Princ vatre Sabrane i nove priÄ?e
-1-
Od istog autora San o ljubavi i smrti Knjiga pisama 1992. – 1995.
-2-
Filip David
Princ vatre Sabrane i nove priÄ?e
Fraktura -3-
© Filip David i Fraktura, 2013. All rights are represented by Fraktura, Croatia Sva prava pridržana. Ni jedan dio ove knjige ne smije se reproducirati u bilo kojem obliku bez prethodnog dopuštenja nakladnika. ISBN 978-953-266-477-5 CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 841918
-4-
Princ vatre
K
onačište se nalazilo na raskršću nekoliko puteva. Jevreji koji su dolazili sa severa, juga, istoka i zapada zaustavljali su se ovde za noć, a onda odlazili dalje. Pripovest koja sledi opisuje jedan doživljaj Aharona ben Šemuela Hanasija u Beneventu. Kako to biva, iz jedne priče proistekla je druga, iz ove opet nova. Prva priča, iz koje izlaze ostale i u koju se potom slivaju, zabeležena je delimično u Ahimaazovom Letopisu na hebrejskom, u rimovanoj prozi. Kako saznajemo iz Ahimaazovog svitka, događaj se zbio ovako: Hanasi (čudotvorac i mistik, čovek velikog obrazovanja, iz čuvene porodice) zaustavio se jedno kasno popodne u spomenutom konačištu, na raskrsnici puteva. Kiša je iz nenada počela da pada, te je umorni i prozebli putnik sa zadovoljstvom i zahvalnošću prihvatio ponuđeno gostoprimstvo. U drugoj, oniskoj i polumračnoj prostoriji sedelo je već na podu i dve drvene klupe desetak namernika koje je nevreme, takođe nepredviđeno, zaustavilo na ovoj prolaznoj stanici njihovog puta. Bili su to ćutljivi ljudi, svak izdvojen za sebe, većina jedva čujno mrmljajući molitve, raspredajući u sebi i sa sobom o iskušenjima i zabludama ovoga sveta. Došljak izabra mesto u uglu. Domaćin je upravo pripalio sveće, pa su se pri treperavoj svetlosti mogla bolje sagledati lica putnika. -5-
U neposrednoj blizini mistika lutalice klatio se mladić okrenut istočnom, sivom, ispucalom zidu. Izgovarao je reči molitve u čudnom zanosu. Ali, iznenada, njegove su se usne grčile, glas gubio i molitva se prekidala. Lice je postajalo bledo kao da u njemu nema kapi krvi, i posle tog strašnog, neobjašnjivog ćutanja reči su opet tekle sve do novog prekida, do te nevidljive prepreke koja se postavljala između njega i njegovih reči. Mistik je pažljivo slušao molitvu koja je ličila na krkljanje, njegove tamne prodorne oči hvatale su svaki pokret mladićevih usana. Aharona ben Šemuela Hanasija obuzela je duboka uznemirenost. On zakorači i stade iza mladića. “Prestani!” povika iz sveg glasa. “Okreni se i pogledaj me!” Mladić se ne pomeri; ramena su mu se tresla. “Tebi nije dozvoljeno da se moliš jer si mrtav!” U sobi odjednom zavlada tišina. Ljudi su slušali mistika. “Nijednom nisi mogao da izgovoriš Njegovo ime!” Mladić se iznenada okrenu i pade kraj starčevih nogu. Mistik stavi ruku na mladićevu kosu. “Ne plaši se. Reci pred svima ovim ljudima istinu o sebi!” Svi su sada gledali u ovu dvojicu. Kiša nošena udarima vetra obarala se na drvene prozorske kapke, unoseći u konačište miris vlage i dah oluje. “Čujte!” povika mladić. “Ovaj čovek je u pravu. Ispričaću vam šta mi se dogodilo, a onda prosuđujte o mojoj krivici!” Prisutni napraviše krug oko pripovedača. U sredini toga kruga nalazila se menora sa svećama. Bledo mladićevo lice postalo je još bleđe, osvetljeno plamenom sveća. Po zidovima su igrale izdužene senke nepoznatih ljudi koje je u ovom času zbližila čudna pripovest nesrećnog mladića. A evo i te pripovesti: “Premda mi je majka umrla veoma rano, i gotovo da se ne sećam njenog lika, ona je u moju dušu usadila ono što je -6-
postalo glavnom odlikom moje ličnosti: sanjalačku maštu. Bila je, po pričanju drugih, i u mojim nejasnim sećanjima, nežna kao cvet, laganog hoda, sva satkana iz nekog sna, i sa uvek prisutnim tragovima tuge u plavim krupnim očima. Umela je divno da priča, mnogih njenih priča više se ne sećam, neke sam zapamtio jedino u delovima. Čini mi se da sam čitavu mladost proveo tragajući za tim izgubljenim pričama, kao da ću majku vratiti u život ako iznova sklopim priče koje sam od nje slušao. Otac beše strog i ispravan Jevrejin, dobar talmudista, strogo je poštovao Toru i učio me našim zakonima. Već u ranoj mladosti mogao sam da se ravnopravno upuštam u rasprave sa starim i učenim ljudima, ali moja nesrećna mašta nije mogla da se zadovolji pravilima i kanonima, te sam poput onog jadnog mladića u dobro poznatoj priči ‘Odanost bez kraja’ na svaki odgovor dodavao novo pitanje, a svako pitanje otvaralo je deset novih, i ja počeh da govorim glasno da su najveće neznalice oni koji veruju da imaju odgovore na sva pitanja. Moj je otac zbog takvih reči mnogo patio. Jedne noći zaustavi se u našoj kući na proputovanju neki rabin, čovek veoma učen i mudar. Dugo je s ocem razgovarao o svemu, a onda mu se otac poveri da strahuje za moju dalju sudbinu. ‘Dopustite da ga povedem sa sobom’, reče rabin. ‘Već duže vremena tražim nekoga ko će me pratiti na putu i pomagati mi.’ Otac nije mogao da se odluči i preda me u ruke nepoznatog, iako, očevidno, umnog čoveka. Ali je osećao da na jedan takav put moram krenuti, da bih se oslobodio svojih opasnih misli i udaljio od knjiga, koje su počele umesto znanja da mi usađuju sumnju. On odgovori da sam jedinac i kako ne bi preboleo ako mi se nešto dogodi. ‘Dok je sa mnom, ne treba da strepite. Zaklinjem se ovde pred vama da će se uskoro vratiti živ i zdrav, da će mnogo -7-
videti i saznati.’ Kasnije dođe u moju sobu i reče: ‘Znam šta se s tobom događa, jer to se događalo i sa mnom, i s mnogima koji su živeli i pre tebe i pre mene. Počeo si s pitanjem i dobio odgovor, prošao si prvu kapiju, i tu te je očekivalo novo pitanje. Odgovorio si na njega, prošao drugu kapiju i otvorilo se novo pitanje. Hodaćeš tako sve dalje i dalje do pedesete kapije. A tu je poslednje pitanje, na koje čovek još nije našao odgovor. Ako zakoračiš i kroz tu kapiju, survaćeš se u ambis!’ ‘Onda, znači, treba da se vratim nazad!’ uzviknuh. Ogromna, neodređena opasnost izazivala je u meni strepnju. ‘Više se ne možeš vratiti, jer kapije kroz koje si prošao nestaju. Vreme je da kreneš na put, ostaviš oca i kuću; da ne čekaš više ovde svoju sudbinu, već da joj pođeš u susret.’ Moj otac s mnogo oklevanja konačno odluči da me prepusti brizi i nadzoru našeg gosta. Još jednom, na rastanku, on spomenu koliko likom i prirodom podsećam na svoju majku, to u njemu za čas probudi žalosne uspomene, ali, kako sam reče, na kraju je shvatio ‘da učenost, možda, i nije najbliži put razumevanju, da je glavni izvor razumevanja u srcu.’ Zagrlih ga; osetih na obrazu njegove suze. Nikada u životu nije mi bilo teže, a ne verujem ni da će biti. Zapisano je: kada je jedan otac došao rabinu i upitao ga šta da radi sa svojim sinom koji je krenuo pogrešnim putem, rabin je odgovorio: ‘Voli ga više nego ikad!’ Ali šta pomažu suze kada svako mora ići svojim putem. Držali smo se za ruke ne želeći da se rastanemo. To je bio naš poslednji susret, došlo je vreme da se naši životi razdvoje; on je živeo u jednom svetu, a ja u drugom, i ti svetovi razdvajali su se upravo tu, u tom času, u našem zagrljaju, razdvajali se da se više nikada ne sastave. Tako sam napustio kuću u kojoj sam odrastao i po čijim -8-
je odajama još hodao duh moje majke. Ostavio sam kuću svoga detinjstva, u kojoj sam postao stranac. Hodao sam zemljom s novim učiteljem. Mnogo je puta mesec prešao nebom, odeća mi je postala kao u prosjaka, živeli smo od onoga što su nam udelili milostivi ljudi; dani su nastajali iz tmurnih svanuća i tonuli u hladne i vlažne noći. Jednog oblačnog dana stigosmo u neko selo gde se pred jednom kućom okupilo mnoštvo ljudi. Rabin upita šta se zbiva. Objasniše mu da se u ovoj kući nalazi demon dibuk, koji je ušao u telo domaćinovog sina. Uđosmo u kuću. Tu ugle dasmo uplakane roditelje i onoga koji je bio opsednut demonom. Oči toga mladića sijale su žestokim sjajem što, zasigurno, nije bio njihov prirodni izraz. Čitavo telo bilo je u nekoj čudnoj napetosti, i svaki pokret odavao je duboku uznemirenost. Taj mladi, Haim Gaon, kako nam kasnije ispričaše, od rođenja je bio dete koje se izdvajalo od druge dece. Bio je slab i nežan, živeći više u nekom polusnu, te su ga okruživali posebnom pažnjom, znajući koliko je zala koja vrebaju slaba stvorenja. Kada se budio iz omamljenosti, pričao je neobične priče o nekim dalekim zemljama i krajevima za koje niko nije mogao potvrditi da stvarno postoje. Njegova odsustvovanja bila su česta, iako je telo ostajalo u ovoj istoj sobi. Moguće da je u jednom takvom času dibuk našao tu sebi sklonište. Saznavši da je njihov neočekivani gost rabin, Haimovi roditelji zamoliše moga učitelja da istera dibuka. Snažnim glasom, pozivajući se na dobre anđele, rabin pozva ukletu dušu da napusti tuđe telo. Dibuk se smirio i nije odgovarao na pitanja, ali, pritisnut sa svih strana rečima koje su u sebi nosile strašnu moć, on otkri ime i ispriča svoj udes. ‘Zovem se Natan. Jevrejin sam kao i vi. U životu sam grešio onoliko koliko to čini svaki muzičar lutalica. Svirao -9-
sam na rođenjima i svadbama, onima što su se veselili i bili tužni, a sam nikada nisam razmišljao o smrti. A ona je došla iznenada, dok sam i sâm bio u zanosu na venčanom slavlju. Nisam ni osetio da je smrt to što me nosi, jer sam bio obuzet muzikom. Prateći tako melodiju, prošao sam nekako između svetova; niti sam otišao tamo kuda odlaze sve duše posle smrti, niti mi je bilo dozvoljeno da se vratim na zemlju. Očevidno, postoji samo jedan trenutak u kojem je za jednu dušu otvoren prolaz do sveta smirenja. Propustio sam taj trenutak i nastavio da lutam sa svojom melodijom. Ali, želeo sam i ja da se odmorim. Bio sam primoran da ulazim u biljke, konačim u kamenju. Kako se veli u Sefer ha-Bahiru, ovo lutanje i seljakanje može da traje hiljadu generacija! Zašto ti, rabine, potežeš sve božije anđele i pretiš mi dugim navodima iz svetih knjiga? Zašto mi ne pomogneš? Ja sam jadniji od svih vas, jer se mojim lutanjima ne može sagledati kraj!’ Svi su u čudu slušali ove reči koje su više odgovarale stvarnom, nesretnom Jevrejinu nego ukletom dibuku. Kroz vrata i prozore provirivali su mnogi pobožni Jevreji koji su bili znatiželjni da čuju kako stroga reč nateruje na poslušnost demona. ‘Ako je to običan nesporazum, a sigurno je da jeste, jer ta je svadba bila svadba ćerke jednog uglednog rabina, zašto je potrebno tako teško ispaštanje radi običnog ljudskog zanosa’, nastavi dibuk. ‘Neka svaki od vas zamisli kako je to živeti životom ni ovozemaljskim ni onozemaljskim, u svetu gde si uvek tuđinac, i nemaš spokoja ni jedan jedini časak! Zar jedna ljudska duša, pitam ja vas, može živeti i trajati u nerazumnoj travci, treperavom listu ili u hladnoj steni? Zar nije rečeno: Milosrđe je veća obaveza nego pevanje psalama!’ Među prisutnima u sobi, i onima van sobe, začu se mrmljanje. Nesrećni dibuk izazivao je sažaljenje. - 10 -
‘Milosrđe je veće od žrtve koja se prinosi oltaru!’ uz viknu učitelj, ‘ali trpljenje je veće od svakog milosrđa! I još: Više volim grešnika svesnog svoga greha nego dobrog čoveka svesnog svoje dobrote.’ ‘Ako već navodimo tuđe reči’, začu se uzbuđen dibukov glas, ‘zar zaboravljate reči: Brini o sopstvenoj duši i tuđem telu, a ne o svom telu i tuđoj duši!’ Rabin na ovo odgovori: ‘Izgnanstvo u sebi nosi spasenje, kao što seme u sebi sadrži plod!’ Ova žustra izmena mišljenja, u kojoj je svaka strana imala svoje razloge, navela je prisutne da bez daha prate neočekivani dvoboj. Čak sam i ja osetio neko razumevanje za Dušu Koja Luta. Na to će rabin, više zamišljeno, kao da i sam oseća tugu i neopravdanost muzičareve patnje: ‘Sve na ovome svetu neprestano menja oblik, spuštajući se do najnižeg i uspinjući do najvišeg. Gilgul ili seoba duša je put kroz prostore koje nikada do kraja ne možemo sagledati ni shvatiti.’ Dibuk nije odgovarao. Pritajio se. Bio je željan mira, a opet su ga terali. Duša želi samo malo spokoja, ali je suđeno da ga nema. Rabin stavi molitveni šal, načini tri koraka i približi se sasvim telu u koje je ušao dibuk. ‘Nečista dušo Natanova!’ povika snažnim glasom. ‘Naređujem ti u ime Boga Izraela, izlazi odatle, iz tog jevrejskog tela, u koje si ušla uz pomoć Satane, prepusti ga onome kome pripada, Haimu Gaonu, sinu Avramovom!’ ‘A kuda ću ja?’ upita dibuk glasom nesrećnika, tako da mnogima pođoše suze na oči. ‘Tvoja je sudbina da lutaš bezimenim prostorima dok ne zaslužiš milost!’ Posle ovih reči zavlada tišina; svi su očekivali šta će se dogoditi. Odjednom, začu se jedva čujna muzika, onakva kakvu sviraju muzičari lutalice na svadbama. Ali ona nije nosila u sebi radost, nego strašnu tugu koja je ulazila pravo u srce. Rabinova je ruka - 11 -
drhtala dok je skidao molitveni šal. Haim Gaon teško je disao, kao da se budi iz dubokog sna. Konačno, otvori oči. Videvši uzbuđena lica roditelja i punu kuću ljudi, dugo nije mogao da izgovori nijednu reč. Kada shvati da su svi tu zbog njega, na mnogobrojna zapitkivanja odgovori: ‘Imao sam dug i težak san. Prolazio sam kroz jarko osvetljene sobe. Čuo sam melodiju koja me je velikom snagom vukla napred. U poslednjoj sobi, čiji su zidovi bili prekriveni slikama uverljivijim i uzbudljivijim od same stvarnosti, stajao je obučen u dugi kaftan Jevrejin muzičar. Pružio mi je svoju violinu i ostao sam sâm u toj sobi. Slike oko mene otkrivale su kraj vremena, strahote poslednjeg časa, skriveni svet Gehinom, likove zlih duhova i sudbinu duša u skrivenom svetu, plamenu reku preko koje se otvaraju odaje sedam kuća grehova. Bile su to tako istinite slike da je svest počela da mi se muti od njihove snage, te sam ispustio violinu i utonuo u dubok mrak, iz kojeg se, evo, ovde sada probudih.’ ‘Čuvaj se tih snova koji u sebe uvlače čitavog čoveka’, kaza rabin. ‘Ima mnogo svetova, a staze koje njima vode višestruko su izukrštane; kada se jednom zaluta, teško se nalazi onaj svet iz koga si pošao; ono što su u jednom času nebesa nad glavom, u drugom su zemlja pod nogama; nebo koje danas gledaš sutra je bezdano dno u koje propadaš.’ Otišli smo iz te kuće ni sami ne verujući da za toga mladića ima spasa; čovek ne drži vlast nad snovima, snovi su gospodari naše duše i tela. Nedugo zatim (još sam bio opsednut muzikom koja je prožimala različite svetove i udesom dva čoveka čije su se sudbine dodirivale u tim svetovima) na svom daljem putovanju naiđosmo na prizor koji nas je uvukao u novu priču. Neki ljudi i žene štapovima su gonili dvojicu odrpanaca. Ovi jadnici utekoše u šumu. Pošto je i nas put vodio kroz - 12 -
ovu šumu, ubrzo ih sustigosmo. Pokušali su i od nas da pobegnu, jer su poverovali da su se oni ljudi od malopre dali u poteru za njima. Ali moj im učitelj objasni da smo i mi lutalice, te im u znak prijateljstva i dobrih namera pruži hleb iz naše zajedničke torbe. Ne oklevajući nimalo, prihvatiše ovaj dar. Tek tada primetismo da je stariji od ove dvojice nem, usne su mu se pomerale kao da govori, ali iz njih nisu izlazile reči, morao se služiti rukama kada je želeo nešto da saopšti. Malo kasnije zaustavismo se na jednom proplanku, i tu zapalismo vatru da se malo ugrejemo. Noć je bila sveža. Pošto pažljivo i s poštovanjem ogrnu svog nemog prijatelja iscepanom kabanicom, naš novi poznanik reče: ‘Nemojte suditi o nama po onome što ste videli. Ja sam pokušao da ukradem kokošku, jer dugo nismo uspeli da izmolimo milostinju. Ovaj stari čovek bio je nekada, dok nije zaboravio da govori, veoma poštovana ličnost.’ Starca očito nije zanimao razgovor. Sklopio je oči i hodao nekuda za svojim mislima. ‘U mladosti beše najbolji student Ješive Istočnih Krajeva. Na samrti ga Veliki Učitelj izdvoji i reče mu: – Odabrao sam te od svih učenika jer umeš da pričaš najlepše priče. I sâm sam osećao veliko zadovoljstvo slušajući ih. Drugi učenici nastaviće da tumače i prepisuju svete knjige. A ti pođi u svet i zaustavljaj se tamo gde ima ljudi željnih da slušaju priče o našoj ješivi, o onome što se dogodilo i onome što se nikada nije dogodilo. Ako imaš na umu sve ono o čemu smo tokom ovih godina razgovarali, nećeš oskudevati ni u hlebu ni u ugledu; ali, upozoravam te: reči su najmoćnija sila ovoga i svih drugih svetova! Tako je posle smrti Učitelja krenuo po svetu. Mnoge od njegovih priča postale su poznate, i ljudi su se radovali kada - 13 -
je dolazio. Sigurno je da ste i vi čuli za tako lepe i uzbudljive priče kao što su Princ vatre, Jezik ptica, Bez povratka. Veli se: Govor je najveća čovekova osobina, majka razuma i otkrića. Sam Veliki Učitelj podučavao je: Govor koji niko ne čuje i koji ne izaziva nikakvu pažnju – ne postoji! Ali on je, kao što rekoh, opominjao da su reči strašnije od olujnog vetra. Nema ruke koja može tako silno da udari kao reč. Kada su jednoga mudraca molili da priča još i još jer su mu reči opojne i zanosne kao divna pesma, on je podigao ruke uvis i progovorio u krajnjem očajanju: – Neka ogluvim i onemim ako pričam tako lepo kao što velite! – U ljudskoj je prirodi da uživa u priči, jer priča je jedna vrsta sna, a san otvara vrata novim svetovima. Mutan je i tajanstven ljudski život, i ništa u tom životu nije ni jednostavno ni lako razumljivo. U svakoj i najprostijoj reči krije se deo velike tajne; običan govor ima svoj dubok, skriveni smisao, a reči pripovedača koji teži lepoti i savršenstvu izraza kao duboko su, nepregledno more koje se nikada ne može do kraja ni ispitati ni shvatiti. I jedna ista priča govori se na više načina i dobija promenom mesta reči u rečenici nova, neočekivana značenja. Pripovedajući, moj je prijatelj širio i ono znanje koje je stekao u ješivi, ali to je učenje u novim, ponešto izmenjenim pričama dobijalo opasniji i mračniji smisao, te je ovaj nesrećnik u godinama koje su dolazile pokušavao da shvati ono što je izvan priče kao neki daleki, poslednji cilj, a sadržano je na složen način u samoj pripovesti. U godinama kada čovek traži smirenje, u njemu se razbuktavala vatra. Nekada je pripovedao lako i sa zadovoljstvom, sada je počeo da se plaši sopstvenih reči. Jednoga dana u nekom udaljenom mestu sreo je starog kabalistu, koji ga je upoznao sa Sefer jecira, Knjigom stvaranja. Dvadeset i šest glasova i slova su osnova svih stvari. Svaka duša koja je postojala i koja će postojati - 14 -
sastavljena je od ovih dvadeset i šest slova. Izgovorena glasom, utisnuta su u vazduh i njihovo je prebivalište u grlu, ustima, na jeziku, među zubima i na usnama. Međusobno povezana, ova slova čine dve stotine trideset i jednu kapiju znanja. Proučavao je šest poglavlja ove knjige da bi dosegao do najveće tajne. Smetnuo je s uma da samo zadovoljstvo svetom donosi mir; nespokojstvo je nagoveštaj velikih stradanja! Kada je dolazio u zemlju u kojoj do tada nije bio, saginjao se u molitvi i uzimao grudvu zemlje. Zemlju je trpao u veliku torbu što je nosio prebačenu preko ramena. Tu tešku torbu (već punu zemlje) pazio je kao nešto najdragocenije. Jer, doneo je odluku da uskoro, uz pomoć glasova i slova, od te zemlje načini živo stvorenje – Golema. Zemlja za njega skupljena je iz čitavog sveta – čitav svet sadržan je u njemu! Spavajući pod vedrim nebom, gledao je u zvezde i razmišljao: – U jednom času sve je nastalo ni iz čega, od praznine zemlja, od zemlje život. – A njegove priče? Slušajući ih, ljudi su plakali, uzdisali, smejali se, tugovali i radovali se, ali sve je to bila kratkotrajna iluzija i varljiva zamena za pravo čudo, koje se nije ostvarivalo. Jedno veče, kada se puni mesec upravo pojavio iznad brežuljka, zastao je na pustoj visoravni, otvorio torbu i pro suo zemlju koju je dugo i strpljivo prikupljao. Uz pomoć četiri elementa: vazduha, vode, vatre i zemlje vajao je telo Golema, imajući na umu zapise o postupku kojim je rabi Levi u jevrejskoj godini pet hiljada trista i četrdesetoj, u mesecu adaru, udahnuo život zemaljskom prahu. Izgovarajući formule stvaranja, zastao je prvo tamo gde su bile noge čudovišta, potom okrete svoje lice licu golema, još uvek samo grubo uobličenoj gomili raskvašene zemlje oko koje su lizali plamenovi pucketave vatre. Obišao je nepomično, - 15 -
nezgrapno telo sedam puta od desne strane do glave, od glave na levu stranu i nazad do stopala. Vatra se razbuktala. Golemovo lice postalo je crveno. Iz zemljanog tela podizala se para i sve beše obavijeno izmaglicom. Iz stvaranja misli i stvaranja reči nastalo je ono što se moglo nazvati pravo stvaranje. Pred zoru, s rađanjem sunca, pomerio se i Golem. Pridigao se na svoje zdepaste ruke, uspravila se ta zemljana gromada, četvrtasto lice okrenulo se suncu. A čovek što ga je stvorio, umesto zadovoljstva i smirenja, osetio je strah. Jer, zemljani stvor krenuo je uzdignutih ruku pravo prema njemu, da ga smrvi. Iz nekog nejasnog razloga želeo je da uništi stvoritelja. Ali, zaustavile su ga reči. One su ga stvorile, one su nad njim vladale. Ovaj nesrećni starac tada nastavi put. Čudovište je hodalo za njim, poslušno kao rob. Ljudi su se zatvarali u kuće. Niko nije izašao da ih dočeka; to putovanje postade móra. Golemova služba ograničena je na četrdeset dana. Četrdeset je dana bezizrazni, nemi monstrum s jedva probuđenom iskrom života hodao kao mesečar u svetu u kojem za njega nije bilo mesta. Jedino što je pokazivao, a to mu je dato sa samim životom, beše namera da uništi onoga ko mu je udahnuo život. Četrdesetog dana rasuo se u prah i vratio zemlji iz koje je stvoren. Sve što se dogodilo odneo je vetar. Starac je opet sedeo među ljudima koji su očekivali da čuju neku od onih opčinjujućih priča. Reči su se rađale duboko u njemu, treperile u grlu, pokrenule jezik i usne. Ali su se zamrzle na usnama; on je govorio, ali niko nije mogao da čuje nijednu reč. U svesti je video sve ono o čemu je hteo da govori: svoju mladost, ješivu, učitelja, zvezde, nebo, puteve i ljude što su živeli kraj tih puteva, ali slike se nisu pretvarale u reči. Da, on je tada shvatio da više nikada neće moći da govori. Nije - 16 -
se mogao zadovoljiti iluzijom, a kada je izgubio iluziju, pokazalo se da je izgubio samu stvarnost. I, umesto reči, niz njegovo izborano lice potekoše suze kojima je oplakivao svoju sudbu. To vam je, eto, priča o starcu koji je zaboravio da govori.’ Tada reče rabin, moj učitelj i zaštitnik: ‘Ispričao si nam neobičnu priču. Neću te pitati kako si tako verno mogao da nam opišeš ono što su samo tajne misli toga jadnika. Neću te pitati ni kada si mu se pridružio. Život je složena i zamršena stvar, i verujem da ni u ovom slučaju nema jednostavnog objašnjenja. Možda je to, ipak, tvoja priča. Možda nije. Ali, kuda sada idete, šta tražite?’ ‘Odgovoriću vam: tražimo Vrata Raja. U nekoliko priča, koje bi mogle biti istinite, spominje se da takva vrata postoje. Ja i ovaj jadnik ne možemo jedan bez drugoga. Kao što suncu odgovara mesec, svetlosti senka, licu njegovo na ličje. Dugo već lutamo i možda smo već na kraju zemlje. Ta vrata mogu biti i u ovoj šumi.’ Na to će opet rabin: ‘Evo šta se dogodilo jednom kočijašu. Čitav život proveo je uz svoja kola i konje. Jednoga dana dogodio se udes, kola su se slomila, konji stradali. Nije mogao da zamisli život bez njih. Umro je od tuge. Kada je stigao u raj, i dalje je bio tužan. Nije našao tu ni mira ni zadovoljstva. Tada je poslat u imaginarni svet, gde su ga čekali kočija i četiri veličanstvena konja. Tu su se pružali divni putevi po kojima su kola mogla leteti i dan i noć. Taj dobri čovek mogao je naći smirenje samo u lažnom raju, a ne u stvarnom. Tako je i sa vama.’ Ostatak noći proveli smo u ćutanju, a sledećeg jutra pođosmo na različite strane, oni da traže ono čega nema, a mi dalje svojim putem. - 17 -
Posle dužeg putovanja stigli smo do jedne manje nase obine, i tu se zaustavismo pred kućom skrivenom među visokim drvećem. Bio je lep proletnji dan. Ugledasmo baštu u divnom zelenilu, s brojnim stazama kojima su hodali mladi ljudi mojih godina, u razgovoru i razmišljanju. Učitelj mi poveri da smo stigli na kraj svoga puta. Ovde je živeo veliki rabin Mendel Bar, čijoj je pažnji i brizi želeo da me preporuči. Uskoro smo sedeli u velikoj prostoriji za dugim stolom. Sklopljenih očiju rabin Mendel slušao je našu priču. ‘Ja sam prošao pedesetu kapiju’, reče on, ‘ali veliko znanje ima svoju veliku cenu.’ Podiže glavu, otvori oči i mi ugledasmo dve potpuno bele beonjače, kao da su spržene velikom vatrom. ‘Postao sam slep da bih video ono što drugi ne mogu.’ Posle kraćeg ćutanja nastavi: ‘Bilo je to pre mnogo godina. Pošto sam pročitao sve knjige do kojih sam mogao doći, postao sam najučeniji čovek u Lublinu. Tada mi je do ruku slučajno dospeo jedan zapis koji se ko zna kako našao umetnut među strane kabalističke rasprave o životu i smrti. Počeo sam da ga čitam u svojoj sobi uz svetlost sveća. Odjednom, zasijalo je hiljadu sunaca i ja sam izgubio svest. Kada sam došao sebi, bio sam u potpunoj tami; pružih ruke, a one se oprljiše o plamen sveća koje su i dalje gorele. Užasnut, počeo sam da vičem za pomoć. Moj stari učitelj požurio je da mi pomogne, ali kada je čuo šta se dogodilo, rekao je: – Niko ti ne može pomoći. Ugledao si izvornu svetlost, svetlost prvih dana stvaranja. Ko god je ugleda, ostaće zauvek u tami. – Dugo vremena je prošlo dok nisam otkrio da slep čovek vidi mnogo više i bolje. Pozvao je svoje učenike. Okružili su nas sa svih strana. Slepac mi tada poče postavljati pitanja, a ja sam odgovarao u nekoj vrsti zanosa, želeći da ga uverim kako mi je mesto među njegovim učenicima. Pažljivo me je slušao. Odjednom - 18 -
poče da drhti, a niz lice mu krenuše suze. Njegovi učenici potrčaše i upitaše zašto plače. – Ovaj mladić će uskoro umreti! – uzviknu on. – I to me je veoma rastužilo. – Čuvši ovo, učitelj pade u očajanje: – Obećao sam njegovom ocu da ću ga vratiti živog i zdravog. Ako mu se šta dogodi, ni ja to neću preživeti! Slepac je osetio iskreno očajanje moga učitelja. A mene je obuzeo takav strah da nisam uspevao da izustim nijednu reč. – Ja mogu da učinim čudo i dam ti večan život – reče slepi čovek posle dugog ćutanja. – Ali, moram da te upozorim: zato što je čovekov život kratak, on žudi da što pre dođe do poslednje tajne i najvećeg znanja i približava se takvom znanju; večan život je bez te nade i mogućnosti, jer čoveku nije dato da se izjednači sa Najvećom Silom Sveta. Hoćeš li takav večan život u kojem ćeš zaboraviti i ono što si znao, i gde će ti sva vrata novih saznanja biti zauvek zaključana? U tom času toliko sam se plašio bliske smrti da nisam mnogo razmišljao. Želeo sam da živim. Rabin naredi da donesu nož i na mojoj desnoj ruci ureza četiri sveta slova YHWH: – Sad možeš ići kući, ili bilo kuda. Živećeš dogod ti je znak urezan na ruci!’ Tog istog dana, oprostivši se od slepog rabina i svoga učitelja, pošao sam da lutam od zemlje do zemlje, umesto kući, kako sam obećao.” Jedan glas javi se iz tame: “Zašto nam otkrivaš tajnu kada ti je pružena prilika da živiš večno?” Mladić podiže glavu i pogleda prema pomrčini svojim praznim, hladnim pogledom. “Večiti život kakav sam dobio nije ništa drugo do večito lutanje.” On zavrnu rukav na desnoj ruci i pokaza mesto gde su urezana sveta slova. - 19 -
Domaćin donese pogrebnu odeću. Visoko podigoše sveće. U tišini mladić je navukao posmrtne haljine. Aharon ben Šemuel Hanasi prihvati mladićevu desnu ruku i užarenim nožem dodirnu slova. Mladić ne izusti ni glas. Nije osećao bol. Već dugo njegovo telo bilo je mrtvo, još od dana napuštanja kuće slepog čudotvorca. Kada je poslednje slovo bilo izbrisano, mladićevo telo rasu se u prah pred očima uzbuđenih ljudi. Hanasi reče: “Prvog dana godine zapisano je ko će otići, a ko doći, ko živeti, a ko umreti. Nekog će odneti vatra, neko stradati od divljih zveri, gladi, žeđi, zemljotresa ili kuge. Zapisano je da se ovaj odmara, a onaj luta. Jednom da ide sve lako, drugi da čitavog života strada. Neko će postati bogat, neko siromašan. Zapisano je ko će ćutati, a ko govoriti.” Posle svega u konačištu se čuo samo huk oluje. Stajali su nad pepelom onoga kome nisu znali ni ime.
- 20 -
Bilješka priređivača
F
ilip David, bez sumnje jedan od najboljih suvremenih srpskih pripovjedača, objavio je do sada tek tri knjige priča: Bunar u tamnoj šumi, 1964., Zapis o stvarnom i nestvarnom, 1969., te Princ vatre, 1988. Nakon četvrt stoljeća pred nama je njegova zbirka priča koja donosi sabrane priče te niz novih. Priređujući zbirku, odbacio sam kronološki redoslijed priča jer on ne ocrtava širinu Davidova pripovjednog interesa, a još manje stalne interese i motive kojima se autor iznova vraća i propituje ih, bilo da je riječ o nevjerojatnoj tradiciji židovskih pripovjedaka, posebno na jidišu, ili pak o mitološkim i često fantastičkim motivima. Filip David vrhunski je pripovjedač koji gradi nove svjetove na ruševinama starih mitova i priča te otvara često mračne prostore u koje se usuđuju kročiti samo oni najsmioniji.
Princ vatre – Princ vatre, Četiri priče – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Prepisivač Tore – iz romana San o ljubavi i smrti, Brdo izgubljenih – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Zeida i verenik – Bunar u tamnoj šumi, San o ljubavi i smrti – Princ vatre, Lice anđela – Princ vatre, Otkup – Princ vatre, Skaska o mesečevim kočijama – Bunar u tamnoj šumi, Vreme smrti – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Priča o Ašeru – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Priviđenja – Politika, 1966., Ja sam - 303 -
neko drugi – Princ vatre, Pačići mali – Princ vatre, Porodična hronika – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Bunar u tamnoj šumi – Bunar u tamnoj šumi, Mihael i njegov rođak – Bunar u tamnoj šumi, Kamen staroga Josipa – Bunar u tamnoj šumi, Igra ogledala – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Izgnani slikar – Bunar u tamnoj šumi, Kutijica – Bunar u tamnoj šumi, Praznina – iz romana San o ljubavi i smrti, Der Hund – Princ vatre, Nebesko plavo – neobjavljena, Priča o turskom časovničaru – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Umreti u Madridu – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Crna Indija – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Atentat koji se nije dogodio – neobjavljena, Čuvaj se, Benjamine! – Bunar u tamnoj šumi, Jedna noć u Varšavi – Princ vatre, Karneval – Bunar u tamnoj šumi, Slepa ptica – Bunar u tamnoj šumi, Balada o povratku – Bunar u tamnoj šumi, Pismo – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Zovem se Andreas – neobjavljena, Dajmon – neobjavljena. Seid Serdarević
- 304 -
F
ilip David rođen je 1940. u Kragujevcu. Diplomirao na Filološkom fakultetu i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV, smjer dramaturgija. Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd, smijenjen 1992. Jedan od osnivača Nezavisnih pisaca, udruge osnovane 1989. u Sarajevu, koja je okupljala najznačajnije pisce iz svih dijelova bivše Jugoslavije, osnivač Beogradskog kruga (1990.), udruge nezavisnih intelektualaca, Foruma pisaca i član međunarodne književne asocijacije “Grupa 99”, osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Napisao je više televizijskih drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovijedaka: Bunar u tamnoj šumi, Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Princ vatre; romane Hodočasnici neba i zemlje, San o ljubavi i smrti; knjige eseja Fragmenti iz mračnih vremena, Jesmo li čudovišta, Svetovi u haosu. S Mirkom Ko vačem objavio Knjigu pisama 1992-1995. Dobitnik je mnogih nagrada za prozu; između ostalih nagrade “Mladost”, “Milan Rakić”, BIGZ-ove i Prosvetine nagradu za najbolju knjigu godine, Andrićeve nagrade. Knjige su mu prevedene na više jezika, a pripovijetke se nalaze u dvadesetak anto logija. Kao dramaturg, suscenarist ili scenarist radio na filmovima: Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Ko to tamo peva, Bure baruta (nagrada kritike u Veneciji, nagrada “Feliks” za najbolji europski film godine), Poseban tretman (nagrada u - 305 -
Cannesu), Paviljon 6, San zimske noći (Grand prix filmskog festivala u San Sebastianu), Optimisti (Grand prix u Ženevi) i dr.
- 306 -
Sadržaj
Princ vatre 5 Četiri priče 21 Prepisivač Tore 41 Brdo izgubljenih 47 Zeida i verenik 61 San o ljubavi i smrti 69 Lice anđela 77 Otkup 85 Skaska o mesečevim kočijama 89 Vreme smrti 99 Priča o Ašeru 111 Priviđenja 119 Ja sam neko drugi 123 Pačići mali 127 Porodična hronika 131 Bunar u tamnoj šumi 135 Mihael i njegov rođak 143 Kamen staroga Josipa 151 Igra ogledala 157 Izgnani slikar 167 Kutijica 175 Praznina 185 Der Hund 195 Nebesko plavo 203 - 307 -
Priča o turskom časovničaru 211 Umreti u Madridu 221 Crna Indija 229 Atentat koji se nije dogodio 237 Čuvaj se, Benjamine! 243 Jedna noć u Varšavi 249 Karneval 257 Slepa ptica 265 Balada o povratku 271 Pismo 277 Zovem se Andreas 281 Dajmon 291 Čudesna stvarnost Filipa Davida Bilješka priređivača O autoru
- 308 -
297 303 305
- 309 -
Knjiga je objavljena uz potporu Ministarstva kulture Republike Hrvatske.
Nakladnik Fraktura, Zaprešić Za nakladnika Sibila Serdarević Urednik Seid Serdarević Lektura i korektura Margareta Medjurečan Prijelom Fraktura Dizajn naslovnice Grey Zagreb Godina izdanja 2013., svibanj (prvo izdanje) Tisak Denona, Zagreb ISBN 978-953-266-477-5 www. fraktura.hr fraktura@fraktura.hr T: +385 1 335 78 63 F:+385 1 335 83 20
- 310 -
- 311 -
- 312 -