kako sebe ima zadu`binu;
MARKO KRAQEVI] I VILA
a Marku je pesma omilila,
od milo{te do dva pobratima; pake Marko na [arcu zadrema, pak besedi pobratimu svome:
nasloni se sedlu na oblu~je; Marko spava, Milo{ popijeva. Za~ula ga vila Ravijojla, pa Milo{u po~e da otpeva; Milo{ peva, vila mu otpeva, lep{e grlo u Milo{a carsko jeste lep{e nego je u vile. Rasrdi se vila Ravijojla, pak otsko~i u Miro~ planinu, zape luka i dve bele strele:
“A moj brate, vojvoda Milo{u,
jedna ud’ri u grlo Milo{a,
te{ko me je sanak obrvao,
drugo ud’ri u srce juna~ko.
pevaj, brate, te me razgovaraj!”
Re~e Milo{: ”Jao moja majko!
Pojezdi{e do dva pobratima preko krasna Miro}a planine: ta jedno je Kraqevi}u Marko, a drgo je vojvoda Milo{u; naporedo jezde dobre kowe, naporedo nose kopqa bojna, jedan drugom belo lice qubi,
“A moj brate, Kraqevi}u Marko,
Jao Marko, pobratime! Jao brate, vila me ustreli
ja bi tebe, brate, popevao,
A nisam li tebe besedio
al’ sam sino} mnogo pio vino
da ne pevam kroz Miro~ planinu?”
u planini s vilom Ravijojlom, pak je mene zapretila vila, ako mene ~uje da popevam, o}e mene ona ustreliti
A Marko se tr`e iza sanka, pa otsko~i s kowa {arenoga, dobro [arcu kolena pote`e, [arca kowa i grli i qubi:
Al besedi vojvoda Milo{u:
“Jao [aro, moje desno krilo!
i u grlo i u srce `ivo”.
Dostigni mi vilu Ravijojlu,
Al’ besedi Kraqvi}u Marko:
~istim }u te srebrom potkovati,
”Pevaj, brate, ti se ne boj vile
~istim srebrom i `e`enim zlatom; pokri}u te svilom do kolena, od kolena kite do kopita;
dok je mene Kraqevi}a Marka, i mojega vidovita [arca, i mojega {estopera zlatna!” Onda Milo{ po~e da popeva, a krasnu je pesmu zapo~eo od svi na{i boqi i stariji,
Grivu }u ti izme{ati zlatom, a potkitit sitnijem biserom. Ako li mi ne dostigne{ vile, oba }u ti oka izvaditi,
kako j’ koji dr`o kraqevinu
sve ~etri noge podlomiti,
po ~estitoj po Ma}edoniji, 89