Sad i “dečija” strana priče. Dete je onaj lepši deo u svakome od nas. Onaj koji često, vremenom, biva zatrpan svim tim besmislicama koje se u životu, usputno, lepe. Ja nekako volim da sve to lepo “oljuštim” s vremena na vreme. Prija jako. Taj “dete” deo držim pod staklenim zvonom i najredovnije zalivam, što crtanim filmovima što bajkama sa čijim čitanjem NE odustajem (iako su “buđave”). Kad smo kod crtanih filmova – najtoplija preporuka za sve: gledajte Hortona. Ako vam se plače od sreće naravno.
E sad, iz gore navedenog, prvo um potom njegova „mračna“ strana/„dečija“ strana, zaključak jasan i bolje da ne nastavljam. FS: Uzori? AJ: U svemu – Mikelanđelo Buonaroti zbog nepresušne energije duha (i zbog Nindža kornjača!) U arhitekturi – Antonio Gaudi zbog vizije. U slikarstvu - Vinsent Van Gog zbog najdirljivije iskrenosti / Gustav Klimt zbog žene. U Srbiji, kao na crtežu Dušana Petričića “Bitka za Beograd” gde se bore plavi i crveni, tako se i moja generacija deli na dva tabora - na Petričiće i Živkoviće. Nikad se ne svađamo doduše, bijemo istu bitku ali podeljeni smo jasno. Ja se borim ispod Živković zastave. (Jajzi u srcu!) Pored njega, čovek zbog kog sam prvi put ozbiljnije sela da nacrtam strip – Aleksa Gajić. Neki drugi senzibilitet, ali srodan jako. Prvo me je kupio stripom o Atili a potom i što je u filmu “Tehnotajz-Edit i ja” rekonstruisao Korunovićevu Poštu 2, reprezezntativnu građevinu nacionalnog stila srušenu tokom Drugog svetskog rata. Tim Barton. Mašta pred kojom se klanjam. Njegov film o Vinsentu, ne kao omiljeni film, kao NEŠTO što jednostavno ne može da ima konkurenciju. Ni na kom polju umetnosti. Likovi koje je sam osmislio, pa napravio. Scenografija. Zvuk orgulja. Glas Vinsenta Prajsa. Priča u stihovima. I to kakva priča! Priča o detetu ispričana toliko genijalnim jezikom podsmevanja, a opet razumevanja. Taj njegov dualitet emocija koji se proteže od horora do bljutave sentimentalnosti. Pretpostavljam da je to neki spektar koji svako hipersenzibilno živo biće MORA da nosi u sebi. To je nešto što vidim u svim njegovim delima. Vinsenta nikada nije prevazišao, ali ima jako dobrih i kasnijih radova. Svi liče jedan na
ART&CRAFT/TALK TALK
Tako da može biti da su i „mračne“ slike viđene očima tog deteta. Mudriji su na njima videli zločin koji zaista nisam svesno želela da prikažem, ali ako je vidljiv, bilo ga je. Ponekad namerno ne želim da razmišljam o tome što radim. Vežem se za neku reč, osećanje, pesmu i izbacujem simbole. Kad konstrukcija bude gotova, zurim i sama i pitam se zašto tako. Tu mu dođe kao tumačenje snova. Princip funkcionisanja je isti. Korisna disciplina.
drugi, to je tačno, ali jednostavno njegov stilski izraz je previše jak i nemoguće je da pobegne od sličnosti sa samim sobom. FS: Da li predstavljaš sebe u svojim delima?
AJ: Na neki način – da, stalno. Ono što ne želim jeste da „likovi“ liče na mene ali i to se dešava. Zato što dok ih stvaram oni nemaju lice, oni su tu da bi preneli neku emociju. Nisam nikada o tome ni razmišljala. Sad mi je na pameti, jer od kako su slike po javnim mrežama, čujem često „opet ti“ :D Mada Frida Kalo ima savršenu izjavu na zadatu temu “Slikam sebe jer sam često sama, jer sam osoba koju najbolje poznajem”. Nekad bukvalno pričam priču o sebi. Nekad, opet, pričam priču isključivo sa ciljem da na njoj poberem reakcije drugih. Rekacije iz kojih mogu dalje da zaključujem. Što sam opet ja. Volim da se igram. Da bacim kosku i zapisujem sa strane. Da oborim makar neki mizerni kliše ako je ikako moguće. Keep on tryin’. FS: Ilustracija ti sjajno leži, da li je ona tvoj prvi izbor ili primat daješ slikanju? AJ: Ilustracija me zabavlja, slikanje ispunjava. Uzimam po izboru u zavisnosti od raspoloženja. Strpljenje vežbam uljem i sliku radim mesecima. Teme su uglavnom konstantne i mislim vremenom, sve ličnije. Ilustracije pak izleću brzo, nastaju brzo, obrađuju “lakše i kraće” teme i na njima je moguće biti ironičan. U tome je njihova magija. Ironiju živim i dišem.
31
FRENZY SPARK