Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Za Lizu

Sadržaj

Spisak dijagrama Spisak tabela Predgovor 1 Uvod 2 Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama 3 Civilno društvo i demokratizacija 4 Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi: empirijsko polazište 5 Objašnjenje članstva u organizacijama: evaluacija alternativnih hipoteza 6 Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama: interpretativna analiza 7 Zaključak Dodatak A Kodiranje varijabli Dodatak B Skorovi zemalja za osnovne varijable Dodatak C Anketno istraživanje Studija o članstvu u organizacijama građana postkomunističkih zemalja (PCOMS) Dodatak D Dubinski intervjui Bibliografija Indeks

6 7 9 13 30 47 75 114 139 167 187 190 193 198

Spisak dijagrama

3.1. Arene demokratizacije 49 3.2. Grupe političkog, ekonomskog i civilnog društva 52 4.1.Prosečan broj članstava u organizacijama po osobi, prosečno po tipu prethodnog režima 81 4.2. Članstvo u devet tipova organizacija, prosečno po tipu prethodnog režima 83 4.3. Prosečan broj članstava u organizacijama po osobi, po zemljama.

88 5.1. Prihod i članstvo u organizacijama 116 5.2. Obrazovanje i članstvo u organizacijama.

117 5.3. Godine starosti i članstvo u organizacijama.

119 5.4. Rod i članstvo u organizacijama.

120 5.5. Veličina grada i članstvo u organizacijama.

121 5.6. Razlozi za nepristupanje nijednoj dobrovoljnoj organizaciji. 126 5.7. Nivo nepoverenja u komunističke organizacije u periodu komunizma.

129 5.8. Opstajanje prijateljskih mreža i članstvo u organizacijama. 131 5.9. Razočaranje postkomunizmom i članstvo u organizacijama. 134

Spisak tabela

4.1. Uticaj tipa prethodnog nedemokratskog režima na zadatke demokratske konsolidacije 4.2. Članstvo u organizacijama, po zemljama (u procentima) 4.3. Promene u nivou članstva, od 1990-91. do 1995-97: Redosled zemalja 4.4. Promene u nivou članstva, 1995-97. do 1999: Rusija, Istočna Nemačka i Zapadna Nemačka 4.5. Ekonomsko blagostanje i članstvo u organizacijama 4.6. Politička prava i građanske slobode i članstvo u organizacijama 4.7. “Civilizacija” i članstvo u organizacijama 4.8. Tip prethodnog režima i članstvo u organizacijama 4.9. Dugovečnost demokratije i članstvo u organizacijama (Samo postautoritarne i postkomunističke zemlje) 4.10. Regresiona analiza ukupnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK (sve zemlje) 4.11. Regresiona analiza ukupnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK (samo postautoritarne i postkomunističke zemlje) 4.12. Regresiona analiza zbirnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK, uz kontrolu individualnih karakteristika (sve zemlje)

80 84 90 93 95 97 99 100 102 104 105 110

4.13. Regresiona analiza zbirnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK, uz kontrolu individualnih karakteristika (samo postautoritarne i postkomunističke zemlje) 5.1. Regresiona analiza individualnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK (Rusija, Istočna Nemačka i Zapadna Nemačka, kombinovano) 5.2. Regresiona analiza članstva u dobrovoljnim organizacijama na individualnom nivou metodom ONK (posebno za Rusiju, Istočnu Nemačku i Zapadnu Nemačku) 5.3. Regresiona analiza individualnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK (Rusija, Istočna Nemačka i Zapadna Nemačka, posebno) 6.1. Značaj nezaposlenosti u Istočnoj Nemačkoj B.1. Skorovi zemalja za glavne varijable C.1. Distribucija ispitanika u anketi PCOMS D.1. Poređenje odgovora intervjuisanih ispitanika i rezultata ankete PCOMS D.2. Poređenje odgovora intervjuisanih ispitanika sa rezultatima Barometra novih demokratija (NDB) i Barometra nove Rusije (NRB) D.3. Karakteristike ispitanika u dubinskom intervjuu

111 122 124 135 163 190 194 200 201 204

Predgovor

Aprila 1998. godine, pet meseci pre parlamentarnih izbora, činilo se da se u Nemačkoj pojavljuje nova politička snaga. Pošto su se u to vreme političke stranke nadmetale za pažnju javnosti prekrivajući posterima velike gradove u zemlji, među njima se našao i niz transparenata postavljenih na istaknutim mestima u ime “političke stranke” poznate samo po svom akronimu BKD. Na transparentima su bili ispisani sledeći “slogani”: “Bez di(j)eta!”, “Sloboda, jednakost, jelo!” i “Vreme je za promene – BKD: prava alternativa! koji su ljude upućivali na veb sajt izbornog štaba stranke.

Oni koji su bili dovoljno znatiželjni da ga pogledaju videli su da je puno ime stranke “Burger King za Nemačku” (Burger King fur Deutschland) i da su izborni transparenti, u stvari, deo vešto smišljene reklamne kampanje koju je gigantski međunarodni lanac brze hrane Burger King preduzeo u celoj zemlji u nastojanju da stekne prednost nad svojim večnim rivalom Mekdonaldsom. Medijski izveštaji koji su usledili obezbedili su Burger Kingu mnogo besplatne reklame, a cela kampanja je, po opštem mišljenju, bila veliki uspeh. Narednih nedelja i meseci pojavio se “dupli hamburger” (Whopper) kao vodeći kandidat stranke, a Burger King je nastavio da eksploatiše motiv BKD-a sve do kraja septembra, kada su izbori održani.

Među brojnim duhovitim posterima i transparentima Burger Kinga posebno se isticao jedan, ne samo po mestu na koje je postavljen nego i po svom (možda nenamernom) prodornom uvidu u današnje istočnonemačko društvo. Radilo se o ogromnom transparentu postavljenom iznad linije berlinskog S-bana preko glavne ulice koja vodi do Aleksander placa u Istočnom Berlinu, mesta na kojem je podignut impozantni televizijski

10

Predgovor

toranj koji je izgradila istočnonemačka država kao simbol svoje navodne superiornosti nad Zapadom, i mesta na kojem se 4. novembra 1989. godine okupilo više od milion njenih građana da bi učestvovalo u demonstracijama koje su nekoliko dana kasnije dovele do rušenja Berlinskog zida.

Transparent Burger Kinga promovisao je “eine neue Burgerbewegung”, što je očigledna igra sa drugom nemačkom reči “Burgerbewegung”, koja označava građanski pokret. Izostavljanjem samo jednog umlauta celokupno značenje reči je promenjeno od građanskog u hamburgerski pokret.

Iako se nisam na vreme setio da slikam ovaj izuzetan transparent – što sam kasnije zažalio pokušavajući da pronađem ideju za korice ove knjige – njegova slika i poruka su me pratile kroz ceo ovaj projekat. Pored toga što je predstavljao element efikasne marketinške kampanje, transparent s Aleksander placa uspeo je da neverovatno dobro odslika stanje civilnog društva u Istočnoj Nemačkoj i postkomunističkoj Evropi uopšte. Koliko god da su građanski pokreti iz 1989-91. godine u celom sovjetskom bloku bili plemeniti, dobronamerni i nakratko snažni, oni su ipak bili prolazni i nestalni. U stvari, ono što izlažem u ovoj knjizi pokazuje da su postkomunistička društva bila daleko uspešnija u razvoju privatnih “hamburgerskih društava” nego u stvaranju aktivno angažovanog “civilnog društva” u javnoj sferi.

Ova je knjiga dugo pisana. Počela je od prilično neodređene ideje za disertaciju, da bi posle godinu dana intenzivnog terenskog rada i nekoliko uzastopnih poseta Rusiji i Nemačkoj dobila sadržaj i konačno poprimila ovu formu nakon izrade i revizije brojnih nacrta i u Severnoj Kaliforniji i u Vašingtonu.

Istraživački rad na ovoj knjizi i njeno pisanje ne bi bili mogući bez pomoći mnogih institucija, kolega, prijatelja i porodice. Fondacije Makartur i Melon obezbedile su finansiranje ovog projekta i u fazi rada na disertaciji i onoj koja joj je prethodila, a Savet za istraživanja u oblasti društvenih nauka omogućio mi je da terenski rad u Nemačkoj obavim kroz njegov Berlinski program za napredne nemačke i evropske studije; Program obrazovanja nacionalne bezbednosti i Berklijev program sovjetskih i postsovjetskih studija podržali su moj terenski rad u Rusiji, dok je Nacionalna fondacija za nauku obezbedila finansiranje mog naručenog reprezentativnog anketnog istraživanja u Nemačkoj i Rusiji. Centar za nemačke i evropske studije Univerziteta Džordžtaun, na kojem sam u periodu 1999-2000. godine bio postdoktorant saradnik istraživač, velikodušno mi je pružio intelektualni dom u kojem sam našao toplinu i podrš-

Predgovor

11

ku i gde sam disertaciju počeo da priređujem za objavljivanje. Veoma sam zahvalan ovim institucijama što su smatrale da moj projekat zaslužuje njihovu finansijsku i institucionalnu pomoć.

Pošto je ovaj projekat započet kao doktorska disertacija želeo bih da zahvalim mojim prethodnim mentorima na korisnim sugestijama i informacijama. Ken Džauit (Ken Jowitt), Džordž Breslauer (George Breslauer), Džek Sitrin (Jack Citrin), Džerald Feldman (Gerald Feldman) i M. Stiven Fiš (M. Steven Fish) bili su mi stalan izvor inspiracije, ohrabrenja i prijateljstva tokom pet godina koje sam proveo na Berkliju. Huan Linc (Juan Linz), moj prethodni mentor na redovnim studijama na Jejlu, ljubazno je prihvatio da se iz daleka pridruži mojoj doktorskoj komisiji. Njegove ideje, savesnost i nepogrešiva radna etika imali su veliki uticaj na mene u protekloj deceniji. Iako se ova četiri naučnika u mišljenjima ne slažu uvek jedan sa drugim, njihovi različiti pristupi i gledišta ogromno su obogatili ovaj projekat.

Veliku zahvalnost dugujem i onima koji su mi pomogli dok sam radio na terenu u Rusiji i Nemačkoj. U Rusiji bih želeo da posebno zahvalim Olegu Karhordinu i njegovim kolegama sa Evropskog univerziteta u Sankt Peterbrugu, Viktoru Voronkovu, Eleni Nikiforovoj, Oksani Karpenko i drugim istraživačima u Centru za samostalna društvena istraživanja u Sankt Peterburgu; i Oksani Boharovoj, Leonidu Joninu, Ali Černuh i Nataliji Zorkoj u Moskvi. U Nemačkoj, posebno zahvaljujem Karoli Hamerl (Carola Hammerl), Hans-Ditrihu Klingemanu (Hans-Dieter Klingemann), Sigrid Mojšel (Sigrid Meuschel), Ekhardu Prileru (Eckhard Priller), Torstenu Šnajder-Haseu (Torsten Schneider-Haase) i Janu Vilgosu (Jan Wielgohs) na pomoći koju su mi pružili u raznim aspektima ovog projekta.

Središnji deo mog terenskog istraživanja ne bi bio moguć bez otvorenosti i ljubaznosti ispitanika u mojim dubinskim intervjuima. Bez obzira na to što sam im bio potpuno nepoznat – i govorio nemački i ruski s neobičnim francusko-američkim akcentom – oni su mi dozvolili da uđem u njihove domove i njihov život. Ispričali su mi uzbudljive i nadahnute priče ispunjene borbom, nadom i velikim emocijama. Nadam se da se bar malo od njihovih snažnih osećanja našlo na stranicama ove knjige i da će ona čitaocima biti razumljiva i poučna koliko i meni.

Dok sam pisao ovu knjigu mnogi prijatelji i kolege ljubazno su prihvatili da pročitaju pojedina poglavlja i dali mi korisne sugestije i reakcije.

Izvinjavam se onima koje sam možda nenamerno izostavio, ali bih želeo

12

Predgovor

da posebno zahvalim Harliju Balceru (Harley Balzer), Semu Barnsu (Sam Barnes), Majklu Bernhardu (Michael Bernhard), Valeri Bans (Valerie Bunce), Kitu Dardenu (Keith Darden), Lariju Dajmondu (Larry Diamond), Tomeku Grabovskom (Tomek Grabowski), Kenu Grinu (Ken Greene), Stivu Hansonu (Steve Hanson), Dejvidu Isao Hofmanu (David Isao Hoffman), Vejdu Džekobiju (Wade Jacoby), Džefu Kopstejnu (Jeff Kopstein), Marku Ličbahu (Mark Lichbach), Džimu Mekadamsu (Jim McAdams), Lorensu Mekfolsu (Laurence McFalls), Brajanu Polinsu (Brian Pollins), Džonu Sajdsu (John Sides), Dženifer Stin (Jennifer Steen), Džeremiju Stronu (Jeremy Straughn), Vladimiru Tismaneanu (Vladimir Tismaneanu), Majku Urbanu (Mike Urban), Nedu Vokeru (Ned Walker), i Lukanu Veju (Lucan Way). Evan Liberman (Evan Lieberman) je pročitao sva poglavlja ove knjige – često u više varijanti – i davao mi podrobne i pronicljive komentare od najranijih faza rada do poslednjih izmena i završne redakcije. Želeo bih da zahvalim i Luisu Bejtmanu (Lewis Bateman), mom uredniku u Kembridž univerziti presu, na čvrstoj podršci i dobrodušnosti tokom celog procesa objavljivanja, kao i uredniku produkcije Kamili Nap (Camilla Knapp) na pravovremenim i korisnim odgovorima na moja česta raspitivanja, i redaktoru Suzan Grinberg (Susan Greenberg) na promišljenim uređivačkim sugestijama.

Konačno bih želeo da zahvalim mojoj porodici na pomoći i podršci.

Moji roditelji Brižit (Brigitte) i Dik Hauard (Dick Howard) pokazali su mi kako da ljubav prema knjigama spojim sa ljudskim kontaktom i interakcijom. A pošto su me podigli u bilingvalnom francusko-američkom domaćinstvu inspirisali su me da tražim, shvatam i cenim nove jezike i kulture. Moja supruga Liza M. Hauard (Lise Morje Howard), bila mi je drug na celom putu kroz ovaj projekat. Zajednička ljubav za putovanja i avanture i naša stalna razmena ideja obogatili su i ovu knjigu i moj život.

Nijedan jezik ne može izraziti osećanje zahvalnosti i vrednost koju pridajem našem zajedništvu. Na kraju bih zahvalio i našoj ćerki Zoi koja je tek nedavno došla na ovaj svet i još uvek ne govori nijednim razumljivim jezikom, ali mi već pruža više radosti i inspiracije nego što sam ikada mogao zamisliti.

1 Uvod

Ova knjiga se bavi prilagođavanjem ljudi novom demokratskom sistemu kao opštom temom i usredsređuje se na građane postkomunističke Evrope koji su u poslednje dve decenije prošli kroz ogromne političke i ekonomske promene. Ona prati njihova životna iskustva i putanje, od življenja u komunističkom političkom i ekonomskom sistemu do prilagođavanja brzim i sveobuhvatnim promenama postkomunističke demokratije i tržišnog kapitalizma. U državama u kojima je komunistička partija decenijama dominirala svojom sveprisutnom ideologijom i mehanizmima društvene kontrole, obični ljudi su izgradili strategije preživljavanja u privredi velikih nestašica i političkom sistemu u kojem su zakoni i institucije retko kada funkcionisali onako kako je bilo zamišljeno ili očekivano. Ova knjiga pokazuje u kojoj meri su, i na koji način, ove strategije prilagođavanja opstale i u novoj postkomunističkoj eri.

Preciznije rečeno, knjiga je usredsređena na civilno društvo – koje se shvata kao ključni deo javnog prostora između države i porodice, oličen u dobrovoljnim organizacijama – i nastoji da objasni zašto je postkomunističko civilno društvo tipično slabo i zašto ga karakteriše nizak nivo članstva u organizacijama i participacije običnih građana. Tvrdnja da je civilno društvo širom postkomunističke Evrope slabo zahteva i dokaz i objašnjenje. Stoga je najznačajniji zadatak ove knjige da izloži jasan i detaljan uporedan prikaz nivoa učešća u dobrovoljnim organizacijama u širem krugu zemalja. Ovo “empirijsko polazište” koje uvodi nove izvore informacija skorijeg datuma, postavlja empirijsku osnovu za rasprave koje su do sada često bile manjkave zbog neuporedivih podataka i čiji se zaključci neretko svode na nagađanja i puste želje. Iako je utvrđivanje široke komparativne osnove članstva u organizacijama bitno za ovu knjigu, njen

14

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

najznačajniji i najizazovniji zadatak jeste da pruži objašnjenje uzroka izuzetno niskog nivoa postkomunističke građanske participacije. postkomunistička Evropa

Iako su tema, podaci, teorija i metod ove knjige od šireg značaja za uporednu politiku, ovaj konkretni projekat usredsređen je na region postkomunističke Evrope kako bi objasnio uočeni obrazac niskih, pa čak i opadajućih, stopa participacije u dobrovoljnim organizacijama civilnog društva. Ovi konzistentno niski nivoi članstva posebno iznenađuju ako se ima u vidu da je od pada komunizma broj postojećih organizacija u regionu očigledno povećan.1 Od početka pa do kraja ove knjige o “postkomunističkoj Evropi” govorim kao o posebnom i koherentnom regionu. Upotreba ove fraze zahteva da odredimo koji je tip zemalja njome obuhvaćen i da razmotrimo kako ovaj region sagledavaju i obrađuju drugi naučnici. Izraz “postkomunistička Evropa”, onako kako ga ja koristim, ima i geografsku i suštinsku komponentu. U geografskom smislu, on se odnosi samo na zemlje koje se nalaze na evropskom kontinentu, što znači da ne uključuje neevropske postkomunističke zemlje na Kavkazu i u Centralnoj Aziji, i nesovjetske zemlje kao što su Kina, Severna Koreja i Kuba. Iako verujem da su sličnosti između evropskih i neevropskih postkomunističkih zemalja verovatno veće nego što to najveći broj naučnika priznaje, uključivanje neevropskih nacija u moju analizu izašlo bi daleko izvan okvira ove knjige i zamaglilo bi njen konceptualni i tematski fokus. U suštini, pošto mene prvenstveno interesuje uloga civilnog društva u zemljama koje se nalaze u procesu demokratizacije – u stvari, zastupam stav da civilno društvo zahteva barem minimum zakonske zaštite koju mu daju demokratske institucije – ja ne govorim o zemljama koje su bile izrazito nedemokratske u vreme kada sam sprovodio ova istraživanja. Ovakvo razdvajanje je značajno jer se na taj način, za razliku od studija koje se bave celinom koju čini najviše 28 postkomunističkih zemalja u Istočnoj Evropi i u bivšem Sovjetskom Savezu,2 područje proučavanih slučajeva smanjuje za približno polovinu, 1 Vidi, na primer, Lester M. Salamon et al., Global Civil Society: Dimensions of the Nonprofit Sector (Baltimore: Johns Hopkins Center for Civil Society Studies, 1999); Civicus, The New Civic Atlas: Profiles of Civil Society in 60 Countries ( Washington, DC: Civicus, 1997); Grzegorz Ekiert and Jan Kubik, Rebellious Civil Society: Popular Protest and Democratic Consolidation in Poland, 1989-1993 (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1999).

2 Vidi, na primer, Valerie Bunce, “The Political Economy of Postsocialism,” Slavic Review, sv.

Uvod

15

ostavljajući u njemu one zemlje koje su, generalno, najuspešnije i u političkom i u ekonomskom smislu. Ukratko, kategorija “region postkomunističke Evrope”, onako kako je ja koristim, obuhvata one postkomunističke zemlje na evropskom kontinentu koje su dostigle barem minimalan nivo proceduralne demokratije.3 Uopšteno govoreći, naučnici su se postkomunističkim zemljama u Evropi bavili na dva različita načina, naglašavajući ili nove mogućnosti postkomunističke sadašnjosti, ili trajan uticaj komunističke prošlosti.

Prvi pristup, koji je bio naročito izražen početkom i sredinom devedesetih godina prošlog veka, pretpostavlja, ili izričito tvrdi, da su savremena politička i ekonomska obeležja i politike najznačajniji činioci za objašnjavanje ili predviđanje nacionalnih varijacija. Naučnici su stavljali naglasak na niz varijabli, uključujući i “model tranzicije”4, političko “oblikovanje”,5 strukturu institucija,6 i ekonomske i političke uslove.7 Usmeravanje na ovakve generičke činioce omogućilo je analitičarima da postkomunističke zemlje postave u širi uporedni okvir i da ih onda posmatraju kao još jedan skup “slučajeva” na koji mogu da prošire primenu svojih teorija i argumenata razvijenih u proučavanju zemalja Latinske Amerike i Južne Evrope.

Nasuprot tome, drugi pristup postojeći razvoj događaja u postkomunističkim zemljama objašnjava tako što naglasak stavlja na varijable koje predstavljaju specifično nasleđe komunističkog iskustva. Mnogi zagovornici ovog pristupa kritikovali su element “tabula raza” koji koristi prva 58, br. 4 (1999), str. 756-793; M. Steven Fish, “Postcommunist Subversion: Social Science and Democratization in East Europe and Eurasia,” Slavic Review, sv. 58, br. 4 (1599), str.

794-823; M. Steven Fish, “The Determinants of Economic Reform in the Post-Communist World,” East European Politics and Societies, sv. 12, br. 1 (1998), str. 31-78; M. Steven Fish, “Democratization’s Requisites: The Postcommunist Experience,” Post-Soviet Affairs, sv. 14, br. 3 (1998), str. 212-247.

3 Kriterijume koje sam koristio za izbor zemalja objasnio sam znatno detaljnije u Poglavlju 4.

4 Terry Lynn Karl and Philippe C. Schmitter, “Modes of Transition in Latin America, Southern and Eastern Europe,” International Social Science Journal, sv. 43, br. 2. (1991), str.

269-284.

5 Giuseppe Di Palma, To Craft Democracies: An Essay on Democratic Transitions (Berkeley: University of California Press, 1990).

6 Arend Lijphart i Carlos H. Waisman, ur., Institutional Design in New Democracies: Eastern Europe and Latin America (Boulder: Westview Press, 1996).

7 Adam Przeworski, Democracy and the Market: Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America (Cambridge: Cambridge University Press, 1991); Stephan Haggard i Robert R. Kaufman, The Political Economy of Democratic Transitions (Princeton: Princeton University Press, 1995).

16

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

grupa naučnika, smatrajući da on zanemaruje ključni istorijski i kulturni kontekst komunizma. Specifični činioci koje naglašavaju naučnici, pristalice drugog pristupa, prilično su različiti i uključuju prirodu i posledice političke opozicije i kriza,8 istovremeno odvijanje postkomunističke političke, ekonomske pa (u nekim slučajevima) čak i nacionalne tranzicije,9 specifičnu institucionalnu strukturu komunističkih sistema,10 i individualne orijentacije i bihevioralnu praksu razvijene u komunizmu.11 Ali, istorijski naglasak i kauzalna logika su slični, pa im je zajednički argument to da se bez razumevanja komunističke prošlosti teško može shvatiti postkomunistička sadašnjost i budućnost. Možda jeste paradoksalno, ali iako bi se moglo očekivati da snaga tog nasleđa vremenom opada, pažnja koju mu naučnici poklanjaju u stvari se povećala od urušavanja sistema državnog socijalizma, što omogućava neophodnu korekciju aistorijskog pristupa o kojem je prethodno bilo reči.

Iako su o ova dva suprotna pristupa vođene žustre rasprave,12 sve je više naučnika koji nastoje da kombinuju elemente i jednog i drugog.13 Štaviše, naučnici koji zastupaju ova dva pristupa – bez obzira na to da li na8 Grzegorz Ekiert, The State against Society: Political Crises and Their Aftermath in East Central Europe (Princeton: Princeton University Press, 1996).

9 Claus Offe, “Capitalism by Democratic Design? Democratic Theory Facing the Triple Transition in East Central Europe,” Social Research, sv. 58, br. 4 (1991), str. 865-892.

10 Valerie Bunce, Subversive Institutions: The Design and the Destruction of Socialism and the State (Cambridge: Cambridge University Press, 1999); Steven L. Solnick, Stealing the State: Control and Collapse in Soviet Institutions (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1998).

11 Ken Jowitt, New World Disorder: The Leninist Extinction (Berkeley: University of California Press, 1992); Piotr Sztompka, “Civilizational Incompetence: The Trap of Post-Communist Societies,” Zeitschrift fur Soziologie, sv. 22, br. 2 (1993), str. 85-95; Piotr Sztompka, “The Intangibles and Imponderables of the Transition to Democracy,” Studies in Comparative Communism, sv. 24, br. 3 (1991), str. 295-311.

12 Vidi pre svega oštru raspravu između Valeri Bans, sa jedne strane, i Filipa Šmitera i Teri Karl, sa druge: Philippe C. Schmitter i Terry Lynn Karl, “The Conceptual Travels of Transitologists and Consolodologists: How Far to the East Should They Attempt to Go?” Slavic Review, sv. 53, br. 1 (proleće 1994), str. 173-185; Valerie Bunce, “Should Transitologists Be Grounded?” Slavic Review, sv. 54, br. 1 (1995), str. 111-127; Terry Lynn Karl i Philippe C. Schmitter, “From Iron Curtain to a Paper Curtain: Grounding Transitologists or Students of Postcommunism?” Slavic Review, sv. 54, br. 4 (1995), str. 965-978.

13 Od novijih knjiga u kojima su kombinovani aspekti oba pristupa vidi, na primer, Juan J. Linz i Alfred Stepan, Problems of Democratic Transition and Consolidation: Southern Europe, South America, and Post-Communist Europe (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996); Jon Elster, Glaus Offe, i Ulrich K. Preuss, Institutional Design in Post-Communist Societies: Rebuilding the Ship at Sea (Cambridge: Cambridge University Press, 1998); David Stark i Laszlo Bruszt, Postsocialist Pathways: Transforming Politics and Property in East Central Europe (Cambridge: Cambridge University Press, 1998).

Uvod

17

glašavaju savremene ekonomske i političke varijable ili istorijske činioce komunističke ere – često pretpostavljaju, ili zaključuju, da unutar regiona postkomunističke Evrope postoje velike razlike.14 Ova novina, odnosno isticanje postkomunističkih razlika, često predstavlja neposrednu reakciju na nekadašnju sovjetologiju, za koju se smatra da je preterano naglašavala sličnosti komunističkih zemalja.15 Drugim rečima, čak i naučnici koji govore o snazi komunističkog nasleđa uglavnom ističu kako pojedine komunističke zemlje imaju veoma različita istorijska iskustva i, uopšte, nastoje da pokažu kako su ta različita iskustva doprinela trajnim razlikama u sadašnjosti.16 Ova studija polazi od gledišta i nalaza pristupa koji se oslanja na nasleđe, ali ga dopunjuje sa dva ključna aspekta i, u celini, upućuje na teorijsko preispitivanje problema relativnih sličnosti ili razlika među zemljama postkomunističke Evrope. Na prvom mestu, imajući u vidu teškoće u prikupljanju uporedivih podataka u različitim zemljama i regionima, studijama koje ističu razlike između postkomunističkih zemalja često nedostaju komparativne referentne tačke pomoću kojih bi se te razlike mogle oceniti i uporediti sa onima između postkomunističkih i nepostkomunističkih zemalja.17 Pa ipak, bez širih poređenja teško je utvrditi koliko je razlika različita. Nasuprot tome, ova knjiga koristi nove i sveobuhvatne izvore podataka za poređenje obrazaca članstva postkomunističkih građana i ljudi iz drugih delova sveta. Iako, naravno, postoje razlike između pojedinih postkomunističkih zemalja – odnosno, nivo članstva u organizacijama sigurno nije identičan u celom regionu – ove razlike su relativno male kada se posmatraju iz šire uporedne perspektive.

Drugo, iako je naglašavanje razlika između postkomunističkih zemalja možda pogodno za studije koje se bave elitama ili institucijama, nalazi ove knjige ukazuju na značajne, iako često zanemarene, sličnosti na socijetalnom nivou, odnosno nivou “masa”. Iako je nagli nestanak komu14 Vidi, na primer, Jacques Rupnik, “The Postcommunist Divide,” Journal of Democracy, sv. 10, br. 1 (1999), str. 57-62; Fish, “Democratization’s Requisites”.

15 Vidi Ekiert, The State against Society, za eksplicitnu formulaciju razlike u odnosu na sovjetologiju.

16 Vidi, na primer, Ekiert, The State against Society; Bunce, Subversive Institutions; Valerie Bunce, “Regional Differences in Democratization: The East versus the South,” Post-Soviet Affairs, sv. 14, br. 3 (1998), str. 187-211; Bunce, “The Political Economy of Postsocialism”.

17 Nekoliko značajnih izuzetaka čine i Linz i Stepan, Problems of Democratic Transition and Consolidation; Bunce, “Regional Differences in Democratization”; i Bela Greskovits, The Political Economy of Protest and Patience: East European and Latin American Transformations Compared (New York: Central European University Press, 1998).

18

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

nističkih institucija dozvolio domaćim elitama i stranim savetnicima da brzo stvore nove političke i ekonomske institucije koje se u velikoj meri razlikuju od zemlje do zemlje, pokazalo se da su socijetalne sličnosti mnogo otpornije na promene. U tom smislu, ova studija polazi od nekih nedavno izvršenih komparativnih anketnih istraživanja u kojima se zaključuje da postoje ogromne sličnosti između postkomunističkih zemalja, naročito u pogledu pitanja kao što su značaj slobode od državne kontrole i svima zajedničko nepoverenje u organizacije civilnog društva.18 Ukratko, usredsređivanje na obične građane, uz pomoć u velikoj meri uporedivih podataka, uvodi novi pogled na koherentnost postkomunističke Evrope kao regiona, i tako dopunjuje i pojačava trenutno dominantan naglasak koji se stavlja na postkomunističke razlike. Time se ne poriče postojanje mnogih drugih razlika između zemalja i društava ovog regiona, ali je u smislu nivoa članstva u dobrovoljnim organizacijama tačnije da se ova variranja posmatraju kao “razlike u stepenu” nego kao “razlike u vrsti”. Drugim rečima, ne samo da građani postkomunističkih društava znatno manje pristupaju organizacijama od građana drugih zemalja i regiona sveta, nego su i razlike između tih zemalja manje od onih koje postoje između njih i nepostkomunističkih društava, bez obzira na to da li se radi o “starijim demokratijama” ili “postautoritarnim zemljama” koje pripadaju drugim regionima ili kontinentima.

Ne želim da kažem da se razlika u “stepenu”, a ne “vrsti” odnosi na sve, pa čak ni na najveći broj aspekata postkomunističke transformacije.

Pitanja kao što su obim, vrsta i tempo političkih i ekonomskih reformi, razvoj sistema političkih partija ili proširenje NATO ili Evropske unije, predstavljaju legitimne i važne primere “razlike u vrsti” gde je empirijska stvarnost takva da ima smisla isticati značajne razlike unutar regiona. Što se tiče pitanja članstva u dobrovoljnim organizacijama koje je na socijetalnom nivou – naročito kada se posmatra iz šire regionalne perspektive – nalazi i analiza izloženi u ovoj knjizi ukazuju na upadljivu sličnost u celom regionu postkomunističke Evrope.

18 Vidi naročito brojne studije Ričarda Rouza i njegovih kolega, uključujući i Richard Rose, “Freedom as a Fundamental Value”, International Social Science Journal, br. 145 (1995), str.

454-471; William Mishler i Richard Rose, “Trust, Distrust and Skepticism: Popular Evaluations of Civil and Political Institutions in Post-Communist Societies”, Journal of Politics, sv. 59, br. 2. (1997), str. 418-451; i Richard Rose, William Mishler, i Christian Haerpfer, Democracy and Its Alternatives: Understanding Post-Communist Societies (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1998).

Uvod

19

STUDIJE SLUČAJA

Jedan od načina da pokažem postojanje obrasca sličnog, relativno niskog, nivoa članstva u dobrovoljnim organizacijama u postkomunističkoj Evropi jeste da se usredsredim na dve studije slučaja, odnosno na Rusiju i Istočnu Nemačku. Ova dva slučaja se u velikoj meri razlikuju u odnosu na najveći broj savremenih činilaca koji bi omogućili alternativno objašnjenje varijacije u nivou učešća u dobrovoljnim organizacijama: ekonomski pokazatelji su u Istočnoj Nemačkoj vrlo visoki, a u Rusiji izuzetno niski; političke i pravne institucije su veoma dobro razvijene u Istočnoj Nemačkoj, koja je nasledila razvijeni sistem Zapadne Nemačke, dok je ruski politički i pravni sistem još uvek veoma slab i nerazvijen; i ova dva društva pripadaju različitim kulturnim i verskim “civilizacijama”. Značajna varijacija između ova dva slučaja u pomenutim oblastima daje analitičarima najpovoljniju mogućnost za objašnjenje uzroka sličnih niskih nivoa građanske participacije u postkomunističkoj Evropi.19 Pored ova tri faktora – postojeće ekonomsko blagostanje, političke institucije i civilizacija – koji se mogu ispitivati sistematično korišćenjem nacionalnih podataka – društva Rusije i Istočne Nemačke se, iz dominantne perspektive, sagledavaju kao potpuno različita jedno od drugog.

Ostavljajući po strani nacionalne stereotipe, Rusi očigledno žive u neizvesnijem okruženju u kojem moraju neprekidno da se bore da bi se ekonomski održali, s političkim sistemom koji karakterišu samovoljni propisi i teatralna politika i u kojem još uvek vlada veliki strah od države i polici19 Drugim rečima, ja primenjujem Milov “metod slaganja” ili ono što Pševorski i Ten nazivaju pristup “najrazličitijih sistema”. Taj pristup je najprikladniji za objašnjenje zagonetke koja predstavlja središte ovog projekta – gde se u celini postkomunističkih zemalja sličan ishod (slabo civilno društvo) može objasniti sličnim činiocima (nekim zajedničkim komunističkim i postkomunističkim iskustvima) bez obzira na širok niz savremenih varijabli (ekonomske, političke, civilizacijske) u kojima ova dva slučaja pokazuju velike razlike. Mogli bismo tvrditi da sovjetska Rusija i Istočna Nemačka nisu bile “najrazličitiji” slučajevi tokom komunističkog perioda, zbog relativne sličnosti njihovih krutih režima, koji su bili mnogo otporniji na reforme od režima na primer Mađarske i Poljske. Ovaj izraz se ovde odnosi na savremeni postkomunistički period u kojem se Rusija i Istočna Nemačka nesporno u velikoj meri razlikuju u pogledu najuobičajenijih formulisanih alternativnih varijabli. O metodu saglasnosti vidi u John Stuart Mill, A System of Logic: Ratiocinative and Inductive (New York: Harper, 1846), Knjiga III, glava 8, “Of the four methods of experimental inquiry”; o najrazličitijim sistemima, vidi Adam Przeworski i Henry Teune, The Logic of Comparative Social Inquiry (New York: John Wiley 6c Sons, 1970), glava 2, “Research Designs”. Odmerenu raspravu o jakim i slabim stranama Milovih metoda vidi u Stanley Lieberson, “Small N’s and Big Conclusions: An Examination of the Reasoning in Comparative Studies Based on a Small Number of Cases”, u Charles C. Ragin and Howard S. Becker, ur., What Is a Case? Exploring the Foundations of Social Inquiry (Cambridge: Cambridge University Press, 1992).

20

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

je.20 Nasuprot tome, Istočni Nemci imaju manje neposrednih strahova, ali moraju da se izbore sa veoma vidljivim prisustvom Zapada koji ih, po njihovom mišljenju, ocenjuje, potcenjuje, pa čak i ismeva.21 Pritom, oba društva misle da su ona sama i njihovi problemi jedinstveni: Istočni Nemci zbog Zapada, jer nijedno drugo postkomunističko društvo nema ni prednosti ni nepogodnosti koje je njima donelo ujedinjenje Nemačke, a Rusi zbog zajedničkog osećanja istorijske predodređenosti, sudbine i kulture.22 Iako su tokom komunističkog perioda i Demokratska Republika Nemačka (DDR) i Sovjetski Savez navođeni kao primeri tvrdih komunističkih režima, najveći broj naučnika smatrao je da su ova dva društva veoma različita, naročito imajući u vidu znatno viši životni standard u Istočnoj Nemačkoj. Poslednja razlika između njih je geografska: Istočna Nemačka i Rusija nalaze se na dva kraja regiona postkomunističke Evrope. Zato u poređenju ova dva udaljena društva možemo istovremeno da proveravamo i uticaj geografskog položaja, a to je činilac koji neki naučnici smatraju bitnim za razumevanje političkih i ekonomskih događanja u regionu.23 Konkretnije rečeno, ovo je neobično zanimljivo poređenje jer nam dopušta da se fokusiramo na dva društva od velikog teorijskog i empirijskog značaja. Studija slučaja Rusije ima ključni značaj za svaku višenacionalnu studiju postkomunističke Evrope. Ona pruža mogućnost da se ispitaju poreklo i suština sistema državnog socijalizma, zemlje u kojoj je njegov uticaj najizraženiji, i u kojoj su, istovremeno, postojeći postkomunistički problemi naročito akutni. Nasuprot tome, Istočna Nemačka je “bitan slučaj” koji treba objasniti zato što je toliko kontraintuitivna; imajući u vidu korist koju je zbog ujedinjenja imala od zapadnonemačkog bogatstva i institucija, smatralo se da bi ona danas trebalo da ima snažno i živo civilno društvo. Činjenica je, međutim, da sve veći broj studija u kojima se porede 20 Izvanredan prikaz ekonomskih problema u savremenoj Rusiji vidi u David M. Woodruff, Money Unmade: Barter and the Fate of Russian Capitalism (Ithaca, NY: Cornell University Press, 1999). O problemima razvoja efikasnog pravnog sistema u Rusiji vidi Kathryn Hendley, “Legal Development in Post-Soviet Russia”, Post-Soviet Affairs, sv. 13, br. 3 (1997), str.

231-256.

21 Moje tumačenje nemačke podele na istok i zapad vidi u Marc Howard, “An East German Ethnicity? Understanding the New Division of Unified Germany”, German Politics and Society, sv. 13, br. 4 (1995), str. 49-70.

22 Vidi Nancy Ries, Russian Talk: Culture and Conversation during Perestroika (Ithaca, NY: Cornell University Press, 1997).

23 Vidi Jeffrey S. Kopstein i David A. Rilly, “Geographic Diffusion and the Transformation of the Postcommunist World”, World Politics, sv. 53, br. 1 (2000), str. 1-37.

Uvod

21

Istočna i Zapadna Nemačka zaključuje da je razlika između Istoka i Zapada mnogo veća od početnih očekivanja (i nada). Najuočljiviji indikator opstanka društvene podele jeste stopa mešovitih brakova. U Berlinu – gradu u kojem je, prirodno, interakcija između Zapada i Istoka najveća i gde ljudi sa obe strane žive i rade u neposrednoj blizini – stopa mešovitih brakova Istočnih i Zapadnih Nemaca bila je 1995. godine samo 3,4%, što je beznačajno u poređenju sa stopom od 20% koliko obe ove grupe beleže u odnosu na strance.24 Umesto da se vremenom povećava, procenat mešovitih brakova je u Berlinu 1998. godine praktično pao ispod 2,4%.25 A što se tiče učešća u dobrovoljnim organizacijama, najveći broj studija pokazuje da jaz između Zapada i Istoka i u tom pogledu ostaje vrlo velik.26 Bez obzira na velike strukturne razlike između Istočne Nemačke i Rusije danas, nalazi ove studije ukazuju i na upadljive socijalne sličnosti, što u značajnoj meri podržava argumente o trajnom uticaju komunističkog iskustva. Stanovnici obe zemlje prolaze kroz sličan socijetalni proces u nastojanju da se izbore sa nasleđem dugotrajnog iskustva življenja u rigidnom komunističkom sistemu, dok istovremeno teško prihvataju stvarnost novog političkog i ekonomskog poretka, u kojem se mnogi građani već osećaju iznevereni. A činjenica da ova dva društva – za koja bi najveći broj ljudi pretpostavio da su danas, posle skoro decenije od pada komunizma, potpuno drugačija – pokazuju tolike sličnosti, snažno potvrđuje gledište da se, bar što se tiče članstva u dobrovoljnim organizacijama, razlike između postkomunističkih zemalja mogu najbolje okarakterisati 24 Vidi Allgemeine Deutsche Nachrichtenagentur, “Die Ost-West Ehe bleibt auch weiter die Ausnahme”, Berliner Zeitung, August 9, 1996.

25 Vidi Peter Neumann i Ulrich Paul, “Zehn Jahre nach der Grenzoffnung entsteht eine neue Berlin-Identitat,” Berliner Zeitung, November 9, 1999.

26 Vidi Stephen Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany: Interest Groups in PostCommunist Society (Cambridge: Cambridge University Press, 2000); Wade Jacoby, Imitation and Politics: Redesigning Modern Germany (Ithaca, NY: Cornell University Press, 2000); Bernhard Wessels, “Burger und Organisationen in Ost-und Westdeutschland: Vereint und doch verschieden?” u Volker Eichener et al., ur., Probleme der Einheit: Organisierte Interessen in Ostdeutschland (Marburg: Metropolis-Verlag, i99z); Dieter Rucht, Barbara Blattert, i Dieter Rink, Soziale Bewegungen auf dem Weg zur Institutionalisierung. Zum Strukturwandel “altemativer” Gruppen in beiden Teilen Deutschlands (Frankfurt/M: Campus, 1997); Eckhard Priller, “Veranderungen in der politischen und sozialen Beteiligung in Ostdeutschland”, u Wolfgang Zafp and Roland Habich, ur., Wohlfahrtsentwicklung im vereinten Deutschland. Sozialstruktur, sozialer Wandel und Lebensqualitdt (Berlin: Edition Sigma, 1996); Helmut K. Anheier et al., ur., Der Dritte Sektor in Deutschland: Organisationen zwischen Staat und Markt ingesellschattlzhen Wandel (Berlin: Edition Sigma, 1998); Jürgen Baur, Uwe Koch, and Stephan Telschow, Sportvereine im Ubergang. Die Vereinslandschaft in Ostdeutschland (Aachen: Meyer und Meyer, 1995).

22

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

kao razlike u stepenu, a ne vrsti. Iako je potrebno da se detaljnija istraživanja i analize prošire i na druge zemlje postkomunističke Evrope, naročito one koje se nalaze između Rusije i Istočne Nemačke – i to i u geografskom smislu i u pogledu drugačijih političkih, ekonomskih i “civilizacijskih” varijabli – ja zastupam stav da se isti uzročni procesi, na različite načine i u različitom stepenu, odvijaju i u ostalim delovima regiona.

STRUKTURA KNJIGE

Ova knjiga se bavi temom učešća u dobrovoljnim organizacijama iz nekoliko različitih uglova. Redosled poglavlja ima specifičnu organizacionu logiku. Ja polazim od razvijanja teorijskih problema, pojmova i pitanja koji su bitni za ovaj projekat. Izlažem, zatim, ključne empirijske rezultate koji čine zavisnu varijablu, ili najveću zagonetku koju je potrebno odgonetnuti. I, konačno, dajem kauzalno objašnjenje koje tu zagonetku rešava, koristeći dva sasvim različita, ali komplementarna, metodološka pristupa.

Naredna dva poglavlja su prvenstveno teorijska i koncepcijska. U drugom poglavlju, izlažem teorijski okvir za preostali deo knjige. Posle razmatranja dva alternativna gledišta koja ističu značaj države i privrede, razrađujem “iskustveni” pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama. Ovaj teorijski pristup usmeren je na pojedince, kao aktere koji prave određene izbore, i naglašava iskustva u realnom životu a ne opšte stavove i orijentacije. Dokazujem kako je, da bi do socijetalnih promena uopšte došlo i da bi one bile trajne, potreban sticaj tri činioca. Pre svega, nove institucije moraju biti autoritativne i obavezujuće; drugo, one moraju biti izgrađene na postojećoj tradiciji i kulturi; i treće, za promenu navika ljudi i akulturaciju potrebno je da prođe nekoliko decenija i generacija, kako bi socijetalna promena bila odlučna i trajna.

Komunističke institucije osnovane posle 1917. godine u Sovjetskom Savezu i posle Drugog svetskog rata u Istočnoj Evropi, uspele su da preoblikuju i homogenizuju različite populacije, iako sigurno ne onako kako je prvobitno zamišljeno. Ekonomija nestašica i nemilosrdna kontrola koju je komunistička partija vršila nad privatnom sferom dovele su do toga da građani širom komunističke Evrope razviju adaptivne mehanizme ponašanja, usmerene na privatne mreže, koje su pojačale oštru razliku izme-

Uvod

23

đu javne i privatne sfere.27 Nasuprot tome, postkomunističke institucije, pored toga što su još uvek prilično nove i nepoznate, zasnovane su na neoliberalnim idejama i institucijama koje su u mnogo čemu suprotne prethodnim iskustvima i praksi ljudi i uključuju bitne koncepte individualne inicijative i samomotivacije, koje je, po definiciji, teško nametnuti silom.

Iako je, naravno, došlo do određenih socijetalnih promena, one nisu ni blizu onoliko velike i odlučne kao što su to mnogi analitičari očekivali, imajući u vidu dramatičnu i brzu promenu političkih i ekonomskih institucija koja je usledila posle pada komunizma.

U drugom poglavlju uvodim i tri najvažnija uzročna činioca na individualnom nivou prema kojima se upravlja analiza u narednim poglavljima: (1) najveći broj građana postkomunističkih država još uvek pokazuje snažno nepoverenje u organizacije i izbegava ih, čak i sada kada je učešće u njima dobrovoljno; (2) mnoge privatne i neformalne mreže formirane za vreme komunizma – zbog politizacije i državne kontrole javne sfere, kao i ekonomije nestašice – održale su se do danas u potpuno novom institucionalnom okruženju i, praktično, destimulišu veliki broj ljudi da pristupi zvaničnim organizacijama; (3) mnogi građani postkomunističkih zemalja izuzetno su nezadovoljni novim političkim i ekonomskim sistemom koji nije opravdao njihove nade i ideale, pa ih to razočaranje navodi da se još više povuku iz javnog delovanja. Ja dokazujem da ova tri činioca, koja uključuju “iskustvenu” reinterpretaciju prošlih iskustava ljudi u svetlu novih institucija i događaja, imaju i uzajamno pojačavaju snažno negativno dejstvo na njihovo učešće u dobrovoljnim organizacijama.

Treće poglavlje se, uglavnom, bavi koncepcijskom analizom civilnog društva koja obuhvata njegovo značenje, ulogu koju ima u procesu demokratizacije i način na koji se može empirijski proučavati. Posle napomene o odnedavno pravoj poplavi studija o civilnom društvu, koje često koriste nejasne i nedosledne konceptualizacije, polazim od toga što civilno društvo postavljam u kontekst širih socijetalnih odnosa u demokratskom sistemu. Uključivanjem pet “arena” demokratizacije koje, prema Huanu Lincu i Alfredu Stepfanu, čine civilno društvo, političko društvo, ekonomsko društvo, vladavina prava i državna birokratija, ilustrujem i obja­ šnjavam razlike koje između njih postoje. Pravim razliku između vladavine prava i državne birokratije, koje se zasnivaju na pravnim racional27 Vidi opštu raspravu u Bunce, Subversive Institutions, glave 2 i 3; Jowitt, New World Disorder, naročito str. 86-87, 87; Vladimir Shiapentokh, Public and Private Life of the Soviet People: Changing Values in Post-Stalin Russia (Oxford: Oxford University Press, 1989).

24

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

nim institucijama i organizacionim principima, i tri preostale arene, koje čine organizacije i grupe ljudi. Tvrdim da dok grupe političkog društva uglavnom formiraju političke elite zainteresovane za položaj i ličnu vlast, a organizacije ekonomskog društva ekonomske elite, prvenstveno zainteresovane za materijalnu dobit, civilno društvo predstavlja sferu običnih građana koji pristupaju organizacijama i učestvuju u njihovom radu u skladu sa sopstvenim interesima, potrebama ili željama, ne tražeći direktno ni vlast ni dobit, iako ponekad žele da ostvare politički uticaj, a često imaju i potrebu za finansijskom pomoći.

Posle objašnjenja osnovnih teorijskih i analitičkih razlika između političkog, ekonomskog i civilnog društva pokazujem da se ona, u stvarnosti, često preklapaju. Na primer, političke stranke uključuju i političke elite i masovno članstvo, dok sindikate čine i ekonomske elite i radnici.

Međutim, bez obzira na velika preklapanja, upravo nam ukazivanje na opšte razlike između civilnog, političkog i ekonomskog društva pomaže da bolje shvatimo šta civilno društvo jeste, a šta nije. Treće poglavlje nastavljam raspravom o “vrlinama” civilnog društva, usmeravajući se na njegovu sposobnost da utiče na državu i podstakne ljude da prošire krugove svog udruživanja, pri čemu i jedno i drugo stvaraju aktivniju i u većoj meri participativnu i dinamičnu demokratiju. Konačno, tvrdim da najefikasniji način za empirijsko proučavanje civilnog društva, naročito poređenjem više zemalja, nije brojanje postojećih ili nominalno registrovanih organizacija, već fokusiranje na obim članstva u organizacijama i učešće običnih građana, koje se prilično precizno može izmeriti reprezentativnim anketnim istraživanjem.

U četvrtom poglavlju izlažem empirijske nalaze koji predstavljaju ključnu “polaznu liniju”, komparativnu meru učešća u dobrovoljnim organizacijama u širem krugu zemalja. Te zemlje su podeljene u tri grupe, klasifikovane na osnovu tipa prethodnog režima, kao “starije demokratije”, “postautoritarne” ili “postkomunističke” zemlje. Podaci uglavnom potiču iz Svetskog pregleda vrednosti (WVS) 1995-97. godine. Formulacije pitanja su identične, pri čemu se od ispitanika traži da odgovore jesu li ili nisu članovi svake od navedenih devet dobrovoljnih organizacija, odnosno: (1) crkve ili verske organizacije, (2) sportskog ili rekreativnog kluba, (3) obrazovne, kulturne ili umetničke organizacije, (4) sindikata, (5) političke stranke ili pokreta, (6) ekološke organizacije, (7) profesionalnog udruženja, (8) dobrotvorne organizacije i (9) neke druge dobrovoljne organizacije.

Uvod

25

Rezultati pokazuju da je, s delimičnim izuzetkom radničkih sindikata, učešće u dobrovoljnim organizacijama u postkomunističkim zemljama mnogo manje nego u starijim demokratijama ili postautoritarnim zemljama. U poređenju sa druge dve grupe, postkomunističke zemlje su skoro isključivo grupisane na najnižem nivou članstva u organizacijama. Štaviše, analiza promena u rangiranju zemalja od 1990-91. do 1995-97. godine pokazuje da se nivo članstva u postkomunističkim zemljama značajno smanjio, naročito u poređenju sa postautoritarnim zemljama. Konačno, od 1995-97 do 1999. godine nivo učešća je opao i u Istočnoj Nemačkoj i u Rusiji što pokazuje ne samo da je nivo članstva u organizacijama u postkomunističkim zemljama veoma nizak, već i da je moguće da će se još više smanjiti.

Koristeći meru iz podataka Svetskog pregleda vrednosti o članstvu u organizacijama kao zavisnu varijablu, ispitujem nekoliko značajnih hipoteza koje naglašavaju ekonomske, političko-institucionalne i civilizacijske činioce, uz varijablu za tip prethodnog režima i nekoliko promenljivih individualnog tipa koje imaju ključni značaj u literaturi o političkoj participaciji i civilnom društvu. Rezultati vrlo jasno pokazuju da je tip prethodnog režima – a naročito prethodno komunističko iskustvo – najznačajnija i najsnažnija varijabla za objašnjenje članstva u organizacijama. Ovaj nalaz ukazuje na potrebu za daljim dubljim razmatranjem specifičnih elemenata tog prethodnog komunističkog iskustva kako bi se objasnilo zašto postkomunističke zemlje imaju relativno nizak nivo članstva u organizacijama u poređenju sa starijim demokratijama i postautoritarnim zemljama.

Dok je namera četvrtog poglavlja da prikaže, okarakteriše i objasni nivo participacije u dobrovoljnim organizacijama u široj regionalnoj perspektivi, peto i šesto poglavlje imaju za cilj da daju uzročno objašnjenje izuzetno niskih rezultata u postkomunističkom regionu. Peto poglavlje uključuje i originalno reprezentativno istraživanje sprovedeno 1999. godine u Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj i Rusiji pod nazivom Studija o članstvu u organizacijama građana postkomunističkih zemalja (PCOMS).28 U tom poglavlju se statistička analiza koristi za ispitivanje niza različitih hipoteza na individualnom nivou, na dva različita načina.

Prvi koristi podatke iz istraživanja na individualnom nivou iz sva tri druš28 Više pitanja u anketi PCOMS bilo je usmereno na reprezentativni uzorak zapadnonemačkih ispitanika, što je omogućilo neka osnovna poređenja između Istočnih i Zapadnih Nemaca.

26

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

tva, da bi procenio značaj varijabli društveno-ekonomskog statusa (SES) kao što su prihod, obrazovanje, životna dob i rod, kao i veličina grada, uz individualnu varijablu prethodnog komunističkog iskustva. Rezultati pokazuju da, bez obzira na to što su društveno-ekonomske varijable ponekad statistički značajne, prethodno komunističko iskustvo predstavlja najsnažniju promenljivu, što govori o tome da drugi, konkretno postkomunistički, faktori koji nisu obuhvaćeni standardnim modelom društveno-ekonomskih varijabli mogu biti uzročno relevantni.

Druga statistička analiza u petom poglavlju podrobnije obrađuje elemente prethodnog komunističkog iskustva, uključujući tri uzročna činioca uvedena u drugom poglavlju da bi ispitala njihov uticaj na članstvo u organizacijama u istočnonemačkom i ruskom uzorku. Tu operacionalizujem koncepte nepoverenja u komunističke organizacije, opstajanja prijateljskih mreža i razočaranja postkomunizmom i ispitujem njihov uzročni uticaj na članstvo u organizacijama. Rezultati pokazuju da sva tri faktora imaju eksplanatornu moć. Bez obzira na to da li se radi o spojenom uzorku ispitanika iz Rusije i Istočne Nemačke ili o svakom uzorku posebno, uključivanje ovih specifično postkomunističkih varijabli uveliko poboljšava procenat varijabilnosti objašnjen samo društveno-ekonomskim faktorima. Ukupno gledano, ova analiza daje snažnu empirijsku podršku iskustvenom pristupu, pokazujući kako prošla iskustva ljudi i njihove tekuće reinterpretacije tih iskustava mogu najbolje da objasne njihovo sadašnje ponašanje. Šesto poglavlje nastoji da dopuni statističku analizu iz petog poglavlja uvodeći zaključke iz 60 dubinskih intervjua sa običnim Istočnim Nemcima i Rusima. U ovoj interpretativnoj analizi razvijam i primenjujem tri osnovna postkomunistička činioca mnogo detaljnije nego što se to može učiniti zatvorenim pitanjima iz ankete korišćene u petom poglavlju. Pokazujem kako se svaki od ova tri činioca odnosi prema životnoj priči mojih ispitanika, opisanoj njihovim rečima, i pritom ubacujem mnogo citata i primera kako bih ilustrovao prethodno pokazanu kauzalnu vezu između eksplanatornih činilaca i članstva i učešća mojih ispitanika u dobrovoljnim organizacijama. Pre svega, poredim odgovore i priče istočnonemačkih ispitanika sa ruskim, ukazujući na osnovne sličnosti ali i na nekoliko značajnih razlika. I ovoga puta je zajednički teorijski element kauzalnih činilaca način na koji ljudi tumače svoje prethodno iskustvo kada prave izbore u vezi sa svojim sadašnjim ponašanjem. Sve u svemu, šesto poglavlje obezbeđuje kompletnije i bogatije razumevanje građana postko-

Uvod

27

munističkih društava i niza iskustava kroz koja su prošli, i pomaže da se bolje i temeljnije objasni izrazito nizak nivo članstva u organizacijama stanovnika današnje postkomunističke Evrope.

Konačno, u sedmom poglavlju zaključujem knjigu raspravom o nekim njenim širim implikacijama. Počinjem ocenom uticaja nalaza knjige na sagledavanje postkomunističke Evrope kao raspoznatljivog i koherentnog regiona. Pokazujem da su naučnici požurili kada su naglasili razlike u elitama i institucijama, odbacujući sličnosti komunističkog iskustva u zemljama regiona i njegovo trajno nasleđe – naročito na socijetalnom nivou. Navodim da bi utvrđivanje sličnog niskog nivoa participacije u celom regionu, potpomognuto nalazom o sličnim kauzalnim činiocima u dva inače veoma različita društva, trebalo da dovede do preispitivanja relativnih sličnosti i razlika između zemalja postkomunističke Evrope.

Zatim raspravljam o pozitivnim i negativnim tumačenjima uticaja koji će nizak nivo učešća građana postkomunističkih društava u dobrovoljnim organizacijama imati na postkomunističku demokratiju. Tvrdim da je slabost civilnog društva izrazita i potencijalno opasna karakteristika postkomunističke demokratije, ali sugerišem da – paradoksalno – to neangažovanje može istovremeno sprečiti stvaranje antidemokratskih snaga sa širokom i organizovanom podrškom građana zbog nasleđenog nepoverenja u sve vrste javnih organizacija. Iako možda ne postoji mogućnost sloma ili pretnja opstanku demokratije, kvalitet postkomunističke demokratije je zbog slabosti civilnog društva smanjen, jer se građani sve više udaljavaju od političkog procesa, dok istovremeno nedostaje institucionalni uticaj koji bi te organizacije mogle da obezbede.

Nastavljam sa razmatranjem spekulativnijeg pitanja o tome kako bi se nalazi ove knjige mogli vremenom promeniti. Usredsređujem se na potencijalne efekte koje bi promena generacija ili institucionalne strukture mogla imati na postojeći obrazac neparticipacije u postkomunističkim društvima i predviđam da će, u bliskoj budućnosti, suštinskih promena uglavnom biti malo. Konačno, završna razmatranja posvećujem nečemu što predstavlja smeo izazov, odnosno onome što se može učiniti da bi se popravila postojeća situacija. Iako ustanovljeni obrasci nisu nimalo ohrabrujući, ističem ključnu ulogu države kao kooperativnog partnera civilnog društva i naglašavam potrebu da se krene dalje od neoliberalnog dogmatizma o institucionalnom “oblikovanju” ka fleksibilnom i otvorenom pristupu koji je osetljiviji na istoriju i lična iskustva građana u postkomunističkim društvima.

28

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

ISTRAŽIVANJE

Ova knjiga se zasniva na nekoliko tipova i izvora podataka i koristi višestruke metode u nastojanju da pruži kauzalno objašnjenje koje je teorijski i empirijski uverljivo. Pored analize postojećih podataka i sekundarne literature, obuhvatam i nalaze sopstvenih empirijskih istraživanja, primenjujući induktivan teorijski pristup zajedno sa kvantitativnom i kvalitativnom metodom. Kombinacija zatvorene ankete i otvorenih intervjua dozvoljava ispitivanje centralne zagonetke ove studije koristeći dva različita, ali komplementarna metoda prikupljanja podataka, što pomaže da se potvrde i prošire nalazi ove knjige.

Statistička analiza uključuje ispitivanje i isključivanje niza alternativnih hipoteza, i pritom istovremeno pokazuje eksplanatornu moć tri osnovna teorijska činioca za koja pretpostavljam da će se odraziti na članstvo u organizacijama. A interpretativni pristup daje dubinu i čvrstinu statističkim nalazima, kao i mnogo detaljniji, kontekstualizovaniji i sugestivniji opis kauzalne logike argumenta.

Upotreba i kombinovanje ova dva različita metodološka pristupa omogućavaju mnogo rigorozniju primenu i ispitivanje osnovnog teorijskog argumenta ove knjige o uzročnom efektu prethodnog iskustva ljudi na njihovo sadašnje ponašanje. Štaviše, ova metodološka komplementarnost predstavlja odgovor na pozive koje su komparativni istraživači svih teorijskih i metodoloških pravaca nedavno uputili naučnicima da u svojim empirijskim istraživanjima koriste višestruke metode.29 I što je najznačajnije, činjenica da ova dva različita pristupa ukazuju na iste rezultate, pokazujući istu čvrstu podršku istorijskim i iskustvenim činiocima, daje veću uverljivost argumentu i nalazima nego što bismo je mogli dobiti primenom samo jednog od njih.

U celini gledano, ova knjiga nastoji da opiše i objasni komplikovani život građana komunističkih i sada postkomunističkih društava. Samo ako budu razumeli kako su ljudi živeli u komunizmu – na koji način su se prilagodili velikim ograničenjima zbog uplitanja države i disfunkcio29 Vidi, na primer, Gary King, Robert O. Keohane, i Sidney Verba, Designing Social Inquiry: Scientific Inference in Qualitative Research (Princeton: Princeton University Press, 1994); David D. Laitin, “Disciplining Political Science”, American ‘Political Science Review’, sv. 89, br. 2 (1995), str. 454-456; i poglavlja koja su napisali Mark I. Lichbach i Alan S. Zuckerman, Margaret Levi, Marc Howard Ross, i Ira Katznelson u Lichbach i Zuckerman, ur., Comparative Politics: Rationality, Culture, and Structure (Cambridge: Cambridge University Press, 1997).

Uvod

29

nalne privrede i zašto su njihovi odnosi s prijateljima i poznanicima imali ključnu društvenu ulogu – i kako su shvatili i prihvatili nove izazove postkomunizma, naučnici i političari će biti u mogućnosti da razumeju kretanja na socijetalnom nivou u ovom regionu. U knjizi je pokazano da građani u postkomunističkim društvima sigurno nisu oduševljene pristalice pristupanja organizacijama, ali nisu ni atomizovani pojedinci lišeni društvenih odnosa. Oni su, u stvari, obazrivi akteri koji se bore sa izazovima izuzetno dezorijentišućeg sveta. Nadam se da će ova knjiga doprineti kompletnijem i jasnijem razumevanju prošlih iskustava i sadašnjeg ponašanja građana postkomunističke Evrope.

2 Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama

UVOD

Ovo poglavlje bavi se razradom osnovnog teorijskog argumenta knjige, induktivno izvedenim i istorijski zasnovanim “iskustvenim” pristupom socijetalnom kontinuitetu i promenama. Ovaj dinamični pristup posmatra pojedince kao aktere koji prave izbore na osnovu svojih prethodnih iskustava i tekućih reinterpretacija tih iskustava. On se usredsređuje na stvaranje i učvršćivanje društvenih obrazaca u komunističkom i postkomunističkom periodu. Kako ovo poglavlje nema za cilj da izloži pregled literature, u njemu ne navodim mnogo citata i referenci. Štaviše, iako objašnjavam osnovnu uzročnu logiku iskustvenog pristupa, ja ga induktivno razvijam u preostalom delu knjige, u specifičnom kontekstu ovog projekta i njegovih zaključaka.

Polaznu tačku i srž knjige predstavlja jedan empirijski nalaz o civilnom društvu u postkomunističkoj Evropi. Kao što ću to potpunije izložiti i dokazati u narednim poglavljima, suština ovog nalaza ogleda se u danas izuzetno niskom nivou učešća građana postkomunističkih zemalja u dobrovoljnim organizacijama. Štaviše, u poređenju sa drugim regionima sveta, varijacije između postkomunističkih zemalja relativno su male. Činjenica da unutar regiona postkomunističke Evrope postoji sličnost u pogledu nivoa članstva u organizacijama posebno pada u oči imajući u vidu velike političke, ekonomske i kulturne razlike koje danas postoje između tih zemalja. Da bismo razumeli slabost civilnog društva, zajedničku svim postkomunističkim zemljama, potrebno je da razmotrimo i zajedničke elemente komunističkog iskustva i njegovog trajnog nasleđa.

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama

31

ZNAČAJ DRŽAVE I PRIVREDE

Pre nego što se posvetimo samom iskustvenom pristupu, bilo bi dobro da pomenemo dva značajna alternativna gledišta. Kao što to izlažem u trećem poglavlju, noviji doprinosi proučavanju civilnog društva naglašavaju ulogu državne podrške u jačanju civilnog društva.30 Drugim rečima, umesto da se civilno društvo i država posmatraju kao da su suprotstavljeni jedno drugom, ili u odnosu “nulte sume”, trebalo bi ispitati na koji način – istorijski, u raznim zemljama i često nenamerno – država može da deluje kao glavni akter stvaranja i podržavanja civilnog društva. Formulisan kao društveno-naučna hipoteza, ovaj argument pretpostavlja da će snažna i aktivna država, koja je spremna da pruža pomoć, podstaći razvoj civilnog društva.

Jasno je da u postkomunističkom kontekstu, naročito u Rusiji, država i previše često nije obezbedila neophodna sredstva i podršku organizacijama civilnog društva. Što je još gore, zbog političke borbe između elita i raširene korupcije u skoro svim granama vlasti, pitanje civilnog društva potisnuto je u drugi plan, iza mnogih drugih tekućih problema elite i tema institucionalnog i ideološkog karaktera koje dominiraju i u medijima i u naučnim analizama u Rusiji. Kao što su to već pokazali drugi naučnici, civilno društvo je u Rusiji brzo nestalo sa političke i naučne scene u godinama koje su usledile posle perioda mobilizacije za rušenje komunističkog režima.31 U stvari, iako su neki naučnici utvrdili da se broj organizacija povećao, malo ko bi bio spreman da tvrdi kako Rusija danas ima dinamično civilno društvo.32 30 Vidi, na primer, Theda Skocpol, “How Americans Became Civic”, u Theda Skocpol i Moris P. Forina, ur., Civic Engagement in American Democracy (Washington, DC: Brookings Institution Press and the Russell Sage Foundation, 1999); Jonah D. Levy, Tocqueville’s Revenge: State, Society, and Economy in Contemporary France (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1999); Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany; Peter A. Hall, “Social Capital in Britain”, British Journal of Political Science, sv. 29, br. 3 (1999), str. 417-461.

31 Vidi, na primer, M. Steven Fish, Democracy from Scratch: Opposition and Regime in the New Russian Revolution (Princeton: Princeton University Press, 1995); i Michael E. Urban, The Rebirth of Politics in Russia (Cambridge: Cambridge University Press, 1997). Sličnu raspravu o Istočnoj Nemačkoj vidi u Charles S. Maier, Dissolution: The Crisis of Communism and the End of East Germany (Princeton: Princeton University Press, 1997).

32 Vidi, na primer, odmeren i instruktivan prikaz izazova sa kojima se suočava rusko civilno društvo i njegovog odnosa sa ruskom državom u Marcia A. Weigle, Russia’s Liberal Project: State-Society Relations in the Transition from Communism (University Park: Pennsylvania State University Press, 2000), naročito str. 333-379.

32

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Drugi značajan argument o uslovima, ili čak “preduslovima”, za razvoj civilnog društva odnosi se na ekonomiju. Ova hipoteza pretpostavlja da je stabilan i funkcionalan privredni sistem, koji povećava materijalno blagostanje građana, neophodan za trajniji razvoj civilnog društva u zemlji.33 Slučaj Rusije još jednom snažno potvrđuje ovaj argument, jer u toj zemlji od pada komunizma ekonomska neizvesnost i haos i dalje traju, čak i u većoj meri. Drugim rečima, u tako nesigurnoj ekonomskoj klimi, znajući da se mnogo ljudi muči da sastavi kraj s krajem kako bi preživelo predstojeću zimu ili pomoglo članovima svoje porodice i bliskim prijateljima, kako se od njih može očekivati da finansiraju dobrovoljne organizacije i da im pristupaju?

Sudeći po primeru Rusije i drugih zemalja sa slabim institucijama i privredom koja se bori sa problemima, moglo bi nam se učiniti da ekonomska nestabilnost i odsustvo pomoći države u potpunosti objašnjavaju slabost civilnog društva. Ali, niski nivoi članstva u organizacijama, zabeleženi u svim ostalim zemljama postkomunističke Evrope, uključujući i one “naprednije” ili “uspešnije” kao što su Mađarska, Češka Republika ili Poljska, ukazuju na to da ovi strukturni činioci, iako su verovatno nužni za razvoj dinamičnijeg civilnog društva, možda nisu dovoljni za njegov nastanak u postkomunističkom kontekstu.34 Činjenica da Istočni Nemci, iako više od jedne decenije žive u državi koja se često navodi kao uzor podrške civilnom društvu35 i imaju najviši životni standard u postkomunističkoj Evropi, beleže sličan, nizak, nivo participacije ukazuje da tu moraju biti na delu i drugi faktori.

Ovim ne želim da kažem da su argumenti o značaju države i privrede netačni ili irelevantni. Naprotiv, to su sigurno ključni činioci razvoja i jačanja civilnog društva. Međutim, realnost da postkomunističke zemlje, međusobno veoma različite po tipu države i privrede, beleže slične niske nivoe članstva u dobrovoljnim organizacijama, po kojima se razlikuju od 33 Ekonomska oskudica, naravno, može da dovede do organizovane akcije i revolta, ali je važno da se spontani protest razlikuje od organizovanog i trajnog učešća u demokratskom okruženju. Izvanredan prikaz protestnih akcija u postkomunističkoj Poljskoj vidi u Ekiert and Kubik, Rebellious Civil Society.

34 To isto kaže i Padžet koji piše da “čak i u ‘vodećim’ postkomunističkim zemljama, kao što su Češka Republika, Mađarska i Poljska, u kojima su prelaz na tržišnu privredu i demokratska konsolidacija najviše uznapredovali, nove društveno-ekonomske strukture ne vode asocijacionom kolektivizmu”. Vidi Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany, str. 166 35 Vidi, na primer, Levy, Tocqueville’s Revenge, str. 2.95-301, i Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany, str. 25-26.

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama

33

svih ostalih delova sveta, pokazuje da je neophodno da se razmotre i činioci koji su specifični za građane i društva postkomunističkih zemalja.

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenAMA

S obzirom na to da je osnovni rezultat koji se objašnjava ovim projektom kolektivni obrazac neučestvovanja u dobrovoljnim organizacijama širom regiona postkomunističke Evrope, i pošto je ukupan obim participacije u svakoj zemlji određen izborima i delovanjem svakog pojedinca u njenom društvu, najpogodnija jedinica analize jeste upravo pojedinac. Samo ako budemo razmotrili motivacije pojedinaca moći ćemo da shvatimo i objasnimo njihovo ponašanje. A samo ako budemo razmotrili ponašanje pojedinaca moći ćemo da razumemo kolektivne obrasce unutar jednog društva i u svim društvima u celini. Iako varijable na nivou zemalja – na primer privreda i uloga države i političkih institucija – jesu značajne, fokusiranje na činioce na nivou pojedinaca obezbeđuje najneposredniju vezu za razumevanje i objašnjenje članstva u organizacijama u komparativnoj perspektivi. Centralni argument ovog teorijskog pristupa jeste tvrdnja da je sadašnje ponašanje ljudi oblikovano njihovim prethodnim iskustvima i načinom na koji oni ta iskustva tumače. Logika ovog iskustvenog pristupa odgovara onome što Ričard Rouz naziva “model doživotnog učenja”, povezujući teorije socijalizacije i učinka institucija, gde se “podrška režimu prvobitno oblikuje socijalizacijom u ranoj mladosti i zatim kontinuirano razvija tokom zrelog doba pri čemu se početna verovanja učvršćuju ili menjaju u skladu sa naknadnim iskustvima”.36 Osnovni uzročni mehanizam je isti, ali Rouz ispituje relativan uticaj niza činilaca iz različitih perioda života ljudi na njihove stavove prema prethodnom, postojećem i budućem režimu, dok je naglasak mog argumenta na ponašanju, a ne na stavovima. Usredsređujući se na članstvo i učešće u dobrovoljnim organizacijama, ja razmatram uzročnu vezu između prethodnih običaja, iskustava i društvenih obrazaca ljudi i njihovih sadašnjih aktivnosti.

Kako pojedinačni akteri prave izbore koji određuju njihovo ponašanje? U nastojanju da pruži odgovor na ovo pitanje, iskustveni pristup iskustvima iz realnog života daje prednost nad stavovima i vrednostima. Štaviše, on tvrdi da ljudi tokom svog života u zrelom dobu mogu prome36 Rose, Mishler i Haerpfer, Democracy and Its Alternatives, str. 118.

34

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

niti ponašanje. Ta promena, međutim, obično nije bezuslovna ili apsolutna. Drugim rečima, ljudi ne mogu u pravom smislu da krenu od početka jer je sećanja, navike i lične odnose teško zaboraviti, prekinuti ili potpuno odstraniti. Promena je, uglavnom, prilagođavanje ili reakcija na prethodne događaje, iskustva i obrasce ljudskog života. Promenu ne mora da pokrene neki “spoljni šok”; ona može da proistekne i iz novog tumačenja ili reinterpretacije starih iskustava.

Iako je objašnjenje promene veći izazov, najuobičajeniji ishod je, ipak, kontinuitet. Obrasci ponašanja ljudi – uključujući i njihove radne i rekreativne navike i društvenu i političku participaciju – često ostaju relativno stabilni tokom celog njihovog života i, uglavnom se, kako ljudi stare, prilagođavaju promenama u životnom ciklusu. Štaviše, promena može biti samo delimična ili privremena. Delimičnu promenu često izazivaju nove okolnosti koje navode ljude da ponovo procene svoja prethodna iskustva i u skladu sa tim promene ponašanje. Ali ako nove okolnosti ne odgovaraju očekivanjima ljudi, promena u njihovom ponašanju možda neće biti dugotrajna i oni će se ponovo vratiti svojim prethodnim obrascima. Konačno, proces tumačenja i ponovne procene je dinamičan i neprekidan, iako nužno ne dovodi do trajnih promena.

Kako dolazi do trajne socijetalne promene? Kada, kako i pod kojim uslovima socijetalna promena postaje trajna? Moj odgovor na ova pitanja uključuje i institucionalnu i kulturnu komponentu i smatram da je taj proces mnogo postupniji i istorijski uslovljeniji nego što to nove ekonomske institucionalne teorije navode. Moj pristup institucijama prati tradiciju istorijskog institucionalizma, koji institucije definiše “i kao donosioce pravila i kao formalne organizacije koje su mesta za ljudsku interakciju pod uslovima diferencijalne moći i autoriteta”.37 Štaviše, institucije mogu da stvore ograničavajuće uslove koji definišu raspon i vrste mogućnosti u kojima ljudi razložno veruju da mogu da deluju. Institucije, međutim, neposredno ne određuju akcije i reagovanje ljudi, i tu se vidi uloga kontingencije i onoga što Ajra Kacnelson naziva “konfiguracija”.38 37 Ira Katznelson, “Structure and Configuration in Comparative Politics”, u Lichbach i Zuckerman, Comparative Politics, str. 102.

38 Katznelson, “Structure and Configuration in Comparative Politics”. Kacnelson, koji delimično citira Margaret Somers, piše da “konfigurativna mikroanaliza teži analitičkoj narativnosti koja koristi prostorne i vremenske pojmove da bi rekonstruisala i u vremenu i prostoru obeležila ontološke narative i odnose istorijskih aktera, javne i kulturne narative koji informišu njihove živote, i ključno ukrštanje ovih narativa sa drugim relevantnim društvenim snagama’”. Vidi Margaret R. Somers, “Narrativity, Narrative Identity, and Social Action: Rethin-

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama

35

Da bi se trajna socijetalna promena dogodila, potrebno je da se steknu tri činioca: prvo, nove institucije bi trebalo da budu autoritativne i obavezujuće, a ne slabe i labave; drugo, nove institucije bi trebalo graditi na postojećim tradicijama ili kulturi društva; i treće, potrebno je vreme da se nove institucije učvrste, i to vreme koje se meri decenijama i generacijama, a ne mesecima ili godinama. Preciznije rečeno, ako nove institucije nisu autoritativne i obavezujuće manja je verovatnoća da će ljudi promeniti obrasce svog ponašanja da bi im se prilagodili, jer lako mogu da nastave da se ponašaju kao i pre. Zatim, ako nisu izgrađene na prethodnim tendencijama, veća je verovatnoća da će nove institucije biti pogrešno shvaćene, zanemarene ili odbačene. Konačno, nove institucije će ostati nepoznate, pa čak i tuđe, sve dok ne prođe dovoljno vremena da one, ako su prva dva uslova zadovoljena, mogu da utiču i izmene društvene obrasce na način koji proizvodi i učvršćuje dugotrajnu socijalnu promenu. Iako ne želim da sugerišem da ova tri činioca imaju svojstvo zakona kao preduslovi za socijetalnu promenu, oni doista predstavljaju ključne faktore u tom procesu, bez kojih će svaka promena, najverovatnije, biti samo delimična i podložna vraćanju na staro.

TRANSFORMATIVNI UTICAJ KOMUNISTIČKIH INSTITUCIJA

Ova rasprava je do sada imala vrlo apstraktan nivo. Sada ću se posvetiti konkretnijem razmatranju komunističkog i postkomunističkog iskustva, kako bih potvrdio opšte tvrdnje koje ovde iznosim. U ovom odeljku opisujem transformativni uticaj komunističkog institucionalnog sistema koji je, tvrdim, imao značajan, odlučujući i u mnogo čemu homogenizujući uticaj na preoblikovanje komunističkih društava. Zatim se, u narednom odeljku, okrećem postkomunističkom periodu, usredsređujući se na izbore i ponašanja na individualnom nivou, i pokazujem kako je nasleđeno iskustvo komunizma imalo značajan i trajan uticaj na razvoj događaja u postkomunizmu.

Komunističko iskustvo Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza predstavlja izvanredan primer transformativnog potencijala institucija. Pre uspostavljanja komunističkog sistema, posle Prvog svetskog rata u Rusiji, i prvih godina posle Drugog svetskog rata u Istočnoj Evropi, ovaj region je činila grupa krajnje različitih zemalja. Pored drugačijih religija i činjenice da su kroz istoriju pripadale različitim imperijama i borile se na različitim straking English Working Class Formation”, Social Science History, sv. 16 (1992), str. 604-605.

36

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

nama u oba svetska rata, one su pokazivale i ogromne razlike u stepenu industrijalizacije i ekonomskog razvoja i raznorodne političke tradicije. Međutim, već pedesetih godina dvadesetog veka komunističko rukovodstvo – koje je uspostavila nemilosrdna politika “moskovskog centra” – uspelo je da nametne i silom uvede “replike” sovjetskog režima koje su u celom sovjetskom bloku karakterisali isti institucionalni i ideološki mehanizmi.39 Iako su komunisti sigurno ugradili i prethodno ojačali postojeće istorijske tendencije,40 “partija novog tipa” je tokom narednih trideset godina uspela da stvori i “društvo novog tipa”.

Ken Džauit, oštrouman i originalan naučnik koji se bavio komparativnim proučavanjem komunizma, uverljivo je dokazivao da je specifična karakteristika režima koje naziva “lenjinistički” bio koncept “harizmatične bezličnosti”. U jednom ogledu koji je napisao 1978. godine, on kaže: “I u liberalnim i u lenjinističkim režimima (za razliku od društava koja su imala status seljačkih), društvena akcija bila je prvenstveno usmerena na bezlične norme. Specifičnost lenjinističkih režima ogleda se u tome što bezličnost nije izražena u proceduralnim vrednostima i pravilima (odnosno redovnom zakonskom postupku), već u harizmatskoj bezličnosti partijske organizacije. Novina lenjinizma kao organizacije leži u tome što on harizmatskom bezličnošću zamenjuje proceduralnu bezličnost koja je dominantna na Zapadu.”41 Drugim rečima, komunistička društva su, kao i liberalna društva na Zapadu, bila zasnovana na bezličnim institucijama i normama, ali je njihova centralna i određujuća karakteristika bilo postojanje komunističke partije koja je istovremeno bila i mesto i jezgro svih društvenih organizacija i čiji je autoritet bio transcendentan, neosporan i harizmatski.42 Iako se snaga tog autoriteta u nekim delovima komunističkog bloka u određenoj meri razlikovala, a posle više decenija komunističke vladavine i smanjivala, institucionalna harizma komunističke partije ostala je određujuća karakteristika koja je režime sovjetskog tipa razlikovala od drugih oblika nedemokratske vlasti.43 39 Jowitt, “Moscow Centre”, New World Disorder, str. 159-219.

40 Zanimljivu raspravu o slučajevima istorijskog kontinuiteta u Istočnoj Evropi, koji datiraju još iz pretkomunističkog perioda, vidi u Andrew C. Janos, “Continuity and Change in Eastern Europe: Strategies of Post-Communist Politics”, East European Politics and Societies, sv. 8, br. 1 (1994), str. 1-31.

41 Preštampano pod naslovom “The Leninist Phenomenon”, u Jowitt, New World Disorder, str. 1.

42 Vidi, takođe, Stephen E. Hanson, Time and Revolution: Marxism and the Design of Soviet Institutions (Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1997).

43 Mnogo detaljniju razliku između komunističkih i autoritarnih režima izlažem u Poglavlju 4.

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama

37

U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Valeri Bans izlaže korisnu sintezu raznih elemenata komunističkog iskustva, za koje kaže da su bili “homogenizujući”, a njena formulacija karakterističnih osobina komunizma može da posluži i za strukturiranje ove rasprave.44 Ona se usmerava na četiri centralna činioca: (1) “ideološka misija vladajuće elite”; (2) “izgradnja… ekonomskog i političkog monopola u rukama komunističke partije”; (3) “stapanje ne samo politike i privrede nego i partije i države”; i (4) “izuzetan institucionalni prodor države”.45 Sve ove karakteristike postojale su u komunističkim sistemima širom Sovjetskog Saveza i Istočne Evrope, s delimičnim izuzetkom, u nešto većoj meri, pluralističke Jugoslavije i, nešto manjoj meri, Poljske i Mađarske.

Prvi činilac koji pominje V. Bans odnosi se na činjenicu da su komunistički režimi, za razliku od autoritarnih koji nastoje da ostvare stabilnost i obično deluju u kapitalističkom ekonomskom okruženju, bili “orijentisani ka budućnosti, otvoreno antikapitalistički i zasnovani na pretpostavljenoj posvećenosti brzoj transformaciji privrede i društva a nakon toga, barem u teoriji, i politike”.46 U praksi su komunističke zemlje – koje su u većini kasnile u ekonomskom razvoju oslanjajući se na modele proizvodnje i rasta iz devetnaestog veka – započele velike planove modernizacije koji su obuhvatali i veću industrijalizaciju i urbanizaciju na račun poljoprivrede, moderne tehnologije i društveno-ekonomskog razvoja. Nesrećna ostavština ove gromoglasne i prkosne, i u krajnjem ishodu defektne, ideologije ogleda se u činjenici da je veliki deo postkomunističkog regiona zakrčen neefikasnim i zastarelim fabrikama koje je, kako se pokazalo, bilo teško i reformisati i ukinuti.

Drugi činilac koji komunističke režime razlikuje od ostalih jeste potpuni politički i ekonomski monopol komunističke partije. Za razliku od sistema koji dopuštaju privatno vlasništvo i konkurenciju na tržištu, komunistički sistem poverio je svu odgovornost za političko, ekonomsko i ideološko planiranje komunističkoj eliti koja je radila u ime partije. To je dovelo do onoga što T. H. Rigbi naziva “monoorganizacioni” poredak, odnosno zamene pluralizma i konkurencije partijom, u svim oblastima, područjima i sektorima.47 Kao posledica toga, karakteristična osobina si44 45 46 47

Bunce, Subversive Institutions.

Bunce, Subversive Institutions, str. 21-25.

Bunce, Subversive Institutions, str. 22.

T. H. Rigby, The Changing Soviet System: Mono-Organizational Socialism from Its Origins to Gorbachev’s Restructuring (Aldershot: Edward Elgar, 1990).

38

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

stema državnog socijalizma postala je međuzavisnost, ili čak “fuzija” ekonomije i politike – pri čemu su obe imale ugrađenu potrebu za većim rastom i moći – pod dominantnim uticajem partije.48 Ovaj spoj objašnjava, na primer, zašto su komunistički režimi insistirali na obezbeđivanju pune zaposlenosti, koja je predstavljala politički prioritet, iako je takva politika oduzimala elastičnost tržištu rada i stvarala preveliku, suvišnu, i stoga često neefikasnu radnu snagu.

Treće, za razliku od demokratskih ili drugih nedemokratskih sistema, u kojima su institucionalna i administrativna ovlašćenja države nezavisna i postavljena iznad predstavnika vladajuće političke stranke koji zauzimaju položaje u njoj, u komunističkim sistemima partija je, u suštini, bila država. Svi položaji u državi, od najviših rukovodećih do onih u školama i lokalnim udruženjima, bili su popunjeni članovima partije. Napredovanje u karijeri i razne privilegije deljeni su na osnovu partijskog pokroviteljstva i lojalnosti, uz vrlo malo izuzetaka, naročito u onim sferama koje su makar i u najmanjoj meri bile političke. Vodeći državni funkcioneri bili su, po definiciji, vodeći članovi partije a državni aparat je, u stvari, zavisio od njene strategije i odluka.49 Kao rezultat ogromnog delokruga i uloge komunističke partije javlja se četvrti – i najznačajniji za ovu knjigu – činilac, koji V. Bans razmatra u svojoj istorijskoj sintezi a to je pokušaj partijske države da izvrši potpuni prodor i ostvari nadzor i kontrolu nad svim aspektima društva. Iako autoritarni režimi uglavnom dozvoljavaju samostalne društvene aktivnosti koje ne predstavljaju neposrednu opasnost za državu, partija je sprečila “postojanje bilo kakvog asocijacionog života, političkih organizacija ili društvenih pokreta odvojenih od institucionalne mreže partijske države.

Zbog toga je masovna javnost postala zavisna od partijske države u pogledu zaposlenja, prihoda, potrošačkih dobara, obrazovanja, stanovanja, zdravstvene zaštite, društvene i geografske mobilnosti.”50 I više od toga, partija je u stvari pokušala da zameni i samu potrebu za nezavisnom društvenom aktivnošću gustom institucionalnom mrežom grupa i organizacija u kojima su članstvo i učešće obično bili obavezni ili prisilni. Malo je ljudi moglo da izbegne kontrolu partijske države u javnoj sferi jer je skoro svako dete moralo da pristupi omladinskoj organizaciji, 48 Bunce, Subversive Institutions, str. 22.

49 Bunce, Subversive Institutions, str. 23. Vidi, takođe, Maria Csanadi, Party States and Their Legacies in Post-Communist Transformation (Cheltenham, UK: Edward Elgar, 1997).

50 Bunce, Subversive Institutions, str. 24.

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama

39

dok je svaki odrasli radnik, praktično, pripadao sindikatima ili drugim masovnim organizacijama.51 V. Bans nam daje vrlo sugestivan opis “neverovatno jednoličnih iskustava” komunističkih građana: Bez obzira na to da li su se građani bavili političkim, ekonomskim, društvenim ili kulturnim aktivnostima njih je u onome što rade kontrolisala partija. Tako partija nije samo orkestrirala regrutaciju elite, glasanje, prisustvo na mitinzima i sadržaj masovnih medija. Ona je delovala i u privredi kao jedini poslodavac, jedini zaštitnik radničkih prava (kroz sindikate pod kontrolom partije), jedini autoritet koji je utvrđivao proizvodne norme i dodeljivao vreme za odmor (pri čemu je bila i jedini graditelj i upravitelj odmarališta). U isto vreme, partija je raspodeljivala sva dobra i utvrđivala sve cene. Konačno, partija je (ponekad preko preduzeća) bila jedini distributer stanova, zdravstvene zaštite, saobraćaja i mogućnosti za bavljenje raznim aktivnostima u slobodno vreme.52

Ukratko, komunistička partija je nastojala da nadzire i kontroliše svaki aspekt ekonomskog, političkog, pa čak i društvenog života, a to je karakteristika koja komunizam razlikuje od drugih nedemokratskih autoritarnih režima.

Još jedan ključni element komunističkog iskustva odnosi se na specifične socijalne posledice centralizovanog planiranja privrede. U privrednom sistemu u kojem su nestašice bile hronične,53 mali broj ljudi – obično pripadnika elite komunističke partije koji su kupovali u specijalnim prodavnicama i mogli da se snabdevaju svom zapadnom robom – mogao je da izbegne duge redove, loš izbor i čestu oskudicu životnih potrepština, od soli do toalet papira, koja je obeležavala državnu privredu. Ekonomska situacija i kontrola komunističke partije nad javnom sferom zajedno su ograničavale, a ponekad i preoblikovale, raspon mogućnosti za mišljenje i delovanje. Drugim rečima, pošto je javna sfera bila u tolikoj meri politizovana, kontrolisana i nadzirana, i pošto je vrednu robu i usluge bilo teško pribaviti bez veza ili pomoći, ljudi su razvili uobičajene obrasce adaptivnog ponašanja.

51 Jedan od najboljih prikaza prisilne mobilizacije masa u komunističkim režimima vidi u Theodore H. Friedgut, Political Participation in the USSR (Princeton: Princeton University Press, 1979), naročito poglavlje 4.

52 Bunce, Subversive Institutions, str. 28.

53 Vidi klasična dela o privredi državnog socijalizma: Janos Kornai, Economics of Shortage (Amsterdam: North-Holland Publishing Company, 1980); The Socialist System: The Political Economy of Communism (Princeton: Princeton University Press, 1992).

40

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Centralna karakteristika ovih socijalnih i bihevioralnih obrazaca bila je razlika između javne i privatne sfere.54 Džauit, koji ponavlja svoj argument od pre skoro dvadeset godina, piše: “Lenjinističko iskustvo u Istočnoj Evropi … pojačalo je isključivu razliku i dihotomni antagonizam između zvanične i privatne sfere.”55 V. Bans dodaje: “Homogenizacija je takođe podstakla pojedince u socijalističkim sistemima da svoje ličnosti podele na javno i konformističko biće, sa jedne strane, i privatno i nešto buntovnije biće, sa druge – na način o kojem se u istočnonemačkom okruženju govori kao o Nischengesellschaft, ili ’društvu niša’.”56 Pošto je njihovu javnu sferu u potpunosti kontrolisala komunistička partija sa svojim pratećim organizacionim aparatom – uključujući tajnu policiju, sindikate i mnoge organizacije sa masovnim članstvom – najveći broj građana komunističkih država formirao je oprezan odnos prema javnim i formalnim aktivnostima.57 Privatni odnosi su, nasuprot tome, postali još življi i značajniji, jer su ljudi mogli otvoreno da govore samo pred onima koje su poznavali i kojima su verovali i zato što su lične veze imale značajnu ulogu u ekonomiji nestašica. Drugim rečima, ljudi su se, umesto da idu kroz zvanične kanale, oslanjali na porodicu, prijatelje i poznanike da bi obavili ono što je bilo potrebno.58 Transformacija komunističkih društava daje snažnu podršku argumentima o uzročnom uticaju institucija na društvene aktere i načinu na koji je opseg bihevioralnih reakcija ograničen strukturnim uslovima u kojima ti akteri žive i deluju. Međutim, institucije ne određuju adaptivni socijetalni odgovor na neki neposredan, automatski ili smišljen način.

54 Vidi, na primer, Shlapentokh, Public and Private Life of the Soviet People; Oleg Kharkhordin, The Collective and the Individual in Russia: A Study of Practices (Berkeley: University of California Press, 1999).

55 Jowitt, “The Leninist Legacy”, u Jowitt, New World Disorder, str. 287. U svom radu iz 1974. godine Džauit piše: “Kroz svoju organizaciju i etos, tadašnji [lenjinistički] režimi podstakli su niz nezvaničnih adaptivnih reakcija – i u ponašanju i u stavovima – koji su u mnogo čemu u skladu sa nekim osnovnim elementima tradicionalne kulture ovih društava i podržavaju ih. Ti elementi se, sa svoje strane, suprotstavljaju pojavi režima i društva čiji se etos i struktura zasnivaju na komplementarnom odnosu između javne i privatne sfere, na održivosti objektivnih pravila i normi, i na vrednosti egalitarizma izraženoj u ulozi delotvornog učesnika”. Vidi “Political Culture in Leninist Regimes”, New World Disorder, str. 86-87.

56 Bunce, Subversive Institutions, str. 30.

57 Setite se čuvenog primera Vaclava Havela o piljaru koji je u svojoj radnji istakao natpis “Radnici svih zemalja, ujedinite se!” kako bi pokazao da je “poslušan i da ga prema tome treba ostaviti na miru”. Vidi Havel, The Power of the Powerless, ur. John Keane (Armonk, NY: M.E. Sharpe, 1985), naročito str. 27-29.

58 Vidi, takođe, Janine R. Wedel, The Private Poland (New York: Facts on File, 1986).

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama

41

Nasuprot tome, ono što je specifično za komunističko iskustvo jeste upravo činjenica da institucije nisu radile onako kako je zamišljeno, ili kako su vlasti tvrdile da rade. To je dovelo do raznih nenamernih posledica, od kojih je najznačajnija stroga podela između javne i privatne sfere. Štaviše, socijetalni odgovor nije se pojavio odmah i brzo; naprotiv, on se razvijao postepeno, tokom više decenija komunističke vladavine.

Ukratko, komunistički institucionalni sistem transformisao je društva širom Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza (1) jer su institucije bile projektovane i nametnute silom, (2) jer su te institucije imale osnovu, ili oslonac, u pretkomunističkim, nedemokratskim tradicijama koje su već postojale u mnogim društvima, i (3) jer je komunistički sistem trajao nekoliko generacija, od četrdeset godina u Istočnoj Evropi do preko 70 u Sovjetskom Savezu.

Nasuprot tome, dejstvo postkomunističkih institucija bilo je potpuno drugačije. Ričard Rouz i njegove kolege pišu: “Institucionalne teorije demokratije greše kada pretpostavljaju da struktura institucija određuje odgovor ljudi; to se naročito odnosi na postkomunistička društva u kojima su ljudi bili socijalizovani institucijama koje nisu funkcionisale onako kako je trebalo (ili kako se tvrdilo) da rade.”59 Što se tiče poslednjeg od tri elementa neophodnog za socijetalnu promenu, očigledno je da nije prošlo dovoljno vremena od 1989-91. godine kada su nove institucije uspostavljene. Što je još značajnije, nove postkomunističke institucije uglavnom se zasnivaju na neoliberalnim idejama i na idealima samomotivacije i samopomoći koji, po definiciji, ne mogu biti nametnuti silom i koji su po mnogo čemu suprotni komunističkoj praksi i iskustvu. Što se tiče dobrovoljnih organizacija danas, ako se želi da članstvo u njima – za razliku od komunističkih organizacija – bude zaista dobrovoljno, onda se ljudi ne mogu prisiljavali da im pristupe, i pritom imaju i slobodu izbora da u njima ne učestvuju.60 Konačno, kao što ću kasnije objasniti, želja da se učestvuje u radu dobrovoljnih organizacija i da se tako premosti širok jaz između privatne i javne sfere, nije u skladu sa prethodnim iskustvima koja su ljudi imali sa komunističkim organizacijama, jer su na najveći broj organizacija gledali, i još uvek gledaju, sa sumnjom i nepoverenjem.

59 Rose, Mishler, and Haerpfer, Democracy and Its Alternatives, str. 91.

60 Vidi Isaiah Berlin, “Two Concepts of Liberty”, Four Essays on Liberty (Oxford: Oxford University Press, 1969), str. 118-172, i u postkomunističkom kontekstu, Rose, “Freedom as a Fundamental Value”, str. 454-471.

42

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

PRIMENA ISKUSTVENOG PRISTUPA NA POSTKOMUNIZAM

U ovom odeljku uvodim i razvijam tri glavna uzročna činioca koja usmeravaju ovu empirijsku analizu u narednim poglavljima knjige. Objašnjavam zašto nepoverenje u komunističke organizacije, opstanak prijateljskih mreža i razočaranje postkomunizmom danas imaju i uzajamno pojačavaju negativan efekat na učešće građana u dobrovoljnim organizacijama.

Zajednički teorijski element ova tri činioca je iskustvene prirode, utoliko što povezuje iskustva koja su ljudi prethodno stekli i njihovo tumačenje tih iskustava sa njihovim sadašnjim ponašanjem.

Nepoverenje u komunističke organizacije Jedna od najupadljivijih osobina društava državnog socijalizma bila je jasna razlika između njihovih zvaničnih institucija i nezvaničnog ponašanja ljudi u svakodnevnom životu. Svaka komunistička zemlja imala je komplikovanu mrežu zvaničnih organizacija koje su imale skoro identičnu institucionalnu formu. U te organizacije su spadale omladinske grupe, komunistička partija, sindikati, kulturni savezi, seljačke i radničke grupe, ženske grupe i mnoge druge, kao i razne manje politizovane (ali još uvek pod kontrolom države) grupe i organizacije u rasponu od sportskih klubova do klubova ljubitelja knjige. Većina ljudi bila je učlanjena u više organizacija, ali je njihovo članstvo često bilo obavezno, prisilno ili instrumentalizovano. Što su komunistički režimi duže postojali, a partija u narodu gubila legitimnost i entuzijazam koji su stvoreni u njihovim ranijim fazama, ljudi su sve češće pristupali organizacijama zato što su to morali, zato što su im pretili negativnim posledicama ako to ne učine, ili zato što su učlanjivanjem povećavali šanse za napredovanje u karijeri.

Samo su manje politizovanim udruženjima, kao što su klubovi ljubitelja knjige ili sportski klubovi, ljudi pristupali iz manje prisilnih ili instrumentalnih razloga.

Kada bi se učlanio u kvaziobavezne organizacije, najveći broj ljudi nije radio ništa drugo osim što je plaćao male godišnje članarine (koje su obično automatski odbijane od njihovih plata), prisustvovao malom broju obaveznih sastanaka i, povremeno, koristio neke specifične beneficije, na primer paket-aranžmane za godišnji odmor preko svojih sindikata. Njihovo članstvo zasnivalo se uglavnom na obavezi, poslušnosti i spoljašnjem, a ne unutrašnjem, prihvatanju i dobrovoljnoj inicijativi.

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama

43

Čovek bi mogao pomisliti da će nestanak komunističkog sistema i njegovih masovnih organizacija dovesti do porasta javnog učešća u novim organizacijama koje su zaista dobrovoljne i nezavisne. To su mnogi analitičari i očekivali, naročito posle neverovatne spontane mobilizacije koja je dovela do pada komunizma 1989-91. godine.61 Ali, kao što ću to pokazati u četvrtom poglavlju, ove nove mogućnosti nisu dovele do porasta participacije građana; pre bi se moglo reći da se ona poslednjih godina smanjila.

Zbog neposrednog uticaja iskustva iz vremena komunizma, najveći broj ljudi u postkomunističkim društvima i danas pokazuje snažno izraženo nepoverenje prema svakoj vrsti zvaničnih institucija i izbegava da im pristupi, čak i u novom slobodnom i demokratskom okruženju.62 Umesto da povuku jasnu razliku između dobrovoljnih udruženja današnjice i masovnih organizacija iz komunističke prošlosti mnogi moji ispitanici posmatraju i ocenjuju organizacije sa određenim kontinuitetom. Razlika koju prave ogleda se u tome što su prethodno, u suštini, bili primorani da se u njih učlane, dok danas imaju slobodu izbora da im ne pristupe i da ne učestvuju.

Opstajanje prijateljskih mreža Drugu stranu javnog iskustva sa komunizmom – u kojem je članstvo u organizacijama pod kontrolom države bilo više formalnost, stvar obaveze i celishodnosti, nego dubokog osećanja – čini to što su odnosi u privatnoj sferi bili izuzetno značajni i iskreni. Uopšteno govoreći, to se dešavalo iz dva razloga. Prvo, pošto je zvanična i javna sfera bila visokopolitizovana i, takođe, strogo kontrolisana, ljudi su mogli otvoreno da govore samo u uskim krugovima pouzdanih prijatelja i porodice. Drugo, zbog nestašice robe na tržištu u komunističkim društvima veze su imale ključnu ulogu, bez obzira na to da li su nekome bili potrebni rezervni delovi da popravi automobil ili proizvodi koji su se retko nalazili u prodavnicama.

61 Vidi, na primer, Giuseppe Di Palma, “Legitimation from the Top to Civil Society: PoliticoCultural Change in Eastern Europe”, World Politics, sv. 44, br. 3 (1991), str. 49-80; i Zbigniew Rau, ur., The Reemergence of Civil Society in Eastern Europe and the Soviet Union (Boulder: Westview Press, 1991).

62 Za dalju empirijsku potvrdu ovakvog nedostatka poverenja vidi Mishler i Rose, “Trust, Distrust and Skepticism”, str. 418-451; i Richard Rose, “Postcommunism and the Problem of Trust”, u Larry Diamond i Marc F. Plattner, ur., The Global Resurgence of Democracy, 2. izdanje (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996), str. 251-263. Vidi, takođe, Piotr Sztompka, “Trust and Emerging Democracy: Lessons from Poland”, International Sociology, sv. 11, br. 1 (1996), str. 37-62.

44

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Ovim razlozima zbog kojih su privatne mreže bile toliko značajne odgovaraju dva različita, iako ponekad preklapajuća, tipa privatnih mreža koja su postojala u komunističkim društvima. Prvi se odnosio na to kako su se ljudi socijalizovali i sa kim su provodili slobodno vreme, dok je drugi pokrivao mnogo instrumentalniju upotrebu veza za pribavljanje roba i usluga i napredovanje uopšte.63 Mrežu prvog tipa činio je mali broj najbliskijih prijatelja od najvećeg poverenja i članova porodice; drugi tip mreže obuhvatao je veliki broj daljih poznanika sa kojima su ljudi bili u kontaktu uglavnom zato da bi nešto dobili. Ove mreže su se preklapale utoliko što su bliski prijatelji i članovi porodice takođe pomagali jedni drugima u tom smislu, ali su korisni poznanici retko uključivani u mali krug pouzdanih bliskih prijatelja.

Danas, više od decenije posle pada sistema koji je stvorio i održavao ovu živu privatnu sferu, mreže bliskih prijatelja i porodice i dalje su izuzetno vidne i značajne u celom postkomunističkom regionu. Mreže instrumentalnih veza su se, međutim, u raznim postkomunističkim zemljama promenile u različitoj meri, jer tržišna privreda može da ukloni potrebu za obezbeđivanjem roba i usluga kroz nezvanične kanale.64 U mnogim zapadnim društvima dobrovoljne organizacije postale su bitne za društvenu i političku kulturu i ljudi im pristupaju da bi kroz javno delovanje upoznali nove ljude i proširili svoje vidike. U postkomunističkim društvima, međutim, mnogi ljudi su još uvek čvrsto vezani za svoje privatne krugove i jednostavno nemaju nikakvu potrebu, a kamoli želju, da pristupe tim organizacijama i da u njima učestvuju jer osećaju da u društvenom smislu već imaju sve što im je potrebno ili što žele.

Razočaranje postkomunizmom Treći razlog koji pomaže da se objasni izrazito nizak nivo javne participacije u postkomunističkoj Evropi jeste široko rasprostranjeno razočaranje, a za neke čak i gubljenje svih iluzija, zbog političkih i ekonomskih kretanja od urušavanja sistema državnog socijalizma.65 Mada je najuočljiviji među 63 Odličnu analizu korišćenja veza u sovjetskoj i današnjoj Rusiji vidi u Alena V. Ledeneva, Russia’s Economy of Favours: Blat, Networking, and Informal Exchange (Cambridge: Cambridge University Press, 1998). O Istočnoj Nemačkoj vidi Beate Volker i Henk Flap, “Getting Ahead in the GDR: Social Capital and Status Attainment under Communism”, Acta Sociologica, sv. 42, br. 1 (1999), str. 17-34.

64 Vidi, na primer, Beate Volker and Henk Flap, “Changes in Personal Networks in the Former GDR”, Netherlands Journal of Social Sciences, br. 2 (1996), str. 87-110.

65 Bronislav Geremek govori o ovom fenomenu kao o “postkomunističkom razočaranju”,

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama

45

ljudima neposredno uključenim u pokrete koji su doveli do stvaranja novog institucionalnog poretka, ovaj treći faktor se odnosi i na širu populaciju. Za većinu ljudi širom bivšeg sovjetskog bloka period od 1989. do 1991. godine predstavlja jedinstven, značajan i uzbudljiv deo života kada se njihov svet brzo i dramatično promenio. Iako su imali mnogo strahova i neizvesnosti u razmišljanjima o tome kuda će ih te promene odvesti, većina njih je u tim vremenima brze transformacije barem na trenutak osetila pravo uzbuđenje, nadu i idealizam. Štaviše, svi su verovali da će kraj vladavine komunističke partije, pojava novih demokratskih i tržišnih institucija, i konačno osvojena sloboda i pravo da slobodno govore, da se otvoreno druže sa drugima i da putuju iza “gvozdene zavese” njihovom životu doneti promenu nabolje.66 U godinama koje su usledile posle tog dramatičnog vremena, mnogi građani postkomunističkih zemalja osećaju da ih je novi sistem, koji je brzo zamenio stari, izneverio, pa čak i prevario. Iako ogromna većina ljudi u svim postkomunističkim zemljama ne želi da vreme vrati unazad,67 politički i ekonomski sistemi koji su se od tada ustalili izgleda da su razočarali najveći broj ljudi koji su se nadali i verovali da će novi politički i ekonomski sistem ostvariti njihove ideale. To razočaranje je samo pojačalo demobilizaciju i povlačenje iz javnih aktivnosti od pada komunizma. Što se tiče socijetalne promene, postkomunističke institucije i dalje se sagledavaju kao beznačajne a ne autoritativne, odnosno kao strane, a ne bliske, i još uvek u velikoj meri nove. Kao rezultat toga, bihevioralni obrasci u postkomunističkim zemljama mogu se bolje shvatati kroz razmatranje komunističkih institucija i njihove trajne ostavštine, nego usredsređivanjem na savremenu strukturu institucija.

slično onome što Žak Rupnik naziva “posttotalitarna melanholija”. Vidi Geremek, “Civil Society Then and Now”, u Diamond i Plattner, The Global Resurgence of Democracy, str. 241250, i Rupnik, “The Post-Totalitarian Blues”, u Diamond i Plattner, The Global Resurgence of Democracy, str. 365-377.

66 Vidi Rose, “Freedom as a Fundamental Value”.

67 U nekim istraživanjima, naročito u Rusiji, najveći broj ispitanika saglasio se sa tim da je život u 1970-im godinama bio bolji, pa ipak većina tvrdi da ne bi želela da se “vrati” u to vreme. Rouz i dr. pišu da “nostalgija prema prošlosti obično ne podrazumeva želju za povratak u nju. U stvari bi manje od polovine onih koji pozitivno ocenjuju komunistički režim želelo njegov povratak”. Rose, Mishler, i Haerpfer, Democracy and Its Alternatives, str. 109-110.

46

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

ZAKLJUČAK

Iskustveni pristup socijetalnom kontinuitetu i promenama koji sam uveo i razradio u ovom poglavlju zasniva se na shvatanju ljudskih bića kao aktera koji prave izbore u kontekstu svojih prethodnih iskustava i tumačenja tih iskustava. Drugim rečima, iako institucije zaista sužavaju i ograničavaju raspoložive opcije za društvene aktivnosti, one ljude ne oblikuju i ne menjaju neposredno ili automatski. Štaviše, iako je period socijalizacije pred kraj detinjstva i početkom zrelog doba možda najformativnije vreme u životu mnogih ljudi, oni time nisu “programirani” ili predodređeni da ostanu isti tokom celog života. Samo pristup koji je i dinamičan i interaktivan i fokusiran na realna iskustva ljudi, može da nas dovede do utemeljenijeg i realističnijeg razumevanja ljudskog ponašanja i socijetalnih promena.

Konkretnije rečeno, što se tiče niskog nivoa članstva u organizacijama širom današnje postkomunističke Evrope, glavni argument ove knjige – koji dokazujem i ispitujem u petom i šestom poglavlju koristeći i kvantitativne i kvalitativne metode – naglašavaju tri osnovna uzročna činioca, koja podrazumevaju postojeću reinterpretaciju prethodnih i sadašnjih iskustava. Ova tri činioca su (1) prethodno iskustvo koje su ljudi stekli, a naročito nasleđeno nepoverenje u sve zvanične organizacije izazvano prisilnim učešćem u komunističkim organizacijama, (2) istrajavanje nezvaničnih privatnih mreža koje funkcionišu kao zamena ili alternativa zvaničnim i javnim organizacijama i (3) razočaranje novim demokratskim i kapitalističkim sistemima današnjice, koje je mnoge navelo da izbegavaju javnu sferu. Kao što ću to pokazati u narednim poglavljima, ova tri činioca zajedno predstavljaju najubedljiviji prikaz uzročne veze između tumačenja prethodnog iskustva ljudi i njihovog tekućeg socijalnog ponašanja i aktivnosti.

Pre nego što se posvetim empirijskoj analizi, u narednom poglavlju ću izložiti prikaz civilnog društva i objasniti kako bi ono trebalo da bude konceptualizovano i ocenjivano i kakva je njegova uloga u kontekstu demokratije i demokratizacije.

3 Civilno društvo i demokratizacija

UVOD

Pre samo dvadeset godina “civilno društvo” je u političkoj teoriji bilo zagonetan pojam, a danas je njime preplavljen akademski, novinarski pa čak i svakodnevni diskurs. Koncept civilnog društva oživeo je osamdesetih godina dvadesetog veka sa delovanjem poljskog opozicionog pokreta, koji je pratio talas demokratizacije u celom svetu.68 Od tada je civilno društvo, kao predmet proučavanja, doživelo pravu eksploziju i taj pojam se danas uveliko koristi za različite kontekste širom sveta.69 U novoj eri posle hladnog rata, u kojoj su mnoge zemlje započele razne oblike demokratizacije, civilno društvo je postalo jedan od najznačajnijih pokazatelja tog procesa. Štaviše, skoro svaka velika međunarodna fondacija ili institut osnovali su neku vrstu “inicijative” radi praćenja i jačanja civilnog društva u raznim zemljama sveta i, naročito, u postkomunističkoj Evropi.70 68 Vidi, na primer, odličan prikaz u Michael H. Bernhard, The Origins of Democratization in Poland: Workers, Intellectuals, and Oppositional Politics, 1976-1980 (New York: Columbia University Press, 1993).

69 Samo nekoliko primera nedavno objavljenih dela i više o širokom kontekstu primene koncepta civilnog društva vidi u Sheila Carapico, Civil Society In Yemen: The Political Economy of Activism in Modern Arabia (Cambridge: Cambridge University Press, 1998); Yossi Shain i Gary Sussman, “From Occupation to State-Building: Palestinian Political Society Meets Palestinian Civil Society” Government and Opposition, sv. 33, br. 3 (1998); Larry Diamond, A. H. M. Kirk-Greene, i Oyeleye Oyediran, ur., Transition Without End: Nigerian Politics and Civil Society under Babangida (Boulder: Lynne Rienner Publishers, 1997); Gordon White, Jude Howell, i Shang Xiaoyuan, In Search of Civil Society: Market Reform and Social Change in Contemporary China (Oxford: Oxford University Press, 1996); Sunhyuk Kirn, “Civil Society and Democratization in South Korea”, Korea Journal, sv. 38, br. 2. (1998); Jeffrey Haynes, Democracy and Civil Society in the Third World: Politics and New Political Movements (Cambridge: Polity Press, 1997); John A. Booth i Patricia Bayer Richard, “Civil Society, Political Capital, and Democratization in Central America”, Journal of Politics, sv. 60, br. 3 (1998).

70 Uravnotežen opšti pregled ovih programa daje Thomas Carothers u Aiding Democracy

48

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Živo civilno društvo često se smatra ključnim elementom uspeha naprednih demokratija na Zapadu i panacejom zemalja u razvoju u drugim delovima sveta. Bez obzira na to što su poverenje, politička participacija i demokratizacija već decenijama standardne teme uporedne politike, civilno društvo je, u političkoj nauci, postalo ”novi“ način za strukturiranje takvih istraživanja, koji ima primenu širom zapadnog i nezapadnog sveta.

U ovom poglavlju izlažem svoju koncepciju i tumačenje civilnog društva u oblasti uporedne politike. To činim u tri osnovna dela: prvo, navodim definiciju civilnog društva koja obuhvata i njegovo teorijsko poreklo i postojeće empirijske manifestacije; drugo, objašnjavam zašto je civilno društvo značajno i zašto ga je potrebno proučavati; i treće, opisujem način koji je, po mom mišljenju, najuspešniji za uporedno proučavanje civilnog društva. Osnovna namera ovog poglavlja nije da dâ doprinos primeni civilnog društva u političkoj teoriji, što su mnogi naučnici već učinili.71 Moj cilj je, u stvari, da koncept civilnog društva i teorijski i empirijski još više ugradim u uporednu politiku kako bih došao do opšteg standarda za sadržajno i sveobuhvatno uporedno istraživanje više zemalja i regiona. ŠTA JE CIVILNO DRUŠTVO

Da bismo razumeli mesto i ulogu civilnog društva korisno je početi od šireg pogleda na društvene odnose u određenom demokratskom društvu ili društvu koje se nalazi u procesu demokratizacije. Huan Linc i Alfred Stepan postavili su polaznu osnovu za ovu širu perspektivu u svojoj nedavno objavljenoj knjizi u kojoj razlikuju pet interaktivnih “arena” demokratizacije koje jačaju jedna drugu.72 To su: (1) civilno društvo, (2) političko društvo, (3) ekonomsko društvo, (4) vladavina prava i (5) državna birokratija. Dijagram 3.1. predstavlja moj ilustrativni kratki prikaz ovih različitih arena i njihove interakcije.

Abroad: The Learning Curve (Washington, DC: Carnegie Endowment for International Peace, 1999).

71 Vidi, pored ostalog, Jean L. Cohen, Class and Civil Society (Cambridge, MA: MIT Press, 1982.); Jean L. Cohen and Andrew Arato, Civil Society and Political Theory (Cambridge, MA: MIT Press, 1992.); John Keane, Democracy and Civil Society: On the Predicaments of European Socialism, the Prospects for Democracy, and the Problem of Controlling Social and Political Power (London: Verso, 1988); i Adam Seligman, The Idea of Civil Society (New York: Free Press, 1992).

72 Linz i Stepan, Problems of Democratic Transition and Consolidation.

JAVNA SFERA

Državna birokratija

(zasnovana na pravnimracionalnim institucijama i organizacionim principima)

Vladavina prava

Političko društvo

(konkretne organizacije i grupe ljudi) Ekonomsko društvo

Civilno društvo

Porodične i prijateljske mreže PRIVATNA SFERA DIJAGRAM 3.1. Arene demokratizacije

50

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Da bi se razumela ova šema potrebno je da se jasno ukaže na nekoliko ključnih stvari. Prvo, postoji velika razlika između javne i privatne sfere,73 što je na dijagramu 3.1. prikazano punom linijom koja odvaja porodične i prijateljske mreže, sa jedne strane, od civilnog društva i četiri preostale arene, sa druge. Ovakva distinkcija odražava značajnu razliku između društvenih aktivnosti koje se odvijaju u krugovima bliskih i pouzdanih prijatelja i onih aktivnosti koje izlaze iz tog okvira i podrazumevaju interakciju sa drugim oblicima organizacije u društvu uopšte. Drugim rečima, postoji kvalitativna razlika između okupljanja članova porodice i prijatelja – bez obzira na to da li se radi o malim ili velikim, povremenim ili redovnim skupovima – i aktivnosti u zvanično uspostavljenim grupama, kada se ljudi sastaju na osnovu zajedničkih ideja, interesa, talenta ili određenog cilja.

Zatim bi trebalo da napravimo razliku između dve arene iznad i tri arene ispod isprekidane linije na dijagramu 3.1. Državna birokratija i vladavina prava zasnivaju se prvenstveno na pravnim-racionalnim institucijama i organizacionim principima, koji predstavljaju osnovno jezgro svakog modernog demokratskog sistema. Nasuprot tome, političko, ekonomsko i civilno društvo sačinjavaju konkretne organizacije i grupe ljudi koji oblikuju i određuju specifičan karakter tog demokratskog sistema.

Puna strelica koja povezuje ove dve kategorije arena pokazuje da su one u interakciji i da se međusobno pojačavaju. Zaista, što su državna birokratija i pravni sistem više institucionalizovani u skladu sa pravnim-racionalnim principima, to je više slobode i prilika za udruživanje aktera i organizacija ekonomskog, političkog i civilnog društva. Slično tome, što su ove grupe i organizacije jače i uticajnije, to su veće šanse da državna birokratija i vladavina prava budu zasnovane na pravnim-racionalnim principima.74 Tri arene postavljene ispod isprekidane linije na dijagramu 3.1, sastavljene od konkretnih organizacija i grupa ljudi, imaju složeniji odnos. Jednostavno rečeno, političko društvo obuhvata politiku elite, odnosno političko rukovodstvo i konkurenciju za političku vlast i položaje. Ekonomsko druš73 O poreklu pojma javne sfere vidi Jürgen Habermas, The Structural Transformation of the Public Sphere: An Inquiry into a Category of Bourgeois Society, prev. Thomas Burger i Frederick Lawrence (Cambridge, MA: MIT Press, 1989); i Craig Calhoun, ur., Habermas and the Public Sphere (Cambridge, MA: MIT Press, 1992.).

74 Negativna strana ove uzajamne interakcije ogleda se u tome što bez pravne-racionalne državne birokratije i vladavine prava, nema mnogo mogućnosti da se zaštite prava organizacija i građana, dok je bez razvoja političkih, ekonomskih i građanskih udruženja i pritisaka, mala verovatnoća da će se pravni-racionalni principi i institucije širiti.

Civilno društvo i demokratizacija

51

tvo podrazumeva bezbroj poslovnih organizacija koje nastoje da ostvare ekonomsku dobit u kapitalističkom sistemu, dok se civilno društvo odnosi na područje organizacija, grupa i udruženja koji su formalno osnovani i zaštićeni zakonom, koji rade nezavisno i kojima obični građani pristupaju dobrovoljno. Jasnije rečeno, ono pojmovno i iskustveno svojstvo koje civilno društvo odvaja od političkog i ekonomskog društva jeste razlika u nivou između elite i mase. U civilnom društvu, individualni članovi mogu da ostvare ili spreče promenu delujući kroz svoju organizaciju. Međutim, i u ekonomskom i u političkom društvu, individualne elite još uvek imaju moć da kontrolišu politiku, čak i onda kada same ne deluju unutar ili u ime neke organizacije. Drugim rečima, dok su političko i ekonomsko društvo prvenstveno sačinjeni od elitnih aktera i institucija koji teže sticanju moći ili dobiti, civilno društvo je carstvo običnih građana koji pristupaju grupama i udruženjima i učestvuju u njihovom radu zbog svojih svakodnevnih interesa, potreba i želja. Prema tome, za razliku od organizacija političkog i ekonomskog društva, organizacije civilnog društva – iako često nastoje da ostvare politički uticaj i imaju stalnu potrebu za finansijskom pomoći – nemaju ni moć ni dobit kao svoj cilj ili osnovu svog postojanja.75 Iako sam upravo objasnio ključne razlike između ovih pojmova, to ne znači da su oni u stvarnom životu odvojeni jasnim koncepcijskim ili praktičnim linijama. Naprotiv, između njih postoji malo ali značajno preklapanje. Kao što se vidi na dijagramu 3.2, mi ove tri arene možemo da zamislimo kao tri kruga koja se preklapaju. Centralne elemente političkog društva čine rukovodeće grupe političkih partija, međupartijski savezi i profesionalni političari i elite. Ekonomsko društvo – koje, kao i civilno društvo, zadržava tesnu vezu s privatnom sferom jer su njegovi koreni u samom konceptu privatne svojine i ličnog i porodičnog preduzetništva – obuhvata, pre svega, preduzeća, finansijske institucije, preduzimače i ekonomske elite. Konačno, civilno društvo obuhvata širok krug grupa, udruženja i organizacija, uključujući tu i mesne i lokalne organizacije; 75 Koen i Arato pišu “Neophodno je i značajno da se napravi razlika između civilnog društva, političkog društva stranaka, političkih organizacija i političke javnosti … kao i ekonomskog društva koje čine organizacije za proizvodnju i distribuciju, obično firme, zadruge, partnerstva itd… Akteri političkog i ekonomskog društva neposredno su uključeni u državnu vlast i ekonomsku proizvodnju nad kojima nastoje da uspostave kontrolu i upravu… Politička uloga civilnog društva, sa svoje strane, nije neposredno vezana za kontrolu ili osvajanje vlasti, već za stvaranje uticaja kroz život demokratskih asocijacija i neograničenu raspravu u kulturnoj javnoj sferi. Takva politička uloga je neizbežno difuzna i neefikasna,” Cohen i Arato, Civil Society and Political Theory, str. IX-X.

• Političke interesne grupe i NVO

• Političke stranke (članstvo)

• Mediji

Civilno društvo

Političko društvo

• Međupartijska udruženja

Ekonomsko društvo

• Rukovodeće grupe političkih stranaka

• Politički lideri i elite

• Političke/ekonomske interesne grupe zasnovane na elitama i NVO

• Ekonomske interesne grupe i NVO

• Finansijske institucije

• Profesionalna udruženja, udruženja poslodavaca i proizvođača • Preduzetnici i ekonomske elite

• Preduzeća

• Radnički sindikati

DIJAGRAM 3.2. Grupe političkog, ekonomskog i civilnog društva

• Mesne i lokalne organizacije • Grupe za ljudska prava • Mirovne inicijative • Ekološki i pokreti za zaštitu okoline • Crkvene i verske organizacije • Sportski i rekreativni klubovi • Ženske grupe • Organizacije veterana • Omladinske grupe • Penzionerske grupe • Grupe invalida • Grupe za zaštitu prava životinja • Zdravstvene organizacije • Grupe za samopomoć

54

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

grupe za ljudska prava, mir i zaštitu okoline; grupe za obrazovne i kulturne aktivnosti; crkve ili verske organizacije; sportske ili rekreativne klubove; i grupe koje se bave problemima žena, veterana, omladine, starijih i invalida, kao i pravima životinja, zdravstvom i samopomoći.

Ali, to nije kraj priče. U skladu sa prethodnim definicijama svake od ovih arena, neizbežno je da postoje grupe ili organizacije koje pripadaju više nego jednoj oblasti u isto vreme. Na primer, političke interesne grupe i velike nevladine organizacije (NVO) obično imaju očigledan cilj da ostvare uticaj na političke strukture vlasti i da ih menjaju, ali se ipak oslanjaju na učešće i podršku običnih građana da bi dobili legitimaciju za stvar za koju se bore.

Zato bismo u deo u kojem se preklapaju civilno i ekonomsko društvo mogli uključiti radničke sindikate, profesionalna udruženja i udruženja poslodavaca i proizvođača, ekonomske interesne grupe i NVO. Svi oni pripadaju ekonomskom društvu jer su zainteresovani za uticaj na ekonomske rezultate, a ipak je njihovo članstvo dobrovoljno i oni uključuju veliki ili mali broj ljudi koji se okupljaju da bi razmatrali ili ostvarivali zajedničke interese.

U deo u kojem se preklapaju političko i ekonomsko društvo mogli bismo uključiti niz političko-ekonomskih interesnih grupa zasnovanih na elitama i NVO, koje ne zavise od participacije ili podrške građana. Tu bi, takođe, bili uključeni i korporativni ili kvazikorporativni aranžmani između preduzeća i sindikata, koji u nekim sektorima funkcionišu nezavisno od inputa svojih članova. Konačno, kao element koji preseca sve tri arene, mogli bismo postaviti medije koji igraju uticajnu ulogu u određivanju onoga što će doći na dnevni red političkog i ekonomskog društva, dok istovremeno služe i kao osnovno sredstvo za komunikaciju sa običnim građanima i između njih.

Pošto sam objasnio opšte razlike i područja preklapanja civilnog, političkog i ekonomskog društva, želeo bih da se nakratko posvetim jednom broju suptilnijih pitanja, koja je potrebno dodatno razjasniti i odrediti.

Jedno se tiče odnosa između države i civilnog društva. U velikom delu literature vide se nastojanja da se napravi oštra analitička dihotomija između države i civilnog društva, u kojőm oni stoje u odnosu nulte sume.76 76 Ernest Gelner, na primer, karakteriše civilno društvo kao “ostatak društva kada se od njega oduzme država”. Vidi Gellner, Conditions of Liberty: Civil Society and Its Rivals (New York: Allen Lane/Penguin Press, 1994), str. 212.

Civilno društvo i demokratizacija

55

U slučaju Istočne Evrope – odakle je, što je značajno, potekao veliki deo “obnovljenog” interesa za civilno društvo – ovaj odnos se posmatra kao odnos dve suprotstavljene društvene snage, u kojem je civilno društvo protiv države.77 Ovakvo usmerenje bilo je prikladno u kontekstu suprotstavljanja komunističkom režimu – pogotovo jer je korišćeno više za političko izjašnjavanje nego za teorijsku analizu – ali je manje primenljivo kada se radi o ustanovljenim demokratijama ili zemljama u procesu demokratizacije gde je odnos država – civilno društvo mnogo interaktivniji i recipročniji.78 Majkl Volzer piše: “Samo demokratska država može da stvori demokratsko civilno društvo; samo demokratsko društvo može da održi demokratsku državu.”79 Neki naučnici su u svojim novijim radovima, zasnovanim na empirijskim istraživanjima, zaista izneli uverljive dokaze u prilog argumentima koji se protive strogo suprotstavljenoj dihotomiji države i civilnog društva u demokratskom kontekstu. Obimna istorijska istraživanja Tede Skokpol pokazuju da je kroz celu američku istoriju vlada Sjedinjenih Država bila neposredno odgovorna za uspostavljanje i podržavanje svih vrsta dobrovoljnih organizacija.80 Ona zaključuje: “Priča o američkom voluntarizmu očigledno govori o simbiozi države i društva, a ne o društvu odvojenom od države, ili umesto države.”81 Slično tome, u svojoj knjizi koja se bavi savremenom Francuskom Džona Levi tvrdi da je “odnos između države i civilnog društva recipročan i potencijalno simbiotski”. Levi dodaje: “Država nije nužno neprijatelj civilnog društva, niti je odsustvo države dovoljno da se razvije dobro civilno društvo. U stvari, država može – a u mnogo slučajeva zaista i mora – da igra aktivnu ulogu u stvaranju i održavanju dinamičnih i delotvornih socijetalnih i lokalnih institucija.”82 Čvrstina ovog argumenta snažno podržava prikaz interakcije između dve 77 Vidi, na primer, Andrew Arato, “Civil Society vs. the State: Poland 1980-81”, Telos, br. 47 (1981).

78 Na to ukazuju i Koen i Arato kada kažu kako žele da istaknu “da bi, po definiciji, u liberalnim demokratijama bilo pogrešno sagledavati civilno društvo u opoziciji privredi i državi”. Vidi Cohen i Arato, Civil Society and Political Theory, str. x.

79 Michael Walzer, “The Idea of Civil Society: A Path to Social Reconstruction”, u E. J. Dionne, Jr., ur., Community Works: The Revival of Civil Society in America (Washington, DC: Brookings Institution Press, 1998), str. 140 (prvi put objavljeno u časopisu Dissent [proleće 1991], str. 293-304).

80 Theda Skocpol, “Unravelling from Above”, The American Prospect, br. 2.5 (1996). Vidi takođe njenu opširniju studiju “How Americans Became Civic”.

81 Skocpol, “How Americans Became Civic”, str. 70.

82 Levy, Tocqueville’s Revenge, str. 7. Slične argumente za Nemačku i Britaniju vidi u Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany, odnosno Hall, “Social Capital in Britain”.

56

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

arene iznad isprekidane linije na slici 3.1. (državna birokratija i vladavina prava) i tri arene ispod nje (političko društvo, ekonomsko društvo i civilno društvo).

Drugo pitanje odnosi se na karakterizaciju manje strukturiranih tipova masovne mobilizacije. Po mom mišljenju, spontane demonstracije, bez obzira na to što su sigurno značajne i efektivne, ne ulaze u civilno društvo. Civilno društvo zahteva određeni stepen rutiniranosti i institucionalizacije koje takvi oblici mobilizacije obično nemaju. Ako, međutim, demonstracije dovedu do formiranja organizacije sa određenim imenom, kancelarijom, volonterima ili osobljem, onda takav pokret dobija atribute organizacije civilnog društva. Drugim rečima, civilno društvo se jednostavno ne odnosi na bilo kakav oblik mobilizacije, nego na članstvo i učešće u formalno organizovanoj grupi, klubu ili udruženju.

To nas dovodi do neophodne diferencijacije između civilnog društva i društvenih pokreta, koja često nije dovoljno određena jer naučnici uglavnom proučavaju ili jedno ili drugo.83 Društveni pokreti su obično kombinacija spontane mobilizacije i labave organizacije. Po mom mišljenju, ako su formalno organizovani oni pripadaju civilnom društvu i, u stvari, mnogi od primera civilnog društva prikazani na dijagramu 3.2. predstavljaju neki oblik društvenog pokreta. Ali ono što je specifično za društvene pokrete jeste činjenica da se njihove vođe često odupiru institucionalizaciji pokreta, jer u takvoj formalizaciji vide popuštanje ili izdaju koja dovodi do brze demobilizacije članova i pristalica. U stvari, u širem kontekstu civilnog društva organizacije društvenih pokreta dolaze i odlaze, uspinju se i padaju češće nego “normalnije” ili uobičajene vrste dobrovoljnih organizacija, dovodeći do onoga što Sidni Tarou naziva “ciklusi negodovanja”.84 Još jedno složeno pitanje odnosi se na organizacije u kojima članstvo nije u potpunosti dobrovoljno ili koje, možda, nisu u potpunosti nezavisne. Na primer, da li bi radničke sindikate, u državi koja je izrazito korporativistička i u kojoj svi radnici automatski postaju članovi sindikalne organizacije koju finansira država, trebalo klasifikovati kao deo civilnog 83 Noviji pregled literature o društvenim pokretima, čiji su koautori tri pomenuta stručnjaka za ovaj predmet Doug McAdam, Sidney Tarrow i Charles Tilly, “Toward an Integrated Perspective on Social Movements and Revolution”, vidi u Lichbach i Zuckerman, Comparative Politics.

84 Sidney Tarrow, Power in Movement: Social Movements and Contentious Politics, 2. izdanje (Cambridge: Cambridge University Press, 1998), naročito poglavlje 9, str. 141-160.

Civilno društvo i demokratizacija

57

društva? Ili, kako stoji stvar sa sindikatima u komunističkim režimima sovjetskog tipa koje partijska država u celosti organizuje, prožima i kontroliše? Drugi primer mora se odmah odbaciti, dok je prvi nešto neodređeniji, pa se tu mora ostaviti izvesna sloboda istraživaču koji najbolje poznaje konkretan slučaj. Odgovor će zavisiti od činilaca kao što su, na primer, način na koji je grupa interno strukturirana, koliko je sposobna da sama donosi odluke i koliko samostalnosti imaju njeni članovi za interakciju i organizaciju, ali je činjenica da će uvek ostati prostora za različita tumačenja obima u kojem iskustvena stvarnost odgovara društveno-naučnoj kategoriji. Rešenje je, kao što pokazujem u poslednjem odeljku, da ta tumačenja budu dosledna i uporediva, a ne proizvoljna i izolovana.

Sledeći problem tiče se onih organizacija koje se uklapaju u opštu definiciju civilnog društva, gde se obični građani okupljaju i udružuju na osnovu zajedničkih interesa i poslova, ali u kojima su ti interesi antiliberalni ili antidemokratski. Na primer, da li bi Kju Kluks Klan (KKK) ili mafiju ili Komunističku partiju Ruske Federacije (KPRF) trebalo smatrati organizacijama civilnog društva? Odgovor na to pitanje zahteva da se bliže odredi razgraničenje grupa koje mu pripadaju ili ne pripadaju. Iako unutrašnja struktura i dinamika nekih od neliberalnih grupa mogu podsećati na tipične organizacije civilnog društva, samo one grupe ili organizacije koje prihvataju legitimnost drugih grupa, unutar opštepriznate javne sfere, mogu se smatrati delom civilnog društva.

Iz tog razloga isključujem ekstremističke grupe kao što je KKK, jer se one zasnivaju na ocrnjivanju i rušenju drugih grupa, čiju legitimnost ne prihvataju. Takođe isključujem i mafiju, jer je sačinjavaju uglavnom profitne kriminalne organizacije koje se postavljaju izvan domašaja zakona.

Time, međutim, ne želim da kažem da sve organizacije moraju da budu “dobre”, pa čak ni dobroćudne, da bismo ih smatrali delom civilnog društva. KPRF, na primer, ima mnogo neprijatnih karakteristika koje bi mogle da ugroze demokratsku stabilnost u Rusiji, ali ipak prihvata vladavinu prava i pravo na postojanje drugih stranaka i grupa.85 Iako bi neko mogao prigovoriti da zbog ovog ograničenja definicija pokazuje određenu nor85 Na primer, KPRF je 1996. godine u parlamentu podnela predlog kojim se raspad Sovjetskog Saveza iz 1991. godine proglašava nezakonitim, ali je, kada predlog nije prihvaćen, prihvatila svoj neuspeh i nije pokušala da ode izvan parlamentarnog sistema. Vidi Weigle, Russia’s Liberal Project, str. 330-331. Ako bi se, međutim, situacija promenila i KPRF krenula u pravcu od kojeg strahuju neki analitičari, morali bismo preispitati da li bi ona trebalo da bude uključena u sferu civilnog društva.

58

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

mativnu pristrasnost prema Zapadu, važno je imati na umu da je civilno društvo, i kao teorijski konstrukt i kao praktična stvarnost, proisteklo iz specifičnog istorijskog iskustva Zapada. Stoga uopšte nije kontradiktorno tražiti da grupe koje pripadaju civilnom društvu moraju da se pridržavaju opštih liberalnih demokratskih principa koji su već duže vreme vezani za njegov razvoj.86 Poslednje pitanje, koje se vezuje za prethodno, odnosi se na razliku između “civilnog društva” i “društvenog kapitala” – dva pojma koja se poslednjih godina sve više koriste i koja neki naučnici upotrebljavaju bez razlike ili jedan umesto drugog. Društveni kapital, u skladu sa najčešće primenjivanom definicijom Roberta Patnama, označava “veze između pojedinaca – društvenih mreža i norme reciprociteta i poverenja koje iz njih proističu”.87 Osnovna razlika između ova dva koncepta ogleda se u tome što je društveni kapital šira i opštija kategorija od civilnog društva, jer obuhvata sve tipove odnosa između ljudi, a ne samo javne aktivnosti u demokratskom i zakonskom okruženju. Drugim rečima, iako su članstvo i učešće u dobrovoljnim organizacijama obuhvaćeni definicijama i civilnog društva i društvenog kapitala, mreže i aktivnosti KKK, mafije i drugih zlonamernih i antidemokratskih organizacija koje su isključene iz civilnog društva, ipak se računaju kao društveni kapital.88 Osim toga, privatne mreže i od86 Sličan argument i opravdanje za isključivanje “fanatičnih organizacija”, vidi u M. Steven Fish, “Russia’s Fourth Transition”, Journal of Democracy, sv. 5, br. 3 (1994), str. 41. Lari Dajmond dodaje i sledeću kvalifikaciju “U meri u kojoj neka organizacija – na primer verska fundamentalistička, etnička šovinistička, revolucionarna, ili milenaristički pokret – nastoji da monopolizuje funkcionalan ili politički prostor u društvu, tvrdeći da ona predstavlja jedini legitimni put, ona se suprotstavlja pluralističkoj i tržišno orijentisanoj prirodi civilnog društva.” Vidi, Diamond, “Toward Democratic Consolidation”, u Larry Diamond i Marc F. Plattner, ur., The Global Resurgence of Democracy, 2. izdanje (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996), str. 2.29-2.30.

87 Robert D. Putnam, Bowling Alone: The Collapse and Revival of American Community (New York: Simon & Schuster, 2.000), str. 19. Vidi takođe Robert D. Putnam, Making Democracy Work: Civic Traditions in Modem Italy (Princeton: Princeton University Press, 1993); Robert D. Putnam, “Bowling Alone: America’s Declining Social Capital”, Journal of Democracy, sv.

6, br. 1 (1995), str. 65-78; i Robert D. Putnam, “The Strange Disappearance of Civic America”, The American Prospect, br. 2,4 (1996), str. 34-48. Prvobitna formulacija izraza “socijalni kapital” u onom smislu u kojem ga koristi Patnam potiče od Džejmsa Kolmana. Vidi James S. Coleman, “Social Capital in the Creation of Human Capital”, American Journal of Sociology, sv. 94, Dodatak (1988), str. 595-8120; i James S. Coleman, Foundations of Social Theory (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1990).

88 Posle objavljivanja Making Democracy Work, Patnama su kritikovali da nije na odgovarajući način obradio pitanje koje neki naučnici nazivaju “problem Kju kluks klana”. Patnamu se

Civilno društvo i demokratizacija

59

nosi između bliskih prijatelja i članova porodice, koji su izuzeti iz javnog domena civilnog društva, zadržavaju prilično veliku važnost u najvećem broju tumačenja društvenog kapitala. Konačno, civilno društvo se generalno posmatra kao bihevioralna i institucionalna pojava, dok društveni kapital naglašava amorfnije “norme” ili “vrednosti” međuljudskog poverenja. Ukazivanje na ove razlike nema za cilj da sugeriše postojanje antagonizma ili zategnutosti između ova dva srodna koncepta, pa čak ni između onih koji pišu o jednom ili drugom. Cilj je da se osvetle razlike između civilnog društva i društvenog kapitala na način koji bi mogao pomoći da se smanji pojmovna konfuzija koja se često primećuje u današnjim raspravama.

U celini gledano, koncepcija i opis civilnog društva izloženi u ovom odeljku ostaju verni teorijskom i istorijskom poreklu tog pojma i savremenim raspravama o demokratiji i demokratizaciji. Moj rad pokazuje kako se različiti tipovi grupa ili organizacija iz stvarnog sveta zaista uklapaju u uglavnom teorijsku konceptualizaciju civilnog društva. Pošto sam odredio šta je civilno društvo i kako se ono uklapa u širu socijetalnu perspektivu, okrećem se razmatranju njegovog značaja u oblasti uporedne politike.

ZAŠTO BI TREBALO DA PROUČAVAMO CIVILNO DRUŠTVO

Uobičajeno shvatanje većine naučnika koji pišu o civilnom društvu – kako god da ga definišu ili operacionalizuju – jeste pretpostavka da ono ima pozitivan i koristan uticaj. Kod većine ljudi, ovaj izraz odmah stvara idealističku predstavu o mirnom i moralnom društvu koje je implicitno u kontrastu sa svojom suprotnošću, “necivilnim društvom”.89 Ali, koje su, konkretno, koristi od civilnog društva? U ovom odeljku su ukratko sažeti osnovni argumenti u prilog “vrlinama” civilnog društva, kako bismo obrazložili zašto bi ga trebalo smatrati značajnim predmetom proučavanja u uporednoj politici, a naročito u užem području demokratije i demokratizacije. mora priznati da taj problem obrađuje u Bowling Alone, gde mu posvećuje i posebno poglavlje “The Dark Side of Social Capital”, str. 350-363.

89 Ponekad se jasno ukazuje na ovaj kontrast; na primer, u značajnom govoru koji je održao 16. jula 1997. godine (“Obnova Ujedinjenih nacija: Program za reformu”), generalni sekretar UN Kofi Anan govori o velikoj globalnoj potrebi za “borbu protiv zala ‘necivilnog društva’ – kriminala, rasturanja droga i terorizma”. Lepa knjiga koja razvija novi pogled na ‘necivilno društvo’ u postkomunističkoj Evropi je Petr Kopecky i Cas Mudde, ur., Uncivil Society? Contentious Politics in Post-Communist Europe (London: Routledge, 2.002). Vidi takođe Simone Chambers i Jeffrey Kopstein, “Bad Civil Society”, Political Theory, sv. 2.9, br. 6 (2.001), str.

837-865.

60

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Lari Dajmond daje opšti prikaz uloge civilnog društva i nabraja mnogo načina na koje ono može da vrši pozitivan uticaj na proces demokratske konsolidacije. Prema Dajmondu, pored toga što “kontroliše i ograničava moć države”, civilno društvo “podstiče političku participaciju, razvija demokratsku kulturu tolerancije i pregovaranja, stvara dodatne kanale za formulisanje i predstavljanje interesa, formira poprečne veze, regrutuje i obučava nove političke lidere, poboljšava funkcionisanje demokratskih institucija, širi i obogaćuje protok informacija ka građanima i proizvodi koalicije koje podržavaju ekonomsku reformu”, što sve pomaže jačanje i legitimaciju demokratske države.90 Iako Dajmond dodaje da snažno civilno društvo samo po sebi nije zamena za čvrste političke i pravne institucije, koje su nužne za demokratski sistem, on zaključuje da kada se te osnovne institucije uspostave, civilno društvo može, ili bolje reći mora, da se razvije kako bi se uspostavila dublje ukorenjena, legitimna i delotvorna demokratija.

Dajmond daje koristan rezime potencijalnih vrlina civilnog društva u demokratskom sistemu, ali je i dalje potrebno da ispitamo kako civilno društvo zaista deluje na njihovo stvaranje ili na njih utiče. Skeptike možda neće uveriti opsežne generalizacije o korisnim efektima civilnog društva – pa čak ni one koje deluju logično ili su očigledne – bez konkretnih podataka o tome kako uzročni mehanizmi funkcionišu empirijski.

Drugim rečima, da li bi drugi činioci, kao što su ekonomsko blagostanje, efikasnost demokratskih političkih institucija ili dugotrajni kulturni faktori mogli biti značajni za objašnjenje posledica koje Dajmond pripisuje civilnom društvu? Na ovo pitanje se ne može dati sistematičan i definitivan odgovor, ali mu zato sigurno ne nedostaje skepticizma.91 90 Vidi Diamond, “Toward Democratic Consolidation”, str. 227-240 (citat iz “Uvoda”, str. XXIII). Vidi takođe Larry Diamond, Developing Democracy: Toward Consolidation (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1999), naročito poglavlje 6.

91 Vidi, na primer, Sheri Berman, “Civil Society and the Collapse of the Weimar Republic”, World Politics, sv. 49, br. 3 (1997), str. 401-42.9; Sheri Berman, “Civil Society and Political Institutionalization”, American Behavioral Scientist, sv. 40, br. 5 (1997), str. 562-574; Kenneth Newton, “Social Capital and Democracy”, American Behavioral Scientist, sv. 40, br. 5 (1997), str. 575-586; Andrew Greeley, “Coleman Revisited: Religious Structures as a Source of Social Capital”, American Behavioral Scientist, sv. 40, br. 5 (1997), str. 587-594; Bob Edwards i Michael W. Foley, “Social Capital and the Political Economy of Our Discontent”, American Behavioral Scientist, sv. 40, br. 5 (1997), str. 669-678; Bob Edwards i Michael W. Foley, “Civil Society and Social Capital Beyond Putnam”, American Behavioral Scientist, sv. 42, br. 1 (1998), str. 12.4-140; Thomas R. Cusack, “The Shaping of Popular Satisfaction with Government and Regime Performance in Germany”, British Journal of Political Science, sv. 29, br.

4 (1999), str. 641-672; Margaret Levi, “Social and Unsocial Capital: A Review Essay of Robert

Civilno društvo i demokratizacija

61

Iako manje određeno od Dajmondovog opisa koristi od civilnog društva, najveći deo novijih empirijskih istraživanja (kvalitativnih ili kvantitativnih, savremenih ili istorijskih) o ovom pitanju ukazuje na snažan pozitivan odnos između civilnog društva i demokratije.92 Posle ove napomene, moramo reći da skeptici imaju pravo da prigovore preterivanju nekih naučnika kada civilno društvo tretiraju kao jedini ili najznačajniji činilac, a ne, jednostavno, kao jedan od mnogih značajnih faktora.93 U krajnjoj liniji, iako bi mogli da ospore relativan naglasak koji se stavlja na civilno društvo u poređenju sa drugim činiocima, malo njih će zaista osporiti njegov značaj za uspostavljanje i održavanje dinamičnog i zdravog demokratskog sistema. A još je manji broj onih – ako takvih uopšte ima – koji bi rekli da bi slabije civilno društvo u stvari bilo korisnije za demokratiju.

U celini gledano, naučno proučavanje efekata civilnog društva može se podeliti na dva osnovna pristupa. Prvi, neposredno vezan za Patnamov rad, naglašava pozitivne efekte koje učestvovanje u civilnom društvu ima na pojedince, što sa svoje strane doprinosi većem miru, harmoniji i demokratičnosti u društvu. Drugi pristup se obično vezuje za rad istorijskih institucionalista, kao što je Teda Skokpol, koji tvrde da organizacije civilnog društva predstavljaju neposredan izvor narodnog uticaja na političke i ekonomske događaje i na taj način koriste i pojedincima i društvu. Ova dva tipa argumenata se, naravno, međusobno ne isključuju i pobornici Putnam’s Making Democracy Work”, Politics & Society, sv. 24, br. 1 (1996), str. 45-55.

92 Ovaj argument se proteže i na ekonomsku sferu. Bez obzira na to da li uključuje udruženja poslodavaca, sindikate ili lokalnu upravu, opšte je prihvaćeno mišljenje da će dobro razvijeno civilno društvo doprineti boljem funkcionisanju i društveno reprezentativnijem ekonomskom sistemu. Alternativno objašnjenje koje naglašava uticaj institucionalnih podsticaja, više nego društvenog kapitala izloženo je u Lane Kenworthy, “Civic Engagement, Social Capital, and Economic Cooperation”, American Behavioral Scientist, sv. 40, br. 5 (1997), str. 645-656.

93 U jednoj od najoštrijih kritika novije literature o civilnom društvu Šeri Berman koristi primer vajmarske Nemačke da bi pokazala kako snažno civilno društvo ne sprečava kolaps demokratskog sistema. Ona ukazuje na značajnu činjenicu da samo civilno društvo nije dovoljno i da su političke institucije koje se uspostavljaju u demokratiji podjednako značajne, ako ne i značajnije. Š. Berman tvrdi da je propast vajmarske demokratije rezultat njenih slabih političkih institucija i da, u to vreme nesporno dinamično, nemačko civilno društvo nije sprečilo taj ishod. Pre bi se moglo reći da je nacistički pokret u stvari mobilisao i instrumentalizovao civilno društvo. Iako je ovaj argument, koji ubedljivo ilustruje slučaj vajmarske Nemačke, dobar, on možda potpuno ne opravdava njenu osudu upotrebe koncepta civilnog društva. Njena kritika studija civilnog društva koje zanemaruju širu sliku i veći politički i ekonomski kontekst jeste izuzetno vredna, ali ona ne bi trebalo da ide u krajnost i tvrdi kako učešće u dobrovoljnim organizacijama nije značajan element delotvorne demokratske reakcije i legitimacije. Vidi Berman, “Civil Society and the Collapse of the Weimar Republic” i “Civil Society and Political Institutionalization”.

62

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

jednog često priznaju značaj drugog, ali je razlika u onome što naglašavaju – vrednost učešća ili snagu institucionalnog uticaja – analitički i suštinski značajna.

U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Patnam navodi niz različitih načina na koje civilno društvo, ili na još opštijem nivou šira kategorija “društvenog kapitala” mogu imati korisne rezultate. On piše: “Ima li društveni kapital koristan uticaj na pojedince, zajednice, pa čak i na cele nacije?

Ima, jer značajan i sve veći deo istraživanja ukazuje na to da građanske veze pomažu da budemo zdravi, bogati i pametni.”94 U knjizi koju čine poglavlja “Obrazovanje i blagostanje dece”, “Bezbedno i produktivno susedstvo”, “Ekonomski prosperitet”, “Zdravlje i sreća”, i “Demokratija”, on sintetizuje veliki deo naučnog rada koji se tokom protekle decenije bavio društvenim kapitalom i ističe njegove pozitivne efekte. Patnam takođe izlaže originalne empirijske podatke iz nedavno otkrivene arhive istraživanja obavljenih tokom poslednjih 25 godina, koje koristi da bi ukazao na neverovatan odnos između njegovog indeksa društvenog kapitala i neobično širokog niza pitanja i podataka o 50 američkih država.95 Što se tiče članstva u dobrovoljnim organizacijama – koje je ključni element njegovog koncepta društvenog kapitala – Patnam uključuje klasični argument Marka Granovetera o paradoksalnom značaju daljih ili “slabih” veza, za razliku od bliskih ili “jakih” veza, kada se radi o zapošljavanju ili širenju pogleda na životne mogućnosti.96 Bliske veze sa porodicom i prijateljima očigledno su još uvek značajne za čovekovu dobrobit uopšte; pa ipak, u širem ekonomskom i političkom smislu, ona vrsta daljih poznanika koje svaka osoba može da stekne kroz članstvo u organizacijama, može biti dragocenija od porodice i bliskih prijatelja. Patnam objašnjava kako je Granoveterov nalaz proveren i potvrđen u različitim kontekstima: “Desetine studija urađenih od Olbanija do Singapura, i od Drezdena do Detroita, utvrdile su da je na svim nivoima društvene hijerarhije i u svim delovima privrede, društveni kapital snažno sredstvo za ostvarivanje napredovanja u profesiji, društvenom statusu i ekonomskoj dobiti – možda i značajnije od ljudskog kapitala (obrazovanje i iskustvo).”97 94 Putnam, Bowling Alone, str. 287.

95 On, na primer, smatra da je “što smo više integrisani u našu zajednicu, manje verovatno da ćemo dobiti kijavicu, srčani udar, moždani udar, rak, depresiju ili umreti pre vremena iz bilo kog drugog razloga”. Putnam, Bowling Alone, str. 326.

96 See Mark Granovetter, “The Strength of Weak Ties”, American Journal of Sociology, sv. 78 (1973), str. 1360-1380..

97 Putnam, Bowling Alone, str. 321.

Civilno društvo i demokratizacija

63

Konkretnije rečeno, osnovna logika argumenata koje iznose Patnam i drugi zastupnici društvenog kapitala jeste da organizacije civilnog društva služe kao “škole demokratije”, kako to kaže Patnam parafrazirajući Tokvila.98 Drugim rečima, činjenica da nezavisne organizacije postoje i prosperiraju, dopušta običnim građanima da ostvaruju interakciju izvan mreža članova porodice i bliskih prijatelja i da na taj način razvijaju veće poverenje, toleranciju i veštine pregovaranja, što je sve zajedno korisno za demokratiju. Štaviše, iskustvo koje stiču u organizacijama civilnog društva omogućava ljudima da steknu bolji osećaj sopstvene uloge i sposobnosti u sistemu participativne demokratije, što doprinosi stvaranju sposobnijeg i angažovanijeg građanstva. Što ljudi više učestvuju u dobrovoljnim organizacijama civilnog društva – čak i onima koje nisu izričito političke – to više internalizuju norme ponašanja građana participativne demokratije, a to može samo da ojača institucije i učinak demokratske vlade njihove zemlje.

Za razliku od Patnama, koji naglašava društveno-psihološke koristi od konsenzusa i saradnje koje učešće u grupama pruža njihovim članovima i društvu uopšte, istorijski institucionalisti naglašavaju ulogu grupnog sukoba i borbe u oblikovanju razvoja moderne demokratije.99 Skokpol i Fjorina kažu: “Iz institucionalne perspektive, dobrovoljna udruženja imaju značaj kao izvori uticaja naroda, a ne samo kao nešto što olakšava individualnu participaciju i generalizovano društveno poverenje.”100 U savremenom kontekstu, institucionalni pristup naglašava sposobnost organizacija civilnog društva da deluju kao štit ili odbrambeni mehanizam koji građane čuva od potencijalno nametljive države. Drugim rečima, u demokratskom sistemu grupe i organizacije civilnog društva 98 Putnam, Bowling Alone, str. 338. O tome kako dobrovoljne asocijacije uče građanskim vrlinama i veštinama vidi takođe Alexis de Tocqueville, Democracy in America, prev. George Lawrence, ur. J. P. Mayer (Garden City, NY: Doubleday, Anchor Books, 1969 [1835, 1840]), naročito str. 355-359; Sidney Verba, Kay Lehman Schlozman, i Henry E. Brady, Voice and Equality: Civic Voluntarism in American Politics (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1995); i klasičnu studiju Harry Eckstein, Division and Cohesion in Democracy: A Study of Norway (Princeton: Princeton University Press, 1966).

99 Jasnu formulaciju ovog pristupa vidi u Skocpol, “How Americans Became Civic”, str. 17-80.

U istoj tradiciji vidi takođe Barrington Moore, Social Origins of Dictatorship and Democracy (Boston: Beacon Press, 1966); Thomas Ertman, Birth of the Leviathan: Building States and Regimes in Medieval and Early Modern Europe (Cambridge: Cambridge University Press, 1997); Dietrich Rueschemeyer, Evelyne Huber Stephens, i John D. Stephens, Capitalist Development and Democracy (Chicago: University of Chicago Press, 1991).

100 Theda Skocpol i Morris P. Fiorina, “Making Sense of the Civic Engagement Debate”, u Skocpol i Fiorina, Civic Engagement in American Democracy, str. 15.

64

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

imaju mogućnost da spreče državu da donosi zakone koji se suprotstavljaju organizovanim interesima grupa građana. Pored ove u osnovi odbrambene uloge, organizacije civilnog društva mogu da deluju pozitivno i kroz uticaj na zakone i propise koji su već doneti. Dobrovoljne organizacije daju zakonodavcima širi opseg informacija i gledišta, a i pritisaka, što sve zajedno doprinosi efikasnijem i pravednijem kreiranju politike.101 Naglasak koji institucionalisti stavljaju na neposredan politički uticaj civilnog društva može se odnositi i na pojedince. Ejmi Gatman objašnjava: “Ako nemamo pristup udruženju koje je spremno i sposobno da zastupa naša gledišta i vrednosti, imamo vrlo ograničenu mogućnost da nas drugi ljudi čuju ili da utičemo na politički proces, osim ako slučajno nismo bogati ili slavni.”102 Štaviše, kako to kaže Aleksis de Tokvil: “Udruženje spaja snagu različitih umova i energično je usmerava u pravcu jasno naznačenog cilja.”103 Ukratko, članstvo u organizacijama ima neposredne i osetne koristi i za pojedince i za društvo, dozvoljavajući ljudima da utiču na procese koji se odražavaju na njihov život i da ostvaruju kolektivne ciljeve koji inače ne bi bili dostignuti.

Bez obzira na razlike u onome što naglašavaju ova dva pristupa, njihovi zastupnici imaju isto mišljenje o korisnom uticaju civilnog društva na demokratiju. Skeptici će možda i dalje tvrditi kako veza između članstva u dobrovoljnim organizacijama i svesnog demokratskog učinka još uvek nije dovoljno uverljivo ili sistematično pokazana, ali moj cilj ovde nije da rešim taj spor ispitujući značaj odnosa između civilnog društva i demokratije. U stvari, ja prihvatam opšti stav da su članstvo i učešće u dobrovoljnim organizacijama u relativno značajnom stepenu bitna karakteristika i činilac demokratskog učinka i kvaliteta demokratije. Pitanje kojim se bavim drugačije je od pomenutog i prethodi mu, ali je podjednako značajno za one koji proučavaju uporednu politiku: Koji činioci objašnjavaju zašto neke zemlje imaju jača, a neke slabija civilna društva i zašto neki ljudi pristupaju organizacijama, a neki ne?

101 Naglašavanje neposrednog uticaja dobrovoljnih organizacija na kreiranje politike dovelo je do značajnih nalaza o odnosu između države i civilnog društva. Kao što je već rečeno u ovom poglavlju, pristup istorijskih institucionalista dao je dragocen doprinos razumevanju načina na koji država i civilno društvo ostvaruju interakciju u simbiotskom odnosu, umesto da se jedno definiše samo kao odsustvo drugog.

102 Amy Gutmann, “Freedom of Association: An Introductory Essay”, u Amy Gutmann, ur., Freedom of Association (Princeton, NJ: Princeton University Press, 1998).

103 Tocqueville, Democracy in America, str. 190.

Civilno društvo i demokratizacija

65

S obzirom na do sada neviđeni zamah tranzicija ka demokratiji od sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka, u periodu koji je Samjuel Hantington (Samuel Huntington) nazvao “treći talas” demokratizacije,104 i činjenicu da se mnoge od tih zemalja još uvek bore da održe svoje tek stvorene demokratske institucije, civilno društvo predstavlja centralni element njihovih napora. Zato je ne samo na mestu nego i neophodno da se naučnici usmere na razvoj civilnog društva u velikoj grupi zemalja koje danas – s različitim stepenom uspeha – nastoje da izvrše demokratizaciju.

KAKO MOŽEMO DA PROUČAVAMO CIVILNO DRUŠTVO

Jedna od većih spornih tačaka u savremenoj raspravi odnosi se na to da li je civilno društvo prvenstveno normativni i moralni koncept koji služi kao ideal – i predstavlja izazov svim društvima da postanu komunikativnija i u većoj meri participativna, egalitarna i demokratska – ili je to koncept koji naučnici iz oblasti društvenih nauka mogu da operacionalizuju i empirijski izmere. Predstavnik prvog gledišta Bendžamin Barber odbacuje, kako kaže, “naivno stanovište da se činjenice i vrednosti lako mogu izdvojiti i držati u sjajnoj izolaciji” i dodaje da “međuzavisnost idealnog i stvarnog ne znači da je ‘sve dopušteno’, ali ipak ne dopušta pojednostavljenu predstavu da lako možemo doći do ‘objektivne’ definicije, ili da postoje ‘naučni’ odgovori na naša politička pitanja”.105 Mada imam razumevanja za ovu želju da se izbegnu pseudonaučni redukcionizam i naivnost, nisam spreman da odbacim empirijski pristup civilnom društvu kao takav. Naprotiv, verujem da komparativno istraživanje predstavlja drugi veliki izazov u proučavanju civilnog društva.

A bez nekih zajedničkih standarda – kvalitativnih, kvantitativnih, ili i jednih i drugih – uz pomoć kojih možemo da procenjujemo, poredimo, opisujemo i, konačno, shvatimo atribute civilnog društva u različitim kontekstima, neće biti moguće da se istraživanja o civilnom društvu obavljaju uporedno i kumulativno.

Još jedna značajna primedba današnjoj upotrebi civilnog društva dovodi u pitanje načine za merenje civilnog društva u različitim zemljama 104 See Samuel P. Huntington, The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century (Norman: University of Oklahoma Press, 1991).

105 Benjamin R. Barber, A Place for Us: How to Make Society Civil and Democracy Strong (New York: Hill and Wang, 1998), str. I2-I3. Sličan argument protiv Patnama vidi u Jean L. Cohen, “American Civil Society Talk”, Report from the Institute for Philosophy and Public Policy, sv.

18, br. 3 (1998).

66

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

i kulturama. Kris Han u uvodu knjige, čiji je jedan od urednika, tvrdi da civilno društvo ima temeljnu i istorijsku zapadnu etnocentričnu tendenciju koja se loše prenosi u nezapadne delove sveta. Han suštinu svog argumenta sažima u dve tačke. Prvo, “rasprave koje su do sada vođene o civilnom društvu bile su previše usko ograničene modernim zapadnim modelima liberalnog individualizma”, i drugo, “istraživanje civilnog društva zahteva da se velika pažnja posveti nizu raznih nezvaničnih međuljudskih postupaka koje druge discipline previđaju”.106 U ovom pozivu antropolozima da u proučavanje civilnog društva uključe i etnografska istraživanja nezapadnih društava, Han tvrdi da su savremena shvatanja o civilnom društvu zasnovana na “idealu društvene organizacije” razvijenom “u istorijskim uslovima koji se danas ne mogu ponoviti ni u jednom drugom delu sveta”.107 Oba Hanova zapažanja predstavljaju veliki izazov naučnicima koji se bave empirijskim istraživanjima civilnog društva u komparativnom kontekstu. Moj pristup se zasniva na prihvatanju drugog zapažanja (o potrebi da se u nezapadne kontekste uključe i etnografska istraživanja) i kontraargumentu prvom (o potrebi da se koncept civilnog društva proširi kako bi obuhvatio nezapadne kulture). Slažem se sa Hanovim ubedljivim apelom da se “rasprava o civilnom društvu od formalnih struktura i organizacija okrene ka istraživanju verovanja, vrednosti i svakodnevne prakse”.108 Drugim rečima, u proučavanju civilnog društva u nezapadnim zemljama značajno je da se ispita koje vrste društvenih praksi postoje umesto učešća u zvaničnim organizacijama zapadnog tipa. Pošto u četvrtom poglavlju budem pokazao da građani postkomunističkih zemalja beleže veoma nizak nivo učešća u zvaničnim dobrovoljnim organizacijama, i u petom poglavlju statistički ispitam niz konkurentnih hipoteza, u šestom poglavlju ću, kroz interpretativno istraživanje i analizu, razmotriti i razloge za neparticipaciju građana postkomunističkih zemalja i pokazati šta oni umesto toga rade.

Ali, iako se slažem sa Hanovom karakterizacijom jedinstvenih istorijskih okolnosti koje vode pojavi civilnog društva kao novom obliku društvene organizacije na Zapadu, ne slažem se sa njim da bi pojam, ili izraz, “civilno društvo” trebalo proširiti, odnosno po mom mišljenju razvodniti, 106 Chris Hann, “Introduction: Political Society and Civil Anthropology”, u Chris Hann i Elizabeth Dunn, ur., Civil Society: Challenging Western Models (London and New York: Routledge, 1996), str. 3.

107 Hann, “Political Society and Civil Anthropology”, str. 1.

108 Hann, “Political Society and Civil Anthropology”, str. 14.

Civilno društvo i demokratizacija

67

tako da obuhvati sve oblike društvene organizacije i prakse kao različite manifestacije istog opšteg fenomena civilnog društva.109 Dragoceno je njegovo razmišljanje kojim je u prvi plan rasprave postavio zapažanje da je civilno društvo inherentno zapadni koncept koji je nastao iz specifičnog istorijskog iskustva, bez obzira na to da li se na mogućnost da ono bude preneto negde drugo gleda pozitivno ili negativno. Ali – iako razumem frustraciju zbog toga što se taj izraz, često pogrešno ili nezgrapno, upotrebljava za regione i zemlje koje imaju potpuno drugačiju istorijsku i kulturnu podlogu – nisam uveren da bi širenje shvatanja civilnog društva na kvalitativno različite društvene obrasce pomoglo da se smanji značajna konfuzija u vezi sa ovim pojmom i plašim se da bi to, u stvari, imalo sasvim suprotan efekat.110 Štaviše, kao što sam pomenuo, postoji stvarna osnova za proučavanje civilnog društva kao specifičnog zapadnog koncepta u nezapadnim zemljama, s obzirom na to da su mnoge od njih nedavno krenule u različite oblike vesternizacije koja obuhvata i razvoj demokratskog i kapitalističkog sistema zasnovan na ideal-tipskom zapadnom modelu. Barem u zemljama koje se u određenoj meri demokratizuju, civilno društvo – mereno dobrovoljnim organizacijama i učešćem u njima – predstavlja legitiman i odgovarajući predmet za istraživanja i analizu. Ovde Hanov argument postaje vrlo poučan. Kada rezultati analize ove vrste pokažu da su društveni obrasci različiti od onih u zapadnim zemljama, onda je bitno da naučnici učine sledeći korak i objasne zašto je to slučaj.

Posle obrade ova dva značajna izazova i upozorenja koja se odnose na empirijsko proučavanje civilnog društva, okrećem se raspravi dva alternativna empirijska pristupa. Usredsređujem se na to kako oni jesu i mogu biti primenjeni na postkomunističku Evropu, naročito u široj komparativnoj perspektivi.

109 Han piše: “Moguće je da za neku ograničenu svrhu poželimo da upotrebimo suštinsku definiciju civilnog društva i iskoristimo je za komparativnu analizu. Ali umesto da tražimo da se širom sveta kopira određeni zapadni model, trebalo bi da budemo spremni da napustimo taj univerzalni standard i prihvatimo da se civilno društvo u slobodnijem viđenju odnosi na moralnu zajednicu, probleme odgovornosti, poverenja i saradnje sa kojima se suočavaju sve grupe. U tom smislu, sve ljudske zajednice nastoje da uspostave svoju verziju civilnog društva ili civilizacije.” Hann, “Political Society and Civil Anthropology”, str. 20.

110 O opasnostima “konceptualne rastegljivosti”, vidi u Giovanni Sartori, “Concept Misinformation in Comparative Politics”, American Political Science Review, sv. 87, br. 4 (1970), str.

1033-1053, i David Collier i James Mahon, Jr., “Conceptual ‘Stretching’ Revisited: Adapting Categories in Comparative Analysis”, American Political Science Review, sv. 87, br. 4 (1993) str. 845-855.

68

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Najuobičajeniji pristup koji se koristi u empirijskim proučavanjima civilnog društva fokusiran je na same organizacije i udruženja. Mnoge studije izlažu podrobne podatke o raspoređenosti različitih tipova organizacija unutar civilnog društva određene zemlje i nabrajaju brojeve i procente dobrovoljnih organizacija koje pripadaju različitim kategorijama.111 Dva osnovna problema sa ovim tipom izveštaja su, prvo, što je kategorizacija organizacija po vrstama retko standardizovana i značajno se razlikuje od jedne studije do druge, pa to isključuje mogućnost sadržajnog poređenja više zemalja; i drugo, što su podaci često sakupljeni nasumice, na osnovu nejasnih i nesistematičnih metoda uzorkovanja, pa to dovodi u sumnju njihovu reprezentativnost.

Najzanimljivija i najproduktivnija uporedna istraživanja dobrovoljnih organizacija obavljena su u Nemačkoj gde je nekoliko grupa naučnika poredilo razne aspekte civilnog društva u istočnom i zapadnom delu zemlje.

Bez obzira na to što su koristili drugačije empirijske metode, usredsređivali se na druge tipove i grupe i dolazili do različitih tumačenja i zaključaka, ovi istraživači ističu zajednički empirijski rezultat da je civilno društvo slabije, ponekad čak znatno slabije, na Istoku nego na Zapadu.112 Ovaj nalaz, koji je veoma značajan za razumevanje razlika između Istočne i Zapadne Nemačke, predstavlja samo polaznu osnovu za razumevanje uticaja komunističkog iskustva u njegovom širem komparativnom kontekstu postkomunističkih zemalja Evrope.

Pored toga što se usredsređuju na distribuciju dobrovoljnih organizacija u datoj zemlji, neki analitičari iznose podatke o organizacijama civilnog društva tako što pokazuju promene u broju registrovanih grupa tokom vremena. To omogućava analizu trendova, a to je bitna tema u najvećem broju rasprava o civilnom društvu koje nastoje da izmere ili predvide pro111 Na primer, o Rusiji vidi F. M. Borodkin, “Tretii Sektor v Gosudarstve Blagodenstviya”, Mir Rossii, br.2 (1997), str. 67-116. Vidi takođe studije o Austriji, Bugarskoj, Kanadi, Češkoj Republici, Danskoj, Egiptu, Francuskoj, Gvajani, Haitiju, Mađarskoj, Letoniji, Meksiku, Novom Zelandu, Rusiji, Slovačkoj, Španiji, Švajcarskoj, Ukrajini i Jemenu u Civicus, The New Civic Atlas. Podaci u ovoj publikaciji prikupljeni su na tako drastično različite načine da je svako poređenje zemalja besmisleno.

112 Vidi, na primer, Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany; Jacoby, Imitation and Politics; Wessels, “Burger und Organisationen in Ost-und Westdeutschland: vere int und doch verschieden?” Probleme der Einheit; Rucht, Blattert, i Rink, Soziale Bewegungen auf dem Weg zur Institutionalisierung; Priller, “Veranderungen in der politischen und sozialen Beteiligung in Ostdeutschland”; Anheier et al., Der Dritte Sektor in Deutschland; Baur, Koch, i Telschow, Sportvereine im Ubergang. Vidi takođe poglavlje o Nemačkoj, Helmut K. Anheier, u Civicus, The New Civic Atlas.

Civilno društvo i demokratizacija

69

mene u nivou civilnog društva tokom vremena. U postkomunističkim zemljama ovi trendovi često pokazuju veliko povećanje broja organizacija.

Na primer, navodeći izveštaj Odeljenja za društvenu statistiku Centralnog statističkog biroa Mađarske, Ferenc Mislivec i Džodi Jensen pišu: “Podaci… pokazuju neverovatan rast broja civilnih neprofitnih organizacija u proteklih pet godina” i navode da je broj takvih grupa u periodu od 1989. do 1992. godine više nego utrostručen.113 Slično tome, Gžegož Ekjert i Jan Kubik pišu o ogromnom povećanju broja organizacija u Poljskoj u periodu 1989-1996. godine.114 Lev Jakobson, Boris Rudnik i Sergej Šipkin pokazuju da se broj organizacija u Rusiji skoro udvostručio od 1995. do 1997. godine, a podaci za 1995. godinu sigurno su mnogo obimniji nego što su bili početkom devedesetih godina dvadesetog veka.115 Iako je razmatranje trendova broja registrovanih organizacija sigurno korisnije od obične tipologije različitih vrsta organizacija, ono je, svejedno, vezano za nekoliko problema. Prvo, i u ovom slučaju bi podatke trebalo posmatrati sa određenom skepsom, imajući u vidu nedosledne metode računanja broja organizacija u različitim zemljama, naročito kada se baziraju na poduzorku organizacija. Zbog ovih nedoslednosti komparativne analize su i teže i nesigurnije, dok njihovi nalazi imaju samo ograničenu korist za istraživače koji nastoje da utvrde komparativnu polaznu liniju civilnog društva u raznim zemljama i regionima. Štaviše, Patnam ispravno ukazuje na činjenicu da najveći broj studija koje uzimaju u obzir broj organizacija jednostavno unosi u tabele broj onih koje su stvorene u datoj godini. Razmatrajući samo “stopu rađanja” organizacija naučnici previđaju stopu njihove “smrtnosti”, odnosno sasvim realnu mogućnost da su mnoge od njih već nestale.116 113 Ferenc Miszlivetz i Jody Jensen, “An Emerging Paradox: Civil Society from Above?” u Dietrich Rueschemeyer, Marilyn Rueschemeyer, i Bjorn Wittrock, ur., Participation and Democracy East and West: Comparisons and Interpretations (Armonk, NY: M. E. Sharpe, 1998), str. 84.

114 Ekiert i Kubik, Rebellious Civil Society.

115 Lev Jakobson, Boris Rudnik, and Sergei Shishkin, “Russia”, u Civicus, The New Civic Atlas.

116 Patnam piše: “Na osnovu stope rađanja novih organizacija ne može se zaključiti baš ništa ako istovremeno ne razmatramo i stopu smrtnosti starih organizacija. Otkriće da je recimo polovina svih ekoloških organizacija koje sada postoje osnovana u prošloj deceniji ne govori apsolutno ništa o organizacionim trendovima, ako nam istovremeno nije poznato koliko je sličnih grupa nestalo u tom istom periodu. Ovo pitanje je posebno problematično ako se… lista organizacija redovno ne čisti od onih koje su prestale da postoje.” Putnam, Bowling Alone, str. 416.

70

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Pored metodoloških teškoća u izgradnji projekta koji bi koristio zajedničke metode brojanja, razvrstavanja i praćenja dobrovoljnih organizacija u različitim zemljama, postoje i teorijski i suštinski razlozi zbog kojih je ovaj pristup neodgovarajući. Kao što je rečeno, razlog zbog kojeg teoretičari i naučnici smatraju civilno društvo značajnom karakteristikom demokratije, nije toliko u kvantitetu i “formi” samih grupa koliko u značenju i “sadržaju” koje im daje učešće običnih građana.117 Štaviše, naročito u postkomunističkom kontekstu gde je odnedavno osnovano mnogo organizacija – uglavnom uz finansijsku pomoć Zapada – one imaju snažan podsticaj da preteruju kada govore o svojoj veličini, aktivnostima i značaju. Mislivec i Jensen ukazuju na “paradoksalnu pojavu” “statistički jakog civilnog društva” koje je, ipak, u najvećoj meri organizovano “odozgo” sa vrlo ograničenim učešćem običnih građana. Oni vrlo oštroumno ukazuju na pogrešan pravac i zablude analiza civilnog društva koje se fokusiraju na broj organizacija: Ti statistički podaci pokazuju formalan rast institucija civilnog sektora u periodu tranzicije. Povećan broj organizacija u civilnom sektoru, međutim, ne govori nužno o stvarnoj participaciji u civilnom društvu, o srazmernom ili podjednako brzom rastu njegovog uticaja na donošenje političkih odluka. Tu skepticizam nije potreban samo zato što 49 posto udruženja deluje u oblasti sporta i slobodnih aktivnosti. Veći problem predstavlja pseudoegzistencija velikog broja registrovanih NVO.118

Drugim rečima, iako na papiru (pa čak i na internetu) postoji veliki broj organizacija, “pseudoegzistencija” velikog broja njih ne govori neophodno o odgovarajućem nivou ili povećanju učešća običnih građana.119 117 Čak i institucionalisti priznaju ovu značajnu činjenicu. T. Skokpol, na primer, piše: “Pošto su brojnost i neposredni sastanci bili značajni u svim klasičnim američkim dobrovoljnim udruženjima, njihove vođe, ili oni koji su želeli da funkcije u tim grupama iskoriste da bi simbolizovali ili potvrdili svoj širi socijetalni liderski položaj, morali su da vode računa o tome da mobilišu i nadahnu veliki broj svojih članova. Članstvo je bilo značajno. Lideri su morali da mobilišu druge i ostvaruju interakciju sa drugima, ili nisu bili uspešni.” Skocpol, “How Americans Became Civic”, str. 67-68.

118 Miszlivetz i Jensen, “An Emerging Paradox”, str. 84-85 (naglasak je moj). Vidi takođe Ferenc Miszlivetz, Illusions and Realities: The Metamorphosis of Civil Society in a New European Space (Szombathely: Savaria University Press, 1999).

119 Ovo unekoliko uznemirujuće zapažanje – koje se sigurno ne odnosi samo na postkomunistički region, iako je očigledno tu najizraženije – potvrdili su brojni nezvanični intervjui i sa aktivistima organizacija i sa lokalnim istraživačima koji su ih proučavali i/ili pomagali. U prilog tome govori opis učešća građana ruskog grada Jaroslavlja koji daje Džefri Han: “Podaci pokazuju da je stopa individualne političke participacije u Jaroslavlju i dalje prilično niska, bez obzira na mehanizme za unapređenje te participacije. Politička participacija kroz grupe takođe ne deluje naročito efikasno. Najveći broj njih je po svemu sudeći slabo organizovan,

Civilno društvo i demokratizacija

71

Ukratko, ključni element ovog pristupa merenju civilnog društva – bez obzira na to da li se radi o tabuliranju proporcionalnog udela raznih vrsta organizacija ili praćenju promena u broju organizacija tokom vremena – predstavlja naglasak na broju organizacija, a ne na članstvu i participaciji običnih građana. Ovakvi istraživački poduhvati su legitimni i mogu biti korisni u osvetljavanju karakteristika ili trendova u određenoj zemlji, ali pošto se podaci u svakom projektu drugačije sakupljaju i pošto se može posumnjati u stvarno “postojanje” mnogih od ovih organizacija, ovakve studije daju nepotpunu osnovu za sistematsko poređenje različitih zemalja i regiona.

Bez obzira na to što se civilno društvo u različitim zemljama ne može savršeno izmeriti, verujem da reprezentativna anketna istraživanja obezbeđuju valjaniju i pouzdaniju polaznu tačku. Merenjem procenta ispitanika koji su članovi dobrovoljnih organizacija u određenoj zemlji, ankete ne samo da daju približniju ocenu razvoja civilnog društva u toj zemlji od one koja se oslanja na šturu listu ukupnog broja ili vrsta registrovanih organizacija, nego i olakšavaju opsežna poređenja između društvenih slojeva u zemlji koja se proučava i između različitih zemalja.

Eksplozija anketnih istraživanja u postkomunističkoj Evropi donela je, od pada komunizma do sada, unekoliko mešovite rezultate. Prve studije koje su objavljene u prvoj polovini devedesetih godina dvadesetog veka bile su zasnovane na anketama sprovedenim u burnom periodu 1990-1992. godine i nastojale su da ocene da li je postkomunistička, pre svega ruska, politička kultura demokratska.120 Koristeći pitanja o stavovima i vrednostima koja se standardno primenjuju u američkim i zapadnoevropskim sa ograničenom listom članova, ako ne i potpuno fiktivan”. Vidi Jeffrey Hahn, “The Development of Local Legislatures in Russia: The Case of Yaroslavl”, u Jeffrey Hahn, ur., Democratization in Russia: The Development of Legislative Institutions (Armonk, NY: M. E. Sharpe, 1996), str. 188. Za kritiku strategija zapadnih donatora koje autorka smatra naivnim i podložnim zloupotrebi i manipulaciji, vidi Janine R. Wedel, Collision and Collusion: The Strange Case of Western Aid to Eastern Europe 1989-1998 (New York: St. Martin’s Press, 1998).

120 Vidi, na primer, Jeffrey Hahn, “Continuity and Change in Russian Political Culture”, British Journal of Political Science, sv. 21, br. 4 (1991), str. 393-422.; James L. Gibson i Raymond M. Duch, “Emerging Democratic Values in Soviet Political Culture”, u Arthur H. Miller, William M. Reisinger, i Vicki L. Hesli, ur., Public Opinion and Regime Change: The New Politics of Post-Soviet Societies (Boulder: Westview Press, 1993); Andrei Yu Melville, “An Emerging Civic Culture? Ideology, Public Attitudes, and Political Culture in the Early 19905”, u Miller, Reisinger, i Hesli, Public Opinion and Regime Change; William M. Reisinger, Arthur H. Miller, Vicki L. Hesli, i Kristen Hill Maher, “Political Values in Russia, Ukraine and Lithuania: Sources and Implications for Democracy,” British Journal of Political Science, sv. 24, br. 2.

(1994), str. 183-224.

72

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

anketama, naučnici su pokušali da komunističke zemlje postave u širi komparativni kontekst. Tu dobru nameru je, međutim, kvarila činjenica da su mnoga pitanja bila ili nerazumljiva ili besmislena velikom broju građana postkomunističkih zemalja – naročito u periodu neposredno pre i posle urušavanja komunizma u Sovjetskom Savezu – zbog čega su dobijeni rezultati često bili nedosledni, a ponekad i zbunjujući.121 Tehniku anketnog istraživanja su na postkomunističku Evropu najbolje primenili Ričard Rouz i njegove kolege, koji su sproveli pravilne, opsežne i pronicljive ankete u najvećem broju zemalja postkomunističke Evrope. Umesto da upotrebe standardnu bateriju pitanja iz zapadnog konteksta, Rouz i njegovi saradnici izradili su Barometar novih demokratija (NDB), veliki upitnik koji, između ostalog, meri i koncepte kao što su podrška komunističkim i postojećim režimima, optimizam u pogledu budućnosti, veći broj ekonomskih elemenata i društveni kapital. Štaviše, njihova publikacija posvećuje veliku pažnju istorijskom kontekstu komunističkog iskustva, revolucionarnim preokretima 1989-1991. godine i, naročito, procesu postkomunističke transformacije.122 U stvari, mnoge druge ankete počele su da ugrađuju pitanja iz ovog barometra kao “modele” koje treba imitirati.

Iako NDB obezbeđuje široku komparativnu osnovu za veliki deo postkomunističke Evrope, njegovi nalazi imaju unekoliko ograničenu primenu na ovaj projekat. Prvo, Istočna Nemačka i Rusija – dve zemlje čije je proučavanje u središtu ove knjige – izuzete su iz ove velike baze podataka, iako iz različitih razloga. Rouz i Herpfer smatraju da je Istočna Nemačka, pošto je dobila “gotovu državu”, “privilegovana” na jedinstven način, zbog čega je treba posmatrati odvojeno od ostalih postkomunističkih zemalja.123 Sa druge strane, Rusija je, kao izuzetno značajna, dobila svoj barometar – Barometar nove Rusije (NRB) – u kojem su delimično ponovljena pitanja iz NDB-a, ali se ona ipak retko uključuje u komparativne analize.124 121 Na primer, Džefri Han je došao do iznenađujućeg zaključka o tome da “u celini gledano, slika ruske političke kulture koju nam daje ova studija nije upadljivo različita od onoga što nalazimo u zapadnim industrijskim demokratijama”. Hahn, “Continuity and Change in Russian Political Culture”, str. 420.

122 Vidi impresivnu sintezu izloženu u Rose, Mishler, i Haerpfer, Democracy and Its Alternatives.

123 Vidi Richard Rose i Christian Haerpfer, “The Impact of a Ready-Made State: East Germans in Comparative Perspective”, German Politics, sv. 6, br. 1 (1997), str. 100—121.

124 Democracy and Its Alternatives, značajna publikacija koja se zasniva na Barometru novih demokratija, u potpunosti isključuje Rusiju iz analize. Opravdavajući ovaj ogromni propust, autori pišu: “Rusija je izuzeta zbog svoje jedinstvene uloge tvorca komunističkog sistema; situacija u njoj zaslužuje posebnu knjigu” (str. 21). Po mom mišljenju, značaj Rusije predstavlja

Civilno društvo i demokratizacija

73

Osim toga, pošto se NDB odnosi samo na postkomunističke zemlje, on ne dopušta nikakva poređenja sa zemljama izvan regiona. Međutim, još značajnija od izbora posmatranih slučajeva za ovu studiju jeste činjenica da ni NDB ni NRB ne sadrže pitanja o članstvu u organizacijama civilnog društva. To je zaista šteta jer ispitanici odgovaraju na pitanja o poverenju u razne institucije civilnog društva, a rezultati koji su tako dobijeni vrlo su dramatični i govore o velikom nepoverenju i skepticizmu.125 Na sreću, postoji i veliki istraživački projekat – Svetski pregled vrednosti (WVS) koji sadrži pitanja o članstvu u dobrovoljnim organizacijama. Iako se ovaj pregled često kritikuje iz istih razloga koje sam prethodno pomenuo u vezi sa radovima o ruskoj političkoj kulturi – odnosno, on uglavnom sadrži pitanja o stavovima i vrednostima koji često nemaju smisla za nezapadno stanovništvo – on sadrži i bateriju osnovnih bihevioralnih pitanja o tome da li je ispitanik član neke od pet vrsta organizacija, i ako jeste, da li je u njoj aktivan ili nije. S obzirom na to da je ovo pitanje postavljeno u više od 50 zemalja u periodu 1995-1997. godina, dobijeni rezultati predstavljaju veoma vredan, i još uvek neiskorišćen, izvor za poređenje stepena učešća u raznim zemljama i regionima.

Pitanje o članstvu u dobrovoljnim organizacijama u upitniku Svetskog pregleda vrednosti odnosi se na devet različitih vrsta grupa. To su: (1) crkve i verske organizacije, (2) sportski i rekreativni klubovi, (3) obrazovne, kulturne ili umetničke organizacije, (4) sindikati, (5) političke stranke ili pokreti, (6) ekološke organizacije, (7) profesionalna udruženja, (8) dobrotvorne organizacije i (9) druge dobrovoljne organizacije. Iako ova lista sigurno nije do kraja iscrpena (moglo bi se s pravom reći da bi u nju trebalo uključiti i druge vrste organizacija, kao što su na primer one posvećene pitanjima od interesa za žene, studente i veterane, kao i grupe za prava životinja), ona obuhvata veliki niz organizacija, i tradicionalnih i savremenih, koje čine srž civilnog društva i dopuštaju nam da ispitamo komparativne nivoe članstva u raznim zemljama. Štaviše, poslednja kategorija “druge organizacije” trebalo bi da, iako na manje izričit i neposredan način, obuhvati i preostale vrste organizacija koje nisu obuhvaćene listom iz pitanja.

još jedan razlog više da se ona obuhvati uporednim pregledom, a ne da se podrazumeva kako ona ima sopstveni tok i logiku, potpuno drugačije od onih u susednim zemljama koje su imale slično komunističko iskustvo.

125 Vidi Mishler i Rose, “Trust, Distrust and Skepticism”, str. 418-451.

74

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Ukratko, imajući u vidu značajna ograničenja za valjana i pouzdana komparativna istraživanja na nivou organizacija, usredsređivanje na civilno društvo u smislu participacije – mereno reprezentativnim anketama koje ponavljaju ista pitanja u većem broju različitih zemalja – predstavlja najbolju opštu mogućnost za komparativno istraživanje ove značajne karakteristike demokratije i demokratizacije.

ZAKLJUČAK

Iako anketno istraživanje predstavlja najbolji način za poređenje civilnog društva više zemalja, tako dobijena “komparativna osnovna linija” predstavlja samo polaznu tačku za složeniju i specifičniju analizu kojom se objašnjavaju drugačiji, nepravilni ili iznenađujući rezultati. Bez obzira na to da li će se primeniti poređenja odgovora ispitanika na individualnom nivou u anketi zatvorenog tipa – čime se različite grupe ili podgrupe ljudi unutar društava posmatraju jedna nasuprot drugoj – ili kvalitativne studije koje istraživaču omogućavaju da dublje ispita misaone procese i bihevioralne obrasce koji se mogu uočiti uz pomoć anketnih pitanja, značajno je da se analiziraju, ispitaju i protumače osnovni empirijski nalazi.

Međutim, ako se zaista ne dođe do te “osnovne linije” mala je mogućnost da istraživanja o civilnom društvu imaju veću vrednost za naučnike koji nastoje da razumeju kako se zajedničke kategorije drugačije aktuelizuju u različitim zemljama i kontekstima.

Zadatak narednog poglavlja jeste da obezbedi tu bitnu osnovnu liniju, oslanjajući se na rezultate Svetskog pregleda vrednosti iz 1995-1997. godine. Nalazi su veoma upečatljivi i pokazuju konzistentno nizak nivo članstva u organizacijama građana postkomunističkih zemalja, i postavljaju osnovu za dublju – statističku i interpretativnu – analizu koju ću izložiti u narednim poglavljima.

4 Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi: empirijsko polazište

UVOD

Pošto sam definisao i opisao koncept civilnog društva i obrazložio potrebu da ga komparativno merimo, sada ću izložiti analizu novijih empirijskih podataka koji se odnose na niz zemalja iz celog sveta. Iako je civilno društvo samo jedan od brojnih značajnih izazova sa kojima se suočavaju postkomunistička društva – zbog čega je neophodan oprez u široj primeni ovih rezultata i nalaza na druga pitanja – ono nam daje polaznu osnovu za merenje i poređenje vrsta demokratije koje postoje u raznim društvima. I ovde ću, kao i u prethodnom poglavlju, naglasiti da živo civilno društvo, iako samo po sebi nije garancija održanja demokratije, angažovanja i participacije građana, ipak predstavlja bitan element kvaliteta demokratije.

Osnovni cilj ovog poglavlja jeste da predstavi ovu empirijsku osnovu – odnosno doslednu i uporedivu meru članstva u dobrovoljnim organizacijama u širokom rasponu zemalja i regiona – i da analizira moguće uzroke različitog nivoa članstva u organizacijama građana ovih zemalja.

Sve u svemu, nalazi izloženi u ovom poglavlju konzistentno i sistematično ukazuju na nizak nivo članstva u svim zemljama postkomunističke Evrope u poređenju sa mnogim drugim zemljama izvan ovog regiona. Da bih objasnio ovako izuzetan zaključak nakon ovog poglavlja, u kojem ću okarakterisati i analizirati specifične slabosti postkomunističkog civilnog društva, naredna dva poglavlja posvetiću analizi na individualnom nivou koristeći pritom i reprezentativnu anketu i dubinske intervjue.

76

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

KATEGORIJA TIPA PRETHODNOG REŽIMA

Populaciju predstavljenu u Svetskom pregledu vrednosti (WVS) za period 1995-1997. sačinjavaju reprezentativni uzorci iz preko 50 zemalja. Neke od njih sam izostavio u analizi koju izlažem u ovoj knjizi, iz dva osnovna razloga. Prvo, podaci o mnogim zemljama ili ne sadrže ili u potpunosti ne navode vrednosti koje se odnose na učešće u organizacijama. Zbog toga su iz analize isključene Jermenija, Kolumbija, Dominikanska Republika, Gana, Velika Britanija, Moldavija, Poljska i Tajvan. Drugo, pošto se usredsređujem na civilno društvo u kontekstu demokratije i demokratizacije, obuhvatio sam samo one zemlje koje prelaze minimalan prag proceduralne demokratije, koji označava rezultat od 3,5 ili više na rang-listi Fridom Hausa i 1995-6. i 1966-7. godine, a to su godine koje pokriva i WVS.126 Ovu je razliku neophodno napraviti jer je u nedemokratskim društvima članstvo u organizacijama retko zakonom dozvoljeno, nezavisno ili dobrovoljno. Uključivanje takvih nedemokratskih zemalja u analizu deformisalo bi samu srž koncepta civilnog društva. Po osnovu tog kriterijuma iz analize su izostavljene sledeće zemlje obuhvaćene Svetskim pregledom vrednosti: Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Kina, Hrvatska, Gruzija, Indija, Meksiko, Nigerija, Pakistan, Peru, Turska i Jugoslavija. Činjenica da je iz analize izostavljena Poljska je značajna i za žaljenje jer se na Poljsku, zbog nekolektivizovane poljoprivrede, uticaja Katoličke crkve i, naravno, masovne mobilizacije pokreta Solidarnost, gledalo kao na “izuzetak“ u postkomunističkoj Evropi, i zemlju sa aktivnijim civilnim društvom.127 Međutim, valja istaći da je uporedna studija nekoliko postkomunističkih zemalja, koju su sproveli Samjuel Barns i njegove kolege, utvrdila da Poljska u stvari beleži znatno niži nivo članstva u organizacijama (čak i verskim) od bilo koje druge postkomunističke zemlje obuhvaćene studijom, a sam Barns koristi izraz “poljski ekscepcionalizam“ kada govori o neobično slabom civilnom društvu u Poljskoj.128 Osim toga, odgovori na pitanja WVS 1995-97. godine o učešću u dobrovoljnim organizacijama u Poljskoj u dve kategorije – političke stranke i sindikati – potvrđuju Barnsove nalaze koji govore o izuzetno niskom nivou članstva 126 Vidi, Freedom House, “Annual Survey of Freedom House Country Scores 1972-73. do 199899.” na internet adresi: <http://www.freedomhouse.org/ratings/ratings.pdf>.

127 Vidi, na primer, Ekiert and Kubik, Rebellious Civil Society.

128 Vidi Samuel H. Barnes, “The Mobilization of Political Identity in New Democracies“, u Samuel H. Barnes i János Simon, ur., The Postcommunist Citizen (Budapest: Erasmus Foundation, 1998), str. 127.

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

77

u organizacijama. Nažalost, s obzirom na to da ne postoje podaci o preostalih sedam vrsta organizacija, ova knjiga neće moći da ponudi nikakav određeni odgovor o Poljskoj, iako preliminarni podaci pokazuju da bi se ona verovatno uklopila sa drugim postkomunističkim zemljama u većoj meri nego što se to inače misli.

Sve u svemu, jezgro ove uporedne polazne osnove čine sledeće zemlje, podeljene u tri posebne grupe: (1) Australija, Finska, Japan, Norveška, Švedska, Švajcarska, Sjedinjene Države i Zapadna Nemačka, koje klasifikujem kao “starije demokratije“; (2) Argentina, Bangladeš, Brazil, Čile, Filipini, Južna Afrika, Južna Koreja, Španija, Urugvaj i Venecuela, koje nazivam “postautoritarnim zemljama“; i (3) Bugarska, Češka Republika, Istočna Nemačka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Makedonija, Rumunija, Rusija, Slovačka, Slovenija i Ukrajina, koje čine kategoriju “postkomunističkih“ zemalja.

Pre nego što se posvetim stvarnim podacima, važno je da objasnim i opravdam navedeno grupisanje zemalja u tri kategorije po tipu prethodnog režima. Pomenute zemlje sam razdvojio u ove tri grupe i iz teorijskih i iz empirijskih razloga, a ova podela je, takođe, izuzetno značajna za uporednu statističku analizu na kraju ovog poglavlja. Uopšteno govoreći, podelu na ove kategorije zasnovanu na tipu prethodnog režima u velikoj meri podržava literatura o demokratiji i demokratizaciji, u kojoj se starije demokratije – one koje su u potpunosti konsolidovane odmah posle Drugog svetskog rata – sagledavaju kao zemlje koje su dostigle onaj stepen demokratske stabilnosti po kojem se izdvajaju od svih drugih.129 I dok je specifičnost starijih demokratija prilično očigledna, razlika između kategorija postautoritarnih i postkomunističkih zemalja zahteva dodatno objašnjenje. Ja se uglavnom držim pionirskog dela Huana Linca, iako uz nekoliko modifikacija za potrebe ovog projekta.130 Kategorija postautoritarnih zemalja najvećim delom obuhvata zemlje koje su započele demokratizaciju tokom ili u drugoj polovini sedamdesetih godi129 Obratite pažnju na činjenicu da su u ovu kategoriju uključeni i Zapadna Nemačka i Japan, jer su obe zemlje pre Drugog svetskog rata imale demokratsku tradiciju i institucije koje su brzo ponovo uspostavljene u posleratnom periodu, i od tada su i stabilne i uspešne (mada u Zapadnoj Nemačkoj više nego u Japanu).

130 Vidi Juan J. Linz, Totalitarian and Authoritarian Regimes (Boulder: Lynne Rienner, 2000), delo koje je prvobitno objavljeno pod nazivom “Totalitarian and Authoritarian Regimes“ u Fred I. Greenstein i Nelson W. Polsby, ur., Handbook of Political Science (Reading, MA: Addison-Wesley, 1975), str. 175-411. Rezime glavnog argumenta vidi u Linz i Stepan, Problems of Democratic Transition and Consolidation, str. 38-54.

78

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

na prošlog veka i u kojima se demokratija uglavnom učvrstila, ali ne bez borbe i povremenih zastoja. Linc režime autoritarnog tipa definiše kao “političke sisteme sa ograničenim političkim pluralizmom, bez elementa odgovornosti, bez razrađene vodeće ideologije, ali sa posebnim mentalitetima, bez ekstenzivne i [sic] intenzivne političke mobilizacije, izuzev u nekim tačkama njihovog razvoja u kojima vođa, ili povremeno mala grupa ljudi, vrši vlast u loše definisanim, iako u stvari potpuno predvidljivim granicama“.131 Način na koji ja govorim o autoritarnom tipu režima – ili, kada se radi o današnjem vremenu, o post-autoritarnim zemljama kao “tipu prethodnog režima“ – saglasan je sa Lincovom definicijom, kao i sa studijama slučaja nekoliko zemalja izloženih u knjizi koju je napisao sa Alfredom Stepanom i u kojoj je po jedno poglavlje posvećeno Španiji, Portugaliji, Urugvaju, Brazilu, Argentini i Čileu.132 U ovu grupu sam uključio i Bangladeš, Filipine, Južnu Koreju i Južnu Afriku, zemlje koje sasvim sigurno spadaju u kategoriju postautoritarnih iako u geografskom smislu ne pripadaju području koje pokriva studija Linca i Stepana.133 Pored demokratije i autoritarizma, Linc definiše i koristi još dva tipa režima koja su relevantna za ovu studiju: totalitarizam i posttotalitarizam.134 Totalitaran režim je režim koji je “eliminisao skoro svaki prethodni politički, ekonomski i društveni pluralizam, i ima jedinstvenu, jasno 131 Juan J. Linz, “An Authoritarian Regime: The Case of Spain”, u Erik Allardt i Stein Rokkan, ur., Mass Politics: Studies in Political Sociologz (New York: Free Press, 1970), str. 255 (navedeno u Linz i Stepan, Problems of Democratic Transition and Consolidation, str. 38).

132 Portugalija i Grčka, nažalost, nisu obuhvaćene najnovijim Svetskim pregledom vrednosti, tako da Španija ostaje jedini predstavnik postautoritarnih zemalja Jugoistočne Evrope.

133 Neko će možda primetiti da je “demokratska tranzicija“ Južne Afrike bila drugačija od onih u drugim postautoritarnim zemljama, kako zbog krajnje politizovane prirode otpora aparthejdu tako i zbog toga što je autoritarna vladavina u stvari uključivala i demokratski režim za belo stanovništvo, pa su ove nasleđene demokratske institucije olakšale uključivanje crnačke većine posle sloma sistema aparthejda. Ali s obzirom na to da je 80% stanovništva živelo pod autoritarnim režimom, lišeno osnovnih političkih prava i građanskih sloboda, ipak ima smisla da se Južna Afrika uključi u kategoriju režima ovog tipa. Štaviše, nesumnjivo živo civilno društvo u Južnoj Africi danas predstavlja oštar kontrast niskom nivou učešća u organizacijama građana postkomunističke Evrope; vredi podsetiti da su mnogi analitičari očekivali, i nadali se, da će postkomunističko civilno društvo biti jako, aktivno i puno života, i u velikoj meri slično onome koje zaista postoji u Južnoj Africi.

134 Linc takođe govori o kategoriji “sultanizam“, koja se odnosi na izuzetno represivnu i samovoljnu vladavinu jednog vođe i njegove porodice, s malo trpeljivosti prema društvenom pluralizmu. Ovu kategoriju sam izostavio iz moje rasprave, jer samo Rumunija – u kojoj je takođe postojao komunistički režim i koja je stoga uključena u kategoriju komunističkih zemalja – odgovara definiciji sultanizma, a nijedan drugi primer sultanističkih režima (Haiti, Dominikanska Republika, Centralnoafrička Republika, Iran, Severna Koreja) ne ulazi u opseg ove studije.

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

79

formulisanu vodeću utopijsku ideologiju, intenzivnu i ekstenzivnu mobilizaciju i, često, harizmatično vođstvo koje vlada u neodređenim granicama i podrazumeva veliku nepredvidljivost i ranjivost kako elita tako i onih koji im ne pripadaju“.135 I dok bi kontrast između autoritarnih i totalitarnih režima trebalo da bude jasan, kategorija posttotalitarnih režima trebalo bi da obuhvati sve one zemlje koje se nalaze između njih. Posttotalitarni režimi, koji nastaju unutar totalitarnih režima posle određenog vremena otopljavanja ili slabljenja kontrole, i koji se kreću u rasponu od “ranih“ do “zamrznutih“ i “zrelih“ posttotalitarizama, tolerišu više oblika pluralizma nego što je to dopuštao prethodni totalitarni režim. Linc takođe tvrdi da se čak i posttotalitarni režimi značajno razlikuju od autoritarnih režima u nekoliko pogleda, od kojih je najznačajnije to što još uvek dopuštaju manje pluralizma u društvu.

Lincova tipologija je korisna kada se pravi razlika između nedemokratskih tipova režima i njihovog nasleđa u periodu demokratizacije. Tabela 4.1. prikazuje osnovne razlike između tipova režima, pri čemu autoritarni režimi u svih pet arena obično imaju više skorove od druga dva tipa režima. Što se tiče civilnog društva, skorovi za autoritarne zemlje kreću se od “srednjih do visokih“, dok su za totalitarne i posttotalitarne režime “niski“, odnosno, “niski do srednji“.

U ovom poglavlju u analizu uključujem ključne pretpostavke i definicije iz Lincove tipologije, ali ih organizujem na nešto drugačiji način. Totalitarne i posttotalitarne ideal-tipove stavljam u istu kategoriju koju, radi jednostavnosti i jasnoće teksta, nazivam “komunistička“. Smatram da je ovo spajanje opravdano, naročito onda kada se pravi razlika između komunističkih i autoritarnih režima. U stvari, i Linc i Stepan pišu: “Empirijski, naravno, većina sistema sovjetskog tipa osamdesetih godina prošlog veka nije bila totalitarna. Međutim, režime sovjetskog tipa, sa izuzetkom Poljske, ne bi bilo moguće shvatiti u svim njihovim specifičnostima, ako bismo ih klasifikovali kao autoritarne“.136 Osim toga, izuzev ekstremnog totalitarizma nacističke Nemačke, sve ostale primere totalitarnih i posttotalitarnih režima nalazimo u komunističkom bloku.

Dovodeći u vezu moju modifikovanu kategorizaciju i unekoliko impresionističke rezultate iz tabele 4.1, u preostalom delu ovog poglavlja nastojim da pružim konkretniju empirijsku potvrdu razlika u nivoima razvije135 Linz i Stepan, Problems of Democratic Transition and Consolidation, str. 40.

136 Linz i Stepan, Problems of Democratic Transition and Consolidation, str. 41.

80

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Tabela 4.1. Uticaj tipa prethodnog nedemokratskog režima na zadatke demokratske konsolidacije Totalitarni režimi

Posttotalitarni režimi

Autonomija civilnog društva srednji-visok

nizak

nizak-srednji

Autonomija političkog društva

nizak-srednji

nizak

nizak

Konstitucionalizam i vladavina prava

nizak-visok

nizak

srednji

Profesionalne norme i autonomija državne birokratije

nizak-visok

nizak

nizak-srednji

Ekonomsko društvo i stepen autonomije tržišta i pluralnosti oblika vlasništva

srednji-nizak

nizak nizak (komunističko) nizak-srednji ili srednji (fašističko)

Karakteristike arene

Autoritarni režimi

Napomena: Karakter arena u prethodnom nedemokratskom režimu tokom perioda koji je približno prethodio početku tranzicije ima ogroman značaj za zadatke sa kojima se suočavaju demokratske vođe. Što je arena manje razvijena, to će demokratski lideri morati da obave složenije zadatke da bi se novi režim učvrstio kao demokratski.

Izvor: Linc i Stepan, 1996, Tabela 4.1, str. 56 (tabela i napomena su doslovno reprodukovane, osim što je, iz razloga koji su prethodno objašnjeni, izostavljena dodatna kategorija „sultanizam“).

nosti civilnog društva u postkomunističkim i postautoritarnim režimima.

Rezultati koje navodim zaista daju snažnu podršku Lincovim konceptualnim razlikama, pokazujući da je tip prethodnog režima i dalje ključna kategorija za razumevanje sadašnjeg stepena razvoja civilnog društva.

REZULTATI SVETSKOG PREGLEDA VREDNOSTI: EMPIRIJSKO POLAZIŠTE

U ovom odeljku izlažem empirijske nalaze iz upitnika Svetskog pregleda vrednosti. Cilj mi je da moju zavisnu varijablu – članstvo u devet vrsta dobrovoljnih organizacija navedenih u prethodnom poglavlju – opišem što je moguće preciznije i potpunije i da pokažem obrasce i varijacije u raznim zemljama i regionima. Sve u svemu, rezultati daju čvrste i jasne dokaze da je članstvo u dobrovoljnim organizacijama značajno niže u postkomunističkim zemljama nego u starijim demokratijama ili postautoritarnim državama.

starije demokratije prosek

2,39

postautoritarni prosek

1,82

postkomunistički prosek

0,91

DIJAGRAM 4.1. Prosečan broj članstava u organizacijama po osobi, prosečno po tipu prethodnog režima.

Izvor : Svetski pregled vrednosti 1995-1997.

0,00

0,50

1,00

1,50

2,00

2,50

3,00

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi 81

82

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Pre nego što se pozabavim svakom od devet navedenih kategorija organizacija, na dijagramu 4.1. prikazao sam u velikoj meri zbirni i širok pogled na prosečno članstvo u organizacijama uopšte, uz poređenje tri kategorije po tipu prethodnih režima.137 Iako bi se moglo očekivati da će rezultati za postautoritarne i postkomunističke zemlje biti relativno slični, imajući u vidu njihove prethodno nedemokratske režime, vidimo da je srednja vrednost za postautoritarne zemlje na obe skale bliža prosečnoj vrednosti starijih demokratija nego postkomunističkih zemalja.

Ovi nalazi prikazani su nešto detaljnije na dijagramu 4.2, sa srednjim vrednostima prema tipu prethodnog režima za svih devet kategorija organizacija. Rezultati jasno pokazuju da je prosek za postkomunističke zemlje, kada se radi o svim vrstama organizacija izuzev sindikata, znatno niži od proseka za druge dve grupe, i da je razlika između starijih demokratija i postautoritarnih zemalja relativno mala u poređenju sa velikim jazom koji postautoritarne zemlje razdvaja od postkomunističkih.

Dok dijagram 4.2. daje samo prosečne vrednosti po tipu prethodnog režima za devet specifičnih vrsta organizacija, tabela 4.2. sadrži ukupne podatke za sve zemlje, uz srednju vrednost grupe u zagradi, što predstavlja opštu referentnu tačku za poređenje i unutar i između grupa. Pažljiviji pregled skorova na tabeli 4.2. ukazuje na isti opšti nalaz za osam vrsta organizacija: starije demokratije obično imaju najviše skorove, nešto veće od postautoritarnih zemalja, dok su postkomunističke zemlje grupisane na samom dnu. Mali broj postkomunističkih zemalja ima rezultat koji je veći od proseka za postautoritarne zemlje za bilo koju od devet vrsta organizacija, što je iznenađujuće s obzirom na raznolikost pobrojanih organizacija.

Jedini veliki izuzetak od ovog obrasca su, naravno, sindikati. Umesto da se nađu na najnižem nivou, postkomunističke zemlje pokazuju mnogo višu stopu članstva u sindikatima od postautoritarnih zemalja, mada, ipak, nižu od starijih demokratija. Međutim, trebalo bi da vodimo računa da ne prenaglasimo značaj ovog relativno velikog nivoa članstva u sindikatima. Radnički sindikati su u komunističkom sistemu bili bitno drugačiji od onih na Zapadu. Oni nisu bili nezavisan glas koji predstav137 Svaki put kada sam postavljao pitanja o članstvu u određenoj grupi, ispitanici su mogli da se odluče za jedan od tri sledeća odgovora: “aktivan član“, “pasivan član“, i “nisam član“. Međutim, u svim slučajevima, osima kada se radilo o verskim organizacijama, broj aktivnih članova bio je previše mali da bi zaluživao posebnu pažnju, pa sam stoga spojio prve dve opcije, praveći osnovnu razliku između onih koji jesu članovi (aktivni ili pasivni) i onih koji to nisu.

18

14

22

Obrazovne, kulturne ili umetničke org.

Sportski i rekreativni klubovi

Crkve ili verske org.

8

13

20 17 16

6

13 14

4

21

13 8

23

17

6

23

13

DIJAGRAM 4.2. Članstvo u devet tipova organizacija, prosečno po tipu prethodnog režima.

Izvor : Svetski pregled vrednosti 1995-1997.

0

5

10

15

20

25

32

Radnički sindikati

25

28

Političke stranke

30

Ekološke grupe

35

41

Profesionalna udruženja

40

Dobrotvorne organizacije

45

47 47

„Druge“

50

7

Postkomunističke zemlje

Postautoritarne zemlje

Starije demokratije

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi 83

TABELA 4.2. Članstvo u organizacijama, po zemljama (u procentima) Aktivnih u Sportski i Obrazovne, Crkve ili crkvenim ili rekreativni kulturne ili Radnički verske org. verskim org. klubovi umetničke org. sindikati

Starije demokratije SAD 78 Australija 47 Švedska 29 Finska 82 Norveška 32 Švajcarska 45 Z. Nemačka 52 Japan 12 (prosek grupe) (47,2)

51 21 8 9 8 17 16 5 (17,1)

41 52 45 32 39 49 48 20 (40,6)

38 37 23 21 22 30 19 12 (25,0)

23 23 63 51 47 17 20 13 (32,2)

Postautoritarne zemlje Južna Afrika 87 Južna Koreja 47 Čile 59 Brazil 62 Venecuela 45 Bangladeš 34 Španija 43 Urugvaj 35 Argentina 34 Filipini 23 (prosek grupe) (46,8)

60 16 29 31 21 24 17 14 15 13 (23,9)

41 50 35 26 29 25 20 18 16 16 (27,7)

33 37 29 18 22 22 14 19 15 10 (21,9)

24 11 18 18 14 7 12 11 6 8 (12,8)

Postkomunističke zemlje Makedonija 18 Istočna Nemačka 22 Slovenija 30 Rumunija 38 Slovačka 29 Češka Republika 17 Mađarska 20 Letonija 13 Rusija 6 Estonija 12 Ukrajina 9 Litvanija 14 Bugarska 3 (prosek grupe) (17,7)

4 8 7 15 9 5 9 4 2 2 2 4 1 (5,5)

21 31 19 10 22 24 14 9 6 14 5 7 4 (14,1)

14 14 9 9 6 9 5 10 6 11 5 7

20 23 29 21 19 16 12 18 40 13 33 8 13 (20,4)

(8,3)

Političke stranke

Ekološke grupe

Profesionalna Dobrotvorne „Druge“ udruženja organizacije org.

Starije demokratije SAD 50 Australija 10 Švedska 15 Finska 10 Norveška 16 Švajcarska 17 Z. Nemačka 9 Japan 7 (prosek grupe) (16,6)

25 17 13 8 7 20 12 3 (13,2)

35 30 16 9 26 23 13 15 (21,1)

41 31 23 15 28 23 22 4 (23,3)

31 22 35 21 31 12 20 9 (22,7)

Postautoritarne zemlje Južna Afrika 44 Južna Koreja 12 Čile 16 Brazil 14 Venecuela 14 Bangladeš 19 Španija 8 Urugvaj 16 Argentina 10 Filipini 8 (prosek grupe) (16,1)

21 25 18 14 15 10 9 13 6 13 (14,3)

19 14 18 17 16 13 11 9 8 7 (13,2)

22 32 21 31 17 7 12 10 10 10 (17,1)

18 20 19 13 15 17 10 8 6 9 (13,3)

14 5 4 6 5 5 3 2 2 2 2 2 1

14 13 12 9 7 9 10 9 2 5 3 4 2

15 20 11 6 5 4 6 2 2 2 2 2 2

13 14 13 3 13 18 9 4 1 2 1 1 1

(4,1)

(7,6)

(6,0)

(7,1)

Postkomunističke zemlje Makedonija 21 Istočna Nemačka 4 Slovenija 5 Rumunija 12 Slovačka 7 Češka Republika 7 Mađarska 3 Letonija 3 Rusija 2 Estonija 2 Ukrajina 2 Litvanija 3 Bugarska 6 (prosek grupe) (5,9)

Izvor: 1995-97 World Values Survey

86

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

lja kolektivne interese i pregovaračka prava radnika. To su, u stvari, bile organizacije kojima je upravljala država i u kojima je članstvo bilo obavezno za sve radne ljude, pa su tako predstavljali značajan element složenog partijskog aparata za kontrolu brojnih različitih segmenata stanovništva. Štaviše, sindikati su imali i ključnu društvenu ulogu jer su svojim članovima obezbeđivali brojna socijalna davanja, pa čak i paket aranžmane za godišnje odmore.

Iako je komunistički državni aparat nestao u periodu 1989-91. godine, sindikati su opstali labavo organizovani i u nekim zemljama čak zadržali veliki deo članstva, bez obzira na svoj neizvestan status i ulogu u postkomunističkom periodu. Sve u svemu, stopa učlanjenosti u sindikate uporno opada od sloma komunizma, naročito u poređenju sa starim danima skoro stopostotnog članstva.138 Ukratko, nivo članstva u sindikatima u tri grupe zemalja predstavlja određenu nepravilnost u celini od devet grupa organizacija pokrivenih upitnikom WVS, utoliko što u postkomunističkim zemljama nije na apsolutnom dnu. Međutim, ovaj nalaz ne bi trebalo da nas iznenađuje s obzirom na centralnu ulogu koju su sindikati igrali u komunističkim društvima i, naročito, činjenicu da nivo članstva u postkomunističkom periodu, po svemu sudeći, postepeno opada.139 Što se tiče ostalih osam vrsta organizacija, postkomunističke zemlje beleže izuzetno niske nivoe članstva u onima koje su po prirodi više političke, kao što su, na primer, političke stranke i ekološke grupe. Slično tome, postkomunističke zemlje pokazuju i konzistentno niske nivoe članstva u crkvenim, kao i u obrazovnim, kulturnim i umetničkim organizacijama. Ti nivoi su u velikom kontrastu sa mnogo višim nivoima i širim varijacijama članstva u verskim i kulturnim organizacijama postautoritarnih zemalja i starijih demokratija. Međutim, postkomunističke zemlje pokazuju veće varijacije kada se radi o članstvu u organizacijama koje podrazumevaju slobodno vreme, i neke ekonomske aktivnosti, odnosno u sportskim i rekreativnim klubovima i dobrotvornim organizacijama. Nekoliko postkomunističkih zemalja ima vrlo visok nivo članstva u takvim organizacijama u poređenju sa mnogim postautoritarnim zemljama.

138 O kontinuitetu i promenama u sindikatima u postkomunističkoj Evropi, vidi Padgettt, Organizing Democracy in Eastern Germanu, naročito strane 34-36 i 77-79.

139 O slabostima radne snage u postkomunističkoj Evropi, vidi David Ost i Stephen Crowley, “Weak Labor and Fragile Democracy“ u Stephen Crowley i David Ost, ur., Workers After Workers’ States; Labor and Politics in Postcommunist Eastern Europe (Lantham, MD: Rowman & Littlefield, 2001)

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

87

U analizi koja sledi, koristim zbirnu meru članstva u organizacijama.

Mera koja predstavlja osnovu za statističku analizu – na nivou pojedinih zemalja u ovom poglavlju i na individualnom nivou u narednom poglavlju – odgovara prosečnom broju članstava u organizacijama po osobi u određenoj zemlji.140 S obzirom na to da je tema ove knjige civilno društvo uopšte (a ne određeni tip organizacije civilnog društva) i da je svih devet kategorija organizacija bitno za najveći broj koncepcija civilnog društva, vredelo je žrtvovati malo preciznosti da bi se došlo do širih i dalekosežnijih zaključaka o članstvu u organizacijama kada se radi o različitim društvima i pojedincima.141 Na dijagramu 4.3. prikazani su skorovi po zemljama za prosečan broj članstava po osobi, pri čemu su zemlje grupisane po tipu prethodnog režima. Od maksimalno devet organizacija najviši skor beleže SAD gde je jedna osoba, prosečno, član 3,59 organizacija. Rezultati se kreću u rasponu od 3,59 u SAD do 0,35 koliko iznosi skor Bugarske. Ovaj dijagram pokazuje da je nivo članstva neposredno povezan sa klasifikacijom zemlje po tipu prethodnog režima.

Među starijim demokratijama, najupadljivija anomalija primećuje se kod Japana koji ima mnogo niže nivoe članstva u organizacijama od bilo koje druge zemlje u toj grupi. Zapadna Nemačka, takođe starija demokratija koja je postala demokratska posle Drugog svetskog rata, ima drugi najniži skor, ali je njenih 2,12 mnogo bliže proseku grupe od 2,39 nego rezultat Japana od 0,92.142 Postautoritarne zemlje pokazuju velike varijacije 140 Da bih obezbedio da ovakvo kodiranje ne uvedi nikakvu pristrasnost, ponovio sam analizu uz primenu različitih mera članstva u organizacijama, pri čemu sam grupisao ispitanike u manje kategorije (npr. 0, 1-2, 3-5, 6-9 članstava po osobi), i posebno ocenio ispitanike koji su “aktivni“ članovi neke organizacije. Ove varijacije su samo potvrdile nalaze koje ću opisati.

Odlučio sam da koristim indeks ukupnog broja članstva u organizacijama po osobi, jer je to mera koja je najjasnija i najlakša za tumačenje.

141 Jedan od prigovora koji su neki naučnici izneli u odnosu na brojanje članstava u organizacijama na ovaj način jeste to što se ispitaniku, čak i onda kada pripada dvema ili većem broju organizacija određenog tipa, računa samo jedno članstvo. Iako je ova kritika u potpunosti ispravna, njen uticaj služi samo za to da se potcene stvarne razlike između zemalja i grupa zemalja, jer je mnogo verovatnije da će se ljudi u narodu koji već beleži visok nivo članstva u organizacijama učlaniti u nekoliko organizacija u okviru jedne kategorije, nego da će se to desiti u narodu u kojem je broj članstava u organizacijama mali, ili ga uopšte i nema. Vidi, na primer, Frank Baumgartner i Jack L. Walker, “Survey Research and Membership in Voluntary Organizations”, American Journal of Political Science, sv. 32, br. 4 (1988), str. 908-928; i William A. Galston i Peter Levine, “America’s Civic Condition: A Glance at the Evidence,” u Dionne, Community Works.

142 Pored mogućeg kulturnog ili “civilizacijskog“ objašnjenja relativno slabog civilnog društva u Japanu, značajni institucionalni faktori su i nepostojanje pravog višepartijskog sistema,

0,92

Z. Nemačka

Japan

Švajcarska

Norveška

Švedska

Finska

Australija

Starije demokratije 2,39

2,32 2,13 1,84 1,53 1,39 1,39 1,1

Argentina

Urugvaj

Bangladeš

Španija

Venecuela

Brazil

Čile Postautoritarne zemlje 1,82

1,03

1,5 1,44 1,3 1,14 1,12

Slovačka

1,07 0,82

0,7 0,65 0,64 0,6

Postkomunistički 0,91

Rumunija

Ist. Nemačka

Slovenija

Makedonija Filipini

Južna Koreja

Južna Afrika

SAD

0,46

0,35

DIJAGRAM 4.3. Prosečan broj članstava u organizacijama po osobi, po zemljama. Izvor: Svetski pregled vrednosti 1995-97.

0

0,5

2,12

2,44

Mađarska

1

2,22

Češka Republika

1,5

2,48 2,47

Rusija

2

2,68 2,62

Letonija

2,5

3,07

Estonija

3

3,59

Litvanija

3,5

Ukrajina

4

Bugarska

88 Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

89

u pogledu ukupnog članstva u organizacijama. Južna Afrika, Južna Koreja, Čile i Brazil imaju rezultate koji su viši od onih u grupi starijih demokratija, dok nekoliko zemalja u ovoj grupi ima neznatno niže rezultate od nekih postkomunističkih zemalja. Konačno, u okviru postkomunističke grupe, na samom vrhu se izdvajaju Makedonija, Istočna Nemačka i Slovenija, dok su na dnu uglavnom bivše sovjetske republike i Bugarska. Iako između postkomunističkih zemalja sigurno ima razlika, činjenica da ne postoji postkomunistički ekvivalent Južnoj Africi, odnosno ni jedna jedina zemlja koja značajno premašuje prosek iz prethodne grupe po tipu režima, govori nam o tome da iz ove šire uporedne perspektive razlike unutar grupe postkomunističkih zemalja, očigledno, predstavljaju “razlike u stepenu”, a ne razlike u “vrsti”.

SLABOST ILI OPADANJE

Pre nego što se posvetim analizi koja sistematičnije opravdava razlike po tipu prethodnog režima, potrebno je obraditi još jedno osnovno pitanje. Pošto smo pokazali da je nivo članstva u organizacijama u postkomunističkim zemljama nizak, i u apsolutnim iznosima i u odnosu na druge zemlje i regione sveta, možemo li da procenimo i u kom obimu je, posle sloma komunizma, opadalo učešće građana, kako to navode neki naučnici?143 Iako je bez podataka vremenskih serija za svaku zemlju pojedinačno nemoguće dati definitivan odgovor, ipak mogu da ponudim nekoliko preliminarnih napomena. Svetski pregled vrednosti sačinjen je i za period 1990-1991. godina ali je tada, nažalost, pitanje o članstvu u dobrovoljnim organizacijama bilo neznatno drugačije formulisano u upitniku, što nam onemogućava neposredno poređenje rezultata.144 Međutim, ipak možemo da uporedimo kako su pojedine zemlje rangirane i kakve relativna tajnost odlučivanja elite, i skoro potpuno odsustvo demokratskog prenosa vlasti u posleratnoj demokratskoj istoriji Japana.

143 Vidi, na primer, Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany; Bill Lomax, “The Strange Death of Civil Society in Post-Communist Hungary”, Journal of Communist Studies and Transition Politics, sv. 13, no. 1 (1997), str. 41-63; Aleksander Smolar, “From Opposition to Atomization”, Journal of Democracy, sv. 7, no. 1 (196), str. 24-38.

144 Tada je, odnosno 1990-91. godine, pitanje glasilo: “Molimo vas da pažljivo pogledate listu dobrovoljnih organizacija i aktivnosti i da nam kažete... (a) da li uopšte pripadate nekoj od njih, i kojoj? (b) da li uopšte obavljate neplaćeni dobrovoljni rad za neku organizaciju, i za koju? 1995-1997. godine postavljeno je pitanje; “Sada ću vam pročitati spisak dobrovoljnih organizacija; možete li da mi za svaku od njih kažete da li ste njen aktivan ili neaktivan član, ili uopšte niste član neke organizacije te vrste“. Autori objašnjavaju da nova verzija pitanja “pokazuje više nivoe potvrđenog ’članstva’, kako aktivnog tako i neaktivnog“. Vidi kodeks Svetskog pregleda vrednosti, str. 4.

90

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

TABELA 4.3. Promene u nivou članstva, od 1990-91. do 1995-97: Redosled zemalja Redosled zemalja 1990-91.

Redosled zemalja 1995-97.

Švedska Norveška SAD Finska Istočna Nemačka Estonija Zapadna Nemačka Letonija Južna Koreja Rusija Litvanija Mađarska Čile Brazil Bugarska Slovenija Japan Rumunija Španija Argentina

SAD Švedska Finska Norveška Južna Koreja Čile Zapadna Nemačka Brazil Istočna Nemačka Španija Slovenija Rumunija Argentina Japan Mađarska Letonija Rusija Estonija Litvanija Bugarska

starije demokratije postautoritarne postkomunističke

Napomena: Prosečan broj članstava 1990-91. godine proračunat je na osnovu osam vrsta organizacija, istih onih koje se navode i 1995-97. godine, sa izuzetkom dobrotvornih organizacija koje nisu obuhvaćene upitnikom iz 1990-91. godine. Na tabeli su rangirane samo one zemlje koje su pokrivene Svetskim pregledom vrednosti i 1990-91. i 1995-97. godine i u kojima su oba puta postavljeni svi delovi pitanja o članstvu u organizacijama.

Zbog toga su izostavljene Australija, Bangladeš, Češka Republika, Makedonija, Filipini, Slovačka, Švajcarska, Ukrajina, Urugvaj i Venecuela. Iz tabele je takođe isključena i Južna Afrika, jer je njen autoritarni režim aparthejda srušen tek pošto je anketa 1990-91. godine odavno obavljena.

Izvor: 1990-91 i 1995-97 WVS.

su promene u odnosu na 1990-91. godinu zabeležene 1995-97. Tabela 4.3. pokazuje rejting svih zemalja u oba pregleda, u kojima su postavljena sva pitanja o članstvu u organizacijama.

Analiza rezultata zahteva oprez, pre svega zbog toga što je redosled zemalja relativan. Činjenica da je neka zemlja zauzela viši ili niži položaj

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

91

na rang-listi ne odražava nužno porast ili pad članstva u organizacijama – iako je i to moguće – jer se može dogoditi da su neke druge zemlje ostvarile veći rast ili pad, što je uticalo na promenu ukupnog redosleda, a da pritom u nekoj od zemalja nije došlo ni do kakve promene. Ukratko, nema mnogo načina da tačno saznamo kako se nivo članstva u organizacijama u svakoj od zemalja promenio od 1990-91. do 1995-97. godine, ako pitanja u anketi nisu identično postavljena.

Međutim, promene u redosledu koje pokazuje tabela 4.3. mogu nam dati okvirne smernice u vezi sa promenama unutar grupe zemalja, što zaista i čine jer tabela nedvosmisleno pokazuje da postoje velike razlike između grupa zemalja, uz mnogo manje varijacije unutar grupa. Starije demokratije praktično i nisu promenile svoj položaj i ostaju na vrhu, ili pri vrhu, relativne skale i 1990-91. i 1995-97. godine. Postautoritarne zemlje pokazuju veliko poboljšanje u celini, jer je položaj svih pet postautoritarnih zemalja znatno viši. Nasuprot njima, 1995-97. godine sve postkomunističke zemlje, sa izuzetkom Slovenije i Rumunije,145 rangirane su znatno niže nego 1990-91. godine. Iako nije moguće odrediti obim u kojem je, u apsolutnom smislu, članstvo u postautoritarnim zemljama povećano, a u postkomunističkim zemljama smanjeno, pretpostavljam da su promene do kojih je došlo u postkomunističkim društvima posledica dva osnovna razloga.

Prvo, verovatno je da je značajan deo izjava o pripadnosti organizacijama u pregledu iz 1990-91. godine zaostatak iz vremena komunističkih organizacija i da one, prema tome, nisu stvarno bile ni dobrovoljne, ni samostalne. To je skoro sigurno slučaj Estonije, Letonije, Rusije i Litvanije, koje su u vreme sprovođenja ankete bile republike Sovjetskog Saveza, i gde su masovne organizacije još uvek postojale; verovatno je i da su mnogi ispitanici u Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj i Bugarskoj još uvek navodili da su članovi organizacija koje su neposredno pre toga prestale da postoje. Drugi razlog što je članstvo u organizacijama građana postkomunističkih zemalja 1995-97. godine opalo u odnosu na pregled iz 199091. godine verovatno je činjenica da je prva anketa uglavnom obavljena u periodu velike mobilizacije i snažne političke aktivnosti, kada su mnogi ljudi učestvovali u raznim društvenim i političkim pokretima, ali samo 145 Zanimljivu raspravu o onome što smatra visokim rezultatom Rumunije u Svetskom pregledu vrednosti 1995-97. godine vidi u Gabriel Badescu, “Social Trust and Democratization in Post-Communist Societies“, u Gabriel Badescu i Eric M. Uslaner, ur., Social Capital and the Transition to Democracy (New York: Routledge, u pripremi).

92

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

u relativno kratkom periodu. Iako se ova dva činioca ne mogu ispitati ili dokazati ni na individualnom ni na kolektivnom nivou oni, uzeti zajedno, daju verovatno objašnjenje naglog pada komunističkih zemalja na rang-listi iz tabele 4.3. i, indirektno, dramatičnog skoka postautoritarnih zemalja.

Iako je koristan podatak za poređenje, ovaj pad u položaju zemalja od 1990-91. do 1995-97. godine ne dopušta nam da dođemo do čvrstog zaključka o tome da li se učešće u dobrovoljnim organizacijama zaista smanjivalo u godinama od uspostavljanja novih demokratskih režima.

Međutim, u anketi sprovedenoj u okviru Studije o članstvu u organizacijama građana postkomunističkih zemalja (PCOMS) u Rusiji, Istočnoj Nemačkoj i Zapadnoj Nemačkoj ponovljeno je pitanje iz Svetskog pregleda vrednosti 1995-97. godine, što je omogućilo da se bar malo razmotri relativan pad članstva u organizacijama u ova tri slučaja.

Tabela 4.4. daje ukupne rezultate ovih promena u smislu prosečnog broja članstava u organizacijama po osobi. Rezultati pokazuju da je u sva tri slučaja došlo do pada. U Rusiji je on mali i govori o smanjenju ionako niskog nivoa od 0,65 članstava u organizacijama po osobi 1995-97. godine na 0,45 1999. U Istočnoj Nemačkoj, prosečan broj članstava naglo je opao u relativno kratkom vremenu, jer je 1995-97. godine pripadnost organizacijama prosečnog građanina Istočne Nemačke iznosila 1,44 organizacije, a 1999. godine samo 0,78.146 Konačno, u Zapadnoj Nemačkoj je uočen mali pad sa 2,12 na 2,00.

Bilo bi dobro da se ovo pitanje ponovi i u drugim postkomunističkim zemljama, kako bi se videlo da li je pad članstva u organizacijama konzistentan u celom regionu, ili Istočna Nemačka i Rusija predstavljaju izuzetke u tom smislu. S obzirom na podatke iz tabele 4.4, posebno kada se dopune upadljivim promenama položaja iz tabele 4.3, mogu preliminarno da kažem da je u postkomunističkom periodu članstvo u dobrovoljnim organizacijama u opadanju.

Pošto sam opisao raspon varijacije u nivou članstva, sada se okrećem analizi činilaca koji je objašnjavaju. U narednom odeljku data je opisna i statistička analiza potencijalnih uzroka variranja članstva u organizacijama u raznim zemljama, koristeći prosečan broj članstava u organizacijama po osobi kao zavisnu varijablu.

146 Neobično zanimljivu raspravu o kontinuiranom padu članstva u organizacijama u Istočnoj Nemačkoj vidi u Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany, naročito str. 87-95.

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

93

TABELA 4.4. Promene u nivou članstva, 1995-97. do 1999: Rusija, Istočna Nemačka i Zapadna Nemačka

Prosečan broj članstava u org. po osobi

Rusija Istočna Nemačka Zapadna Nemačka 19951995199597 1999 Promena 97 1999 Promena 97 1999 Promena 0,65

0,45

- 0,20

1,44

0,78

-0,66

2,12

2,0

-0,12

UPOREDNA ANALIZA NA NIVOU ZEMALJA

Ispitujući članstvo u organizacijama u više zemalja, razmatram niz konkurentnih hipoteza, koje uključuju eksplanatorne varijable od ključnog značaja za rasprave o civilnom društvu i demokratizaciji. Nakon što svaku od njih pojedinačno obrazložim, okrećem se višestrukoj regresionoj analizi, koja nam dozvoljava da ispitamo kauzalni uticaj svakog činioca, dok istovremeno kontrolišemo i druge. Rezultat potvrđuje značaj razlikovanja po tipu režima o kojem smo već govorili i ukazuje na potrebu opširnijeg istraživanja razloga na individualnom nivou zbog kojih komunističko iskustvo ima tako negativan uticaj na članstvo u organizacijama građana postkomunističkih društava.

Ekonomsko blagostanje Logika u osnovi prve hipoteze je jasna, pošto se obično smatra da je snaga civilnog društva proizvod rastućeg nivoa ekonomskog blagostanja u društvu. U stvari, u skladu sa jednim od centralnih načela teorije modernizacije što je životni standard neke zemlje viši njena demokratija biće življa, a broj njenih građana koji učestvuju u organizacijama civilnog društva veći.147 Drugim rečima, potreban je određeni nivo ekonomskog blagostanja da bi ljudi mogli da svoje vreme i energiju posvete aktivnostima u organizacijama, pa bi zemlje sa većim ekonomskim sredstvima trebalo da imaju i više nivoe članstva u organizacijama.

147 Vidi, na primer, Seymor Martin Lipset, ”Some Social Requisites of Democracy: Economic Development and Political Legitimacy“, American Political Science Review, sv. 53, br. 2 (1959), str.

69-105; Evelyne Huber, Dietrich Rueschemeyer, i John D. Stephens, “The Impact of Economic Development on Democracy“, in Journal of Economic Perspectives, sv. 7, br. 3 (1993), str. 71-86; i Larry Diamond, “Economic Development and Democracy Reconsidered“, u Gary Marks and Larry Diamond, ur., Reexamining Democracy (Newbury Park: Sage, 1992), str. 93-139.

94

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Tabela 4.5. prikazuje opisne rezultate merenja ekonomskog blagostanja uz pomoć stope BDP po glavi stanovnika iz 1997. godine – godine u kojoj je najvećim delom sproveden WVS.148 Tabela 31 zemlju deli u tri grupe država sa visokim, srednjim i niskim dohotkom. One su, u okviru svake grupe, navedene prema opadajućim vrednostima BDP po glavi stanovnika, dok je u desnoj koloni za svaku zemlju naveden skor za članstvo u organizacijama. Na dnu svake grupe naznačene su i prosečne vrednosti BDP po glavi i članstva u organizacijama. Rezultati pokazuju da zaista postoji jasan i čvrst odnos između BDP i članstva u organizacijama, i da ta korelacija ostaje značajna čak i kada se izuzmu zemlje iz grupe sa najvećim dohotkom.

Ipak, postoji nekoliko značajnih izuzetaka. U grupi zemalja sa visokim dohotkom izdvaja se Japan, koji ima treći po veličini BDP po glavi stanovnika, ali veoma mali skor za članstvo u organizacijama. Istočna Nemačka i Španija takođe imaju niže nivoe članstva nego što bi se to moglo pretpostaviti prema njihovom statusu zemalja sa visokim dohotkom. Među zemljama sa srednjim dohotkom, Južna Koreja, Čile i Venecuela daleko nadmašuju prosek grupe, dok su Mađarska, Češka Republika, Argentina i Slovačka daleko ispod njega. Konačno, u grupi zemalja sa niskim dohotkom, Južna Afrika i Brazil značajno nadmašuju prosek grupe, a Bangladeš i Makedonija – dve najsiromašnije zemlje u celom sklopu podataka – beleže mnogo više nivoe članstva u organizacijama od drugih zemalja koje imaju približne vrednosti BDP, dok Estonija, Rusija, Letonija, Litvanija, Bugarska i Ukrajina imaju veoma niske nivoe članstva u poređenju sa drugim zemljama u ovoj grupi.

Ukratko, iako postoje brojni izuzeci od opšteg obrasca u kojem povećanje BDP po glavi stanovnika odgovara višim nivoima članstva u organizacijama civilnog društva, sigurno je da postoji čvrst, pozitivan odnos između ekonomskog blagostanja i članstva u organizacijama.

148 Da bi stope BDP po glavi stanovnika Istočne i Zapadne Nemačke odrazile trajne (iako sve manje) ekonomske razlike između dve grupe, ja sam neznatno prilagodio ukupan rezultat za nemački BDP tako što sam Zapadnoj Nemačkoj dodao 10%, a Istočnoj Nemačkoj oduzeo 10%. Od 1997. godine zajednički nemački BDP iznosi 20,800 dolara, a ja sam za svrhu ove statistike analize upotrebio iznos od 22,880 dolara za Zapadnu Nemačku i 18, 720 za Istočnu Nemačku. Razlika odgovara najvećem broju procena razlika u prihodima Istočnih i Zapadnih Nemaca. Vidi, na primer, Michael Grömling i Klaus Schnabel, “Angleichung ostdeutscher Einkommen an westdeutsche Niveaus: Eine Bestandsaufnahme“, iw-trends, sv. 25, br. 3 (1998), str. 52-66.

TABELA 4.5. Ekonomsko blagostanje i članstvo u organizacijama Nivo dohotka

Zemlja

BDP per capita Prosečan broj članstva (1997. u USD) u org. po osobi

Najviša grupa

SAD Norveška Japan Švajcarska Z. Nemačka Australija Finska Švedska I. Nemačka Španija (prosek grupe) Južna Koreja Čile Češka Rep. Slovenija Argentina Urugvaj Slovačka Venecuela Mađarska (prosek grupe) Estonija Brazil Južna Afrika Rumunija Rusija Letonija Litvanija Bugarska Filipini Ukrajina Bangladeš Makedonija (prosek grupe)

30.200 27.400 24.500 23.800 22.880 21.400 20.000 19.700 18.720 16.400 (22.500) 13.700 11.600 10.800 10.000 9.700 8.900 8.600 8.300 7.400 (9.889) 6.450 6.300 6.200 5.300 4.700 4.260 4.230 4.100 3.200 2.500 1.330 960 (4.128)

Srednja grupa

Najniža grupa

3,59 2,47 0,92 2,22 2,12 2,68 2,48 2,62 1,44 1,39 (2,19) 2,44 2,32 1,07 1,30 1,10 1,39 1,12 1,84 0,82 (1,49) 0,64 2,13 3,07 1,14 0,65 0,70 0,46 0,35 1,03 0,60 1,53 1,50 (1,15)

Napomena: Vrednost BDP per capita izražena je u američkim dolarima po paritetu kupovne moći. BDP po glavi stanovnika i članstvo u organizacijama su u korelaciji od r = 0,62 (p < 0,001).

Izvor: CIA World Factbook (1998); 1995-1997 WVS.

96

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Politička prava i građanske slobode Druga hipoteza odnosi se na snagu političkih institucija zemlje i njihovu sposobnost da osiguraju politička prava i građanske slobode svojim građanima. Argument političkih institucija takođe se često koristi da bi se objasnila snaga ili slabost civilnog društva. Jer, prema opštoj saglasnosti, što je neki režim represivniji (čak i ako se u celini sagledava kao demokratski) to je njegovim građanima teže da učestvuju u nezavisnim dobrovoljnim organizacijama.149 Ako su, međutim, političke institucije neke zemlje otvorene i podstiču participaciju, trebalo bi da više ljudi pristupa dobrovoljnim organizacijama. Drugim rečima, prema ovoj hipotezi očekuje se da će civilno društvo biti jače, što su politička prava i građanske slobode u nekoj zemlji veće. Tabela 4.6. prikazuje razlike između zemalja i uključuje često citirane skorove Fridom Hausa za politička prava i građanske slobode na skali od 1 do 7. Kao i tabela 4.5, tabela 4.6. pravi podelu zemalja na tri grupe, “najvišu”, “srednju” i “najnižu”, prema obimu političkih prava i građanskih sloboda u svakoj od njih. Šest zemalja koje se uklapaju u najvišu grupu pripadaju starijim demokratijama, a njihovi skorovi za članstvo u organizacijama spadaju među najviše u celom uzorku. Samo jedna zemlja (Južna Afrika) iz druge dve grupe premašuje prosek najviše grupe. U ovom trenutku nam se čini da su skorovi Fridom Hausa odlični prediktori članstva u organizacijama.

Ali, ako bolje pogledamo srednju i najnižu grupu videćemo da se one vrlo malo razlikuju: iako srednja grupa ima viši prosek (1,36) od najniže grupe (1,26) ta razlika je ipak mala, ali su zato varijacije unutar svake od grupa velike. Iako je opšta korelacija između političkih prava i građanskih sloboda, i članstva u organizacijama još uvek snažna, ona je mnogo slabija kada se isključe zemlje koje pripadaju najvišoj grupi. Drugim rečima, iako generalno predstavlja relativno dobar prediktor, razlika u skorovima Fridom Hausa za srednju i najnižu grupu zemalja ne pomaže nam da objasnimo članstvo u organizacijama onoliko koliko BDP po glavi stanovnika.

“Civilizacija” Naredna varijabla meri ono što Samjuel Hantington naziva civilizacijom.

Hantington piše da “sada ima mnogo više smisla da se zemlje ne grupišu prema svojim političkim ili ekonomskim sistemima, ili stepenu eko149 Vidi Godišnji izveštaj Fridom Hausa: Freedom in the World: The Annual Survey of Political Rights and Civil Liberties (Washington, DC: Freedom House, razne godine); Adrian Karatnycky, Alexander J. Motyl, i Charles Graybow, ur., Nations in Transit, 1998: Civil Society, Democracy, and Markets in East Central Europe and the Newly Independent States (New Brunswick, NJ: Transaction Publishers, 1999).

TABELA 4.6. Politička prava i građanske slobode i članstvo u organizacijama Nivo političkih prava i građanskih sloboda

Zemlja

Skorovi Fridom Hausa

Prosečan broj članstava u organizacijama po osobi

Najviša grupa

SAD Australija Švedska Finska Norveška Švajcarska (prosek grupe)

1 1 1 1 1 1 (1)

3,59 2,68 2,62 2,48 2,47 2,22 (2,68)

Srednja grupa

Južna Afrika Z. Nemačka I. Nemačka Španija Slovenija Češka Republika Japan Mađarska Litvanija Urugvaj Estonija Južna Koreja Čile Letonija Bugarska (prosek grupe)

1,5 1,5 1,5 1,5 1,5 1,5 1,5 1,5 1,5 1,75 1,75 2 2 2 2,25 (1,7)

3,07 2,12 1,44 1,39 1,30 1,07 0,92 0,82 0,46 1,39 0,64 2,44 2,32 0,70 0,35 (1,36)

Najniža grupa

Argentina Venecuela Slovačka Filipini Brazil Rumunija Bangladeš Makedonija Rusija Ukrajina (prosek grupe)

2,5 2,75 2,75 2,75 3 3 3,25 3,5 3,5 3,5 (3,1)

1,10 1,84 1,12 1,03 2,13 1,14 1,53 1,50 0,65 0,60 (1,26)

Napomena: Skorovi Fridom Hausa kreću se u rasponu od 1 (najviši) do 7 (najniži). Skorovi navedeni u tabeli predstavljaju prosek za 1995-96. i 1996-97. godinu. Politička prava i građanske slobode (po obrnutoj skali) stoje u korelaciji sa članstvom u organizacijama od r =0,46 (p < 0,1). Izvor: CIA World Factbook (1998); 1995-1997 WVS.

98

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

nomskog razvoja, već prema svojoj kulturi i civilizaciji.150 Iako razlikuje osam različitih civilizacija Hantington tvrdi da se razlika može svesti na jednu osnovnu podelu koju naziva “Zapad naspram ostalih”.151 Specifične karakteristike zapadne civilizacije proističu iz jedinstvene kombinacije faktora, uključujući tu i katoličku i protestantsku tradiciju, vladavinu prava, odvojenost crkve i države, društveni pluralizam i individualizam.152 U kontekstu ove knjige, u skladu sa Hantingtonovom logikom očekuje se da će zapadne zemlje imati snažnija civilna društva od “ostatka”.

Na tabeli 4.7. prikazana je 31 zemlja. Pritom je napravljena podela u dve grupe, “zapadne“ i “nezapadne“.153 Opšti nalaz pokazuje da je odnos između civilizacije i članstva u organizacijama pozitivan, iako je generalno veoma slab. Prosečan broj članstava u “zapadnim“ zemljama je 1,70 a u “nezapadnim“ 1,47. Osim toga, postoje značajne varijacije unutar obe grupe zemalja, pri čemu se grupa “zapadnih“ kreće od visokog rezultata SAD od 3,59 do najnižeg od 0,46 u Litvaniji, dok se rezultati “nezapadnih“ zemalja kreću u rasponu od 3,7 u Južnoj Africi do 0,35 u Bugarskoj. Ono što najviše pada u oči kada se radi o “zapadnim“ zemljama jeste činjenica da sedam najnižih skorova, i osam od najnižih devet, pripada postkomunističkim zemljama. Slično tome, među “nezapadnim“ zemljama tri najniža rezultata imaju postkomunističke zemlje. Ukratko, malo je verovatno da civilizacija ima ikakav sistematičan odnos sa članstvom u organizacijama civilnog društva.

Tip prethodnog režima U ovu analizu sam uključio i kategoriju tipa prethodnog režima, onako kako je razrađena u prvom delu ovog poglavlja. Ponovio bih da se u sadašnjem periodu na osnovu hipoteze o prethodnom tipu režima očekuje da 150 Samuel P. Huntington, “The Clash of Civilizations?” Foreign Affairs, sv. 72, br. 3 (1993), str.

22-49; Samuel P. Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order (New York: Simon & Schuster, 1996).

151 Vidi, pre svega, njegovu klasifikaciju i mapiranje zemalja na str. 22-27 The Clash of Civilizations.

152 Huntington, The Clash of Civilizations, str. 69-72.

153 Iako Hantington izričito ne navodi koje zemlje spadaju u koju kategoriju, ja sam ih klasifikovao prateći njegovu logiku. Sve starije demokratije, izuzev Japana su “Zapad“, a to su i Španija, i osam postkomunističkih zemalja uključujući Češku Republiku, Istočnu Nemačku, Estoniju, Mađarsku, Letoniju, Litvaniju, Slovačku i Sloveniju, koje Hantington takođe uključuje u Zapad. Rumunija i Ukrajina su podeljene, ali pretežno “nezapadne“. Konačno, slovenske pravoslavne zemlje Bugarska, Makedonija i Rusija su “nezapadne“, kao i zemlje Latinske Amerike, i Bangladeš, Južna Afrika, Južna Koreja i Filipini.

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi TABELA 4.7. “Civilizacija” i članstvo u organizacijama “Civilizacija”

Zemlja

Prosečan broj članstava u organizacijama po osobi

“Zapadna”

SAD Australija Švedska Finska Norveška Švajcarska Z. Nemačka I. Nemačka Španija Slovenija Slovačka Češka Republika Mađarska Letonija Estonija Litvanija (prosek grupe)

3,59 2,68 2,62 2,48 2,47 2,22 2,12 1,44 1,39 1,30 1,12 1,07 0,82 0,70 0,64 0,46 (1,70)

“Nezapadna”

Južna Afrika Južna Koreja Čile Brazil Venecuela Bangladeš Makedonija Urugvaj Rumunija Argentina Filipini Japan Rusija Ukrajina Bugarska (prosek grupe)

3,07 2,44 2,32 2,13 1,84 1,53 1,50 1,39 1,14 1,10 1,03 0,92 0,65 0,60 0,35 (1,47)

Napomena: “Civilizacija” i članstvo u organizacijama su u korelaciji od r = 1,4 (nije značajna).

Izvor: Hantington (1996), str. 27-28; Svetski pregled vrednosti 1995-1997.

99

100

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

TABELA 4.8. Tip prethodnog režima i članstvo u organizacijama Tip prethodnog režima

Zemlja

Prosečan broj članstava u org. po osobi

Starije demokratije

SAD Australija Švedska Finska Norveška Švajcarska Z. Nemačka Japan (prosek grupe)

3,59 2,68 2,62 2,48 2,47 2,22 2,12 0,92 (2,39)

Postautoritarne zemlje

Južna Afrika Južna Koreja Čile Brazil Venecuela Bangladeš Španija Urugvaj Argentina Filipini (prosek grupe)

3,07 2,44 2,32 2,13 1,84 1,53 1,39 1,39 1,10 1,03 (1,82)

Postkomunistički

Makedonija Ist. Nemačka Slovenija Rumunija Slovačka Češka Republika Mađarska Letonija Rusija Estonija Ukrajina Litvanija Bugarska (prosek grupe)

1,50 1,44 1,30 1,14 1,12 1,07 0,82 0,70 0,65 0,64 0,60 0,46 0,35 (0,91)

Napomena: Tip prethodnog režima je u korelaciji sa članstvom u organizacijama od r =0,74 (p<0,001).

Izvor: 1995-1997 WVS.

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

101

će starije demokratije imati najviše nivoe aktivnosti u organizacijama, kao i postautoritarne zemlje koje su im relativno blizu, dok će postkomunističke zemlje značajno zaostajati za ove dve grupe. Podaci dati u tabeli 4.8. vizuelno su predstavljeni na dijagramu 4.3. Korelacija između tipa prethodnog režima i članstva u organizacijama je vrlo visoka, a odnos ostaje izuzetno jak čak i onda kada se isključe starije demokratije. U multiploj regresionoj analizi koja sledi, tip prethodnog režima operazionalizovan je uz pomoć dve dummy varijable, prethodno iskustvo sa autoritarizmom i prethodno iskustvo sa komunizmom, što znači da su starije demokratije, kao kategorija, isključene.

Dugovečnost demokratije Jedna od specifičnih karakteristika starijih demokratija ogleda se u tome što su njihovi građani imali više vremena da iskuse život u slobodnom i demokratskom društvu i tako se srode sa dobrovoljnim organizacijama.

Od osam zemalja, starijih demokratija, samo je nekoliko starijih građana u Zapadnoj Nemačkoj i Japanu u zrelom dobu imalo stvarno iskustvo sa bilo kojim sistemom koji nije bio demokratski.154 U tom smislu dugovečnost demokratije ima ključni značaj za razlikovanje demokratskih od nedemokratskih režima. Stoga je, čini se, logično da će pri poređenju postautoritarnih i postkomunističkih zemalja, dužina vremena u kojem je određena zemlja bila demokratska imati snažan i pozitivan uticaj na učešće u civilnom društvu, bez obzira na tip prethodnog režima. Na osnovu ove hipoteze očekuje se da će više godina proživljenih u demokratiji imati za rezultat življe civilno društvo.

Tabela 4.9. daje pregled postautoritarnih i postkomunističkih zemalja po “godinama kontinuiteta demokratije”.155 Iz tabele se vidi da iako post154 Moguće je da ovo nešto udaljenije nedemokratsko nasleđe još i danas ima neki uticaj u ove dve zemlje (iako mnogo manje u Zapadnoj Nemačkoj), jer su one zabeležile najniže rezultate u pogledu članstva u organizacijama od svih starijih demokratija.

155 Ova varijabla je sačinjena prema meri “godina kontinuiteta demokratije od 1920. godine“ Ronalda Inglharta. Vidi Ronald Inglehart, Modernization and Postmodernization: Cultural, Economic, and Political Change in 43 Societies (Princeton: Princeton University Press, 1997), naročito str. 357-358. Ja sam skorove proširio tako da odražavaju broj godina u kojima je određena zemlja imala kontinuitet demokratije do 1997, i dodao nekoliko zemalja koje Inglhart nije obuhvatio (Bangladeš, Makedonija, Filipini, Ukrajina, Urugvaj i Venecuela).

Takođe sam izmenio neke skorove koji su bili neznatno neprecizni, na primer, za Argentinu (koja je demokratska država od 1983, a ne 1985. godine), Brazil (od 1985, a ne 1986) i Čile (od 1990, a ne 1992). Osim toga, standardizovao sam postkomunističke demokratije, koje je Inglhart kodirao pomalo nasumice, tako da je polazni datum za nesovjetske istočnoevropske

102

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

TABELA 4.9. Dugovečnost demokratije i članstvo u organizacijama (Samo postautoritarne i postkomunističke zemlje) Tip prethodnog režima Postautoritarni

Zemlja

Godine kontinuiteta Prosečan broj članstva demokratije u org. po osobi

Venecuela Španija Argentina Brazil Urugvaj Bangladeš Filipini Čile Južna Koreja Južna Afrika (prosek grupe)

30 20 14 13 12 11, 11 7 6 4 (12,8)

1,84 1,39 1,10 2,13 1,39 1,53 1,03 2,32 2,44 3,07 (1,82)

8 8 8 8 8 8 6 6 6 6 6 6 6 (6,9)

1,44 1,44 1,12 1,07 0,82 0,35 1,50 1,30 0,70 0,65 0,64 0,60 0,46 (0,91)

Postkomunistički Ist. Nemačka Rumunija Slovačka Češka Republika Mađarska Bugarska Makedonija Slovenija Letonija Rusija Estonija Ukrajina Litvanija (prosek grupe)

Napomena: Dugovečnost demokratije označava broj godina kontinuirane i neprekinute demokratije koji je neka zemlja imala 1997. godine. Pošto su starije demokratije izuzete, korelacija dugovečnosti demokratije i članstva u organizacijama ima koeficijent r =0,14 (nije značajna). U grupi postautoritarnih zemalja korelacija je -0,43 (nije značajna), a u grupi postkomunističkih zemalja 0,21 (nije značajna).

Izvor: WVS 1995-1997. i Inglehart (1997).

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

103

autoritarne zemlje, generalno, imaju duže iskustvo sa demokratijom i više stope participacije, dugovečnost demokratije, uopšte, pokazuje vrlo slabu korelaciju sa članstvom u organizacijama. Štaviše, ako se posmatraju samo postautoritarni slučajevi, korelacija je u stvari negativna, imajući u vidu da Čile, Južna Koreja i Južna Afrika, tri postautoritarne zemlje sa najkraćim iskustvom u demokratiji, beleže najviše nivoe članstva u organizacijama. Prema tome, iako je dugovečnost demokratije ključni element za razlikovanje demokratskih od nedemokratskih tipova prethodnih režima, pokazalo se da je ona u poređenju postautoritarnih i postkomunističkih zemalja mnogo manje značajan činilac.

Rezultati multiple regresije Iako svaka od ovih varijabli generalno ima predviđeni efekat na članstvo u organizacijama u svim analiziranim zemljama, taj odnos nije nimalo monoton. Štaviše, najupadljivija i najzanimljivija odstupanja kada se radi o pojedinim zemljama obično se javljaju kod postkomunističkih država koje pokazuju tendenciju da beleže niže nivoe članstva u organizacijama nego što bismo inače predvideli na osnovu opšteg odnosa između varijabli. Da bismo izmerili relativan uticaj tipa prethodnog režima u odnosu na druge činioce, možemo da upotrebimo multiplu regresionu analizu.

Tabela 4.10. daje rezultate regresione analize za 31 zemlju.156 Rezultati pokazuju da BDP po glavi stanovnika, politička prava i građanske slobode, i civilizacija, imaju pozitivne koeficijente koji nisu statistički značajni.157 Ceteris paribus, prethodno iskustvo sa komunizmom povezuje se sa smanjenjem predviđenog članstva u organizacijama od 0,97. Imajući u vidu da raspon zavisne varijable doseže samo do maksimuma od 3,59 članstava u organizacijama po osobi, pad od 0,97 je u suštini vrlo veliki. zemlje 1989. godina, a za bivše republike Sovjetskog Saveza 1991. U svim ovim slučajevima, primenjujem Inglhartov postupak i godine kontinuiteta demokratije počinjem da brojim od prve godine posle završene tranzicije.

156 Obratite pažnju na činjenicu da varijabla za dugovečnost demokratije nije obuhvaćena regresijom kod svih zemalja, jer sama predstavlja osnovu za razlikovanje demokratskih od nedemokratskih tipova režima. Varijabla za BDP po glavi stanovnika kodirana je u hiljadama USD, dok je skala Fridom Hausa obrnuta, tako da najviši skorovi odgovaraju najvećim političkim pravima i građanskim slobodama. Potpuniji opis kodiranja varijabli dat je u Dodatku A. 157 Iako se, kada je obuhvaćena 31 zemlja, zapaža određena višestruka kolinearnost (npr. BDP po glavi i skorovi Fridom Hausa pokazuju korelaciju od r =0,75, a skorovi Fridom Hausa i civilizacije od r =0,70), to znatno ne utiče na ove rezultate. Kada se bilo koja od ove tri varijable, ili neka njihova kombinacija, isključi iz analize, one i dalje neće biti statistički značajne, a koeficijenti za prethodno autoritarno i komunističko iskustvo ostaće skoro nepromenjeni.

104

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

TABELA 4.10. Regresiona analiza ukupnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK (sve zemlje) Varijabla

Koeficijent

BDP per capita

0,03 (0,03) 0,01 (0,25) 0,13 (0,38) 0,03 (0,48) -0,97* (0,53) 1,55 (1,42) 0,50 0,50 31

Politička prava i građanske slobode Civilizacija (zapadna) Prethodno autoritarno iskustvo Prethodno komunističko iskustvo Konstanta Ponderisani R2 SEE N

Napomena: Podaci u tabeli su nestandardizovani regresioni koeficijenti, sa standardnom greškom u zagradi. Zavisna varijabla je prosečan broj članstva u organizacijama po osobi u svakoj od zemalja. p < 0,05 (jednostrano).

*

Izvor: 1995-1997 WVS, CIA World Factbook (1998), Freedom House (1999), Huntington (1996).

Uticaj BDP po glavi stanovnika, sledećeg koeficijenta po snazi, znatno je manji, jer se rast BDP po glavi stanovnika od hiljadu dolara vezuje za povećanje predviđenog članstva u organizacijama od samo 0,03.

Tabela 4.11. prikazuje istu analizu, ali ovaj put bez osam starijih demokratija, što nam omogućava da se usredsredimo na značajne razlike u nasleđu autoritarnih i komunističkih režima. Model 1 sadrži sve relevantne nezavisne varijable,158 uključujući i varijablu trajanja demokratije u nekoj zemlji, a prethodno komunističko iskustvo još jednom je jedina promenljiva koja je statistički značajna.159 158 Varijabla prethodnog iskustva s autoritarizmom je izostavljena, jer je to sada izuzeta kategorija po tipu prethodnog režima.

159 I ovoga puta, višestruka kolinearnost, iako jeste prisutna, ne iskrivljuje rezultate. Mada je korelacija između BDP per capita i skorova Fridom Hausa r= 0,63, izostavljanje jedne ili više varijabli znatno ne menja preostale koeficijente.

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

105

TABELA 4.11. Regresiona analiza ukupnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK (samo postautoritarne i postkomunističke zemlje) Varijabla

Model 1

BDP po glavi stanovnika

0,05 (0,03) Politička prava i građanske slobode -0,005 Civilizacija (zapadna) -0,26 (0,40) Prethodno komunističko iskustvo -0,92** (0,36) Dugovečnost demokratije -0,04 (0,02) Konstanta 1,94 (1,43) 0,47 Ponderisani R2 SEE 0,50 N 23

Model 2 0,03 (0,02) -0,87*** (0,22) 1,57*** (0,26) 0,45 0,51 23

Napomena: Navedeni podaci su nestandardizovani regresioni koeficijenti sa standardnim greškama u zagradama. Zavisna varijabla je prosečan broj članstava u organizacijama po osobi u svakoj zemlji. p < 0,05; ** p < 0,01; *** p < 0,01 (sve jednostrano).

*

Izvor: WVS 1995-1997, CIA World Factbook (1998), Freedom House (1999), Huntington (1996) i Inglehart (1997).

Kod rezultata Modela 1 padaju u oči iznenađujuće negativni efekti političkih prava i građanskih sloboda, civilizacije i dugovečnosti demokratije. Ovi kontraintuitivni nalazi ne podrazumevaju da će veća politička prava i građanske slobode zaista proizvesti niže nivoe članstva u organizacijama i da su “zapadne“ civilizacije manje kompatibilne s civilnim društvom, ili da će više godina iskustva života u demokratiji smanjiti nivo članstva. Sve to bi, u stvari, trebalo protumačiti u kontekstu razlika između tipova prethodnih režima. Mnoge zemlje koje su imale komunističko iskustvo beleže dobre skorove na listi Fridom Hausa i klasifikovane su kao “zapadne“, a ipak imaju nizak nivo članstva u organizacijama. Bez obzira na to što postkomunističke zemlje imaju manje godina iskustva s demokratijom od mnogih postautoritarnih zemalja, neke od postautoritarnih zemalja koje beleže najviše skorove upravo su one koje imaju najkraće

106

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

demokratsko iskustvo, što nam pomaže da objasnimo iznenađujući negativni koeficijent ove varijable.

Model 2, izložen u tabeli 4.11. izdvaja varijable za politička prava i građanske slobode, civilizaciju i dugovečnost demokratije, i pokazuje da prethodno komunističko iskustvo i ovoga puta ima vrlo značajan negativan uticaj na članstvo u organizacijama, dok BDP po glavi stanovnika i dalje nije statistički značajan. U ovom modelu, iz kojeg su starije demokratije izostavljene, prethodno komunističko iskustvo vezuje se sa smanjenjem predviđenog članstva u organizacijama po osobi od 0,87, što je veoma veliki uticaj imajući u vidu mali raspon broja članstava u ovim zemljama.

Tabele 4.10. i 4.11. pokazuju da je prethodno iskustvo života u komunizmu jedina varijabla koja je, i statistički i suštinski, konzistentno značajna, i da objašnjava najveći deo varijacije u oba modela. Iako i BDP po glavi i skorovi Fridom Hausa imaju pozitivnu korelaciju sa nivoom članstva u organizacijama kontrola drugih faktora u multivarijatnoj analizi pokazuje da su oni statistički beznačajni. Implikacije ovih komparativnih nalaza ukazuju da, bez obzira na to što ekonomski rast i stabilne političke institucije mogu biti vezani sa višim nivoima članstva u dobrovoljnim organizacijama, oni imaju ograničeniju eksplanatornu moć kada kontrolišemo varijablu prethodnog tipa režima. Osim toga, iako “civilizacija“ može biti korisna za predviđanje – ili čak stvaranje – strateških vojnih saveza između određenih tipova zemalja, ona nam, po svemu sudeći, malo koristi da objasnimo nivoe članstva u organizacijama civilnog društva. Dugovečnost demokratije predstavlja bitan element karakterizacije po tipu prethodnog režima jer ukazuje na razliku između starijih demokratija i drugih zemalja koje su donedavno imale nedemokratsku vlast, ali nam ne pomaže da objasnimo razlike u grupi postautoritarnih i postkomunističkih zemalja. U stvari, izgleda da trajno nasleđe različitih tipova nedemokratskih režima i njihov način vladanja i kontrolisanja stanovništva ima veći značaj od dužine perioda koji je protekao od prelaska u demokratiju.

Ukratko, trajno nasleđe koje je nekoj zemlji ostavio njen bivši režim, naročito kada se radi o zemljama koje imaju prethodno iskustvo sa komunizmom, ima, čini se, značajniju ulogu u procesu razvoja civilnog društva od ovih drugih - ekonomskih, institucionalnih i vremenskih - činilaca.

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

107

ANALIZA NA INDIVIDUALNOM NIVOU

Analiza se do sada zadržala na nivou zemalja, usredsređujući se isključivo na savremene institucionalne varijable i klasifikaciju po tipu prethodnog režima. U ovom odeljku nastojim da analizom obuhvatim podatke iz Svetskog pregleda vrednosti na individualnom nivou i da na taj način prevaziđem problem zaključivanja na osnovu poređenja,160 korišćenjem konstruisanog niza podataka koji predstavljaju kombinaciju rezultata Svetskog pregleda vrednosti o pojedincima sa dve najveće zbirne varijable razrađene u prethodnom odeljku.161 To nam omogućava ne samo da kontrolišemo demografske varijable nego i da neke od varijabli na individualnom nivou koje su najznačajnije u raspravama o participaciji i civilnom društvu testiramo na vrlo velikom uzorku i u širokom krugu demokratskih zemalja.

Literatura o individualnim atributima i participaciji u civilnom društvu već je uveliko afirmisana, jer su naučnici uspeli da razviju i ispitaju niz hipoteza o tipovima ljudi čije je učešće manje ili više verovatno. Klasični prediktori individualne participacije izvode se iz koncepta društveno-ekonomskog statusa (SES).162 Mnogo studija je pokazalo da je verovatnije da će u dobrovoljnim organizacijama učestvovati ljudi koji raspolažu većim ekonomskim resursima i oni koji imaju viši nivo obrazovanja.163 Treći ele160 Christopher H. Achen and W. Phillips Shively, Cross-Level Inference (Chicago: University of Chicago Press, 1995). Vidi, takođe, raspravu u J. Eric Oliver, “City Size and Civic Involvement in Metropolitan America,” American Political Science Review, sv. 94, br. 2, (2000), str. 361373.

161 Radi jasnoće teksta, u ovom poglavlju sam izostavio varijable političkih prava i građanskih sloboda, civilizacije i dugovečnosti demokratije, iako su bile obuhvaćene analizom. Rezultati su pokazali da su njihovi koeficijenti negativni i da imaju malu eksplanatornu moć, kao i u analizi na nivou zemalja o kojoj smo prethodno govorili.

162 Vidi, na primer, Sidney Verba, Norman H. Nie, i Joe-on Kim, Participation and Political EqualityParticipation: A Seven-Nation Comparison (Cambridge: Cambridge University Press, 1978); Lester W. Milbraith i M. L. Goel, Political Participation: How and Why Do People Get Involved in Politics (Chicago: Rand McNally, 1977); Raymond E. Wolfinger i Steven J. Rosenstone, Who Votes? (New Haven: Yale University Press, 1980). Vidi, takođe, raspravu u Verba, Schlozman, and Brady, Voice and Equality. Verba, Schlozman i Brady su uz pomoć neobično detaljnog upitnika i opsežnih naknadnih intervjua uspeli da odu “dalje od SES“ i svojim Modelom građanske dobrovoljnosti obuhvate i druge činioce kao što su na primer “građanske veštine“. Međutim, trebalo bi napomenuti da oni, iako kritikuju model SES kao “teorijski slabiji“, ne dovode u pitanje njegovu relevantnost i značaj; oni, u stvari nastoje da dođu do “bogatijeg razumevanja o tome kako socioekonomski položaj dovodi do političke aktivnosti“ (str. 19).

163 Obrazovanje se generalno posmatra kao najznačajniji element modela SES. Vidi, na primer, Wolfinger i Rosenstone, Who Votes?

108

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

ment SES su godine starosti, a pošto je učešće u organizacijama navika i sposobnost koja se razvija kroz život pojedinca, generalno se očekuje da će stariji ljudi učestvovati u njima više nego mlađi. Četvrta hipoteza tiče se roda i razlika između muškaraca i žena. Iako u do sada izrađenim studijama ne postoji dosledna saglasnost o tome da li je participacija veća među muškarcima ili ženama, Verba, Šlozman i Brejdi su utvrdili da je “nasuprot stereotipu, nešto manja verovatnoća da će bilo kojoj, političkoj ili nepolitičkoj, organizaciji pristupiti žene”.164 Pored ovih značajnih društveno-ekonomskih činilaca postoji još nekoliko varijabli koje su dobile centralno mesto u literaturi o političkoj participaciji i građanskom društvu. Erik Oliver je pokazao da veličina grada ima snažan uticaj na nekoliko različitih vrsta participacije i da je verovatnoća političkog angažovanja manja kada se radi o ljudima iz velikih gradova, nego o onima koji žive u manjim mestima.165 Mnogi naučnici takođe govore o međuljudskom poverenju kao snažnom prediktoru članstva i aktivnosti u organizacijama, pa će, shodno tome, ljudi koji imaju više poverenja u druge verovatno pre pristupiti organizacijama.166 Sledeći faktor, gledanje televizije, uveo je Robert Patnam koji smatra da je televizija velikim delom odgovorna za opadanje “društvenog kapitala“ u SAD.167 Poslednja varijabla koju ovde razmatram jeste koncept postmodernizma Roberta Inglharta, koji govori o razvijanju vrednosti kao što su “izražavanje sopstvene ličnosti i kvalitet života“ za razliku od materijalističkih vrednosti “ekonomske i fizičke sigurnosti“.168 Inglhart tvrdi da je verovatnije da će organizacijama pristupiti ljudi koji gaje postmaterijalističke vrednosti od onih koji imaju materijalističke vrednosti.

164 Verba, Schlozman, and Brady, Voice and Equality, str. 256.

165 Oliver, “City Size and Civic Involvement in Metropolitan America”; J. Eric Oliver, “The Effects of Metropolitan Economic Segregation on Local Civic Involvement,” American Journal of Political Science, sv. 43, br. 1 (1999), str. 186-212.

166 Od mnogih primera, vidi, Putnam, Making Democracy Work; Francis Fukuyama, Trust: The Social Virtues and the Creation of Prosperity (New York: Free Press, 1995); Adam B. Seligman, The Problem of Trust (Princeton: Princeton University Press, 1997); Mark Warren, ur., Democracy and Trust (Cambridge: Cambridge University Press, 1999); Eric M. Uslaner, The Moral Foundations of Trust (Cambridge: Cambridge University Press, 2002).

167 Putnam, “Bowling Alone”, str. 65-78. Patnam u knjizi Bowling Alone stavlja znatno manji naglasak na gledanje televizije, iako ono i dalje čini značajan deo njegovog objašnjenja.

168 Inglehart, Modernization and Post-modernization, str. 4; vidi takođe Ronald Inglehart, The Silent Revolution; Changing Values and Political Styles among Western Publics (Princeton: Princeton University Press, 1977); Samuel H. Barnes i Max Kaase et al., Political Action: Mass Participation in Five Western Democracies (Beverly Hills, CA: Sage Publications, 1979).

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

109

Na tabeli 4.12. prikazana je potpuna regresija sa varijablama i na nivou zemalja i na individualnom nivou.169 Kod varijabli na individualnom nivou nije bilo mnogo iznenađenja. Prihod, obrazovanje, godine starosti, rod, poverenje i postmaterijalizam predstavljaju činioce s predviđenim pozitivnim uticajem na članstvo u organizacijama, dok je uticaj veličine grada i gledanja televizije bio negativan, kao što je i očekivano. Svih osam varijabli je statistički veoma značajno. Na nivou zemalja BDP po glavi stanovnika ima vrlo snažan pozitivan uticaj, kako je i predviđeno, a varijable oba tipa prethodnog režima pokazuju očekivani negativni efekat, iako znatno jači kada se radi o bivšim komunističkim zemljama nego o zemljama koje su bile autoritarne. Sve u svemu, kada se poredi relativan uticaj svake od varijabli ispitivanjem beta koeficijenta, vidimo da prethodno komunističko iskustvo ima najjači koeficijent (-0,29), a zatim obrazovanje (0,18) i BDP po glavi stanovnika (0,17). Što se tiče ostalih varijabli na individualnom nivou, beta koeficijenti prihoda i veličine grada su 0,06 i 0,04, dok se preostalih pet kreće u rasponu od -0,02 do 0,03. Iako su njihovi koeficijenti relativno slabiji, ovi nalazi podržavaju sve hipoteze iz literature o individualnoj participaciji.

Kao i u prethodnom odeljku, vredi ponoviti istu analizu ali isključujući ispitanike iz starijih demokratija, kako bi se usredsredili na značajnu razliku između građana postautoritarnih i postkomunističkih zemalja.

U tabeli 4.13. dati su rezultati koji pokazuju nekoliko velikih promena.170 Među građanima prethodno nedemokratskih zemalja, nekoliko koeficijenata na individualnom nivou znatno je slabije i manje značajno nego kada su u analizu bili uključeni građani svih zemalja, ali uglavnom imaju isti znak koji je i predviđen (sa izuzetkom poverenja koje sada pokazuje neočekivani, ali vrlo mali negativan efekat). Obrazovanje međutim, ima čak i veći koeficijent u ograničenom uzorku, što pokazuje da se njegov snažan uticaj na članstvo u organizacijama ne odnosi samo na starije demokratije. Prethodno komunističko iskustvo ostaje najsnažnija eksplanatorna 169 Vidi Dodatak A za pojedinosti o kodrianju varijabli. Nažalost, jedan broj zemalja je izostavljen iz ovog dela analize zbog nedostatka podataka o svim ispitanicima za jednu ili više varijabli na individualnom nivou. Argentina, Češka Republika i Filipini nisu imali podatke o veličini gradova; Bugarska, Mađarska, Makedonija i Slovenija nisu imale odgovarajuće vrednosti za dohodak; Japanu su nedostajali podaci o obrazovanju i veličini gradova; Južnoj Africi podaci o obrazovanju i godinama starosti; a Južnoj Koreji o veličini gradova i gledanju televizije.

170 Kao i uTabeli 4.11. i ovde je isključena varijabla prethodnog autoritarnog iskustva, jer se tu radi o izostavljenoj kategoriji tipa prethodnog režima.

110

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

TABELA 4.12. Regresiona analiza zbirnog članstva u dobrovoljnim organiza­ci­ jama metodom ONK, uz kontrolu individualnih karakteristika (sve zemlje) Varijabla Varijable na nivou zemalja BDP po glavi stanovnika Prethodno autoritarno iskustvo Prethodno komunističko iskustvo Varijable na individualnom nivou Prihod Obrazovanje Godine starosti Rod (muški) Veličina grada Poverenje u druge Gledanje televizije Postmaterijalizam Konstanta Ponderisani R2 SEE N

Nestandardizovani Standardizovani koeficijenti (Beta) koeficijenti 0,04*** (0,003) - 0,11* (0,05) - 1,15*** (0,06) 0,09*** (0,01) 0,16*** (0,006) 0,003*** (0,001) 0,11*** (0,02) - 0,07*** (0,01) 0,05** (0,02) - 0,04** (0,01) 0,09*** (0,02) 0,49*** (0,10) 0,22 1,70 21.768

0,17*** - 0,03* - 0,29***

0,06*** 0,18*** 0,03*** 0,03*** -0,04*** 0,02** -0,02** 0,03**

Napomena: Standardne greške za nestandardizovane koeficijente navedene su u zagradama.

Zavisna varijabla je prosečan broj članstava u organizacijama po osobi. p< 0,05; ** p< 0,01; *** p<=,001 (sve jednostrano).

*

Izvor: WVS 1995-1997. i CIA World Factbook (1998).

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

111

TABELA 4.13. Regresiona analiza zbirnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK, uz kontrolu individualnih karakteristika (samo postautoritarne i postkomunističke zemlje) Varijabla

Nestandardizovani koeficijenti

Varijable na nivou zemalja BDP po glavi stanovnika

0,04*** (0,003) Prethodno komunističko iskustvo -0,98*** (0,03) Varijable na individualnom nivou Dohodak 0,01 (0,01) Obrazovanje 0,14*** (0,007) Godine starosti 0,001 (0,001) Rod (muški) 0,18*** (0,03) Veličina grada -0,05*** (0,01) Poverenje u druge -0,03 (0,03) Gledanje televizije -0,03* (0,02) Postmaterijalizam 0,09*** (0,02) Konstanta 0,64*** (0,08) 0,12 Ponderisani R2 SEE 1,59 N 15.036

Standardizovani (Beta) koeficijenti 0,01*** -0,28*** 0,007 0,19*** 0,01 0,05*** -0,03*** -0,01 -0,01* 0,04***

Napomena: Standardne greške za nestandardizovane koeficijente navedene su u zagradama.

Zavisna varijabla je prosečan broj članstava u organizacijama po osobi. p< 0,05; ** p< 0,01; *** p<=,001 (sve jednostrano).

*

Izvor: WVS 1995-1997. i CIA World Factbook (1998).

112

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

varijabla u regresiji, dok je značaj BDP po glavi stanovnika, iako i dalje velik, nešto slabiji nego na tabeli 4.12.

Sve u svemu, prethodno komunističko iskustvo neke osobe vezuje se sa smanjenjem njenog ili njegovog predviđenog članstva u organizacijama od 0,98, što je izuzetno veliki broj imajući u vidu raspon skale članstva u organizacijama i naročito činjenicu da je uračunat i efekat drugih varijabli za koje se uglavnom smatra da imaju snažan uticaj na participaciju.

ZAKLJUČAK

U ovom poglavlju sam uveo novije i sveobuhvatne zbirne podatke o članstvu u organizacijama, kao i podatke na individualnom nivou kako bih opisao i uporedio osnovne razlike u nivoima članstva u organizacijama između raznih društava i pojedinaca. Opisni rezultati pokazuju upadljive razlike između zemalja, koje su naročito uočljive kada se zemlje grupišu po tipu prethodnog režima. Dok starije demokratije i postautoritarne zemlje uglavnom imaju visoke stope članstva u organizacijama, podaci pokazuju da je nivo članstva u organizacijama širom postkomunističke Evrope izuzetno nizak i da je, možda, čak i u opadanju. Osim toga, iako postoje velike varijacije unutar starijih demokratija i postautoritarnih zemalja kao kategorija po tipu prethodnog režima, varijacije među postkomunističkim zemljama ispoljavaju se pre kao razlike u “stepenu“ nego kao razlike u “vrsti“. Ovaj zaključak potvrđuje multivarijatna regresiona analiza koja pokazuje da – kada se kontrolišu drugi ekonomski, politički “civilizacijski“ i vremenski činioci na nivou zemalja, kao i mnoštvo varijabli na individualnom nivou – prethodno komunističko iskustvo neke zemlje danas ima veoma jak negativan uticaj na članstvo njenih građana u dobrovoljnim organizacijama.

Iako je veoma značajno u kontekstu uporedne perspektive ovog poglavlja, utvrđivanje snažnog statističkog efekta prethodnog komunističkog iskustva, još uvek nam ne govori mnogo o tome zašto je to slučaj. Šta je to specifično za komunističko iskustvo pa su građani postkomunističkih zemalja manje skloni da pristupaju organizacijama od stanovnika zemalja sa sličnom ekonomskom osnovom, koji žive u demokratskim sistemima i uživaju uporediva politička prava i građanske slobode, pa čak i u periodu uporedive dužine? To je ključno pitanje za teorijsku perspektivu ove knjige kada se radi o individualnom nivou, i obrađeno je u narednim poglavljima.

Postkomunističko civilno društvo u uporednoj perspektivi

113

Ukratko, nalaz da je nivo članstva u organizacijama u postkomunističkim zemljama nizak, kao što je to pokazano i prilično detaljno opisano u ovom poglavlju, predstavlja zagonetku koju je potrebno objasniti. Taj podatak nas još više iznenađuje s obzirom na to da mnogi analitičari, kao što je već rečeno u trećem poglavlju, tvrde da se tokom protekle decenije broj dobrovoljnih organizacija značajno povećao. Naredna dva poglavlja nastoje da daju uzročni argument koji objašnjava naročito nizak nivo članstva u organizacijama u postkomunističkoj Evropi, koristeći dva različita, pa ipak komplementarna, metodološka pristupa. U petom poglavlju primenjena je kvantitativna analiza posebno izrađene reprezentativne ankete sprovedene u Nemačkoj i Rusiji, dok šesto poglavlje objedinjuje kvalitativne i interpretativne metodološke tehnike, zasnovane na dubinskim intervjuima sa običnim Rusima i Istočnim Nemcima. Oba poglavlja razvijaju i primenjuju “iskustvene” teorijske činioce uvedene u drugom poglavlju, koji pokazuju kako građani postkomunističkih zemalja povezuju svoje sadašnje ponašanje sa svojim prethodnim iskustvima.

5.

Objašnjenje članstva u organizacijama: evaluacija alternativnih hipoteza

UVOD

Pošto sam u četvrtom poglavlju opisao i analizirao raspon varijacija u nivoima članstva u organizacijama u 31 zemlji sada ću se posvetiti analizi faktora koji objašnjavaju upadljivo male nivoe članstva u postkomunističkim zemljama. U ovom poglavlju prikazujem analizu anketnog istraživanja PCOMS (Studija o članstvu u organizacijama građana postkomunističkih zemalja) sprovedenog 1999. godine na reprezentativnim uzorcima u Rusiji, Istočnoj Nemačkoj i Zapadnoj Nemačkoj, pri čemu je, kao i u prethodnom poglavlju, kao mera korišćen prosečan broj članstava u organizacijama po osobi.

Ovde polazim od kratkog pregleda osnovnih društveno-ekonomskih činilaca razrađenih u četvrtom poglavlju, s tim što se ovog puta usredsređujem na tri populacije iz ankete PCOMS. Zapadnonemački uzorak postavlja uzorke Istočne Nemačke i Rusije u uporednu perspektivu i istovremeno mi omogućava da u analizu uvedem varijablu “prethodnog komunističkog iskustva“. Rezultati ankete pokazuju da, bez obzira na to što je nekoliko društveno-ekonomskih varijabli statistički značajno, prethodno iskustvo života u komunizmu ostaje najsnažniji eksplanatorni faktor.

Iako je – isto kao i u četvrtom poglavlju – varijabla “prethodno komunističko iskustvo“ izuzetno jak prediktor, odnos, u suštini, ostaje nedovoljno određen. To, očigledno, otvara pitanje koji elementi komunističkog iskustva mogu da objasne zašto je učešće u civilnom društvu širom današnje postkomunističke Evrope tako malo? Ovo pitanje je vrlo detaljno razmotreno u poslednjem odeljku ovog poglavlja, pri čemu se naročito ispituje nepoverenje ljudi u komunističke organizacije, opstanak

Objašnjenje članstva u organizacijama

115

njihovih prijateljskih mreža i njihovo razočaranje postkomunizmom. Rezultati pokazuju da građani koji ispoljavaju veći stepen nepoverenja u komunističke organizacije danas pokazuju manje sklonosti da se angažuju u dobrovoljnim organizacijama, da je manje verovatno da će oni čije su prijateljske mreže opstale i u postkomunističkom periodu pristupiti današnjim organizacijama i da je spremnost ljudi da učestvuju u njihovom radu manja što je njihovo razočaranje razvojem događaja u postkomunizmu veće. Uzimajući u obzir ova tri specifično postkomunistička činioca, ova analiza značajno pojašnjava razumevanje razloga ovako niskog stepena članstva u organizacijama civilnog društva.

DRUŠTVENO-EKONOMSKI ČINIOCI U ZAPADNOJ NEMAČKOJ, ISTOČNOJ NEMAČKOJ I RUSIJI

U ovom odeljku izloženi su rezultati iz ankete PCOMS sprovedene 1999. godine u Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj i Rusiji i ispitan niz odgovarajućih hipoteza na individualnom nivou.171 Cilj mi je bio da ocenim relativan značaj nekoliko nezavisnih varijabli, i unutar svakog društva i na nivou zajedničke baze podataka. U ovom odeljku obrađujem društveno-ekonomski status (SES), koji je u brojnim studijama označen kao snažan prediktor građanske participacije.172 Dijagrami 5.1 - 5.5. prikazuju nivo članstva u organizacijama u tri pomenuta uzorka u odnosu na sva četiri osnovna činioca SES – prihod, obrazovanje, starost i rod, kao i veličinu grada.

Ova tri uzorka su na dijagramu 5.1. podeljena na pet delova u zavisnosti od ukupnog prihoda domaćinstva, pri čemu je za svaku petinu naznačen prosečan broj članstava u organizacijama po osobi. Iz rezultata se vidi da u sva tri društva ljudi sa višim nivoima prihoda obično beleže i viši nivo članstva u organizacijama.

Dijagram 5.2. pokazuje različite nivoe obrazovanja u tri uzorka, pri čemu su varijable obrazovanja specifičnog za određenu zemlju podešene tako da odgovaraju kontinuumu na kojem su naznačene vrednosti za 171 Kompletan opis ankete PCOMS vidi u Dodatku C. 172 Vidi raspravu i reference u četvrtom poglavlju. Potrebno je napomenuti da je jedini element modela SES koji nisam ugradio u analizu poslovni status. Imajući u vidu ogromne promene na tržištu rada u postkomunističkim zemljama, gde je mnogo ljudi promenilo posao, ili radi u nezvaničnom sektoru, ili ne prima platu, ova kategorija u postkomunističkom kontekstu gubi svoje tradicionalno značenje i relevantnost. Osim toga, pošto mnogo ljudi koji su decenijama gradili određenu karijeru, još uvek sebe smatra delom te profesije, iako više u njoj ne radi, pretpostavljam da bi i to predstavljalo problem u smislu validnosti i pouzdanosti merenja.

najniži 1/5

četvrti 1/5 treći 1/5

drugi 1/5

DIJAGRAM 5.1. Prihod i članstvo u organizacijama. Izvor: PCOMS (1999).

0

0,5

1

1,5

2

2,5

najviši 1/5

Rusija

Istočna Nemačka

Zapadna Nemačka

116 Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Niže Srednje Više

Visoko

DIJAGRAM 5.2. Obrazovanje i članstvo u organizacijama. Izvor: PCOMS (1999).

0

0,5

1

1,5

2

2,5

3

Rusija

Istočna Nemačka

Zapadna Nemačka

Objašnjenje članstva u organizacijama 117

118

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

niže, srednje, više i visoko obrazovanje.173 Dijagram pokazuje da se zaista, sa samo jednim neznatnim izuzetkom, viši nivo obrazovanja u sva tri uzorka vezuje za viši nivo članstva u organizacijama. Životno doba predstavlja varijablu koju je naročito uputno ispitati u postkomunističkom kontekstu, u kojem je promena generacija ključno pitanje za veliki broj studija na socijetalnom nivou.174 Dijagram 5.3. daje rezultate za svaki od tri uzorka, pri čemu su ispitanici podeljeni u šest starosnih grupa: do 25, 25-34, 35-44, 45-54, 55-64 i 65 i više godina.175 Zapadnonemački uzorak pokazuje da članstvo u organizacijama dostiže vrhunac u grupi od 45-54 godine, da bi se neznatno smanjilo u grupi od 55-64 godine i zatim naglo opalo među ispitanicima od 65 i više godina.

Istočnonemački uzorak prati u osnovi isti trend, ali su razlike između starosnih grupa mnogo manje. Konačno, ruski uzorak je posebno zanimljiv po dva osnova. Prvo, opadanje članstva koje prati životni ciklus u Rusiji počinje mnogo ranije, pa je najaktivnija grupa ona od 35-44 godine starosti, dok se u svim narednim grupama beleži kontinuirani pad.

Drugo, grupa ispitanika do 25 godina starosti – poduzorak koji nažalost nedostaje i zapadnonemačkoj i istočnonemačkoj anketi – koji su imali malo neposrednog kontakta s komunističkim organizacijama beleži vrlo visok nivo članstva u organizacijama. Iako je još uvek prerano da se to sa sigurnošću tvrdi, čini se da se, barem kada se radi o članstvu u organizacijama civilnog društva, u Rusiji zaista odvija smena generacija, u kojoj je participacija mladih veća od participacije njihovih roditelja. Što se tiče rodne komponente, dijagram 5.4. pokazuje da muškarci u sva tri uzorka imaju veću stopu članstva u organizacijama od žena. Ali, ako malo pažljivije pogledamo ovaj dijagram videćemo da je razlika u stopama pripadnosti organizacijama nešto manja u Rusiji – gde učešće žena 173 U ruskom uzorku, na primer, skorovi odgovaraju sledećim kategorijama: niže je “osnovno”; srednje je “nepotpuno srednje”, “srednje bez [diplome zrelosti]”, “tehnička škola”, “srednje sa [diplomom zrelosti]”, “srednjotehnička škola”, i “posebno” obrazovanje; više obrazovanje je “nepotpuno visoko”, a visoko “visoko obrazovanje”, “dvostruko visoko obrazovanje” i “poslediplomske studije”. U nemačkom uzorku, niže je “ohne Haupt/Volksschulabschluss”; srednje “Haupt/Volksschulabschluss,” “Realschulabschluss (mittlere Reife),” i “Abschluss der Polytechnischen Oberschule (8./10. razred)”; više “Fachhochschulreife” i “allgemeine oder fachgebundene Hochschulreife/Abitur”; a visoko “Fach/Hochschulabschluss”.

174 Vidi, na primer, Richard Rose i Ellen Carnaghan, “Generational Effects on Attitudes to Communist Regimes: A Comparative Analysis”, Post-Soviet Affairs, sv. 11, br. 1 (1995), str.

28-56.

175 S obzirom na to da u uzorcima za Istočnu i Zapadnu Nemačku nije bilo ispitanika ispod 25 godina, ova grupa je, nažalost, isključena iz analize.

do 25

25-34 35-44 45-54

55-64

65 i više

DIJAGRAM 5.3. Godine starosti i članstvo u organizacijama. Izvor: PCOMS (1999).

0

0,5

1

1,5

2

2,5

Rusija

Istočna Nemačka

Zapadna Nemačka

Objašnjenje članstva u organizacijama 119

žene muškarci

DIJAGRAM 5.4. Rod i članstvo u organizacijama. Izvor: PCOMS (1999).

0

0,2

0,4

0,6

0,8

1

1,2

1,4

1,6

1,8

2

Rusija

Istočna Nemačka

Zapadna Nemačka

120 Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

manje od 10.000

10.000-49.999 50.000-499.999 preko 500.000

DIJAGRAM 5.5. Veličina grada i članstvo u organizacijama. Izvor: PCOMS (1999).

0

0,2

0,4

0,6

0,8

1

1,2

1,4

1,6

1,8

Rusija

Istočna Nemačka

Zapadna Nemačka

Objašnjenje članstva u organizacijama 121

122

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

TABELA 5.1. Regresiona analiza individualnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK (Rusija, Istočna Nemačka i Zapadna Nemačka, kombinovano) Varijabla

Model A

Model B

Model C

Prihod

0,14*** (0,02) 0,06* (0,03) 0,006*** (0,002) 0,25*** (0,05) - 0,07*** (0,02) -

0,10*** (0,02) 0,13*** (0,03) - 0,0006 (0,001) 0,21*** (0,04) - 0,05** (0,02) -

-

0,12*** (0,02) 0,12*** (0,03) 0,002# (0,001) 0,22*** (0,04) - 0,08*** (0,02) - 1,44*** (0,04) -

-

-

0,27* (0,13) 0,04 1,18 2644

1,44*** (0,11) 0,34 0,98 2644

Obrazovanje Godine starosti Rod (muški) Veličina grada Prethodno komunističko iskustvo Dummy varijabla - Ist. Nemačka Dummy varijabla - Rusija Konstanta Ponderisani R2 SEE N

- 1,26*** (0,05) - 1,61*** (0,05) 1,49*** (0,11) 0,35 0,97 2644

Napomena: Podaci u tabeli su nestandardizovani regresioni koeficijenti, sa standardnom greškom u zagradi. Zavisna varijabla je prosečan broj članstava u organizacijama po osobi. *p <0,05; ** p < 0,01; *** p <=,001; # p < 0,10 (sve jednostrano) Izvor: Podaci PCOMS (1999).

iznosi 88% stope koju beleže muškarci – nego u Istočnoj ili Zapadnoj Nemačkoj, gde je odgovarajući procenat učešća žena u organizacijama 75%, odnosno 78%. Međutim, ove rezultate je teško protumačiti jer je prosečan nivo učešća žena u Zapadnoj Nemačkoj dva puta veći nego u Istočnoj Nemačkoj, i preko tri puta veći nego u Rusiji.176 Konačno, dijagram 5.5. prikazuje rezultate za sva tri uzorka zavisno od veličine grada. Varijabla veličine grada ima četiri osnovne kategorije: 176 Želeo bih da zahvalim Majklu Bernhardu koji mi je ukazao na potrebu da u poređenju tri uzorka napravim razliku između stopa i nivoa učešća.

Objašnjenje članstva u organizacijama

123

gradove sa manje od 10 hiljada stanovnika, gradove sa 10 do 50 hiljada, 50 do 500 hiljada i, konačno, gradove sa preko 500 hiljada stanovnika.

Obrazac za Zapadnu Nemačku pokazuje kontinuirani rast članstva u organizacijama sa rastom veličine grada. Međutim, u Istočnoj Nemačkoj i, naročito u Rusiji, trend je u stvari suprotan: članstvo u organizacijama je uglavnom veće u većim gradovima. I ovoga puta nam se čini da se ovakvo slično preoblikovanje dva, inače po mnogome različita, društva može pripisati iskustvu života u komunizmu i njegovim velikim projektima urbanizacije, industrijalizacije i kolektivizacije poljoprivrede.

Sada se možemo posvetiti regresionoj analizi da bismo izmerili efekat ovih pet osnovnih varijabli na članstvo u organizacijama, i pritom kontrolišemo uticaj prethodnog komunističkog iskustva na individualnom nivou. To prethodno komunističko iskustvo u zbirnom uzorku operacionalizujem na dva načina. Prvo, zamenjujem ga dummy varijablom, kodiranom sa 1 za Ruse i Istočne Nemce i 0 za Zapadne Nemce. Drugo, uvodim dummy varijable za Istočne Nemce i Ruse kako bih uporedio pravac i jačinu koeficijenata i obezbedio delovanje istog kauzalnog mehanizma u obe zemlje. Međutim, kada ove zemlje analiziram pojedinačno, ne mogu da uključim ove varijable jer su one konstanta za sve ispitanike u svakoj od ovih zemalja.

Tabele 5.1. i 5.2. sadrže podatke o rezultatima multivarijatne regresione analize. U tabeli 5.1, koja obuhvata sve ispitanike iz uzoraka tri zemlje, Model A ispituje varijable društveno-ekonomskog statusa i veličine grada što, kao što je i predviđeno, pokazuje da prihod, obrazovanje i godine starosti imaju pozitivno dejstvo na članstvo u organizacijama, da muškarci učestvuju više od žena i da je uticaj veličine grada negativan.

Od ovih pet varijabli statistički su značajni prihod, godine starosti177, rod i veličina grada, dok obrazovanje ima nešto manji značaj. Bez obzira na značaj ovih koeficijenta – što ne bi trebalo da nas iznenađuje s obzirom na veličinu uzorka – Model A objašnjava samo 4% varijabilnosti u ovom zbirnom uzorku.

Model B dodatno uključuje varijablu prethodnog komunističkog iskustva na individualnom nivou. U ovom modelu su, sa izuzetkom starosti ispitanika, sve varijable statistički značajne i to čak veoma mnogo. Međutim, ako bolje pogledamo koeficijente, postaje jasno da najveću eksplanatornu moć ima varijabla prethodnog komunističkog iskustva, koja se ve177 Životno doba se u regresionoj analizi meri godinama.

124

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

TABELA 5.2. Regresiona analiza članstva u dobrovoljnim organizacijama na individualnom nivou metodom ONK (posebno za Rusiju, Istočnu Nemačku i Zapadnu Nemačku) Varijabla

Rusija

Istočna Nemačka

Zapadna Nemačka

Prihod

0,05** (0,02)

0,09*** (0,03)

0,15*** (0,03)

Obrazovanje

0,06* (0,03)

0,15** (0,05)

0,21** (0,07)

Uzrast

- 0,003* (0,002)

0,002 (0,003)

0,0007 (0,003)

Rod (muški)

0,04 (0,05)

0,18** (0,07)

0,44*** (0,09)

Veličina grada

0,02 (0,02)

0,004 (0,04)

- 0,15*** (0,04)

Konstanta

0,24* (0,12)

0,007 (0,20)

1,24*** (0,26)

PonderisanR2

0,03

0,05

0,10

SEE

0,72

0,96

1,21

N

1009

842

793

Napomena: Podaci u tabeli su nestandardizovani regresioni koeficijenti, sa standardnom greškom u zagradama. Zavisna varijabla je prosečan broj članstava u organizacijama po osobi u svakoj zemlji. * p <0,05; **; p < 0,01; *** p < 0,001 (sve jednostrano).

Izvor: Podaci PCOMS (1999).

zuje za veliko smanjenje predviđenog članstva u organizacijama od 1,44.

Osim toga, Model B objašnjava 34% varijabilnosti u uzorku, što je veliko poboljšanje u poređenju sa pomenuta 4% Modela A. U modelu C prethodno komunističko iskustvo zamenjeno je dummy varijablama za Istočnu Nemačku i Rusiju, a rezultati pokazuju da ove dve varijable imaju sličan snažan negativan efekat i da su obe statistički značajne sa sličnom malom standardnom greškom. Činjenica da je neko Istočni Nemac vezuje se sa smanjenjem od 1,26 u predviđenom broju članstava u organizacijama, dok je smanjenje, kada se radi o Rusima, nešto veće i iznosi 1,61. Približne vrednosti ovih koeficijenata ukazuju na veliku sličnost Istočnih Nemaca i Rusa, barem kada se radi o njihovom članstvu u organizacijama.

Objašnjenje članstva u organizacijama

125

Tabela 5.2. prikazuje multivarijatnu analizu uzoraka tri zemlje, s posebnim, potpuno izraženim modelom za svaku zemlju zasebno. Rezultati pokazuju da prihod i obrazovanje imaju statistički značajan uticaj u sve tri zemlje. Životno doba je značajno samo u Rusiji i negativno deluje na građansku participaciju, što iznenađuje s obzirom na to da je uticaj godina starosti i u Istočnoj i u Zapadnoj Nemačkoj pozitivan. Uticaj roda je pozitivan u sve tri zemlje, a rezultati otkrivaju da muškarci učestvuju više nego žene, i da je taj element statistički značajan u Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj, ali ne i u Rusiji. Konačno, veličina grada je statistički značajna samo u zapadnonemačkom uzorku, gde ima snažan negativan uticaj, za razliku od pozitivnog ali statistički neznačajnog efekta veličine grada u ruskom i istočnonemačkom uzorku.

Sve u svemu, model koji je u potpunosti izražen pomoću varijabli društveno-ekonomskog statusa i veličine grada objašnjava 3% varijabilnosti u ruskom uzorku, 5% u istočnonemačkom i 10% u zapadnonemačkom uzorku. S obzirom na to da je u ukupnom uzorku iz tabele 5.1. prethodno komunističko iskustvo daleko jače od bilo koje druge nezavisne varijable, moguće je da postoje i drugi specifično postkomunistički činioci koji nisu obuhvaćeni modelom društveno-ekonomskog statusa. Iako je samo po sebi značajno, utvrđivanje snažnog negativnog uticaja prethodnog komunističkog iskustva na učestvovanje u organizacijama civilnog društva ne govori nam mnogo o tome zašto je to tako. Potrebno je da saznamo još mnogo toga o prirodi komunističkog iskustva i razlozima zbog kojih njegovo nasleđe, kako nam se čini, ima tako obeshrabrujući uticaj na učešće u organizacijama civilnog društva.

Alternativna objašnjenja Pre nego što se posvetim analizi specifično postkomunističkih činilaca u anketi, napomenuću da dijagram 5.6. pokazuje zbirne rezultate odgovora na potpuno različito pitanje iz ankete PCOMS postavljeno ljudima koji nisu članovi nijedne organizacije, s molbom da navedu razloge za svoje neučestvovanje. Pošto je ovo pitanje postavljeno i ispitanicima iz Zapadne Nemačke možemo da utvrdimo neke zajedničke elemente u odgovorima građana postkomunističkih zemalja. To nam omogućava da ispitamo neka alternativna objašnjenja zasnovana na savremenim činiocima, pre nego što se posvetimo više istorijskim varijablama koje se vezuju za prethodno iskustvo života u komunizmu kako bismo objasnili razlike između Rusa, Istočnih Nemaca i Zapadnih Nemaca.

Zapadna Nemačka

17

9 2

30

6

36

Istočna Nemačka

3 8

9

19

4

56

Rusija

6

8

13

6

18

50

Drugi razlozi

Nedovoljna informisanost

Izostanak poziva

Nedostatak vremena

Mišljenje da su organizacije beskorisne

Nepostojanje želje za pristupanje bilo kojoj organizaciji

Napomena: Pitanje je glasilo: „Koji od sledećih razloga najbolje objašnjava to što niste član nijedne od ovih organizacija?“ Ponuđene su sledeće opcije: „Niko me nije pozvao da pristupim nekoj organizaciji“; „Zaista nisam upoznat sa aktivnostima bilo koje od ovih organizacija, kada bih više znao možda bih razmislio/la o svom učešću“; Zainteresovan sam za takve aktivnosti, ali nemam vremena da u njima učestvujem“; „Jednostavno nisam zainteresovan; prosto ne želim da pripadam nijednoj organizaciji“; „Smatram da su te organizacije potpuno beskorisne“ i „drugi razlozi“.

DIJAGRAM 5.6. Razlozi za nepristupanje nijednoj dobrovoljnoj organizaciji. Izvor: PCOMS (1999)

0%

10%

20%

30%

40%

50%

60%

70%

80%

90%

100%

Objašnjenje članstva u organizacijama

127

Najznačajniji i najindikativniji nalaz na dijagramu 5.6. odnosi se na opciju odgovora “Jednostavno nisam zainteresovan; prosto ne želim da pripadam nijednoj organizaciji”. Bez obzira na mnoštvo alternativa, 56% Istočnih Nemaca u ovom uzorku opredelilo se za ovu opciju – što znači nešto više od Rusa (50%) i znatno više od Zapadnih Nemaca (36%). Sledeća opcija prikazana na dijagramu 5.6. obuhvata one ispitanike koji ne osećaju samo lični otpor, nego i snažniju odbojnost i antipatiju prema organizacijama koje ispoljavaju izborom opcije “Smatram da su te organizacije potpuno beskorisne”. Rezultati pokazuju da se sa ovim stavom slaže relativno mali broj Istočnih i Zapadnih Nemaca, za razliku od skoro 18% Rusa koji ga prihvataju. Međutim, ove prve dve opcije uzete zajedno pokazuju da ukupno 68% Rusa i 60% Istočnih Nemaca ima vrlo negativan stav prema dobrovoljnim organizacijama, u poređenju sa samo 42% ispitanika u zapadnonemačkom uzorku.

Pošto je ovo pitanje postavljeno samo ispitanicima koji nisu članovi nijedne organizacije, kontrast između pomenuta tri društva postaje još izraženiji u kontekstu ukupnog pregleda, gde 81% Zapadnih Nemaca pripada barem jednoj organizaciji, u poređenju sa 52% Istočnih Nemaca i 35% Rusa. Drugim rečima, u okviru cele populacije (odnosno, ne samo dela neučlanjenih) relativan procentualni udeo ljudi koji jednostavno ne žele da pristupe organizacijama ili ih smatraju beskorisnim, vrlo je veliki u Rusiji i Istočnoj Nemačkoj, a mnogo niži u Zapadnoj Nemačkoj.

Odgovori koji podrazumevaju izbor treće opcije – “Zainteresovan sam za te aktivnosti, ali nemam vremena da u njima učestvujem” – daju zanimljiv uvid u razlike između ova tri društva. S obzirom na to da Zapadni Nemci žive u visokorazvijenoj tržišnoj privredi, možda i ne bi trebalo da nas iznenađuje što preko 30% Zapadnih Nemaca u nedostatku slobodnog vremena vidi prepreku za svoje učešće u organizacijama. Nasuprot tome, u Rusiji u čijoj novoj privredi ima i previše neefikasnosti i neproduktivnosti, manje od 6% ispitanika navodi nedostatak vremena kao razlog za neučestvovanje. U tom smislu se 19% Istočnih Nemaca koji se slažu sa tom opcijom nalazi negde na sredini između Rusa i Zapadnih Nemaca.

Još jedno moguće objašnjenje izbegavanja članstva u organizacijama podrazumeva nepristupačnost i neefikasnost postojećih organizacija, što sigurno više odgovara stvarnosti Rusije nego Istočne ili Zapadne Nemačke. Naredne dve opcije odgovora obuhvataju ispitanike koji su se saglasili sa jednom od sledećih izjava: “Niko me nije pozvao (ili mi ponudio) da pristupim nekoj organizaciji”, ili “Zaista nisam upoznat sa aktivnostima

128

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

bilo koje od ovih organizacija; kada bih više znao možda bih razmislio/ la o svom učešću”. Ukupno 11% Zapadnih Nemaca, 12% Istočnih Nemaca i 21% Rusa u ovom uzorku izabralo je jednu od pomenutih opcija. To pokazuje da su dobrovoljne organizacije manje vidljive u ruskoj nego u nemačkoj javnosti, i da su malo vidljivije u Istočnoj nego u Zapadnoj Nemačkoj. Konačno, “drugi razlozi” su poslednja opcija odgovora na pitanje iz upitnika, a rezultati pokazuju da su Istočni Nemci i ovoga puta između Zapadnih Nemaca i Rusa, s tim što su sada bliže Rusima, jer mnogo više Zapadnih Nemaca tvrdi da ima vlastite razloge za nepristupanje organizacijama.

Sve u svemu, rezultati prikazani na dijagramu 5.6. jasno govore da mnogi Istočni Nemci i Rusi, iz raznih razloga, ne žele da pristupe dobrovoljnim organizacijama. Očigledno je da bi trebalo da se zapitamo zašto?

POSTKOMUNISTIČKI ČINIOCI U RUSIJI I ISTOČNOJ NEMAČKOJ

U ovom odeljku pažnja je usmerena na Rusiju i Istočnu Nemačku, kako bismo bolje shvatili prethodno komunističko iskustvo i utvrdili zašto je njegov negativan uticaj na članstvo u organizacijama toliko snažan. Počeću od izlaganja hipoteza koje se odnose na tri glavna argumenta izložena u drugom poglavlju, i onda se posvetiti regresiji rezultata u zbirnom uzorku ruskih i istočnonemačkih ispitanika, kao i uzoraka za obe zemlje posebno. U celini gledano, analiza pokazuje da nepoverenje u komunističke organizacije, opstajanje prijateljskih mreža i razočaranje postkomunizmom imaju suštinski i statistički značaj za objašnjenje današnjeg ponašanja građana postkomunističkih društava i njihovog članstva u organizacijama.

Nepoverenje u komunističke organizacije Prvi činilac vezuje nepoverenje ljudi u organizacije iz vremena komunizma sa njihovim učešćem u organizacijama danas. Argument se zasniva na pretpostavci da posledica sloma komunizma nije bila tabula raza, odnosno da on nije izbrisao prethodna iskustva ljudi, već da upravo ta iskustva utiču na njihovo današnje ponašanje. Ovim ne želim da kažem da su komunističke organizacije u analitičkom smislu predstavljale ekvivalent organizacijama civilnog društva. Naprotiv, one nisu bile ni dobrovoljne ni nezavisne, a učestvovanje u njihovom radu često je bilo prisilno, iznuđeno ili prihvatano iz instrumentalnih ili karijerističkih razloga. Bez obzira na

nizak srednji visok

Rusija

Istočna Nemačka

DIJAGRAM 5.7. Nivo nepoverenja u komunističke organizacije u periodu komunizma. Izvor: PCOMS (1999)

0

0,1

0,2

0,3

0,4

0,5

0,6

0,7

0,8

0,9

Objašnjenje članstva u organizacijama 129

130

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

to da li su ljudi u organizacijama učestvovali dobrovoljno ili ne – što je naravno zavisilo od njihove vrste – one su bile sveprisutne u komunističkim društvima pa su građani u vezi sa njima stekli veliko iskustvo. Ova hipoteza sugeriše da će ljudi, što je njihovo nepoverenje u komunističke organizacije bilo veće i što su ih više izbegavali, imati manje sklonosti da danas učestvuju u radu dobrovoljnih organizacija. Logika ovog argumenta suprotna je uobičajenom mišljenju, koje su početkom postkomunističkog perioda optimistički iznosili mnogi, da će građani koji su izbegavali komunističke organizacije ili im se protivili biti spremniji da učestvuju sada kada komunistički sistem više ne postoji, a da će oni koji su bili aktivni u komunističkom periodu danas biti mnogo povučeniji i pasivniji.

Da bismo izmerili ovu hipotezu, u anketu PCOMS uključena su i pitanja o istih devet kategorija organizacija koje su obuhvaćene Svetskim pregledom vrednosti, s tim što se ovaj put radilo o članstvu u komunističkim organizacijama pod kontrolom države. Dijagram 5.7. prikazuje stepen nepoverenja u komunističke organizacije i Rusa i Istočnih Nemaca – meren prema obimu u kojem su izbegavali da pristupe tim organizacijama u komunističkom periodu – i njihovo prosečno članstvo u organizacijama danas.178 Opstajanje prijateljskih mreža Drugi argument koji ugrađujem u ovu analizu odnosi se na privatne mreže razvijene u komunističkom sistemu. Ovakve mreže su se pojavile jer su nestašice u privredi stvorile klimu u kojoj su ljudima bile potrebne veze i pomoć da bi obezbedili mnoge vrste roba i usluga, a pošto je javni domen bio toliko kontrolisan i politizovan ljudi su izgradili odnose poverenja sa bliskim prijateljima i članovima porodice. Ova hipoteza predviđa da će građani koji su održali dinamičan krug prijatelja imati manje potrebe ili želje da učestvuju u dobrovoljnim organizacijama. Da bismo operacionalizovali prijateljske mreže i izmerili promene do kojih je u njima tokom vremena došlo anketom PCOMS predviđena su pitanja (postavljena na različitim mestima u upitniku) koja se odnose i na komunistički i na sadašnji period, a od ljudi je zatraženo da odgovore koliko su se često oslanjali na pomoć prijatelja da bi popravili kuću ili kola, ili pomogli nekome 178 Kategorija “niskog” nivoa nepoverenja obuhvata one koji su bili članovi 4-9 komunističkih organizacija, kategorija “srednjeg” nivoa one koji su bili članovi 3 komunističke organizacije, a “visokog” nepoverenja one koji nisu bili članovi nijedne ili su bili članovi najviše dve komunističke organizacije.

visok

Nivo opstajanja prijateljskih mreža u postkomunističkom periodu

nizak

Rusija

Istočna Nemačka

DIJAGRAM 5.8. Opstajanje prijateljskih mreža i članstvo u organizacijama. Izvor: PCOMS (1999)

0

0,1

0,2

0,3

0,4

0,5

0,6

0,7

0,8

0,9

Objašnjenje članstva u organizacijama 131

132

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

u porodici, ili se uopšte izborili sa nekom teškom situacijom, i koliko to sada čine? Zatim sam konstruisao dva indeksa oslanjanja na prijatelje, jedan za komunistički i jedan za sadašnji period. Konačno, da bih izmerio opstanak ili promenu ovih mreža, od indeksa za sadašnji period oduzeo sam indeks za komunistički period i dobio tri osnovne kategorije: manjeg, većeg i nepromenjenog oslanjanja. S obzirom na to da je značajna razlika ona između ispitanika kod kojih se oslonac na lične mreže smanjio i onih kod kojih on opstaje, objedinio sam u istu grupu ispitanike koji su odgovorili da se na prijatelje oslanjaju “u istoj meri ili više” nego pre. Dijagram 5.8. prikazuje razliku između ispitanika sa “niskim” ili “visokim” nivoom opstanka prijateljskih mreža.

Rezultati ukazuju na zanimljive razlike između Rusa i Istočnih Nemaca. Kod Rusa je nivo učešća u dobrovoljnim organizacijama praktično identičan, bez obzira na to da li su njihove prijateljske mreže opstale (odnosno, da li se i sada oslanjaju na prijatelje onoliko koliko su to nekada činili). Međutim, što se Istočnih Nemaca tiče, oni čije lične mreže nisu opstale po svemu sudeći učestvuju u dobrovoljnim organizacijama u većem stepenu od svojih sugrađana čije su prijateljske mreže ostale iste ili postale još tešnje. Drugim rečima, zaista nam se čini da u meri u kojoj dinamične privatne mreže razvijene u komunizmu opstaju nepromenjene, one danas predstavljaju prepreku ili alternativu članstvu u dobrovoljnim organizacijama.

Iako se ovaj činilac očigledno ne primenjuje na Ruse u ovoj anketi, trebalo bi istaći da su Rusi, generalno, doživeli manje promena u smislu učestalosti oslanjanja na prijatelje kada se radi o različitim vrstama pomoći. To nije nikakvo iznenađenje jer, bez obzira na to što se sada u Rusiji može kupiti najveći broj roba i usluga, njihove cene su za većinu ljudi nedostižne pa oni i dalje moraju da se oslanjaju na pomoć prijatelja. U Istočnoj Nemačkoj, međutim, prednost života u stabilnoj tržišnoj privredi i slobodnijem i bezbednijem društvu dovela je do toga da većina ljudi sada ima dovoljne prihode i mirne duše može da rešava stvari zvaničnim kanalima pa nije prinuđena da se oslanja na prijatelje u meri u kojoj je to nekada bilo potrebno.

Razočaranje postkomunizmom Treći i poslednji element mog objašnjenja odnosi se na osnovni koncept razočaranja, koji je postao uobičajena tema u mnogim postkomunističkim zemljama, kada se velika očekivanja njihovih građana nisu ostvari-

Objašnjenje članstva u organizacijama

133

la. Iako bi bilo sasvim razumljivo tvrditi da će razočarani ljudi postati aktivniji protestujući protiv postojećeg sistema, na osnovu ove hipoteze očekuje se da će oni koji su razočarani biti manje skloni da učestvuju u dobrovoljnim organizacijama i da će njihovo razočaranje i osujećenost pratiti veća pasivnost i povlačenje. U anketi PCOMS ovaj koncept je izmeren uz pomoć pitanja kojim se od ljudi tražilo da ocene promene do kojih je došlo u protekloj deceniji u poređenju sa svojim početnim očekivanjima. Dijagram 5.9. prikazuje rezultate koji otkrivaju da je i u Rusiji i u Istočnoj Nemačkoj uticaj razočaranja na učešće u dobrovoljnim organizacijama negativan, s obzirom na to da njegov rast prati pad prosečnog broj članstava u organizacijama.

Multivarijatna regresiona analiza Pošto smo utvrdili ova tri osnovna eksplanatorna činioca – nepoverenje u komunističke organizacije, opstanak prijateljskih mreža i osećanje razočaranja – koja se naročito primenjuju na postkomunističke zemlje, sada ih možemo testirati uz pomoć multivarijatne regresione analize kako bismo videli na koji način oni poboljšavaju relativno malu eksplanatornu moć modela društveno-ekonomskog statusa izloženog u prethodnom odeljku.

U tabeli 5.3. dati su rezultati regresije za zbirni uzorak ruskih i istočnonemačkih ispitanika, pored rezultata za ta dva uzorka posmatrana zasebno.

Za svaki od tri niza regresija, prvi model pokazuje četiri varijable modela društveno-ekonomskog statusa i veličine grada, drugi model pokazuje moje tri postkomunističke varijable, a treći svih osam varijabli zajedno. Rezultati jasno govore da dodavanje postkomunističkih varijabli značajno poboljšava razumevanje članstva u organizacijama. U sva tri uzorka su ponderisani skorovi R2 za postkomunističke varijable mnogo viši nego samo za činioce društvenog ekonomskog statusa i tek neznatno se povećavaju kada se zajedno posmatra svih osam varijabli.

Od svih društveno-ekonomskih faktora prihod i dalje ostaje statistički najznačajniji. Obrazovanje je takođe statistički značajno u modelima SES, ali gubi značaj kad se uključi u potpuno izražene modele. Godine života imaju značajan negativan efekat na takav model u Rusiji ali manji u Istočnoj Nemačkoj. Kao što je napomenuto, učešće muškaraca veće je nego učešće žena, naročito u Istočnoj Nemačkoj, gde je rod statistički

srednji

Stepen razočaranja postkomunizmom

nizak visok

DIJAGRAM 5.9. Razočaranje postkomunizmom i članstvo u organizacijama.

0

0,2

0,4

0,6

0,8

1

1,2

1,4

Izvor: PCOMS (1999)

Rusija

Istočna Nemačka

134 Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

0,09*** (0,02) 0,09*** (0,03) 0,002* (0,001) 0,12** (0,04) - 0,04* (0,02) -

Prihod

0,07 (0,11) 0,03 0,86 1851

Razočaranje

Konstanta

R+IN3

0,05*** (0,02) 0,02 (0,03) -0,002# (0,001) 0,10** (0,04) - 0,01 (0,02) -0,37*** -0,36*** (0,03) (0,03) -0,05 -0,07* (0,04) (0,04) -0,14*** -0,13*** (0,02) (0,2) 1,51*** 1,36*** (0,06) (0,14) 0,13 0,15 0,81 0,81 1934 1806

-

R+IN2

0,24* (0,12) 0,03 0,70 1009

-

-

0,05** (0,02) 0,06* (0,03) -0,003* (0,002) 0,01 (0,05) 0,02 (0,02) -

R1

-0,32*** (0,03) 0,05 (0,05) - 0,01** (0,03) 1,18*** (0,11) 0,11 0,70 1005

-

-

-

-

-

R2 0,03* (0,02) 0,03 (0,03) -0,004*** (0,001) 0,03 (0,04) 0,02 (0,02) -0,32*** (0,03) 0,03 (0,05) - 0,05 (0,04) 1,01** (0,17) 0,12 0,69 1005

R3

0,007 (0,20) 0,05 0,96 842

-

-

0,09*** (0,03) 0,15*** (0,05) 0,002 (0,003) 0,18*** (0,07) 0,004 (0,04) -

IN1

-0,40*** (0,04) -0,10* (0,06) - 0,09** (0,04) 1,54*** (0,09) 0,11 0,92 929

-

-

-

-

-

IN2

0,07** (0,03) 0,02 (0,05) -0,003 (0,003) 0,16** (0,07) 0,003 (0,03) -0,37*** (0,04) -0,13* (0,07) - 0,07* (0,04) 1,31*** (0,25) 0,13 0,92 801

IN3

Napomena: Podaci u tabeli su nestandardizovani regresioni koeficijenti, sa standardnom greškom u zagradi. Zavisna varijabla je broj članstava u organizacijama po osobi u svakoj od zemalja. *p <0,05; **p <0,01; ***p < 0,001; # p < 0,10 (sve jednostrano) Izvor: Podaci PCOMS (1999).

Ponderisani R2 SEE N

-

Nepoverenje u komunist. organizacije Opstajanje prijateljskih mreža

Veličina grada

Rod (muški)

Životno doba

Obrazovanje

R+IN1

Varijabla

TABELA 5.3. Regresiona analiza individualnog članstva u dobrovoljnim organizacijama metodom ONK (Rusija, Istočna Nemačka i Zapadna Nemačka, posebno)

Objašnjenje članstva u organizacijama 135

136

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

značajan u kompletnom modelu. Konačno, veličina grada ima mali ili čak nikakav statistički značaj u najvećem broju modela.

Ako bliže pogledamo efekte postkomunističkih varijabli vidimo da je nepoverenje u komunističke organizacije daleko najsnažniji eksplanatorni faktor. U potpuno izraženom modelu zbirnog uzorka, povećanje za jednu jedinicu na trostepenoj skali nepoverenja vezuje se sa predviđenim smanjenjem članstva u organizacijama od 0,36, što je veoma velika cifra ako se ima u vidu da je prosek članstva u organizacijama u Rusiji samo 0,45, a u Istočnoj Nemačkoj 0,78.

Uopšteno govoreći, postoje dva načina da se protumači snažan uticaj nepoverenja ljudi u komunističke organizacije. Prvi je usredsređivanje na one koji su u velikom stepenu učestvovali u komunističkim organizacijama, pri čemu su mnogi to činili po svojoj želji. Iako su skoro svi građani komunističkih zemalja imali malo izbora u pogledu članstva u sindikatima i, možda, još nekim drugim organizacijama, verovatno je da su oni koji su bili angažovani u četiri ili više organizacija, to činili po sopstvenom izboru – bez obzira na to da li su se rukovodili instrumentalnim razlozima ili su prosto uživali u tome da učestvuju u raznim aktivnostima. Drugim rečima, aktivni učesnici u komunističkim organizacijama verovatno su razvili pozitivne asocijacije sa organizacijama i imali pozitivna iskustva dok su u njima učestvovali, što se odrazilo i u višem nivou participacije u dobrovoljnim organizacijama danas. Nasuprot njima, ljudi koji nisu pristupali nikakvim komunističkim organizacijama, ili su možda bili članovi jedne ili dve, ali ne više njih, najverovatnije su imali neprijatna iskustva i stvorili negativno mišljenje o organizacijama. Iako su okolnosti u vezi sa učešćem u organizacijama danas potpuno promenjene, jer su ljudi sada slobodni da formiraju organizacije koje nisu pod kontrolom države i da im pristupaju po svojoj volji, obrasci ponašanja mnogih prethodno neaktivnih učesnika ili neučesnika, nisu se, kako izgleda, mnogo promenili.

Njihovo neinteresovanje, a možda i antipatija prema svim vrstama organizacija koju su razvili kroz iskustvo sa komunističkim organizacijama preneti su i u današnje vreme. 179 Kao što sam objasnio, prijateljske mreže su u Istočnoj Nemačkoj izgubile više na značaju nego u Rusiji. Osim toga, Istočni Nemci čije su prijateljske mreže opstale ili se čak pojačale, pokazuju manju sklonost da pri179 U narednom poglavlju ću ovo pitanje ispitati mnogo detaljnije, uvodeći priče mnogih od ispitanika koji su učestvovali u mojim dubinskim intervjuima.

Objašnjenje članstva u organizacijama

137

stupe dobrovoljnim organizacijama, dok će im se oni čije su mreže u većoj meri poremećene, verovatno, pre pridružiti. U potpuno izraženom modelu za istočnonemački uzorak, opstanak prijateljskih mreža ima statistički značajan negativan efekat na sadašnje članstvo u organizacijama. Takvi rezultati pokazuju da se, barem u slučaju Istočne Nemačke, dinamične društvene mreže razvijene tokom komunističkog perioda i sklonosti za učešće u dobrovoljnim organizacijama današnjice često kompenzuju.

Konačno, varijabla razočaranja je statistički veoma značajna u zbirnom uzorku, gde se povećanje od jedne jedinice na trostepenoj skali razočaranja vezuje sa predviđenim smanjenjem članstva u organizacijama od 0,08. Razočaranje je takođe značajno u istočnonemačkom uzorku, ali ne i u potpuno izraženom modelu za ruski uzorak – a to je nalaz koji se delimično može pripisati negativnoj korelaciji sa varijablom prihoda, čime se prikriva deo njenog statističkog efekta. Iako nisu tako snažni kao u slučaju drugih varijabli, ovi rezultati pokazuju da je razočaranje postkomunizmom činilac koji sprečava učešće u dobrovoljnim organizacijama.

Ukratko, očekuje se da će učešće građana biti manje, što je njihovo razočaranje veće.

ZAKLJUČAK

Sve u svemu, ovi nalazi pokazuju da tri postkomunistička činioca koja sam izložio značajno pomažu da se objasne razlozi izuzetno niskih nivoa učešća u organizacijama u postkomunističkim zemljama. Određivanje ova tri glavna elementa komunističkog iskustva, i na nivou pojedinih zemalja u uporednoj studiji 31 zemlje, i na individualnom nivou – sa uzorkom Zapadnih Nemaca koji je pridodat istočnonemačkom i ruskom uzorku – objašnjava nalaz da je dummy varijabla “prethodnog komunističkog iskustva” testirana u odnosu na mnoštvo alternativnih objašnjenja daleko najznačajnija.

Zajednički teorijski element ova tri kauzalna činioca jeste to što ljudi, u nastojanju da prežive u složenom svetu koji se brzo menja, koriste svoja prethodna iskustva kao referentne tačke za današnje izbore i akcije. Ako ne razmotrimo ta iskustva – uključujući i način na koji su ona oblikovala ljude i način na koji oni danas o njima razmišljaju ili ih tumače – naše razumevanje ranih postkomunističkih društava i njihovih građana biće ograničeno.

138

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Pošto sam u četvrtom poglavlju pokazao relativnu sličnost između zemalja postkomunističke Evrope, pa zatim u ovom poglavlju utvrdio nekoliko značajnih uzročnih činilaca koji mogu da objasne niske nivoe građanske participacije u postkomunizmu, u narednom ću nastojati da doprinesem sveobuhvatnijem i prodornijem objašnjenju načina na koji građani postkomunističkih društava shvataju svoja prethodna iskustva i objašnjavaju svoje tekuće izbore i aktivnosti. Analizom 60 dubinskih intervjua sa stratifikovanim slučajnim uzorkom 30 Istočnih Nemaca i kvotnim uzorkom 30 običnih Rusa, uvodim u analizu interpretativni metodološki pristup koji dopunjuje i učvršćuje nalaze izložene u ovom poglavlju.

6.

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama: interpretativna analiza

UVOD

U četvrtom poglavlju su okarakterisane, ilustrovane i demonstrirane specifične slabosti civilnog društva u postkomunističkoj Evropi, dok je u petom poglavlju upotrebljena statistička analiza da bi se utvrdila i testirala eksplanatorna moć niza uzročnih činilaca na individualnom nivou, koji bi mogli da objasne stepen učešća građana i unutar pojedinih zemalja i između njih. U ovom poglavlju je primenjen u velikoj meri različit metodološki pristup koji se zasniva na kvalitativnim i interpretativnim tehnikama i uključuje rezultate dubinskih intervjua sa 30 Istočnih Nemaca i 30 Rusa, koji su obavljeni u proleće i leto 1998. godine.180 Cilj je bio da dođemo do mnogo dubljeg i potpunijeg razumevanja života, iskustava, motivacije i ponašanja građana u postkomunističkim zemljama nego što bismo to mogli uz pomoć odgovora na pitanja iz zatvorenih anketa. Ovaj interpretativni pristup omogućava dublje razmatranje složenih i uzbudljivih životnih priča mojih ispitanika, i tako dopunjuje statistički pristup primenjen u prethodnom poglavlju.

Svrha ovog poglavlja je detaljno razmatranje kognitivnih i iskustvenih razloga zbog kojih ljudi učestvuju ili ne učestvuju u dobrovoljnim organizacijama. Pošto je izrazita karakteristika postkomunističkog civilnog društva nizak nivo učešća običnih građana, to najveći deo ovog poglavlja posvećujem ispitanicima koji ne učestvuju ni u jednoj dobrovoljnoj orga180 U Dodatku D detaljno su objašnjeni metodi istraživanja koje sam koristio u dubinskim intervjuima, pri čemu je objašnjeno kako sam izabrao svoje ispitanike, na koji način se moji uzorci mogu uporediti sa velikim N uzorcima iz ankete PCOMS i kako sam sprovodio intervjue, i navedene konkretne smernice koje sam koristio za strukturiranje i organizaciju svakog pojedinačnog intervjua.

140

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

nizaciji. To zasnivam na tri glavna uzročna faktora koji su teorijski predstavljeni u drugom poglavlju i statistički analizirani u petom, a koje ovde detaljnije objašnjavam i razrađujem. Pritom, kombinujući priče i reči ispitanika, ukazujem na značaj i važnost ova tri činioca. zašto se građanI postkomunističkih društava ne učlanjujU u dobrovoljne organizacije

Pažljiva analiza mojih intervjua otkriva mnoštvo faktora koji objašnjavaju zašto se toliko mnogo građana postkomunističkih društava ne učlanjuje u dobrovoljne organizacije. Neki od tih činilaca, kao što su starost ili slabo zdravlje, nedostatak vremena ili nedovoljno poznavanje organizacija, tipični su i za ispitanike u zapadnim društvima, pa nam u ovom smislu ispitanik iz Istočne Nemačke ili Rusije lako može ličiti na nekoga iz Zapadne Nemačke ili Sjedinjenih Država. Međutim, kako je statistički pokazano u prethodnom poglavlju, tradicionalnim društveno-ekonomskim činiocima može se objasniti malo razlike u učešću unutar postkomunističkih društava. Zbog toga se u ovom poglavlju koriste kvalitativni i interpretativni metodi da bi se utvrdili i objasnili specifično postkomunistički činioci, isto kao što su Verba, Šolcman i Brejdi upotrebili bazu podataka jedne opsežne ankete, sa preciznijim i u većoj meri kontekstualizovanijim činiocima koji prevazilaze osnovni model društveno-ekonomskog statusa.181 Ova tri činioca, razrađena u drugom i primenjena u petom poglavlju, uključuju: (1) nepoverenje u komunističke organizacije; (2) opstanak prijateljskih mreža; i (3) razočaranje postkomunizmom. Prva dva predstavljaju neposredno nasleđe komunističke prošlosti, dok se treći odnosi na novija postkomunistička kretanja i njihov neuspeh da ispune određena očekivanja koja su 1989-91 gajili mnogi ljudi. Ova tri opšta faktora, iako su u analitičkom smislu zasebna, uzajamno pojačavaju svoj uticaj na učešće javnosti i pritom se sva tri u drugačijem stepenu primenjuju na sve, inače, međusobno različite i specifične zemlje postkomunističke Evrope. Štaviše, oni se mogu razumeti samo u kontekstu komunističkog iskustva i načina na koji ljudi danas posmatraju, tumače i ocenjuju to iskustvo.

Radi boljeg razumevanja ovih činilaca, obrađujem ih pojedinačno. To, međutim, ne znači da oni postoje izolovano jedan od drugog. Naprotiv, oni su uzajamno povezani i jasno je da na mnoge ljude utiče više od jednog faktora, a ponekad čak i sva tri. Moja namera nije da odredim tač181 Verba, Schlozman i Brady, Voice and Equality.

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 141 nu veličinu tog uticaja, jer su njegove varijacije toliko idiosinkratične da se ne mogu izmeriti ili u potpunosti razumeti. Osnovni cilj je, u stvari, da preciziram različite vrste motiva koje su navodili moji ispitanici da bi objasnili svoje neučestvovanje, i da pokažem zašto je potrebno razmotriti specifičnu prirodu komunističkog iskustva i najnoviji postkomunistički razvoj događaja, da bismo shvatili zbog čega je nivo učešća u organizacijama u celoj postkomunističkoj Evropi tako nizak.

Nepoverenje u komunističke organizacije Prvi faktor koji objašnjava nizak nivo članstva u organizacijama u postkomunizmu koji ću ovde razmotriti odnosi se na nepoverenje ljudi u komunističke organizacije. Pošto sam u petom poglavlju uočio ovaj opšti zaključak u većoj populaciji, sada se okrećem detaljnijoj slici koju sam dobio iz dubinskih intervjua, koja pokazuje na koji način prethodno iskustvo ljudi sa organizacijama pomaže da se objasni njihov nivo učešća danas. Počinjem prikazivanjem odgovora Istočnih Nemaca, da bih ih zatim uporedio sa odgovorima mojih ruskih ispitanika.

Objašnjenje koje mi je dao jedan 46-godišnji istočnonemački novinar poznatog nemačkog nedeljnika predstavlja polaznu tačku za ovu diskusiju: “Mislim da se kod svih građana DDR radi o istom: oni su jednom verovali u nešto i više neće”. Drugim rečima, pošto su tokom velikog dela života bili angažovani i aktivni u organizacijama, mnogi građani postkomunističkih društava nisu voljni da to još jednom pokušaju, iako sada žive u slobodnim uslovima i bez prinude.

Zanimljivo je, a i iznenađujuće, da građani postkomunističkih društava retko prave razliku između obaveznih organizacija komunističkog sistema i dobrovoljnih organizacija slobodnog društva. Tako, na primer, 64-godišnji penzionisani električar, Istočni Nemac, kaže: “Pa, rekao bih da za to više nisam zainteresovan. Proveo sam mnogo, mnogo godina na grupnom radu i mislio sam da će to promeniti stvari, ali se u suštini nije promenilo ništa”. Drugim rečima, njegova frustracija zbog neefikasnosti bivših organizacija predstavlja bitan element koji objašnjava njegovu današnju neaktivnost. Jedna Istočna Nemica, 46-godišnja sekretarica, objašnjava svoje razloge za neučešće na sledeći način: Pa, stvarno mi je teško da to objasnim. Ako kažem da nemam vremena, onda to zvuči kao neki banalan izgovor. Moram reći da smo u vreme DDR-a bili primo-

142

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

rani da se učlanimo u mnoge ovakve organizacije. Posle Wende, 182 rekla sam sebi da se više nikada neću učlaniti ni u šta. Nekako se plašim učlanjenja ili prosto nemam više želje za to. To je bar slučaj sa mnom, a i sa mojom porodicom, moram da kažem, to se potvrdilo, a i mnogi drugi se isto tako osećaju. Vrlo jednostavno, ljudi na neki način, pa, valjda zato što je tada postojao određeni pritisak i morali su da rade mnoge stvari koje nisu želeli, i sada su stvari otišle u suprotnom pravcu i oni kažu ne, ne opet.

Najupadljivije u ovom citatu je njeno insistiranje da se nikada i nigde neće ponovo učlaniti što pokazuje da ona svoj život, uprkos značajnim promenama i preokretu Wende, posmatra u određenom kontinuitetu, gde se njena sadašnja situacija ne može shvatiti bez pozivanja na njeno prošlo iskustvo.

Nespremnost ljudi da se danas uključe u dobrovoljne organizacije ne znači nužno da ih ne interesuju ciljevi tih organizacija, ili da se protive njihovom postojanju. Za mnoge, neučestvovanje jednostavno odražava njihov lični izbor da ne budu članovi. Ovo je dobro objasnio 56-godišnji istočnonemački advokat koji je danas zaposlen u nemačkoj državnoj upravi i živi vrlo udobno: “Mnogi ljudi iz bivšeg DDR-a se tako osećaju i kažu ‘dovoljno dugo smo bili članovi i sada ne moramo da se učlanimo da bismo se na nečemu angažovali ili da bismo nešto podržavali’.” I 29godišnji mehaničar iz Istočne Nemačke na sličan način objašnjava svoju averziju prema grupnom članstvu: Ne želim da se obavezujem ni na šta i nikakvoj grupi. Više volim da budem nezavisan, slobodan... Ako kažem “Sada ću da uradim nešto za zaštitu životinja,” ja onda odem i dam doprinos ili pitam da li mogu nešto da uradim. Ali samo jednom. Ne želim da opet budem zavisan i da moram da idem redovno ili tako nešto. Ja to ne želim...(u vreme DDR-a) to je bilo manje-više obaveza i oni su vas primoravali da se učlanite, ili su vam govorili da morate da uradite ovo ili ono.

Radi se baš o toj zavisnosti, kada vam kažu “morate da idete na taj sastanak” ili nešto drugo, i to je bila obaveza, e to je ono što ja ne želim. Zbog toga ja to sada ne radim, da ne budem na neki način zavisan. Više volim da mislim svojom glavom.

Ovaj citat jasno govori koliko je jaka averzija prema članstvu, koje za mnoge građane u postkomunističkim zemljama podrazumeva obavezu.

Međutim, to nužno ne znači da oni odbacuju ciljeve organizacija. Ovaj ispitanik, izgleda, smatra da će se u današnjim organizacijama osećati isto 182 Nemački termin Wende doslovno znači »preokret« ili »promena« ali se u ovom kontekstu odnosi na događaje iz 1989. godine i brz proces ujedinjenja.

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 143 kao i u pređašnjim, kao da je primoran da i dalje bude njihov član ili da na neki način “zavisi” od organizacije.

Dok za mnoge ljude tumačenje sopstvene prošlosti podrazumeva bilans pozitivnih i negativnih momenata iz života u komunističkom periodu, godina revolucionarnog preokreta i njihove sadašnje situacije, kod nekih ljudi njihovo komunističko iskustvo izaziva ekstremne pa čak i neprijateljske reakcije. Odgovor 29-godišnje istočnonemačke učiteljice u osnovnoj školi predstavlja jasan primer ovog neprijateljstva i pokazuje kako ono utiče na njen stav prema dobrovoljnim organizacijama danas: Mislim da sam ja jednostavno onesposobljena za učešće u organizacijama, zbog FDJ,183 a i zbog Pionira, i sve mi to ide na živce. Ja to prosto ne želim. A što se tiče ovih grupa koje su na ovom spisku, moje je mišljenje da, na primer, verske organizacije, ja ne moram da pripadam crkvi da bih bila vernik. Za mene je to kristalno jasno... Ja se isto tako bavim sportovima. Redovno idem dva puta nedeljno u sportski centar i tamo se nečim bavim. Ali mi nikada ne bi palo na pamet... (rečenica se prekida). To članstvo je bilo dovoljno! Dosta mi je! To bi opet značilo previše obaveza, mesečne članarine, članska karta, to je previše. Ja samo želim da to radim kada ja to hoću. Grupe koje se bave trećim svetom i organizacije za ljudska prava, naravno da sam zainteresovana i činim što je u mojoj moći. Međutim, za to nije potrebno da dozvolim da me “uniformišu”, to nije za mene. Ista je stvar i sa grupama za prava životinja, grupama za mir, to je sasvim jasno. Ako mogu da uradim nešto, da prikupim odeću, pošaljem pakete... Naravno da ću to učiniti. Ali, zbog toga ne moram da idem u neku organizaciju. Uopšte ne želim da pristupim organizaciji Zelenih ili nečem takvom, ne želim da budem aktivan član. Isto tako ne želim da ovde sedim i razmišljam o tome koju bi akciju trebalo da preduzmem kao sledeću, ili tako nešto. Za mene je to vreme, sada kažem, prošlo. Sada više volim da imam ulogu nekoga ko pruža podršku, nekoga ko kaže: “Pa, dobro je to što vi radite. Pomoći ću vam onde gde mogu.” Ali ja više ne želim da budem jedna od onih “ljudi iz organizacije”.

U izvesnom smislu, ovaj citat sažima ključne tačke svih koji su do sada navedeni u ovom odeljku. Govoreći o tome zašto ne učestvuje u današnjim dobrovoljnim organizacijama, ispitanica jasno ukazuje na svoje prošlo iskustvo sa članstvom u komunističkim organizacijama, pa čak za sebe kaže da je “onesposobljena za učešće u organizacijama”. Osim toga, ona današnje “slobodne” organizacije ne vidi kao nešto što je suštinski drugačije i, konačno, tvrdi da njena nespremnost da se učlani u organizacije ne znači da nije zainteresovana za njihove ciljeve.

183 FDJ ili Slobodna nemačka omladina bila je u Istočnoj Nemačkoj ekvivalent ruskog Komsomola, komunističke omladinske grupe.

144

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Da se sad okrenem mojim ruskim ispitanicima. Vidimo da su i Rusi skloni da se pozivaju na svoju komunističku prošlost kada objašnjavaju sadašnju neparticipaciju, ali ne tako snažno kao istočnonemački ispitanici koje sam upravo opisao i, u izvesnoj meri, drugačije.

Jedan 45-godišnjak zaposlen u kompaniji koja objavljuje kulturne materijale o Sankt Peterburgu pokazuje slično neprijateljstvo prema dobrovoljnim organizacijama. Iako je, po osnovu svog posla, automatski član jedne kulturne organizacije, on nikada ne ide na sastanke i ne plaća članarinu. Objašnjavajući zašto ne učestvuje u ovoj ili bilo kojoj drugoj organizaciji, dao je sledeći odgovor:

Pa, stvarno, nemam vremena i nisam zainteresovan. Međutim, najvažnije je da je, eto, sovjetski sistem stvorio neku antipatiju ili averziju, jer je svako iskustvo sa organizacijama bilo neprijatno. To jest, za mnoge ljude je organizacija ta koja nameće obaveze. A obaveze su u socijalizmu bile tako stroge, da ja sada jednostavno ne želim da učestvujem. Možda su one (organizacije) sasvim drugačije, ali ja to prosto ne želim.

Ovaj odgovor je vrlo sličan odgovorima koje je dalo nekoliko Istočnih Nemaca. Mišljenje ovog Rusa o komunističkim organizacijama u potpunosti je negativno; on je to članstvo i učešće shvatao kao obavezu, a ne slobodan izbor i zbog tog iskustva je sada nezadovoljan i nevoljan da uzme učešće u bilo kojoj savremenoj organizaciji.

Drugi primer je odgovor Ruskinje, stare 52 godine, koja radi kao prodavačica u maloj prodavnici odeće. Ona objašnjava: “Možda je to ostalo od komunista, ali ja sam jako oprezna kada se radi o ovim grupama”. Ona nastavlja s dugom pričom o svom iskustvu dok je živela u Jerevanu, za vreme katastrofalnog zemljotresa u Jermeniji 1988. godine. Seća se da su mnoge komunističke organizacije obećavale podršku i pomoć, ali da je malo od toga stvarno došlo do ljudi kojima je bilo potrebno. Od tada je, dodaje, veoma nepoverljiva prema bilo kakvim zvaničnim organizacijama. Drugim rečima, kao i kod mnogih istočnonemačkih ispitanika, mišljenje ove Ruskinje o savremenim organizacijama pomućeno je prethodnim iskustvom sa komunističkim organizacijama, zbog kojeg je uzdržana i nezadovoljna.

Primer jedne aktivne i pokretne, iako sada nezaposlene, 24-godišnje Ruskinje poklapa se sa onim što je istaklo nekoliko Istočnih Nemaca. Iako ona u ovom odgovoru izričito ne pominje svoje komunističko iskustvo, njeno objašnjenje za neučestvovanje pokazuje da nespremnost da se učlani u neku organizaciju ne mora da odražava nedostatak interesovanja:

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 145 Ja se i dalje bavi svojim stvarima. Interesuju me socijetalne/grupne aktivnosti.

Mogu da ih posmatram, ali nisam spremna da u njima učestvujem. Ne znam, možda će se nešto promeniti u mom životu kada nastavim sa studijama ali za sada ne učestvujem ni u kakvim organizacijama i to ne želim. To me ne zanima.

Jedino što znam jeste da ako nešto treba uraditi, promene u zemlji ili slično, onda da, uradiću to ali, za sada, uopšte ne vidim nikakvu... Volim umetnost, pozorište i društvenu interakciju na (večernjim) zabavama. Ne propuštam mnogo. Gledam vesti, televiziju, jer sada je situacija mirna, a i ja sam mirna. Ako je potrebno, ja ću to uraditi. Ako je potrebno da se izađe na demonstracije, izaći ću na demonstracije i možda ću čak i da štrajkujem glađu, ako je potrebno. Međutim, za sada je sve mirno, dobro, a i ja sam spokojna. Sada živim u sadašnjosti i ne želim da išta menjam u ovom životu.

Iako ne ispoljava otvoreno neprijateljstvo prema dobrovoljnim organizacijama kao drugi, njeni komentari pokazuju da ona svoje sadašnje neraspoloženje da učestvuje u radu organizacija pripisuje činiocima van njene kontrole, jer kaže da bi se njen stav mogao promeniti ako bi se situacija u zemlji promenila i zahtevala akciju. Važno je zapaziti da njenu trenutnu pasivnost prati veliko interesovanje i potencijalno opredeljenje za akciju.

Slično tome, uspešan 37-godišnji Rus, direktor instituta za strane jezike, objašnjava zašto nije član ni jedne organizacije i kaže da je inače vrlo aktivan kada je reč o njegovom društvenom angažmanu i uverenjima ali jednostavno ne želi da se učlani ni u jednu grupu: Ne vidim nikakvu aktivnost za koju mi je potrebna grupa. Ja sam aktivan u sportu ali to radim sam za sebe, nije mi potrebno da budem član “Dinama” ili “Spartaka”. Idem u crkvu, ali nemam nameru da postanem član neke verske grupe i da se za nešto borim. To je moje ubeđenje i neću se ni u šta učlanjivati. Političke stranke, često se sa njima srećem i održavam veze ali nisam član neke partije.

Prema tome, jedino što bi moglo da se dogodi jeste da postanem član nekog kluba gde bih provodio vreme sa svojim poznanicima i prijateljima. To je sve.

Ovaj odgovor otkriva da ljudi mogu da budu uključeni u aktivnosti koje se obično vezuju za neku vrstu dobrovoljnih organizacija, bilo da su verske, sportske ili političke, bez želje ili potrebe da se učlane u organizaciju koja te aktivnosti koordiniše.

Pošto sam izložio sličnosti između Istočnih Nemaca i Rusa, u smislu nepoverenja prema organizacijama koje se prvenstveno bazira na prošlom iskustvu sa komunističkim organizacijama, konstatovaću i nekoliko razlika. Istočnonemački ispitanici generalno pokazuju više ljutnje i ozlojeđenosti prema starim socijalističkim organizacijama, dok Rusi iznose opštiji

146

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

stav o organizacijama kao nepotrebnim, beskorisnim a ponekad i odbojnim. Ova primedba važi i za odgovore na pitanje iz ankete prikazane na dijagramu 5.6, koji pokazuju da je mali broj ispitanika iz Istočne ili Zapadne Nemačke smatrao da su organizacije “potpuno beskorisne”, dok je 18% Rusa koji nisu članovi imalo takvo mišljenje. Pa ipak, ono što naročito pada u oči jeste činjenica da su u prethodnim citatima ruski i istočnonemački ispitanici pokazali sklonost da pokreću ista pitanja, upotrebe isti način razmišljanja ocenjujući sadašnje organizacije na bazi prošlog iskustva i donesu isti zaključak da ne učestvuju. To što su građani u dva potpuno različita društva, sa potpuno različitim institucijama i kulturama, mogli da daju tako slična obrazloženja predstavlja snažan dokaz eksplanatorne moći nepoverenja ljudi u komunističke organizacije kao uzročnog činioca niskog stepena članstva u dobrovoljnim organizacijama danas.

Do sada sam se usredsređivao na veliku većinu ljudi koji imaju negativne reakcije na komunističke organizacije i njihovo iskustvo sa tim organizacijama i koji svoju sadašnju averziju prema dobrovoljnim organizacijama objašnjavaju time što su u prošlosti bili primorani da u njima učestvuju. Drugi element ovog argumenta uključuje one ljude koji su imali pozitivno iskustvo sa komunističkim organizacijama pa, prema tome, i malo nepoverenje prema njima. Po logici ovog argumenta, kao što je statistički pokazano u prethodnom poglavlju, ti ljudi bi danas trebalo da budu aktivniji učesnici.

Rezultati mojih dubinskih intervjua isto tako potkrepljuju ovaj aspekt argumenta. Od 11 Rusa i 12 Istočnih Nemaca ispitanika koji su sada članovi jedne ili više dobrovoljnih organizacija, većina je bila u članstvu nekoliko komunističkih organizacija. Štaviše, ako se usmerimo na one ispitanike koji su danas najaktivniji, logika argumenta postaje još jasnija. Dvoje Rusa i troje Istočnih Nemaca, koji su sada članovi dve ili više organizacija, za vreme komunističkog perioda steklo je veliko iskustvo i razvilo veštine i duh rada u organizacijama.

Najaktivniji od tih ispitanika je 35-godišnji pastor iz Istočne Nemačke. Očigledno vrlo aktivan u verskim organizacijama, on učestvuje i u dobrotvornim, omladinskim i muzičkim društvima. Ključno iskustvo u radu sa organizacijama stekao je krajem osamdesetih godina 20. veka, u revolucionarnom periodu, kada je kao mladi student teologije postao vođa studentskog komiteta u Lajpcigu. Organizovao je i vodio diskusione grupe i rasprave i bio jedan od prvih aktivnih učesnika u dobro poznatim “demonstracijama ponedeljkom” koje su konačno izvršile najneposredniji

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 147 pritisak na režim. Iako za vreme studija nije bio siguran koje će zanimanje izabrati, on tvrdi da su ga uzbuđenje tokom tih aktivnosti i iskustva koja je stekao opredelili da postane pastor i smatra kako ima odgovornost da pomaže i podržava svoje sunarodnike, građane DDR-a, u nastojanjima da izađu na kraj sa teškoćama sa kojima se suočavaju posle ujedinjenja.

Sledeći primer daje vrlo siromašna Ruskinja, stara 47 godina, koja vodi za sada neafirmisanu firmu za obrazovni turizam dece ometene u razvoju. Ona je danas član kulturnih i ženskih organizacija i podržava ih. I ona je iskustvo sa organizacijama iz komunističkog perioda stekla kroz rad u nekoliko državnih organizacija, kao što je Crveni krst ili klub ljubitelja knjiga i, naročito, kroz nezvanične aktivnosti osamdesetih godina 20. veka. Pošto je njen (sada bivši) muž bio pesnik, njihovi prijatelji su uglavnom bili ljudi iz književnih i kulturnih krugova, od kojih su mnogi bili disidenti i sumnjivi režimu. Opisuje kako je pomagala ilegalno objavljivanje samizdata, snimanje Arhipelaga Gulag Aleksandra Solženjicina na audiokasete lošeg kvaliteta i njihovu distribuciju i pružala podršku antikomunističkim opozicionim pokretima početkom devedesetih godina, kada je po ceo dan demonstrirala na Dvorskom trgu u Lenjingradu. Za nju je to revolucionarno vreme bilo najpodsticajniji i najispunjeniji period života i ona tvrdi da nikada neće prestati da bude aktivna, šta god se desilo u Rusiji.

Drugi ruski ispitanik - glumac i pozorišni režiser star 59 godina, aktivan je u umetničkim i dobrotvornim udruženjima i član dve organizacije. On je, takođe, svoja interesovanja, sposobnosti i navike razvio u komunističkom periodu. Iako je njegovo članstvo u komunističkim organizacijama bilo čisto formalno, bio je aktivan u literarnim i umetničkim krugovima u kojima su se ljudi redovno sastajali da bi čitali i raspravljali o knjigama i temama koje je režim ili zabranjivao ili suzbijao. Što je najvažnije, on je u to vreme razvio sopstveni umetnički talenat, i kao glumac i kao režiser, i nastavio da bude aktivan u organizacijama i u postkomunističkom periodu.

Dok se u prva tri primera radi o ljudima koji su bili naročito aktivni u nedržavnim grupama i aktivnostima, sledeća dva ispitanika, oboje iz Istočne Nemačke, učestvovala su u zvaničnim komunističkim organizacijama, a sada i u dobrovoljnim organizacijama. Tridesetsedmogodišnja domaćica, koja je radila kao optičar, član je organizacije za zaštitu životinja i jednog sportskog kluba. Kao što se vidi iz njenog odgovora, ona vrlo pozitivno govori o svom iskustvu sa komunističkim organizacijama:

148

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Bila sam i u manjim klubovima, kao što su sportske organizacije. Aktivno sam se bavila kuglanjem i to je bilo sjajno. Onda sam bila u plesnoj grupi i to je bilo lepo...

Prednost članstva u takvim klubovima... bila je ta što ste mogli da putujete u “socijalističko inostranstvo”. I to nije bilo loše. Išli smo u Prag... Bilo je mnogo toga što je čovek mogao da radi.

U poređenju sa onim ispitanicima koji imaju negativne asocijacije na komunističke organizacije i koji danas izbegavaju dobrovoljne organizacije jer smatraju da su nekada bili primorani da se učlane i učestvuju u njima, ova žena, u svom odgovoru, pokazuje da je zbog pozitivnih iskustava sa organizacijama za vreme komunizma raspoložena da i danas učestvuje u njihovom radu.

Još jedna Istočna Nemica, pedesetšestogodišnja pravnica, očigledno je razvila svoje organizacione sposobnosti u komunističkom periodu. Ona je bila voljan i aktivan član komunističke partije, a naročito sindikata, gde je organizovala mnogo komisija i radnih grupa i rukovodila njihovim radom. Krajem 1989. godine, ona je već postala javna ličnost i govorila je u ime sindikata na mnogim velikim demonstracijama, podržavajući reformu DDR-a bez ujedinjenja sa Zapadnom Nemačkom. U vremenu od ujedinjenja, ona više nije angažovana u radu sindikata ali je, generalno, ostala aktivna. Pored toga što je učlanjena u profesionalno udruženje, postala je i član Slobodne demokratske partije (FDP) i redovno odlazi na sastanke, drži govore i daje izjave u nastojanju da izgradi istočnonemački aspekt FDP, stranke čiji je uticaj počeo da prodire u istočnonemačko izborno telo. Jasno je da njeno oduševljenje za organizacije traje još iz komunističkog perioda kada je imala velike mogućnosti za razvoj organizacionih sposobnosti i duha.

Ukratko, bez obzira na to da li se usredsređujemo na onaj mali broj građana koji su sada aktivni učesnici u dobrovoljnim organizacijama ili na veliku većinu koja se potpuno povukla iz javnih aktivnosti, zajednički zaključak, i u Istočnoj Nemačkoj i u Rusiji, jeste da ranija iskustva koja su ljudi stekli sa članstvom u organizacijama i način na koji oni tumače i ocenjuju ta iskustva pomažu da objasnimo zašto oni danas u njima učestvuju ili ne učestvuju. U poređenju sa tipičnim društveno-ekonomskim pokazateljima, koji imaju ograničenu korist za objašnjenje učešća građana u postkomunističkom periodu, fokusiranje na prethodno iskustvo sa organizacijama na individualnom nivou pruža bogatiju, u većoj meri kontekstualizovanu i tačniju perspektivu.

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 149 Opstajanje prijateljskih mreža Dok je nepoverenje u komunističke organizacije činilac koji se lako uočava i koji su mnogi ispitanici izričito naveli objašnjavajući zašto ne učestvuju u današnjim dobrovoljnim organizacijama, sledeća dva specifično postkomunistička faktora moraju se izvesti iz drugih odgovora koji su dati tokom intervjua. Kao što je to statistički pokazano u petom poglavlju, ovi faktori su ipak veoma značajni za razumevanje obrazaca neučestvovanja u dobrovoljnim organizacijama građana postkomunističkih zemalja. Štaviše, oba slede istu teorijsku logiku, da način na koji ljudi tumače prošla iskustva pomaže da se objasni njihovo sadašnje ponašanje. Ovaj odeljak bavi se još jednom od tema u mojim intervjuima, da bih pokazao kako mnogi građani u postkomunizmu ne osećaju potrebu da učestvuju u dobrovoljnim organizacijama jer su vrlo angažovani u svojim privatnim prijateljskim i porodičnim mrežama i da se time zadovoljavaju.

Podaci iz ankete su u prethodnom poglavlju pokazali da su Istočni Nemci više promenili svoje lične mreže od Rusa. Štaviše, regresionom analizom je utvrđeno da je opstajanje ličnih mreža imalo statistički značajan negativan efekat na učešće građana u organizacijama u Istočnoj Nemačkoj, ali da nije imalo nikakav uticaj u Rusiji. Podaci iz mojih intervjua daju dubinu, kontekst i perspektivu ovakvim zaključcima. Iako je veliki broj i Istočnih Nemaca i Rusa tvrdio da se njihove lične mreže nisu mnogo promenile posle pada komunizma, u Istočnoj Nemačkoj je promena bilo više.184 Ovo ne bi trebalo da nas iznenađuje, imajući u vidu radikalniji raskid prouzrokovan ujedinjenjem Nemačke i kompletno prestrukturiranje radne snage i radne sredine. Međutim, u mnogo suptilnijem i značajnijem smislu, moje istraživanje pokazuje da ipak postoje velike sličnosti između Istočnih Nemaca i Rusa. Činjenica da su mnogi Istočni Nemci ispričali svoje životne priče koje su vrlo slične ruskim jača moju tvrdnju da ova dva slučaja možda jesu skoro na suprotnim krajevima kontinuuma postkomunističkih društvenih mreža, ali da su razlike među njima razlike “u stepenu” a ne u “vrsti”. Drugim rečima, razlika između ova dva slučaja mnogo je manja od razlike između postkomunističkog i nepostkomunističkog društva.

184 Za više podataka o promenama društvenih mreža u Istočnoj Nemačkoj, vidi Beate Völker “Should auld Acquaintance be forgot...?” The Institutions of Communism, the Transition to Capitalism and Personal Networks: the Case of East Germany) (Amsterdam: Thesis Publishers, 1995); i Völker i Flap, »Changes in Personal Networks in the Former GDR«, str.

87-110.

150

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Najosnovnija razlika u tipu odgovora koje su dali moji ispitanici odnosi se na to u kojoj su se meri odnosi među ljudima promenili od pada komunizma i da li su to bile promene nabolje ili nagore. Mnogi moji ispitanici su napravili oštru razliku u proceni društva uopšte i sopstvenih života. Kada se radi o društvu uopšte, većina ljudi je tvrdila da su se odnosi promenili, uglavnom nagore. Konkretnije, oni su pokrenuli nekoliko ključnih tema, uključujući i sledeće: (1) da se ljudi sada usredsređuju na sebe i svoj život mnogo više nego u vreme komunizma; (2) da novac sada igra centralnu ulogu u odnosima među ljudima; (3) da su se pojavile nove socijalne nejednakosti, sa jasnom granicom između bogatih i siromašnih; i (4) da je, naročito za Istočne Nemce, glavni uzrok ovih novih momenata bila promena radnog mesta.

Karakterišući međuljudske odnose u svom društvu, mnogi istočnonemački i ruski ispitanici su objasnili da su se, po njihovom mišljenju, ljudi više povukli u sebe Na primer, jedan tridesetdvogodišnji vodoinstalater iz Istočne Nemačke tvrdi “da su se stari prijatelji sada više usredsredili na sebe. Više ih ne interesuje šta drugi rade”. Četrdesetčetvorogodišnji audiotehničar, Rus, izjavljuje “da su se ljudi više povukli u sebe. Možda to ne važi za sve i ima onih koji se još sastaju sa prijateljima i sve je i dalje dobro, ali se meni nekako desilo da smo se razišli”.

Tridesetdvogodišnja Ruskinja, knjigovođa, još malodušnije govori o svom razočaranju međuljudskim odnosima: Ranije su prijateljski odnosi bili nekako prisniji i bolji. Odnosno, ranije je prijateljstvo bilo iskrenije. Danas se nekako izgubilo. Zašto? Ne znam, život je postao takav da se svi bore za svoju koru hleba. Pre im je vlast to davala i čovek nije mislio o tome. Imao je vremena da se svaki dan viđa sa prijateljima, da ide ovamo ili onamo, a sada, pa, sada je svako za sebe. Svako za sebe, da.

Ponavljajući mišljenje da su se odnosi značajno pokvarili, ali ovaj put iz istočnonemačke perspektive, tridesetdvogodišnji baštovan objašnjava: Postali su hladniji... U DDR-u je postojala ta toplina među ljudima. Možda se neki nisu podnosili ali su nekako bili potrebni jedni drugima zbog tih veza. Sada je to potpuno nestalo. Svako radi svoje i svako misli, ili možda pokušava da ubedi sebe, kako mu “on nije potreban, taj magarac! Ne, on mi uopšte ne treba, mogu sve da kupim, odlazi!” Tako su odnosi postali agresivniji i hladniji.

Ovaj odgovor iznosi na videlo ključnu razliku između ove dve studije slučaja, koja se ogleda u tome da danas potreba da se za nabavku roba i usluga koriste veze u Istočnoj Nemačkoj u suštini ne postoji, ali je i dalje

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 151 uveliko prisutna u Rusiji. Štaviše, kao što ću to kasnije detaljnije objasniti, Rusi moraju da se bore sa stvarnošću ekonomske nemaštine na način koji Istočni Nemci ne mogu ni da zamisle. Kako je to tridesetčetvorogodišnji Rus, sanitarni tehničar, rekao “Svi su se prosto povukli u sebe zbog nedostatka sredstava. Povukli su se u sebe jer moraju da zarade novac i ishrane porodicu.”

Mnogi ispitanici u obe zemlje govorili su o novom značaju novca u svom društvu. Što se tiče uticaja novca na odnose među ljudima, već citirani direktor ruskog instituta za jezike daje prototipski odgovor: Pa, oni se (prijateljski odnosi), rekao bih, više zasnivaju na novcu, jer sada jako mnogo toga zavisi od novca, a mnoga prijateljstva zavise od materijalnog statusa.

To je ono što se promenilo. Odnosi zavise od materijalnih i finansijskih faktora.

To je postojalo i ranije, ali ne u meri u kojoj to vidimo danas. Sada je to mnogo više i mnogo jače izraženo.

Dvadesetsedmogodišnja Istočna Nemica, koja je ranije bila kuvarica a sada je nezaposlena, dodaje da je nova uloga novca usadila ljudima osećanje zavisti koje po njenom uverenju nije postojalo u vreme DDR-a i koje smatra pogubnim po ljudske odnose.

Pre je postojala zajednica. Porodice su išle (na odmor) zajedno i ljudi su mnoge stvari radili zajedno. Nije bilo zavisti. Danas je samo novac važan. Danas se mnoge porodice svađaju zbog finansija, zbog nasleđa, uglavnom zbog stvari koje su nekad smatrane banalnim. Nije drugačije ni u mojoj porodici i mogu vam navesti još mnogo primera. To je uglavnom zbog toga što mnogi nisu baš uspeli posle Wende – nezaposleni su (dvoje), na primer... Drugi žive gore pored Baltičkog mora. Nasledili su zemlju od majke, započeli biznis tamo i sada su milioneri. Da, oni su iz iste porodice. Naravno, oni više uopšte ne govore među sobom jer (nezaposleni) kažu “Oni su mi to uzeli.” I zbog toga, to je jako, jako komplikovano, da.

Ova stvar o kojoj sam govorila, Wende, i naročito ta finansijska pitanja, mnogo su toga uništili, toliko mnogo. To je zato što odjednom zavist ima važnu ulogu tamo gde je ranije nije bilo.

Možda je njeno prikazivanje odnosa u vreme DDR-a preterano ružičasto; pa ipak, ključna stvar je ta što ona uočava da su se sada odnosi među ljudima pokvarili zbog novih uticaja novca, pohlepe i zavisti.

Ovaj opis efekata najnovijeg bogatstva i siromaštva u jednoj porodici ukazuje na opšti stav koji mnogi ljudi imaju o društvu, naime, da su se socijalne nejednakosti dramatično povećale od pada komunizma. Sledeća dva citata pokazuju slična tumačenja novih društvenih nejednakosti u obe zemlje, prikazujući istovremeno i neke jasne razlike između života u

152

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Rusiji i života u Istočnoj Nemačkoj. Prvi je izgovorila 53-godišnja ruska domaćica: Pa, nekako su se odnosi među ljudima promenili, tako mi izgleda... Raslojavanje društva je veoma duboko. U sovjetskim danima smo svi mi bili manje-više na istom nivou. Mi nismo stvarno znali šta je gore na vrhu. Čini mi se da je čak i komunistička partija bila nekako skromnija. Jer kada (danas) pokažu te trospratne vile zidane od cigala, pa, one vrede ogromnu količinu novca. Međutim, mase običnih ljudi su svuda i oni su siromašni. Zbog toga su se odnosi među ljudima promenili. Mi smo pre bili manje-više jednaki i imali smo kola, kao na primer “žiguli”. Međutim, sada se svuda po Moskvi vide ta neverovatno skupa kola... Postoji velika razlika, kako da to kažem, između bogate elite i potpuno siromašnih ljudi.

Jako veliko raslojavanje. Posebno među ljudima dolazi do tuča i koškanja.

Sledeći odgovor je dala četrdesetšestogodišnja sekretarica iz Istočne Nemačke: Finansijska situacija je uveliko drugačija. U DDR-u su, u suštini, svi bili na istom nivou, uz male varijacije. Naravno, šef je zarađivao više od sekretarice. Ali, razlike nisu bile jako velike. Danas je to stvarno finansijski problem i sada se sve više razmišlja o prestižu. Mislim... ako neko kupi veća kola onda ga neko drugi čudno gleda, ili ako neko izgradi kuću, a neko drugi živi u iznajmljenom stanu...

Takve stvari dovode do razdora. Mislim, sigurno ima ljudi koje nije briga za to.

Međutim, ima i onih koji pate zbog tih uslova i koji kažu “Neću više da idem da ih vidim; postali su suviše uobraženi za mene,” ili nešto tako... U tom pogledu mislim da drugarstvo koje je nekada postojalo više ne postoji... Ima naravno i dobrih prijateljstava koja se drže i u dobru i u zlu i koja sve prežive ali se neka i raspadnu, tako ja mislim.

Ova dva citata imaju nekoliko sličnosti. Povezujući sadašnju situaciju sa komunističkom prošlošću, obe žene ističu da su skoro svi ljudi bili na “istom nivou” ili govore o “jednom nivou”. Isto tako obe izražavaju žaljenje zbog rastućih nejednakosti u postkomunističkom periodu koje stvaraju velike razlike između bogatih i siromašnih i kvare prijateljstva i odnose. Obe takođe navode automobil, što je uradilo još nekoliko ispitanika, da bi ilustrovale prelazak sa jednostavne i striktno funkcionalne upotrebe automobila u komunističko doba na današnje aspekte posedovanja kola u smislu prestiža i razmetanja bogatstvom. Ukratko, ovi citati otkrivaju osnovnu sličnost između društava Istočne Nemačke i Rusije – sličnost koju verovatno, iako na različite načine i u različitom stepenu, dele sa svim postkomunističkim društvima – a to je da mnogi građani u postkomunističkom periodu uočavaju da je novi značaj novca stvorio nove nejednakosti i nove hijerarhije u društvu i uništio nehijerarhijska

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 153 prijateljstva i šire društvene veze iz komunističkog perioda, i žao im je zbog toga.

Iako ova dva citata imaju tu osnovnu sličnost, oni isto tako otkrivaju i neke razlike između ove dve zemlje. Što je najznačajnije, nejednakosti koje su se pojavile u oba društva – iako se tumače na relativno sličan način, pozivanjem na “egalitarnu” prošlost komunizma – sasvim su drugačije veličine. Dok istočnonemački ispitanik ukazuje na relativno poboljšanje u posedovanju materijalnih dobara, “veća kola” ili kupovinu kuće umesto iznajmljivanja stana, ruski ispitanik sasvim direktno kaže da su “mase običnih ljudi svuda i da su siromašne”. Drugim rečima, održavanje života i opstanak su centralni elementi života u Rusiji, dok se u Istočnoj Nemačkoj materijalne brige više odnose na luksuz nego na potrebe.

Druga razlika koja se vidi iz ovih citata odnosi se na činjenicu da mnogi Rusi doživljavaju nove nejednakosti između bogatih i siromašnih iz daljine. Pošto je većina Rusa još uvek vrlo siromašna, oni imaju kontakt sa ekstremnim bogatstvom samo kada se prikazuje na televiziji, ili na ulici kada vide strance u bogatoj odeći kako voze luksuzna kola ili, pak, dok stoje ispred izloga radnji i gledaju u skupe inostrane proizvode. Inače, većina siromašnih Rusa retko sreće mali broj vrlo bogatih. Ali u Istočnoj Nemačkoj – gde pravo siromaštvo skoro da i ne postoji i gde, objektivno gledano, ekonomske nejednakosti nisu ni blizu tako izražene kao u Rusiji – mnogi ljudi su imali neposredno iskustvo sa novim nejednakostima, bilo u sopstvenim porodicama, bilo u krugu prijatelja. Stoga ne treba da iznenađuje što su lične mreže među Istočnim Nemcima bile pokidane više nego u Rusiji.

Još jedan izuzetan, iako delimičan, razlog za razlike između istočnonemačkih i ruskih društvenih mreža u postkomunističkom periodu obuhvata promene na radnom mestu do kojih je došlo u Istočnoj Nemačkoj i, mnogo manje, u Rusiji. Iako mnogi Rusi sada moraju da rade mnogo više i napornije da bi preživeli – sigurno je i da su mnogi izgubili posao, ili su prinuđeni da rade na drugom ili trećem poslu jer ih na “zvaničnom” ne plaćaju redovno – većina Istočnih Nemaca doživela je potpunu transformaciju svoje radne sredine. Uzmite, na primer, sledeći komentar tridesetpetogodišnje prodavačice iz Istočne Nemačke: Ranije je na poslu bilo drugačije “zajedništvo”, sada ga nema. Ljudi su bili u “kolektivu”. Bili su u zajednici i radili su zajedno mnogo godina... Sada, jedan prestane da radi, neko novi dođe i više nemate taj kontakt. Pre smo, na primer, sa našim kolegama na Međunarodni dan žena imali zabavu, i za Božić, i ovom i onom

154

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

prilikom... Sada imamo samo rad. Rad i možda deset minuta pauze za razgovor, i to je to.

Ovakvo mišljenje podržava i četrdesetsedmogodišnja knjigovezačka radnica koja se žali da je kontrola Zapadne Nemačke nad novim kompanijama doprinela opadanju kolegijalnosti među Istočnim Nemcima na radnom mestu: Niko više ne želi interakciju. Delimično i zato što je, prema našem iskustvu, u mnogim kompanijama takozvani “Wessi”185 gazda i oni (zapadnonemačke gazde) to ne žele. Oni ne žele da se kolege radnici sastaju privatno... i hoće da mi jedni drugima govorimo “Vi”, što nikada nismo radili u DDR-u. Mi smo imali krug kolega u kojem smo govorili samo “ti” jedni drugima i to je nekako bilo prijateljskije.186 Nažalost, tako se danas više ne radi.

Konačno četrdesetdevetogodišnji slobodni konsultant za invalide, u svom promišljenom i uravnoteženom odgovoru, objašnjava da su prijateljski krugovi, koji su negovani kroz dugu karijeru u istoj firmi i sa istim kolegama, bili pokidani zbog promena u zapošljavanju u postkomunističkom periodu, ostavljajući mnoge ljude nespremne da ponovo stiču nove prijatelje: Kada ljudi kažu da je prijateljstva manje... i da se to uglavnom opravdava time što se kaže “pa, više nam nisu potrebne te veze, da ruka ruku mije, to nam stvarno više ne treba”. Ja ne mislim da je to baš ispravno. Trebalo bi da shvatite da je većina poznanstava i prijateljstava stvorena na radnom mestu i da je za 80%, ili skoro 80%, bivših građana DDR staro radno mesto nestalo. U suštini, to uključuje i lične veze sa saradnicima, prijateljima i kolegama. To znači da oni treba da izgrade nešto sasvim novo. Osim toga, vi morate da shvatite da je većina građana DDR-a retko menjala radno mesto – oni su često ostajali u istoj firmi 20, 30, 40 godina, a te firme su bankrotirale. Skoro je nemoguće naći novi krug prijatelja posle 20 godina.

Zajednički element u mnogim odgovorima jeste to što je za većinu ljudi njihovo iskustvo u komunizmu referentna vrednost za sadašnje ocene. Verujem da se ovo opažanje može primeniti na sva postkomunistička društva – iako na različite načine, zavisno od obima siromaštva, ličnog dodira sa društvenim nejednakostima i od promena u radnim mestima ljudi – i da bi mnogi građani drugih zemalja ponudili isti raspon odgovora koje su dali istočnonemački i ruski ispitanici.

185 “Wessi” je (obično) podsmešljiv naziv za Zapadnog Nemca, dok se “Ossi” odnosi na Istočnog Nemca.

186 Vi (nemački Sie) je formalnije obraćanje, dok je Du (ti) neformalnije i kolegijalnije.

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 155 Da rezimiram, glavni uzroci promena u međuljudskim odnosima vide se iz četiri teme pokrenute u mnogim intervjuima, a to su povećan akcenat na lični život, nova upadljiva i destruktivna uloga novca, daleko veće socijalne nejednakosti i transformacija radne sredine.

Slika koju daju ovi odgovori je slika dramatično promenjenih međuljudskih odnosa u društvu i Istočne Nemačke i Rusije, iako uz određene razlike karakteristične za stanovništvo te dve zemlje. Moglo bi se zaključiti da se stare privatne mreže koje su bile tako dobro razvijene u komunizmu – bilo da se radilo o prijateljstvu sa dubokim poverenjem, bilo o odnosima iz nužde – danas raspadaju, što možda ljudima otvara mogućnost da se učlane u dobrovoljne organizacije radi društvene interakcije.

Međutim, kada se skoncentrišu na svoj lični život, mnogi ispitanici daju sasvim drugačiju sliku i prijavljuju manje promena u njihovim međuljudskim odnosima. Ovo je indikacija da ljudi dominantni diskurs – da su “novac” i “pohlepa” uništili dragoceno društveno tkivo koje je bilo najbolji deo socijalizma – nužno ne primenjuju na sopstveni život. Naravno, teško je tačno odrediti granicu između “celokupnog društva” i “sopstvenog ličnog kruga”, pošto neki ljudi u ovu drugu kategoriju mogu da uračunaju samo bliske članove porodice, dok drugi tu uključuju svakoga koga znaju čak i površno. Rezultati mojih intervjua jasno pokazuju da mnogi ljudi prave tu razliku u svojim glavama. Štaviše, većina mojih ispitanika, i u Rusiji i u Istočnoj Nemačkoj, generalno smatra da je njihova situacija bolja ili da je sigurno “manje loša” od drugih u njihovom društvu.

Ovim se ne želi reći da je netačno ili da je zabluda primetiti da su se odnosi u društvu promenili. Isto tako, nije kontradiktorno kad ljudi tvrde kako su se odnosi generalno pogoršali, ali su u njihovim krugovima ostali isti. Naprotiv, ako se uzme da ljudi svoju ocenu društva baziraju na opštim interakcijama sa strancima na ulici ili sa površnim poznanicima, ne treba nužno da sledi da su ljudske interakcije sa bliskim prijateljima i porodicom isto tako zahladnele i postale neprijatne, iako u nekim slučajevima sigurno jesu. Ovde je važno da su se za neke ljude društvene mreže, koje su bile tako bitna i izrazita karakteristika komunističkih društava, delimično promenile, kao što to otkrivaju mnogi citirani odgovori. Međutim, za druge su bliske društvene mreže ostale u suštini iste, iako još uvek postoji snažno osećanje da su se širi društveni odnosi pokvarili.

To su izričito naveli ispitanici svih uzrasta i zanimanja u obe zemlje. Oni su stabilnost svojih društvenih mreža potvrdili, na primer, sledećim frazama: “U stvari su ostali isti kakvi su uvek bili. Ništa se

156

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

nije promenilo”;187 “Pa, u mojim krugovima nije bilo promena”;188 “Ništa se nije promenilo. Ostalo je isto. Nije mi poznato da se nešto uopšte promenilo”;189 “Ja nisam doživela nikakve promene, ono što sam imala još je tu”;190 “U mojim krugovima se stvari nisu uopšte promenile”;191 “Prijatelji ne zavise ni od čega... Oni su prijatelji. To su oni bili i to je ostalo isto.

Oni se ne mogu promeniti. Prijateljstvo se ne menja”;192 “Pa, danas se više vodi računa o novcu i bogatstvu i novac igra važniju ulogu nego u vreme DDR-a. Ali, što se tiče moje porodice i ljudi i prijatelja koji su mi uvek bili bliski, ništa se uopšte nije promenilo.”193 Ukratko, kada se radi o mnogim ljudima čije su se društvene mreže malo promenile i koji i dalje održavaju bliske veze stvorene za vreme komunizma, zadovoljstvo tim mrežama pomaže da se objasni njihovo neučestvovanje u organizacijama. Štaviše, ako uzmemo da zajedničko komunističko iskustvo služi kao eksplicitna referentna tačka za ispitanike u Istočnoj Nemačkoj i Rusiji, mogli bismo sugerisati da je ovaj činilac, na različite načine i u različitim stepenima, prisutan i u mnogim postkomunističkim zemljama koje se nalaze između ove dve studije slučaja.

Razočaranje postkomunizmom U petom poglavlju sam, pored nepoverenja u komunističke organizacije i opstajanja prijateljskih mreža, obradio i fenomen razočaranja postkomunizmom, koje je pokazalo statistički negativan uticaj na članstvo u organizacijama. Obrađujući ga u ovom poglavlju uključujem i rezultate koje sam dobio u dubinskim intervjuima, da bih detaljnije razradio argument i pokazao kako moji ispitanici doživljavaju ovo razočaranje i kako se ono odražava na njihovo članstvo u dobrovoljnim organizacijama.

Razočaranje je relativan pojam i pojavljuje se delimično u zavisnosti od tipa i intenziteta očekivanja ljudi. Za vreme opojnog i uzbudljivog perioda kada se komunizam urušavao i kada se pojavljivalo novo doba, mnogi od mojih ispitanika imali su vrlo velike i, verovatno, nerealne nade.

Na primer, dvadesetšestogodišnji Rus, šef biroa, objašnjava: 187 188 189 190 191 192 193

Istočni Nemac, penzionisani električar (64 godine).

Ruskinja, penzionerka (61).

Istočni Nemac službenik agencije za privremeno zapošljavanje (29).

Ruskinja, daktilograf/sekretarica (47).

Istočni Nemac, mehaničar (29) Ruskinja, šef službe (33).

Istočna Nemica (63), računovođa.

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 157 Imao sam mnogo nada: da će nam se, ako gvozdena zavesa padne, otvoriti ceo svet, da će naša sreća biti u našim rukama, more mogućnosti, da radiš šta god hoćeš, da budeš velika zverka, da zarađuješ mnogo novca... Mogli biste reći da je to bilo opijajuće, opijenost slobodom. Pre niste mogli da putujete u inostranstvo, ništa! Rafovi su bili prazni. Ali za samo pola godine ili godinu dana, mogli biste raditi svašta. Mogli biste kupiti sve, putovati gde god želite, reći šta želite. Sve je postajalo moguće! To je bilo kao opijenost.

Četrdesetsedmogodišnji Istočni Nemac, koji rukovodi transportnim preduzećem, opisuje očekivanja ljudi na sličan, iako manje evokativan, način:

U mojim krugovima... ljudi su stvarno želeli više slobode mišljenja, putovanja i potrošnje... Takvi ciljevi su, moglo bi se reći, nekako primitivni. Ne mislim da je bilo većih. Najvećim delom radilo se o putovanjima, da, i to je zaslepilo ljude.

Ova dva citata pokazuju da su nade i očekivanja ljudi višestruko podsticani neverovatnom osujećenošću zbog onoga što nisu mogli da rade u komunističkom sistemu: (1) da putuju van komunističkog bloka, (2) da otvoreno kažu šta misle, i (3) da imaju mogućnost da kupuju razna materijalna dobra.

Međutim, ljudi su vrlo malo bili svesni teškoća koje dolaze. Velike nade mnogih ispitanika brzo su srušene, kao što to objašnjava jedan četrdesetpetogodišnji Rus, službenik firme za izradu mapa iz oblasti kulture: Osećao sam da je to jako dobro, da je divno, izuzetno... Osećaj slobode je bio, pa, stvarno izvanredan. U početku je bilo euforično ali je ubrzo posle toga došlo razočaranje... Izgledalo je da biste u ovoj radosti mogli sve reći, mogli reći istinu jedan drugome, a ne samo negde u kuhinji, nego otvoreno i da će u novinama pisati ono isto što vi mislite. Međutim, u stvarnom životu se vrlo malo toga promenilo.

Odnosno, uticaj reči na stvarnost nije trenutan i sve se u stvarnosti odvija mnogo sporije. Postojalo je ushićenje zbog slobode govora i mi smo mislili da će se sve odmah promeniti. Međutim, pokazalo se da to nije baš tako.

A već citirani četrdesetsedmogodišnji Istočni Nemac dodaje: “Oni koje ja poznajem, oni su jako, jako razočarani jer mnogi nisu želeli ovo.

Oni su želeli nešto sasvim drugačije. Mislim da najveći deo stanovništva nije želeo ono što sada imamo. Nikako. Niko.”

Gledajući unatrag, neki ispitanici su rekli kako su bili naivni u svojim očekivanjima i kako su ih lako zavela obećanja političara. Tridesetdevetogodišnji Rus, sociolog obrazovanja, to formuliše na sledeći način: Imali smo velike nade. U principu, stanovništvo Sovjetskog Saveza bilo je puno poverenja, i to veoma. Mi smo verovali u štampanu reč. Kada je nova velika poli-

158

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

tika stigla, ljudi nisu bili politizirani, nisu bili spremni za to. Učešće u svim ovim igrama bilo je kao učešće dece u igrama za odrasle. I kada se sada osvrnem na to, kako smo bili smešni! Da verujemo tim ljudima koji su se igrali! Mi smo bili samo učesnici u njihovim igrama “na visokom nivou”.

U sličnoj izjavi, iako bez pominjanja “dečjih igara”, šezdesettrogodišnja Nemica, knjigovođa, tvrdi: Veliki deo (ljudi) je bio frustriran... Mnogo njih je previše očekivalo od ovih promena ili previše spontano. Mnogi ljudi su imali iluzije koje su bile isuviše velike.

I onda su se jako razočarali... Nije sve bilo dobro. Zbog toga su se mnogi ljudi koji su sa uzbuđenjem i velikom voljom išli na demonstracije danas razočarali jer su nezaposleni ili imaju neke druge probleme.

Ključna stvar u ova dva opisa jeste to što su u vreme optimizma koji je pratio pad komunizma mnogi ljudi preterano verovali onome što su čuli, nesvesni teškoća sa kojima će se uskoro suočiti i nespremni za prilagođavanja koja će morati da izvrše.

Najveći prekori i prezir naroda upućivani su političarima. Iako je želja “da se bitange izbace napolje” bitna za demokratski sistem koji dobro funkcioniše, antipatija prema skoro svim političarima i političkim partijama naročito je snažno ispoljena u nejakim postkomunističkim demokratijama, kao što to pokazuju ankete javnog mnjenja i veliki broj obrta na izborima do kojih je poslednjih godina došlo u celom regionu. Ovo razočaranje savremenom politikom očigledno se javlja u različitom obliku u svakoj zemlji, zavisno od određene konstelacije političkih snaga i ličnosti. U tom pogledu su ruski i istočnonemački slučajevi najrazličitiji koji se mogu zamisliti u spektru postkomunističkih zemalja Evrope. Ujedinjenje Nemačke bio je zaista jedinstven događaj koji je Istočnim Nemcima dao “gotovu državu”, zbog čega su oni “jedinstveno privilegovani.”194 Međutim, činjenica da skoro sve elitne položaje kontrolišu Zapadni Nemci195 dala je Istočnim Nemcima vrlo vidljivu metu za kritiku: ne samo političara, nego zapadnonemačkih političara, personifikovanih u bivšem kancelaru Helmutu Kolu. Nasuprot tome, mržnja prema političarima koja postoji u Rusiji tipičnija je za druge istočnoevropske zemlje – gde se ne može okrivljavati “druga unutrašnja” (tj. zapadnonemačka) grupa – iako se “strane” i “zapadne” vlade i lideri smatraju delimično odgovornim za domaće probleme.

194 Vidi Rose i Haerpfer, “The Impact of a Ready-Made State.”

195 Vidi Wilhelm Bürklin, Hilke Rebenstorf, et. al., Eliten in Deutschland: Rekrutierung und Integration (Leverkusen: Leske & Budrich, 1997).

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 159 U okviru ove zajedničke teme o razočaranju, razlike između stanovništva jedne i druge zemlje jasno se vide u sledećim odgovorima, prvo ruskih, pa onda istočnonemačkih ispitanika. Tridesetsedmogodišnji Rus, radnik obezbeđenja, koji je i sam nekoliko puta učestvovao u demonstracijama 1991. godine, opisuje svoje razočaranje na sledeći način: Uglavnom sam se nadao boljem životu. Ali sada, kako vreme prolazi, vidim da se u stvari malo šta promenilo. Nije postalo bolje. Lično mislim da je situacija napetija i svi sada očekuju neku vrstu socijalne eksplozije. Velika je napetost u ovom društvu, to možete osetiti.

Dvadesetšestogodišnji Rus, šef biroa, koji je ranije citiran kada je govorio o svojim velikim nadama i “opijenosti slobodom”, tvrdi: “Razočaran sam u sve, sve u našoj politici. Upravo sada je naša najviša vlast 99% korumpirana.” Konačno, četrdesetsedmogodišnji Rus, kompjuterski tehničar, navodi određenije razloge za razočaranje političkim rukovodstvom svoje zemlje: Ja sam jako, jako razočaran. Raspodela imovine je, po mom mišljenju, izvršena vrlo nepravedno. Mislim da 80% stanovništva ima isto mišljenje. To je glavno pitanje koje me zabrinjava a i mnoge druge ljude, mislim... Raspodela imovine je jednostavno bila prevara, oni su prevarili ljude, i svi to znaju. Prema tome, kako mogu da verujem mojoj vladi kada me obmanjuje? Prvo, ona je obmanula narod i drugo, opljačkala ga je. Zašto? Kada sam ja radio, ja nisam krao, zarađivao sam određenu sumu novca. Radio sam uveče, noću i računao u glavi i na kompjuteru koliko sam zaradio. Računao sam s tim novcem. A onda se ispostavilo da je nestao! Sav! Ništa nije ostalo. I sada treba da verujem ovoj vladi? Ne, naravno da neću.

Ovi navodi pokazuju krajnju i potpunu zgađenost savremenom politikom u Rusiji koja je verovatno ekstremnija nego bilo gde u svetu. Dugi niz godina dok je predsednik bio dva puta izabrani Boris Jeljcin njegov rejting je varirao od 1% do 2%, što je skoro nečuven procenat, naročito kada se ima u vidu njegova konzistentnost tokom dužeg vremena.

Međutim, averzija prema politici i političarima, u Rusiji, samo je deo razloga zbog kojih su ljudi toliko razočarani. Druga značajna komponenta, o kojoj je već bilo reči u prethodnom odeljku, ima veze sa stvarnim ekonomskim teškoćama i borbom za preživljavanje sa kojima su mnogi ljudi danas suočeni. To je objasnila veoma uspešna dvadesetosmogodišnja Ruskinja, pravnica: Kada je Jeljcin izabran prvi put, to je bilo apsolutno grandiozno... Verovala sam da smo na putu koji će nas približiti dobrom životu. Došlo je do promena, u to nema

160

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

sumnje. Život se promenio 100%, mislim u smislu mogućnosti da se nešto uradi ili da se konačno postigne samoostvarenje. Čak i u užem smislu, u izlozima ili na policama u radnjama. Međutim, druga je stvar što je to otkrilo mnoge nedostatke koji su... značajno pogoršali rezultat. Odnosno, mnogo je ljudi žrtvovano za to. Šezdeset procenata našeg stanovništva danas živi na ivici siromaštva.

Obeshrabrujući uticaj koji ove ekonomske teškoće imaju na učešće u dobrovoljnim organizacijama dobro je okarakterisan u izjavi koju je dala jedna 45-godišnjakinja koja se sada bavi nekretninama, a ranije je dugo radila kao profesor ruskog jezika i književnosti: Ja sam razočarana, razočarana, ni sa čim nisam zadovoljna. Znam da se, naravno, u inostranstvu ljudi učlanjuju u ovakve organizacije. Ali mislim da oni imaju drugačije probleme. Sada ovde, generalno, postoji samo jedan problem, a to je preživeti, preživeti tako da se ne osećaš poniženim. Kada odeš u neku radnju i vidiš skupe proizvode i hranu, a ti to sebi ne možeš da priuštiš. Ne znam, nikada to do sada nisam doživela. Znam da je potrebno da živim i da je potrebno da radim. Idem u pozorište, slušam muziku. Za to mi nije potrebna nikakva organizacija. Imam mnogo prijatelja od kojih neki rade u pozorištu i sa njima provodim vreme. To je to. Eto, opet da kažem, za to mi nije potrebna nikakva zvanična organizacija.

Ovaj odgovor je takođe dobar primer koji pokazuje kako se činioci koje sam skicirao preklapaju i pojačavaju jedni druge. U ovom izvodu, ispitanica jasno izjavljuje da njena borba da preživi isključuje bilo kakvo učešće u dobrovoljnim organizacijama, ali dodaje da ima mnogo prijatelja i da je vrlo aktivna u društvenom smislu i tvrdi da ne oseća nikakvu potrebu za “zvaničnom” organizacijom.

Da rezimiramo, razočaranje koje osećaju mnogi obični Rusi ima u korenu rašireno ekonomsko razaranje do kog je došlo u njihovoj zemlji posle sloma komunizma. Za to se obično okrivljuju političari oko Borisa Jeljcina, za koje se smatra da su “ukrali” veliki deo imovine i bogatstva Rusije, pa čak i njeno dostojanstvo.

Slučaj Istočne Nemačke se u više aspekata razlikuje, kao što to pokazuju sledeći primeri. Uopšteno gledano, ključne karakteristike istočnonemačkog razočaranja mogu se odrediti uz pomoć dva uzajamno povezana elementa po kojima se ono razlikuje od ruskog. To su: (1) osećanja da su ih zavarala obećanja Zapadne Nemačke i (2) psihološki poguban efekat nezaposlenosti. Iako ovi faktori sigurno nisu tako ozbiljni kao borba za život i preživljavanje sa kojom su suočeni mnogi Rusi, oni su kod velikog broja Istočnih Nemaca stvorili osećanja opšte nelagodnosti i nezadovolj-

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 161 stva novim političkim i ekonomskim poretkom, zbog čega su još manje raspoloženi da učestvuju u dobrovoljnim organizacijama.

Indikativan odgovor za prvu temu – da su elite Zapadne Nemačke zavarale građane – dala je tridesetsedmogodišnja istočnonemačka domaćica koja se razočarala u Helmuta Kola i njegovu Hrišćansko-demokratsku partiju (CDU) tokom osam godina dok je on bio kancelar: Mi smo svi glasali za CDU. A Kol, on je uvek mogao dobro da govori. Dao je mnoga obećanja. Mi smo se držali za njih, stvarno smo verovali u njih. Međutim, sada niko više ne bi glasao za Kola. Garantovano.

Iako je ovo gledište verovatno u izvesnoj meri standardno za mnoge Istočne Nemce, dvadesetsedmogodišnja nezaposlena Nemica, koja je i ranije citirana o pitanju novca i pohlepe, objašnjava svoje gađenje zbog načina na koji je Kol započeo proces ujedinjenja i kako je nju to otuđilo od novog sistema: U glavama mnogih DDR građana ovo je bilo ujedinjenje jer smo mi Nemci. Brzo sam primetila da ono dolazi kada smo dobili 100 maraka kao “pozdravni novac” (Begrüßungsgeld). Da, “pozdravni novac”... I onda te političke stvari, ono što se stvarno dogodilo, ti ljudi koji su sedeli zajedno, samo su slušali Helmuta Kola i glasali za CDU. Moja reakcija je bila, ti ljudi nisu razmišljali, oni su samo bili emotivni! Posle toga mi je bilo dosta. Tako se sve to desilo prilično brzo... Mislila sam, to je suviše euforično, to što se dešava. Što se mene tiče, sigurno je da neću ostariti u ovoj državi. To nije moja zemlja! To nema nikakve veze s tim što sam ja građanin DDR-a, nego se više zasniva na politici ove države.

Većina odgovora istočnonemačkih ispitanika verovatno se uklapa negde između ova dva gledišta, naročito kada se radi o nacionalnom nivou CDU i Helmutu Kolu lično. I odista, manje od pola godine posle mojih intervjua, Kol je doživeo veliki poraz i završio svoju, do tada neviđeno dugu, osamnaestogodišnju vladavinu, a za prenos vlasti na novu koalicionu vladu predvođenu Socijaldemokratskom partijom (SPD) prvenstveno je odgovorno istočnonemačko biračko telo. Otkako je ova nova vlada došla na vlast 1998. godine, izborno telo Istočne Nemačke neprekidno je pokazivalo dramatične fluktuacije u svom izboru i obično je bučno glasalo protiv svake prethodno izabrane vlasti na lokalnim i državnim izborima.

U ovom smislu, Istočni Nemci više liče na građane drugih zemalja u kojima je srušen komunizam nego na Zapadne Nemce, čiji su obrasci glasanja stabilniji i predvidiviji.

Najveću ozlojeđenost prema Zapadnim Nemcima obično pokazuju istočnonemački aktivisti koji su imali ključnu ulogu u ostvarivanju revo-

162

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

lucionarnih promena, na prvom mestu, i koji smatraju da su proces i uslovi nemačkog ujedinjenja predstavljali izdaju ciljeva za koje su se oni, uz znatan rizik, borili. Na primer, jedan tridesettrogodišnji socijalni radnik, koji je bio vrlo aktivan krajem osamdesetih godina 20. veka, objašnjava zašto se povukao iz svih organizovanih aktivnosti: Kada sam shvatio da će se dogoditi preuzimanje od strane Zapadne Nemačke, da smo u stvari izgubili revoluciju, prosto zato što nismo iskoristili šansu da stvorimo nešto novo, postao sam vrlo frustriran i za mene je sve bilo gotovo.

Kasnije tokom intervjua, opisujući svoj sadašnji posao u jednoj velikoj zapadnonemačkoj dobrotvornoj organizaciji, on kaže da u njoj ima vrlo malo Istočnih Nemaca, a da su i oni koji su članovi obično mnogo manje aktivni. Razlog tome je, po njegovom mišljenju, to što su se mnogi povukli ili se povlače iz organizacija jer se u velikoj meri osećaju bespomoćnim.

Dok pitanje nezadovoljstva zapadnonemačkom politikom i političarima ostaje na prilično opštem nivou, drugi bitan aspekt istočnonemačkog nezadovoljstva je mnogo određeniji. Jednostavno rečeno, nezaposlenost se pojavila kao centralna i dominantna pritužba u današnjem istočnonemačkom društvu. Ona je bila i glavno pitanje na izborima 1998. godine – koji su održani neposredno posle mojih intervjua – i još uvek je jedna od najvažnijih tema razgovora, briga i ogorčenja celog stanovništva.

Tabela 6.1. pokazuje u kojoj meri pitanje nezaposlenosti dominira u Istočnoj Nemačkoj, naročito kada se uporedi sa Rusijom. U mojim dubinskim intervjuima nisam postavljao otvorena pitanja koja su se direktno odnosila na nezaposlenost, ali tabela pokazuje koliko su puta ispitanici pokrenuli pitanje nezaposlenosti, uporedno za dva slučaja. Razlika je jasna i porazna. Dok 26 od 30 mojih ispitanika, Rusa, nije uopšte pomenulo nezaposlenost, samo šest Istočnih Nemaca je izostavilo to pitanje.196 Većina Istočnih Nemaca je to pitanje pomenula nekoliko puta za vreme intervjua, a jedna žena – četrdesetjednogodišnja kuvarica koja je nekoliko godina bila nezaposlena i čiji je muž sada nezaposlen – pomenula ga je 14 puta.

Rezultati tabele 6.1. obezbeđuju dragocenu polaznu tačku da shvatimo kako većina Istočnih Nemaca, za razliku od Rusa, obično odmah pomene 196 Iako je moguće da bi ovi rezultati bili drugačiji da sam sprovodio intervjue posle ruske finansijske krize u avgustu 1998. godine, sumnjam da je nezaposlenost u Rusiji postala tako istaknut problem kao u Istočnoj Nemačkoj, naročito pošto je ruska domaća produktivnost porasla posle ove krize.

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 163 TABELA 6.1. Značaj nezaposlenosti u Istočnoj Nemačkoj Rusija

Istočna Nemačka

Koliko je puta nezaposlenost pomenuta

Broj ispitanika (% od ukupnog broja)

Broj ispitanika (% od ukupnog broja)

0 1 2 3 4+ Važećih N

26 (86,7%) 2 (6,7%) 2 (6,7%) 0 0 30

6 (20,0%) 5 (16,7%) 7 (23,3%) 6 (20,0%) 6 (20,0%) 30

Napomena: Merenja za ovu tabelu su obavljena tako što je u svim transkriptima intervjua brojano koliko je puta bila pomenuta neka reč (kao imenica, glagol ili pridev), tako da je računata svaka rečenica u kojoj je određena reč pomenuta bar jednom (tj. ako je u jednoj rečenici pomenuta nekoliko puta, ona se ipak računala kao jedna).

Izvor: Intervjui autora (1998).

temu nezaposlenosti dajući ocenu postojećeg sistema. Sada se možemo posvetiti dubljim razmatranjima o tome kako i zašto je to tako.

Realnost nezaposlenosti u Istočnoj Nemačkoj naročito je bolna iz dva osnovna razloga. Prvo, bez obzira na to što nam se danas može činiti da je to “neizbežan” deo prestrukturiranja neefikasnog i propalog komunističkog ekonomskog sistema, u vreme revolucionarnih promena je malo njih uopšte imalo pojma da će toliko veliki broj ljudi izgubiti posao, bez mnogo nade da će naći novo trajno zaposlenje. Drugo, nezaposlenost je naročito bolna za građane zemlje u kojoj je komunizam propao, a koji su najveći deo života proveli u sistemu u kojem je svako imao posao (čak i ako su fabrika ili preduzeće bili u gubitku) i gde je radno mesto bilo kamen temeljac društvene aktivnosti. Drugim rečima, budući da je nezaposlenost došla tako neočekivano i da je većini ljudi veoma stalo da imaju radno mesto, činjenica da je sada preko 20% istočnonemačkog stanovništva nezaposleno, a da je većina bila nezaposlena bar u nekom periodu posle ujedinjenja, imala je veoma štetan uticaj na mnoge ljude.

Da bismo videli kakvu vrednost predstavlja rad i koliki bol izaziva nezaposlenost, razmotrimo primer četrdesetjednogodišnje Nemice koja je tokom intervjua pomenula nezaposlenost 14 puta. Ona sada radi kao kuvarica u jednom zdravstvenom centru. Opisujući svoje najveće vrednosti i ideale, ona izjavljuje: “Za nas je jako važno, prvo, da imamo posao

164

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

i drugo, da smo zdravi”. Zatim nastavlja da priča o sopstvenom iskustvu i pogledima: I kada pogledam kako stvari stoje danas, mislim da je u vreme DDR-a svako imao ne samo obavezu nego i pravo na rad, što danas više nije slučaj. I dodala bih da... iako nismo demonstrirali, čuli smo na televiziji i u medijima šta je kancelar Kol obećavao. A koje je od svih tih obećanja održao?! Da li je iko zaista rekao građanima DDR-a šta će nam se, u stvari, na kraju desiti?

Nacionalna vlast koja se ovde proširila uništila je sve što smo imali i nije čak ni pokušala da nešto odgovorno ponovo izgradi, čak ni naše proizvode koje smo izrađivali u vreme DDR-a, a nisu svi bili loši!...

Ova nezaposlenost. Znam to iz sopstvenog iskustva jer sam i ja bila nezaposlena godinu i po dana 1991-92. godine. Sada je moj muž nezaposlen. Te zapadne kompanije dođu ovde i grade, ali dovode svoje ljude. Ili gomilu stranaca, Portugalaca ili nekih drugih. Ja ne znam koliko oni zarađuju... ali ti stranci oduzimaju poslove našim ljudima.

Ova ispitanica u svojim zapažanjima iznosi nekoliko značajnih stvari.

Prvo, što je najvažnije za svrhu ove rasprave, ona jasno ocenjuje sadašnju situaciju pomoću svog ranijeg iskustva i očekivanja – uključujući uglavnom period komunizma ali i period Wende. Drugo, ona uz mnogo emocija govori o tome koliko je nezaposlenost bila mučna za njenu porodicu.

Treće, ona krivi kancelara Kola i njegovu vladu za ono što sagledava kao lažna obećanja i antiistočnu politiku. I konačno, ona pokreće vrlo osetljivo pitanje odgovornosti stranaca za nezaposlenost u Istočnoj Nemačkoj.

Iako ovo poslednje izlazi iz okvira tema obrađivanih u ovom poglavlju, njena očigledna spremnost da svoju osujećenost iskali na stranim radnicima ukazuje na potencijalno opasne posledice koje bi istočnonemačka frustracija i razočaranje mogli imati u bliskoj budućnosti.

Jasno je da ovakvo razočaranje koje je rašireno među Istočnim Nemcima ne podstiče ljude na učešće u dobrovoljnim organizacijama, a taj njegov efekat je statistički prikazan u petom poglavlju. Iako je, kao što sam objasnio, situacija nešto drugačija nego u Rusiji – s obzirom na jedinstvenu ulogu Zapadne Nemačke i raširenu nezaposlenost u Istočnoj Nemačkoj, kao i ozbiljnost privrednog kolapsa u Rusiji – efekat na javno učešće je sasvim sličan. Sledeći odgovor tridesettrogodišnje Istočne Nemice koja je, pošto je nekoliko godina bila nezaposlena, upravo krenula u posao snabdevanja građevinskim materijalom, sumira ono što smatram osnovnim elementom postkomunističkog razočaranja:

Zašto građani postkomunističkih društava ne pristupaju organizacijama 165 Stvari su se definitivno promenile. Mi i dalje diskutujemo o politici ali niko više ne bi izašao na ulice. Jer, sada svako ima neku brigu, zaista. One su sve različite, za neke veće, za druge manje. I one vas preokupiraju. Mislim, na primer, mi imamo prijatelje, bračni par, i oboje su nezaposleni. Oni su zauzeti nastojanjem da prežive, da nađu posao. Ne ostaje im ništa što bi im dopustilo da se ponovo politički angažuju.

Ostavljajući po strani konkretan primer njenih nezaposlenih prijatelja, najvažnije je što ima mnogo ljudi – u Istočnoj Nemačkoj, Rusiji, ili u mnogim zemljama između njih – koji su preokupirani sopstvenim brigama, problemima i borbom da se prilagode novom sistemu za koji smatraju da je daleko od savršenog.

Isto kao što sam to nastojao da uradim u dva prethodna odeljka – o nepoverenju u komunističke organizacije i opstanku prijateljskih mreža – i u ovom delu sam pokušao da pokažem na koji se način treći faktor razočaranja uklapa u ove dve studije slučaja. Čineći to, istakao sam i sličnosti i razlike da bih izvukao šire zaključke koji bi se mogli primeniti i na druge postkomunističke zemlje. Uprkos očiglednijim razlikama, koje variraju zavisno od političkih snaga i privredne situacije svake zemlje, suštinska i osnovna sličnost u odgovorima o kojima je upravo bilo reči jeste to da ljudi ocenjuju sadašnjost na bazi iskustava, i očekivanja iz prošlosti. A zbog idealističkih očekivanja od novog postkomunističkog vremena koja se do sada umnogome nisu ispunila, mnogi građani u postkomunističkom periodu osećaju razočaranje i utučenost koji ih još više obeshrabruju da učestvuju u javnom društvenom životu i organizacijama civilnog društva.

ZAKLJUČAK

U ovom poglavlju je data dubinska interpretativna analiza koja objašnjava nizak nivo učešća u dobrovoljnim organizacijama u dva vrlo različita postkomunistička društva. Uz navođenje originalnih citata mojih ispitanika, zabeleženih u intervjuima, i istovremenu kontekstualizaciju i analizu njihovih odgovora u uporednoj perspektivi, metodologija ovog poglavlja dopunjava statistički prilaz prethodnog. Prednost ovog interpretativnog prilaza ogleda se u tome što on omogućava bogato i slikovito prikazivanje iskustava i razmišljanja ljudi njihovim sopstvenim rečima.

U analizi sam utvrdio tri osnovna činioca koji se, na različite načine i u različitom stepenu, primenjuju na obe moje studije slučaja. Jednostavno rečeno, veliki broj građana i Rusije i Istočne Nemačke oseća snažno i uvek prisutno nepoverenje prema svim vrstama javnih organizacija, opšte

166

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

zadovoljstvo zbog svojih ličnih mreža (uz osećanje da se odnosi u društvu u celini pogoršavaju) i razočaranje razvojem događaja u postkomunizmu.

Iako je to potrebno utvrditi daljim empirijskim istraživanjem – kvalitativnim ili kvantitativnim, ili i jednim i drugim – verujem da ova tri činioca važe i za mnoge postkomunističke zemlje koje se nalaze između Rusije i Istočne Nemačke, i u geografskom smislu i u smislu njihovog nivoa učešća u organizacijama danas.

Zajednički teorijski element ova tri činioca je način na koji ljudi pominju, tumače, a ponekad i reaguju na svoje prethodno iskustvo. Kao što je to objašnjeno u drugom poglavlju, građani postkomunističkih zemalja nisu bili formirani nepromenljivim nizom kulturnih vrednosti i predispozicija, niti su automatski odgovorili na podsticajne strukture savremenih institucija. Oni su pre perceptivni društveni akteri koji su u poslednjih nekoliko decenija preživeli burne događaje, uključujući i dramatičan i neočekivan revolucionarni preokret, koji ih je iz jednog političkog i privrednog sistema prebacio u drugi, radikalno drugačijeg tipa. Postavljeno u ovaj kontekst i potpomognuto mnogim uzbudljivim pričama koje su već ispričane, ovo poglavlje pokazuje kako ovi ljudi tumače svoje prethodno i sadašnje iskustvo i na koji način ih ono navodi na odgovarajuće ponašanje. Sve u svemu, pored toga što omogućava da se potpunije shvati određeno iskustvo kroz koje su građani u postkomunizmu prošli, ova perspektiva pomaže da se objasni i zašto su nivoi učešća u dobrovoljnim organizacijama postkomunističkih zemalja Evrope toliko niži nego u drugim regionima sveta.

7.

Zaključak

U prethodnim poglavljima, u kojima je izložen odgovarajući teorijski i empirijski kontekst, rasprava je bila usredsređena na temu koja je središna za ovu knjigu: učešće u organizacijama civilnog društva u postkomunističkim zemljama Evrope. Ovo zaključno poglavlje, međutim, ima širu i više spekulativnu svrhu. U njemu razmatram tri važne teme koje su ključne za sveobuhvatnije rasprave o budućnosti regiona. Prvo, objašnjavam kako bi argumenti i rezultati ove knjige trebalo da promene opšte poimanje regiona postkomunističke Evrope, naročito u pogledu trajnog uticaja društvenog nasleđa komunističkog iskustva. Zastupam stav da su se analitičari do sada isuviše usredsređivali na elite i institucije umesto na društvo i obične građane i da su zbog toga prebrzo zanemarili ili odbacili relativne socijetalne sličnosti postkomunističkih zemalja ovog regiona.

Drugo, razmatram i tumačim značaj mojih empirijskih rezultata za perspektivu demokratije i demokratske stabilnosti u regionu, pri čemu uzimam u obzir i pozitivna i negativna tumačenja. Dokazujem da slabost civilnog društva, iako nužno ne mora da govori o opasnosti od sloma ili raspada postkomunističke demokratije, zaista sprečava razvoj “građanskih veština” koje su toliko važne za održavanje i konsolidaciju demokratskog sistema. Isto tako, slabost civilnog društva dovodi i do toga da mnogi građani u postkomunizmu ostaju bez institucionalnog predstavljanja i uticaja koje bi mogle da im obezbede aktivne dobrovoljne organizacije.

Konačno, razmišljam u kojoj bi meri empirijski rezultati i trendovi koje sam ovde prikazao mogli da se promene u budućnosti. Iako tvrdim da je, imajući u vidu snažno i trajno nasleđe komunističkog iskustva i relativan neuspeh neoliberalnog “oblikovanja” institucija, malo verovatno da će biti izvršena brza i odlučna transformacija, ukazujem na dva mogu-

168

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

ća mehanizma za promene i govorim o tome kako se do njih može doći, ili podstaći njihov razvoj. Smena generacija je vrlo postupno sredstvo za zamenu starijih članova društva njihovim potomcima koji su bili manje izloženi izvornim komunističkim institucijama čijim je radom oblikovan najveći deo današnjeg odraslog stanovništva tog društva. Ali, ovaj proces smene generacija nije ni siguran ni automatski, s obzirom na brojne druge činioce koji zajedno utiču na socijalizaciju pojedinca i razvoj javnih i privatnih odnosa i navika te ličnosti. Delovanje drugog mehanizma promene olakšala bi aktivnija uloga države koja bi dobrovoljne organizacije, podržavajući ih i radeći sa njima, povezivala sa ličnim životima ljudi kako bi oni počeli da ih sagledavaju kao manje otuđene i nametljive. Međutim, u celini gledano, bez za sada neočekivanih poboljšanja u načinu ostvarivanja novih institucija i politika, malo je verovatno da će doći do dramatične promene u obrascu građanske neparticipacije u celom regionu postkomunističke Evrope.

REGION POSTKOMUNISTIČKE EVROPE

Do 1989-91. godine bilo je uobičajeno da se o građanima komunističkih zemalja govori kao o stanovnicima komunističkog bloka. I ako ostavimo po strani retoriku komunističke partije o “drugovima” i pripadnicima “bratstva socijalističkih naroda”, društveni naučnici su se, generalno, slagali da građani komunističkih zemalja žive u relativno sličnim političkim i ekonomskim uslovima i da je stoga logično da se istaknu njihove zajedničke karakteristike. Danas, međutim, većina naučnika postkomunističku Evropu posmatra kao niz nezavisnih zemalja, suočenih sa mnoštvom različitih izazova, uključujući i učinak njihovih ekonomskih i političkih institucija, programe za proširenje NATO i EU i ciljeve MMF-a i Svetske banke. Dok je pre sloma komunizma akcenat bio na sličnosti, danas se naglašava različitost.

Nalazi ove knjige, zasnovani na konkretnim i sistematičnim uporednim podacima, dodaju još jedan sloj ovoj perspektivi. Bez obzira na velike institucionalne i “civilizacijske” razlike između zemalja ovog regiona, podaci i analiza izloženi u ovoj knjizi govore o tome da, ako posmatramo obične građane i njihovo socijalno ponašanje, između društava postkomunističke Evrope i dalje postoje upadljive sličnosti. U najmanju ruku kada se radi o nivoima učešća u dobrovoljnim organizacijama – predmet proučavanja koji zauzima centralno mesto u raspravama o demokratiji i demokratizaciji – ovaj projekat pokazuje da građani postkomunističkih

Zaključak

169

zemalja beleže značajno i konzistentno niže nivoe članstva i participacije od građana najvećeg broja drugih demokratskih zemalja, naročito u poređenju sa postautoritarnim zemljama koje imaju sličan stepen ekonomskog razvoja, političkih prava i građanskih sloboda. Podaci koje sam izložio u ovoj knjizi ukazuju na to da se varijacije koje postoje među postkomunističkim društvima najbolje mogu okarakterisati kao “razlike u stepenu”, a ne kao razlike u “vrsti”.

Osim toga, usredsređujući se na Istočnu Nemačku i Rusiju, dva slučaja koja se uveliko razlikuju jedan od drugog u pogledu najuobičajenijih alternativnih objašnjenja zasnovanih na savremenim ekonomskim uslovima i političkim institucijama, mogao sam da uočim i prikažem uzročno delovanje tri iskustvena faktora koja važe za obe zemlje, iako sa određenim varijacijama. Mada je potrebno još istraživanja o drugim postkomunističkim zemljama u regionu, mišljenja sam da će se, s obzirom na to da je suština argumenta razumevanje zajedničkih elemenata komunističkog iskustva i njegovih posledica za pojedince i društva sovjetskog bloka, isti osnovni faktori primenjivati i u drugim zemljama. Drugim rečima, građani postkomunističkih zemalja Evrope će, na različit način i u različitom stepenu: (1) zadržati snažno nepoverenje prema dobrovoljnim organizacijama, koje proističe iz njihovog ranijeg iskustva sa komunističkim organizacijama; (2) i dalje koristiti privatne prijateljske mreže koje opstaju i u današnjem periodu i destimulišu učlanjivanje u dobrovoljne organizacije; i (3) osećati veliko razočaranje novim političkim i ekonomskim sistemom, što će ih još više obeshrabriti da učestvuju u javnim aktivnostima.

Ovi nalazi daju novu perspektivu izučavanju politike i društva u postkomunističkim zemljama Evrope. Oni podržavaju veliki deo novijeg naučnog rada koji ističe značaj komunističkog nasleđa u oblikovanju savremenih kretanja, ne samo kada su u pitanju elite ili institucije, nego naročito kada se radi o društvima i običnim građanima. Zasnovana na primeni višestrukih metodoloških pristupa i oslanjajući se na novije komparativne podatke i materijal – kako na opštem nivou velike grupe zemalja, tako i na individualnom nivou nekoliko studija slučaja – socijetalna perspektiva izložena u ovoj knjizi i dopunjuje i osporava nalaze studija usredsređenih prvenstveno na elite ili institucioni okvir.

Iako sam ponegde došao do čvrstih zaključaka, moji opšti nalazi i argumenti predstavljaju samo početak proučavanja pitanja relativne različitosti zemalja postkomunističke Evrope u široj uporednoj perspektivi. Bez obzira na to da li će se koristiti uporedne ankete, fokusirana poređenja ili

170

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

dubinske studije slučajeva, potrebno je sistematičnije istraživanje koje bi postkomunističke zemlje Evrope uporedilo sa zemljama iz drugih regiona sveta koje nisu postkomunističke. Ima još mnogo toga što bi trebalo da saznamo o jedinstvenosti komunističkog iskustva, potencijalnoj promeni njegovog nasleđa i njegovom uticaju na civilno društvo i demokratiju.

DEMOKRATIJA U POSTKOMUNISTIČKOJ EVROPI

Ustanovljavanje niskog nivoa učešća u organizacijama civilnog društva u svim postkomunističkim zemljama Evrope može da dovede do mnoštva različitih – često emocijama obojenih – tumačenja o izgledima za demokratiju u tom regionu. Sa jedne strane, negativna i pesimistična verzija ističe da nizak nivo angažovanja i učešća običnih građana ukazuje na prazan, proceduralni i formalistički karakter postkomunističke demokratije.

Pristalice ovog gledišta se pitaju da li će demokratija i dalje označavati “vladavinu naroda” ako narod izabere da u njoj ne učestvuje? Što je još gore, moglo bi se tvrditi da će tako prazna demokratija biti nestabilna, jer će građanskim organizacijama nedostajati aktivna podrška stanovništva, zbog čega će demokratija biti u opasnosti da je sruše neprijateljske snage, zasnovane na nedemokratskoj istorijskoj tradiciji ili na nekoj novoj antidemokratskoj ideologiji.197 Sa druge strane, pozitivnije i optimističnije tumačenje ne bi u nepostojanju dinamičnog civilnog društva videlo prepreku za demokratiju i demokratsku stabilnost. U stvari, politička participacija i poverenje u vlast su, navodno, u opadanju u najvećem delu sveta, jer se ljudi u sve većem broju povlače iz javnih aktivnosti. Možda postkomunistička sadašnjost koja je preskočila ili zaobišla “fazu” aktivne participatorne demokratije, u stvari, odslikava demokratsku budućnost ostalog delu sveta.198 Štaviše, kada se radi o stabilnosti demokratije, neki tvrde da snažno i živo civilno društvo može da doprinese slomu demokratije pa u tom smislu – paradoksalno – neučestvovanje građana u dobrovoljnim organizacijama može da ojača, ili čak spasi demokratiju u postkomunističkoj Evropi.199 197 Vidi, na primer, raspravu Kena Džauita o “pokretima besa”, New World Disorder, naročito str. 275-277.

198 Ovaj argument je, iako samo orijentaciono, izneo Padžet u Organizing Democracy in Eastern Germany.

199 Vidi, na primer, Berman, “Civil Society and the Collapse of the Weimar Republic, str. 401429; Stephen E. Hanson i Jeffrey S. Kopstein, “The Weimar/Russia Comparison”, Post-Soviet Affairs, sv. 13, br. 3 (1997), str. 252-283.

Zaključak

171

Moje mišljenje o postkomunističkoj demokratiji razlikuje se i od pozitivnog i od negativnog scenarija. Iako učešće u dobrovoljnim organizacijama u starijim demokratijama opada,200 to ne znači da se nivo članstva u organizacijama širom sveta izjednačava. Naprotiv, kao što je prikazano u četvrtom poglavlju, starije demokratije i postautoritarne zemlje obično su blizu jedne drugima, ali postkomunističke zemlje imaju mnogo manje učešće, a prema raspoloživim podacima za protekli period moguće je da u postkomunističkim zemljama dođe do daljeg opadanja ionako malog broja članstva u organizacijama. Ukratko, potencijalnu tendenciju približavanja ne bi trebalo previše naglašavati.201 Što je još važnije, kada se govori o propasti ili preživljavanju demokratije, ja ne smatram da je postkomunistička demokratija osuđena na propast ili neuspeh, isto kao što ne verujem da je slabost civilnog društva dobra za zdravlje demokratije. Nasuprot tome, moje osnovno, i manje sporno, tumačenje ističe karakterizaciju slabosti civilnog društva kao specifičan element postkomunističke demokratije, a to je obrazac koji bi lako mogao da se održi u celom regionu bar nekoliko decenija. Zaključak da je postkomunističko civilno društvo izrazito slabo nužno ne govori da je postkomunistička demokratija manje stabilna, ili nesigurnija, ali ukazuje na kvalitativno drugačiji odnos između građana i države, odnos koji se zasniva na vrlo malom angažovanju običnih ljudi u dobrovoljnim organizacijama u javnoj sferi.

Da li to znači da demokratija ne može propasti, da je taj region siguran od autoritarne vladavine? Svakako ne. Kao što se to već dogodilo u Belorusiji, i kao što bi se moglo dogoditi u Rusiji ili negde drugo u sledećoj deceniji, antidemokratski lideri i snage mogu uspeti da iskoriste osujećenost glasača – naročito u zemljama koje su preživele 70 godina sovjetske vladavine i u kojima su ekonomske teškoće danas najveće – i da ih uvedu u novi autoritarni režim, čak i demokratskim sredstvima. Takav razvoj događaja bi u velikoj meri zavisio od pojedinačnih lidera, njihovih ličnosti 200 Moguće je da se ova tvrdnja, koju je lansirao Robert Patnam u svom istraživanju o Sjedinjenim Državama, u stvari ne može primeniti na druge razvijene industrijalizovane zemlje.

Vidi, na primer, Hall, “Social Capital in Britain”, i Bo Rothstein, “Social Capital in the Social Democratic State” - referate pripremljene za godišnji sastanak Američkog udruženja za političke nauke, Boston, septembar 3-6, 1998. g.

201 I sam Patnam priznaje da postoje velike razlike među zemljama, kao i još uvek relativno veliki broj članstava u organizacijama u Sjedinjenim Državama. Na primer, on piše: “Danas, kao i pre 170 godina, Amerikanci pokazuju veću sklonost ka članstvu u dobrovoljnim organizacijama nego građani većine drugih nacija”. Vidi Putnam Bowling Alone, str. 48.

172

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

i ideologija, kao i njihove političke strategije.202 I dok ponašanje lidera nije moguće predvideti, rezultati ove knjige sugerišu da će njihove potencijalne sledbenike biti teško aktivirati i angažovati. U stvari, nespremnost tolikog broja građana postkomunističkih zemalja da danas učestvuju u radu dobrovoljnih organizacija znači da će i anti-demokratske organizacije i pokreti, isto kao i njihovi demokratski pandani, imati problema sa organizacijom i mobilizacijom i da će i njihova nastojanja ometati isto nasleđeno nepoverenje u organizacije.203 Drugim rečima, iako je moguće da demokratija ostane relativno prazna ili stagnantna, sa prekinutom vezom između vladalaca i onih kojima se vlada, ne čini nam se da bi moglo doći do toga da postojeće demokratske režime sruše pokreti sa širokom i aktivnom podrškom naroda.

Iako slabost civilnog društva ne mora da bude predznak nestanka demokratije u postkomunističkim zemljama Evrope, sigurno je da je ne treba shvatati kao nešto što je pozitivno. Bez obzira na istorijski presedan vajmarske Nemačke – u kojoj je visok nivo članstva u organizacijama možda pomogao i olakšao pojavu antidemokratskog nacističkog režima – bilo bi nerazumno tvrditi kako nizak nivo javnog učešća građana koristi demokratiji u postkomunističkim zemljama Evrope.

Postoje dva značajna razloga zašto slabost civilnog društva narušava kvalitet postkomunističke demokratije, koja proističu iz same suštine debate o značaju civilnog društva i njegovom uticaju na demokratiju. Prvi razlog izveden je iz argumenata Roberta Patnama i drugih “društvenih kapitalista” koji tumače na koji način dobrovoljne organizacije “usađuju svojim članovima naviku saradnje i aktivnosti u javnoj sferi, kao i praktične veštine potrebne za učešće u javnom životu”.204 Izborom da se ne učlane u dobrovoljne organizacije ili neučestvuju u njihovom radu, građani postkomunističkih država se odriču mogućnosti da razvijaju te de202 O ulozi političkih elita u slomu demokratije, vidi, na primer, Juan J. Linz, Breakdown of Democratic Regimes: Crisis, Breakdown i Reequilibration (Baltimor: John Hopkins University Press, 1978); Nancy Bermeo, “Democracy in Europe“, Daedalus, sv. 123, br. 2 (1994), str. 159178; Thomas Ertman, “Democracy and Dictatorship in Interwar Western Europe Revisited“, World Politics, sv. 50, br. 3 (1998), str. 475-505.

203 U tom smislu se slažem sa Hansonom i Kopstajnom da “iako nasleđe totalitarizma zaista predstavlja značajnu prepreku za formiranje postkomunističkog ’civilnog društva’, atomizacija društva može istovremeno predstavljati i prepreku za praktični autoritarizam”. Vidi Hanson i Kopstein “The Weimar/Russia Comparison”, str. 277. Sve u svemu, ja na slabost postkomunističkog civilnog društva ipak gledam kao na faktor koji više zabrinjava nego što ohrabruje.

204 Putnam, Bowling Alone, str. 338.

Zaključak

173

mokratske navike i veštine. Iako je, kako pokazuju podaci izneti u ovoj knjizi, ova odluka potpuno razumljiva u kontekstu komunističkog i postkomunističkog iskustva, njene šire posledice ogledaju se u tome što nove demokratske institucije nisu ukorenjene u masi stanovništva, niti ih ono aktivno podržava.205 Većina naučnika bi se složila da je građanska participacija temeljni aspekt svakog demokratskog sistema. U tom smislu je situacija u postkomunističkim zemljama potpuno drugačija od one u postautoritarnim zemljama gde su grupe i organizacije, često uspostavljene još u vreme autoritarne vladavine, mogle da odigraju vodeću ulogu u demokratizaciji.

Međutim, u postkomunističkim zemljama – gde su iskustva ljudi sa organizacijama pretežno poticala iz prinudne mobilizacije komunističkog režima – negativno sećanje na obavezno učešće navodi većinu građana da i danas izbegava aktivnosti u organizacijama. Iako su političke institucije i angažovanost elita možda najbitniji za kontinuirano održanje demokratije, pasivnost građana u postkomunističkim zemljama i njihovo otuđivanje i udaljavanje od demokratskog procesa, može da bude samo zabrinjavajuće za postkomunističku demokratiju.

Drugi razlog zašto je civilno društvo važno za demokratiju vezan je za neposrednu sposobnost dobrovoljnih organizacija da služe, kako to Teda Skokpol kaže, kao “izvor značajne moći naroda” da utiče na politički proces.206 U skladu sa ovim istorijskim institucionalnim argumentom, organizacije civilnog društva koje predstavljaju ukupna mišljenja, interese i preferencije svojih članova, mogu da zaštite građane od potencijalno nepravičnih zakona i politika, kao i da vrše pozitivan uticaj na zakonodavstvo koje ih se dotiče. U postkomunističkom kontekstu, niski nivoi članstva u organizacijama znatno umanjuju političku moć i uticaj dobrovoljnih organizacija. Zbog toga su građani postkomunističkih država ne samo lišeni mogućnosti da razvijaju “građanske veštine” kroz učešće u organizacijama nego su i njihovi glasovi i gledišta, praktično, nezastupljeni u političkom procesu odlučivanja.

Kao što je već rečeno u trećem poglavlju, neki drugi naučnici su ustanovili da broj organizacija civilnog društva u celom regionu postkomunističke Evrope od pada komunizma neprekidno raste. Nije li, onda, mogu205 Upečatljiv opis ovog problema vidi u Richard Rose “Russia as an Hour-Glass Society: A Constitution without Citizens”, East European Constitutional Review, sv. 4, br. 3 (1995), str.

34-42.

206 Skocpol, “How Americans Became Civic”, str. 70.

174

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

će da su ove organizacije mogle da utiču na proces političkog odlučivanja, premda je njihovo članstvo ostalo malo ili je čak u opadanju? Iako je naoko uverljiv, takav scenario je malo verovatan i to iz tri osnovna razloga. Prvo, statistički podaci o broju organizacija dovode nas u zabludu jer su mnoge organizacije koje su uračunate, ili nestale istom brzinom kojom su i nastale ili imaju samo prividnu egzistenciju koja malo odgovara njihovim proklamovanim ciljevima i aktivnostima.207 Drugo, pošto toliko mnogo organizacija potpuno zavisi od finansijske pomoći i podrške Zapada, one su često više okrenute zahtevima agencija zapadnih donatora nego široj javnosti čijim bi interesima trebalo da služe.208 To još više doprinosi prevlasti elitističkog oblika demokratije u najvećem delu postkomunističke Evrope. Treći, i možda najznačajniji, razlog jeste to što bez energije, osećaja smislenosti angažovanja i legitimnosti koje obezbeđuje aktivno članstvo, mnoge organizacije mogu da imaju samo ograničen uticaj u procesu kreiranja politike. Teda Skokpol, govoreći o američkom kontekstu, kaže: “Pošto su broj članova i sastanci licem u lice bili značajni u svim klasičnim američkim dobrovoljnim udruženjima, lideri ili oni koji su želeli da funkcije u tim grupama iskoriste kao simbol ili potvrdu rukovodećeg položaja u širem društvu, morali su da vode računa o mobilizaciji i animiranju velikog broja članova. Članstvo je bilo važno. Rukovodioci su bili prinuđeni na mobilizaciju i interakciju sa drugima, jer u protivnom ne bi imali uspeha.”209 U organizacijama zemalja postkomunističke Evrope članova ima malo, zbog čega su one retko kada uspešne.

“Civilni privatizam” kao funkcionalni ekvivalent civilnog društva Iako sam postkomunističko civilno društvo okarakterisao kao izrazito slabo, a građane postkomunističkih zemalja kao pasivne i ravnodušne prema angažovanju u organizacijama, bilo bi pogrešno zaključiti da su oni atomizovane jedinke, bez sadržajnih veza i odnosa sa drugim ljudima. Situacija je sasvim suprotna jer, kao što nalazi u ovoj knjizi pokazuju, 207 Vidi Ferenc Miszlivetz i Jody Jensen, “An Emerging Paradox: Civil Society from Above?” u Dietrich Reuschemeyer, Marilyn Reuschmeyer i Björn Wittrock, ur. Participation and Democracy East and West: Comparisons and Interpretations (Armonk, NY: M.E. Sharpe, 1998), str. 84; Putnam, Bowling Alone, str. 416.

208 Vidi Carothers, Aiding Democracy Abroad; Marina Ottoway i Theresa Chung »Debating Democracy Assistance; Toward a New Paradigm,« Journal of Democracy, sv. 10, br. 4 (1999) str. 99-113; Wedel, Collision and Collusion; Valerie Sperling, Organizing Women in Contemporary Russia: Engendering Transition (Cambridge: Cambridge University Press, 1999).

209 Skocpol, “How Americans Became Civic”, str. 67-68.

Zaključak

175

mnogi građani postkomunističkih zemalja još uvek cene i koriste žive privatne mreže koje su razvili za vreme komunizma. Štaviše, u petom i šestom poglavlju sam napomenuo da ove aktivne privatne mreže u izvesnoj meri predstavljaju alternativu ili zamenu za društvene veze koje mnogi ljudi u zemljama koje nisu bile komunističke obično ostvaruju kroz dobrovoljne organizacije.

To nas dovodi do ključnog pitanja: da li ove privatne mreže takođe služe kao funkcionalni ekvivalent članstva u dobrovoljnim organizacijama?

Drugim rečima, da li bismo mogli tvrditi da visok nivo privatnog angažovanja kompenzuje nizak nivo javnog angažovanja, i da je postkomunistička demokratija ipak zdrava i snažna? U tom smislu bi se ove privatne mreže mogle okarakterisati kao “civilni privatizam”, kako to kaže Jirgen Habermas kada govori o jednom obliku pasivnog građanstva i orjentisanosti na sebe, koji je bitan za legitimaciju demokratskog režima.210 Ovo deluje prihvatljivo s obzirom na to da privatne prijateljske mreže imaju značajnu ulogu i u Patnamovom konceptu “društvenog kapitala”, jer on, pored raznih javnih aktivnosti i opšte mere društvenog poverenja u druge ljude uključuje i vreme provedeno u poseti prijateljima, priređivanju večera i neformalnom druženju.

Iako bismo mogli doći u iskušenje da u tome nađemo razlog za optimizam, u inače sumornoj situaciji širom postkomunističke Evrope, mislim da bi iz nekoliko razloga bilo pogrešno zaključiti da privatne mreže imaju istu svrhu kao i javne organizacije. Prvo, kako to sam Habermas jasno kaže, civilni privatizam ne samo da ne zamenjuje javnu aktivnost, nego je i sam “obezbeđen neformalno kroz strukture javnog domena”.211 Osim toga, ako bismo civilni privatizam posmatrali kao prihvatljivu alternativu javnoj sferi civilnog društva to bi značilo da usvajamo ono što Džin Koen i Endru Arato nazivaju “realistični, elitistički modeli demokratije”, koji politiku prepuštaju profesionalcima u političkom društvu i zastupaju “civilni privatizam za njegove članove”.212 Ukratko, privatne mreže imaju značajnu ulogu u demokratskim društvima, uz učešće u javnim organizacijama i povrh njega, ali ga ne zamenjuju.

210 Jürgen Habermas, Legitimation Crisis, prev. Thomas McCarthy (Boston: Beacon Press, 1975), naročito str. 68-75.

211 Jürgen Habermas, Legitimation Crisis, str.72.

212 Cohen i Arato, Civil Society and Political Theory, str. 565. Vidi takođe klasičnu kritiku elitističke koncepcije demokratije, Peter Bachrach i Morton Baratz, »The Two Faces of Power«, American Political Science Review, sv. 56 (1962), str. 947-952.

176

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

Jedan od razloga što Patnam smatra da su i privatne mreže i učešće u javnim organizacijama značajni elementi društvenog kapitala jeste to što oni podržavaju jedno drugo. Drugim rečima, opšte je prihvaćeno da aktivne privatne mreže mogu da se pretoče u javne aktivnosti, što se često i događa. Na primer, naučnici koji proučavaju društvene pokrete ustanovili su da privatne prijateljske mreže pružaju izvanrednu mogućnost za “regrutovanje” ljudi u pokrete.213 U skladu sa ovom logikom, postojanje živih privatnih mreža trebalo bi da pomogne, a ne da spreči, razvoj javne sfere koju karakteriše veća participacija, pošto bi postojeće mreže mogle da služe kao izvor za regrutovanje i mobilizaciju.

Međutim, u postkomunističkim društvima razlika između javnog i privatnog – jasna karakteristika komunističkih režima, već opisana u drugom poglavlju – i danas je vrlo velika.214 U tim društvima ima još mnogo manje preklapanja i interakcije između privatnih i javnih aktivnosti nego u društvima drugog tipa, pošto se porodica i bliski prijatelji shvataju kao sfera koja je po definiciji odvojena i suprotstavljena većoj sferi javnih aktivnosti pod kontrolom države. Jezikom teorije mreža, ove privatne mreže ostaju “jake veze” koje se ne razvijaju u onu vrstu unakrsnih “slabih veza” koje bi, paradoksalno, otvorile vrata širem krugu poznanika, kontakta i mogućnosti.215 Osim toga, privatne mreže u postkomunističkom društvu danas ne sadrže implicitnu podršku javnoj sferi koju pojam “civilnog privatizma” zahteva radi legitimacije demokratskog sistema. Veliki deo istraživanja je pokazao da je u postkomunističkim zemljama Evrope nivo poverenja veoma nizak, bilo da se radi o poverenju u strance, ili o poverenju u javne institucije.216

213 Vidi, na primer, Tarrow, Power in Movement, str. 47-50.

214 Ričard Rouz se ovim pitanjem bavi u opisu postkomunističkog društva koje vidi u obliku peščanog sata: “U društvu koje ima oblik peščanog sata u osnovi postoji bogat društveni život, koji se sastoji od jakih neformalnih mreža zasnovanih na poverenju među prijateljima, rođacima i drugim grupama u neposrednom kontaktu. Ove mreže se mogu protegnuti i na prijatelje prijatelja. Na vrhu peščanika odvija se bogat politički i društveni život, jer se elite bore za vlast, bogatstvo i prestiž... Takvo društvo liči na civilno društvo ako se jedan broj neformalnih pa čak i formalnih institucija toleriše i ako ih država sada zakonski priznaje.

Pa ipak, rezultat nije građanska zajednica nego društvo koje ima oblik peščanog sata, jer su veze između njegovog vrha i dna vrlo ograničene.” Rose, “Russia as an Hour-Glass Society”, str.35.

215 Vidi Granovetter, “The Strength of Weak Ties”, str. 1360-1380.

216 Vidi, na primer, Mishler i Rose “Trust, Distrust and Skepticism”, str. 418-451; Piotr Sztompka “Trust and Emerging Democracy”, str. 37-62; Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany, naročito str. 100-107.

Zaključak

177

Ukratko, za razliku od privatnih mreža u starim demokratijama ili postautoritarnim društvima, postkomunističke privatne mreže ostaju otporne na javnu mobilizaciju jer je sam njihov identitet istorijski formiran uslovima koji su nametali striktnu podelu između javne i privatne sfere.

Njihovu dinamičnost je teško preneti na javne grupe ili organizacije jer su privatne mreže zasnovane na dugotrajnom otporu grupnoj aktivnosti.

Iako same za sebe i po sebi nisu loše za demokratiju, ove privatne mreže nisu zamena za javnu sferu civilnog društva. Kao rezultat toga, predstavljenost običnih građana organizacijama u javnoj sferi još uvek je vrlo mala i građani postkomunističkih zemalja u najvećem broju i dalje imaju (i žele da imaju) vrlo malo veze sa organizacijama preko kojih bi mogli da steknu onu vrstu javnih “građanskih veština” koje bi koristile njihovom društvu i demokratiji.

U celini gledano, preterana su i negativna i pozitivna tumačenja empirijskih rezultata ove knjige i njihovog uticaja na demokratiju u postkomunističkoj Evropi. Postkomunistička demokratija ne cveta, ali nije ni na ivici propasti. U stvari, najverovatnije će nastaviti da “gura dalje” sa elitama i institucijama koje se uveliko razlikuju po stilu i učinku svog rada i građanstvom odvojenim od javne sfere. Specifičan element postkomunističke demokratije sada je – a verovatno će to biti još nekoliko decenija i generacija – zabrinjavajuća, ali ne i fatalna, karakteristična slabost njenog civilnog društva.

IZGLEDI ZA PROMENU TOKOM VREMENA

Pošto sam precizirao implikacije za demokratiju i demokratsku stabilnost prema empirijskim rezultatima ove knjige, u ovom odeljku se bavim pitanjem kako bi se slabost postkomunističkog civilnog društva mogla vremenom promeniti. U tom nastojanju ponavljam deo teorijskih argumenata iz drugog poglavlja, ali na spekulativniji način i u kontekstu postkomunističkih institucionalnih promena. Iako tvrdim da nije verovatno da će se sadašnja situacija promeniti u bliskoj budućnosti, izlažem dva načina za eventualno postepeno povećanje broja članova u organizacijama, a to su smena generacija i aktivnija i podsticajnija saradnja države i organizacija civilnog društva.

Kao što sam pokazao u drugom poglavlju, nova institucionalna struktura u postkomunističkim zemljama još uvek nije dovela do trajnih socijetalnih promena. Ne samo da je prošlo malo vremena od osnivanja

178

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

novih institucija, nego se i njihova teorijska i logička podloga oslanja na neoliberalne pojmove samopouzdanja i samomotivacije, koji se nimalo ne slažu sa prethodnim iskustvom života u komunizmu. Osim toga, i sama priroda ovih neoliberalnih ideala otežava njihovo šire prihvatanje, jer se ljudi ne mogu “naterati” da pristupe dobrovoljnim organizacijama i učestvuju u njihovom radu. Po definiciji, želja i motivacija moraju doći iznutra. Zbog toga, opsežne i velike institucionalne promene u postkomunizmu nisu pratile istovremene promene u socijetalnom ponašanju pristupanja dobrovoljnim organizacijama. Pre bi se moglo reći da su ove promene ojačale prethodne društvene obrasce, bar kada se radi o razlici između javnog i privatnog domena. Podaci o regionu postkomunističke Evrope ukazuju na ograničenja institucionalnog “oblikovanja” i na delimičan neuspeh graditelja postkomunističkih neoliberalnih institucija da stvore podsticaje na koje bi odgovorio širi krug stanovništva.

Kakva situacija bi se mogla očekivati kroz deset godina? Hoće li se nivo članstva i participacije građana postepeno povećavati, bar u nekim zemljama? Svaki pokušaj da se odgovori na ova pitanja može da bude samo spekulativan, rizičan poduhvat za društvene naučnike, naročito one koji se bave “postsovjetologijom”, imajući u vidu opsežne rasprave o problemima i neuspesima predviđanja u oblasti sovjetologije.217 Pa ipak, nalazi ove knjige dopuštaju određene oprezne spekulacije o uslovima i verovatnoći promene obrasca neučestvovanja u organizacijama civilnog društva. Što se tiče zemalja sa najnižim nivoima građanske participacije – kao što su Bugarska, Litvanija, Rusija i Ukrajina – u kojima je ekonomija nestabilna a državni aparat slab i ne pruža podršku organizacijama, malo je verovatno da će se učešće građana u dobrovoljnim organizacijama značajno povećati. U tom smislu, ako ne dođe do nekih neočekivanih preokreta, strukturne prepreke u državi i privredi održavaće članstvo u organizacijama na niskom nivou, a neće se promeniti ni specifično postkomunistički činioci o kojima sam prethodno govorio.

Međutim, kada se radi o postkomunističkim zemljama u višem delu spektra učešća u dobrovoljnim organizacijama – kao što su Mađarska, 217 Oštroumnu analizu problema predviđanja u domenu sovjetologije i “postsovjetologije”, vidi u Michael E. Urban i M. Steven Fish, “Does Post-Sovietology Have a Future?” u Michael Cox, ur. Rethinking Soviet Collapse: Sovietology, the Death of Communism and the New Russia (London: Pinter, 1999), str. 164-180. Odmeren pregled rasprava o sovjetologiji, vidi u George Breslauer, »In Defense of Sovietology«, Post-Soviet Affairs, sv. 8, br..3 (1992), str.

197-238.

Zaključak

179

Češka Republika, Istočna Nemačka, Slovačka, Slovenija i Rumunija – sasvim je moguće, a u nekim slučajevima čak i vrlo verovatno, da će njihove države i privrede tokom sledeće decenije ojačati. Ostaje otvoreno pitanje da li će to dovesti do rasta članstva i većeg učešća u organizacijama? A ako hoće, da li će se učešće povećati u tolikoj meri da ove zemlje konačno počnu da liče na one u grupi postautoritarnih zemalja i starijih demokratija, umesto da i dalje budu slične drugim postkomunističkim zemljama? Po mom mišljenju, iako se to može dogoditi u jednoj ili dve zemlje, do takvog razvoja događaja teško da može doći bez velikih poboljšanja u načinu na koji domaća država i strani finansijeri pristupaju postkomunističkim građanima i njihovom prethodnom iskustvu života pod komunističkim režimima.

Fenomen neparticipacije, koji je nastao u postkomunističkom periodu, nije ni slučajan ni privremen. Pre bi se reklo da on predstavlja kontinuitet obrasca društvenih odnosa i ponašanja koji su se tokom nekoliko decenija razvijali u vrlo specifičnim uslovima komunističkog sistema. Ironično je da je sada u postkomunističkom periodu ovaj obrazac, u potpuno drugačijem institucionom okruženju, u mnogo čemu ojačan. Osim toga, dinamična analiza promena tokom vremena, izložena u četvrtom poglavlju, pokazuje da su nivoi učešća u stvari opali i da je moguće da i dalje padaju.

Ukratko, iako se obrazac neparticipacije vremenom sigurno može promeniti i dovesti do oživljavanja učešća u organizacijama i trajne promene u socijetalnim društvenim obrascima, teško da će ta promena biti brza i da će do nje doći u bliskoj budućnosti.

Bez obzira na ovu sumornu ocenu uporne slabosti postkomunističkog civilnog društva, ipak vredi razmotriti kako bi, u budućnosti, moglo doći do povećanja članstva i učešća u organizacijama i, naročito, kako države i međunarodne organizacije mogu tome da doprinesu. Iako nema ni čudotvornih formula ni brzih rešenja, postoje, uopšteno govoreći, dva načina za razvoj takvog trenda.

Prvi i najočigledniji potencijalni mehanizam promene jeste smena generacija stasavanjem novih generacija građana postkomunističkih zemalja, koje su pod manjim uticajem životnih iskustava stečenih u komunističkom sistemu. U skladu sa izvornom formulacijom Karla Manhajma, logika generacijskog argumenta je u tome što se jedna koherentna grupa ljudi, otprilike između 17 i 25 godina, može formirati ne samo na osnovu starosnih ili geografskih sličnosti nego i “značajnih društvenih događaja”

180

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

kao što su rat ili ekonomska depresija.218 Što se tiče generacijske smene u postkomunističkom kontekstu, kako to Pjotr Štomka tvrdi, pretpostavlja se da “dokle god većinu stanovništva čine ljudi čija rana mladost, odnosno formativne godine, pa prema tome i ključna iskustva socijalizacije, pripadaju periodu vladavine komunističkog režima – moguće je očekivati kontinuitet vitalnosti blokovske kulture”. On, međutim, dodaje da će se to vremenom promeniti kako “nove demografske kohorte budu zamenjivale starije generacije na centralnim položajima u društvu”.219 Prema tome, kada se radi o članstvu u organizacijama, očekuje se da će ljudi koji ne vole i izbegavaju dobrovoljne organizacije poumirati i da će ih zameniti mlađa generacija koja bi mogla biti naklonjenija takvim aktivnostima.

Sa jedne strane, očekivanje da će smena generacija dovesti do konstantnog povećanja članstva u organizacijama sigurno je prihvatljivo – iako nije naročito ohrabrujuće jer će, čak i u najboljim uslovima, za nju biti potrebno više decenija – i uklapa se u argument ove knjige o značaju komunističkog iskustva za objašnjenje niskog nivoa članstva u postkomunističkim organizacijama. Sa druge strane, takav razvoj događaja je tegoban i nije automatski, pa je teško predvideti da li će smena generacija, čak i dugoročno gledano, uopšte doprineti većem učešću u civilnom društvu. Uostalom, značajan element socijalizacije ne potiče samo od postojećih institucionih struktura nego i od roditelja, nastavnika i vršnjaka, koji mogu da doprinesu daljoj reprodukciji istih obrazaca orijentacije i ponašanja, bez obzira na to što je prvobitno instituciono okruženje odavno nestalo.220 Ako su za proces socijetalne promene potrebne generacije, a ne godine, logičan predmet proučavanja bila bi današnja omladina ili najmlađa 218 Karl Mannheim “The Problem of Generations”, Essays in the Sociology of Knowledge (New York: Oxford University Press, 1952 (1928). Takođe vidi, između ostalog, M. Kent Jennings i Richard G. Niemi, Generations and Politics: A Panel Study of Young Adults and Their Parents (Princeton: Princeton University Press, 1981); Inglehart, The Silent Revolution. Mnogi demografi su upotrebili analogiju rata ili depresije da bi okarakterisali poražavajuće demografske posledice pada komunizma i teškoće postkomunističke tranzicije. Vidi Nicholas Eberstadt, »Demographic Disaster: the Soviet Legacy«, National Interest, br.. 36 (1994), str.

53-57; Nicholas Eberstadt, »Demographic Shocks after Communism: Eastern Germany, 19 89-93«, Population and Development Review, sv. 20, br.1 (1994), str. 137-152.

219 Piotr Sztompka, “Looking Back: The Year 1989 as a Cultural and Civilization Break,” Communisti and Post-Communist Studies,sv. 29, br. 2 (1996), str. 126-127.

220 Vidi, na primer, Richard G. Braungart i Margaret M. Braungart, “Life-Course and Generational Politics”, Annual Review of Sociology, sv. 12 (1986), str. 205-231); Stanley A. Renshon, ur.

Handbook of Political Socialization: Theory and Research (New York: Free Press, 1977); Orit Ichilov, Political Socialization, Citizenship Education and Democracy (New York:Teachers College Press, 1990).

Zaključak

181

generacija odraslih koja je bila najmanje izložena komunizmu i koja bi, stoga, trebalo da bude obeležena njegovim iskustvom manje od starijih generacija. U stvari, kao što je rečeno u petom poglavlju, rezultati ankete PCOMS u Rusiji pokazuju značajnu razliku između generacija, jer je nivo članstva u organizacijama Rusa mlađih od 25 godina u proseku nešto viši od ostatka uzorka.

Međutim, potrebno je voditi računa da se ovoj mladoj generaciji ne pripiše prevelika važnost, i to iz tri osnovna razloga. Prvo, pošto su mladi u svim društvima nemirni i promenljivi, utvrđivanje određenih obrazaca ne znači nužno da će se razlika između njih i starijih generacija zadržati kako oni budu starili. Drugo, dobro je poznato da mladi ljudi nisu zainteresovani za politiku i da se politički interesi, preferencije i šeme ponašanja obično potpunije razvijaju tek u periodu “kasne mladosti”.221 Treće, i možda najvažnije u kontekstu ove knjige, iako pripadnici najmlađe generacije odraslih nemaju iskustva sa komunizmom kao odrasli ljudi, oni su mu u velikoj meri bili izloženi kroz komunističke omladinske organizacije, gde je regrutovanje počinjalo sa polaskom dece u osnovnu školu. Pošto su ta deca ipak bila aktivno socijalizovana u komunističkom sistemu, ne bi bilo tačno reći da ona predstavljaju istinski postkomunističku generaciju – a to je oznaka koja će važiti samo za one koji su bili suviše mladi da se učlane u omladinske organizacije u vreme pada komunizma.

Još uvek je isuviše rano za čvrsta predviđanja o promenama u ukupnom nivou učešća na bazi ove mlade generacije. Da bi se izmerila i testirala smena generacija, potrebno je da se narednih decenija uradi još mnogo studija u raznim zemljama, naročito kada prva zaista postkomunistička generacija dostigne zrelo doba. Do tada će se, verovatno, nastaviti postojeći postkomunistički obrasci i u smislu malobrojnog članstva u organizacijama, i opštih razloga i uzroka koji to najbolje objašnjavaju. Međutim, dugoročnije gledano, smena generacija ostaje jedna od osnovnih mogućnosti za postepeno ostvarivanje socijetalne promene u regionu.

Drugi mehanizam uz pomoć kojeg bi građani postkomunističkih zemalja, eventualno, mogli da postanu aktivniji članovi civilnog društva teži je, ali i pozitivniji jer dopušta mogućnost da se novim politikama utiče na postojeći i budući razvoj događaja u pravom smeru. Najznačajniji uslov da 221 Ovde se, naravno, viši nivo članstva ruske omladine u dobrovoljnim organizacijama ističe kao značajan izuzetak od ovog obrasca, ali je ipak previše rano za čvrste zaključke ili predviđanja na osnovu ovih rezultata.

182

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

građani postkomunističkih zemalja promene navike u pogledu svog učešća podrazumeva i to da se dobro upoznaju sa dobrovoljnim organizacijama, da im one postanu prihvatljive i da stvore novu pozitivnu asocijaciju u odnosu na njih. Međutim, do toga ne može doći ni lako ni automatski, bez obzira na protok vremena, uzimajući u obzir obeshrabrujuće prepreke za učešće opisane u petom i šestom poglavlju. Mnoge od postojećih organizacija, čiji broj od pada komunizma neprekidno raste, osnovale su zapadne organizacije i one u različitoj meri zavise od zapadnih sredstava i uslova.

Zbog toga inicijativa velikim delom dolazi “odozgo”, odnosno spolja ili od stranih izvora koji malo znaju o komunizmu i postkomunizmu. Stoga ne bi trebalo da nas iznenađuje što u nastojanju da ubede ljude da pristupe organizacijama, mnogi njihovi pozivi, u najboljem slučaju, deluju prazno ili strano ili, u najgorem, glupo i neumesno. Osim toga, u situaciji kada finansijska sredstva prikupljaju u uslovima ekonomske neizvesnosti, lokalni lideri i aktivisti u organizacijama često su više okrenuti svojim finansijerima nego ljudima koje nastoje da angažuju i inspirišu.222 Što je možda još važnije, mnoge nove organizacije koje podržavaju zapadni izvori imaju u osnovi antikomunističku crtu, pa se podrazumeva da je način života ljudi u komunizmu bio pogrešan, neetički ili nepodoban za demokratsko i kapitalističko društvo. Može nam se činiti da je takva poruka opravdana s obzirom na zaključak da opstanak privatnih mreža iz komunističkog doba destimulativno deluje na učlanjivanje u javne organizacije, drugim rečima da ih, pošto predstavljaju smetnju, možda jednostavno treba zbrisati. Međutim, iako osuda komunističkog sistema može biti potrebna da bi se ljudi ubedili da krenu iznova i da promene svoje poglede i društvene obrasce, eksplicitna ili implicitna osuda njihovog načina života i njihove lične istorije ima suprotan efekat i dovodi do još većeg nerazumevanja, rezignacije i neangažovanja. Nažalost, poruka koju šalju mnoge organizacije ne pravi razliku između ocene komunističkog sistema i kritike ličnog života ljudi. Dok ta razlika ne postane jasna i dok rukovodioci organizacija ne nauče da vrednuju i cene ono što veoma veliki broj građana postkomunističkih društava smatra pozitivnim aspektima života u komunističkom sistemu, kao i njihovu ličnu snalažljivost i inventivnost, pokušaji da se ljudi mobilišu za učešće u dobrovoljnim organizacijama i dalje će propadati ili biti primani s nerazumevanjem i skepsom.

222 Vidi Carothers, Aiding Democracy Abroad; Wedel, Collision and Collusion; Sperling, Organizing Women in Contemporary Russia.

Zaključak

183

ZAKLJUČAK

Ova rasprava – u stvari i cela knjiga – ne daje direktan odgovor na ključno, a ipak frustrirajuće, pitanje šta se može učiniti da bi se veći broj građana postkomunističkih zemalja podstakao da učestvuje u javnim organizacijama. Iako je to ogroman zadatak koji verovatno neće doneti brze promene, ipak postoje neke mere koje se mogu preduzeti. Jedan od očiglednih preduslova koji sam u ovoj knjizi više puta ponovio jeste poboljšanje ekonomskih uslova, naročito u onim zemljama u kojima su mnogi građani suočeni sa skoro katastrofalnim ekonomskim problemima. To se ne odnosi samo na stvaranje bogate poslovne elite ili na ukupnu meru nacionalne produktivnosti ili rasta, nego pre svega na poboljšanje stvarnog životnog standarda većine običnih ljudi, kako bi imali dovoljno ekonomskih sredstava da svoje vreme i energiju posvete dobrovoljnim organizacijama i da, možda, daju neku donaciju ili članarinu koja bi im se u dužem roku isplatila.

Pored opštih poboljšanja u celokupnoj privredi, druga mera za jačanje postkomunističkog civilnog društva uključuje preispitivanje uloge države i njenog odnosa sa organizacijama civilnog društva. Kao što je rečeno u prethodnim poglavljima, nasuprot pojednostavljenom gledištu mnogih konzervativnih komentatora i političara,223 značajan korpus istraživanja koja uključuju širu istorijsku i uporednu perspektivu, pokazuje da je država igrala ključnu ulogu u omogućavanju, olakšavanju i podsticanju postojanja i procvata dobrovoljnih organizacija.224 Iako, očigledno, ne može da prisili svoje građane da se učlane u organizacije, država, između ostalog, može da donese zakonske propise koji štite prava organizacija i da obezbedi poreske ili neke druge institucionalne podsticaje koji će ih stimulisati da regrutuju više članova.

Prema tome, iako mnogi pokušaji da se civilno društvo ojača nisu uspeli, ni u kom slučaju ne bih sugerisao da takve napore treba obustaviti, a finansiranje smanjiti. Naprotiv, i domaće vlade i međunarodni donatori trebalo bi da pojačaju napore da bi osnažili lokalne grupe i organizacije, ali je pritom neophodno da svoju energiju preusmere na način koji će te grupe ohrabriti i nagraditi zbog proširenja aktivnosti, članstva i klijenata, 223 Primere konzervativnog pristupa u američkoj debati, vidi u William A. Schambra, “All Community is Local: the Key to America’s Civic Renewal”; i Dan Coats i Rick Santorum, “Civil Society and the Humble Role of Government”, oba u Dionne, Community Works.

224 Vidi, na primer, Skocpol, “How American Became Civic”; Levy, Tocqueville’s Revenge; Padgett, Organizing Democracy in Eastern Germany; i Hall, » Social Capital in Britain«.

184

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

umesto da podnose dobro sročena objašnjenja svojih zadataka i postavljaju lepo dizajnirane sajtove na internetu. Takva strategija će sigurno zahtevati složenije (i skuplje) tehnike za ocenu organizacija i njihovog korišćenja sredstava, ali će se ulaganje te vrste isplatiti u vidu jačih veza sa lokalnim stanovništvom, i to i kroz poboljšanje odnosa ljudi sa organizacijama i kroz društveno ili političko predstavljanje njihovih interesa.

U tom smislu je poučan primer Zapadne Nemačke posle Drugog svetskog rata. Iako post-Staljinove komunističke sisteme Istočne Evrope ne treba u moralnom smislu izjednačavati sa krvoločnim nacističkim režimom, postoje značajne paralele – najočiglednije kada se radi o Istočnoj Nemačkoj, ali i drugim zemljama postkomunističke Evrope – u pogledu institucionalnih i društvenih promena u situaciji u kojoj su se te zemlje našle prošavši kroz period nedemokratske vladavine. Malo ko od onih koji su pratili situaciju neće priznati da su posleratni Zapadni Nemci, koji su nakon rata generalno smatrani prototipom “autoritarne ličnosti”,225 uspešno usvojili liberalno-demokratske norme i navike demokratskog društva. Čak je i Danijel Goldhagen, jedan od najoštrijih kritičara nemačke kulture i njene nesposobnosti da se promeni, hvalio “karakter i demokratsku perspektivu savremene Nemačke”.226 Osim oživljavanja prethodnih demokratskih tradicija iz vajmarskog perioda, glavni faktor koji je doprineo zapanjujućoj transformaciji društva Zapadne Nemačke bilo je uspešno presađivanje zapadnih političkih i ekonomskih institucija koje su izvršile savezničke snage u ranom posleratnom periodu.227 To nas dovodi do dva centralna pitanja: ako je društvo Zapadne Nemačke moglo da se tako brzo i dramatično promeni posle Drugog svetskog rata, može li se isti proces odigrati i u Istočnoj Nemačkoj posle ujedinjenja ili, uopšte, u postkomunističkom delu Evrope? Kako su nove institucije i politike presađene u posleratnu Zapadnu Nemačku, i šta nam to može reći o savremenoj Istočnoj Nemačkoj i postkomunističkoj Evropi? U nedavno objavljenoj studiji, zasnovanoj na sistematskom pore225 Theodor W. Adorno et al., The Authoritarian Personality (New York: Harper, 1950).

226 Daniel Jonah Goldhagen, “Modell Bundesrepublik: National History, Democracy and Internationalization in Germany«, u Robert R. Shandley, ur., Unwilling Germans? The Goldhagen Debate (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1997), str. 285;Daniel Jonah Goldhagen, Hitler’s Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust (New York: Knopf, 1996).

227 Jacoby, Imitation and Politics; vidi i Michaela Richter, »From State Culture to Citizen Culture: Political Parties and the Postwar Transformation of Political Culture in Germany«, (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1999).

Zaključak

185

đenju ove dve studije slučaja, Vejd Džekobi je rekao “da efikasan transfer zavisi od toga da li će kreatori politika u civilnom društvu pronaći organizovane grupe koje su voljne da zastupaju ili uvedu strani dizajn”.228 Prema Džekobiju, nove institucije i politike su u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj ustanovljene zajedno sa lokalnim grupama i organizacijama koje su bile u stanju da ih povežu sa društvom u celini. Nasuprot tome, u Istočnoj Nemačkoj posle ujedinjenja i u drugim postkomunističkim zemljama Evrope, nove institucije su bile nametnute uz malo konsultacije, saglasnosti ili povezivanja sa dobrovoljnim organizacijama – delimično i zato što je tih organizacija bilo manje, ali prvenstveno zbog toga što političari Zapadne Nemačke nisu bili voljni da dozvole fleksibilnije tumačenje i prilagođavanje njihovih institucija.229 Poređenje sa posleratnom Zapadnom Nemačkom je poučno iz dva razloga: prvo, ono pomaže da se objasni zašto transfer institucija nije imao ni približno isti transformacioni efekat u postkomunističkim društvima; drugo, i još važnije, glavni činilac koji objašnjava ovaj relativni neuspeh isto tako ukazuje na moguća sredstva da se on u budućnosti popravi.

Drugim rečima, ako se uzme u obzir primer Zapadne Nemačke, ključni cilj država, vodećih političara, pa čak i stranih savetnika, trebalo bi da bude da predlažu i nastoje da sprovode nove politike u saradnji sa organizacijama civilnog društva koje imaju pravu bazu klijenata i članstva.

Takva praksa – i suviše retka u prvoj postkomunističkoj deceniji u kojoj su menjane institucije i izdavane političke direktive, ne vodeći mnogo računa o stavovima ili interesima običnih građana i dobrovoljnih organizacija – pomogla bi legitimaciju institucionalnih promena, jer bi postale prepoznatljive, poznate i prihvatljive običnim građanima, što bi povećalo mogućnost za razvoj trajnih socijetalnih promena.

Da bi se takve promene odigrale, ključno je da analitičari i kreatori politike shvate da do toga ne može doći bez aktivne podrške države.

Država nije ni protivnik ni antiteza civilnog društva nego partner koji sa njim sarađuje. Međutim, u sadašnjoj političkoj klimi u postkomunističkim zemljama Evrope, i dalje preovlađuje neoliberalni dogmatizam, 228 Jacoby, Imitation and Politics, str. 20.

229 Džekobi o uspešnoj posleratnoj strategiji saveznika u Zapadnoj Nemačkoj govori kao o pristupu “funkcionalnog ekvivalenta” u kojem se kreatori politike usredsređuju na opšte “funkcije” ili “zadatke” jedne institucije, uz određenu fleksibilnost da se prilagode društvu.

Nasuprot tome, strategija primenjena u Istočnoj Nemačkoj posle ujedinjenja, koja je predstavljala relativni neuspeh, bila je strategija “preciznog transfera” koja zahteva “vernu kopiju institucionih struktura”. Jacoby, Imitation and Politics, str. 16-17.

186

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi

s dominantnom pretpostavkom da će “oblikovanje” novih institucija prema stranim modelima biti dovoljno za promenu davnašnjih socijetalnih obrazaca. Čak i u Istočnoj Nemačkoj, u kojoj su Istočni Nemci građani jedne od država koja pruža najveću podršku i ima jednu od najaktivnijih privreda u Evropi i svetu, pristup institucionim promenama podrazumevao je nametanje rešenja spoljnih (tj. zapadnonemačkih) “eksperata” istočnonemačkom društvu, bez posredovanja lokalnih organizacija koje su mogle da pomognu i utiču na te promene kako bi ih većina građana prihvatila kao manje strane i odbojne.

Dokle god se ne bude vodilo više računa o specifičnim ličnim i društvenim iskustvima građana postkomunističkih zemalja, i o načinu na koji su ta iskustva uobličila pristup tih građana današnjem društvu i politici, institucionalne i političke promene imaće marginalni efekat na društvene obrasce ljudi i čak bi mogle da ojačaju njihove stavove i navike formirane u vreme komunizma. Iako je verovatno da će do promene doći, moguće je da će se, iz tih razloga, u postkomunističkim zemljama još dugo održati model slabog civilnog društva.

DODATAK A

Kodiranje varijabli

Sledi opis kodiranja svake od varijabli korišćenih u statističkoj analizi iz četvrtog poglavlja.

ZAVISNA VARIJABLA

Članstvo u organizacijama. “Sada ću vam pročitati spisak dobrovoljnih organizacija. Da li biste mi, za svaku od njih, mogli reći da li ste njen aktivan ili neaktivan član, ili uopšte niste član organizacije tog tipa?“ Pitanje se odnosilo na sledećih devet tipova organizacija: (1) crkve i verske organizacije, (2) sportski ili rekreativni klubovi, (3) obrazovne, kulturne ili umetničke organizacije, (4) radnički sindikati, (5) političke stranke ili pokreti, (6) organizacije za zaštitu okoline, (7) profesionalna udruženja, (8) dobrotvorne organizacije i (9) druge dobrovoljne organizacije. Zavisna varijabla je indeks ukupnog broja potvrđenih članstava (aktivnih ili neaktivnih), s tim da je minimalni broj 0, a maksimalni 9. U analizi na nivou zemlje, zavisna varijabla odnosi se na prosečan broj članstava u organizacijama po osobi za celu zemlju.

NEZAVISNE VARIJABLE NA NIVOU ZEMLJE

BNP per capita. Podaci su preuzeti iz publikacije CIA s osnovnim podacima o svim zemljama sveta (1998 CIA World Factbook) i kodirani su u hiljadama US dolara.

Politička prava i građanske slobode. Rezultati potiču iz “Godišnjeg pregleda rezultata na nacionalnom nivou, 1971-73. do 1998-99. god.“ koji objav-

188

Dodatak A

ljuje organizacija Fridom Haus. Cifre koje su korišćene u analizi predstavljaju prosek skorova za politička prava i građanske slobode i za 1995-96. god. i 1996-97. godinu, s tim što je skala od 1 do 7 obrnuta, tako da viši rezultat odgovara većim političkim pravima i građanskim slobodama.

Civilizacija. Ova promenljiva koja je preuzeta iz knjige Sukob civilizacija Samjuela Hantingtona, kodirana je sa 1 = zapadna, 0 = nezapadna.

Tip prethodnog režima. Ovaj pojam, uzet iz dela Totalitarni i autoritarni režimi Huana Linca, kodiran je sa dve dummy varijable: prethodno autoritarno iskustvo (1=da, 0=ne) i prethodno komunističko iskustvo (1=da, 0=ne).

NEZAVISNE VARIJABLE NA INDIVIDUALNOM NIVOU

Dohodak. Kodiran skalom od 1 do 10 u svakoj zemlji, kao odgovor na sledeće pitanje: “Ovo je skala dohodaka. Želeli bismo da znamo u kojoj je grupi vaše domaćinstvo, računajući sve nadnice, plate, penzije i druge prihode koji u njega ulaze. Samo upišite slovo grupe kojoj pripada vaše domaćinstvo pre poreza i drugih odbitaka.“ Obrazovanje. Kodirano skalom od 1 do 9, sa specifičnim kodom za svaku zemlju, kao odgovor na sledeće pitanje: “Koji je najviši nivo obrazovanja koji ste dostigli?“ Uzrast. Kodiran po godinama starosti.

Rod 1 = muški, 0 = ženski.

Veličina grada. Kodirana u skladu sa sledećih osam kategorija sa: 1 = manje od 2.000; 2 = 2.000-5.000; 3 = 5.000-10.000; 4 = 10.000-20.000; 5 = 20.000-50.000; 6 = 50.000-100.000; 7 = 100.000-500.000; 8 = 500.000 ili više stanovnika.

Poverenje u druge. Kao odgovor na pitanje: “Uopšteno govoreći, da li biste rekli da se većini ljudi može verovati ili da morate da budete vrlo oprezni u odnosima sa ljudima?“ kodirano je sa 1 = ljudima se može verovati i 0 = treba biti vrlo oprezan.

Gledanje televizije. Odgovor na pitanje: “Da li uopšte gledate televiziju?

Koliko vremena obično utrošite na gledanje televizije u proseku jednog dana u nedelji?“, kodiran sa 1 = ne gledam TV ili nemam pristup TV, 2 = 1-2 sata dnevno, 3 = 2-3 sata dnevno, 4 = više od 3 sata dnevno.

Kodiranje varijabli

189

Postmaterijalizam. Ova promenljiva preuzeta je neposredno iz rada Ronalda Inglharta. Vidi, na primer, R. I. Modernizacija i postmodernizacija, str. 389, gde on kaže: Ovaj indeks se bazira na prvom i drugom izboru ispitanika u originalnoj bateriji od četiri materijalističke/postmaterijalističke vrednosti. Ako su obe materijalističke stavke dobile visok prioritet, rezultat je “1“; ako su obe postmaterijalističke stavke dobile visok prioritet, rezultat je “3“; ako je visok prioritet dat jednoj materijalističkoj i jednoj postmaterijalističkoj stavki skor je “2“. A ako ispitanik napravi samo jedan izbor ili ne napravi nikakav izbor, rezultat je – nema podataka.

Konkretno pitanje glasi: “Ako biste morali da izaberete, za šta biste od ovoga što je navedeno na kartici rekli da je najvažnije? A šta bi bilo sledeće po važnosti?“ Ispitaniku se onda nudi sledeći izbor: “Održavanje reda u državi“; “Obezbeđivanje ljudima većeg uticaja prilikom donošenja važnih vladinih odluka“; “Borba protiv povećanja cena“; “Zaštita slobode govora“.

Smatra se da su prva i treća opcija materijalističke, a druga i četvrta postmaterijalističke.

DODATAK B

Skorovi zemalja za glavne varijable

Tabela B.1. Skorovi zemalja za glavne varijable

Zemlja

Prosečan broj članstva u org. po osobia

Politička prava BNP per capitab i građanske (u 1.000 USD) slobodec

Sjedinjene Države Južna Afrika Australija Švedska Finska Norveška Južna Koreja Čile Švajcarska Brazil Z. Nemačka Venecuela I. Nemačka Španija Urugvaj Rumunija Slovačka Argentina Češka Republika Filipini Mađarska

3,59 3,07 2,68 2,62 2,48 2,47 2,45 2,32 2,22 2,12 2,12 1,85 1,44 1,39 1,39 1,14 1,12 1,10 1,07 1,04 0,82

30,2 6,2 21,4 19,7 20,0 27,4 13,7 11,6 23,8 6,3 22,9 8,3 18,7 16,4 8,9 5,3 8,6 9,7 10,8 3,2 7,4

1,0 1,5 1,0 1,0 1,0 1,0 2,0 2,0 1,0 3,5 1,5 2,5 1,5 1,5 1,5 2,0 3,0 2,5 1,5 2,5 1,5

Skorovi zemalja za glavne varijable

191

Zemlja

Prosečan broj Politička prava članstva u org. po BNP per capitab i građanske osobia (u 1.000 USD) slobodec

Rusija Estonija Ukrajina Litvanija Bugarska

0,66 0,64 0,59 0,45 0,36

4,7 6,5 2,5 4,2 4,1

3,5 1,5 3,5 1,5 2,5

Starije demokratije srednja vrednost Postautoritarne srednja vr.

Postkomunističke srednja vr.

2,60

23,6

1,1

1,86

9,4

2,3

0,82

7,0

2,4

Zemlja

Prosečan broj članstva u organizacijama

Civilizacijad

Tip prethodnog režima

Sjedinjene Države Južna Afrika Australija Švedska Finska Norveška Južna Koreja Čile Švajcarska Brazil Z. Nemačka Venecuela I. Nemačka Španija Urugvaj Rumunija Slovačka Argentina Češka Republika Filipini

3,59 3,07 2,68 2,62 2,48 2,47 2,45 2,32 2,22 2,12 2,12 1,85 1,44 1,39 1,39 1,14 1,12 1,10 1,07 1,04

zapadna nezapadna zapadna zapadna zapadna zapadna nezapadna nezapadna zapadna nezapadna zapadna nezapadna zapadna zapadna nezapadna nezapadna zapadna nezapadna zapadna nezapadna

demokratski autoritarni demokratski demokratski demokratski demokratski autoritarni autoritarni demokratski autoritarni demokratski autoritarni komunistički autoritarni autoritarni komunistički komunistički autoritarni komunistički autoritarni

192

Dodatak B

Zemlja

Prosečan broj članstva u organizacijama

Civilizacijad

Tip prethodnog režima

Mađarska Letonija Rusija Estonija Ukrajina Litvanija Bugarska

0,82 0,70 0,66 0,64 0,59 0,45 0,36

zapadna zapadna nezapadna zapadna nezapadna zapadna nezapadna

komunistički komunistički komunistički komunistički komunistički komunistički komunistički

Starije demokratije srednja vr.

Postautoritarne srednja vr.

2,60

zapadna

demokratski

1,86

u glavnom nezapadna

autoritarni

Postkomunističke srednje vr.

0,82

zapadne i nezapadne

komunistički

DODATAK C

Anketno istraživanje Studija o članstvu u organizacijama u postkomunističkim zemljama (PCOMS)

Anketno istraživanje Studija o članstvu u organizacijama u postkomunističkim zemljama (PCOMS) sprovedeno je u Rusiji i Nemačkoj početkom 1999. godine, a finansirano je sredstvima Nacionalne fondacije za nauku (grant #SBR-9810584).

U Rusiji je anketu sproveo Sveruski centar za izučavanje javnog mnjenja (VTsIOM), od 10. januara do 8. februara 1999. godine, u okviru dvomesečnog “omnibusa“. Istraživanjem je obuhvaćeno stanovništvo evropskog dela Ruske Federacije (uključujući i region Urala) od 16 godina naviše, a uzorak je bio reprezentativan po polu, godinama starosti, nivou obrazovanja, regionu, i prebivalištu u gradskim i seoskim sredinama. Sve u svemu, uzorak je činilo 1.009 intervjua obavljenih u približno 80 gradskih naselja i seoskih oblasti evropskog dela Rusije. S obzirom na slabu telefonsku mrežu u Rusiji, svi intervjui su obavljeni u neposrednom razgovoru, kao što je uobičajeno za ruska anketna istraživanja.230 U Nemačkoj je anketu sproveo Institut za socijalna istraživanja i analizu (FORCA), od 25. januara do 11. februara 1999. godine. Istraživanje je obuhvatilo stanovništvo i Zapadne i Istočne Nemačke od 28 godina ili starije, pri čemu su oba uzorka bila reprezentativna po polu, godinama starosti, obrazovnom nivou, regionu i prebivalištu u gradskim i seoskim sredinama. Uzorak se sastojao od 1.003 intervjua u Istočnoj Nemačkoj i 1.008 u Zapadnoj Nemačkoj. Svi intervjui su obavljeni telefonskim putem, uz korišćenje kompjuterskih tehnika.

Tabela C.1. prikazuje opštu raspodelu ova tri uzorka prema polu, godinama starosti i obrazovanju.

230 Vidi, na primer, raspravu u Stephen White, Richard Rose i Ian McAllister, How Russia Votes (Chatham,: Chatham House, 1997), str. 271-279.

194

Dodatak C

TABELA C.1. Distribucija ispitanika u anketi PCOMS

Rod ženski muški Godine starosti ispod 30 30-39 40-49 50-59 60-69 preko 70 Obrazovanje niže srednje više visoko Važeći

Rusija (%)

Istočna Nemačka (%) Zapadna Nemačka (%)

58,5 41,5

57,9 42,1

56,3 43,8

21,1 19,5 23,0 16,0 13,5 6,9

2,4 21,3 22,2 22,2 20,2 11,6

3,7 28,0 20,2 17,8 16,5 13,9

6,4 52,4 20,0 21,1 1.009

1,9 74,5 10,7 12,9 1.003

1,7 72,1 16,8 9,4 1.008

Izvor:PCOMS (1999. god)

Anketni upitnik Pored niza demografskih informacija u anketi PCOMS postavljena su sledeća dolenavedena pitanja. Ruskim i istočnonemačkim ispitanicima postavljeno je svih 12 pitanja, a zapadnonemačkim samo pitanja 6-8: P1. U Sovjetskom Savezu/DDR postojale su razne vrste organizacija u kojima je učestvovalo mnogo ljudi. Pročitaću vam spisak različitih tipova organizacija; možete li mi za svaku od njih reći da li ste bili njen aktivan ili neaktivan član ili niste bili član takve organizacije? a. Crkvena ili verska organizacija b. Sportska ili rekreativna organizacija c. Umetnička, muzička ili obrazovna organizacija d. Radnički sindikat e. Politička stranka f. Organizacija za zaštitu okoline g. Stručno udruženje h. Dobrotvorna organizacija i. Neka druga dobrovoljna organizacija

Anketno istraživanje PCOMS

195

P2. U periodu postojanja Sovjetskog Saveza/DDR, koliko često ste se oslanjali na pomoć prijatelja: 1. često 2. ponekad 3. retko 4. nikada a. za rad (montiranje, instaliranje, popravljanje) u kući, na kolima, itd. b. za brigu o članu vaše porodice (bebi, starijoj osobi, itd) c. u teškim situacijama (jednostavno zbog podrške).

P3. Počevši od sredine 1980-ih godina, u DDR/SSSR-u počele su da se pojavljuju mnoge male i neformalne grupe i organizacije, organizovane izvan partije. Kako ste se vi, u to vreme, odnosili prema takvim aktivnostima?

1. Nisam ni čuo/čula za te organizacije i njihove aktivnosti 2. Čuo/čula sam za njih ali u njima nisam učestvovao/ učestvovala 3. Učestvovao/učestvovala sam, ali samo s vremena na vreme 4. Bio/bila sam prilično aktivan učesnik 5. Bio/bila sam vrlo aktivan/aktivna i čak sam pomagao/ pomagala u organizaciji i vođenju sastanaka.

P4. Molim vas da pokušate da se setite kako ste se osećali krajem 1980-ih godina kada su se u DDR/SSSR-u događale sve te promene. Šta ste vi očekivali u pogledu vašeg života?

Očekivao/očekivala sam da će mi život biti: 1. mnogo bolji 2. nešto bolji 3. ostati isti 4. nešto gori 5. mnogo gori P5. Gledajući unatrag, kako biste opisali promene u vašem životu u protekloj deceniji u poređenju sa onim što ste očekivali?

Moj život je u protekloj deceniji postao: 1. mnogo bolji 2. nešto bolji

196

Dodatak C 3. ostao isti 4. nešto gori 5. mnogo gori

P6. Uopšteno govoreći, koliko često se ovih dana oslanjate na pomoć prijatelja: 1. često 2. ponekad 3. retko 4. nikada a. za rad (montiranje, instaliranje, popravljanje) u kući, na kolima, itd. b. za brigu o članu vaše porodice (bebi, starijoj osobi, itd) c. u teškim situacijama (jednostavno zbog podrške).

P7. Pročitaću vam spisak dobrovoljnih organizacija; da li biste mi za svaku od njih mogli reći da li ste sada njen aktivni ili neaktivni član, ili niste član nijedne takve organizacije: a. Crkvena ili verska organizacija b. Sportska ili rekreativna organizacija c. Umetnička, muzička ili obrazovna organizacija d. Radnički sindikat e. Politička stranka f. Organizacija za zaštitu okoline g. Stručno udruženje h. Dobrotvorna organizacija i. Neka druga dobrovoljna organizacija AKO ISPITANIK NIJE ČLAN NI JEDNE ORGANIZACIJE:

P8. Koji od sledećih razloga najbolje objašnjava zašto niste član ni jedne od ovih organizacija?

1. Niko me nije pozvao/ponudio mi da se učlanim 2. Nisam stvarno upoznat/upoznata sa aktivnostima ovih organizacija; da sam više znao/znala možda bih se rešio/rešila da učestvujem 3. Zainteresovan/zainteresovana sam za te aktivnosti ali nemam vremena da u njima učestvujem 4. Nisam zainteresovan/zainteresovana; ne želim da pripadam ni jednoj organizaciji

Anketno istraživanje PCOMS

197

5. Smatram da su ove organizacije potpuno beskorisne 6. Drugi razlozi P9. Kakvi su, po vašem mišljenju, postali odnosi među ljudima u celokupnom ruskom/istočnonemačkom društvu u poslednjih 10 godina?

Odnosi među ljudima u ruskom/istočnonemačkom društvu postali su: 1. mnogo bolji 2. nešto bolji 3. ostali su isti 4. nešto gori 5. mnogo gori P10. Kako stoji stvar sa vama lično, kakvi su postali međuljudski odnosi u vašem životu?

Odnosi među ljudima u mom bliskom okruženju postali su: 1. mnogo bolji 2. nešto bolji 3. ostali su isti 4. nešto gori 5. mnogo gori P11. Koliko ste zadovoljni razvojem demokratije u Istočnoj Nemačkoj/ Rusiji?

1. vrlo sam zadovoljan/na 2. prilično sam zadovoljan/na 3. nisam naročito zadovoljan/na 4. nisam uopšte zadovoljan/na P12. Koliko često verujete da će vlada vaše države uraditi ono što treba?

1. uvek 2. uglavnom 3. ponekad 4. skoro nikad 5. teško je reći

DODATAK D

Dubinski intervjui

METODI UZORKOVANJA

Pri izboru ispitanika iz Rusije i Istočne Nemačke, nastojao sam da obezbedim veliku raznolikost pripadnika oba društva, kako bih obuhvatio ljude različitog uzrasta, zanimanja, obrazovanja i ekonomskog stanja. Da bih olakšao postupak selekcije izabrao sam po dva grada u svakoj zemlji za izradu uzorka – Moskvu i Sankt Peterburg u Rusiji i Berlin i Lajpcig u Istočnoj Nemačkoj – i u svakom od njih obavio po 15 intervjua. Izbor baš ovih gradova određen je njihovom komplementarnošću jer su Moskva i (Istočni) Berlin uporedivi po jedinstvenom značaju, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, kao glavni i najznačajniji gradovi u svojim zemljama, dok su Sankt Peterburg i Lajpcig uporedivi po svom kulturnom i političkom značaju, i kroz istoriju i kao središta disidentske aktivnosti tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, kao i zbog svog današnjeg relativnog ekonomskog uspeha.

Iako je najbolje da se metodi uzorkovanja ne mešaju, praktična stvarnost mog projekta bila je takva da sam morao da primenim dva sasvim različita postupka. U Istočnoj Nemačkoj, zvanični institut za anketna istraživanja FORSA, koji je i sam sproveo veliku anketu, dao mi je spisak ljudi u Lajpcigu i Istočnom Berlinu koji su se saglasili da razgovaraju sa američkim istraživačem koji bi želeo da im postavi neka pitanja u vezi sa njihovim “životnim iskustvima“. Iako taj institut nije evidentirao kakav je bio odziv kada je beležio imena i kontaktne informacije potencijalnih ispitanika, samo je jedno lice koje sam kontaktirao odbilo da bude intervjuisano. U Rusiji je, međutim, postupak pronalaženja ispitanika bio komplikovaniji. S obzirom na to da je pokrivenost Rusije telefonskom mrežom relativno mala i pošto je, što je još značajnije, teško naći Ruse

Dubinski inervjui

199

koji su voljni da učestvuju u anketama231 morao sam da primenim model kvotnog uzorka. To je zahtevalo da od mojih ruskih prijatelja i poznanika zatražim da mi pomognu da nađem ispitanike i da sa njima stupim u kontakt, odnosno da pronađem ljude koje pre intervjua nisam upoznao a koji se uklapaju u određene kategorije po polu, godinama starosti i nivou obrazovanja. Iako je manje sistematičan od metoda izrade slučajnog stratifikovanog uzorka, koji sam mogao da koristim u Istočnoj Nemačkoj, ovaj kvotni uzorak mi je ipak omogućio da u Rusiji pronađem i intervjuišem ljude koji su po svojoj raznolikosti bili uporedivi sa mojim istočnonemačkim ispitanicima.

DUBINSKI UZORAK U ŠIROJ KOMPARATIVNOJ PERSPEKTIVI

Kada se sprovodi dubinsko proučavanje, nemoguće je postići reprezentativnost velikih anketa jer mnogi različiti tipovi ljudi ne mogu biti obuhvaćeni malim brojem ispitanika. Štaviše, teško je odrediti koliko su “tipična“ ili “neuobičajena“ gledišta i iskustvo bilo kog ispitanika u poređenju sa gledištima i iskustvima ljudi sa sličnim osnovnim demografskim karakteristikama, koji nisu obuhvaćeni uzorkom. Pa ipak, ako istraživač nastoji da dođe do zaključaka koji se primenjuju na celokupno stanovništvo, preporučljivo je da izabere ispitanike koji su u najvećoj mogućoj meri slični tom stanovništvu, jer to može samo da poveća verodostojnost i eksplanatornu snagu argumenata izvedenih iz malog uzorka.

Tabela D.1. prikazuje osnovnu distribuciju mojih 60 ispitanika koje poredim sa sličnom grupacijom iz velike reprezentativne ankete o kojoj je reč u dodatku C. Tabela pokazuje da moji ispitanici po rodu i starosti približno odgovaraju onima iz ankete. Međutim, kada se radi o obrazovanju,232 u mom uzorku su prezastupljeni visokoobrazovani Rusi; prevelika zastupljenost je uobičajeni problem u malim istraživanjima, naročito kada se istraživač oslanja na metod kvotnog uzorka. Bez obzira na tu konstataciju, smatram da ova prezastupljenost ne iskrivljuje analizu pošto su ispitanici u dubinskom intervjuu slični velikom uzorku u većini 231 Jedan od službenika velikog ruskog anketnog instituta nezvanično mi je rekao da se tako sprovode sve ankete u Rusiji, i da koriste široku mrežu istraživača na terenu da bi našli ispitanike preko svojih poznanika. On procenjuje da bi istraživač koji ide od vrata do vrata, trebalo da zakuca na preko 300 vrata da bi našao 20 ljudi koji su saglasni da učestvuju u anketi.

232 Obratite pažnju na činjenicu da sam u tabeli D.1. kategorije “više“ i “visoko“ obrazovanje iz velike ankete sažeo u kategoriju “visoko“. Pošto je broj ispitanika u dubinskim intervjuima bio mali, bilo je razložnije da se upotrebe samo tri osnovne kategorije odnosno “nisko, “srednje“ i “visoko“.

200

Dodatak D

TABELA D.1. Poređenje odgovora intervjuisanih ispitanika i rezultata ankete PCOMS Ispitanici u dubinskom intervjuu Rusija

Ispitanici u velikoj anketi

Istočna Nemačka

Rod ženski 50% (15) 50% (15) muški 50% (15) 50% (15) Uzrast ispod 30 17% (5) 10% (3) 30-39 27% (8) 30% (9) 40-49 27% (8) 30% (9) 50-59 20% (6) 10% (3) preko 60 10% (3) 20% (6) Obrazovanje niže 0 7% (2) srednje 27% (8) 60% (18) visoko 73% (22) 33% (10) bivši članovi komunističke partije članovi 13% (4) 27% (8) nečlanovi 87% (26) 73% (22) Broj članstava u organizacijama (danas) 0 19 18 1 9 9 2 2 1 3 0 1 4 0 1 0,43 0,60 Prosečan broj članstava u organizacijama po osobi (danas) Važeći 30 30

Rusija

Istočna Nemačka

58,5% 41,5%

42,1% 57,9%

21,1% 19,5% 23,0% 16,0% 20,4%

2,4% 21,3% 22,2% 22,2% 31,8%

6,4% 52,4% 41,1%

1,9% 74,5% 23,6%

17,3% 82,7%

16,2% 83,3%

_

_

0,45

0,78

1009

1003

Izvor: Intervjui autora (1998); PCOMS (1999)

drugih stvari i pošto je efekat obrazovanja ionako unekoliko ograničen, kao što se vidi u petom poglavlju. Tabela D.1. isto tako navodi procenat bivših članova komunističke partije u obe zemlje što pokazuje neznatnu prezastupljenost bivših članova partije u mom istočnonemačkom uzorku, iako su dva od svakih osam članova napustila partiju do sredine osamdesetih godina.

Dubinski inervjui

201

TABELA D.2. Poređenje odgovora intervjuisanih ispitanika sa rezultatima Barometra novih demokratija (NDB) i Barometra nove Rusije (NRB) Rusija

NRB srednja Istočna vrednost Nemačka

Prosečno poverenje u institucije Nepoverenje 50% 46% Skepsa 45% 42% Poverenje 6% 10% Pozitivna ocena političkih režima Komunistički 63% 51% Postojeći 50% 36% Kroz pet godina 80% 49% Pozitivna ocena ekonomskih režima Komunistički 74% 61% Postojeći 33% 14% Kroz pet godina 44% 63% Važeći 30 3535

NDB srednja vrednost

32% 60% 8%

31% 53% 16%

37% 70% 79%

45% 53% 73%

30% 73% 86%

63% 32% 65%

30

9087

Izvor: Podaci za Rusiju i Istočnu Nemačku uzeti su iz autorovih intervjua (1998); rezultati Barometra nove Rusije preuzeti su od Vajta, Rouza i Makalistera (1997); a podaci Barometra novih demokratija od Rouza Mišlera i Herpfera (1998).

Što se tiče učešća u dobrovoljnim organizacijama danas, tabela D.1. pokazuje broj mojih ispitanika koji su članovi 0, 1, 2, 3 ili 4 takve organizacije. Kao što se i moglo očekivati, stope učešća su nešto veće u Istočnoj Nemačkoj, gde je prosečan broj članstava u organizacijama po osobi 0,60 (0,78 u velikoj anketi), nego u Rusiji gde je rezultat 0,43 (0,45 u velikoj anketi). U obe zemlje, intervjuisani ispitanici imaju nešto niži nivo članstva nego ispitanici u većem uzorku, ali su dobijeni rezultati još uvek u istom opštem rasponu.

Tabela D.2. prikazuje raspodelu ispitanika iz druge komparativne perspektive; ovoga puta je težište na nekoliko zatvorenih pitanja o stavovima iz Barometra nove Rusije (NRB) i Barometra novih demokratija (NDB), koje sam ponovio na kraju dubinskih intervjua. Prvo pitanje odnosi se na poverenje u institucije, i od ispitanika se traži da, na skali od jedan do sedam, rangiraju poverenje koje imaju u 12 različitih institucija (vlada, parlament, predsednik/kancelar, državni službenici, sudovi, političke partije, vojska, policija, mediji, crkva, sindikati i privatno preduzetništvo).

202

Dodatak D

Ričard Rouz i njegove kolege dele odgovore u tri kategorije: nepoverenje (1 ili 2), skeptičnost (3, 4 ili 5) i poverenje (6 ili 7). Prvi redovi u tabeli D.2. pokazuju procenat ispitanika iz moja dva uzorka koji su naveli da nemaju poverenja, da su skeptični ili da imaju poverenja u institucije, u poređenju sa prosečnim rezultatima NRB i devet centralnoevropskih i istočnoevropskih zemalja iz NDB.233 Rezultati pokazuju da su ruski ispitanici vrlo blizu srednjoj vrednosti NRB, a istočnonemački ispitanici srednjoj vrednosti NDB. Naravno, ako se uporede jedni s drugima, ruski ispitanici pokazuju mnogo veće nepoverenje nego Istočni Nemci, što ne iznenađuje s obzirom na mnoge probleme i visok stepen razočaranja u Rusiji danas.

Sledeća dva pitanja iz tabele D.2. ponavljaju glavnu zavisnu varijablu iz Rouzovih studija, odnosno traže ocenu ispitanika o bivšem, sadašnjem i budućem političkom i ekonomskom režimu. Od ispitanika je zatraženo da svaki režim ocene zasebno na skali od apsolutnog zadovoljstva do apsolutnog nezadovoljstva od +100 do -100, pri čemu se odgovori iznad nule kodiraju kao “pozitivni“. Što se tiče političkih režima, tabela D.2. pokazuje da su odgovori mojih ruskih ispitanika pozitivniji od srednje vrednosti NRB u ocenjivanju komunističkog, sadašnjeg i, naročito, budućeg režima.

Međutim, na moje ispitanike se, ipak, primenjuje osnovni obrazac NRB, jer više ljudi ima pozitivan stav prema starom komunističkom režimu nego prema ovom sadašnjem. Nasuprot tome, odgovori istočnonemačkih ispitanika manje su pozitivni od srednje vrednosti NRB kada se radi o prethodnom komunističkom režimu, ali su zato pozitivniji u odnosu na postojeći režim. Pri ocenjivanju budućnosti, veoma visok procenat sva četiri uzorka ima pozitivan stav, iako ove rezultate treba tumačiti oprezno jer odgovore mnogih mojih ispitanika prati fraza “nadam se“ ili “uz božju pomoć“! Što se tiče ekonomskih režima, ruski obrazac ostaje isti – mnogi moji ispitanici ocenjuju prethodni privredni sistem pozitivnije od sadašnjeg, a rezultati su približni srednjoj vrednosti NRB. Međutim, obrazac Istočnih Nemaca odstupa od srednje vrednosti NDB jer mnogo više mojih ispitanika ima pozitivan stav o postojećem režimu nego o bivšem komunističkom. I u ovom slučaju ispitanici u sva četiri uzorka sa optimizmom gledaju na budućnost, a naročito oni iz Istočne Nemačke.

233 Vidi Richard Rose, William Mishler i Christian Haerpfer, Democracy and Its Alternatives.

Zemlje obuhvaćene Barometrom novih demokratija su Bugarska, Češka Republika, Slovačka, Mađarska, Poljska, Rumunija, Slovenija, Belorusija i Ukrajina.

Dubinski inervjui

203

Moj cilj je da intervjuisane ispitanike postavim u širu komparativnu perspektivu. Tabele D.1. i D.2. pokazuju da su ispitanici iz mog dubinskog intervjua zaista uporedivi sa onima iz velikih uzoraka, uključujući i veliku anketu koja je u središtu petog poglavlja i ankete NRB i NDB sprovedene u više zemalja. Ispitanici iz mog intervjua razlikuju se po polu, godinama starosti, obrazovanju, zanimanju i prethodnom članstvu u komunističkoj partiji i imaju prosečne skorove u pogledu članstva u organizacijama i pitanja koja se odnose na stavove o nacionalnim i regionalnim očekivanjima. Štaviše, konvergencija sa rezultatima velike analize – bar orijentaciono – ukazuje na to da se rezultati ove male dubinske analize mogu generalizovati i primeniti na šire stanovništvo.

OPIS INTERVJUA

Svi intervjui su obavljeni 1998. godine, marta-aprila i jula u Rusiji i majajuna u Istočnoj Nemačkoj. Intervjue sam sprovodio sam, na nemačkom ili ruskom jeziku, obično u kući ispitanika ili, ponekad, na njihovom radnom mestu ili u stanu u kojem sam odsedao, ako im je to više odgovaralo.

Razgovori su bili vrlo neformalni, a ponekad su uz njih bili služeni hrana i piće. Ovim razgovorima obično nije prisustvovalo nijedno drugo lice, ali je u nekoliko slučajeva ispitanik želeo da bude prisutan njegov/njen bračni drug ili prijatelj, što sam ja dopuštao, jer je to izgleda doprinosilo da se ispitanik ugodnije oseća. Prosečno trajanje intervjua je bilo skoro identično u obe zemlje: sat i 24 minuta u Rusiji i sat i 25 minuta u Istočnoj Nemačkoj. Najduži intervju u Rusiji trajao je sat i 50 minuta, a najkraći samo 40 minuta; u Istočnoj Nemačkoj je najduži intervju bio dva sata i 20 minuta, a najkraći 55 minuta.

Tokom svakog intervjua, usmeravao sam ispitanika kroz razgovor o njegovom, odnosno njenom životu, usredsređujući se na teme kao što su društveni obrasci, članstvo u organizacijama, privatne mreže i nivoi poverenja, kao i opšte vrednosti i ideali. Sve intervjue sam snimao na kaseti i zatim transkribovao u tekstualne dokumente, da bi se mogla obaviti analiza uz pomoć kompjutera. Iako sam ja pokretao teme u svakom razgovoru, i to obično onim redom kojim su navedene u smernicama, vreme i pažnja koju sam posvećivao određenom pitanju razlikovali su se u zavisnosti od toga šta je za određenog ispitanika bilo najznačajnije i najrealnije. Transkripti intervjua obezbedili su mi obilje uporedivih podataka, što omogućava interpretativnu analizu uzroka neparticipacije građana u postkomunističkim društvima.

204

Dodatak D

TABELA D.3. Karakteristike ispitanika u dubinskom intervjuu Pol Uzrast Obrazov. Zanimanje

Sadašnje članstvo u organizacijama

IN01 Berlin

M

47

visoko

nema

IN02 Berlin

Ž

33

srednje

IN03 Berlin

Ž

42

srednje

IN04 Berlin

Ž

37

srednje

IN05 Berlin IN06 Berlin

M Ž

46 29

visoko visoko

IN07 Berlin

M

49

visoko

IN08 Berlin

M

62

visoko

IN09 Berlin IN10 Berlin

Ž M

39 42

visoko srednje

IN11 Berlin

Ž

27

srednje

IN12 Berlin IN13 Berlin

M Ž

29 69

srednje niže

IN14 Berlin

M

32

srednje

IN15 Berlin

Ž

56

visoko

IN16 Lajpcig

Ž

41

srednje

IN17 Lajpcig

Ž

40

srednje

IN18 Lajpcig IN19 Lajpcig

M Ž

32 47

srednje srednje

ID

Grad

vodi transportno preduzeće građevinski preduzimač kuvarica u bolnici domaćica novinar nastavnik u osnovnoj školi savetnik za invalide naučnik – tehničke nauke sekretarica vozač kamiona i mehaničar nezaposlena (bila kuvarica) mehaničar penzioner (bila prodavačica) agencija za privremeno zapošljavanje advokat kuvarica u zdravstvenom centru poreski savetnik vodoinstalater knjigovezac u biblioteci

sport nema org. za prava životinja, sport, obrazovanje nema nema profesionalna org. profesionalna org. nema nema nema nema nema nema politička stranka i profesionalna org. sindikat nema nema nema

Dubinski inervjui

205 Pol Uzrast Obrazov. Zanimanje

Sadašnje članstvo u organizacijama

IN20 Lajpcig IN21 Lajpcig

Ž Ž

63 63

srednje niže

nema muzička org.

IN22 Lajpcig IN23 Lajpcig

Ž M

46 56

srednje visoko

IN24 Lajpcig IN25 Lajpcig

Ž M

35 64

srednje srednje

IN26 Lajpcig IN Lajpcig 27 IN28 Lajpcig

M M

33 58

srednje visoko

M

68

srednje

IN29 Lajpcig IN30 Lajpcig

M M

32 35

srednje visoko

R01 St. Peterburg M R02 St. Peterburg M

60 59

visoko visoko

R03 St. Peterburg M R04 St. Peterburg Ž R05 St. Peterburg Ž

27 48 55

srednje srednje srednje

R06 R07 R08 R09

M Ž Ž Ž

38 24 28 45

visoko srednje visoko visoko

R10 St. Peterburg M R11 St. Peterburg M R12 St. Peterburg Ž

25 31 47

visoko visoko visoko

R13 St. Peterburg Ž

61

visoko

ID

Grad

St. Peterburg St. Peterburg St. Peterburg St. Peterburg

knjigovođa penzioner (bila prodavačica) sekretarica pravnik u državnoj upravi prodavačica penzioner (bio električar) socijalni radnik profesor u gimnaziji penzioner (bio metalski radnik) baštovan pastor

nema nema baštovanstvo dobrotvorna org. dobrotvorne org. nema nema

sindikat verska, muzička, omladinska, dobrotvorna inženjer sindikat penzioner (bio kulturna org. inženjer) fizički radnik nema nezaposlena verska org. bivša nigde medicinska sestra lekar sindikat nezaposlena nema pravnik profesionalna org. bavi se nema nekretninama pravnik nema fizičar sindikat kompanija ženske, kulturna, za obrazovni omladinska turizam penzioner nema (i čistačica)

206 ID

Dodatak D Grad

Pol Uzrast Obrazov. Zanimanje

R14 St. Peterburg Ž

32

visoko

R15 St. Peterburg M

45

visoko

R16 Moskva R17 Moskva

Ž Ž

71 47

visoko srednje

R18 Moskva

Ž

39

visoko

R19 Moskva

M

37

srednje

R20 Moskva R21 Moskva

Ž M

53 37

visoko visoko

R22 Moskva

M

47

visoko

R23 Moskva

Ž

52

visoko

R24 R25 R26 R27 R28

Moskva Moskva Moskva Moskva Moskva

Ž M M Ž M

52 44 26 33 34

visoko srednje visoko visoko srednje

R29 Moskva

M

59

visoko

R30 Moskva

M

48

visoko

knjigovođa u investicionoj firmi radi u kulturi - izdavačka kompanija paleontolog daktilograf/ sekretarica sociolog obrazovanja službenik obezbeđenja domaćica direktor instituta za strane jezike kompjuterski tehničar nezaposleni doktor prodavačica niži tehničar šef biroa šef biroa sanitarni tehničar glumac i pozorišni reditelj ekonomista

Sadašnje članstvo u organizacijama nema kulturna org. nema samopomoć nema nema nema nema nema nema nema nema muzička nema nema umetnička, dobrotvorna nema

U tabeli D.3. sažete su mnoge karakteristike svakog od ispitanika, što pokazuje veliku raznolikost uzorka.

Dubinski inervjui

207

SMERNICE ZA INTERVJU

Intervjui su se sastojali iz dva vrlo različita dela: (1) otvorena pitanja o nizu tema, i (2) odabrana zatvorena pitanja (uglavnom iz Barometra novih demokratija, Barometra nove Rusije i Svetskog pregleda vrednosti), da bi se utvrdili osnovni i standardni demografski podaci koji bi se mogli upotrebiti za upoređenje odgovora i karakteristika mojih ispitanika sa rezultatima iz većih studija kao što je pokazano u tabelama D.1. i D.2.

Za mene je u svakom razgovoru bilo najvažnije da se postaram da se ispitanik oseća prijatno i da bude spreman da slobodno i otvoreno govori o temama i pitanjima koja bih ja pokrenuo. Druga važna stvar bila je da intervjui budu što je moguće više standardizovani da bi se njihovi rezultati mogli sistematski porediti. Iako su ovo možda suprotstavljeni zahtevi, nastojao sam da ih u najvećoj mogućoj meri uravnotežim.

U nastavku navodim glavne teme koje sam obrađivao u intervjuima i primere vrsta pitanja koje sam postavljao. Obratite pažnju na činjenicu da sam ovo koristio kao smernice za intervju, a ne kao kruti upitnik. Drugim rečima, mnoga od ovih pitanja sam postavljao kroz razgovor, umesto da ih u celini pročitam onako kako su ovde navedena. Isto tako, radi lakšeg praćenja ovih smernica, ovde sam numerisao pitanja ali se za vreme intervjua nisam kruto držao ovog redosleda (odnosno, ako bi ispitanik sam počeo da govori o nekom pitanju koje bi u upitniku kasnije došlo na red – što se vrlo često dešavalo – ja sam mu dozvoljavao da nastavi a onda sam, shodno tome, organizovao ostala pitanja). Konačno, nisam svako pitanje postavljao svakom ispitaniku. Za neke teme sam od jednog broja ispitanika dobio opširniji odgovor nego od drugih. Sve u svemu, nastojao sam da se usmerim na one teme koje su delovale značajno za život određenog ispitanika.

1. UVOD 2. ZAGREVANJE/BIOGRAFIJA

Želeo bih da počnem postavljajući vam neka opšta pitanja. Gde ste rođeni, gde ste odrasli, koliko dugo živite u ovom gradu, koliko dugo stanujete u ovom stanu, odakle su vam roditelji...?

3. AKTIVNOSTI I DRUŠTVENI ODNOSI ZA VREME KOMUNIZMA

Sada bih želeo da vam postavim nekoliko pitanja o vašem životu u Sovjetskom Savezu/DDR. Umesto da mi odgovorite šta biste radili danas da Sovjetski Savez/DDR još uvek postoje, želeo bih da pokušate da se što je

208

Dodatak D

moguće više vratite u ono vreme i ispričate mi o čemu ste tada razmišljali i šta ste tada radili...

3.1. Da li ste bili u Pionirskoj organizaciji? Da li ste bili član Komsomola/ FDJ? Ispričajte mi o tome. Šta vam je to značilo? Koliku je to imalo važnost u vašem životu u to vreme? Da li ste bili oduševljeni time ili je to bilo više formalnost i samo formalno članstvo?

3.2. Da li ste bili član komunističke partije? A sindikata? Molim vas da mi ispričate nešto o tom iskustvu... Kada ste se učlanili, koliko ste dugo bili član, šta ste radili, kako ste se osećali...?

3.3. Društveni život u DDR/Sovjetskom Savezu očigledno je bio veoma organizovan. Postojale su razne vrste organizacija i grupa, kao što su (nekoliko primera) i mnogi ljudi su učestvovali u njihovim aktivnostima.

– Da li ste vi učestvovali u nekim organizacijama te vrste? Kojim?

Kada? Koliko dugo?

– Šta vam je vaše članstvo u to doba značilo?

– Da li ste bili zvanični član (plaćali članarinu, itd)?

– Da li ste ikada imali neke dopunske obaveze/zadatke (obšestvenaja nagruska na ruskom ili gesellschaftliche Arbeit na nemačkom) koje vam je davao kolektiv/grupa na vašem radnom mestu?

(Ako jeste) Da li je od vas traženo da to radite? (Molim vas da objasnite...)

– Da li su postojale neke alternativne ili neformalne organizacije ili klubovi za koje ste znali? Šta ste o njima mislili? Da li ste ikada učestvovali u njihovim aktivnostima?

3.4 Kako ste obično provodili slobodno vreme? (porodica, prijatelji, kolege, itd) 3.5. Ponekad su DDR/Sovjetski Savez opisivani kao društva u kojima su ljudi bili isključeni iz političkog života pa su, stoga, stavljali veći naglasak na svoj privatni život, provodeći vreme u krugu porodice i prijatelja, sa svojim hobijima, u svojim nišama. Šta mislite o tom opisu? Da li on odgovara načinu na koji ste vi živeli? Šta je činilo vašu nišu?

3.6. Često se kaže da je država pokušavala da kontroliše privatni život ljudi. Da li ste vi ikada osećali da država na bilo koji način kontroliše, ili se meša u vaše odnose sa porodicom i prijateljima? Da li ste se plašili nekoga ili nečega? Vlasti? Organa državne bezbednosti?

Dubinski inervjui

209

3.7. Da li ste vi ili neko od vaših bliskih prijatelja ili porodice imali neke lične probleme/susrete sa organima državne bezbednosti?

3.8. Ljudi kažu da su u Sovjetskom Savezu/DDR veze bile značajnije od novca jer vašim novcem niste mogli da kupite mnogo toga, ali sa dobrim prijateljima i vezama mogli ste da nabavite skoro sve što ste hteli. Da li mislite da je ovaj opis sovjetskog, odnosno istočnonemačkog društva tačan? Kako ste vi to doživljavali u sopstvenom životu? Možete li mi dati neki primer?

4. RAZLIKA IZMEĐU JAVNOG I PRIVATNOG; DISIMULACIJA

4.1. Često se kaže da su u vreme SSSR/DDR ljudi morali da prave razliku između onoga što govore glasno u javnosti, na poslu ili pred strancima i onoga što pričaju u uskom krugu porodice i prijatelja. Drugim rečima, da su se ljudi plašili da ih neko može prijaviti ili da mogu da imaju problema ili neprijatnosti zbog toga što govore ono što stvarno misle.

– Da li je to stvarno bilo tako? Kako to? Možete li mi dati neki primer?

4.2. Da li ste vi (ili neki vaš blizak prijatelj ili rođak) zapali u nevolju ili imali neprijatnosti zato što niste pazili šta govorite glasno i u javnosti?

4.3. Koliko je u tom pogledu situacija drugačija danas? Da li se osećate slobodnijim da iznesete svoje mišljenje? Da li, uopšte, postoji nešto o čemu pazite kako govorite u javnosti? Da li još uvek ima tema za koje smatrate da ih morate izbegavati u određenim javnim situacijama?

5. GRAĐANSKA PARTICIPACIJA

5.1. Poslednjih godina i meseci postojanja DDR/Sovjetskog Saveza pojavilo se mnogo društvenih pokreta, javnih demonstracija i skupova raznih vrsta. Koliko se sećate tog doba? Kakva je bila vaša reakcija na te događaje? Da li ste i sami učestvovali u nekim od tih događaja?

– Ako je ispitanik stvarno učestvovao: Da li se vaša (politička) aktivnost nastavila do danas ili je to bila prolazna faza u vašem životu? Zašto?

– Ako ispitanik nije učestvovao: Da li ste imali prijatelja ili bliskih poznanika koji su bili politički aktivni u to vreme? (Ako jeste) Da

210

Dodatak D

li se njihova aktivnost od tada promenila? Kako?

– (Spontana pitanja u nastavku razgovora...)

5.2. Kako stoji stvar sa prvim slobodnim izborima? Da li ste u to doba učestvovali? Da li se sećate kako ste se tada sećali i šta ste o njima mislili? Da li se to vremenom promenilo?(Ako jeste) Kako?

5.3. Danas u vašem gradu ima svih vrsta organizacija u koje se ljudi mogu učlaniti, na primer: (Pokažite karticu: crkvene odnosno verske organizacije; sportske ili rekreativne organizacije; umetničke, muzičke ili obrazovne organizacije; radnički sindikati; političke partije ili pokreti; organizacije za zaštitu okoline; profesionalna udruženja; dobrotvorne organizacije; i mnoge druge). Da li ste član neke od ovih organizacija?

Ili možda neke druge vrste grupa ili organizacija?

– Ako je odgovor potvrdan, koje, odnosno kojih? Da li biste rekli da ste aktivan ili neaktivan član? Na koliko sastanaka idete nedeljno?

– Ako je odgovor potvrdan: [(slede spontana pitanja o doprinosima (finansijskom ili dobrovoljnim radom), rukovodećoj ulozi, raznim iskustvima na sastancima i eventualno prijateljstvima sklopljenim na grupnim sastancima...)]

– Ako je odgovor odrečan: Zašto ne? [Slede spontana pitanja...]

6. PRIVATNI ŽIVOT

6.1. Molim vas da mi ispričate nešto o ljudima u vašem životu koji su vam najbliskiji. Ko su oni?

6.2. Kako ste upoznali svoje najbolje prijatelje (ili bračnog druga)?

6.3. Sa kim obično provodite slobodno vreme?

6.4. Koliko je široko vaše shvatanje “porodice“? Koga smatrate porodicom? Gde žive vaši rođaci? Koliko ste bliski sa onima koji daleko žive?

Koliko vam je važna porodica?

6.5. Koliko vam je važno prijateljstvo? Da li vam je neko od vaših prijatelja blizak kao član porodice, ili čak bliži? Ili vam porodica ipak ostaje jednu lestvicu više?

6.6. Da li se družite sa susedima? Ako se družite, koliko je blizak vaš odnos? Da li ikada posećujete susede samo radi razgovora Ako bi vam sused tražio pare na zajam, da li biste mu ih pozajmili?

Dubinski inervjui

211

6.7. Kako stoji stvar sa kolegama na poslu?

6.8. Kako i koliko su se međuljudski odnosi promenili u godinama posle pada SSSR/DDR? A kako stoje stvari u uskom krugu vaše porodice i prijatelja?

7. POVERENJE

7.1. Uopšteno govoreći, da li biste rekli da se većini ljudi može verovati ili da morate da budete vrlo oprezni u odnosima sa ljudima?

7.2. Navešću vam jedan broj organizacija i institucija. Možete li mi za svaku od njih reći koliko joj verujete? (POKAZATI KARTICU) Koja vrednost na skali od 1 do 7, gde 1 označava apsolutno nepoverenje, a 7 veliko poverenje, po vašem mišljenju, najbolje odgovara svakoj od njih? [pravosuđe; štampa; sindikati; policija; nacionalna vlada; političke stranke; parlament; kancelar (predsednik); vaša regionalna vlada; vaša lokalna vlast; državna služba; školski sistem; privatna preduzeća; velike kompanije; zeleni/ekološki pokret; ženski pokret; ljudi sa kojima radite; vaši susedi; prijatelji; uža porodica; šira porodica] 7.3. [Slede neobavezna, spontana, otvorena pitanja: U zavisnosti od odgovora ispitanika na prethodno pitanje, uzeo sam neke od institucija koje su postavili na jedan ili drugi kraj skale i (a) pitao ih zašto i (b) zamolio da mi nešto kažu o svojim iskustvima sa tom institucijom ili grupom, itd] 8. GENERACIJE

8.1. Za koju starosnu grupu, otprilike, smatrate da spada u vašu generaciju?

8.2. Po čemu se vaša generacija razlikuje od drugih? Da li smatrate da stariji ili mlađi ljudi gledaju na svet drugačije od vas? Zašto?

8.3. Da li smatrate da bolje razumete ljude koji su vam bliži po godinama nego druge ljude? Zašto? Koliko je jak vaš osećaj solidarnosti sa ljudima vaših godina u poređenju sa ljudima druge starosne dobi?

8.4. Da li možete da se setite nekog značajnog događaja (jednog ili više) u svetu za koji smatrate da je oblikovao vaša politička uverenja? Molim vas da objasnite šta je to bilo i kako je na vas uticalo.

212

Dodatak D

9. OPŠTE VREDNOSTI I IDEALI

9.1. Uopšteno govoreći, da li smatrate da ste optimista, pesimista ili nešto između? Zašto?

9.2. Po vašem mišljenju, od kojih se vrednosti sastoji današnje društvo?

Kako su se one promenile u poređenju sa vremenom SSSR/DDR? Drugim rečima, šta je ljudima bilo važno onda, a šta im je važno danas?

9.3. Od kojih biste vrednosti najviše voleli da se sastoji društvo u nekom idealnom svetu? Zašto baš od tih?

9.4. Mnogi ljudi, kada govore o vremenu SSSR/DDR, izražavaju neku vrstu nostalgije za tim vremenima, uglavnom zato što su tada postojale drugačije vrednosti i ideali. Šta je, po vašem mišljenju, bilo dobro u vreme SSSR/DDR? 10. POLITIKA (LIČNA I OPŠTA)

10.1. Ovo je skala za ocenjivanje funkcionisanja sistema vaše vlade. Na vrhu je plus 100, što je najbolja ocena, a na dnu minus 100, što je najgora ocena [POKAZATI KARTICU] – Gde biste na ovoj skali postavili bivši komunistički režim?

– Gde biste na ovoj skali postavili vaš postojeći sistem vladavine sa slobodnim izborima i više stranaka?

– Gde biste na ovoj skali postavili vaš sistem vladavine kroz pet godina?

10.2. Da li bilo koja politička stranka zastupa vaše gledište?

– Ako je odgovor potvrdan: Koja je to stranka?

– Ako je odgovor potvrdan: Koliko ste bliski sa tom strankom?

– Ako je odgovor potvrdan: Da li ste član te stranke?

10.3. Da li glasate? Da li mislite da je važno da izbori budu slobodni?

10.4. [Specifična pitanja o glasanju na prethodnim izborima...]

11. EKONOMSKA SITUACIJA (LIČNA I OPŠTA)

11.1. Kakva je vaša sadašnja situacija u pogledu zaposlenja?

11.2. Da li ste vi ili neko iz vaše porodice bili nezaposleni u bilo kom peri-

Dubinski inervjui

213

odu tokom prošle godine? (Ako je odgovor ’da’ za vas ili člana porodice) Koliko nedelja ste vi (ili član porodice) bili nezaposleni?

11.3. Da li ste vi ili neki drugi član vaše porodice u nekom periodu protekle godine radili skraćeno ili niste od poslodavca dobili punu platu za punu radnu nedelju? (Ako je odgovor ’da’ za vas ili člana porodice) Koliko je nedelja to trajalo?

11. 4. Ovde je skala za ocenjivanje funkcionisanja privrede: vrh je plus 100, što je najbolje, a dno minus 100, što je najgore. (POKAZATI KARTICU) – Gde biste na ovoj skali postavili socijalističku privredu pre 1989/1991?

– Gde biste na ovoj skali postavili sadašnji privredni sistem?

– Gde biste na ovoj skali postavili vaš privredni sistem kroz pet godina?

11.5. Da li je vaša porodica tokom prošle godine [uštedela novac, samo preživljavala, potrošila nešto od ušteda, potrošila uštede i pozajmila novac]?

11.6. Ljudi ponekad opisuju sebe kao pripadnike radničke klase, srednje klase ili više ili niže klase. Da li biste rekli da pripadate [višoj klasi, višoj srednjoj klasi, nižoj srednjoj klasi, radničkoj klasi, nižoj klasi]?

11.7. Ovo je skala dohodaka. Želeo bih da znam u kojoj je grupi vaše domaćinstvo, računajući sve nadnice, plate, penzije i druge prihode koji ulaze u domaćinstvo. Samo upišite slovo grupe u koju spada vaše domaćinstvo, pre poreza i drugih odbitaka. (...)

12. OSTALI DEMOGRAFSKI PODACI [...]

Bibliografija

Achen, Christopher H., and W. Phillips Shively, Cross-Level Inference (Chicago: Uni­versity of Chicago Press, 1995).

Adorno, Theodor W., Else Frenkel-Brunswik, Daniel J. Levinson, R. Nevitt Sanford, Betty Aron, Maria Hertz Levinson, and William Morrow, The Authoritarian Per­sonality (New York: Harper, 1950).

Allgemeine Deutsche Nachrichtenagentur, “Die Ost-West Ehe bleibt auch weiter die Ausnahme,” Berliner Zeitung, August 9, 1996.

Anheier, Helmut K., “Germany,” in The New Civic Atlas: Profiles of Civil Society in 60 Countries (Washington, DC: Civicus, 1997).

Anheier, Helmut K., et al., eds., Der Dritte Sektor in Deutschland: Organisationen Zwischen Staat und Markt im gesellschaftlizhen Wandel (Berlin: Edition Sigma, 1998).

Arato, Andrew, “Civil Society vs. the State: Poland, 1980-81,” in Telos, No. 47 (1981), pp. 23-47.

Bachrach, Peter, and Morton Baratz, “The Two Faces of Power,” in American Political Science Review, Vol. 56 (1962), pp. 947-952.

Badescu, Gabriel, “Social Trust and Democratization in Post-Communist Societies,” in Social Capital and the Transition to Democracy, edited by Gabriel Badescu and Eric M. Uslaner (New York: Routledge, forthcoming).

Barnes, Samuel H., “The Mobilization of Political Identity in New Democracies,” The Postcommunist Citizen, edited by Samuel H. Barnes and Janos Simon (Budapest: Erasmus Foundation, 1998).

Barnes, Samuel H., Max Kaase et al., Political Action: Mass Participation in Five Western Democracies (Beverly Hills, CA: Sage Publications, 1979).

Baumgartner, Frank, and Jack L. Walker, “Survey Research and Membership in Vol­untary Associations,” in American Journal of Political Science, Vol. 32, No. 4 (1988), pp. 908-928.

Baur, Jürgen, Uwe Koch, and Stephan Telschow, Sportvereine im Übergang, Die Vere-inslandschaft in Ostdeutschland (Aachen: Meyer und Meyer, 1995).

Bibliografija

215

Berlin, Isaiah, “Two Concepts of Liberty,” in Four Essays on Liberty (London: Oxford University Press, 1969), pp. 118-172.

Berman, Sheri, “Civil Society and Political Institutionalization,” in American Behav­ioral Scientist, Vol. 40, No. 5 (1997), pp. 562-574.

Berman, Sheri, “Civil Society and the Collapse of the Weimar Republic,” in World Politics, Vol. 49, No. 3 (1997), pp. 401-429.

Bermeo, Nancy, “Democracy in Europe,” in Daedalus, Vol. 123, No. 2 (1994), pp.

159-178.

Bernhard, Michael H., The Origins of Democratization in Poland: Workers, Intellectu­als, and Oppositional Politics, 1976-1980 (New York: Columbia University Press, 1993).

Booth, John A., and Patricia Bayer Richard, “Civil Society, Political Capital, and Democratization in Central America,” in Journal of Politics, Vol. 60, No. 3 (1998), pp. 780—800.

Borodkin, E M., “Tretii Sektor v Gosudarstve Blagodenstviya,” in Mir Rossii, No. 2 (1997), pp. 67-116.

Braungart, Richard G., and Margaret M. Braungart, “Life-Course and Generational Politics,” in Annual Review of Sociology, Vol. 12 (1986), pp. 205-231.

Breslauer, George, “In Defense of Sovietology,” in Post-Soviet Affairs, Vol. 8, No. 3 (1992), pp. 197-238.

Bunce, Valerie, “Comparing East and South,” in Journal of Democracy, Vol. 6, No. 3 (1995), pp. 87-100.

Bunce, Valerie, “Should Transitologists Be Grounded?” in Slavic Review, Vol. 54, No. 1 (1995), pp. 111-127.

Bunce, Valerie, “Regional Differences in Democratization: The East versus the South,” in Post-Soviet Affairs, Vol. 14, No. 3 (1998), pp. 187-211.

Bunce, Valerie, “The Political Economy of Postsocialism,” in Slavic Review, Vol. 58, No. 4 (1999), pp. 756-793.

Bunce, Valerie, Subversive Institutions: The Design and the Destruction of Socialism and the State (Cambridge: Cambridge University Press, 1999).

Bürklin, Wilhelm, Hilke Rebenstorf, et al., Eliten in Deutschland: Rekrutierung und Integration (Opladen: Leske & Budrich, 1997).

Calhoun, Craig, ed., Habermas and the Public Sphere (Cambridge, MA: MIT Press, 1992).

Carapico, Sheila, Civil Society in Yemen: The Political Economy of Activism in Modern Arabia (Cambridge: Cambridge University Press, 1998).

216

Bibliografija

Carothers, Thomas, Aiding Democracy Abroad: The Learning Curve (Washington, DC: Carnegie Endowment for International Peace, 1999).

Chambers, Simone, and Jeffrey Kopstein, “Bad Civil Society,” in Political Theory, Vol. 29, No. 6 (2001), pp. 837-865.

Civicus, The New Civic Atlas: Profiles of Civil Society in 60 Countries (Washington, DC: Civicus, 1997).

Coats, Dan, and Rick Santorum, “Civil Society and the Humble Role of Government,” in Community Works: The Revival of Civil Society in America, edited by E. J. Dionne, Jr. (Washington, DC: Brookings Institution Press, 1998), pp. 101—106.

Cohen, Jean L., Class and Civil Society (Cambridge, MA: MIT Press, 1982).

Cohen, Jean L., “American Civil Society Talk,” in Report from the Institute for Philosophy and Public Policy, Vol. 18, No. 3 (1998).

Cohen, Jean L., and Andrew Arato, Civil Society and Political Theory (Cambridge, MA: MIT Press, 1992).

Coleman, James S., “Social Capital in the Creation of Human Capital,” in American Journal of Sociology, Vol. 94, Supplement (1988), pp. S95-S120.

Coleman, James S., Foundations of Social Theory (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1990).

Collier, David, and James E. Marion, Jr., “Conceptual ‘Stretching’ Revisited: Adapting Categories in Comparative Analysis,” in American Political Science Review, Vol. 87, No. 4 (1993). pp. 845-855.

Crozier, Michel, On ne change pas la societe par decret (Paris: B. Grasset, 1979).

Csanádi, Maria, Party States and Their Legacies in Post-Communist Transformation (Cheltenham, UK: Edward Elgar, 1997).

Cusack, Thomas R.,”The Shaping of Popular Satisfaction with Government and Regime Performance in Germany,” in British Journal of Political Science, Vol. 2.9, No. 4 (1999), pp. 641-672.

Di Palma, Giuseppe, To Craft Democracies: An Essay on Democratic Transitions (Berkeley: University of California Press, 1990).

Di Palma, Giuseppe, “Legitimation from the Top to Civil Society: Politico-Cultural Change in Eastern Europe,” in World Politics, Vol. 44, No. 3 (1991), pp. 49-80.

Diamond, Larry, Developing Democracy: Toward Consolidation (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1999).

Diamond, Larry, “Economic Development and Democracy Reconsidered,” in Reexamining Democracy, edited by Gary Marks and Larry Diamond (Newbury Park: Sage, 1992.), pp. 93-139.

Bibliografija

217

Diamond, Larry, “Toward Democratic Consolidation,” in The Global Resurgence of Democracy, 2nd ed., edited by Larry Diamond and Marc F. Plattner (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996), pp. 227-240.

Diamond, Larry, A. H. M. Kirk-Greene, and Oyeleye Oyediran, Transition Without End: Nigerian Politics and Civil Society under Babangida (Boulder: Lynne Rienner Publishers, 1997).

Diamond, Larry, and Marc F. Plattner, eds., The Global Resurgence of Democracy, 2nd ed. (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996).

Dionne, E. J., Jr., ed., Community Works: The Revival of Civil Society in America (Washington, DC: Brookings Institution Press, 1998).

Eberstadt, Nicholas, “Demographic Disaster: The Soviet Legacy,” in National Interest, No. 36 (1994), pp. 53-57.

Eberstadt, Nicholas, “Demographic Shocks after Communism: Eastern Germany, 1989-93,” in Population and Development Review, Vol. 20, No. 1 (1994), pp.

137-151.

Eckstein, Harry, Division and Cohesion in Democracy: A Study of Norway (Princeton: Princeton University Press, 1966).

Edwards, Bob, and Michael W. Foley, “Social Capital and the Political Economy of Our Discontent,” in American Behavioral Scientist, Vol. 40, No. 5 (1997), pp.

669-678.

Edwards, Bob, and Michael W. Foley, “Civil Society and Social Capital Beyond Putnam,” in American Behavioral Scientist, Vol. 42, No. 1 (1998), pp. 124-140.

Ekiert, Grzegorz, “Democratization Processes in East Central Europe: A Theoreti­ cal Reconsideration,” in British Journal of Political Science, Vol. 21, No. 3 (1991), pp. 285-313.

Ekiert, Grzegorz, The State against Society: Political Crises and Their Aftermath in East Central Europe (Princeton: Princeton University Press, 1996).

Ekiert, Grzegorz, and Jan Kubik, Rebellious Civil Society: Popular Protest and Democratic Consolidation in Poland, 1989-1993 (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1999).

Elster, Jon, Claus Offe, and Ulrich K. Preuss, Institutional Design in PostCommunist Societies: Rebuilding the Ship at Sea (Cambridge: Cambridge University Press, 1998).

Ertman, Thomas, Birth of the Leviathan: Building States and Regimes in Medieval and Early Modern Europe (Cambridge: Cambridge University Press, 1997).

Ertman, Thomas, “Democracy and Dictatorship in Interwar Western Europe Revisited,” in World Politics, Vol. 50, No. 3 (1998), pp. 475-505.

218

Bibliografija

Fish, M. Steven, “Russia’s Fourth Transition,” in Journal of Democracy, Vol. 5, No. 3 (1994), pp. 31-42.

Fish, M. Steven, Democracy from Scratch: Opposition and Regime in the New Russian Revolution (Princeton: Princeton University Press., 1995).

Fish, M. Steven, “Democratization’s Requisites: The Postcommunist Experience,” in Post-Soviet Affairs, Vol. 14, No. 3 (1998), pp. 212-247.

Fish, M. Steven, “The Determinants of Economic Reform in the Post-Communist World,” in East European Politics and Societies, Vol. 12, No. 1 (1998), pp. 31-78.

Fish, M. Steven, “Postcommunist Subversion: Social Science and Democratization in East Europe and Eurasia,” in Slavic Review, Vol. 58, No. 4 (1999), pp. 794-823.

Foley, Michael W., and Bob Edwards, “The Paradox of Civil Society,” in Journal of Democracy, Vol. 7, No. 3 (1996), pp. 38-52.

Foley, Michael W., and Bob Edwards, “Escape from Politics? Social Theory and the Social Capital Debate,” American Behavioral Scientist, Vol. 40, No. 5 (1997), pp. 550-561.

Freedom House, “Annual Survey of Freedom House Country Scores, 1972-73 to 1998-1999.” Available at (http://www.freedomhouse.org/ratings/ratings.pdf ).

Freedom House, Freedom in the World: The Annual Survey of Political Rights and Civil Liberties (Washington, DC: Freedom House, 1999).

Friedgut, Theodore H., Political Participation in the USSR (Princeton: Princeton University Press, 1979).

Fukuyama, Francis, Trust: The Social Virtues and the Creation of Prosperity (New York: Free Press, 1995).

Galston, William A., and Peter Levine, “America’s Civic Condition: A Glance at the Evidence,” in Community Works: The Revival of Civil Society in America, edited by E. J. Dionne, Jr. (Washington, DC: Brookings Institution Press, 1998), pp. 30-36.

Gellner, Ernest, Conditions of Liberty: Civil Society and Its Rivals. (New York: Allen Lane/Penguin Press, 1994).

Geremek, Bronislaw, “Civil Society Then and Now,” in The Global Resurgence of Democracy, 2nd ed., edited by Larry Diamond and Marc F. Plattner (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996), pp. 241-250.

Gibson, James L., “Social Networks, Civil Society, and the Prospects for Consolidating Russia’s Democratic Transition,” in American Journal of Political Science, Vol. 45, No. 1 (2001), pp. 51-68.

Gibson, James L., and Raymond M. Duch, “Emerging Democratic Values in Soviet Political Culture,” in Public Opinion and Regime Change: The New Politics of Post-Soviet Societies., edited by Arthur H. Miller, William M. Reisinger, and Vicky L. Hesli (Boulder: Westview Press, 1993), pp. 69-94.

Bibliografija

219

Goldhagen, Daniel Jonah, Hitler’s Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust (New York: Knopf, 1996).

Goldhagen, Daniel Jonah, “Modell Bundesrepublik: National History, Democracy, and Internationalization in Germany,” in Unwilling Germans? The Goldhagen De­bate, edited by Robert R. Shandley (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1997), pp. 275-285.

Granovetter, Mark, “The Strength of Weak Ties,” in American Journal of Sociology’, Vol. 78 (1973), pp. 1360-1380.

Greeley, Andrew, “Coleman Revisited: Religious Structures as a Source of Social Capital,” in American Behavioral Scientist? Vol. 40, No. 5 (1997), pp. 587-594.

Greskovits, Béla, The Political Economy of Protest and Patience: East European and Latin American Transformations Compared (New York: Central European University Press, 1998).

Gromling, Michael, and Claus Schnabel, “Angleichung ostdeutscher Einkommen an westdeutsche Niveaus: Eine Bestandsaufnahme,” in iw-trends, Vol. 25, No. 3 (1998), pp. 52-66.

Gutmann, Amy, “Freedom of Association: An Introductory Essay,” in Freedom of Association, edited by Amy Gutmann (Princeton: Princeton University Press, 1998), pp. 3-32.

Habermas, Jürgen, Legitimation Crisis, translated by Thomas McCarthy (Boston: Beacon Press, 1975).

Habermas, Jürgen, The Structural Transformation of the Public Sphere: An Inquiry into a Category of Bourgeois Society, translated by Thomas Burger with the assistance of Frederick Lawrence (Cambridge, MA: MIT Press, 1989).

Haggard, Stephan, and Robert R. Kaufman, The Political Economy of Democratic Transitions (Princeton: Princeton University Press, 1995).

Hahn, Jeffrey, “Continuity and Change in Russian Political Culture,” in British Journal of Political Science, Vol. 21, No. 4 (1991), pp. 393-422.

Hahn, Jeffrey, “The Development of Local Legislatures in Russia: The Case of Yaroslavl,” in Democratization in Russia: The Development of Legislative Institutions, edited by Jeffrey Hahn (Armonk, NY: M. E. Sharpe, 1996), pp.

159-196.

Hall, Peter A., “Social Capital in Britain,” in British Journal of Political Science, Vol. 29, No. 3 (1999), pp. 417-461.

Hann, Chris, “Introduction: Political Society and Civil Anthropology,” in Civil Society: Challenging Western Models, edited by Chris Hann and Elizabeth Dunn (London and New York: Routledge, 1996).

220

Bibliografija

Hann, Chris, and Elizabeth Dunn, eds., Civil Society: Challenging Western Models (London and New York: Routledge, 1996).

Hanson, Stephen E., Time and Revolution: Marxism and the Design of Soviet Institutions (Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1997).

Hanson, Stephen E., and Jeffrey S. Kopstein, “The Weimar/Russia Comparison,” in Post-Soviet Affairs, Vol. 13, No. 3 (1997), pp. 252-283.

Havel, Vaclav, The Power of the Powerless, edited by John Keane (Arrnonk, NY: M. E. Sharpe, 1985).

Haynes, Jeffrey, Democracy and Civil Society in the Third World; Politics and New Political Movements (Cambridge: Polity Press, 1997).

Hendley, Kathryn, “Legal Development in Post-Soviet Russia,” in Post-Soviet Affairs, Vol. 13, No. 3 (i997)3 PP- 2.31-256.

Howard, Marc, “An East German Ethnicity? Understanding the New Division of Unified Germany,” in German Politics and Society, Vol. 13, No. 4 (1995), pp.

49-70.

Huber, Evelyne, Dietrich Rueschemeyer, and John D. Stephens, “The Impact of Economic Development on Democracy,” in Journal of Economic Perspectives, Vol. 7, No. 3 (1993), pp. 71-86.

Huntington, Samuel P., The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century (Norman: University of Oklahoma Press, 1991).

Huntington, Samuel P., “The Clash of Civilizations?”, in Foreign Affairs, Vol. 72, No. 3 (1993), pp. 22-49.

Huntington, Samuel P., The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order (New York: Simon & Schuster, 1996).

Ichilov, Orit, Political Socialization, Citizenship Education, and Democracy (New York: Teachers College Press, 1990).

Inglehart, Ronald, The Silent Revolution: Changing Values and Political Styles among Western Publics (Princeton: Princeton University Press, 1977).

Inglehart, Ronald, Modernization and Postmodernization: Cultural, Economic, and Political Change in 43 Societies (Princeton: Princeton University Press, 1997).

Jacoby, Wade, Imitation and Politics: Redesigning Modern Germany (Ithaca, NY: Cornell University Press, 2000).

Jakobson, Lev, Boris Rudnik, and Sergei Shishkin, “Russia,” in The New Civic Atlas: Profiles of Civil Society in 60 Countries (Washington, DC: Civicus, 1997), pp.

115-117.

Janos, Andrew C., “Continuity and Change in Eastern Europe: Strategies of PostCommunist Politics,” in East European Politics and Societies, Vol. 8, No. 1 (1994), pp. 1-31.

Bibliografija

221

Jennings, M. Kent, and Richard G. Niemi, Generations and Politics: A Panel Study of Young Adults and Their Parents (Princeton: Princeton University Press, 1981).

Jowitt, Ken, New World Disorder: The Leninist Extinction (Berkeley: University of California Press, 1992).

Karatnycky, Adrian, Alexander J. Motyl, and Charles Graybow, eds., Nations in Transit, 1998: Civil Society, Democracy, and Markets in East Central Europe and the Newly Independent States (New Brunswick, NJ: Transaction Publishers, 1999).

Karl, Terry Lynn, and Philippe C. Schmitter, “Modes of Transition in Latin America, Southern and Eastern Europe,” in International Social Science Journal, Vol. 43, No. 2 (1991), pp. 269-284.

Karl, Terry Lynn, and Philippe C. Schmitter, “From Iron Curtain to a Paper Curtain: Grounding Transitologists or Students of Postcommunism?” in Slavic Review, Vol. 54, No. 4 (1995), pp. 965-978.

Katznelson, Ira, “Structure and Configuration in Comparative Politics,” in Comparative Politics: Rationality, Culture, and Structure, edited by Mark I. Lichbach and Alan S. Zuckerman (Cambridge: Cambridge University Press, 1997), pp. 81-112.

Keane, John, Democracy and Civil Society: On the Predicaments of European Socialism, the Prospects for Democracy, and the Problem of Controlling Social and Political Power (London: Verso, 1988).

Kenworthy, Lane, “Civic Engagement, Social Capital, and Economic Cooperation,” in American Behavioral Scientist^ Vol. 40, No. 5 (1997), pp. 645-656.

Kharkhordin, Oleg, The Collective and the Individual in Russia: A Study of Practices (Berkeley: University of California Press, 1999).

Kim, Sunhyuk, “Civil Society and Democratization in South Korea,” in Korea Journal, Vol. 38, No. 2. (1998), pp. 214-236.

King, Gary, Robert O. Keohane, and Sidney Verba, Designing Social Inquiry: Scientific Inference in Qualitative Research (Princeton: Princeton University Press, 1994).

Kopecky, Petr, and Cas Mudde, eds., Uncivil Society? Contentious Politics in PostCommunist Europe (London: Routledge, 2002).

Kornai, Janos, Economics of Shortage (Amsterdam: North-Holland Publishing Company, 1980).

Kornai, Janos, The Socialist System: The Political Economy of Communism (Princeton: Princeton University Press, 1992).

Laitin, David D., “Disciplining Political Science,” in American Political Science Review, Vol. 89, No. 2 (1995), pp. 454-456.

222

Bibliografija

Lambert, T. Allen, “Generations and Change: Toward a Theory of Generations as a Force in Historical Processes,” in Youth and Society, Vol. 4 (1972), pp. 21-46.

Ledeneva, Alena V., Russia’s Economy of Favours: Blat, Networking, and Informal Ex­change (Cambridge: Cambridge University Press, 1998).

Levi, Margaret, “Social and Unsocial Capital: A Review Essay of Robert Putnam’s Making Democracy Work,” in Politics & Society’, Vol. 24, No. 1 (1996), pp. 45-55.

Levy, Jonah D., Tocqueville’s Revenge: State, Society, and Economy in Contemporary France (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1999).

Lichbach, Mark I., and Alan S. Zuckerrnan, eds., Comparative Politics: Rationality, Culture, and Structure (Cambridge: Cambridge University Press, 1997).

Lieberson, Stanley, “Small N’s and Big Conclusions: An Examination of the Rea­ soning in Comparative Studies Based on a Small Number of Cases,” in What Is a Case? Exploring the Foundations of Social Inquiry, edited by. Charles C. Ragin and Howard S. Becker (Cambridge: Cambridge University Press, 1992).

Lijphart, Arend, and Carlos H. Waisman, eds., Institutional Design in New Democracies: Eastern Europe and Latin America (Boulder: Westview Press, 1996).

Linz, Juan J., “An Authoritarian Regime: The Case of Spain,” in Mass Politics: Studies in Political Sociology, edited by Erik Allardt and Stein Rokkan (New York: Free Press, 1970).

Linz, Juan J., “Totalitarian and Authoritarian Regimes,” in The Handbook of Political Science, Vol. 3, edited by Fred I. Greenstein and Nelson Polsby (Reading, MA: Addison-Wesley, 1975).

Linz, Juan J., The Breakdown of Democratic Regimes: Crisis, Breakdown, and Reequilibration (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1978).

Linz, Juan J., Totalitarian and Authoritarian Regimes (Boulder: Lynne Rienner, 2000).

Linz, Juan J., and Alfred Stepan, Problems of Democratic Transition and Consolidation: Southern Europe, South America, and Post-Communist Europe (Baltimore: Johns Hopkins University Press., 1996).

Lipset, Seymour Martin, “Some Social Requisites of Democracy: Economic Development and Political Legitimacy,” in American Political Science Review, Vol. 53, No. 2. (1959), pp. 69-105.

Lomax, Bill, “The Strange Death of Civil Society in Post-Communist Hungary,” in Journal of Communist Studies and Transition Politics, Vol. 13, No. 1 (1997), pp.

41-63.

Maier, Charles S., Dissolution: The Crisis of Communism and the End of East Germany (Princeton: Princeton University Press, 1997).

Bibliografija

223

Mannheim, Karl, “The Problem of Generations,” in Essays in the Sociology of Knowledge (New York: Oxford University Press, 1952, [1928]), pp. 276-332.

McAdam, Doug, Sidney Tarrow, and Charles Tilly, “Toward an Integrated Perspective on Social Movements and Revolution,” in Comparative Politics: Rationality, Culture, and Structure? edited by Mark I. Lichbach and Alan S. Zuckerman (Cambridge: Cambridge University Press, 1997).

Melville, Andrei Yu., “An Emerging Civic Culture? Ideology, Public Attitudes, and Political Culture in the Early 19905,” in Public Opinion and Regime Change: The New Politics of Post-Soviet Societies, edited by Arthur H. Miller, William M. Reisinger, and Vicky L. Hesli (Boulder: Westview Press, 1993), pp. 56—68.

Milbraith, Lester W., and M. L. Goel, Political Participation: How and Why Do People Get Involved in Politics (Chicago: Rand McNally, 1977).

Mill, John Stuart, A System of Logic: Ratiocinative and Inductive (New York: Harper, 1846).

Minkoff, Debra C., “Producing Social Capital: National Social Movements and Civil Society,” in American Behavioral Scientist, Vol. 40, No. 5 (1997), pp. 606619.

Mishler, William, and Richard Rose, “Trust, Distrust and Skepticism: Popular Evaluations of Civil and Political Institutions in Post-Communist Societies,” in Journal of Politics, Vol. 59, No. 2, (1997), pp. 418-451.

Miszlivetz, Ferenc, Illusions and Realities: The Metamorphosis of Civil Society in a New European Space (Szombathely, Hungary: Savaria University Press, 1999).

Miszlivetz, Ferenc, and Jody Jensen, “An Emerging Paradox: Civil Society from Above?” in Participation and Democracy East and West: Comparisons and Interpretations, edited by. Dietrich Ruescherneyer, Marilyn Rueschemeyer, and Bjorn Wittrock (Armonk, NY: M. E. Sharpe, 1998).

Moore, Barrington, Social Origins of Dictatorship and Democracy (Boston: Beacon Press, 1966).

Neumann, Peter, und Ulrich Paul, “Zehn Jahre nach der Grenzoffnung entsteht eine neue Berlin-Identitat,” in Berliner Zeitung, November 9, 1999.

Newton, Kenneth, “Social Capital and Democracy,” in American Behavioral Scientist, Vol. 40, No. 5 (1997), pp. 575-586.

Offe, Claus, “Capitalism by Democratic Design? Democratic Theory Facing the Triple Transition in East Central Europe,” in Social Research, Vol. 58, No. 4 (1991), pp. 865-892 Oliver, J. Eric, “The Effects of Metropolitan Economic Segregation on Local Civic Involvement,” in American Journal of Political Science, Vol. 43, No. 1 (1999), pp. 186—212.

224

Bibliografija

Oliver, J. Eric, “City Size and Civic Involvement in Metropolitan America,” in American Political Science Review, Vol. 94, No. 2 (2.000), pp. 361-373.

Ost, David, and Stephen Crowley, “Weak Labor and Fragile Democracy,” in Workers After Workers’ States: Labor and Politics in Postcommunist Eastern Europe, edited by Stephen Crowley and David Ost (Lanham, MD: Rowman & Littlefield, 2001).

Ottoway, Marina, and Theresa Chung, “Debating Democracy Assistance: Toward a New Paradigm,” in Journal of Democracy, Vol. 10, No. 4 (1999), pp. 99-113.

Padgett, Stephen, Organizing Democracy in Eastern Germany: Interest Groups in Post-Communist Society (Cambridge: Cambridge University Press, 2000).

Priller, Eckhard, “Veranderungen in der politischen und sozialen Beteiligung in Ost-deutschland,” Wohlfahrtsentwicklung im vereinten Deutschland.

Sozialstruktur, sozialer Wandel und Lebensqualitat, edited by Wolfgang Zapf and Roland Habich (Berlin: Edition Sigma, 1996), pp. 2.83-308.

Priller, Eckhard, “Der Dritte Sektor in Deutschland” (unpublished manuscript, 1997).

Przeworski, Adam, Democracy and the Market: Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America (Cambridge: Cambridge University Press, 1991).

Przeworski, Adam, and Henry Teune, The Logic of Comparative Social Inquiry (New York: John Wiley & Sons, 1970). Putnam, Robert D., Making Democracy Work: Civic Traditions in Modern Italy (Princeton: Princeton University Press, 1993).

Putnam, Robert D., “Bowling Alone: America’s Declining Social Capital,” in Journal of Democracy., Vol. 6, No. 1 (1995), pp. 65-78.

Putnam, Robert D., “The Strange Disappearance of Civic America,” in The American Prospect., No. 2,4 (1996), pp. 34-48.

Putnam, Robert D., Bowling Alone: The Collapse and Revival of American Community (New York: Simon & Schuster, 2000).

Rau, Zbigniew, ed., The Reemergence of Civil Society in Eastern Europe and the Soviet Union (Boulder: Westview Press, 1991).

Reisinger, William M., Arthur H. Miller, Vicki L. Hesli, and Kristen Hill Maher, “Political Values in Russia, Ukraine and Lithuania: Sources and Implications for Democracy,” in British Journal of Political Science, Vol. 24, No. 2, (1994), pp. 183-2.2.4Renshon, Stanley A., ed., Handbook of Political Socialization: Theory and Research (New York: Free Press, 1977).

Richter, Michaela, “From State Culture to Citizen Culture: Political Parties and the Postwar Transformation of Political Culture in Germany,” in The Postwar Transformation of Germany, edited by John S. Brady, Beverly Crawford, and Sarah Elise Wiliarty (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1999).

Bibliografija

225

Ries, Nancy, Russian Talk: Culture and Conversation during Perestroika (Ithaca, NY: Cornell University Press, 1997).

Rigby, T. H., The Changing Soviet System: Mono-Organizational Socialism from Its Origins to Gorbachev’s Restructuring (Aldershot: Edward Elgar, 1990).

Rose, Richard., “Freedom as a Fundamental Value,” in International Social Science Journal, No. 145 (1995), pp. 454-471.

Rose, Richard, “Russia as an Hour-Glass Society: A Constitution without Citizens,” in East European Constitutional Review, Vol. 4, No. 3 (1995), pp. 34-42..

Rose, Richard, “Postcommunism and the Problem of Trust,” The Global Resurgence of Democracy, 2nd ed., edited by Larry Diamond and Marc F. Plattner (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996), pp. 251-263.

Rose, Richard, and Ellen Carnaghan, “Generational Effects on Attitudes to Communist Regimes: A Comparative Analysis,” in Post-Soviet Affairs, Vol. 11, No. 1 (1995), pp. 28-56.

Rose, Richard, and Christian Haerpfer, “The Impact of a Ready-Made State: East Germans in Comparative Perspective,” in German Politics, Vol. 6, No. 1 (1997), pp. 100-121.

Rose, Richard, William Mishler, and Christian Haerpfer, Democracy and Its Alternatives: Understanding Post-Communist Societies (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1998).

Rothstein, Bo, “Social Capital in the Social Democratic State,” paper presented at the 1998 Annual Meeting of the American Political Science Association, Boston, September 3-6, 1998.

Rucht, Dieter, Barbara Blattert, and Dieter Rink, Soziale Bewegungen auf dem Weg zur Institutionalisierung. Zum Strukturwandel “alternativer” Gruppen in beiden Teilen Deutschlands (Frankfurt/M: Campus, 1997).

Rueschemeyer, Dietrich, Marilyn Rueschemeyer, and Bjorn Wittrock, eds., Participation and Democracy East and West: Comparisons and Interpretations (Armonk, NY: M. E. Sharpe, 1998).

Rueschemeyer, Dietrich, Evelyne Huber Stephens, and John D. Stephens, Capitalist Development and Democracy (Chicago: University of Chicago Press, 1992).

Rupnik, Jacques, “The Post-Totalitarian Blues,” in The Global Resurgence of Democracy, 2nd ed., edited by Larry Diamond and Marc F. Plattner (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1996), pp. 365-377.

Rupnik, Jacques, “The Postcommunist Divide,” in Journal of Democracy, Vol. 10, No. and (1999), pp. 57-62.

Salamon, Lester M., Helmut K. Anheier, Regina List, Stefan Toepler, S. Wojciech Sokolowski, Global Civil Society: Dimensions of the Nonprofit Sector (Baltimore: Johns Hopkins Center for Civil Society Studies, 1999).

226

Bibliografija

Sartori, Giovanni, “Concept Misinformation in Comparative Politics,” in American Political Science Review, Vol. 87, No. 4 (1970), pp. 1033-1053.

Schambra, William A., “All Community Is Local: The Key to America’s Civic Renewal,” in Community Works: The Revival of Civil Society in America, edited by E. J. Dionne, Jr. (Washington, DC: Brookings Institution Press, 1998), pp. 44-49.

Schmitter, Philippe C., and Terry Lynn Karl, “The Conceptual Travels of Transitologists and Consolodologists: How Far to the East Should They Attempt to Go?” in Slavic Review, Vol. 53, No. 1 (1994), pp. 173-185.

Seligman, Adam B., The Idea of Civil Society (New York: Free Press, 1992).

Seligman, Adam B., The Problem of Trust (Princeton: Princeton University Press, 1997).

Shain, Yossi, and Gary Sussman, “From Occupation to State-Building: Palestinian Political Society Meets Palestinian Civil Society,” in Government and Opposition, Vol. 33, No. 3 (1998).

Shlapentokh, Vladimir, Public and Private Life of the Soviet People: Changing Values in Post-Stalin Russia (Oxford: Oxford University Press, 1989).

Skocpol, Theda, “Unravelling from Above,” in The American Prospect, No. 25 (1996), pp. 20-25.

Skocpol, Theda, “How Americans Became Civic,” in Civic Engagement in American Democracy, edited by Theda Skocpol and Morris P. Fiorina (Washington, DC: Brookings Institution Press and the Russell Sage Foundation, 1999), pp. 27-80.

Skocpol, Theda, and Morris P. Fiorina, eds., Civic Engagement in American Democracy (Washington, DC: Brookings Institution Press and the Russell Sage Foundation, 1999).

Smolar, Aleksander, “From Opposition to Atomization,” in Journal of Democracy, Vol. 7, No. 1 (1996), pp. 24-38.

Solnick, Steven L., Stealing the State: Control and Collapse in Soviet Institutions (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1998).

Somers, Margaret R., “Narrativity, Narrative Identity, and Social Action: Rethinking English Working Class Formation,” in Social Science History, Vol. 16 (1992), pp. 591-630.

Sperling, Valerie, Organizing Women in Contemporary Russia: Engendering Transition (Cambridge: Cambridge University Press, 1999).

Stark, David, and Laszlo Bruszt, Postsocialist Pathways: Transforming Politics and Property in East Central Europe (Cambridge: Cambridge University Press, 1998).

Steinmo, Sven, Kathleen Ann Thelen, and Frank Longstreth, eds., Structuring Politics: Historical Institutionalism in Comparative Analysis (Cambridge: Cambridge University Press, 1992).

Bibliografija

227

Sztompka, Piotr, “The Intangibles and Imponderables of the Transition to Democracy,” in Studies in Comparative Communism, Vol. 24, No. 3 (1991), pp.

295-311.

Sztompka, Piotr, “Civilizational Incompetence: The Trap of Post-Communist Societies,” in Zeitschrift fur Soziologie, Vol. 22, No. 2 (1993), pp. 85-95.

Sztompka, Piotr, “Looking Back: The Year 1989 as a Cultural and Civilizational Break,” in Communist and Post-Communist Studies, Vol. 29, No. 2 (1996), pp.

115-129.

Sztompka, Piotr, “Trust and Emerging Democracy: Lessons from Poland,” in International Sociology, Vol. 11, No. 1 (1996), pp. 37-62.

Tarrow, Sidney, Power in Movement: Social Movements and Contentious Politics, 2nd ed. (Cambridge: Cambridge University Press, 1998).

Thompson, Mark R., “Neither Totalitarian nor Authoritarian: Post-Totalitarianism in Eastern Europe,” in Totalitarianism: A Theoretical Reassessment, edited

by Achim Siegel, Poznan Studies in the Philosophy of the Sciences and the Humanities (Poznan, Poland, 1999).

Tocqueville, Alexis de, Democracy in America, translated by George Lawrence, edited by J. P. Mayer (Garden City, NY: Doubleday, Anchor Books, 1969 [1835, 1840]).

Urban, Michael E., The Rebirth of Politics in Russia (Cambridge: Cambridge University Press, 1997).

Urban, Michael E., and M. Steven Fish, “Does Post-Sovietology Have A Future?” in Rethinking Soviet Collapse: Sovietology,, the Death of Communism and the New Russia, ur. Michael Cox (London: Pinter, 1999), pp. 164-180.

Uslaner, Eric, The Moral Foundations of Trust (Cambridge: Cambridge University Press, 2002).

Van Rooy, Allison, ed., Civil Society and the Aid Industry (London: Earthscan, 1998).

Verba, Sidney, Norman H. Nie, and Joe-on Kim, Participation and Political Equality: A Seven-Nation Comparison (Cambridge: Cambridge University Press, 1978).

Verba, Sidney, Kay Lehman Schlozman, and Henry E. Brady, Voice and Equality: Civic Voluntarism in American Politics (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1995).

Volker, Beate, ‘Should auld Acquaintance be forgot...?’ The Institutions of Communism, the Transition to Capitalism and Personal Networks: The Case of East Germany (Amsterdam: Thesis Publishers, 1995).

228

Bibliografija

Volker, Beate, and Henk Flap, “Changes in Personal Networks in the Former GDR,” in Netherlands Journal of Social Sciences, No. 2 (1996), pp. 87-110.

Volker, Beate, and Henk Flap, “Getting Ahead in the GDR: Social Capital and Status Attainment under Communism,” in Acta Sociologica, Vol. 42, No. 1 (1999), pp. 17-34.

Walzer, Michael, “The Idea of Civil Society: A Path to Social Reconstruction,” Community Works: The Revival of Civil Society in America, edited by E. J. Dionne, Jr. (Washington, DC: Brookings Institution Press, 1998), pp. 123-143.

Warren, Mark, ed. Democracy and Trust (Cambridge: Cambridge University Press, 1999).

Wedel, Janine R., The Private Poland (New York: Facts on File, 1986).

Wedel, Janine R., Collision and Collusion: The Strange Case of Western Aid to Eastern Europe 1989-1998 (New York: St. Martin’s Press, 1998).

Weigle, Marcia A., Russia’s Liberal Project: State-Society Relations in the Transition from Communism (University Park: Pennsylvania State University Press, 2000).

Wessels, Bernhard, “Burger und Organisationen in Ost- und Westdeutschland: Vere-int und doch verschieden?” in Probleme der Einheit: Organisierte Interessen in Ost-deutschland, edited by Volker Eichener et al. (Marburg: Metropolis-Verlag, 1992), pp. 509-543.

White, Gordon, Jude Ho well, and Shang Xiaoyuan, In Search of Civil Society: Market Reform and Social Change in Contemporary China (Oxford: Oxford University Press, 1996).

White, Stephen, Richard Rose, and Ian McAllister, How Russia Votes (Chatham, NJ: Chatham House, 1997).

Wolfmger, Raymond E., and Steven J. Rosenstone, Who Votes? (New Haven: Yale University Press, 1980).

Woodruff, David M., Money Unmade: Barter and the Fate of Russian Capitalism (Ithaca, NY: Cornell University Press, 1999).

Indeks

Annan, Kofi (Kofi Anan) 59 antidemokratske snage 27, 157-9, 170-1 antikomunizam 147, 182 Arato, Andrew (Endru Arato) 48, 51, 55, 175, 216 Argentina 77, 78, 88, 94, 101, 109 Arhipelag Gulag 147 atomizovani pojedinci 29, 174 Australija, 77, 88, 90 “autoritarna ličnost” 184 Bangladeš 77, 78, 84, 85, 88, 90,94, 95, 97-102 Barber, Benjamin (Bendžamin Barber) 65 Barnes, Samuel (Samjuel Barns) 12, 76, 108, 214 Barometar nove Rusije (NRB) 72, 73, 201, 202, 203 Barometar novih demokratija (NDB) 72, 73, 201, 202, 203 Belorusija 76, 171, 202 Berlin 21, 198 Berman, Sheri (Šeri Berman) 60 Bernhard, Michael (Majkl Bernhard) 122 bivše sovjetske republike 89, 103 bivši Sovjetski Savez 14. Vidi takođe Sovjetski Savez

Brady, Henry (Henri Brejdi) 63, 140 “bratstvo socijalističkih naroda” 168 Brazil 77-8, 84-5, 88-90, 94-5, 97, 99102, 190-1 Bugarska 68, 77, 84-5, 87-91, 94-5, 97102, 109, 178, 191-2, 202, 230 Bunce, Valerie (Valeri Bans) 12, 14, 16, 17, 23, 37-40, 215 Burger King 9, 10 Carothers, Thomas (Tomas Karaders) 47, 174, 182, 215 Centralna Azija 14 “civilni privatizam” 174-6 civilno društvo: alternativna objašnjenja 18, 136, 168; opadanje (u postkomunističkoj Evropi) 89-93, 170; definicija i konceptualizacija; i demokratizacija 13, 47-59; značaj 59-65; merenje 65-74; u postkomunističkoj Evropi 3033, 42-46, 67-74, 75-113, 128, 167-8; odnos prema privredi 30-33, 178, 183; uloga države kao podrška 30-33, 177-185 ; kao “škola demokratije” 63; slabost (u postkomunističkoj Evropi) 80-113 Cohen, Jean (Džin Koen) 48, 51, 55, 65, 175, 216 Coleman, James (Džejms Kolman) 58, 60, 216

230 Češka Republika 32, 68, 77, 84-5, 88, 90, 95-5, 97-100, 102, 109, 179, 190-1, 202 Čile 77-8, 84-5, 88-90, 94-5, 97, 99103, 190-1 Demokratska Republika Nemačka (DDR) 20, 141-2, 150-2, 154, 156, 161, 164 demonstracije ponedeljkom 146 Diamond, Larry (Lari Dajmond) 12,43, 45, 47, 58, 60, 61, 93, 216 dobrotvorne organizacije 24, 73, 83, 85-6, 90, 146, 162, 187, 194, 196 dobrovoljne organizacije 70; natalitet; smrtnost 70; “pseudo egzistencija” 70, 174. Vidi takođe civilno društvo društveno-ekonomski status (SES) 24, 107, 108, 115, 133 “društvo novog tipa” 36 Ekiert, Grzegorz (Gžegož Ekjert) 14, 16, 17, 32, 69, 76 ekološke organizacije 24, 53, 69, 73, 83, 85-6, 211 ekonomija nestašice 23 ekonomsko blagostanje 19, 32, 60, 93-4 ekonomsko društvo 23-4, 48, 50 Estonija 77, 88, 94-5 Evropska unija 18, 168 Filipini 77, 84-5, 88, 90, 95, 97-102, 109, 190-1 Finska 77, 84-5, 88, 90, 95, 97, 99-100, 190-1 Fiorina, Morris 63, 227 formalne organizacije 34, 56, 66, 176 Francuska 55, 68 Freedom House 76, 96, 97, 103-6, 188, 218

Indeks Gellner, Ernest (Ernest Gelner) 54, 218 geografija 14, 20, 22, 38, 78, 166 Geremek, Bronislaw 44, 45, 218 Goldhagen, Daniel (Danijel Goldhagen) 184, 219 “gotova država” 72, 158 “građanske veštine” 63, 107, 167, 173, 177 Granovetter, Mark (Mark Granoveter) 62, 176, 219 Grčka 78 Gutmann, Amy (Ejmi Gatman) 64, 219 “gvozdena zavesa” 45, 157 Habermas, Jürgen (Jirgen Habermas) 50, 175, 215, 219 Haerpfer, Christian (Kristijan Herpfer) 18, 33, 41, 45, 72, 158, 201, 202, 225 Hahn, Jeffrey (Džefri Han) 70, 72, 219 Hann, Chris (Kris Han) 66, 67 Hanson, Stephen (Stiven Hanson) 12, 36, 170, 172, 220 harizmatična bezličnost 36 Havel, Václav (Vaclav Havel) 40, 220 Huntington, Samuel (Samjuel Hantington) 65, 96, 98, 99, 104, 105, 188, 220 Inglehart, Ronald (Ronald Inglhart) 101-3, 105, 108, 180, 189, 220 Institut za društvena istraživanja i analize (FORSA) 198 Istočna Evropa. Vidi postkomunistička Evropa Istočna Nemačka. Vidi Demokratska Republika Nemačka Istočna Nemačka: alternativna objašnjenja 125-128; studija slučaja 19-22; civilno društvo 32, 68-9;

Indeks

231

stope BDP po glavi stanovnika 94; dubinski intervjui 139-168, 198-198-213; institucionalna promena 184-6; stopa mešovitih brakova 21; anketa PCOMS 193-7; postkomunističke varijable 128134; društveno-ekonomski faktori 115-125; statistička analiza 133-138 istorijski institucionalizam 34

konceptualna rastegljivost 67 Kopecky, Petr 59 Kopstein, Jefrrey 12, 20, 59, 170, 172, 216 korporativizam 54, 56 Kuba 14 Kubik, Jan 14, 32, 69, 76, 217 “ciklusi negodovanja” 56

Jacoby, Wade (Vejd Džekobi) 12, 21, 68, 184, 185 Jakobson, Lev 69 Japan 77, 87, 88, 89, 94, 98, 101, 109 jedinica analize 33 Jeljcin, Boris 159, 160 Jensen, Jody (Džodi Jensen) 69, 70, 174, 223 Jermenija 76 Jowitt, Ken (Ken Džauit), 11, 16, 23, 36, 40, 170 Jugoslavija 37, 76 Južna Afrika 77, 78, 88-90, 96, 98 Južna Evropa 15 Južna Koreja 77, 84, 85, 88-90, 94-5, 97-100, 102-3, 109, 190-1

Lajpcig 146, 198, 204-5 Latinska Amerika 15, 98 lenjinizam 36, 40 Lenjingrad 147 Letonija 68, 77, 84-5, 88, 90-1, 94-5, 97-100, 102, 192 Levy, Jonah (Džona Levi) 31-2, 55, 183, 222 Linz, Juan (Huan Linc) 11, 16, 17, 23, 48, 77-80, 172, 188, 222 Litvanija 77, 84-5, 88, 90-1, 94-5, 97100, 102, 178, 191-2

Karl, Terry (Teri Karl) 15, 16, 221 katolicizam 76, 98 Katznelson, Ira (Ajra Kacnelson) 28, 34 Kavkaz 14 Kina 14, 76 Kju kluks klan (KKK) 57, 58 klubovi ljubitelja knjige 42, 147 Kohl, Helmut (Helmut Kol) 158, 161 Komunistička partija Ruske Federacije (KPRF) 158, 161 Komunistička partija (Sovjetskog Saveza) 13, 22, 35-42, 45, 152, 168

Mađarska 19, 32, 37, 68-9, 77, 84-5, 88, 90-1, 94-5, 97-100, 102, 109, 178, 190, 192, 202 mafija 57, 58 Makedonija 71, 84-5, 88-90, 94-5, 97102, 109 Mannheim, Karl (Karl Manhajm) 179, 180, 223 Međunarodni monetarni fond (MMF) 168 Mill, John Stuart (Džon Stjuart Mil) 19 Miszlivetz, Ferenc (Ferenc Mislivec) 69, 70, 174, 223 “model doživotnog učenja” 33 “model tranzicije” 15 modernizacija 37, 93 “Moskovski centar” 36

232 Moskva 11, 152, 198, 206 Mudde, Gas 59, 221 Nacionalna fondacija za nauku 10, 193 nacistička Nemačka 61, 79, 172, 184 “necivilno društvo” 59 neoliberalizam 23, 27, 41, 167, 178, 185 nevladine organizacije (NVO) 54, 70 Nischengesellschaft 40 Norveška 77, 84-5, 88, 90, 95, 97, 99, 100, 190-1 obrazovne, kulturne i umetničke organizacije 24, 73, 83, 84, 86, 187, 194 Oliver, Eric 107, 108, 224 “Ossi” 154 “partija novog tipa” 36 “pokreti besa” 170 politička participacija. Vidi civilno društvo politička prava i građanske slobode 78, 96-7, 103-7, 112, 169, 187-8, 190-1 političke partije 9, 18, 24, 38, 51-2, 73, 76, 83, 85, 86, 145, 158, 187, 191, 196, 201 političko društvo 23-4, 48-9, 50-4, 56, 80, 175 Poljska 19, 32, 37, 69, 76-7, 79, 202 Portugalija 78 postmaterijalizam 108-111, 189 protestantizam 98 Przeworski, Adam (Adam Pševorski) 15, 19, 224 Putnam, Robert (Robert Patnam) 58, 60-3, 65, 69, 108, 171-2, 174, 224-5 “razlika u vrsti” 18, 22, 89, 112, 149, 169

Indeks “razlika u stepenu” 18, 22, 36, 89, 112, 149, 169 režimi “replike” 36 Rigby, T.H. (T.H. Rigbi) 37 Rose, Richard (Ričard Rouz) 18, 33, 41, 45, 72, 118, 149, 173, 176, 193, 201, 223, 229 Rudnik, Boris 69, 220 Rumunija 77-8, 88, 91, 98, 179, 202 Rupnik, Jacques (Žak Rupnik) 17, 45 Rusija: alternativna objašnjenja 125-7; studija slučaja 19-22; civilno društvo 31-2, 69, 91-4; generacijske razlike 118, 179-181; dubinski intervjui 139-166; KPRF 57; anketa PCOMS 193-197; politička kultura 65-6; postkomunističke varijable 128-138; potencijal za slom demokratije 171; uloga države u privredi 30-33; društvenoekonomski činioci 115-125; statistička analiza 133-138 samizdat 147 Sankt Peterburg 11, 144, 198 Schmitter, Philippe (Filip Šmiter) 15, 16, 221, 226 Severna Koreja 14, 78 Severnoatlantski savez (NATO) 18, 168 Schlozman, Kay Lehman 63, 107, 108, 140, 228 Siromaštvo 151-4, 160 Sjedinjene Države 55, 77, 140, 171, 190-1 Skocpol, Theda (Teda Skokpol) 31, 55, 61, 63, 70, 173-4, 226-7 Slobodna demokratska partija (FDP) 148 Slovačka 68, 77, 84-5, 88, 90, 94-5, 97100, 102, 179, 190-1, 202

Indeks Slovenija 77, 84-5, 88-91, 95, 97-100, 102, 109, 179, 202 Socijaldemokratska partija (SPD) 161 Solidarnost 58 Solženjicin, Aleksandar 147 sovjetologija 17, 178 Sovjetski blok 10, 36, 45, 169 Sovjetski Savez 20, 22, 35, 37, 41, 57, 72, 157, 194. Vidi takođe bivši Sovjetski Savez sportski ili rekreativni klubovi 24, 53-4, 73, 83-4, 86, 187 Staljin, Josif 184 Stepan, Alfred 16-7, 48, 77-80, 222 Studija o članstvu u organizacijama građana postkomunističkih zemalja (PCOMS) 25, 92, 114-138, 193-7 Sveruski centar za izučavanje javnog mnjenja (VTsIOM) 193 Svetska banka 168 Svetski pregled vrednosti (WVS) 73, 76, 78, 81, 83, 88-90, 99, 130, 207 Sztompka, Piotr (Pjotr Štomka) 16, 43, 176, 180, 227 Šiškin, Sergej 115, 220 Španija 68, 77-8, 84-5, 88, 90, 94-5, 97100, 102, 190-1 Švajcarska 68, 77, 84-5, 88, 90, 95, 97, 99-100, 190-1 Tarrow, Sidney (Sidni Tarou) 56, 176, 223, 227 Teune, Henry 19, 224 Tocqueville, Alexis de (Aleksis de Tokvil) 31, 63-4, 228 tolerancija 60, 63 totalitarizam 78-9

233 ujedinjenje Nemačke 20, 142, 147-9, 158, 161-3, 184-5 Ukrajina 68, 77, 88, 90, 94, 98, 101, 178, 202 uporedna politika 14, 48, 59, 64 Urugvaj 77-8, 88, 90, 101 Vajmarska Nemačka 61, 172 Velika Britanija 55, 76 Venecuela 777, 84-5, 88, 90, 94-5, 97, 99-102, 190-1 Verba, Sidney (Sidni Verba) 28, 63, 107-8, 140, 221, 228 verske organizacije 24, 53-4, 58, 73, 76, 82-4, 86, 143, 145-6, 187 Walzer, Michael (Majkl Volzer) 55, 228 Wedel, Janine 40, 71, 174 Weigle, Marcia A., 31, 57, 228 Wende 142, 151, 164 “Wessi” 154 Zapadna Nemačka 148, 162, 184-6; alternativna objašnjenja 125-8, 140; studija slučaja 25, 77; civilno društvo 88, 92; dugovečnost demokratije 101; stope BDP per capita 94; mešoviti brakovi 21; kao “gotova država” 54, 158; društveno-ekonomski činioci 115-125 zapadni donatori 71, 174 ženske grupe 42

Autor: Mark Morjé Howard Naslov originala: The Weakness of Civil Society in Post-Communist Europe Izdavač: Građanske inicijative, Beograd Za izdavača: Miljenko Dereta Prevod: Ljiljana Nikolić Korice: Ivan Valenčak Priprema i štampa: Yu TOP agencija, Novi Sad

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 316.42:316.323.7(4) ХАУАРД, Марк Морје

Slabost civilnog društva u postkomunističkoj Evropi / Mark M. Hauard ; (prevod Ljiljana Nikolić). - Beograd : Građanske inicijative, 2008 (Novi Sad : Yu top agencija). - 240 str. : ilustr.; 20 cm Prevod dela: The Weakness of Civil Society in Post-Communist Europe / Mark Morjé Howard. - Bibliografija. - Registar.

Tiraž 1200.

ISBN 978-86-7408-028-3 а) Цивилно друштво - Посткомунизам - Европа COBISS.SR-ID 230991623