сам, као ђак, последњи пут из ње искорачила пре седамнаест година. Још и сад иста стоји. Дубравка Срећковић Дивковић

СУСРЕТ СА НАЈСТАРИЈИМ СРПСКИМ ХИПИКОМ

Паксов живот у хипи комуни Кад би сада почињао живот, ишао бих истим путем – уверава нас Живан Палић Пакс

иван Палић Пакс је некада шпартао Европом. Важи за најстаријег српског хипика. Ових дана је у Смедеревској Паланци прославио 70. рођендан. Ту се и скрасио. Ускоро се усељава у нови стан. Задовољан је оним што је радио у прошлости. Кад би сада почињао живот из почетка, ишао би истим путем. -Може се рећи да сам доајен хипика. Ја бар не знам да у ближој и даљој околини постоји неко чија је животна биографија слична мојој. Да, био сам и остао хипик прича нам. А како је све почело? Вели да се то десило случајно. О томе говори с носталгијом у гласу, али прибрано и одмерено. Бележимо: -Све је почело сасвим случајно. Кад се родио хипи покрет ја сам отишао у иностранство. Прва станица била ми је Немачка. Онда сам прешао у Холандију. И ту ме је срећа хтела. Бар ми се тако чини сада када сабирам успомене са вишедеценијске дистанце. Хипи комуне су, предочава, дошле касније. -Живео сам, као и други из хипи покрета, у парку - подсећа. - Имао сам врећу за спавање. И то је било довољно. Нико нас није дирао. То је тада било јако популарно. У покрету су били хипици из целог света. У почетку се с њима , износи Пакс, споразумевао на немачком, затим на француском, а касније на језицима света. -Наш заједнички циљ био је један: да не радимо и да уживамо у музици. -Ми нисмо били про-

тив капиталистичког система, али јесмо против израбљивања радника – објашњава.- Сматрали смо да се може живети од музике, неке игре и томе слично… -Па је ли то било могуће? – питамо. -Могуће, како да не – одговара самоуверено. -Можете ли то мало појаснити? -Видите, свет је подржавао те наше идеје – наглашава. - На пример, кад год је ко стопирао, обавезно су људи заустављали своје возило

забрањено, фигуративно казано, чак ни вожња у контра правцу – каже. -Да ли сте тамо нешто радили? – питамо. -Како да не. Ја сам правио хипи накит. Низао сам перлице. То се носило око руке, врата… Добро се продавало. Могло је лепо да се живи од тога. Мој накит су куповали такорећи сви, не само хипици. Старији су, рецимо, куповали за своју децу, унуке… Чега се најрадије сећа из тих дана? Каже да су му у трајном и пријатном

и пристајали да нас возе без пара. Шта више, чак смо добијали и по неку пару, бар је такво моје искуство. Хипици су ауто-стопом ишли масовно. -Значи, препознавали су вас на путу? -Да, наше обележје били су дуга коса, џинс одећа…, неко је носио гитару, усну хармонику, или какав други музички инструмент – говори Пакс. Лично је аутостопом пропутовао Европу: од Лондона до Истамбула. Каже да му је у Холандији било најбоље. Образлаже и зашто. -Па то је либерална земља. У њој је све било дозвољено. Ништа, осим криминала, није било

памћењу остале хипи комуне, дружење, заједнички живот… -Ми смо делили међусобом оно што смо имали – износи. - Међу нама није било „моје – твоје“. Не, то никако. О хипи комунама каже: -Кад је лето, живели смо у парку. Зиме смо проводили у старим, напуштеним кућама. У Холандији смо имали чак и воду и струју. Били су веома хумани према нама. Никад нам нису искључили струју или ускратили воду. У другим земљама није било тако. Рецимо, у Немачкој. Тамо су били строги и негостољубиви, као и данас. Енглеска је, опет,

била прилично либерална, али ни једна земља као Холандија. -Стиже ли хипи покрет до Србије? – питамо. -Па…, јесте, мада овде није био пожељан. – Код нас кад виде неког с дугом косом, одмах га прогласе четником, поготово оне с брадом. Умишљали су да смо ми, хипици, против система… Живан Палић Пакс је интензивно живео као хипик. У Холандији је живео до пензије. Радио је оно што и раније: правио је накит. -Мене, па ни друге, нико није ометао, нити нам забрањивао продају на улици. Није то било тако лоше. Лепа слика – неко свира гитару, неко продаје накит. Али, то је било само неко време. После сам морао регистровати радњу и плаћати порез држави. И то сам радио све до повратка у земљу. Животни пут га је довео на Крк. Ту се запослио као менаџер на броду. Продавао је туристичке аранжмане и дуго радио за загребачки „Вјесник“. -Писали сте за новине? -Не, не…, радио сам као продавац „Вјесникових“ издања најпре у биоскопу, па у хотелима „Дражица“ и „Палас“. Говорим језике, па ми је сваким посао ишао од руке. Знате, говорим немачки, холандски, енглески, француски, италијански… И друге, али не тако течно као ове. На Крку сам имао редовну плату, плус проценат од продаје новина. На Крку је провео десет сезона, дакле исто толико година. За то време је

добро зарађивао и живео. Штавише, могао је и да улаже. Нешто од плате, више од хонорара, успео је да купи плац. Имао је у плану да сагради хостел. У то време у Југославији није било ни једног. Али, његову намеру осујетио је распад земље и рат. -Срећом, био сам тај плац превео на себе, платио хрватској држави све дажбине, а скоро сам га продао и у Смедеревској Паланци купио стан – вели. - Имам пензију и колико толико уређен живот. Где год сам радио у иностранству стекао сам право на пензију. То питање још нисам регулисао у Хрватској. Она је у Европској Унији, има потписана сва документа, али их се не придржава. Наглашава да лепо живи, лагано и без проблема. Напомиње да је рођен у Азањи. -То је било игром случаја. Моја мајка се тада задесила код бабе и деде. Иначе, отац ми је Азањац, а мајка Кусачанка. Шта још да кажем? Имао сам неких неприлика у фамилији. Због тога сам још у статусу подстанара. Али, и томе је крај. Чекам да се зграда прикључи на водовод и да пусте струју. Онда улазим у своју кућу. И ту се завршава наш разговор с Паксом. На заказани интервју је дошао „у минут“. Вели да је у животу увек био тачан. Научио је да поштује своје, али и туђе време. И та прецизност је тековина његовог хипи живота.  Д. Јанојлић

З АБАВА

одити се у паланци је зао удес. Живети у паланци је савршени хорор. Умрети у паланци је општа радост. За, јо, наследнике. Какогод. У таквом стрзу никад се не зна кад ћеш, у ком тренутку и у ком сокаку да набасаш на аветиње (не)времена садашњег, прошлог и будућег. То би, већ, био, охо, удавни драмоплет. У презенту понирања. ПРОЛОГ Нa паланачком старом гробљу становницима се не жури, али тога дана се осећао задах осамдесетих. Све до окрајка одумирања. Зимзеленја се климатаво љушкају. Од чудила. Датумарник се обесио задахом за необећавајућу малограђанску грану, док предвечерје искежено дрема. Од смора варошких догађала. Са нама је малко друкше, кажу. Филмски! Непосредно прсд смрт, у трену, пролети животна трака. За који фестивал? Ђаво би гa знао. ПОКОЈНИ ДРАМОВРЗ (На клупи, међ ’ борићима, седи згрчена жена, од живота, брижна. У сусрет јој долази отмени господин). П.В. Добро ти вече, друже, ил’ господине. Шта си, да си. С.В. Ја сам, жено, прво био господичић, па педесетлећа друг, а сад сам,

Слободан Тодоровић Токи

Варошке тандарије

Ражањ ето, демос-отменко. Ваљда се види? П.В. Ене-де, залетесмо се у реплику. а ни име ти не знам. С.В. А. то! Да се претпоставим? Ја сам, заби то у женску главу, лично и персонално г’дин Стандард Варошки. П.В. О, драго нас је, пa ми смо, да рекнем, по презимену, нека вамилија. Може бити из даља. Ете, ја сам, по имену, Прошлост, а по презимену, исто, Варошка. С.В. Сви, у Србијади, му дођемо рођаци. Овако ил’ онако. Тако нам се лојно закршило, од Турака! П.В. Оно, јес’ вала. То тврде и опанци шетачи, а је л’ како је сад у нашим завичају? Јел још по паланачки? С.В. Јесте, а ти, рођо, кан да не живиш у нашој вароши? П.В. Тја, живела сам, али… С.В. Ааа, знам, сад долазиш из шенген оностранства?

П.В. Пусти то, рођо. То је релевантно. И квинтно! И цеђ. С.В. Не ваља. Ништа не ваља. Пo паланачки! И што је најгоре не види се крај паланачкој неваљалости. П.В. Ма, шта ми рече? О, бого, каква грдоба за онако, еј, душевно лепу паланчицу. Шта, саде, то не ваља? С.В. Варошани, мис’им, ће се, по паланачки, угуше. П.В. Од намах гигантског смога? С.В. Ма, как’и од тога. Холдинг магацин, бре, изодавно прднуо у чабар, а и оџаци на кућама се не пуше. П.В. У, бре, а како се греју, ди кувају манџалук? С.В. Нa струју. То им дође најјевтиније. П.В. Упс! Откад то? С.В. Их, па има прилично. Троше, троше, а не плаћају. П.В. Ја, ја. Назирем. А, од куј андрак ће се угушy? С.В. Види, кад лепо стрпају манџу у шкембе, ва-

Како ли ће се вештачити вештачке усне, груди и памет?

љало би малко и воде да гуцну. Је л тако? П.В. Тако! С.В. Дабоме да је тако, ал’ цврц гевезен. Нема воде. Оно, да не грешим душу, има, ал’ на кашичицу. Ко сируп. Ма’ пофајташ гркљан изјутра, мал’ предвече. П.В. Како, ене, так’а жеђ поред онак’ог минерал васера? С.В. Пијаћу фабрику продадоше одборници. П.В. Свраке им испиле мозак. Пa, киме продадоше? С.В. Браћи! Прво Словенцима, онда Хрватима. П.В. Што не тужите одборнике? За тај дилеријум. С.В. Коме, ако бога знаш? П.В. Како коме, пa страшном варошком суду. Ето. С.В. И суд су одселили из паланке. П.В. За так’е мућкароше, у моје време се пљуцкало: „Ко тебе каменом, ти њега ‘лебом“. С.В. Ајдеее, хлебом? П.В. ‘Лебом! Од понедељка. С.В. У, то ти је јако. П.В. Јесје, јако. Ко варошки понедељак. Кад би се зезали, него, глеј, рођо,

У МЕЂУВРЕМЕНУ…

Вицотека др Смеха Корњача Шта не може корњача када се окрене на леђа ? - Не може да верује.

Слободан Жикић

Да ли је ико, осим мене, видео усамљену жену пред семафором, у новогодишњој ноћи? Лице јој се палило и гасило ритмично пратећи црвену, наранџасту и зелену боју… Као црвени јецај њене наранџасте душе и дубока зелена туга, коју стеже у себи.

(Мрачна завеса)

Лазар Петковић Крчединац

Аутор: Зоран Тодор

Семафор у новогодишњој ноћи

види, там’, да од Хрвата, то пазари неки наше горе лист. Паланачки! С.В. Бре, рођо, ти као да си прогутала полог. То не бива. П.В. Што, бре, рођо, не бива? С.В. Паланчанин је данас го к’о ражањ, нема ни куче за шта да га уједе, а кучића пуна варош. Џукелирају се. Он ради, иде на посао, иде, а не прима плату. П.В. Живот ти јебем, да га ‘бем, даље не мог’ да слушам, тај пропас, него, је л знаш ти парцелу ди су моји? С.В. Дабоме да знам. Ја сам суви геније. П.В. Ој да ми покажеш? С.В. ‘Oћу. То ти је тамо. Близу кожаре. И, ајд’, уздравље. (Са небеса је севнула муња, на громовље. Господин, напуштајући гробље, мрмоња себи у браду): Иди, бре, чак, у мичку пајчину. Што си, куку-леле, рођооо, излазила. кад н’ умеш сама да се вратиш?

Убодник

О Б

ви су се толико народу попели на главу, да морају да падну!

ивши режим је све упропастио, а онда је нови – све продао!

уди су за паре спремни да раде све, а нарочито су спремни да не раде ништа!

Цига Шета се цига парком и у даљини угледа скинсе. Каже му један од њих : - Циго, дођи овамо да ти кажемо нешто. А цига ће на то :

- Нека, нека куме, не морам ја све да знам.

Метална птица На Сарајевском аеродрому зачује се, шуштање на разгласу и огласи се спикер: - Молимо путнике да не бацају пите и лепиње на писту, метална птица ће сама слетјети.

Дневнo On Line издање „Паланачких новина“ www.blog.palanacke.com

ОДРЖАН ДРУГИ МЕМОРИЈАЛНИ ШАХОВСКИ ТУРНИР „СЛОБОДАН МАРТИНОВИЋ ШОЋА“

Велики број учесника – победник велемајстор Дамљановић Турнир је, повлачањем првог потеза, отворио Топлица Пинторовић, председник Општине Смедеревска Паланка

з велики одзив учесника, чак 135, у сали „Мегамаркета“ одржан је Други меморијални шаховски турнир који се одржава у част легенде српског шаха Слободана Мартиновића Шоће, а у организацији породице Мартиновић, покровитељство Општине Смедеревска Паланка и генералног спонзора, фирме „MAXIMEDIA“. Овогодишњи Меморијал био је и међународног

карактера, а на њему су се надметали највећи мајстори овог спорта из региона. Приликом свечаног отварања турнира присутнима су се обратили професори Драган Јоковић и Александар Јелић и прочитано је писмо Мартиновићевог кума шаховског велемајстора Драган Барлова. Турнир је, повлачањем првог потеза, отворио Топлица Пинторовић, председник Општине

Смедеревска Паланка. У такмичарском делу најбољи је био велемајстор Бранко Дамљановић који је освојио осам поена, друго место заузео је велемајстор Миодраг Савић, треће интермајстор Јован Радловачки, четврто велемајстор Мирољуб Лазић, пето велемајстор Милош Павловић, шесто велемајстор Горан Тодоровић, седмо велемајстор Борко Лајтхајм, осмо интермајстор Марко Ненезић, девето млади интермајстор Михајло Радовановић и десето велемајстор Синиша Дражић. Најбоље пласирени Паланчанин је велемајстор Душан Рајковић који се пласирао на 23. место са освојених шест поена, док је најуспешнија у женској конкуренцији била интермајстор Љиља Дрљевић. 

DIGITAL NEWS Приредио: Лука Никола

Nokia 6 - повратак отписаних! Обожаваоци некада изузетно популарног финског бренда сасвим сигурно имају разлог за славље поводом повратка легендарног имена на светско тржиште. Под вођством ХМД Глобал, легендарних пет слова која означавају једну од најпрепознатљивијих марки телефона на глобалном нивоу, коначно је пронашло своје место на тржишту паметних телефона са Андроид платформом. Дугогодишњи сан многих обожаватеља Nokia се најзад остварио и први дани 2017. године донели су Nokia 6, пионирски mid-range телефон који ће имати тежак задатак да докаже храброст компаније Nokia у борби са широким спектром агресивних кинеских конкурената .

ПОСЛЕ ГАШЕЊА ГФК „ЈАСЕНИЦА 1911“ ОСНОВАН НОВИ КЛУБ

Одржана Оснивачка скупштина ФК „Јасеница 2017“ За председника је изабран некадашњи фудбалер, а сада успешни фудбалски тренер Марко Павковић

осле одлуке локалне самоуправе донете прошле године да се угаси ФК „Јасеница 1911“, као установа која је радила под ингеренцијом Општине Смедеревска Паланка, и спроведе поступак ликвидације, одржана је Оснивачка скупштина новог клуба под називом ФК „Јасеница 2017“. Нови клуб основан је 23. јануара у препуним просторијама Општинског фудбалског савеза, уз присуство бројних спортских радника, тренера, играча и гостију. За председника ФК „Јасеница 2017“ је изабран некадашњи фудбалер а сада успешни фудбалски тренер Марко Павковић, потпредседник је Милан Грујић, а секретар Стефан Прокић. Функцију председника Скупштине обављаће Јован Цветковић, док ће потпредседник бити Небојша Радосављевић. Чланови Управног одбора су Недељ-

ко Арсенић, Јован Стојковић, Златибор Арсенијевић, Мишко Жарковић и Милан Грујић. Основни циљ и активност клуба у наредном периоду биће наставак рада са млађим категоријама које бележе фантастичне резултате па је кадетска екипа убедљиво прва у Лиги ФСР Западне Србије, без иједног пораза. За реализацију оваквих активности добијена је и подршка актуелног општинског руководства. 

Нови Nokia smartfon који је пуштен у продају у Кини и кошта око 245 долара распродат је за мање од два минута. Иако је ексклузивни продавац очекивао велико интересовање и више од милион резервација за први дан продаје, тачан број продатих модела није откривен. Продавница је добила наређење да не испоручи ниједан уређај ван земље. Претпоставља се да је ово први од пет модела с логом Nokia које можемо очекивати током године. Nokia 6 покреће Qualcomm snapdragon 430 процесор.Поседује 4ГБ РАМ-а и 64 ГБ интерне меморије која се може проширити micro SD меморијским картицама. Дијагонала екрана је 5,5 инча уз full HD резолуцију, а ту су и две камере на полеђини од по 16 МП и предња камера од 8 МП. Капацитет батерије износи 3.000 мАх, а оперативни систем који покреће овај smartfone је, наравно, Андроид - и то последња верзија 7.0 Nougat.

sumadijskevesti.com 25

IN MEMORIAM

УМРО РАДОСЛАВ РАДЕ БУНТИЋ

Тихи одлазак из бурног живота

уторак, 3. јануара, затворио се животни пут Радослава Радета Бунтића. У вечност се преселио ненадано – умро је на послу. Он и није могао другачије. Радом је трошио и пензионерске дане. Њему је дан био кратак за планове и амбиције које је имао. Рођен је у Трстенику. У Смедеревску Паланку га довео фудбал. Њиме је био опседнут до последњег даха. Искрено је жалио што је са спортске мапе града нестао фудбалски клуб чије је боје некада бранио. На

тај део своје животне активности као да никад није ставио тачку. До последњег трена веровао је да ће оживети спортски колектив коме је на више начина припадао. Радни век започео је у „Паланачком кисељаку“. Маркетинг је био његово најшире радно поље. „Кисељак“ му је, док је у њему радио, био прва брига. Радовао се напретку предузећа и дичио сваким новим купцем. Како се ширило тржиште за минералну воду „Карађорђе“ и палету сокова, тако је и он растао.

Улазак у приватни бизнис био је за њега нови изазов. Формирао је предузеће „Ђурђевдан 229“. Посао је цветао, а он пријатељима говорио како ће упоредо развијати и друштвену димензију фирме. Широкоруко је помагао спорт, културу, медије… Уврстио се и међу највеће донаторе за изградњу градског водовода. У томе је готово био усамљен пример. Заједно са АРС форумом установио је књижевну награду „Пера Тодоровић“. Њени добитници били су углавном они посленици који су се бавили личношћу и делом знаменитог Водичанина. У Радетовој мисаоној радионици родила се и Дечја олимпијада, позориштанце „Ђурђевдански венчић“;

Смедеревској Паланци је у 80. години преминуо Божидар Коцеић Шјор, истакнути спортиста, фудбалер, спортски радник, пример многим генерацијама. Рођен је 1936. године у Сплиту, а у Паланку се доселио 1958. године ради посла и бављења спортом. У Паланци се оженио Радмилом са којом има двоје деце Анету и Виборга. Бавећи се спортом најпре је наступао као голман у ФК „Раднички“, а истицао се и у кошаркашкој и рукометној екипи „Младости“. Један је од оснивача Женског рукометног клуба. Највише спортске домете остварио је као голман у екипи ФК „Младост“ у време уласка у Другу савезну лигу. Носилац је више спортских награда и признања, као и звања „Заслужни спортиста Општине Смедеревска Паланка“. Божидар Коцеић Шјор сахрањен на Старом гробљу у Смедеревској Паланци. 

Смедеревској Паланци је, у 79. години, преминуо Миодраг Стојановић Ћамба, легендарни и омиљени наставник и спортски радник, животни и такмичарски учитељ многим генерацијама ђака и спортиста. Миодраг Стојановић био је велики ентузијаста, добитник бројних признања, први учитељ највећим асовима паланачког спорта. Кроз његову спортску радионицу у ОШ „Херој Иван Мукер“ прошли су будући шампиони, који су досегли светске висине. Своје ученике је учио правим вредностима, да буду спортисти, али пре свега прави људи. Добитник је бројних признања и Награде за животно дело у области спорта. Миодраг Стојановић Ћамба биће сахрањен je на Новом гробљу Каменцу. 

www.sumadijskevesti.com

врло радо, помагао одржавање многих ликовних колонија. Помагао је и писцима да штампају своје књиге. Његовом заслугом настала је и књига дечје поезије „Лето на Дунаву“. Радослав Раде Бутнић у свој животни мозаик уградио је још једну активност: новинарски рад. Био је неко време сарадник „Паланачких“. Радио је на маркетингу, али је и писао, о спорту углавном. Вест о смрти овог нашег суграђанина потресла је његове искрене пријатеље и сараднике. Живео је „сто на сат“, а умро тихо и без сведока тог чина. Имао је душу ширу од неба. Сад је, тешимо се, у неком бољем и праведнијем свету.  Д. Јанојлић

Преминуо Миодраг Стојановић Ћамба (1937-2016)

Преминуо Божидар Коцеић Шјор (1936-2016)

био је и мецена многим сликарима, писцима и другим ствараоцима. С медијима је био на „ти“. У његовом „Ђурђевдану“ зачела је и издавачка делатност. У библиотеци „Ђурђевданске искре“ објавио је књигу Миодрага Милета Тодоровића „Пера Тодоровић - личност и дело“. Изашла је, за оно време, у невероватно великом тиражу: штампано је 3.500 примерака. Касније се и сам опробао као писац. Књига „Спорт - брана пороцима“ је његово ауторско дело. За њега се може рећи да је био уметничка душа. И сам је цртао мада му послови, а више од тога борба за егзистенцију, нису дозвољавали да се ту размахне. Али, зато је често, и

година са вама

П АЛАНАЧКЕ

onLine П АЛАНАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА П АЛАНАЧКА ХРОНИКА www.palanacke.com & www.blog.palanacke.com