Biologija_8_srb by Ministry of education and sience

ИЦКО ЃОРГОСКИ

ЦВЕТАНКА МАЛЧЕСКА

БИОЛОГИЈА ЗА VIII РАЗРЕД ОСНОВНОГ ОСМОГОДИШЊЕГ ОБРАЗОВАЊА

РЕЦЕНЗЕНТСКА КОМИСИЈА Д-р Ленка Цветановска, ред. професор Институт за биологију Природно-математички факултет Универзитет „Св. Кирил и Методиј“- Скопље Елка Ночева професор биологије Основна школа „Браћа Рамиз и Хамид“ – Скопље Даут Идризи професор биологије и хемије Основна школа „26 Јули“ – Скопље Превод: Соња Ребац Стручна редакција: проф. др. Ружица Манојловић Лектура: м-р Стефанија Маџоска Издавач: Министарство образовања и науке Републике Македоније Штампа: Графички центар дооел, Скопље Решењем Министарства образовања и науке Републике Македоније бр. 22-2348/1 од 23.04.2010 године, одобрава се употреба овог уџбеника.

CIP - Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека “Св.Климент Охридски” , Скопје 37.043.1/.2(497.7) (035)373.3.016:57(075.2)=163.3 ЃОРГОСКИ, Ицко Биологија за VIII-мо одделение за основно осумгодишно образование/ Ицко Ѓоргоски, Цветанка Малческа. - Скопје : Министерство за образование и наука на Република Македонија, 2010. - 196 стр. : илустр. ; 24 см Речник на стручни зборови и нивно значење: стр.186-194 ISBN 978-608-4575-22-1 1. Малческа, Цветанка [автор] COBISS.MK-ID 84064266

ПРЕДГОВОР У претходним разредима, у склопу предмета биологија, учили сте о биљкама и животињама, њиховој еволуцији и екологији. Ове године ћете се упознати са биологијом човека. Уџбеник БИОЛОГИЈА за VIII разред је писан у складу са предвиђеним наставним планом и програмом. При томе смо покушали да објашњења сложених биолошких процеса у човеку претставимо једноставним и прихватљивим стилом. Овим уџбеником смо хтели да вам на најједноставнији начин направимо доступним наша знања из овог дела биологије. Изнесена сазнања смо увек подупирали прихватљивом, стручном интерпретацијом материјала. Све теме и подтеме су систематски разграничене у посебне методске делове који сачињавају једну недељиву целину. За разлику од претходних уџбеника у којима се изучавају исте или сличне биолошке законитости, у овом уџбенику нудимо, надамо се, савремени приступ за проучавање биолошких појава у човековом организму. Са јасном тенденцијом за стимулирање развијања рационалног, критичког начина размишљања од најранијег узраста. Штавише, имали смо намеру да стимулишемо потребу код ученика о проширавању сазнања о одређеним биолошким процесима. Хтели смо да овај уџбеник не заостаје за стандардима високоразвијених образовних система, а да се у њему ипак задржи и нешто традиционално, карактеристично за нас и наше блиско окружење. Водили смо рачуна да се при изношењу одређених биолошких закономерности код човековог организма иде од једноставнијег ка сложенијем. Трудили смо се да код ученика стимулишемо самостално размишљање о одређеним појавама, а у ту сврху се на крају сваке подтеме, осим сазнања која ученик треба да добије из обрађеног материјала, налази и известан број питања која ће га навести на размишљање, са јасном тежњом ка самосталном резоновању. У том правцу су дати и начини извођења експеримената, чиме се стимулише његова способност да опажа, записује, анализира и доноси закључке. Хтели смо да уџбеник буде обогаћен и одговарајуће одабраним сликама, табелама и шемама. Мишљења смо да је то посебно значајно за уџбеник који обрађује део биолошких законитости о којима ученик до тог момента није био, или је био врло мало у контакту кроз образовни процес. Слике су у директној корелацији са текстом, а њиховим коришћењем смо хтели ставити посебан акценат на визуелни аспект учења, што је посебно значајно. На крају, без илузија да је овај уџбеник најбољи и да нема места за боље од њега, желели би да искажемо своје задовољство што ће се исти моћи допуњати од стране оних којима је намењен – од ученика и наставника. Својим добронамерним сугестијама они ће допринети да следећи уџбеник из ове области буде још бољи и прихватљивији, а све то искључиво у циљу постизања што боље едукације следећих генерација ученика. Аутори

ТЕМА 1 ЧОВЕК КАО ДЕО ЖИВОГ СВЕТА Након пажљивог проучавања садржаја ове теме, моћи ћеш:

- Да разумеш еволутивни развитак човека кроз карактеристике човекових -

предака; Да препознаш човекове претке и људске расе; Да препричаш научена сазнања о: човеколиком мајмуну, човековим прецима, људским расама и људској популацији; Да опишеш везе човека са осталим живим светом и начин на који се увећава људска популација; Да упоређујеш и разјашњаваш узроке и последице пораста људске популације

Појмови које ћеш проучавати у овој теми: - човеколики мајмун, - човекови претци, - људске расе, - људска популација .

ТЕМА 1 ЧАС 1

МЕСТО ЧОВЕКА У ЖИВОМ СВЕТУ Подсети се: Које су заједничке особине свих живих бића? Које су основне карактеристике сисара? Која група сисара је најразвијенија? Подсети се живота и дела Чарлса Дарвина Према грађи свих система, начина дисања и дигестије хране, способности да регулише телесну температуру, сродности крвних група, начину размножавања и способности беба да сисају мајчино млеко, човек припада класи сисара, односно на врху је њеног реда Примата, у коју спадају и човеколики мајмуни. Човек претставља најсавршенији живи организам. Како је настао човек - питање које је интересовало људе од најранијих времена. Одговор на ово питање је дао енглески природњак Чарлс Дарвин у својој књизи „Порекло човека“. Он је претпоставио да човек потиче од неких прастарих изумрлих предака. Уз помоћ многобројних доказа Дарвин је доказао да је човек саставни део природе и да за њега важе природни закони као и за остали живи свет.

риба

жаба

корњача

птица

зец

човек

Данас постоји више доказа који указују на повезаност човека са животињама. - Ембрионални развој - и код човека и код животиња постоји полно размножавање спајањем мушке и женске полне ћелије. Од оплођене јајне ћелије – зигота, започиње ембрионални развој. У првим данима овог развоја ембрион човека има велику сличност са ембрионима других животиња. - Грађа тела исто тако указује на повезаност човека са кичмењацима, посебно са сисарима. Сличност ћемо наћи ако упоредимо грађу и распоред унутрашњих органа са одређеним групама животиња. - Појава рудиментираних (закржљалих) органа - органи који код човека нису развијени али одговарају неком развијеном Сл.1.1.Појава атавизма

ТЕМА 1 органу код сисара. Такви су: длаке на телу, мишићи на ушима, црвасти израштај на слепом цреву, репни пршљени. - појава атавизма – појава одлика које су имали човекови претци. Иако врло ретко, у данашње време се може родити дете са особинама које се у нормалним случајевима не јављају код човека. Такве особине су на пример: појава репа, појава више парова млечних жлезда (сл. 1.1), или појава потпуне обраслости длакама.

ПОВЕЗАНОСТ ЧОВЕКА CА ЧОВЕКОЛИКИМ МАЈМУНИМА Већ смо рекли да човек припада реду Примата - мајмуна, из класе Сисара. Заједно са човеком у овај ред спада још око 180 врсти. Осим њега, у овом реду су и полумајмуни, као лемури, мајмуни и човеколики мајмуни.

Сл. 1.2. Резус мајмун, на коме се види Човеколики мајмуни и људи су због сличних особина карактеристични део задњице

смештени у фамилију Hominoidea. Човеколики мајмуни су већи од других примата, немају реп, а показују много знакова за стојање са усправним положајем тела. Већи човеколики мајмуни су орангутан, шимпанза и горила (сл. 1.3). Неке гориле су тешке и до 270 kg. Сличност између човека и човеколиких мајмуна можемо пронаћи, како у спољашњем изгледу, тако и у унутрашњој грађи. На први поглед нам пада у очи да човеколики мајмуни немају реп. Гестикулације и мимике на њиховим лицима су сличне са онима код човека. На лицу човеколиких мајмуна, као и на лицу човека се могу приметити емоције (туга, радост, бол, љутња). Велика је сличност и у организацији организама. На пример, и човек и човеколики мајмуни имају исту телесну температуру, исту брзину пулса и дисања и исте крвне групе, а и човека и човеколиког мајмуна нападају исти паразити. Човеколики мајмуни често обољевају од болести које се јављају код човека и могу да се лече истим лековима и на исти начин као и човек. Сл. 1.3 Представници човеколиких мајмуна. (а) Гибони (б) Орангутан (в) Афрички горила, при његовом карактеристичнопот потклекнутом ходању

(a)

(в)

(б)

ТЕМА 1 Сл. 1.4 (а) рука шимпанзе је приспособљена за вешање о гране и потклекнуто ходање, (б) његово стопало је за хватање, (в) рука човека је приспособљена за хватање, (г) стопало за двоножно ходање

Сл. 1.5 Упоређење скелета и кичме: (а) човеколиког мајмуна и (б) човека.

(a)

(б)

Човеколики мајмуни се углавном хране биљкама, а повремено једу и месо. Њихови зуби су крупни, а њихове вилице су моћне. Човеколики мајмуни живе у групама. Они комуницирају једни са другима примитивним звуцима и изразима на лицу, а могу да користе штапове и друге предмете као алат за тражење хране. (a)

(б)

Сл. 1.6 Шимпанза, успешно комуницира помоћу мењања изгледа лица: (а) потврдна изјава, (б) изглед страха и (в) смејање

ТЕМА 1 Али човек, као најсавршеније живо биће, и поред сличности са човеколиким мајмунима, ипак показује и велике разлике. Од човеколиких мајмуна који живе и данас, људи се разликују по томе што су приспособљени за ходање на две ноге. Човеколики мајмуни имају испупчена леђа, а код људи су рамени и карлични појас избачени унапред. Наше ноге су дуже и моћније од наших руку. Код нас је стопало изгубило моћ хватања зато што је палац кратак и паралелан са осталим прстима. Кост на пети је велика, а имамо и велико стопало које нам служи за одгуравање када ходамо. Наш палац на рукама је дужи, а врхови наших прстију су шири. Ове особине омогућавају врховима наших прстију да, заједно са палцем, хватају предмете врло прецизно. Баш због тога ми наше руке не користимо за кретање, већ за ношење одређених ствари и за стварање корисних алата (сл.1.4). Мозак се код људи разликује од мозга човеколиких мајмуна, не само по величини, већ и по грађи. Зоне у кори великог мозга које служе за контролисање чула и покрета су много веће, исто као и зоне одговорне зе памћење и причање. Данашњи човек је најсавршеније грађено живо биће које има способност за велики број мисаоних активности, са развијеном способношћу за говор и рад. Његов друштвени живот га издиже високо изнад човеколиких мајмуна. Горенаведене сличности и разлике између човека и човеколиких мајмуна нам показују да потичу од прастарог заједничког Сл. 1.7 Карлични појас код: претка, али се њихов развојни пут дели и а) човеколиких мајмуна и развија у два посебна правца. б) човека.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала 1. Човек је живо биће које се карактерише основним биолошким особинама као и сва остала жива бића. Ембрионални развој, развој тела, појава рудименталних органа и атавизам нам указују на сличности човека са животињама, нарочито сисарима. Највећа сличност постоји између човека и човеколиких мајмуна. 2. Људи се разликују од данашњих мајмуна по: ходању на две ноге, по рукама које су приспособљене за хватање, по зубима и вилицама приспособљеним за жвакање хране различитог порекла, по великом и сложеном мозгу, способности за говор и мисаоне активности. 3. Човек не потиче од човеколиких мајмуна, већ они заједно потичу од неког изумрлог прастарог заједничког претка. Провери своје знање 1. Објасни појмове рудиментирани органи и атавизам. 2. Које су сличности између човека и човеколиких мајмуна? 3. Које су разлике између човека и човеколиких мајмуна? 4. Које особине праве човека најсавршенијим живим бићем?

ТЕМА 1 ЧАС 2

ПОЧЕТНА ЕВОЛУЦИЈА ЧОВЕКОЛИКИХ МАЈМУНА И ЉУДИ Набројали смо само неке од многих разлика између људи и човеколиких мајмуна. У одређеном временском периоду човеколики мајмуни и људи имали су заједничког претка, али је то било врло давно. Научници мисле да је данашњи човеков предак морао да поседује одређене особине које су омогућиле развој данашњег човека. Неке од тих особина су: - преображај предњих ногу у руке, - преображај задњих ногу у органе за ходање, - повећана запремина великог мозга и развој мождане коре, - развој говора. Фосили најстаријих човеколиких мајмуна који су живели пре 15 до 20 милиона година, били су пронађени у Африци. Грађа скелета показује да су могли да ходају на задњим ногама и вероватно су били врло покретни и могли су да живе на дрвећу и на земљи. У то време су Африка, Азија и Европа биле повезане између себе и претстављале су једну целину копна, па су ови мајмуни могли много лако да се крећу са једног континента на други. До пре око 10 милиона година, Источна Африка била је обрасла густим шумама. Ускоро, под дејством вулканских активности, површина земље се променила, шуме су почеле да се уништавају, па су се створиле шумске области између којих су се простирале велике простране травне области. Будући да су се смањили шумски комплекси, и простор за живљење ових прастарих мајмуна се смањио, па је део њих у потрази за храном и пребивалиштем морао да напусти шуме. Овакве промене су довеле до тога да човеколики мајмуни и прва човеколика бића почну да се развијају посебно. Притом су човеколики мајмуни остали да живе у шумским пределима, а преци човека су почели да се насељавају у шумским пределима између којих су постојала велика травната пространства.

Еволуција човеколиких мајмуна и људи

ТЕМА 1 Аустралопитекус - јужни мајмун У Јужној Африци 1924 године је пронађена лобања детета. Анатом Дарт је живо биће коме је припадала та лобања назвао аустралопитекус (од латинске речи аустралис што значи јужни и питекус, што значи човеколики мајмун). Аустралопитекус је имао слабу мускулатуру и досезао је висину до једног метра и много је више личио на човеколиког мајмуна него на човека, али је према особинама био сличан данашњим људима (сл.1.8). Према ономе што се до сада зна о аустралопитекусу, може се закључити да је он најстарији представник наших човеколиких предака, од којих су се развили данашњи људи. Касније су се од аустралопитекуса развиле три врсте човеколиких предака, које су биле знатно развијеније од најстаријег аустралопитекуса, чији су фосилни остатци били пронађени.

Сл. 1.8 Australopithecus afarensis, најстарији познати предак човека

Први човек Хомо хабилис Аустралопитекуси су имали малу лобањску празнину са волуменом од око 500 см3. Током времена ова празнина се повећавала, што је указивало на то да је реч о другој врсти. Фосилни остаци, поред којих су били пронађени и неки камени алати, имали су волумен мозга од 700 см3. Ова врста човекових предака је била названа хомо хабилис (од латинске речи хомо што значи човек и хабилис што значи ручно). Алатке су биле наоштренo камењe, које су се користиле за раздвајање меса од костију при храњењу. Делови костију руку и ногу показују да је овај први човек био висок око 1 m.

Сл. 1.9. Хомо хабилис је израђивао алатке

ТЕМА 1 Хомо еректус Хомо еректус је имао исправљено тело и био је висок око 1,7 m. Величина мозга му је износила од 730 до 1220 см3. Величина мозга је знатно утицала на повећање функционалности тела. Најстарији примерци остатака хомо еректуса потичу од пре 1,5 милиона година. Хомо еректус је развио своју културу, користио разне камене алатке. Угљенисане кости показују да су они користили и ватру. Грубу одећу су израђивали од животињске коже. Пре око 410000 година у централној Европи и Азији су постојали глечери, због је чега клима била доста хладна. Ватра и одећа су омогућили нашим најстаријим прецима да почну да насељавају ове области. У њиховим обитавалиштима су нађене кости од медведа, коња,па чак и од слонова и мамута, што показује да су били вешти ловци. Они су били интелигентни људи, који су живели у многочланим социјалним заједницама, били су способни да међусобно комуницирају, Сл. 1.10 да уче своју децу да израђују алатке, Реконструкција живота Homo erectusа. да упознају услове живљења у разним годишњим сезонама и ловачке вештине (сл 1.10). Хомо сапиенс Човек који мисли Фосилни остаци најстаријих представника наше врсте хомо сапиенс (од латинске речи сапере, што значи мислити), названи су неандерталци. Неандерталци су најчешће живели у отвореним пећинама, а њихова култура укључује велики број алатки од камења, грабуља, бушилица, виљушки, копља и пиластих и зарезаних алатки, које су највероватније користили за прављење копља и слично. Данашњи људи потичу од неандерталаца који су живели у Европи пре око 35000 година, када су се повукли и последњи континентални глечери. Људи Кро-Мањон су били заједница која се не разликује много од данашњих Европљана. Пре, исто тако, 30000 година, ова заједница је развила своју културу, што укључује обрађивање камења, костију и ствари од дрвета. Они су били способни да цртају, о чему сведоче докази у пећинама Ласко у Француској и Алтамири у Шпанији. Иако још постоје разлике у погледу порекла савременог хомо сапиенса, сада се са сигурношћу зна да они потичу

Крапински човек

ТЕМА 1 из Африке. Они су брзо населили афрички, азијски и европски континент, а касније и амерички континент. У пећини Крапина у Хрватској пронађени су остаци људских скелета, који су били врло слични са скелетима неандерталаца. По месту налажења, назван је крапински човек. Из до сада изнешеног се може доћи до сазнања да је током еволуције човека, од најстаријих почетних грана, у борби за опстанак почео постепено да се развија данашњи човек.

Реконструкција живота неандерталаца Цртежи из Кро-Мањона

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Део особина које су омогућиле развој данашњег човека су: преображавање предњих ногу у руке, преображај задњих ногу у органе за ходање, повећана запремина великог мозга, развој мождане коре и развој говора. Најстарији познати преци човека су били аустралопитекуси који су ходали на две ноге, имали зубе сличне нашима, а мозак им је био по величини сличан мозгу безрепих мајмуна. Хомо хабилис се, највероватније, развио од аустралопитекуса. Мозак је продужио да се развија код хомо еректуса, који су развили своју културу, користили ватру и постали вешти ловци. Остаци најстаријих предака наше врсте - хомо сапиенс, названог неандерталац, били су пронађени у Западној Европи. Провери своје знаење 1. Који фактори су изазвали појаву предака човека? 2. Опиши еволутивни развој предака човека! 3. Који услови су довели до појаве раздвајања развојног пута заједничког претка човека и човеколиких мајмуна?

ТЕМА 1 ЧАС 3

ЉУДСКЕ РАСЕ И ПОРАСТ ЧОВЕКОВЕ ПОПУЛАЦИЈЕ ЉУДСКЕ РАСЕ Широка распрострањеност кроз свет наших предака је довела до појаве већих разлика као последица утицаја животне средине,што је довело до повећања разлика међу различитим људским заједницама. Неке од тих разлика су непосредна последица различитих услова живљења у животној средини. На пример, боја коже је директан одраз утицаја сунчевих зрака. Облик тела је у корелацији са климатским условима. Наиме, краћи, дебљи облик тела је карактеристичан за људе који живе у хладнијим областима. Термин раса се употребљава много често, нарочито када је реч о човековој врсти. Овим појмом се означавају људске заједнице, које се разликују од других људских заједница. У дефинисању расе као основа се узимају: боја коже, облик очију и коса, облик главе и лица и висина тела. Ове особине немају никакав значај за свакодневну активност човека и за његов живот. Али, данас се истовремено за расу сматра део људске популације која се издваја на основу њихове сродности и повезује се са сличностима у погледу физичког изгледа и територијалне припадности.

Три велике расе код људи

Класификација раса Нема сумње да данас можемо да говоримо о три велике људске расе - бела, црна и жута, подељене, пре свега, према боји коже.Али постоје и малобројне људске заједнице које се не могу укључити ни у једну од ове три велике расе. Најпре да се упознамо са карактеристикама људи који су припадници црне расе. Граница између људи беле и црне расе је пустиња Сахара. Веза између њих је долина реке Нил.

ТЕМА 1 Код црне расе се разликује неколико подраса, али и поред тога све оне имају неколико заједничких карактеристика. Тело им је витко, ноге имају слабо развијене мишиће потколенице, стопало им је пљоснато, раст висок, код неких племена у просеку и изнад 180 сm. Облик главе је издужен, чело и лице су им ниски и широки, јабучице велике, нос седласт и широк, усне меснате и набрекле. Боја очију, кожа и коса су црне. Мушкарци такорећи и да немају браду и бркове и длаке по телу. Међу људима ове расе се разликују четири група или подраса. Друга велика људска раса је жута. Ова раса може да се подели на азијску или монголску и америчку или индијанску подрасу. За све припаднике је заједничка тамна, црна коса, која је крута и права. Они имају широке јабучице на лицу и слабо развијене длаке по телу. Карактеристичне монголоидне косе очи код америчких Индијанаца се примећују врло ретко. Тело Индијанаца је крупније, боја очију је тамна, а кожа је жућкасто-браон боје. Индијанци немају црвену кожу. Име црвенокошци су им дали белци због боја које су користили у својим борбеним ритуалима да би заплашили непријатеље. Људи жуте расе у Азији су просечно високи од 158 до 162 сm, имају округлу главу и кратко и набијено тело. За белце је најкарактеристична особина бела, мало обојена кожа. Но, то ипак није правило без изузетка, будући да белци изван Европе имају тамнију, браонкасту кожу. Људи беле расе имају маље по телу, браду и бркове, а боја очију им може бити зелена, плава, браон, сива итд. Пре великих открића и сеоба, велика заједница људи беле расе је живела у облику више подраса, од Индије до западноевропске обале Атлантског Океана, као и у Северној Африци до Сахаре. Цела популација белаца може да се подели на више подраса које живе у различитим деловима света. Али, и поред садашњих разлика, онда када се људи буду могли мешати и када цела земљина кугла буде њихова домовина, тада ће разлике између људи и народа постепено исчезавати.

ПОВЕЋАВАЊЕ ЉУДСКЕ ПОПУЛАЦИЈЕ Већ знате да се човек појавио на Земљи пре око једног милиона година. У почетку је развој људских особености био спор у односу на периоде који су следили, тако што је у последњих стотину година забележен најбржи развој људске популације у сваком погледу. Иако се са великом прецизношћу не може одредити бројност људске популације у свету пре ХХ века, ипак се претпоставља да је он много мањи у поређењу са бројем становништва у свету данас. Као што се човек еволутивно развијао, тако су се постепено побољшавали и услови за живот. Човек је постепено дошао до сазнања да може да одгаја домаће животиње и да производи биљну храну. На тој начин је почео развој пољопривреде и сточарства. То је био редован и сигурнији начин снабдевања храном, а осим тога, исхрана је постала и разноврснија. Претпоставља се да је ово један од основних разлога за повећање броја становника у свету. Осим тога, један од фактора који ограничава повећање броја становника, а који се током времена постепено искорењава, је живот у нехигијенским условима и појава многобројних заразних болести. Претпоставља се да је у првим годинама наше ере на Земљи живело око 25 милиона људи. У току првих 1600 година се овај број повећао на 500 милиона. У почетку наше ере прираст становништва је очигледно био мали, али се, ипак, постепено увећавао.

ТЕМА 1 Са напретком науке и технологије долази до промена у начину живљења људи. Медицинска открића, а самим тим и здравствене заштите, пре свега деце и мајки, побољшани хигијенски услови за живот и већи животни стандард, довели су до смањења смртности новорођенчади и до продужетка животног века човека. За последњих 125 година број житеља се скоро четири пута повећао, тако да укупни број становништва у свету данас износи преко шест милијарди житеља.

Пораст људске популације

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Према боји коже, очију и косе, облику главе и лица и висини тела, људска популација се може поделити на црну, жуту и белу расу. Развој пољопривреде и сточарства, са једне стране, и развој медицине, са друге стране, је довео до наглог повећања људске популације.

Провери своје знање 1. Које су три основне људске расе? 2. Који су услови омогућили повећање људске популације?

ТЕМА 2 ГРАЂА ЧОВЕКОВОГ ОРГАНИЗМА После пажљивог изучавања садржаја,ове теме, моћи ћеш да: - Именујеш основне делове животињске ћелије; - Описујеш грађу и функцију ћелијске мембране; - Описујеш функцију и састав цитоплазме и њених органела; - Уочиш значај деобе ћелија; - Описујеш четири основне групе ткива и знаш њихово место; - Набрајаш органске системе.

Појмови које ћеш проучавати у овој теми: - ћелија, - ћелијске органеле, - ћелијска деоба, - ткиво, - орган, - органски систем

ТЕМА 2 ЧАС 1 Подсети се: - Шта је ћелија? - Који су основни саставни делови ћелије? - Шта је ткиво? - Која су основна ткива код животиња?

ЧОВЕКОВ ОРГАНИЗАМ ЈЕ ИЗГРАЂЕН ОД ЋЕЛИЈА, ТКИВА, ОРГАНА И ОРГАНСКИХ СИСТЕМА Из до сада изученог већ знаш да је сваки живи организам изграђен од ћелија.Ћелије су основне јединице целог живог организма. Специјализоване групе ћелија стварају ткива, а ткива која функционишу заједно, образују органе. Група органа који заједно извршувају одређену функцију стварају органске системе. Сви органски системи заједно сачињавају човеков организам. цитоплазма

једро

ендоплазматични ретикулум

центриоле лизозом

рибозоми

Голџијев апарат ћелијска мембрана Сл.2.1 Животињска ћелија са главним органелама

митохондрија

E ТЕМА 2 ТЕМА ЋЕЛИЈА, ГРАЂА И ОСНОВНЕ ЖИВОТНЕ ФУНКЦИЈЕ Ћелија је основна јединица сваког живог организма. Она својом једноставном грађом показује све карактеристике живота: раст, размену материја и енергије, осетљивост, размножавање и др. Људски организам је састављен од милиона ћелија и целокупна његова активност је резултат активности појединих ћелија. Материје које се стварају у човековом организму су производ ћелија. Ћелија је изграђена од ћелијске мембране, цитоплазме и органела Ћелија је са спољне стране омотана ћелијском мембраном (сл. 2.1). Она представља танку двослојну ципу која обавија ћелију. Има сложену грађу, односно, састављена је од два слоја масти, у којима има различитих беланчевина и мале количине шећера. Ћелијска мембрана је много важна за ћелију, зато што она контролише шта сме да уђе, а шта да изађе из ћелије. У овој њеној функцији значајну улогу имају беланчевине које врше селекцију потребних материја и дозвољавају њихов улаз у ћелију. Исто тако, ове беланчевине из унутрашњости ћелије пропустају само непотребне (штетне) материје. Смеса којом је испуњена и у којој су потопљени сви саставни делови ћелије се зове цитоплазма. Она претставља густу, пихтијасту, прозирну масу која је састављена од воде у којој има растворених хранљивих материја, минерала, ензима и других материја. У цитоплазми има малих ситних делова који извршувају посебну функцију и од ње су одвјени посебним мембранама. Такви делови ћелија су названи органеле, или,,мали органи’’. Једро је највећа органела која је често названа и контролни центар ћелије, јер садржи наследни материјал који је одговоран за све активности ћелије, укључујући и њену деобу. У једру има мањих лоптица које су назване једарца или,,мала једра», која учествују у стварању беланчевина у ћелији. Једро цитоплазме је одвојено посебном мембраном названом једрена мембрана. На самој мембрани постоје отвори или поре преко којих се врши размена материја између једра и цитоплазме. Рибозоми су ситна телашца чија је основна функција стварање беланчевина. Они се налазе дуж једне мрежесте мембране или ендоплазматични ретикулум (ЕР). Митохондрије су много ситне и важне органеле у ћелијама. Оне имају лоптасти или елипсоидни облик и одвојене су двоструком мембраном. У митохондријама се храна претвара у енергију и због тога су назване и фабрике за енергију или термоцентрале’’ ћелија. У митохондријама унесени шећери се сједињују са кисеоником, односно, одвија се процес ћелијског дисања, при чему се ослобађа енергија. Колико је активност ћелије већа, толко у њој има више митохондрија. Голџиев апарат је органела у којој се излучују непотребне материје ћелија. Лизозоми су богати ензимима који имају улогу да разлажу непотребне материје. Центриоле су штапићаста тела која се налазе близу једра и имају функцију при деоби ћелије.

ТЕМА 2 Ћелије су различите по величини и облику Основна грађа свих ћелија у организмима је иста, али, ипак, неке ћелије могу да се разликују по величини, облику и допунским деловима, у зависности од места и функције коју врше. По величини ћелије могу да буду различите, од 7 cm, као што су црвене крвне ћелије (еритроцити) до 200 cm или више, као што су мишићне ћелије. Нервне ћелије се својим дугим продужецима много разликују од мишићних ћелија или од ћелија очног сочива. Неке ћелије на површини имају ситне длачице које се називају трепавице. Трепавице својим кретањем стварају кретање око ћелије. Код мушких полних ћелија, сперматозоида, постоје бичеви, које ове ћелије користе за кретање. Деоба ћелије Да би могао људски организам да расте и да се развија, али и да би могли да заздрављују оштећени или повређени делови тела, потребно је да се стално повећава број ћелија. Ово повећање броја ћелија се заснива на способности сваке ћелије да се дели (сл. 2.3). Постоје два типа деобе ћелија: проста деоба или митоза и сложена деоба или мејоза. Путем митозе се деле све ћелије које граде тело, док се мејозом деле само полне ћелије (јајна ћелија и сперматозоиди). Потсетимо се да су у једру ћелије смештени носиоци наследних особина, односно гени. Гени су саставни део танких нити или конаца звани хроматини. За време деобе хроматин прелази у танке кончасте творевине које су спирално увијене - у хромозоме. У свакој ћелији човека, осим полних ћелија има и 46 хромозома. У полним ћелијама има по 23 хромозома. Митоза. Митозом се свака родитељска ћелија дели на два дела, при чему се добијају две идентичне ћелије-ћерке. Време између две деобе ћелије је названо интерфаза. У овом периоду ћелија расте и развија се, при чему сваки хромозом ствара себи идентичну копију. Процес стварања идентичних копија хромозома назива се репликација. једарце

центриола

једро

профаза

деобно вретено

метафаза

хромозоми

анафаза

Сл. 2.3 Фазе у процесу митозе

телофаза

ТЕМА 2 Митоза се одвија у четири одвојене, редоследне фазе, при чему у свакој од њих настају различите промене у ћелији. У првој фази названој профаза, хроматин се претвара у танке кончасте спирално увијене хромозоме. Омотач једра се губи. Истовремено, у цитоплазми се два центриола крећу ка супротним крајевима ћелије, извлачећи врло танка влакна. На тај начин ствара се грађа слична вретену, названа деобено вретено, које се протеже кроз саму ћелију. У другој фази, или метафази, хромозоми се ређају по средишњој линији деобеног вретена. У трећој фази, или анафази, удвостручени хромозоми се одвајају и почињу да се крећу ка супротним крајевима ћелије. На тај начин ка супротном крају ћелије почињу да се крећу по 46 хромозома. У четвртој фази, или телофази, хромозоми су на супротним крајевима ћелије. Једрена зона почиње да се сужава у средини, све док се не створе два једра. Сличне промене настају и у ћелијској мембрани. Она се удубљује на средини. Удубљење се све више увећава, док не настану две нове идентичне ћелије, које имају идентичан број хромозома (по 46) али су мање од родитељске ћелије. - Мејоза је сложена деоба ћелије при којој се од једне мајке-ћелије добијају четири нове ћелије. На тај начин се код новонасталих ћелија добија наследни материјал - хромозоми, чији је број упола мањи од броја хромозома код ћелија које су добивене митозом. Мејозом се добијају само полне ћелије, сперматозоиди и јајне ћелије које имају по 23 хромозома. Када се ове две полне ћелије уједине, оплођена јајна ћелија-зигот поново има 46 хромозома. Ћелије у организму се разликују и по томе како се деле. Неке, као што су нервне и мишићне ћелије, заустављају деобу у одређеном периоду развоја и, уколико изумру, више се не обнављају,. Оне се налазе у стању као код интерфазе. Друге, као на пример, ћелије у кожи, обнављају се много брзо после оштећења при повредама, болестима, природном старењу или кидању.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Ћелија је основна градивна јединица човековог организма. Изграђена је од ћелијске мембране, цитоплазме и органела. Ћелијска мембрана - регулише шта улази и шта излази из ћелије. Цитоплазма - раствор у коме су потопљене органеле. Органеле, једро, митохондрије, рибозоми, Голџиев апарат, лизозоми, центриоле, су делови цитоплазме који имају посебне функције. Све телесне ћелије се деле са митозом, само се полне ћелије деле мејозом. Провери своје знање 1. 2. 3. 4. 5. 6.

Шта је ћелија? Од којих је делова изграђена свака ћелија? Која је функција једра? Која је функција органела? Опиши процес митозе! Зашто се ћелијска мембрана назива селективно пропустљивом?

ТЕМА 2 ЧАС 2

ТКИВА, ОРГАНИ И ОРГАНСКИ СИСТЕМИ Ткива су група ћелија сличних по грађи, сакупљена у посебним групама и специјализовани за извршавање одређених ствари.

Постоје четири основна типа ткива у организму човека Главна четири типа ткива су: Епителна ткива, која облажу површине и унутрашње празнине и стварају жлезде. Везивна ткива, који стварају и спајају основне делове организма. Мишићно ткиво, које се стеже и опушта, односно омогућава кретање. Нервно ткиво, које преноси нервне надражаје. Епителна ткива Епителна ткива, или епител, стварају заштитни омотач организма и свим његовим органима. То је главно ткиво спољашњег слоја коже. Осим тога, ово ткиво је покривач цревног тракта, дишних и мокраћних путева, крвних судова и телесних празнина. Епител има много облика и много намена, баш због разноврсности његових ћелија (сл. 2.4). Према облику, ћелије у епителу могу да буду: - Љушпасте - равне и неправилне, -Четвртасте - четвороугаоне, -Издужене – дуге и танке.

Епител може да буде састављен од једног слоја ћелија и назван је прост или једнослојан, или од више слојева ћелија и назван је вишеслојан. Ћелије епителних ткива стварају секрете: мукозу, дигестивне сокове, зној и друго. Дигестивни тракт је прекривен посебном врстом епитела. Његове ћелије, осим што стварају секрете, учествују и при упијању сварене хране. Ваздух, пролазећи кроз респираторни систем, среће се са другим обликом епитела који облаже овај систем. Овде, слој који ствара секрет има трепавице. Секрет, заједно са трепавицама, помаже у спречавању ситних честица прашине и других штетних материја да продру у плућа и да их оштете.

Сл. 2.4 Три типа епителних ткива спољашњи слој коже

љушпасте ћелије знојна жлезда четвртаста ћелија

издужена ћелија

ТЕМА 2 При повреди се епител обнавља врло брзо. На пример: ако постоји посекотина, ћелије које су близу и око ране, почеће да стварају нове - сестринске ћелије, које ће приликом раста затворити рану. Везивно ткиво Као што говори само име, ово ткиво има функцију да врши повезивање и да даје потпору свим деловма организма. Оно је широко распрострањено и без њега организам се не би сачувао као целина. (сл. 2.5). Везивно ткиво садржи велику количину материјала за друга ткива, назван међућелијски материјал, који се налази међу ћелијама. На основу своје чврстине везивно ткиво може да се подели на : - Меко везивно ткиво - овде спадају масно и растресито везивно ткиво; - Фиброзно везивно ткиво најчешће ово везивно ткиво садржи фиброзне конце. Од оваквог ткива су изграђени лигаменти, тетиве и омотачи мишића; - Чврсто везивно ткиво - овде спадају хрскавично и коштано ткиво; - Течно везивно ткиво ћелије овог ткива су потопљене у течну средину. У ову групу везивних ткива спадају крв и лимфа.

масно ткиво

Сл.2.5. Везивна ткива

масне ћелије

меко везивно ткиво

канал

ћелија колагенско влакно

коштане ћелије

ћелија

колагенске траке

кост

једро

фиброзно везивно ткиво (тетива)

хрскавица

Мишићно ткиво срчани мишић

Мишићно ткиво својим радом омогућава кретање. Ћелије мишићног ткива су у облику танких нити и због тога су назване мишићна влакна. Ако се одвоји парче од добро скуваног меса, моћи ће да се види мали сноп таквих мишићних конаца (сл. 2.6). Мишићно ткиво гради мишиће који су подељени на: Скелетне мишиће, који, заједно са деловима везивног ткива, као што су тетиве, омогућавају кретање тела.

једро

скелетни мишићи

Сл.2.6. Мишићно ткиво глатки мишићи

ТЕМА 2 Ови мишићи се брзо стежу и опустају и они раде под утицајем воље, због чега су познати као вољни мишићи. Значи, скелетни мишићи могу да се стежу и опустају само ако ми то желимо. Следеће две групе мишића праве контракције (стезања) које не зависе од наше воље, па се због тога називају и невољни мишићи. Ту спадају: Срчани мишић, који сачињава највећи део срца; Глатки мишићи, названи унутрашњи мишићи. Они се налазе у зидовима органа, у телесним празнинама и у цевастим органима, као што су делови система за варење хране, систем за дисање, систем за излучивање, крвни и лимфни судови и други. Нервно ткиво Нервно ткиво је изграђено од нервних ћелија. Ово ткиво изграђује мозак и кичмену мождину, нерве и ганглије.

нервни систем

имунолошки систем

дигестивни систем скелетни и мишићни систем

циркулаторни систем

респираторни систем

полни систем

систем за излучивање

ендокрини систем

Сл.2.7. Системи органа у човековом организму

Б1.3. Системи органа у организму Групе ткива улазе у грађу одређених органа, а групе органа граде систем. У човековом организму системи органа су: (сл. 2.7)

ТЕМА 2 Скелетни систем. Основу тела ствара систем од око 200 костију које су међусобно повезане, стварајући грађу, названу скелет. Мишићни систем. Кретање тела је резултат активности скелетних мишића који су повезани са костима. Друга врста мишића се налази у зидовима органа у организму, као што су црева, срце и др. Дигестивни систем. Овај систем сачињавају сви органи који су укључени у узимање хране и њено претварање у материје које могу да користе ћелије у телу. Циркулаторни систем. Срце и крвни судови улазе у грађу система који носи крв у сва ткива у телу, разносећи хранљиве материје, кисеоник и друге супстанце, а односећи одатле искориштене материје. Лимфни судови имају важну, помоћну улогу у циркулацији. Респираторни систем. Овај систем обухвата плућа и путеве који воде до плућа. Улога овог система је у примању ваздуха из спољашње средине и његовом спровођењу до делова у којима ће се извршити размена гасова. Систем за лучење. Састоји се од бубрега, мокраћних канала, мокраћног мехура и мокровода, као и неких делова коже. Његова основна функција је одстрањивање крајних продуката и вишка воде из тела. Нервни систем. Мозак, кичмена мождина и нерви стварају сложен систем који контролише функционисање организма и исте сједињава у једну биолошку целину. Преко нервног система и посебних чулних органа, заједно са рецепторима за додир и другим чулима, примају се надражаји из околне средина. Ендокрини систем. Органи овог система су названи ендокрине жлезде. Њихови производи су посебне материје назване хормони, који регулишу поједине телесне активности, као што су раст, искориштавање хранљивих материја у ћелијама и размножавање. Полни систем. Овај систем се састоји од спољашњих полних органа и свих унутрашњих саставних делова везаних за размножавање и рађање.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Ткиво је група ћелија специјализованих за одређене функције. Постоје четири основна типа ткива: епително ткиво, везивно ткиво, мишићно ткиво и нервно ткиво. Групе ткива стварају органе који имају посебну улогу, а групе органа које извршавају заједнички рад, граде органски систем. Провери своје знање 1.Шта је ткиво? 2.Колико врста ткива постоје и која су? 3.Која је функција епителног ткива и колико врста постоје? 4.Која су везивна ткива и која је њихова функција? 5.Како је подељено мишићно ткиво? 6.Која је функција нервног ткива? 7.Како су изграђени органи? 8.Који су органски системи који граде човечји организам?

ТЕМА 2 ЋЕЛИЈЕ ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: микроскоп, трајни микроскопски препарати ћелије и ткива у човековом организму (нервно ткиво, глатко и попречно пругасто мишићно ткиво, коштано ткиво и слично), свеска и прибор за цртање. АКТИВНОСТ 1 Припрема микроскопског препарата од слузокоже из уста: - Чистом кашиком изгреби део слузокоже из уста. - Од добивеног материјала направи микроскопски препарат. - Микроскопирај и нацртај шта си приметио. Означи делове. - Провери код наставника да ли си правилно урадио постављени задатак. АКТИВНОСТ 2 Микроскопирање ћелије и ткива на трајним микроскопским препаратима: 1. Припреми микроскоп и нађи видно поље. 2. Потражи од наставника трајни микроскопски препарат ткива. 3. Стави препарат на сточић микроскопа и микроскопирај, прво са мањим увећањем, а затим са већим увећањем. 4. Скицирај објект који микроскопираш и означи његове делове: Можеш ли да препознаш о ком ткиву се ради? 5. Размени мишљења са твојим друговима о препаратима које сте микроскопирали. 6. Дај наставнику да провери да ли си добро урадио задате задатке.

ТЕМА 3 КРЕТАЊЕ После пажљивог изучавања садржина из ове теме моћи ћеш: Да описујеш важност костију и мишића у процесу кретања; - Да објашњаваш грађу костију и мишића; Да објашњаваш помоћу примера везе између костију и костију и мишића; Да објашњаваш различите покрете мишића; Да објашњаваш стања стезања и истезања мишића; Да препознаш шта је замор и да препоручиш када је потребан одмор;  Да дефинишеш и објасниш координираност у кретању, разлоге за стварање деформитета кичменог стуба и екстремитета, превенције од истих.

Појмови које ћеш проучавати у овој теми: - кост, скелет, - зглоб, - мишић, мускулатура, - контракције и кретање, - замор, - одмор

ТЕМА 3 ЧАС 1

ЗНАЧАЈ КОСТИЈУ И МИШИЋА ЗА КРЕТАЊЕ

Подсети се: 1. Помоћу чега се крећу животиње? 2. Која је улога костију, а која мишића у процесу кретања животиња ? 3. Шта стварају или граде све кости у једном организму? Кости дају чврстину организму. По својој грађи, оне су комбинација неколико врста ткива, заједно са крвним судовима и нервима. Кости се повезују са другим костима и зглобовима. Кости и зглобови, повезани везивним ткивима, стварају скелетни систем. За разлику од костију, мишићи са својом основном особином да се стежу и опуштају, имају функцију да покрећу кости са којима су повезане, а тиме покрећу одређене делове тела, односно цели организам.

Кости међусобно повезане граде скелетни систем

лобања

кључна кост

Све кости у организму човека су повезане у систем назван скелет. (сл. грудна кост 3.1). Кости које улазе у састав скелета су различите по изгледу. Оне могу бити ребра плочасте (ребра, лобања), коцкастог изгледа (зглоб на руци, делови шаке), или слабинска кост неправилне (пршљенови). Кости које су у саставу руку и ногу су дуге кости. Ове кости имају дуго тело и два неправилна и седећа кост лоптаста краја. Кости су изграђене од коштаног ткива. Кости имају посебан систем крвних и лимфних судова, који хране кости, и нерве, који их чине осетљивима. Иако се кроз просторе између ћелија коштаног ткива стално таложе чврсте соли калцијума, саме ћелије су врло активне. У ембрионалном развоју, већина костију се састоји од хрскавице. После трећег месеца ембрионалног развоја хрскавично ткиво се постепено замењује коштаним ткивом.

лопатица рамена кост

палачна кост

стидна кост

лакатна кост бутна кост

велика писка

мала писка

коштани скелет скелет екстремитета

Сл. 3.1. Скелет

ТЕМА 3 Грађа кости Ако разгледамо грађу костију, доћи ћемо до сазнања да је свака кост изграђена од два типа коштаног ткива. Први тип је компактна (права) кост, која је тврда и збијена. Овај тип ткива улази у грађу тела дугих костију и претставља спољашњи слој других костију. Други тип је назван сунђераста кост, у којој има више празног простора у упоређењу са компактним, правим костима, у којима има коштане сржи. Сунђераста кост се налази на крајевима дугих костију и у средини дуге кости. Кости садрже две врсте коштане сржи: црвену коштана срж, која се налази у сунђерастој кости, која је смештена на крајевима дугих костију и у средини других костију и ствара крвне ћелије. Жута коштана срж, углавном састављена од масти, смештена је у средини дуге кости која је празна и назива се канал дугих костију. Коштано ткиво је изграђено од посебне врсте густо збијених звездастих ћелија. Ове ћелије стварају међућелијске органске и неорганске материје. Органска материја - осеин, даје еластичност костима. Неорганске материје (калцијумове, фосфатне и магнезијумове соли) дају чврстину костима. Код деце у костима има много више осеина и зато су њихове кости еластичније. Одрасли људи имају приближно 1/3 осеина и 2/3 минералних материја. Приликом старења у костима има све више минералних материја у односу на осеин. Због тога код старијих људи кости губе своју еластичност, постају круте и могу лакше да се сломе. Са спољне стране кости су обавијене Сл.3.2.Грађа дуге кости танким и глатким омотачем, названим Хрскавица покосница. Унутрашњи слој овог омотача садржи ћелије које имају способност да се деле и неопходне су за стварање костију, не само у току раста, већ и при оздрављивању ломова. У покосници има канала кроз које сунђерасто ткиво се крећу крвни судови и нервна влакна. Крвни судови носе крв и снабдевају коску хранљивим материјама, док нервни завршетци коштани канал праве коску осетљивом. На својим крајевима кости су покривене хрскавицом. Хрскавица је изграђена од хрскавичног ткива чије ћелије стварају велику коштана срж количину међућелијског ткива. Ово ткиво даје покосница еластичност хрскавици која смањује трење између две кости. компактна кост

цевчасти део јабучасти део

ТЕМА 3 Функције костију Кости имају више функција: оне служе као чврста основа целом организму, штите нежне делове, као што су мозак и кичмени мозак, омогућавају кретање, служе као резерва калцијумове соли и у њима се стварају крвне ћелије. Повезивање костију Зглоб је место спајања између две или више костију. Према начину спајања и покретности спојених костију, разликујемо: непокретно, полупокретно и покретно спајање (сл. 3.3) покретно

непокретно

полупокретно

б)

в)

а) Сл.3.3. Начини спајања костију у зглобовима

Грађа покретних зглобова У покретним зглобовима кости се држе заједно помоћу лигамената (види сл. 3.4). Проширени крај једне кости има облик чашице у коју улази проширени део друге кости, која има облик јабуке. Површина двеју кости је заштићена глатким омотачем од хрскавице названим зглобна хрскавица. Између две спојене кости у покретним зглобовима постоји течност која спречава трење костију и њихово оштећење. За бољу заштиту и чврстину, зглобови имају зглобну капсулу од везивног ткива, које је једна врста продужетка покоснице, која затвара зглоб. Полупокретно повезивање је помоћу хрскавице коју имамо између две кости. Ово повезивање омогућава само делимично или ограничено кретање. Овакав начин повезивања имамо између ребара и грудне кости и између пршљена на кичми. Непокретно повезивање је помоћу шавова. Две кости имају назубљене делове који улазе један у други. На овај начин су повезане кости главе које образују лобањску кутију.

Зглобна хрскавица

Течност

Сл.3.4. Грађа покретног зглоба

ТЕМА 3 Табела 3.1. Типови зглобова Према кретању

Материја између костију

Примери

Непокретни

Нема зглобну празнину; фиброзно везивно ткиво међу костима

Шавови између костију на лобањи

Полупокретни

Нема зглобну празнину; хрскавица између костију

Карлични зглобови, зглобови између телат пршљена, и грудна кост и ребра

Зглобна празнина са течношћу

Клизећи, висећи, седласти, лоптасти и друге врсте зглобова

Покретни

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Све кости у човечјем телу граде скелет. Кости по свом облику могу да буду: дуге, плочасте, коцкастог изгледа, неправилне (пршљени). Свака кост је изграђена од два типа коштаног ткива: компактна (права) кост, која је тврда и збијена и сунђераста кост, у којој има празнина. На површини костију налази се покосница, под њом се налази коштано ткиво, а унутрашњост дугих костију је у облику канала испуњеног коштаном сржи. Црвена коштана срж ствара црвене крвне ћелије. Кости су међусобно повезане непокретно, покретно и полупокретно.

Провери своје знање 1.У односу на свој изглед, како су подељене кости? 2.Опиши грађу једне кости! 3.Која је функција костију? 4.На колико начина су повезане кости и који су?

ТЕМА 3 ЧАС 2

СКЕЛЕТ Подела скелета Скелет може да се подели на две основне групе костију (сл. 3.1): Осовински скелет, који сачињавају кости главе и тела. Скелет екстремитета, који ствара основу екстремитета, заједно са појасима: раменим и карличним. Кости главе Кости главе сачињавају лобању, која је подељена на два дела: лобањску кутију и кости лица (сл. 3.5). У лобањској кутији је смештен мозак. Она је састављена од осам посебних костију. Једна чеона кост, која гради покривач са предње стране главе, као и део покривача за очи и носе празнине. Две темене кости сачињавају највећи део врха и спољашне зидове лобање. Парне слепоочне кости сачињавају део страна и основу лобање. Једна ситаста кост, која је веома лако ломљива кост, налази се између очију. Клинаста кост је по облику слична слепом мишу раширених крила. Она се налази на основи лобање испред слепоочних костију. Потиљачна кост сачињава део задње стране и део основе лобање. У основи потиљачне кости постоји широки отвор кроз који се кичмени мозак повезује са лобањским мозгом. Део лобање са стране лица је састављен од: једне доњовиличне кости која је једина покретно повезана кост на лобањи. Две горњовиличне кости су спојене на средини и чине горњу вилицу. Две јабучне кости се налазе на обе сузна стране лица и стварају испупчење чеона на образима. Две дуге носне кости темена су смештене једна до друге, и чине клинаста носну преграду. Парне сузне кости, слепоочна величине нокта на прстима налазе носна потиљачна горњевилична се у близини угла очију. јабучна доњевилична

Сл. 3.5 Кости на глави

ТЕМА 3 Кости тела У кости тела спадају кичмени стуб и кости грудног коша. Кичмени стуб је састављен од костију, названих пршљени, који имају неправилни облик и међусобно су повезане. Код деце кичмени стуб је састаљен од 34 пршљена, а затим, пошто они срастају у доње делове кичме, њихов број се смањује, па одрастао човек има 26 пршљена (сл. 3.6). Између тела пршљена постоје дискови од хрскавице који дају еластичност кичми. У средини сваког пршљена постоји велики отвор. Када се сви пршљени повежу, они стварају кичмени канал, у коме се налази кичмени мозак. На основу места на коме се налазе пршљени кичменог стуба, именовани су и означени, одозго према доле: Вратни пршљени (има их 7) се налазе у пределу врата. Леђни пршљени (има их 12) се налазе у висини грудног коша. Слабински пршљени (има их 5) су смештени у малом делу леђа. Они су већи и тежи од осталих пршљенова, што им омогућава да издрже већу тежину.

Вратни пршљени

леђни пршљени

отвор

тело пршљена слабински пршљени

крсни пршљени репни пршљени

Сл.3.6 Кичмени стуб

ТЕМА 3 Крсни пршљени су 5 одвојених костију код деце. Код одраслих, најчешће се спајају у облику једне кости, именоване крста. Његовим углављивањем између двеју карличних костију, крста комплетирају задњи део костију карлице. Репни пршљени су 4 или 5 танких костију код деце. Код одраслих овакво спајање ствара једну кост, звану репна кост. Са стране гледано, кичмени стуб има облик слова Ѕ (сл. 3.6). Овакав облик се добија када дете почне да стоји у усправном положају. Грудни кош је састављен од дванаест пара ребара и грудне кости, која има изглед слова Т (сл. 3.7). Ребра се позади повезују са кичменим стубом, а у зависности од начина повезивања са грудном коском она су подељена на: - седам пара правих ребара, која су највиша на грудном кошу и која се повезују преко хрскавице директно за грудну кости; - следећа три пара су такозвана лажна ребра, која се повезују са грудном коском преко хрскавице на седмом пару правих ребара; и - два пара ребара, која се налазе најниже на грудном кошу, нису повезана са грудном коском и зову се пливајућа ребра.

грудна кост

хрскавица

права ребра

лажна ребра пливајућа ребра хрскавица

Сл.3.7. Кости грудног коша

ТЕМА 3 Кости екстремитета Скелет екстремитета може да се подели на два дела: горњи и доњи. Горњи део је подељен на непокретни део, односно рамени појас и покретни део, у који се убрајају кости руке. Рамени појас (сл. 3.7) се састоји од две кости: - кључна кост је танка кост, спреда повезана са грудном, а позади са лопатичном кости. - лопатица је плочаста неправилна кост која се налази на задњој страни раменог појаса. Кости руке сачињавају: - рамена кост или надлактица, која се у горњем делу преко зглоба повезује са лопатицом и сачињава раме, а у доњем делу се повезује са две кости подлактице и сачињава лакат. - кости подлактице су: лакатна кост која се налази на средини или са стране малога прста, и палачна кост која је постављена са стране палца. Грађа и постављеност ових костију омогућава кретање подлактице и длана. - корен руке или пест се састоји од осам костију поређаних по четири у два реда. - запешће сачињавају кости у основи шаке и руке. - има 14 костију на прстима, две за палац и по три за сваки прст. Доњи део је такође подељен на непокретни део, у који спада карлица и покретни део, састављен од костију ногу. Карлични појас или карлица је чврста потпора тела и органима у доњем делу стомачне празнине. Женска карлица је шира и мекша од мушке и она је прилагођена за трудноћу и рађање детета (сл. 3.1). Карлични појас је састављен од карличних костију и једне крсне кости. Карличне кости су: - слабинска кост - сачињава горњи део карлице; - седаона кост - најмањи и најјачи део карличног појаса; и - стидна кост - сачињава предњи део појаса. Карличне кости су повезане међусобно и са крсном кости, преко које је цели карлични појас повезан са кичмом. Кости на ногама су: - Бутна кост или надколеница је најдужа и најјача кост у организму. На горњем делу има велику лоптасту главу преко које се повезује за карличну кост (сл. 3.1). - Коленична капсула се налази у тетивама великих предњих бутних мишића, са предње стране колена. - Кости потколенице су: велика писка која је дуга кост и носи тежину организма. До ње се налази слабија мала писка.

ТЕМА 3 - стопало има сличан распоред костију као код длана. Међутим, будући да стопало носи тежину организма, оно је много јаче, али и слабије покретно у односу на шаку. У корену стопала има седам задходилних костију које се повезују са гранама прстију на ногама. Највећа од њих је петна кост. Има пет ходилних костију, које сачињавају основу стопала. Кости на прстима сачињавају прсте на ногама и имају исти распоред као и кости на прстима руке.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Скелет може да се подели на: осовински скелет и скелет екстремитета. Осовински скелет је подељен на кости главе (лобањска кутија и део лица) и кости тела (кичмени стуб и грудни кош). Скелет екстремитета је подељен на: горњи део (рамени појас и кости руку) и доњи део (карлични појас и кости ногу). Провери своје знање 1.Како је подељен скелет код човека? 2.Наброј кости лобање. 3.Од којих делова је изграђен кичмени стуб? Како су они повезани? 4.Наброј кости на горњим и доњим екстремитетима.

ЧАС 3

МИШИЋИ - ВРСТЕ, ГРАЂА И ФУНКЦИЈА Подсети се: Колико врста мишићног ткива постоје? Шта је карактеристично за мишићно ткиво? Постоје три врсте мишићног ткива: скелетно, глатко и срчано ткиво, који су изграђени од три врста мишића. Глатки мишићи улазе у грађу зидова празних унутрашњих органа, као што су крвни судови, црева и у дишни путеви. Они се крећу без учешћа воље или несвесно, изазивајући самостална, спора, таласаста кретања, којима крећу материје кроз систем. Срчани мишић исто тако ради без учешћа наше воље и ствара пулсирајуће акције овог органа. Скелетни мишићи су везани за кости и изазивају кретање скелета. Они раде нашом вољом и имају способност брзо да се грче и опустају. Постоји више од 650 посебних мишића који обухватају око 40% од укупне телесне тежине човека. Иако сваки мишић има посебну структуру, мишићи се најчешће групишу да би извели кретање тела.

ТЕМА 3 Сл.3.8 Три врсте мишићног ткива

срчани мишић

скелетни мишић

глатки мишић

Карактеристике скелетних мишића Грађа Када се посматрају под микроскопом, скелетне мишићне ћелије су дуге и кончасте (сл. 3.9), због чега се зову мишићна влакна. Ове ћелије имају више једара. Због присуства пругица оне добијају пругасти изглед, па се зато скелетни мишић зове и попречно-пругасти мишић. У стварању целих мишића, мишићна влакна се скупљају у снопиће који се групишу у снопове, и који су обавијени везивним ткивом (сл. 3.9). На крајевима мишића се налази везивно ткиво, названо тетива, преко кога се мишић повезује за кост. У зависности од тога са колико делова и на колико места је мишић повезан за кост, они се деле: двоглаве (бицепсе), троглаве (трицепсе) или четвороглаве мишиће. Сваки мишић је богато снабевен крвним судовима и нервима. У зависности од намене и облика мишићи су груписани у четири групе: - вретенасти - на рукама и ногама, - кружни - око уста и очију - тракасти - на врату - плочасти - на леђима и стомаку.

ТЕМА 3 Особине мишића Слично као и све ћелије, и мишићна влакна показују осетљивост, односно реагују на надражај. До сваког мишићног влакна долази нервни завршетак који прима надражај и преноси га до мозга. Одатле се на исти начин враћа одговор на надражај, на који мишић реаује стезањем или опустањем. Друга особина мишића је њихова способност контракција. То је способност мишићног влакна да претрпи скраћење и мењање својег облика, удебљавајући се. Оваква измена је омогућена присуством две врсте беланчевина назване актин и миозин. Да би мишићи радили потребна им је енергија. За своје активности мишићи имају потреу за енергијом која се добија при процесу ћелијског Мишић везивно ткиво дисања, или сагоревања хранљивих материја у ћелијама. У ћелијама се шећер гликоза помоћу кисеоника разлаже до млечне киселине (која је штетна), а она се затим разлаже на воду и угљендиоксид, при чему се ослобађа велика количина енергије. При повећаној активности, Сноп постоји већа потреба за кисеоником у мишићима. Група мишићних ћелија Ако мишић продужи да буде активан, јавља се недостатак кисеоника и нагомилавање штетних материја између мишићних влакана, због чега се Капилари најчешће јављају болови у мишићима и њихова затегнутост. Због тога је после одређене активности 2 1 Линија трака трака линија потребан одмор мишића да би се нагомилане штетне материје помоћу крви одстраниле из ћелија, а да у исто време мишићне ћелије добију довољну мишићно количину кисеоника и хранљивих материја, влакно Трака односно да се исте освеже. Како раде мишићи Мишићи су груписани и раде у паровма. Једна група мишића која покреће одређени део тела има постављену супротну групу мишића. Тако, док се једна група мишића стеже, друга група се опуста и обратно. На пример: док се група леђних мишића стеже, група стомачних мишића се опуста и обратно, док се група леђних мишића опуста, група стомачних мишића се стеже. На такав начин ми можемо да се сагињемо или да се усправљамо. Скелетни мишић је најчешће под контролом воље (свести).

Стање опуштања

Стање грчења Миозин

Актин

Сл.3.9 Грађа скелетног мишића

ТЕМА 3 Задатак: Наброј друге врсте мишића који стезањем и опустањем покрећу делове тела.

тетива

троглави мишић надлактице двоглави мишић надлактице тетива

Сл. 3.10 Док се једна група мишића грчи, друга се опуста

Групе скелетних мишића Мишићи своја имена добијају према месту на коме се налазе, њиховом изгледу, начину повезивања са костима и слично. У зависности од места мишићи су групирани на: мишиће на глави и врату, мишиће на леђном и грудном делу, мишиће на стомаку и карлици и мишиће на рукама и ногама. Овде ћемо споменути: - међуребарне мишиће који повезују ребра грудног коша и њихове контракцје омогућавају покретање истих , и - дијафрагму, мишић који одваја грудну од стомачне празнине, кроз њега пролази само хранопровод и заједно са међуребреним мишићима омогућава процес удисања и издисања. Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Мишићи су изграђени од мишићних влакана (ћелија). Према грађи подељени су на: попречно-пругасте, глатке мишиће и срчани мишић. Скелетни мишићи имају следеће карактеристике: осетљивост, способност скраћивања, мишићно стезање, причвршћавање скелетних мишића. Према облику су подељени на: вретенасте, тракасте, плочасте и кружне. Именовање мишића се врши према месту, величини, облику, броју глава, раду. Провери своје знање 1. Које су основне карактеристике ћелија скелетног мишића? 2. Како се повезују кости са мишићима? 3. Наброј облике скелетних мишића! 4. Опиши функцију мишића на глави и врату, горњим екстремитетима, трупу и доњим екстремитетима. 5. Опиши рад мишића руку. 6. Да ли вам се допада како изгледа тело човека који се занима бодибилдингом? 7. Зашто је потребно да спортисти исхраном уносе много шећера?

ТЕМА 3 ЧАС 4

БРИГА И НЕГА СИСТЕМА ЗА КРЕТАЊЕ Да би организам могао правилно да расте и да се развија треба посветити посебну пажњу правилном расту и развоју костију и мишића. Само правилно развијене кости и мишићи омогућавају правилан раст и развој и свих осталих органа у организу. У ту сврху посебну пажњу треба посветити правилној исхрани. Знајући састав костију и мишића и њихову потребу за енергијом, у организам свакодневно треба да уносимо разноврсну храну, пре свега млеко и млечне производе, рибу, јаја, свеже воће и поврће. На тај начин организам се свакодневно снабдева довољном количином потребних шећера, беланчевина, масти, минералних материја и витамина, нарочито витамином Д. Осим правилне исхране, такође треба обратити пажњу и одређеној умереној физичкој активности и спортовању, који омогућавају равномерно оптерећење свих костију и мишића. Неправилности при кретању, седење или ношење терета изазивају одређене деформитете кичме или стопала. Честа појава код младих је искривљење кичменог стуба. Тако, искривљење уназад је познато као кифоза (грба), док је искривљење на напред познато као лордоза. За разлику од ове две појаве, постоји и сколиоза, односно појава страничног искривљења кичменог стуба. Најчешћи разлог за појаву оваквих искривљења је неправилно седење (сл. 3.12). Обућа (ципеле, патике, чизме) треба да буде удобна. Неудобна обућа замара ногу, човек тешко хода и његово стопало се неправилно обликује.

Сл. 3.13 Рахитис

кифоза

лордоза

сколиоза

ТЕМА 3 Болести костију Рахитис је ретка дечја болест која се карактерише великим броем промена на костима. Јавља се као последица недостатка витамина Д, који регулише коришћење калцијумових и фосфорних соли. Без њих, кости постају меке и почињу да се криве. Последњих деценија примећује се смањење старосне границе лица чије кости постају порозније. Порозност се јавља јер се у костима смањује количина воде, а повећавају се минералне материје. На тај начин, кости постају лакше и лако се ломе. Ова болест је позната под именом Сл. 3.13 Рахитис остеопороза. Да ли знате? кост са здрава кост Промене у кичменом стубу остеопорозом старењем доводе до губљења висине. Приближно по 1,2 сm се губи сваких 20 година, почевши од 40 године. То је резултат смањења дискова, који се налазе између тела пршљена. Исто тако, и тела пршљена могу да губе од своје величине у каснијим годинама.

Сл. 3.14 Појава остеопорозе

Повреде костију и зглобова Ломови

Много механичких дејстава може да изазове ломове скоро на свакој кости. Постоје две врсте ломова: - затворени лом је повреда када је кост сломљена, али сломљени делови остају међу мишићима; - отворени лом је повреда када кост излази кроз кожу и вири ван тела.

ишчашен зглоб

здрав зглоб лигаменти

Сл. 3.15 Врсте прелома

Сл. 3.16 Исчашење зглоба

ТЕМА 3 Зглобови су спојеви који могу да се оштете механичким радом. У зависности од силе удаа, може да дође до измешћења или исчашења зглоба. При измештању кости излазе из споја, а при исчашењу се истеже зглоб, кидањем или пуцањем лигамената. Веома важан поступак у давању прве помоћи при ломовима је заштита од кретања оштећених делова. Она се врши мобилизацијом, која може да се направи помоћу дасака, марама и слично. Код лица која имају повреде леђа може да се спречи добијање и озбиљнијих повреда кичменог мозга, ако се пажљиво и правилно пренесу на чврсте табле или врата. Прву помоћ би требало увек дати на самом месту несреће, да би се контролисало и спречило даље оштећење и крварење. Сл. 3.17 Имобилизација при преломима

Мишићне болести Општа болест мишића је названа грч и представља изненадно и несвесно грчење мишића. При појави грча увек се осећа бол. Атрофија је оштећење или смањење величине мишића када се исти не користи, а то се дешава код екстремитета најчешће при ломовима костију. Мијалгија је позната као,,мишићна болест’’, а означава упалу мишићног ткива. Равно стопало је општо нарушавање лука стопала које се пресавија надоле, чиме се стопало спуста ка основи. Равно стопало је последица слабљења мишића који подупиру лук и обично је пропраћено болом. Неправилно коришћење мишића који одржавају лук (као вучење ноге при ходању) или недовољно телесно вежбање, доприносе појави равног стопала. Ношење удобне обуће и ходање на прстима помаже у заштити од појаве равног стопала и других болних оштећења на ногама.

ТЕМА 3 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала 1. Умерена физичка активност опуста, затеже и јача мишиће. Вежбе треба да се изводе стално, умереним темпом. 2. Деформитети костију се јављају као резултат неправилне исхране, кретања, ношења терета и слично. Позната искривљења кичме су: сколиоза, кифоза, лордоза. 3. Болести костију: рахитис, остеопороза. 4. При повреди код костију могу да се јаве ломови, а код зглобова исчашење. 5. Поремећења код мишића се јављају у облику: грча, затезања и истегнућа, равног стопала. Упала мишића. Атрофија је болест мишића.

Провери своје знање 1. Који су разлози за појаву деформитета кичме? Наброј деформитете. 2. Шта претставља грч? 3. Који је разлог за атрофију мишића? 4. Које мере треба преузети да не би настала упала мишићног ткива?

КРЕТАЊЕ АКТИВНОСТ 1 Посматрање костију, шавова и зглобова Упоређење природних са механичким зглобовима ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: Препариране дуге, кратке и плочасте кости, уздужно пресечена дуга кост, препарирани мозак неке животиње, делови костију који граде зглоб са зглобним повезивањем (из месаре), модел механичког зглоба, лупа, свеска за цртање и евиденцију. 1. Разгледај, а после се самостално потруди да нацрташ по једну дугу, кратку и плочасту кост и обележи њихове делове. 2. Разгледај грађу једне дуге кости и потруди се да нацрташ уздужни пресек дуге кости - обележи њене делове. 3. Разгледај начин повезивања једног зглоба. 4. Помоћу лупе посматрај шавове препариране лобање и нацртај их. 5. Упореди покретност зглобова које си набавио у месари са покретношћу модела механичког зглоба. Уместо модела послужите се сликом. 6. Сазнања до којих ћеш доћи провери са ученицима и твојим наставником.

ТЕМА 3 АКТИВНОСТ 2 Проучавање грађе костију. ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: две кости од кокошјих батака, раствор хлороводоничне киселине (HCl), шпиритусна лампа, дрвена штипаљка. 1. Узми две кости од кокошјих батака. 2. Једну кост стави у стаклену чашу и исту напуни слабим раствором хлороводоничне киселине (HCl). Остави кост да одстоји 24 часа. 3. Након тога пажљиво проспи киселину и кост исплакни чистом водом. 4. Потруди се да сломиш кост. Шта опажаш? Зашто кост показује ту особину? 5. Другу кост уз помоћ штипаљке држи изнад пламена шпиритусне лампе неколико минута, а потом је остави да се охлади. 6. После тога покушај да је сломиш. Шта опажаш? Зашто кост показује ту особину? Сазнања до којих си дошао забележи у свеску и провери да ли су тачна код твога наставника. АКТИВНОСТ 3 Рагледавање различитих врста мишићних ткива ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: Месо, срце и црева (узети из месаре), лупа, пинцета, свеска и прибор за цртање. 1. Половину набављеног материјала (срце поделити на два дела) ставити да се скува. 2. Свеже и кувано месо разледај и своје забелешке запиши у свеску. Потом исти постапак понови помоћу лупе. 3. Потруди се да пинцетом откинеш део свежег и куваног меса. Које месо се боље одваја? Знаш ли да даш одговор зашто је то тако? Како изгледају делови које си одвојио пинцетом? 4. Своје белешке запиши у свеску. Провери код наставника да ли си добио права сазнања. АКТИВНОСТ 4 Микроскопирање трајних препарата мишићних ткива ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: трајни препарати од три врста мишићних ткива, микроскоп, свеска за цртање. 1. Постави микроскоп и нађи видно поље. 2. Потражи од твог наставника препарате ткива. 3. Постави препарат животињске ћелије на микроскоп. Прво микроскопирај са малим, затим са великим увећањем. Нацртај ткива која си микроскопирао. 4. Провери код наставника да ли си правилно урадио задати задатак.

ТЕМА 4 ИСХРАНА И ДИГЕСТИЈА После правилног проучавања садржина ове теме моћи ћеш: - Да разумеш састав и значење хране и исхране; - Редом да набрајаш и описујеш органе дигестивног тракта; - Да разумеш процес разграђивања хране; - Да објашњаваш пут разлагања једне врсте хране и улогу ензима; - Да разумеш функције јетре и панкреаса у процесу дигестије хране; - Да дефинишеш шта је ресорпција; - Да описујеш болести дигестивног тракта и помоћних органа и начине за заштиту од истих.

Појмови које ћеш проучавати у овој теми: - храна, исхрана, - енергетске и градивне вредности, - ензими, - витамини, - усна шупљина, пљувачне жлезде, - желудац, - црево, - цревне ресице, - дигестија, - ресорпција, - јетра, панкреас, дигестивне жлезде.

ТЕМА 4 ЧАС 1

ХРАНА И ЗНАЧЕЊЕ ИСХРАНЕ Да би човеков организам могао правилно да функционише, добија енергију и извршава све своје животне активности, потребно је да свакодневно унесе одређену количину хране. Да би организам могао да искористи храну, исту треба да дигестира - свари: разложи на најситније саставне делове, до таквих величина да могу лако из органа за варење да пређу у крв и преко ње да стигну до свих ћелија човековог тела. Храна има задатак да организму даје градивне материје за раст и развој, да надокнађује хранљиве материје које су потрошене функционисањем органа физичким и умственим радом. Осим тога, она телу даје топлоту, снагу или енергију за кретање и извршавање свих његових животних активности. Храна мора да садржи и заштитне материје, а то су најчешће витамини који штите организам од обољења. Несварени делови ране се одстрањују из тела преко аналног отвора у облику измета. Храна У зависности од свог порекла, храна коју користимо се дели на храну биљног и храну животињског порекла. У зависности од улоге коју имају у организму, хранљиве материје су подељене у три групе: -Градивне - имају улогу да граде ћелије, а самим тим и ткива, органе и цео организам. У ову групу спадају беланчевине и масти. -Енергетске - ослобађају енергију која је потребна за целокупну активност човековог организма. У ову групу се убрајају шећери, пре свега шећер гликоза. -Заштитне - штите организам. Ту спадају витамини и минералне материје. Осим шећера, и друге хранљиве материје, као што су масти и беланчевине, могу да се користе за добијање енергије, али само у случају када у храни нема шећера. Хранљиве материје у ћелијама учествују у великом броју процеса при којима се једне хранљиве материје разлажу да би се добила енергија и топлота, а друге се уједињују и на тај начин се добијају материје које су потребне организму. Сви процеси разлагања и уједињавања хранљивих материја се заједничким именом зову метаболизам. Употреба хранљивих материја Сви шећери из хране се у току метаболизма претварају у гликозу. Гликоза циркулише крвотоком да би обезбедила енергију свим ћелијама. Део гликозе који се не искористи за добијање енергије, складира се у организму. Тако се у јетри и мишићним ћелијама складирају резерве гликозе у облику глукогена. Када организам има потребу за енергијом, глукоген се разлаже до молекула гликозе.

ТЕМА 4 Минерали и витамини Упоредно са потребама за мастима, беланчевинама и шећерима, човеков организам има потребу и за минералима и витаминима. Минерали су елементи потребни за изградњу организма, равнотеже у телесним течностима и активностима, као што су мишићна контракција, спровођење нервних надражаја и коагулација крви. Витамини су органске материје потребне у врло малим количинама. Витамини су делови ензима или других неопходних супстанци. Недостатак витамина доводи до различитих болести. Тако, недостатак витамина А доводи до оштећења вида, док витамин Ц повећава отпорност против болести.

Да ли знате да је храна најбољи лек? Да ли је истина да нас једна јабука дневно чува даље од лекара? Кратак одговор је - да. Овај одговор су људи знали одавно, а сада ћеш и ти сазнати зашто је то тако. Јабука има влакна која смањују ризик од рака дебелог црева, смањујући њихов контакт са цревним зидовима. Људи чија је исхрана богата воћем и поврћем, имају мање изгледа за појаву шећерне болести, болести система за циркулацију и обољења од рака. Са друге стране, доказано је да брокула, карфиол, купус и целер садрже једињења која блокирају раст ћелија рака. Правилни начин исхране омогућава правилни раст и развој организма. Здрава храна јача тело, јер му даје потребне материје које, уколико је организам здрав, у потпуности искоришћава. Здрава храна је она која не садржи велике количине беланчевина и масних материја (месо, јаја, сир) а богата је шећерима (храна биљног порекла), витаминима и минералним материјама. Правилно се храни онај човек који конзумира умерену количину једноставно припремљене разноврсне хране, при чему пази да иста није: преслана, прекисела, превише зачињена и да је умерено загрејана.

ТЕМА 4 Да би се хранљиве материје могле искористити у потпуности, потребно је да се разложе до својих најситнијих делова. При томе долази до разлагања: - шећера до гликозе, - беланчевина до аминокиселина, - масти до глицерола и масних киселина. Само овако разложене и разграђене могу врло лако да пређу из танког црева у крв. Код ових процеса разлагања значајну улогу имају посебне хемијске материје, назване ензими, које се излучују као саставни део сокова за дигестију хране. Карактеристично је то што су ензими специјализовани да делују само на одређену врсту хранљивих материја. Табела 1. Количина енергије потребне за нормално функционирање човековог организма у зависности од узраста kg/tm Узраст новорођенче беба од 6 месеци 1 година 2 године 12 година 18 година 70 година

Енергетске потребе у џулима на kg/tm 200 235 226 213 150 108 97

Табела 2. Количина енергије потребне за нормално функционисање човековог организма у зависности од професије kg/tm Врста посла Дрвосеча Бравар Косач Ковач Човек без напорног рада

Кратак преглед материјала

Потрошена енергија у џулима за 24 часа 26.000 13.000 30.500 15.500 9.163 до 10.032

Кратак преглед материјала Да би организам могао да искористи храну, иста треба да се дигестира свари, разложи на своје најситније делове. У зависности од свог порекла, храна коју користимо је подељена на храну биљног и храну животињског порекла. У зависности од улоге коју имају у организму, хранљиве материје се деле у три групе: градивне, енергетске и заштитне. Да би се хранљиве материје могле искористити у потпуности, потребно је да се разложе на своје најситније делове при чему се шећери разлажу до гликозе, беланчевине на аминокиселина а масти на глицероле и масне киселине.

ТЕМА 4 Провери своје знање 1. Шта је исхрана и које је њено значење. 2. Објасни значај исхране за човеков организам? 3. До којих делова треба да се разложе шећери, беланчевине и масти да би могли да из органа за варење уђу у крвоток? 4. Шта изазива недостатак витамина? 5. За ког човека кажемо да се правилно храни? витамин

деловање

извори

авитаминоза

Правилан вид, раст, правилни развој епитела и правилно размножавање

млеко, уље, маслиново уље, јаја, шаргарепа, парадајз, паприке, воће и поврће наранџасте боје

кокошје или ноћно слепило болестан дању гледа нормално, а ноћу губи способност за гледање

Витамини групе Б

правилан раст, правилна функција нервног система, правилно функционисање коже

квасац, ораси, лешници, месо, јетра, соја

појава слабокрвности, престанак раста, вртоглавица, општа слабост, нервна и кожна поремећења

одбрамбена способност против инфекција, пропустљивост капилара

лимуни, поморанџе, мандарине, паприке и у другом свежем воћу и поврћу, у туршији, посебно у киселом купусу

скорбут, изразита малаксалост, појава отока и крварење непца, клаћење и падање зуба

Омогућава ресорпцију калцијума и фосфора, а самим тим и правилно окоштавање костију и зуба

млеко, уље, маслиново уље, риба и рибље уље, сир, јаја, добија се у кожи сунчањем

рахитис неправилно окоштавање костију и њихово кривљење, посебно кости на ногама

правилна коагулација крви, омогућава деловање витамина Ц

млада коприва, купус, спанаћ, пасуљ, кромпири, кестени, банане, а ствара се и у дебелом цреву

појава крварења након лакших или тежих повреда или крварење без повреда

правилан развој мишића, нервног система и полних органа, правилан развој плода за време трудноће

житарице, соја, ораси, кикирики, пасуљ, јаја

код мушкараца престанак стварања сперматозоида и појава стерилитета код жена неправилан развој плода и његово одбацивање

ТЕМА 4 ЧАС 2

ДИГЕСТИЈА - ВАРЕЊЕ ХРАНЕ Функција дигестивног система Свака ћелија у организму има сталну потребу за храном, која јој служи за стварање енергије или као градивни делови за стварање потребних материја у организму. Међутим, саставни делови хране, онакви какви се примају, су превелики да прођу ћелијску мембрану и уђу у ћелију. Због тога храна унесена у организам треба прво да се механички обради, да се распарча, расцепка и раздроби на довољно ситне делове и да се хемијски разгради до својих најситнијих саставних делова који ће усна пљувачне моћи лако да прођу кроз ћелијску мембрану. шупљина жлезде Такви процеси распарчавања хране су названи дигестија. После дигестије, хранљиве материје гркљан пролазе кроз делове система за дигестију и хранопроводник прелазе у крв. Ова појава је названа упијање или ресорпција. Преко крвотока се ове материје преносе до ћелија у сваком делу организма. Дигестија и ресорпција су две најважније функције дигестивог система. Органи дигестивног система мгу да се поделе у две групе (сл. 4.1). јетра Дигестивни тракт, који претставља желудац жучно кесе пут који почиње од уста, где се храна прима дебело и завршава се аналним отвором, одакле се панкреас црево непотребни, чврсти отпадни продукти дигестије избацују из организма. танко Допунски органи, то су жлезде које црево су неопходне за дигестивне процесе, али слепо црево нису саставни део дигестивног тракта. црвасти право црево Оне кроз канале ослобађају дигестивне израстак нални отвор сокове, који имају значајну улогу у процесу дигестије, а и у дигестивном тракту. Сл. 4.1- Систем за дигестију

Зид дигестивног тракта Зид дигестивног тракта од једњака до аналног отвора је сличне грађе. Ако се гледа изнутра ка напољу, први слој је од епителног ткива названо слузница. Испод њега се налази слој везивног ткива назван потслузница. У њему има крвних садова и нерава који помажу у регулисању дигестивне активности. Следећа два слоја су изграђена од глатких мишића. Заједничка контракција ових мишића изазива таласасто кретање што помаже храни да се меша са дигестивним соковима. Спољашни слој зида се састоји од фиброзног везивног ткивва.

ТЕМА 4 Дигестивни тракт Дигестивни тракт је мишићна цев која се протеже кроз организам. Она је састављена од неколико делова: усна шупљина, гркљан, једњак, желудац, танко црево и дебело црево. Усна шупљина Усна шупљина (сл. 4.2) има три основне функције у дигестији: да прима храну, да припрема храну за дигестију и да почне дигестију шећера. У усној шупљини се налази језик који је мишићни орган. Он служи за мешање хране и за гутање и претставља један од важних органа за образовање гласова. Језик на својој површини има велики број телашца, названи пупољци укуса, у којима се налазе рецептори за различни укусе (слатко, слано, кисело или горко). У усној шупљини смештени су и зуби. Код деце узраста између 2 и 6 година има 20 зуба, који се мењају и названи су млечни зуби. Код одраслих људи има укупно 32 зуба и они се зову трајни зуби. Они су подељени на предње или секаче - 8 (по 4 на свакој вилици), очњаке - 4, предкутњаке - 8 и кутњаке - 12. Код зуба разликујемо део који се види у усној шупљини - круна и корен који се налази у непцу. Круна је са спољашње стране прекривена глеђу, која је танка и глатка материја. Испод ње се налази зубна кост – дентин, а у средини има празнину која је испуњена нервним завршецима и крвним судовима - зубна пулпа. глеђ корона дентин пулпа

корен зуба

гркљан

грло крајници

усне

душник језик

хранопроводник

пљувачне жлезде зуб

Сл 4.2 Усна шупљина

ТЕМА 4 Цела храна у усној шупљини се меша са пљувачком, која служи за влажњење хране и помаже у процесима жвакања и гутања. Пљувачка такође помаже у одржавању чистоће зуба и уста и смањује размножавање бактерија. У пљувачци се налази и ензим назван пљувачкина амилаза. Овај ензим помаже претварање скроба у простији шећер. Пљувачка се ствара углавном у три пара пљувачних жлезда које претстављају допунске органе дигестивног система. То су задушне, подјезичне и подвиличне пљувачне жлезде. Све ове жлезде кроз посебне канале свој секрет изливају у усну шупљину. Гркљан и једњак Ако се отворених уста погледаш у огледало и ако притиснеш језик, видећеш горњи задњи део усне шупљине назван гркљан или грло. Кад се храна уситни жвакањем и помеша пљувачком, њен мали део, назван залогај, гута се помоћу језика који гура залогај у грло. Грло је место где се укрштају путеви органа за дисање и дигестију. Прогутана храна затим пролази кроз једњак који је мишићна цев дуга око 25 сm, и носи храну у желудац. Пре него се споји са желудцом, једњак мора да прође кроз дијафрагму.

Желудац Желудац је широки орган који има облик слова Ј. Смштен је у горњем левом делу стомачне празнине. Код желудца осим два слоја мишића, која смо већ описали, има и трећи, унутрашњи слој који је постављен косо и помаже у мешању хране са дигестивним соковима. На два краја желудац има кружне мишиће, који омогућавају пролаз хранљивих материја само у једном правцу.

хранопровод

три слоја мишића

дванаестопалачно црево

унутрашњост желуца

Сл 4.3 Желудац

У желуцу храна се скупља, обрађује и меша. Посебне ћелије у омотачу желудца стварају желудачни сок. Његова два основна једињења су: хлороводонична киселина (HCl), која је јака киселина и омекшава везивна ткива у месу и разграђује микроорганизме продрле са храном, и пепсин, који је ензим за разграђивање беланчевина.

ТЕМА 4 Танко црево Танко црево је најдужи део дигестивног тракта. Његова дужина износи шест метара, а пречник му је око 2,5 сm. У првих 25 сm његов најмањи део је назван дванаестопалачно црево. У зиду дванаестопалачног црева се налазе жлезде које стварају велику количину цревног сока који садржи ензиме који разграђују беланчевине и шећере. У дванаестопалачном цреву се изливају и дигестивни сокови из јетре и панкреаса. Већина дигестивних процеса се извршава у танком цреву под дејством ових сокова. У унутрашњости танког црева се налази огроман број танких прстастих продужетака, названих цревне ресице који унутрашњој површини дају таласаст изглед. На тај начин унутрашњост танког црева се вишеструко повећава, што има значајну улогу у процесу ресорпције хране.

Дебело црево Дужина дебелог црева је око 1,5 m, а пречник му је око 6,5 сm.

цревне ресице

Дебело црево почиње у доњем десном делу стомачне празнине. Први његов део је мало надуван и назван је слепо црево, на коме постоји црвасти израстак. Између танког црева и слепог црева постоји кружни мишић, који не дозвољава да се храна враћа у танко црево. Дебело црево прави круг око танког црева и на крају преко правог црева завршава са аналним отвором, преко кога се одстрањују непотребне и недигестиране материје.

Сл 4.5 Пресек танког црева

ТЕМА 4 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Да би могла унесена храна у организму да се искористи, иста треба механички и хемијски да се обради. Систем органа за варење хране је састављен од: усног отвора, једњака, желуца, танког и дебелог црева и аналног отвора. У процесу дигестије хране помажу сокови: јетре, панкреаса, пљувачних жлезди и жлезди у желуцу, дванестопалачном цреву и танком цреву. Провери своје знање 1. Шта подразумеваш под појмом механичка и хемијска обрада хране? 2. Шта је метаболизам? 3. Нацртај пут кретања хране од уста кроз дигестивни тракт. 4. Која је разлика између млечних и трајних зуба? 5. Шта је гркљан? Шта се налази испред и иза њега? 6. Које су две основне особине киселине желудачног сока? 7. Наброј основне дигестивне ензиме. Где се стварају? Како они делују? 8. Наброј допунске органе дигестије и њихове функције.

ЧАС 3

ФУНКЦИЈА ЈЕТРЕ И ПАНКРЕАСА У ПРОЦЕСИМА ДИГЕСТИЈЕ Јетра Јетра је највећа жлезда у организму (сл. 4.5). Она је смештена у горњем десном делу стомачне празнине испод дијафрагме. Човекова јетра има црвенкасто-кафену боју. Она има велики, десни режањ и мањи леви режањ. Јетра је снабдевена крвљу кроз два крвна суда: вратну вену и јетрену артерију. Ови крвни судови у јетру уносе око 1,5 литар крви за једну минуту. Јетрена артерија носи крв богату кисеоником, док вратни систем вена носи крв богату хранљивим материјама из дигестивног тракта. Јетра је орган са највећим бројем функција. Неке од његових најважнијих активности су: јетра Складирање вишка гикозе као дијафрагма резервног шећера у облику гликогена, и обратно, када је у крви ниво шећера слезена испод нормале, из ћелија у јетри се ослобађа гликоза која иде у крвоток. Стварање беланчевина од плазме, као албумин, глобулини и панкреас фактори коагулације. жучна панкреасни Синтеза урее, која је крајњи прокеса канал извод метаболизма беланчевина. Уреа се ослобађа у крви и преноси се до будванаестопалачно брега одакле се избацује. Сл 4.5 Допунски органи црево дигестивног система

ТЕМА 4 - Претварање масти, чиме се оне могу користити за више намена у ћелијама у целом организму. - Стварање жучи. - Разграђивање еритроцита, при чему се ослобађа хемоглобин у облику жучних боја које се избацују преко жучи. - Одстрањивање отровних и штетних материја, као што су алкохол и неки лекови. - Складирање неких витамина и железа. Основну функцију у дигестији хране јетра показује преко деловања жучи. Жуч се преко посебног канала излучује или директно у почетни део танког црева, или се прво скупља у жучној кеси, а затим се одатле излучује у танко црево. Панкреас Панкреас, или поджелудачна жлезда, је дуга жлезда која се протеже од дванестопалачног црева до слезене. Панкреас ствара ензиме које дигестирају масти, беланчевине и шећере. Панкреасни сок се скупља преко пуно канала у главни панкреасни канал, који се излева у општи жучни канал или се заједно са њим излева у дванестопалачно црево близу жучног општег канала. Панкреас, осим што ствара дигестивне сокове, такође има функцију ендокрине жлезде, која ствара хормоне који регулишу метаболизам шећера. Ови продукти посебних ћелија, названи острвца на панкреасу, ослобађају се директно у крви. Процеси дигестије Различити органи у дигестивном тракту су специјализовани за дигестију различитих врста хране. У свим овим процесима учествују и ензими. Ензими су беланчевине које убрзавају хемијске реакције, али се сами не мењају при учешћу у таквим реакцијама. Ензими су специјализовани да делују само на одређену врсту хранљивих материја. На пример, ензим амилаза који учествује у дигестији шећера разграђује скроб, издвајајући из њега дисахарид (шећер од две молекуле) - малтозу. Други ензим може да разгради малтозу на две молекуле моносахарида (прост шећер) - гликозу. Други ензими разграђују масти њихових саставних делова - глицерол и масне киселине, а трећи, разграђују беланчевине на њихове саставне делове - аминокиселине. У устима се храна ситни и меша са пљувачком, да би њено гутање било лакше. Амилаза из пљувачке почиње процесе дигестије мењањем мале количине скроба у шећер (малтоза). Када храна стигне у желудац, на њу делује желудачни сок који садржи хлороводоничну киселину и ензиме. Хлороводонична киселина има важну улогу у разређивању хране и активирању ензима пепсин, који делује на беланчевине. Делимично дигестирана храна пролази из желуца у танко црево где се дигестија наставља. У дванаестопалачном цреву храна се меша са жучи, која долази из јетре или жучне кесе. У жучи има соли које разграђују масти на мање делове, а на њих делују ензими из панкреаса.

ТЕМА 4 Панкреасни сок садржи велики број ензима, од којих су најважнији следећи: - липаза, која разграђује масти до глицерола и масних киселина, које се веома лако апсорбују. Ако панкреасне липазе нема, масти се избацују са изметом у недигестираном облику; - амилаза, ензим који разграђује скроб; - трипсин, ензим који разграђује беланчевине до аминокиселина. Цревни сок, такође садржи више ензима. Такви су: малтаза, сахараза и лактаза, који делују на шећере. шећери

беланчевине

масти

Упијање или ресорпција хранљивих материја Процес при којем дигестирана храна улази у крв је назван ресорпција. Највећи део ресорпције се врши кроз слузокожу танког црева, у чему своју улогу имају и ресице. У ресицама има ситних артерија и вена које су повезане са капиларима. Хранљиве честице добијене разлагањем хране преко цревних ресица много лако улазе у крв, преко које стижу до јетре и одатле се разносе кроз цело тело, односно стижу до сваке ћелије. У желуцу се врши само ресорпција воде, алкохола и отрова. У њему нема ресорпције хранљивих материја. У дебелом цреву се врши ресорпција воде и неких минералних материја. Несварена, односно недигестирана храна, креће се кроз дебело црево. У њему се ове непотребне материје згушњавају и око њих се обавија слуз. На тај начин се формира измет, који се таласастим кретањима дебелог црева гура ка аналном отвору и избацује се у спољашњу средину.

усна шупљина

ензим амилазе

ензими пепсин панкреас ензими

јетра танко црево

аминокиселине гликоза

вода дебело црево

ензими

крв

Сл 4.7

глицерол и масне киселине

лимфа

ТЕМА 4 Краток преглед материјала

Деловање

Усна шупљина уситњавање хране амилаза разлаже скроб до простих шећера

Механичко

Хемијско

јетра

дванестопалачно црево

лучи се жучна киселина ензими: липаза

панкреас амилаза трипсин

танко црево

жлезде

дебело црево

ензими

Желудац мешање хране пепсин делује на беланчевине ресорпција воде и отрова улога разбија масти на ситне капи деловање делује на масти делује на шећере делује на беланчевине разлагање хранљивих материја до њихових најпростијих саставних делова

ресорпција воде и минералних матерја избацивање несварене хране

Провери своје знање 1. Које су две основне особине киселине желудачног сока? 2. Наброј основне дигестивне ензиме. Где се стварају? Како делују? 3. Наброј допунске органе дигестије и њихове функције. 4. Наброј функције јетре.

ТЕМА 4 ЧАС 4

БРИГА И НЕГА ОРГАНА ЗА ДИГЕСТИЈУ Да ли вам је позната изрека „здравље долази преко уста”? Можете ли да образложите ову изреку? Да ли се правилно хранимо ако у организам уносимо само шећере? Да би могао организам правилно да расте и да се развија, посебну пожњу треба обратити исхрани. Она увек треба да буде разноврсна, да садржи све хранљиве материје, да буде свежа или свеже спремљена. Неправилни начин исхране, обимна исхрана или недовољна исхрана, коришћење бајате - старе хране, коришћење хране која је конзервирана и слично, у великој мери може да наруши правилно функционисање органа за дигестију. Са друге стране, неправилно функционисање органа за дигестију може да изазове и неправилно функционисање других органа. Због тога органи за дигестију треба да се негују. Нега се пре свега састоји од правовременог уношења хране, у одређеном временском периоду. Никако не смемо неправилно да се хранимо, односно да прескачемо оброке. У празном желудцу се луче сокови кои могу да нагризу или оштете његов зид. Исто тако, увек треба да уносимо умерену количину хране. Прекомерно уношење хране оптерећује желудац, његови мишићи се неправилно грче и опустају и отежава се обрада хране у њему. Храна треба да буде разноврсна, да садржи све хранљиве материје и да буде увек свеже припремљена. Припрема хране треба да буде редовна, односно да се избегава консумирање хране која је припремљена пре једног или више дана. Такође, треба да се избегава коришћење конзервиране хране. Конзервирана храна у себи садржи велики број различитих врста додатака – адитива. као што су: конзерванси, боје, додаци за арому и слично. Храна треба да се уноси у мањим залогајима и добро да се жваће. На тај начин се храна добро ситни и боље делују ензими.

Сл 4.7 Одржавање зуба 58

ТЕМА 4

Сл. 4.8 Процес кварења зуба

Да би храна могла добро да се уситни, посебну пажњу треба обратити на хигијену зуба. Њих треба прати после сваког јела, а посебно ујутро и увече, пре спавања. Заостала храна између зуба почиње да се разлаже, при чему ослобађа материје које оштећују глеђ зуба, па се исти кваре, а са поквареним зубима се неправилно жваће храна. Зубе треба редовно одржавати, односно треба редовно ићи код зубног лекара, да се одстране оштећења, односно да се на оштећене делове зуба стави пломба. Коришћење бајате хране или хране која није хигијенски припремљена може да изазове тровање. Тровање салмонелом је доста често, посебно у летњем периоду, када се једе непроверена храна, посебно слаткиши или јела припремљена са јајима. Ботулизам је тровање поквареном конзервираном храном или неправилно термички обрађеним кобасицама. Пре сваког јела руке треба лепо опрати. Као резултат нехигијене, у органе за варење могу да се унесу паразити као што су: дечје глисте или пантљичара. Са свињском и говеђом пантљичаром човек може да се зарази ако једе недовољно добро скувано или пржено свињско или говеђе месо. Као резултат нехигијене руку или коришћењем нечисте воде човек може да се зарази дизентеријском амебом или бактеријама које изазивају дизентерију. Изазивачи дизентерије се гнезде у слузокожу црева и изазивају тешка оштећења која су пропраћена боловима и грчевима и појавом крвавих пролива. Чир на желуцу или дванестопалачном цреву се јавља као резултат неправилне исхране, употребе кафе или алкохола и слично. Ако желудац у одређеном временском периоду остане празан, сокови који се лучи постепено нагризају слузокожу, при чему се јавља оштећење познато као чир. Упала јетре, позната као жутица или хепатитис, може бити изазвана лековима, алкохолом или микроорганизама. Цироза јетре је хронично обољење у коме се активне ћелије јетре замењују са масним везивним ткивом. Најчешћи тип цирозе је алкохолна цироза. Алкохол директно оштећује ћелије јетре које су изложене недовољној исхрани. Врло је честа појава и камена у жучној кеси, које, уствари, представља наталожене соли из жучи. У задње време се све чешће сусрећемо са болестима модерног доба: анорексијом или булимијом. Анорексија је појава хронично изгубљеног апетита. Код болесног се примећује губљење телесне тежине, мускулатура омлитави и може да доведе до појаве смрти. Булимија је слична анорексији, са том разликом што болесник при јелу узима превелику количину хране, а затим настоји, најчешће преко намерно изазваног повраћања, да је избаци из организма. Ове две појаве обољења се најчешће јављају код девојака које замишљају да су дебеле и желе да ослабе на неконтролисан начин.

ТЕМА 4 КРАТКИ САВЕТИ -увек користи свеже воће и поврће, које је претходно добро опрано под млазом воде -једи увек разноврсну храну -једи увек свеже припремљену храну -превише топла или превише хладна јала и напитци су штетни -јаки зачини оштећују слузницу црева -вечера не сме да буде преобимна -треба да се једе умерено -после сваког оброка, а посебно пре спавања, добро оперите зубе.

АКТИВНОСТ 1 Испитивања деловања амилазе на скроб ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: чаша, штипаљка, шпиритусна лампа, сталак са епруветама, пљувачка, луголов раствор. 1. У чашу ставите 20-25 ml дестилисане воде, додајте мало скроба и прокувајте. Кување је потребно јер се скроб не раствара у хладној води. 2. После прокувавања, добијени раствор поделите у две епрувете. 3. Означите епрувете. 4. У прву епрувету пипетом додајте 20 капи пљувачке. Када се раствор у епрувети охлади, у сваку додајте по 5 до 10 капи луголовог раствора. 5. У првој епрувети боја раствора се не мења, док ће се у другој појавити тамноплава боја, што је доказ присуства скроба. АКТИВНОСТ 2 Испитивање деловања хлороводоничне киселине и пепсина на беланчевине ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: сталак са епруветама, пипете, водено купатило или чаша топле воде на температури од 400 оС, хлороводонична киселина (HCl), скувано беланце од јајета, натријум хидроксид, азотна киселина. 1. Узми четири епрувете и обележи их бројевима од I до IV. 2. У прву епрувету стави 5 ml разблажене (0,2 до 0,3 %) HCl, додај парче беланцета и неколико капи пепсина. 3. У другу епрувету стави исто што и у прву, али без пепсина. 4. У трећу епрувету стави исте супстанце као и у првој епрувети, али претходно прокуване. 5. У четврту епрувету стави 5 ml натријум хидроксида, додај парче беланцета и пепсина. 6. Све четири епрувете стави у водено купатило, загрејано на 400 оС или у чашу са топлом водом. После 30 минута извади епрувете и у сваку додај 2 до 3 ml.азотне киселине. Раствор у првој епрувети ће добити жуту боју, у њему има оптималних услова за деловање пепсина. Жута боја се јавља као резултат реакције између азотне киселине и аминокиселина од којих су изграђене беланчевине. Одговори: а)Зашто је потребно да епрувете буду на температури од 400 оС? б)Има ли сличности и разлика између процеса који се одвијају у желудцу и при огледима? в) Зашто у остале три епрувете нема разлагања беланчевина?

ТЕМА 5 ЦИРКУЛАТОРНИ СИСТЕМ После пажљивог изучувања садржина ове теме моћи ћеш: - Да препознајеш и именујеш састав циркулаторног система; - Да набрајаш: саставне делове и функције крви и лимфе, улогу крвних елемената, плазме и лимфе; - Да препознајеш и именујеш грађу срца; - Да преко шеме описујеш процес срчане револуције; - Да описујеш ток оксидиране и редуциране крви - Да упоређујеш: функције десне и леве половине срца, функције великог и малог крвотока; - Да описујеш: ризик од крварења и коагулацију као меру безбедности.

Појмови које ћеш изучавати у овој теми: - крв, - лимфа, - срце, - крвни судови, - пулс, - крвоток, - крвни притисак, - крварење, - коагулација.

ТЕМА 5 ЧАС 1

ЦИРКУЛАТОРНИ СИСТЕМ САСТАВ И ОСОБИНЕ

КРВ И ЛИМФА - САСТАВ, ОСОБИНЕ И ЗНАЧЕЊЕ КРВ Крв је везивно ткиво, које се разликује од других везивних ткива по томе што се његови саставни делови крећу слободно у течном делу званом плазма. Крв је густа течност, сталниог хемијског састава, а њена боја може бити од светлоцрвене до тамноцрвене боје. Боја зависи од количине кисеоника који је присутан у крви. Количина крви зависи од величине човека. Тако, мушкарац са тежином од 70 kg, има око 5 литара крви. Крв се креће кроз затворени систем судова, а кретање је помогнуто пумпањем срца. Основне функције крви су: преношење, регулисање и заштита Преношење - Преноси кисеоник од плућа до свих делова организма, и обратно, из њих сакупља угљендиоксид и преноси га до плућа; - Преноси хранљиве и друге потребне материје до ћелија, а из њих сакупља штетне материје и преноси их до места одакле ће се избацити; - Преноси посебну врсту хемијских материја - хормона од жлезди где се стварају до органа где делују. еритроцит Сл 5.1

Регулација - Помаже у одржавању рН у телеснм течностима; - Помаже у регулацији количине течности у организму; - Преноси топлоту која се скупља у мишићима и другим деловима организма и користи се у регулацији телесне температуре. Заштита - Садржи ћелије које су способне да штите организам од различитих обољења; - Садржи факторе који не дозвољавају њено превелико губљење при повредама.

тромбоцит

беле крвне ћелије -леукоцити

ТЕМА 5 Крв је састављена од крвне плазме и крвних елемената Крв је састављена од два главна дела: течног дела, званог плазма и ћелија и делова ћелија, званих формативни елементи или телца (сл. 5.1). Формативни елементи су подљени на: - Еритроците - то су црвени крвни елементи који преносе кисеоник; - Леукоцити - то је неколико врста белих крвних ћелија које штите организам од инфекција; - Тромбоцити или крвне плочице, које учествују у засиравању или коагулацији крви. Крвна плазма Више од половине крви сачињава плазма. Плазма је састављена од око 90% воде, у којој је растворен велики број хранљивих материја: беланчевина, масти, шећера, витамина, минералних материја, хормона. Њихова количина у плазми се смањује или повећава, што зависи од процеса размене са ткивима. Од хранљивих материја најважнији део је шећер гликоза, чијом се разградњом у ћелијама добија енергија. Формативни елементи Еритроцити Еритроцити, црвене крвне ћелије, су ситна тела у облику диска, са тањим централним делом од крајева (сл. 5.2). Они се разликују од других ћелија по томе што немају једро. У својој цитоплазми, еритроцити имају посебну врсту беланчевина названу хемоглобин. Ова беланчевина даје црвену боју еритроцитима, односно крви. Хемоглобин у свом саставу има железо. Основна функција хемоглобина је да везује и преноси кисеоник. Осим тога, он се повезује и носи и мале количине угљен диоксида из ткива до плућа одакле се избацује при издисању.

хемоглобин

Еритроцити су најбројнији формативни елементи у крви. Њихов број износи од 4,5 до 5 милиона у кубном милиметру (mm3) крви. Будући да црвена крвна зрнца немају једро, она не могу да се деле. Еритроцити стално преносе кисеоник и угљендиоксид. Са обзиром на то да имају напоран посао, они се троше. Њихово трошење је убрзано ако у организму има неки процес упале. Брзина таложења еритроцита се зове седиментација. Седиментација је много важан показатељ здравственог стања организма.

Сл 5.2- Еритроцит 63

ТЕМА 5 Да ли знаш? Хемоглобин сe многo лакше везује за опасни отровни гас угљенмоноксид. Овај опасан отровни гас са хемоглобином ствара стабилно једињење које се тешко распада и не дозвољава еритроцитима да преносе кисеоник. Угљенмоноксид је продукт сагоревања горива, као, на пример, бензина у аутомобилима, и њега има у издувним гасовима. Овај гас је разлог великог броја тровања која се јављају због незнања о његовом штетном деловању. Леукоцити - беле крвне ћелије Леукоцити се разликују од еритроцита по величини, изгледу, броју и функцији (сл. 5.3). Ове ћелије имају једро различите величине и изгледа. Њихов број се креће од 5000 до 10000 на један кубни милиметар, односно леукоцити и еритроцити су у односу 1 према 700. Леукоцити су скоро безбојни. Њихова основна функција је да штите организам од различитих врста нападача. Они се крећу амебоидно, могу врло лако да изађу кроз танке зидове крвних капилара и да уђу међу ткива и међућелијске просторе. У крви се среће више врста леукоцита који имају различите функције. Једни директно делују на нападаче, док други стварају беланчевине које блокирају деловање нападача. У зависности од тога да ли у својој цитоплазми леукоцити имају посебна зрнца или не, подељени су на: гранулоците и агранулоците. Од леукоцита ћемо поменути лимфоците и моноците. Имају важну улогу у процесима одбране организма. Лимфни чворови, слезина и јетра задржавају и разграђују истрошене леукоците. Однос различитих врста леукоцита је често значајан податак за постављање дијагнозе при лечењу.

а)

б)

в) а) неутрофил б) еозинофил в) базофил г) лимфоцит д) моноцит

г)

д)

Сл 5.3 Врсте леукоцита

ТЕМА 5 оштећен крвни суд

Тромбоцити

засирак или тромб

Сл 5.4 Коагулција крви

Од свих других формативних елемената, крвне плочице или тромбоцити су најситнији (сл. 5.4). Њихове ситне структуре у правом смислу речи нису ћелије, већ делови ћелије. Број тромбоцита у крви се креће од 150000 до 450000 у једном милиметру кубном. Тромбоцити су неопходни за коагулацију - засирење крви. Када приликом повреде крв буде у контакту са неким другим ткивом, или у додиру са ваздухом, тромбоцити пуцају. Тада се под утицајем ензима тромбина стварају беланчевинске материје у облику танких нити које се као мрежа испреплићу. На овој мрежи се лепе црвене и беле крвне ћелије при чему се ствара засирак или тромб који као чеп затвара оштећени крвни суд. При стварању засирка одлепљује се бистра жућкаста течност - крвни серум. Коагулација је јако битан механизам заштите организма од неконтролисаног губљења крви при повреди крвних судова.

Порекло формативних елемената Еритроцити, тромбоцити и највећи део леукоцита се стварају у црвеној коштаној сржи. Претходнице свих крвних ћелија су назване матичне ћелије. Животни век различитих врста крвних елемената је врло различит. На пример, по изласку из коштане сржи, еритроцити циркулишу кроз крвоток приближно 120 дана. Леукоцити могу да се нађу у циркулацији крви само 6 до 8 часова. Међутим, оне могу да уђу у ткива, где опстају много дуже - данима, месецима или годинама. Крвне плочице имају животни век око 10 дана. У поређењу са другим ћелијама у ткивима, ћелије у крви живе много кратко. Стога је њихово стално обнављање неопходно и јако значајно за живот. Истрошени или оштећени крвни елементи се преносе у јетру и слезину где се распадну и одређени њихови делови се складирају. Испитивања крви Многе врсте испитивања се могу користити за испитивање крви, а неке од њих имају стандардно место у рутинским физичким испитивањима. Машине које могу да изврше неколико тестова истовремено имају широку примену и замењују ручне процедуре у многим институцијама. За оне који желе да знају више Број еритроцита, леукоцита, тромбоцита као и количина хемоглобина у крви здравих људи су скоро константни. Нормалне вредности се разликују код мушкараца и код жена. Одступање од нормалних вредности је знак да постоји некакво обољење. Због тога је потребно да се повремено проверава крвна слика, односно да се изврши контрола крви.

ТЕМА 5 ЛИМФА Крв и растворене супстанце, као што су кисеоник и хранљиве материје, се стално филтрирају кроз зидове капилара у простору између ћелија. Ова течност је названа ткивна течност. Након што се ћелије снабду потребним материјама и ослободе се непотребних материја, течност се враћа у крвоток. Део ове течности се не враћа у венске капиларе, а самим тим и у крвоток, него се, заједно са неким од саставних делова, сакупља и циркулише кроз лимфни систем. У близини крвних капилара има и судова са слепим почецима, названим лимфни капилари, који сакупљају вишак ткивне течности (сл. 5.5). Део ткивне течности који улази у лимфне капиларе се зове лимфа. Лимфа је по саставу крвна плазма у којој има белих крвних ћелија. Лимфа кружи кроз организам преко посебног лимфног система судова - лимфних судова и поновно се враћа у крвоток. Основна улога лимфе је да, заједно са ткивном течности, ћелијама и ткивима обезбеђује потребне матерје, а да од њих узима непотребне материје и враћа их у крвоток.

венула

ћелије

венски капилари

артериола

лимфни капилари

Сл. 5.5

Ако хоћеш да знаш више Хематокрит Хематокрит је изражен као волумен еритроцита у јединици волумена (100 ml) целе крви. На пример, када лабораторијски налаз показује,,хематокрит 38%’’, значи да се 38% целе крви састоји од еритроцита. Код одраслих мушкараца, нормалан број је од 42 до 54 ml на 100 ml крви, док код одраслих жена је тај однос мањи и износи од 36 до 46 ml на 100 ml крви. Нормалне вредности хематокрита много зависе од коришћеног метода и тумачења резултата у одређеним лабораторијама. Тестови за хемоглобин Од количине хемоглобина у еритроцитима зависи одговарајуће снабдевање ткива са кисеоником. За мерење његове количине, хемоглобин се прво ослобађа од еритроцита и боја крви се упоређује са бојом на стандардној скали. Хемоглобин је изражен у грамима на 100 ml пуне крви. Нормална концентрација хемоглобина код одраслих мушкараца је у границама од 14 до 17 g на 100 ml крви. Вредности код одраслих жена су мање и крећу се од 12 од 15 g на 100 ml крви. Смањење хемоглобина нам указује на анемију.

ТЕМА 5 Као допуњење претходних тестова, целокупна крвна слика укључује и прављење крвних размаза. У овом поступку се од капи крви прави танак размаз на горњој страни предметног стакла и боји се посебном бојом. Размаз се користи за одређивање различитих врста леукоцита. Овакви препарати се гледају под микроскопом. Код еритроцита се испитују нарушавања у погледу величине, боје или облика и гледју се и броје у процентима незрели облици. Број и облик тромбоцита се овим методом не може испитивати, јер они се оштећују. Паразити, као изазивачи маларије и други паразити, могу, исто тако, да се виде. У додатку се гледају и различите беле ћелије, односно, одређује се леукоцитарна формула. То је одређивање процента сваке врсте леукоцита у размазу. Будући да све врсте леукоцита имају различите функције, промене њиховог односа могу имати важно дијагностичко значење. Испитивања коагулације Заштита од губљења крви из малих крвних судова се врши са стварањем коагулума. При процесима брзих операција и других случаја, важно је да коагулација буде нормална и да брзо наступи. Будући да је коагулација сложен процес који укључује више реакција, задржавање коагулације може да буде из различитих разлога, укључујући одсуство материја сличних хормонима, солима калцијума или витамину К. Постоје различити фактори коагулације који се означавају римским бројем од I до XII. Фактор I је фибриноген, фактор II је протромбин, фактор III је тромбопластин, фактор IV је калцијумов јон. Садржај свих ових фактора може да се одреди и измери на основу процената, користећи их притом за дијагнозу и третман у неким болестима са појавом крварења. Допунски тестови за коагулацију укључују тестове о времену крварења, времену коагулације, капиларном стезању и функционисању тромбоцита.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Крв и лимфа претстављају унутрашњу течну средину човековог тела. Три основне функције крви су: преношење, регулисање, заштита. Крв је састављена од течног дела, крвне плазме, у којој пливају беле крвне ћелије, црвене крвне ћелије и крвне плочице. Лимфа има функцију да сакупља вишак течности из ткива и да штити организам од болести. Она је по саставу крвна плазма која садржи беле крвне ћелије.

Провери своје знање 1. Како крв добија боју? 2. Које су функције крви? 3. Који су саставни делови крви? 4. Наброј и опиши три основна типа и облика елемената крви. 5. Која је основна функција еритроцита, леукоцита, тромбоцита? Где се они стварају? 6. Шта је лимфа и како се ствара?

ТЕМА 5 ЧАС 2

СРЦЕ, КРВНИ СУДОВИ И ЛИМФНИ СУДОВИ ГРАЂА И ФУНКЦИЈЕ Подсети се: Шта је затворен, а шта отворен крвоток? Кроз органе и ткива у човековом телу непрекидно се креће крв и лимфа и на тај начин ствара његову унутрашњу течну средину. Кретање крви је названо крвоток, а лимфе лимфоток. Крвоток сачињавају срце и крвни судови, а лимфоток лимфни судови и лимфни чворови. Крвоток и лимфоток су међусобно повезани. Срце Циркулација и срце Непрекидно кретање крви је названо циркулација. Кретање крви кроз крвне судове је омогућено радом срца. Срце је мишићна пумпа чијим се радом крв креће кроз крвне судове. Срце је смештено на средини између плућа. Има купасто-крушкасти облик и врхом је окренуто ка левој половини. Због тога његове откуцаје осећамо на левој половини грудног коша. Величине је песнице.

горња шупља вена

Грађа срца

аорта

плућна артерија плућне вене

залисци десна преткомора

лева преткомора

лева комора десна комора

преграда Сл 5.6 Грађа срца

Срце је шупљив орган чији су зидови састављени од три слоја (сл. 5.6): унутрашњи слој - изграђен од епителног ткива; средњи слој - састављен од срчаних мишића и спољни слој састављен од омотача који ствара кесу - перикард која обавија срце.

ТЕМА 5 Десна и лева половина срца Срце код човека је подељено на леву и десну половину (сл. 5.5). Десна пумпа крв сиромашну кисеоником до плућа преко малог крвотока. Лева пумпа крв богату кисеоником кроз цели организам преко великог крвотока. Две у потпуно одвојене једна од друге, делом названим преграда. Преграда је, слично срца, углавном, састављена од мишића.

половина половина половине као и зид

У свакој половини срца има по две празнине, једна која прима крв, названа преткомора, и друга која испумпава крв, названа комора. 1. Десна преткомора прима крв која се враћа из ткива организма. Ова крв има мало кисеоника, а уноси се кроз вене. Вене су крвни судови који преносе крв до срца. 2. Десна комора пумпа венску крв, која долази из десне преткоморе, према плућима. 3. Лева преткомора прима крв богату кисеоником која се враћа из плућа преко плућних вена. 4. Лева комора, пумпа крв богату кисеоником до свих делова организма. Ову крв преносе артерије, које су крвни судови који носе крв од срца до ткива. Крв се кроз срце креће само у једном правцу. То је омогућено постојањем посебних делова у срцу названим залисци или клапе. Залисци се налазе између преткомора и комора и комора и артерија.

Функције срца

систола преткоморе дијастола коморе

систола коморе дијастола преткоморе

Рaд срца Иако су десна и лева половина срца одвојене једна од друге, оне раде аједно. Крв се креће кроз празнине срца стезањем и опустањем срчане мускулатуре. Прво се стежу преткоморе, a затим коморе. Ова активна фаза је названа систола. Између сваке активности следи периСл. 5.7 Рад срца од одмора, назван дијастола. Према томе, фаза одмора у преткоморама започиње истовремено са активном фазом комора. Онда када се комора стеже, залисци затварају отвор ка преткомори и не дозвољавају да се крв врати у њих. По пражњењу коморе мирују, при чему су мишићи обе коморе опуштени. То траје кратко време, након чега се преткоморе срца поново пуне крвљу. Ово е један срчани циклус, који траје око 0,8 секунди, а изражава се једним откуцајем срца (сл. 5.7).

ТЕМА 5 Срце је једини орган у човековом организму који може сам да се потстиче на рад. Али, на рад срца утицај има и нервни систем. У зависности од стања у којима се налази организам, срце може да убрза или да успори свој рад. Крв се у организму преноси кроз крвне судове Крвни судови, заједно са срцем, сачињавају затворен систем кроз који протиче крв. Према функцији, крвни судови могу да се поделе у три групе (сл. 5.8) Артерије. Оне преносе крв из срчаних комора до капилара у ткивима. Њихови зидови су еластични и лако се стежу и опустају, што олакшава кретање крви која је испумпана из срца. Најситније артерије су назване артериоле. Вене. Оне скупљају крв из капилара у ткивима и враћају је у срце. Зидови вена имају мању чврстину и еластичност. У унатрешњости великих вена се налазе залисци који помажу крв да се креће само у једном правцу: према срцу. Највише оваквих залистака има у венама на екстремитетима. Најситније вене су назване венуле. Капилари омогућавају размену између крви и ћелија у организму, или између крви и ваздуха у ткиву плућа. Њихови зидови су изграђени од једнослојног епитела. Пошто су ови зидови много танки, могућа је размена између крви и ћелија. Капилари повезују артериоле и венуле. Крвни судови могу да повећају или смање свој пречник. Њихово проширење је названо вазодилатација. Ова промена омогућава примање више крви у тој зони. Супротно од тога, вазоконстрикција је смањење пречника крвних судова, односно њихово скупљање, што доводи до смањења протока крви.

Пулс и крвни притисак У нормалним стањима коморе пумпају крв у артерије. Када се комора грчи она од притиском испумпава крв у крвне судове. Стално испумпавање крви изазива таласасто кретање крви кроз артеријске крвне судове. Овакво таласасто кретање је названо пулс, који може да се осети на некој артерији која је релативно близу површине тела. Пулс се најбоље осећа на артеријама у корену длана и на врату. Нормалан пулс је од 70 до 80 откуцаја у минути. Преко пулса се одређује рад срца.

залисток

капилари

артерија

вена

венула артериола

Сл. 5.8 Крвни судови

ТЕМА 5 Крвни притисак и његово одређивање Крвни притисак је сила којом крв притиска на зидове крвних судова. Крвни притисак је резултат рада срца и отпорности крвних судова. Грађа лимфних судова Лимфни судови имају сличну грађу као и вене. Најситнији лимфни судови - лимфни капилари, имају слепе почетке, односно једним својим крајем су у телесним течностима, а другим крајевима се повезују у све веће лимфне судове. Лимфа се кроз лимфне судове креће слично као и код вена, помоћу мишића и залистака. На крају се целокупна количина лимфе сакупља у два велика лимфна суда и враћа се поново у крвоток.

чворићи

залисци

Сл. 5.9 Грађа лимфног чвора

На свом путу кроз лимфне судове, лимфа наилази на проширења - лимфне чворове. Лимфни чворови су филтери за лимфу (сл. 5.9). Они имају лоптаст облик и различитих су величина. Имају капсулу од везивног ткива која продужава и у унутрашњост, чиме је чвор подељен на више делова или чворића. У чворићима се налази лимфно ткиво у којме има различитих врста леукоцита. У њима се лимфа цеди, пречишћава и преко једног одводног лимфног суда се носи изван лимфног чвора. Лимфни чворови најчешће су груписани на једном месту. Најчешће и најважније групе лимфних чворова су смештене у пределу врата, испод пазуха, око душника и црева и у препонама.

У групи лимфних чворова су и крајници. Они се налазе са стране грла. Као посебан део лимфног система је и грудна жлезда, која се налази у горњем делу грудног коша, иза грудне кости. Грудна жлезда има важну улогу у развоју имунолошког система пре рађања бебе и у првих неколико месеци детињства. Слезина је орган који служи као филтер крви. Она се налази са леве стране стомачне празнине под пливајућим ребрима. Слезина је мека, тамне боје и мало спљоштена. Слезина је обично, много снабдевена крвљу, у односу на њену величину. Овој орган је испуњен меким сунђерастим ткивом, која служи као филтер. Слезина, исто тако, има и леукоците који уништувају бактерије и штетне честице. Осим тога, она је резервоар за крв, а учествује и у разграђивању еритроцита. Ако се слезина одстрани из организма, њену функцију преузимају други лимфни чворови.

Мерење крвног притиска

ТЕМА 5 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Кретање крви кроз крвне судове је омогућено радом срца. Срце је подељено на две преткоморе и две коморе. Кроз леву половину циркулише крв богата кисеоником а кроз десну половину крв богата угљендиоксидом. Cталним грчењем и опуштањем срчаног мишића, крв се кроз срце креће у једном правцу. Крвни судови који износе крв из срца су названи артерије, а крвни судови који уносе крв у срце су вене. Пулс је таласасто кретање крви кроз крвне судове. Капилари омогућују размену између крви и ћелија у организму или између крви и ваздуха у ткиву плућа. Лимфни судови су по грађи слични венама. Лимфни чворови имају функцију да филтрирају лимфу. У групу лимфних чворова спадају и крајници. Слезина је орган који служи као филтер крви.

Провери своје знање 1. Која су три слоја зида срца? 2. Наброј делове срца и кажи која је њихова функција. 3. Која је улога сваког залиска и где се они налазе? 4. Дефиниши рад срца. Шта означава рад срца? 5. Наброј три основне групе крвних судова и опиши њихову функцију. 6. Опиши најкраћи могући пут капљице крви од капилара у нози до капилара у глави. 7. Који крвни судови носе крв у десну преткомору? Који крвни судови носе крв богату кисеоником у леву преткомору? 8. Шта се означава пулсом? Где се уобичајено мери пулс? 9. Опиши грађу и функцију лимфног чвора. 10. Која је функција слезине?

ТЕМА 5 ЧАС 3

ЦИРКУЛАТОРНИ СИСТЕМ КРВОТОК И ЛИМФОТОК

КРВОТОК - ВЕЛИКИ И МАЛИ Крвни или циркулаторни систем ћеш најлакше разумети када анализираш одговарајуће слике у овој глави, на којој су приказани крвни судови. Ако се овим сазнањима додају и она која су већ позната о крви и срцу, слика о крвном систему ће бити потпуно јасна. Сви крвни судови формирају крвоток и исти може да се подели на два дела: плућни – мали и општи - велики крвоток. горња шупља вена

глава и руке

плућна артерија

аорта

десна преткомора доња шупља вена

лева преткомора лева десна комора комора унутрашњи органи ноге

Сл. 5.10 Мали и велики крвоток

Мали крвоток. Преко овог крвотока крв се ослобађа угљендиоксида и обогаћује се кисеоником. Мали крвоток почиње од десне коморе срца са плућном артеријом, која се дели на две гране, које носе крв у два плућна крила. У плућима се преко крвних капилара врши размена гасова, при чему крв испуста угљендиоксид, а обогаћује се кисеоником. Крв богата кисеоником се, кроз четири плућне вене, које излазе из два плућна крила, враћа у леву преткомору. Велики крвоток. Његови крвни судови снабдевају сва ткива хранљивим материјама и кисеоником, а ослобађају их од штетних продуката. Велики крвоток почиње од леве коморе одакле излази највећа артерија, звана аорта. Аорта је артерија која може да се подели на неколико делова: горњи део, аортин лук и доњи део.

Горњи део аорте се разграњује на две гране у близини срца, назване лева и десна срчана артерија, које снабдевају крвљу срчани мишић. Аортни лук се разграњује на три велике гране, које снабдевају крвљу главу, врат и руке. Доњи део аорте се постепено разграњује на артерије за све органе. Артерије се разграњују на мање артериоле, а оне у све ситније артеријске капиларе, које се протежу до ткива и ћелија органа. Тамо се врши размена материја и гасова. Одатле почињу да се протежу венски капилари, који се спајају у венуле, а оне стварају одговарајуће вене кроз које се крв враћа у срце. Из доњег дела тела крв се кроз посебне вене на ногама и на органима у стомачној празнини, у десну преткомору враћа преко доње шупље вене. Вене из главе, врата, горњих екстремитета и грудног коша се скупљају у горњу шупљу вену, која враћа крв у десну преткомору.

ТЕМА 5 Плућне артерије се разликују од артерија у великом крвотоку по томе што носе крв која је сиромашна кисеоником, а плућне вене носе крв богату кисеоником. Срчани крвоток. При свом активном раду срце троши велику количину енергије која се добија од кисеоника и хранљивих материја. Због тога срце има засебан крвоток. Са горњег дела аорте се одвајају артерије - срчане артерије које носе оксидирану крв, а из њега излазе вене које износе редуковану крв. ЛИМФОТОК Лимфа која је добијена цеђењем крви се скупља у лимфним капиларима. Самим тим започиње лимфоток. Лимфа се из лимфних капилара преко мањих и већих лимфних судова креће у једном правцу, од ћелија и ткива, према срцу. На крају се сва количина лимфе скупља у два велика лимфна суда који се у билизини срца уливају у доњу шупљу вену. На тај начин се лимфа поново враћа у крвоток. плућни капилари

НЕГА, ЗАШТИТА, ПОВРЕДЕ И ОБОЉЕЊА ЦИРКУЛАТОРНОГ СИСТЕМА

артерије

вене

Заштита од срчаних болести Иако не могу потпуно да се наведу све препоруке за смањење срчаних обољења, као мере за заштиту се предлажу: 1. Правилна исхрана, која садржи све потребне хранљиве материје. Посебно је важно да се једу житни продукти, воће и поврће, а да се избегавају масти животињског порекла. 2. Штитимо се од свакаквих инфекција. Притом је важна заштита и брига о зубима који треба да се одржавају здрави. 3. Одговарајући одмор. Људи који желе да се заштите од болести срца, треба да не пуше и да не пију веће количине алкохола. 4. Редовне физичке активности уз одговарајуће програме вежбања, такође су заштитне мере против срчаних обољења.

лимфни суд

срце вене

артерије

лимфни чвор

лимфни капилар

капилари

Сл. 5.11 Однос између крвног и лимфног система

ТЕМА 5 Болести срца Од великог броја болести срца, споменућемо само најчешће: упала једног од три слоја срца, урођене мане грађе срца, оштећења или запушења крвних судова који снабдевају крвљу срчани мишић, као што је инфаркт, промене у раду срца, рад као што су аритмије и друге болести. Болести крвних судова Најчешће болести крвних судова су: стврдњавање зида крвних судова, таложење масти на унутрашњем делу зидова, названо атеросклероза (сл.5.13). Понекад је омотач артерије оштећен и на том месту могу да се створе крвне грудвице (тромбови). Такви тромбови могу више или мање да затворе крвни суд, као што је случај понекад са срчаним артеријама. У другим случајевима, соли калцијума и везивно фиброзно ткиво могу да се стврдну у артеријама; ова појава названа је артериосклероза. Исхрана богата са много

масти

Сл 5.13 Развој атеросклерозе

аорта

блокада срчане артерије

Сл 5.12 Запушење крвних судова који снабдевају крвљу срчани мишић и разлози појаве инфаркта

ТЕМА 5 масти и дим од цигарета повећавају могућност појаве артериосклерозе, а чисти ваздух и физичка активност праве крвне судове еластичнијима. Честа појава су и проширене вене. Ово је болест при којој поткожне вене најпре поињу да отичу, да се искривљују и тако постају неспособне да функционишу правилно. Најчешће се јављају код лица која највећи део дана проводе стојећи, као, на пример, продавачи. Крвне болести Најчешћа обољења крви могу да се поделе у три групе: Анемија - болест при којој се јавља смањено ниво хемоглобина или еритроцита у крви и то оштећује снабдевање ткива кисеоником; Леукемија - болест која се карактерише повећањем броја леукоцита; Болести коагулације, као што је хемофилија, у којој се јавља смањена способност коагулације крви у организму. Заједничка особина за скоро сва обољења крви је та што се она најчешће преносе наследно.

Крварење и прва помоћ Обилно губљење крви из крвних судова је названо крварење. Крварења могу да буду спољашња или унутрашња. Капиларна крварења која су последица оштећења капилара, обично се заустављају нормалним процесом засирења крви. Истицање крви из већих крвних судова може да се заустави давањем прве помоћи. Најчешће се притиска чистом газом директно на рану, чиме се крварење зауставља. Важно је знати кад и како да се дa ова прва помоћ, али притискање и стезање не сме да траје превише дуго, јер може да изазове оштећења ткива која се налазе испод притиснутог места.

а)

б)

Масажа срца Ако из неких разлога престане рад срца, престаје и крвоток, а самим тим рестаје и дисање. У тим случјевима живот је у опасности. Одређеним поступком, вештачким путем може да се одржава крвоток. Тај поступак је познат као масажа срца.

в)

Заустављање крварења притиском на: а) поткључну артерију б) потпазухну артерију в) надлактичну артерију

ТЕМА 5

Поступак масаже срца

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Крвоток је кружно кретање крви кроз крвне судове у организму. Подељен је на велики и мали. Мали крвоток започиње од десне коморе и преко плућа завршава у левој преткомори. Његова функција је да се крв ослободи вишка угљендиоксида и да се обогати кисеоником. Велики крвоток започиње од леве коморе и преко крвних судова кроз цело тело завршава у десној преткомори. Његова функција је да снабдева све ћелије и ткива кисеоником и да их ослободи од насталог угљендиоксида. Лимфоток започиње са лимфним капиларима. Преко лимфних судова процеђена и прочишћена лимфа се поново преко два велика лимфна суда враћа у крвоток. На органе за крвоток штетно делују: превелики напор, узбуђења, нервозна и стресна стања, неправилна исхрана, никотин, алкохол и друго. Провери своје знање 1. Шта је крвоток? 2. Дефиниши разлике између следећих термина: а. Мали и велики крвоток, б. Систола и дијастола. 3. Који крвни судови носе крв у десну преткомору? Који крвни судови носе крв у леву преткомору? 4. Објасни разлике између следећих термина, датих у паровима: а. Мали крвоток и велики крвоток, б. Артериола и венула, в. Вазодилатација и вазоконстрикција, г. Атеросклероза и артериосклероза. 5. Која врста болести срца најчешће изазива случајну смрт? 6. У којем се органу најчешће јављају проширене вене? 7. Који су поступци за заустављање крварења? 8. Зашто је при престанку рада срца потребно радити масажу срца?

ТЕМА 5 КРАТКИ САВЕТИ -немој да пушиш и да пијеш алкохол -храни се правилно, пази на своју тежину -свакодневно имај умерену физичку активност -смањи превелики напор, научи се да се опушташ

ЦИРКУЛАТОРНИ СИСТЕМ АКТИВНОСТ 1 Микроскопирање крви ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: препарат крвног размаза, микроскоп, свеска 1. Припреми микроскоп. 2. Стави препарат и микроскопирај. 3. Уочи црвене и беле крвне ћелије. Нацртај их. 4. Провери код наставника свој рад. АКТИВНОСТ 2 Разгледање грађе срца ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: узми из месаре говеђе или свињско срце, кадицу за дисекцију, калпел. 1. Разгледај његов спољни изглед. 2. Помоћу ножа или скалпела подели срце на две једнаке половине. 3. Разгледај његову грађу. Обрати пажњу на преграде између комора и на крвне судове који улазе или излазе из срца. Потруди се све то да нацрташ, обележиш и да даш своје образложење на следећа питања. Које су вене, а које артерије срца? По чему их разликујеш? Како изгледају преграде између преткомора и комора? Зашто је мишић леве коморе јачи од одговарајућег мишића на сваком од осталих делова срца? АКТИВНОСТ 3 Мерење пулса и крвни притисок ПРИБОР: апарат за мерење крвног притиска. 1. Благим притискањем пронађи пулс на артерији подлактице. Гледај на часовник са секундаром и изброј откуцавања у 1 минути. 2. Затим направи 10 склекова. Понови вежбу. Објасни разлику у откуцавањима која се јавља. 3. После објашњења наставника и уз његову помоћ намести манжетну на апарату за притисак око надлактице своме другу. 4. Пронађи пулс артерије као у преходној вежби. 5. Затвори вентил пумпе на апарату и ритмички пумпај. Притисак у манометру ће расти. 6. Кода више не осећаш откуцаје срца, престани да пумпаш. 7. Полако отвори вентил и прати опадање притиска на скали манометра. Притисок који ће показати манометар у моменту када поново осетиш пулс, одговара систолном притиску. За потврђивање систолног и диајстолног притиска неопходне су лекарске слушалице.

ТЕМА 6 ИМУНИ СИСТЕМ После пажљивог проучавања садржаја ове теме, моћи ћеш: - Да разумеш улогу и значење имуног система; - Да дефинишеш антигене и антитела; - Да разумеш могуће комбинације антигена-антитела у крви; - Да разумеш начин наследног преношења крвних група; - Да разумеш механизме трансфузије и трансплантације; - Да описујеш значење и деловање вакцине; - Да набрајаш начине заштите од инфективних болести;

Појмови које ћеш проучавати у овој теми: - имунобиолошка реакција, - крвне групе, - имунитет, - антиген, - антитело, - вакцина, - алергија, - крвне групе, - трансфузија, - трансплантација, - сида.

ТЕМА 6 ЧАС 1 ОДБРАМБЕНЕ СПОСОБНОСТИ

ОРГАНИЗМА ИМУНОБИОЛОШКЕ РЕАКЦИЈЕ Одбрана тела против болести У току свог живљења човек је стално у додиру са великим бројем различитих врста микроорганизама (бактерије, вируси, гљивице и друго). На срећу, многи од нас преживљавају такве додире, па током времена постајемо отпорни. Део човековог организма чија улога је да штити организам од различитих штетних нападача је назван одбрамбени или имунолошки систем. Имунолошки систем је састављен од одређених врста ћелија и од лимфног ткива. Одбранбена реакција имунолошког система може да буде неспецифична, односно она је успешна против било ког нападача који улази у наше тело, или специфична, односно она се јавља само против одређеног нападача. рана

Сл. 6.1 Оздрављења ране код које нема инфекције

Појава инфекције Иако је човек стално изложен нападима великог броја изазивача болести, постоје одређени разлози који ће условити да ли ће се појавити инфекција. Тако, одређени нападачи то могу да направе само на одређеном ткиву или органима, други нападају велики број органа или цео систем. Изазивачи инфекција најчешће су много ситни и сви су именовани заједничким именом - микроорганизми. Да би могао једен нападач да изазове болест, неопходно је да има: - Улазна врата кроз која нападач улази у организам (оштећена кожа, усна шупљина или слично). - Сваки нападач мора да буде довољно моћан да савлада одбрану организма. - Да би се појавила инфекција треба да има довољан број нападача (доза), који нападају тело.

ТЕМА 6 - На крају, важно је и стање организма човека, пре свега, његово опште физичко и психичко здравље, исхрана, место живљења. Неспецифична одбрана Кожа је прва препрека која спречава штетне микроорганизме. Да би могли да продру у организам, она треба да биде оштећена. Слузокожа која облаже путеве који воде ка унутрашњости тела, исто тако, делује као препрека. Телесни секрети, као што су сузе, зној и пљувачка, имају задатак да штите организам. Кијање и кашљање имају корисно дејство, будући да на тај начин организам настоји да одстрани нападача. Посебну врста неспецифичне одбране врши одређена врста белих крвних ћелија, на пример, неутрофили и макрофаге, који имају способност да унесу у себе туђе материје и да их униште у процесу, названом фагоцитоза. Сл. 6.2 Фагоцитоза бактерија

Упала Упала је један од начина којим организам може да се ослободи од нападача. Она се јавља као резултат напада неких бактерија, али и при опекотинама од ватре, хемикалија, или при посекотинама и повредама. Ако је упала повезана са микроорганизмима назива се зараза или инфекција. Продирањем штетних микроорганизама и њиховим размножавањем, почиње низ одбранбених процеса. Одбрана названа упална реакција је пропраћена са четири класична симптома: висока температура, црвенило, отоци и бол. При томе треба да напоменемо да након продора нападача у организам исти треба да се прилагоде условима у организму, да почну да се размножавају и када достигу одређени развој, настаје појава обољења. Период од заразе до појаве знакова обољења назван је инкубациони период. Антигени Антиген је свака материја која продире у тело и изазива стварање имунолошког одговора. Антигени могу да буду пронађени на површини микроорганизама, на површини еритроцита и других ћелија, на полену, у отровима и у храни. Антигени активирају посебне врсте лимфоцита у човеку које су назване Т- и Б- ћелије. Тако, неке од њих директно уништавају туђе ћелије, неке излучују материје којима потстичу друге леукоците на активност, а неке „памте” нападача и при поновном сусрету га уништавају. Б- ћелије су посебни лимфоцити који су способни да стварају антитела.

ТЕМА 6 Антитела су беланчевине које препознају део антигена и могу са њим да се повежу. Будућу да препознају само одређени антиген, за антитела се каже да су специфична. Сама реакција препознавања је названа антиген-антитело реакција. Нека антитела остају у крви јако дуго и увек кад препознају свој антиген, она се повезују са њим (сл.6.3.). На тај начин се опасни антиген уништава или онеспособљава, а човеков организам је дуже време заштићен. Бактерија

Беланчевине које делују као антигени

Бактеријски антиген Међућелијски простор Антитела

Рецептор антитела

Бела крвна ћелија

Сл 6.3 Антиген-антитело реакција

Имунитет Реч имунитет потиче од латинске речи имунис, што значи да се одбраниш или заштитиш од нечега. Према томе, имунитет је крајњи одбрамбени поступак против болести. Имунитет је селективан процес, односно имунитет према једној болести не мора да делује као имунитет према другој болести. Ова особина је названа специфичност. Према свом пореклу, имунитет може да буде: природан и вештачки. Природен имунитет Природни имунитет може да буде урођен или наследан и стекнут. Урођени (наследан) имунитет постоји од самог рађања организма, односно беба га носи наследно са самим рађањем. Због тога у првом месецу свога живота беба не обољева од заразних обољења. Стекнути имунитет може да буде добивен у току живота природним путем, ако се прележи одређена болест. Он може да буде краткотрајан или дуготрајан. Вештачки имунитет Вештачки имунитет може да се добије вакцинацијом или серумом. Вакцина је раствор у коме има делова опасних микроорганизама, или слабо активних микроорганизама, који не могу да изазову обољења, али су способни да делују као антигени који активирају имуни систем да створи антитела. Добијена одбранбена средства штите организам од нападача за ког су створена, независно на који начин и у каквом облику ће ући у организам (Сл. 6.4). Данас су опште познате вакцине против: туберколозе, тетануса, дечје парализе, богиња, дифтерије и друге.

Сл.6.4 Вакцинација

ТЕМА 6 Други начин стицања вештачког имунитета је примање серума. Преко серума се у организам уносе готова антитела. Он се прима само по потреби. Постоји више врста серума, као што су: серум против змијских отрова, тетанус и други.

Важна напомена: Провери у твом здравственом картону које вакцине си досада примио. Подсети се каква је била реакција твога тела и зашто.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Имунитет је отпорност организма од различитих обољења. Антигени су микроорганизми који нападају тело, али и отрове који се ослобађају у организму. Антитела су беланчевине које препознају део антигена и могу са њим да се повежу. Пошто препознају само одређени антиген, за антитела се каже де су специфична. Сама реакција препознавања је названа антиген-антитело. Имунитет може да буде природан и вештачки. Природни имунитет може да буде урођен и стекнут, а вештачки се добија вакцином или серумом.

Провери своје знање 1. Шта је имунитет и опиши основне процесе имунитета. 2. Како се одређује присуството инфекције у организму? 3. Шта значи неспецифична одбрана? Наведи неколико примера. 4. Опиши процес упале. 5. Која је основна разлика између наследног и стекнутог имунитета? 6. Објасни шта је антиген и антитело. Зашто се реакција на антиген и антитело описује као специфична? 7. Који су начини стицања вештачког имунитета?

ТЕМА 6 ЧАС 2

КРВНА ГРУПА И ТРАНСФУЗИЈА

Ако се количина крви у организму значајно смањи при крвављењу или болести, у ћелијама орА антиген Б антиген ганизма почиње да се јавља недотатак кисеоника и хранљивих материја. У оваквим случајима једина могућа мера при првој помоћи је давање крви другог човека. Овај поступак је назван трансфузија. Увек када постоји потреба за трансфузијом, крвна група А крвна група Б треба да се пази, будући да крв добијена од једног човеа не може да се даје било ком другом човеку. Испитивањима је доказано да у мембрани еритантиген АБ нема антиген роцита постоје беланчевине, које код приматеља могу да дејствују као антигени, а, самим тим, да изазову стварање антитела. Ако човек прими крв са неодговарајућом крвном групом, у том случају настаје антиген-антитело реакција, при чему се еритроцити слепљују и таложе, па се крвна група АБ крвна група О здравствено стање по примању крви погоршава, Сл 6.5 Антигени на мембрани еритроцита код човек уместо да се поправља. На мембрани еритроцита има велики број беланчевина, од којих две групе могу да делују као антигени и да изазивају реакције при трансфузији. Они су названи А- или Бантигени и Рх- фактор. Према присуству А- и Б- антигена, крв људи је подељена у четири крвне групе: А, Б, АБ и О. Саме ознаке крвних група нам говоре о присутном антигену на мембрани еритроцита. Ако је присутан само А- антиген на еритроцитима, човек има крвну групу А, ако је присутан само Б- антиген, он има крвну групу В. Крвна група АВ има оба антигена на еритроцитима, а крвна група О- ниједан. У крвној плазми човека може да има антитела против А- или против Б- антигена (Сл. 6.5). Ако има потребе, човек са крвном групом О може да даје крв свим људима са другим крвним групама, будући да нема антигене који могу да изазову стварање антитела.

Сл 6.6

ТЕМА 6 Супротно томе, крв људи крвне групе АВ не садржи антитела за беланчевине у другим крвним групама, па због тога ти људи могу да примају крв од људи са којом било крвном групом (табела 6.1). Значи, човек са крвном гупом О може да даје крв свим људима, а може да прима крв само од крвне групе О. Ради тога, људи ове крвне групе су названи универзални даритељи. Обратно, људи са крвном групом АБ могу да примају крв од свих других крвних група, а могу да дају само људима исте крвне групе, па су названи универзални приматељи (Сл. 6.6). Ради сваке сигурности, практикује се да људи дају крв само људима са истом крвном групом. Рх - фактор Преко 85% људи на мембрани еритроцита имају беланчевину која делује као антиген, нзван Рх-фактор (име потиче од Рхесус мајмуна код кога је први пут откривен). Овакви људи су познати као Рх-позитивни. Људи који немају овакву беланчевину су познати како Рхнегативни. Ако се Рх-позитивна крв дâ човеку са негативним Рх-фактором, он може да створи антитела за „опасне” Рх-антигене. Притом, Рх-позитивни еритроцити би при поновном сусрету са њима, односно при следећој трансфузији, били нападнути.

Табела 6.1 Крвне групе у систему АБО Крвна група

Антиген

Може да прими од

Може да да

А,О

А,АБ

Б,О

Б,АБ

АБ

А,Б

А,Б,АБ,О

АБ

Нема

О,А,Б,АБ

Трансплантација Дуго времена је била присутна нада да ће органи и ткива узети од животиња или од другог човека, моћи да замене оштећене органе и ткива код другог човека или животиње. Такво замењивање је названо трансплантација (пресађивање, калемљење). Велики број првих таквих покушаја је завршио неуспешно, јер, као што смо већ рекли, сваки организам се бори да уништи туђу материју, укључујући и ткива другог човека, или друге животиње. Таква нормална реакција организма се назива синдром одбацивања. У свим случајевима трансплантације, ткива даритеља треба да одговарају ткивима приматеља, као што одговара крв која се даје при трансфузији. Подударање ткива се проверава великим бројем лабораторијских анализа, а праве се и напори да се нађу даритељи чија ткива садрже релативно мало антигена, што може да изазове одбацивање трансплантата из организма приматеља. Пошто је немогуће да се подударе потпуно сви антигени даритеља са антигенима приматеља, врло често се приматељу дају лекови који блокирају имунитетну реакцију његовог тела, усмерену према пресађеном органу или ткиву. Размисли: Када би било најбоље прихватање замењеног дела у човековом телу?

ТЕМА 6 Нарушaвања и болести имунобиолошкe заштитe Алергија jе реакција између антигенa и антитела. Преосетљивост претставља шири термин за алергију, јер обухвата реакције за одстрањивање непожељног присуства одређених супстанци, које у нормалним случајевима немају штетно дејство на већину људи. Антигени у реакцији алергије се називају алергени и, као и више антигеа, обично претстављају беланчевине. Примери за алергене су полен, кућна прашина, као и неке беланчевине у храни. Сви људи не реагују на исти начин на одређени алерген. Ако алерген дође више пута у додир са одређеним ткивима човека који је осетљив на њега, он почиње да ствара антитела. Када човек поново дође у додир са алергеном има реакцију антиген-антитело. Ако се ова врста реакције догађа у крви, нема оштећења, али најчешће при алергији реакција антиген-антитело наступа у ћелијама осетљивих ткива, а резултати могу да буду многу опасни. На пример, у случају са носном слузницом која је постала преосетљива на полен, алергијска реакција је пропраћена високом температуром. Многи лекови могу да доведу до алергичног стања, нарочито аспирин и антибиотици (посебно пеницилин). При аутоимуности имунолошки систем реагује на своје ћелије. За време ембрионалног развоја, имунолошки систем учи да подноси своја ткива и да их не напада. Научено је најчешће трајно. Када се изгуби таква способност, имунолошки систем напада своје органе и понаша се као да су они ушли у организам, односно као да су антигени. Једноставно, имунолошки систем се бори са делом сопственог тела. Болести недостатка имунитета Недостатак имунитета је врста оштећења имунолошког система. Ово оштећење може да укључи било који део система, као што су Т- ћелије, Б- ћелије или грудну жлезду. Таква нарушавања могу да буду наслеђена, или стечена као резултат слабе исхране, инфекције, или лечења х-зрацима и лекарствима. Болест сида т.е АИДС је пример за инфекцију која напада имунолошки систем. Ова болест је изазвана од вируса, који уништава посебну врсту Т- ћелија. Болест се прво појавила међу корисницима дроге. Болест се преноси само преко директног контакта, најчешће код младих који не поштују упозорења за опасности од незаштићене полне активности и употребом заражених игала. Најбољи лек против ове болести је информираност о опасности и о њеној смртоности.

ТЕМА 6 КРАТКИ САВЕТИ -не користи лекове без консултације лекара -потражи литературу о СИДИ, да би знао како да се заштитиш од ње

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Изгубљена крв се надокнађује трансфузијом. Али, претходно мора тачно да се одреди крвна група и Rh фактор повређеног или болесног човека. Код човека постоје четири крвне групе: А, Б, АБ и О, а исте могу да буду Rh+ или Rh-. Сваки човек потребно је да зна своју крвну групу. Трансплантација је пресађивање органа или ткива са једног на други организам. Да не би настао синдром одбацивања код примаоца, ткиво или орган треба да имају што мање антигена. Алергија је реакција између антигена и антитела. Преосетљивост претставља шири термин за алергију, јер обухвата реакције за одстрањивање непожељног присуства одређених супстанци. Сида т.ј АИДС је обољење изазвано вирусом, које напада имунолошки систем. Ова болест је изазвана вирусом, који уништава посебну врсту Т- ћелија.

Провери своје знање 1. Колико врста крвних група постоји и по чему се разликују? 2. Шта је трансфузија? 3. Објасни која крвна група је универзални давалац, а која је универзални прималац и зашто су тако подељене? 4. Шта је алергија? Који процес при алергији је сличен имунитетном, а по чему се разликује? 5. Шта значи аутоимуност? 6. Шта означава АИДС? Код којих људи се најчешће јавља АИДС?

ТЕМА 7 ДИСАЊЕ - РАЗМЕНА ГАСОВА Након пажљивог изучавања садржаја ове теме, моћи ћеш: - Да набрајаш делове и функције система за дисање; - Да набрајаш путеве којима се кисеонок и угљендиоксид преносе у крв; - Да објашњаваш механизам дисања и улогу дијафрагме и међуребарних мишића; - Да објашњаваш размену гасова у алвеолама плућа и ћелијама; - Да набрајаш болести органа система за дисање; - Да познајеш процедуре вештачког дисања.

Појмови које ћеш изучавати у овој теми: - дисање, - дишни путеви, - плућа, - парцијални притисак гасова, - дијафрагма, - регулисање дисања, - дишни рефлекси, - вештачко дисање.

ТЕМА 7 ЧАС 1

ДИСАЊЕ И ЗНАЧАЈ ДИСАЊА Да се подсетимо да се у процесима ћелијског дисања кисеоник уноси у ћелију где се користи за разлагање хранљивих материја и ослобађање енергије. Угљендиоксид је основни отпадни продукт ћелијског дисања. Да би могао да се врши процес ћелијског дисања, потребно је да се ћелије стално снабдевају кисеоником и да испустају угљендиоксид.

ДИШНИ ПУТЕВИ И РАЗМЕНА ГАСОВА У ПЛУЋИМА Дисање је процес при коме се ваздух преноси из спољашње средине до плућа, и обратно - из плућа се враћа у спољашњу средину. Процес при којем се кисеоник из спољашње средине предаје крви, а из ње се узима угљендиоксид, назива се респирација. Ова два процеса могу да се поделе у три фазе: - плућна вентилација, у којој долази до размене ваздуха између атмосфере и ваздушних кеса у плућима. Овај процес се врши удисањем и издисањем при дисању; - дифузија гасова се врши када кисеоник из плућа прелази у крв, а из крви угљендиоксид прелази у плућа; - преношење кисеоника до ћелија и угљендиоксида од ћелија до плућа. Овај процес се врши помоћу циркулације крви. Систем за дисање је изграђен од дишних путева и органа за дисање - плућа. Дишни путеви су простори кроз које ваздух улази у плућа (сл.7.1). То су носна шупљина, ждрело, које је заједничко за дигестивни и респираторни систем, гласна кутија или гркљан, душник, дишне гране - бронхије. Кроз овај проводни систем ваздух се преноси из атмосфере до плућа и обратно, од плућа до спољашње средине.

носна празнина грло гркљан душник бронхије

плућа

Сл.7.1Систем за дисање

Носна празнина Ваздух улази у организам кроз отворе на носу, такозване ноздрве. У продужетку ноздрва су две празнине назване носне празнине. Ове две празнине су одвојене једна од друге носном преградом. Носна преграда и зид носних празнина су обложене слузокожом. При проласку кроз носну празнину ваздух се чисти од честица, прашине и штетних микроорганизама, загрева се и влажи. Због оваквих заштитних својстава, треба настојати да се дише кроз нос, а не кроз уста.

ТЕМА 7 Ждрело и гркљан Кроз мишићно ждрело ваздух се преноси у дишну цев, а храна и течности се преносе у дигестивни систем. Преко његовог горњег дела ждрело се повезује са гркљаном. гласне жице су затворене

гласне жице

гласне жице се отворене

душник

Сл.7.2 Гркљан и гласне жице

Гркљан, или звучна кутија, је смештен између ждрела и душника. Он је у основи изграђен од хрскавица. Испупчење, које је настало од једне хрскавице, названо је Адамова јабучица и она се јасно примећује у пределу врата. На горњем крају гркљана, на обе стране постоје набори слузнице који се користе при образовању гласова. Ови делови се зову гласне жице (сл. 7.2). При издисају, ваздух који се креће изазива треперење гласних жица. Ово треперење изазива таласасто испуштање ваздуха, које се помоћу језика, зуба и усана претвара у глас.

Душник Душник је цев изграђена од полупрстенастих хрскавица, којих има по целој његовој дужини и омогућава да буде отворен. Улога душника је да преноси ваздух из гркљана до плућа. Бронхије У свом доњем крају душник се дели на два стабла - бронхије које улазе у плућа. Десна бронхија је знатно шира од леве и улази вертикално у плућно крило. Због тога, ако се удахне туђе тело, оно много лакше уђе у десно крило плућа. Свака бронхија улази у плућно крило преко удубљења названа врата. У овом делу са плућима се повезују и крвни судови и нерви. Омотачи ваздушних путева Бронхије и други спроводни путеви система за дисање су обложени посебном врстом епитела. Епителне ћелије имају трепавице. Трепавице својим кретањем гурају нечистоћу према грлу одакле се отстрањују кијањем, кашљањем или издувавањем из носа.

Сл.7.3 Епителне ћелије са трепљама у дисајним путевима

ТЕМА 7 Плућа Плућа су органи у којима има места за дифузију гасова преко много танких и нежних плућних ткива. Два плућна крила су смештена у грудној празнини. Свака бронхија при уласку у плућно крило почиње да се разграњује. Десна бронхија се разграњава на три гране и свака улази у један од три режња у десном плућном крилу. Лева бронхија се разграњава на две гране које улазе у два режња левог плућног крила. Пошто разграњавање бронхија увек личи на дрво, оно је названо бронхијално дрво. Најмање спроводне цеви су назване бронхиоле. У бронхиолама нема хрскавице и оне су изграђене само од глатких мишића. У крајњим бронхиолама има група малих ваздушних кесица, које се зову алвеоле. Зид алвеола је изграђен од једноћелијског слоја равног епитела, што омогућава лако пролажење гасова кроз њега. Алвеоле су омотане великим бројем капилара кроз које циркулише крв. У плућима човека има на милионе алвеола. Будући да имају много ваздушних простора, плућа су лагана, па је нормално што део плућног ткива потопљеног у воду плива на површини (сл. 7.4).

артерија

плућа

еритроцити се ослобађају CO2

вена алвеола крвни капилари

ткиво

ваздушни мехурићи еритроцити се обогаћују гасом CO2 Сл 7.4 Дифузија гасова кроз алвеоле

Плућне празнине Плућа захватају значајан део грудне празнине, која је одвојена од стомачне празнине мишићем названим дијафрагма. Свако плућно крило је покривено двоструким омотачем названим плућна марамица. Део плућне марамице је повезан са зидом грудног коша, а други део је повезан са површином плућа. Између оба омотача, плућна марамица има простор, у коме постоји танак слој течности која подмазује омотаче. Део између плућних крила је назван средогруђе. У њему су смештени срце, велики крвни судови, хранопроводник, душник и лимфни чворови.

ТЕМА 7 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Процес респирације може да се подели у три фазе: плућна вентилација, дифузија гасова и преношење. Систем органа за дисање је састављен од: носне празнине, грла, гркљана, душника, дишних грана и плућа. Органи за дисање учествују у процесу формирања гласа. У плућима, у њиховим алвеолама се врши размена гасова. Провери своје знање 1. Која је дефиниција дисања и које су његове три фазе? 2. Наброј органе који су саставни део система органа за дисање. 3. Где и како се формира глас? 4. Нацртај пут ваздуха споља до крви. 5. Која је функција трепавица на ћелијама слузнице дишних путева? 6. Објасни зашто је боље дисање кроз нос?

ТЕМА 7 ЧАС 2

МЕХАНИЗАМ ДИСАЊА И РАЗМЕНА ГАСОВА МЕХАНИЗАМ ДИСАЊА Вентилација плућа се врши у две фазе које се надовезују једна на другу (сл. 7.5). - удисање - при чему ваздух улази у плућа. - издисање - при чему ваздух излази из плућа (сл. 7.5). Удисање је активна фаза дисања, пошто у њему учествују мишићи између ребара и дијафрагме. У току ширења грудног коша они помажу његово кретање унапред. Како се повећава грудна празнина, тако се притисак гаса у празнини смањује. Када се притисак смањи и буде много мањи од оног напоље, ваздух лако уђе у плућа. Овај процес личи на усисавање. Издисање је пасивна фаза дисања при чему се мишићи опустају. Тиме се ребра и дијафрагма враћају на њихова почетна места, потискују ткиво плућа и ваздух се истискује, односно настаје издисање. Нормално дисање Сл.7.5 код одраслих људи је од 12 до 20 пута Вентилација плућа у минути, док је код деце од 20 до 40 удисање и издисање пута у минути, у зависности од њиховог узраста и величине. По зидовима крвних судова има рецептора који се надражују при повећаној количини угљендиоксида. Ови надражаји се преносе до центра за дисање који је смештен у продуженом мозгу. Центар за дисање реагује на тај начин што шаље наређења која активирају мишић дијафрагме и међуребрених мишића. Под утицајем надражаја, ови мишићи се грче и повлаче ребра напоље, грудни кош се шири и врши се процес дисања. Када се изврши размена гасова дијафрагма и међуребрени мишићи не примају више надражаје, опустају се и враћају у свој првобитни положај. На тај начин грудни кош притиска плућа из којих ваздух излази у спољашњу средину.

ТЕМА 7 Кретање ваздуха Ваздух се кроз дишне путеве креће ка разграњењима бронхијалног стабла. Како ваздух пролази овај пут, он се креће кроз све мање и мање бронхиоле, све док не дође у крајња проширења, звана алвеоле. У алвеолама се ваздух крећепутем дифузије, при чему долази до изједначавања разлике у количини присутних гасова.

РАЗМЕНА ГАСОВА Размена гасова се врши као резултат разлике у њиховим парцијалним притисцима, у овом случају кисеоника и угљендиоксида. Гас са већим парцијалним притиском се увек креће ка месту гаса са мањим парцијалним притиском. На тај начин имамо изједначавање парцијалних притисака у одређеним срединама. Преграда која дели кисеоник у алвеолама од кисеоника у крви капилара је веома танка и влажна. То су идеални услови за размену гасова и она се врши путем дифузије. Из ћелија и ткива крв сиромашна кисеоником кроз крвоток долази до плућа. У алвеолама плућа је већа концентрација кисеоника, односно има већи парцијални притисак. Обратно, у плућним капиларима, концентрација кисеоника у крви је мања. На тај начин кисеоник путем инфузије, преко мембрана алвеола продире у крв, и обратно, из крви у алвеоле продире угљендиоксид.

Да се потсетимо: Дифузија означава кретање молекула од места на коме је већа концентрација ка месту где је концентрација истих молекула мања. Преношење гасова Скоро сав кисеоник из плућа који долази у крв се повезује са хемоглобином у еритроцитима. Оваква крв обогаћена кисеоником долази до ћелија и ткива, а она су богата угљендиоксидом. Будући да хемоглобин са кисеоником ствара лабаву везу, та веза се раскида и кисеоник се предаје ткивима, а хемоглобин се везује за угљендиоксид. Овако повезан угљендиоксид кроз крвоток долази до плућа. У њима крв испуста угљендиоксид који се при издисању истискује изван организма, а повезује се са новом количином кисеоника.

ТЕМА 7 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Дисање је процес који се одвија у две фазе – удисање и издисање. При процесу удисања значајну улогу имају мишић - дијафрагма и међуребрени мишићи. Размена гасова се врши као резултат разлике парцијалних притисака гасова у крви и алвеолама плућа. Хемоглобин који је саставни део црвених крвних ћелија има особину да се повезује са кисеоником и угљендиоксидом и због тога има улогу преносиоца.

Провери своје знање 1. Који мишићи се користе при удисању? 2. Како се кисеоник преноси у крв? Који је разлог за његово продирање у ткива? 3. Шта су хеморецептори и која је њихова функција у регулисању дисања? 4. Како се угљендиоксид преноси у крви? 5. Која је разлика између плућног и ћелијског дисања?

ТЕМА 7 ЧАС 3

ПОБРИНИ СЕ ЗА СВОЈЕ ЗДРАВЉЕ Органи за размену гасова су много нежни и осетљиви. Због тога, чисти ваздух је први од главних услова за заштиту и њихово чување. Чисти ваздух и различите врсте физиче активности доводе до јачања, правилног развоја и чувања органа за дисање.

Сл.7.6

Сл.7.7

Ваздух у местима са великим бројем житеља се загађује од аутомобилских издувних гасова и од индустријског дима. Ваздух у пољопривредним областима садржи и дим од изгорених пољопривредних површина и пестицида. Боравак у затвореним просторијама, нарочито у просторијама где се пуши, постепено може да доведе до нарушавања процеса правилног дисања. У дуванском диму има велики број штетних материја, нарочито никотина и катрана, који преко дишних путева улазе до алвеола, где се таложе и изазивају оштећења. Због тога је потребно просторе у којима боравимо стално проветравати. Да би смањили свакодневно деловање загађеног ваздуха, потребно је да се рекреирамо. Шетње, нарочито за време викенда, у планинама или у парковима, омогућавају проветравање плућа.

ТЕМА 7 БОЛЕСТИ РЕСПИРАТОРНОГ СИСТЕМА Болести носне празнине До носних празнина и у близини ува су смештени синуси (празнине у костима). Инфекције из уста, носа и грла могу лако да се пренесу до синуса. Таква упала је названа синуситис. Инфекције и њихово ширење Слузница дишних путева је веома важан део преко којег продиру штетни микроорганизми. Преношење микроорганизама кроз дишни систем са једног на другог човека је врло једноставно. Најбрже се преносе у просторијама у којима се окупља много људи, као што су, на пример, школе, позоришта и друго. Капљице при једном кијању могу да садрже милијарде микроорганизама који изазивају болести. Цурење из носа је непријатан симптом за обичну прехладу и треба да се пази да природним путем тај микроорганизам не продре у дубља ткива дишних органа. У инфекције које се преносе кроз дишне путеве спадају: обична прехлада, дифтерија, мале богиње, велике богиње, грип и туберкулоза. Обична прехлада Као изазивачи прехладе се јављају многи вируса и други штетни микроорганизми. Симптоми обичне прехладе су познати: прво отиче и црвени нос и грло, а затим обилно тече водњикава течност из носа и на крају, када се смири прехлада,теку гушћи љигави секрети. Грип Грип је упала горњих делова дишних путева и пропраћен је са општом немоћи и боли. Њега изазива вирус и може да се шири од носа до плућа.

Да ли знаш да преко органа за дисање у организам могу да уђу различите врсте штетних материја: штетни гасови, пара, дим, прашина и микроорганизми? Свакодневни додир са индустријском прашином (од дувана, памука, вуне, перја, азбеста, песка, цемента), у току дужег временског периода, може да изазове професионална обољења. Најпознатија је силикоза од које могу да оболе људи који раде у каменоломима, рудари, минери и други.

Упала плућа Најчешћи симптом свих врста упала плућа је стварање течне материје, секрет који се скупља у оболелим алвеолама. Понекад су ваздушне кесе толико много испуњене таквом течности, да оболели осећа тежину и има потребу од више кисеоника да би сачувао живот.

ТЕМА 7 Туберкулоза Туберкулоза је једна од најтежих болести органа за дисање, која се шири много лако и брзо. Притом долази до озбиљних оштећења алвеола и њихових зидова, при чему се стварају велике празнине које не могу да врше функциј у процесу дисања.

Сл. 7.8 Бактерија која изазива туберкулозу

Рак плућа Најчешћи разлог за појаву рака плућа је пушење. Пушачи оболе од ове болести десет пута чешће од непушача. Ризик за обољење од рака плућа је повећан код људи који почињу да пуше од најраније младости, као и код људи који пуше велики број цигарета дневно и који дим удишу врло дубоко.

ПОВРЕДЕ ОРГАНА ЗА ДИСАЊЕ И ПРВА ПОМОЋ Врло чести разлог за крварење из носа је повреда или дување кроз нос. Крварење из носа брзо престаје, ако повређени човек остане миран, а главу мало навали уназад. Обично, притом помаже и притискање ноздрве оне стране која крвари и стављање хладног облога на нос. У неким случајевима је потребно ставити вату у ноздрву која крвари, да би се убрзала коагулација крви. Деца врло често удишу различите ситне предмете, зрно пасуља, делове ораха или ситне монете. Ови предмети затварају дишне путеве и на тај начин изазивају потешкоће при дисању, или, чак, потпуни престанак дисања. Ако се одређеним поступцима не отстрани страно тело из душника, потребно је да се повређени однесе у болницу да би се могло помоћу бронхоскопа исто отстранити из душника.

Сл. 7.9

Сл. 7.10 Реанимација

ТЕМА 7 Вештачко дисање се примењује када човек изгуби свест и када му је дисање отеано. Такве појаве су изазване од пушачког гушења, електричног шока и дављења у води. Одређеним поступцима и методама, вештачким путем, могуће је одређен временски период одржавати функције плућа. Реанимација је комбинован поступак вештачког дисања и масаже срца код повређених код којих је дошло до престанка рада срца и плућа (сл. 7.10). Лечење кисеоником се примењује када је угрожен живот човека и у случајима када су ћелије и ткива недовољно снабдевене кисеоником. Кисеоник се може дати пацијенту кроз маску, преко катетера или кроз ноздрве.

КРАТКИ САВЕТИ -телесне вежбе, аеробик вежбе, доприносе за здравија плућа и повећавају укупну издржљивост организма. Ритмички покрети при овим вежбама повећавају потребу за кисеоником, изазивајући убрзани рад срца и дубље дисање. -телесне вежбе су и: пливање, трчање, вожња бицикла, веслање, прескакање конопца и слично -немој да пушиш. Никотин и катран који су саставни делови дувана оштећују плућа.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Чист ваздух и различите врсте физичке активности доводе до јачања, правилног развоја и чувања органа за дисање. Дим од цигара, прашина, индустријски и аутомобилски гасови штетно делују на исте. Туберкулоза је тешко заразно обољење које изазива разарање алвеола плућа. Најчешћи узрок за појаву рака плућа је пушење. При престанку дисања примењује се поступак вештачког дисања.

Провери своје знање 1. Опиши прехладу и грип. 2. Код којих људи имамо појаву силикозе? 3. Који су знаци обољења од туберколе? 4. Наброј неке од могућих разлога за рак плућа. 5. Који су постапупци за указивање прве помоћи?

100

ТЕМА 7 ДИСАЊЕ - РАЗМЕНА ГАСОВА АКТИВНОСТ1 Разгледање плућа ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: говеђа или свињска плућа. 1. Разгледај плућа. Обрати пажњу на боју, изглед и грађу. 2. Понови поступак помоћу лупе. 3. Покушај парче плућа да потопиш у воду. 4. Своје забелешке бележи у свеску и провери код твог наставика да ли су исправне. АКТИВНОСТ 2 Одређивање броја удисаја и издисајана у 1 минути у мировању и после направљених 20 склекова. ПРИБОР: штоперица 1. Твој друг треба да буде у исправном положају и треба му избројати циклусе дисања (један циклус је један удисај и издисај), на тај начин што се посматра једна изабрана тачка на грудном кошу. 2. Број циклусе у току 30 секунди. 3. Добијени број помножи са 2 да би се добио број удисаја и издисаја у току једног минута. 4. Поступак се понавља са том разликом то се сада врши мерење у седећем положају. 5. Твој друг нека направи 20 склека за време од 20 секунди. После тога у седећем или стојећем положају се поново мере циклуси. Упореди добивене резултате. АКТИВНОСТ 3 Доказивање угљендиоксида у издисаном ваздуху ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: чаша, стаклена цев и кречна вода, односно раствор калцијумкарбоната. 1. Стави кречну воду у чашу. 2. Стави стаклену цев у воду и преко ње десетак минута издиши ваздух у кречну воду. 3. Објасни шта ће се десити. Разговарај са наставником о хемијској реакцији која се десила.

101

102

ТЕМА 8 ИЗЛУЧИВАЊЕ МАТЕРИЈА После пажљивог изучавања садржаја из ове теме, моћи ћеш: - Да разумеш значење излучивања као животнoг процеса; - Да набрајаш системе за избацивање штетних материја, њихове функције, системе који су укључени у одржавање водене равнотеже; - Да описујеш грађу бубрега и његову функцију у одржувању водене равнотеже осморегулацију; - Да описујеш етапе и продукте у процесу излучивања; - Да описујеш слојеве кожног система; - Да описујеш место и функцију творевина коже; - Да знаш да набројиш основне функције коже; - Да знаш мере неге и хигијене коже и обољења која се јављају;

Појмови које ћеш изучавати у овој теми: - излучивање, - бубрег, - осморегулација, - мокраћа, - кожа, - жлезде у кожи, - терморегулација.

103

ТЕМА 8 ЧАС 1

ИЗЛУЧИВАЊЕ И ЗНАЧЕЊЕ ИЗЛУЧИВАЊА У организму човека, од његове укупне тежине има од 50% до 70% воде. Овој проценат је највећи код младих, слабих и мишићавих људи. Како се повећава количина масти у организму, а човек стари, процентуална заступљеност воде у организму се смањује. За живе ћелије, вода је важна као растварач, преносилац и учесник у метаболитичким процесима. У води су растворене различите соли, хранљиве материје, гасови, отпадне материје и посебне материје, као што су ензими и хормони. Увек када се волумен или хемијски састав ових течности мења, то је знак да у организму има проблема. Постојаност телесних течности се одржава преко следећих начина: - механизма за жеђ, који одржава стални ниво воде; - бубрежне активности, које регулишу волумен и састав телесних течности; - хормона, који служе за регулацију волумена течности и електролита; - регулатори Ph. Саставни делови течности Телесне течности су груписане у два основна дела: - Ћелијска течност - налази се у ћелијама. У ову категорију спада око две трећине до три четвртине свих телесних течности; - Ванћелијска течност - укључује у себе све телесне течности изван ћелија. У ову групу спадају: крвна плазма, лимфа, течност смештена у просторима између ћелија, ткива кроз цело тело и течност у посебним деловима, као што је течност између можданог ткива, очна водица и течност у стакластом телу ока. Примање и избацивање воде Код здравих људи количина примљене воде је приближно иста са оном која се избацује. Одрасли људи примају око 2500 ml воде на дан. Око половине од ове количине долази преко воде за пиће и других напитака, а друга половина долази од хране - воћа, поврћа и супа. Човеково тело се вишка воде се ослобађа на следеће начине: - преко коже, у облику зноја; - преко плућа, као водена пара заејдно са издисаним ваздухом; - преко цревног тракта, заједно са изметом; - преко бубрега, у облику мокраће, свакодневно се избацује од 1 до 1,5 литра воде.

104

ТЕМА 8 Осећај жеђи Размисли и одговори: Када си жедан, када си гладан или када једеш слану храну? Знаш ли зашто се јавља жеђ? Када се у организам унесе већа количина хранљивих материја, у телесним течностима се повећава њихова концентрација. На тај начин се нарушава водена равнотежа. Као заштитни механизам за изједначење концентрација раствора, јавља се осећај жеђи. Контролни центар жеђи је смештен у кичменом мозгу. Овој центар игра главну улогу у регулисању количине течности у организму. Смањење волумена телесних течности потстиче центар за жеђ. То, са своје стране, изазива да се пије вода или друге течности које садрже велике количине воде. Сушење уста, исто тако, изазива осећај жеђи. Да ли знаш колико воде треба да пијеш? Много људи који су просечно активни, да би задовољили своје потребе, дневно пију 6 до 8 чаша течности. Течност може да буде у облику воде, сокова или млека. Алкохол, чај и кафа не треба да буду укључени у ту целину, јер они делују супротно и повећавају избацивање течности. Са повећањем физичке активности повећава се и потреба за водом.

Нарушавања која се јављају код телесних течности Ако се као резултат неких поремећења из организма не одстрани вишак воде у том случају прекомерно се повећавају течности у међућелијским просторима при чему се појављује оток. Стање тровања водом је разређивање телесних течности у ћелијским и ванћелијским деловима. Ако се у организму не уноси довољна количина течности, посебно за време високих температура, пролива или повраћања или ако је напољу много топло, у том случају се као резултат смањења количине воде у организму јавља дехидратација.

БИОЛОШКО ФИЛТРИРАЊЕ КРВИ Мокраћни систем је познат и као систем за излучивање, будући да је једна од његових основних функција одстрањивање штетних продуката из крви и њихово избацивање из организма. Основни делови којима се одређене материје избацују из организма су: - Мокраћни систем, преко којег се избацују вода, штетни продукти који садрже азот и соли. Сви они су саставни делови мокраће; - Дигестивни систем, којим се избацују вода, неке соли, жуч и остаци дигестије и сви они су саставни делови измета; - Система за дисање, преко кога се избацују угљендиоксид и вода; - Кожа, која преко зноја избацује воду и соли и много мале количине крајњих продуката.

105

ТЕМА 8 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала У организму човека, од укупне његове тежине вода чини од 50% до 70%. Свако смањење или повећање количине воде у организму изазива поремећаје. Водена равнотежа се одржава преко: механизма за жеђ, бубрежне активности, хормона и регулатора Ph. Телесне течности су груписане у два основна дела: ћелијска течност, која се налази у ћелијама и ванћелијска течност - крвна плазма, лимфа и течности у посебним деловима. Људско се тело од вишка воде ослобађа на следеће начине: преко коже - у облику зноја, преко плућа - као водена пара, преко цревног тракта, заједно са изметом и преко бубрега - у облику мокраће.

Провери своје знање 1. Наброј путеве којима се регулишу телесне течности. 2. Какав треба да буде однос између течности које се примају и које се губе? 3. Упореди термине који су дати у следећем пару: ћелијска и ванћелијска течност. 4. Наброј системе у организму који имају способност излучивања.

106

ТЕМА 8 ЧАС 2

ОРГАНИ МОКРАЋНОГ СИСТЕМА

Мокраћни систем јe састављен од два бубрега, два мокровода, једног мокраћног мехура и једног мокраћног канала.

а)

Бубрези артерија мокраћовод

вена

мокраћни мехур

мокраћни канал кора бубрежна пирамида чашица лаворче артерија вена

мокраћовод

Два бубрега се налазе један насупрот другоме у мишићима леђа у горњем делу стомачне празнине. Смештени су испод дијафрагме. Сваки бубрег је затворен капсулом која је састављена од фиброзног везивног ткива. Ова капсула је једна од главних потпорних структура бубрега. Бубрег је обавијен слојевима масног ткива који имају улогу да га штите од различитих повреда, потреса и прехлада. Грађа бубрега Бубрег је спљоштен орган, дужине 10 cm, ширине 5 cm и дебљине од 2,5 cm. Са унутрашње стране има једна празнину названа бубрежна чашица кроз коју се бубрежна артерија, бубрежна вена и мокроводи повезују са бубрегом.

Сл. 8.1 Грађа : а) мокраћног система и б) бубрега

Бубрег је подељен на три дела: бубрежну кору, бубрежну срж и бубрежну карлицу (сл 8.1). Бубрежна кора је спољашњи део бубрега у коме су смештена бубрежна телашца - нефрони. Бубрежна срж има много цевчица које сакупљају мокраћу. Ове цевчице стварају велики број купоиних структура названих пирамиде. Врхови пирамида завршавају у бубрежној карлици. Мокраћа сакупљена у бубрежној карлици затим прелази у мокроводе и иде у мокраћни мехур. Основна функционална јединица бубрега је нефрон (сл. 8.2). Нефрон је изграђен од танких увијених цевчица, које на крају имају проширење. Проширење је названо капсула, које обавија капиларе који стварају посебну целину, названу гломерул. Један бубрег има око 1 милион нефрона.

бауманова капсула гломерул

венски капилари артериски капилари

бубрежни каналић Сл 8.2 Грађа нефрона

сабирни бубрежни каналић

107

ТЕМА 8 Знате ли да: Ако се дужина цевчица нефрона једног бубрега размота, добиће се дужина која износи око 120 километара! Доводна артериола снабдева крвљу гломерул, а одводна артериола носи крв од гломерула до капилара који обавијају цевчице нефрона. Цевчасти део нефрона је вишеструко извијен и на крају се улива у сабирне каналиће. Сабирни каналићи продужавају кроз срж бубрега све до бубрежне карлице. Функције бубрега У бубрезима се врши већи број процеса, од којих су најважнији: 1. Излучивање штетних материја, које су крајњи продукти ћелијског метаболизма, вишка соли и отрова. 2. Одржавање водене равнотеже. Рад бубрега Крв се филтрира у гломерулима Процеси стварања мокраће почињу у гломерулу. Мембране које стварају зидове капилара у овом делу су танке и омогућавају да вода, a са њом и растворене матеСл 8.3 рије, слободно пролазе кроз њих (сл. 8.3). Ресорпција воде у бубрежним каналићима У томе помаже крвни притисак у гломерулу који је за око три до четири пута већи од оног у другим капиларима организма. Као резултат тога, материје из крви, са искључком молекула беланчевина и крвних ћелија, лако пролазе. Овај процес је назван гломерулно филтрирање. У капсули гломерула сваки дан се филтрира од 160 до 180 литара течности, назване примарна мокраћа. Она садржи воду и растворене материје у крви. Али, само 1 до 1,5 литра течности у облику мокраће се избаци из организма као коначна мокраћа. При кретању примарне мокраће кроз цевчице, део воде и материје у њој које су потребне за организам, поново се враћају у крвоток. Овај процес је назван процес реапсорпције. У овом процесу своју улогу имају и хормони, посебно из хипофизе и из коре надбубрежне жлезде. Мокраћни канали Два мокраћовода су дуге, танке, мишићне цеви које се протежу од основе бубрега до мокраћног мехура. Мишићи у зиду мокраћовода изазивају таласаста кретања која помажу у кретњу мокраће.

108

ТЕМА 8 Мокраћни мехур Мокраћни мехур је крајни скупљени део мокраће, смештен у карличној празнини. Када је мокраћни мехур празан, мишићни зид почиње да се скупља, постаје дебео и добија облик унутрашњег органа који је много чврст и без простора. Када се мокраћни мехур пуни, мишићни зид се растеже и он постаје велики орган са дужином од 5 cm, па понекад и до 12,5 cm или више. Када се мокраћни мехур пуни, рецептори који се налазе у његовим мишићима примају и шаљу надражаје до кичмена центра у доњем делу кичменог мозга. Из овог центра, мождина моторни надражаји се враћају назад до мускулатуре мозак мокраћног мехура и он се празни. Код деце је овакво пражњење аутоматско. Са растом детета, центри у мозгу преузимају контролу над овом рефлексном акцијом, преко контроле мишића, названог спољни стезач, који је смештен на излазу из мокраћног мехура (Сл. 8.4). мокраћни мехур

мишић Сл. 8.4 Контрола рада а мокраћног мехура

Изводни мокраћни канал Изводни мокраћни канал се протеже од мокраћног мехура доспољашње средине и служи за пражњење мокраћног мехура. Мокраћни канал се разликује код мушкараца и жена. Код жена, он је танка цев дуга око 4 cm, а код мушкараца мокраћни канал је дуг око 20 cm.

Мокраћа Мокраћа је жућкаста течност састављена од 95% воде и 5% растворених материја као што су уреа, мокраћна киселина, соли, распаднути делови еритроцита и гасови. Боја и мирис јој зависе од количине воде коју пијемо и од исхране. Када се бубрези оштете, они губе способност да правилно пречишћавају крв. Због тога се у мокраћи могу наћи материје као што су: беланчевине, шећери, еритроцити, леукоцити, којих при правилном раду бубрега нема. Нега, хигијена и заштита бубрега Бубрези су веома нежни органи који врше прочишћавање крви. Зато треба стално да се води брига о правилном функционисању бубрега. Коришћење: пресољене, прекиселе, љуте хране, хране која садржи много зачина, недовољно пијење воде оштећује нежну грађу нефрона. Једном оштећени нефрони остају трајно оштећени. Постепено њихово оштећење може да доведе до престанка њихове функције. Ако бубези престану да функционишу, штетне материје остају у организму и у кратком временском периоду настаје тровање. У данашње време рад бубрега се вештачким путем замењује посебним поступком, названим дијализа. Дијализа се врши помоћу апарата, вештачког бубрега који замењује функцију правог бубрега.

Сл. 8.5 Апарат за дијализу

109

ТЕМА 8 Појава песка или камена у бубрезима је резултат неправилног функционисања бубрега, при чему се минералне материје таложе у бубрежним чашицама или карлици. Њихово покретање је пропраћено јаким боловима.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Преко органа за излучивање, преко мокраће, из тела се свакодневно одстрањују штетне материје. Систем органа за излучивање је састављен од: пара бубрега, пара мокраћних канала, мокраћног мехура и излазног мокраћног канала. Мокраћа настаје одвајањем воде и штетних материја у бубрезима, у њиховим бубрежним телцима. Бубрези се заштићују пијењем довољне количине воде, избегавањем пресољене, љуте и зачињене хране. Провери своје знање 1. Наброј органе у мокраћном систему. 2. Где су смештени бубрези? 3. Опиши спољашњи изглед бубрега и грађу једног бубрега. 4. Опиши грађу нефрона. 5. Опиши где се ствара примарна, а где секундарна мокраћа и која је њихова разлика. 6. Наброј крвне судове који су у контакту са нефроном. 7. Ко контролише мокрење? 8. Опиши мокраћни канал код жена и у чему се разликује од мушког мокраћног канала. 9. Која је улога вештачких бубрега?

110

ТЕМА 8 ЧАС 3

ГРАЂА И ФУНКЦИЈЕ КОЖЕ И ЊЕНА НЕГА И ХИГИЈЕНА Грађа и функције коже дају јој многубројне и сложене особине. Сложеност у грађи, пре свега присуство више органа у њој, често кожу чине посебним системом у организму.

нервни завршеци

лојна жлезда

Грађа коже крвни судови

покожица

права кожа

поткожно масно ткиво

Кожа је изграђена од два главна слоја, који се разликују од других по својој грађи и функцији. То су: - покожица, или спољни слој, који је подељен на слојеве и изграђен је од епителних ћелија, али нема крвних судова; - права кожа или крзно, изграђена од везивног ткива и има много крвних судова, нервних завршетака и жлезди. Покожица - епидермис

Покожица је површински слој на кожи, од кога се спољне ћелије стално губе љуштењем корен длаке и трењем. Пошто нема крвних судова у епизнојна жлезда чулно дермису, живе ђелије се налазе само у њетелашце говом најдубљем слоју. Ћелије овог слоја Сл 8.6 Грађа коже стално се деле и стварају ћелије-ћерке, које се упућују горе према површини и замењују изумрле ћелије на површини. Током времена ћелије на покожици излазе на површину и постају равне и рожнате, стварајући слој, назван перут. Ћелије у доњем слоју покожице стварају меланин, тамни пигмент који боји кожу. Права кожа - дермис Изграђена је од еластичног везивног ткива у коме има много крвних судова и нерава. Дебљина покожице и праве коже је различита. Највећи број творевина у кожи, укључујући знојне жлезде, лојне жлезде и длаке, смештени је у правој кожи, а има их и у поткожним слојевима.

111

ТЕМА 8 Поткожни слојеви Поткожни слојеви се надовезују на праву кожу. Ови слојеви су изграђени од еластичног и фиброзног везивног ткива, а присутно је и масно ткиво. Маст служи за изолацију и као резерва за енергију. Највећи крвни судови који снабдевају кожу пролазе кроз поткожне слојеве. Крвни судови који се налазе овде имају утицај на регулисање температуре организма. Неке од кожних творевина, као знојне жлезде и корен длака, протежу се до поткожних слојева. Поткожна ткива су богата нервима и нервним завршецима. Кожне творевине Знојне жлезде Знојне жлезде су у облику калема и смештене су у правој кожи и поткожном ткиву. Свака жлезда има канал који се отвора на површини са пором. Знојне жлезде учествују у регулисању телесне температуре преко испаравања зноја са телесне површине. Зној је састављен од воде, са малим количинама минералних соли и других материја. Лојне жлезде Лојне жлезде имају изглед кесица, а њихов секрет подмазује кожу и длаке, штитећи их тиме од сушења. Канали на лојним жлездама се отварају у стомачићима длака. На отворима лојних жлезди могу да се сакупе црне флеке, које су смеса исцурелог лоја и кератина. При инфекцији оваквих жлезди јављају се бубуљице са сакупљеним лојем. Длаке и нокти Цели организам је покривен длакама које површину праве меком и глатком. Длака није жива. У кожи има задебљања у којој се налази корени длака који длакама омогућава да постепено расту. Стомачићи на длакама често су повезани са танким тракама глатких мишића. Када се ови мишићи стегну, длака се исправља, стварајући испупчење на кожи. Нокти су заштитне структуре, састављене од чврсте беланчевине, произведене у ћелији која потиче од других слојева на покожици. Нове ћелије на ноктима се стварају стално на задњем крају нокта у делу званом корен нокта. Функције коже Најважније функције коже су: - заштита унутрашњих ткива од сушења и улажење штетних микроорганизама или њихових отрова;

када је хладно

када је топло

Сл.8.7 Понашање коже када је хладно и топло

112

ТЕМА 8 - регулисање телесне температуре - терморегулација, преко испустања топлоте у околни ваздух; - примање информација из околне средине преко много нервних завршетака кроз кожу; - у кожи се врши синтеза витамина Д. Брига за кожу Правилна исхрана и одговарајућа циркулација су најважнији за одржавање коже. Правилно чишћење и отстрањивање прљавштине и оштећених делова на кожи помажу при одржавању слабо киселог стања, што спречава раст и размножавање бактерија на кожи. Пажљиво прање руку сапуном и водом, са посебном пажњом на делове испод ноктију је једноставан пример за заштиту од ширења болести.

Сл. 8.8а

Правилно сачувана кожа је заштита од сталног излагања сунчевој светлости и пребрзог старења. Правилна заштита пре и за време оштећења од сунца може да спречи или смањи оштећење на кожи. Сунчева светлост може да изазове хемијске и биолошке промене на кожи. Прво кожа почиње да црвени, а затим може да почне да отиче и да добије црвенкасте мехуриће. Акне су оштећења лојних жлезди које су повезане са стомачићима на длакама. Најчешће се јављају на узрасту од 14 до 25 година. Инфекција лојних жлезди изазива стварање бубуљица, које могу да изгледају као црне флеке. Ћелавост може бити проузрокована великим бројем фактора. Најопштији тип, који је назван мушка ћелавост, зависи од наследних фактора и узраста. Ћелавост може бити резултат неких болести, као, на пример, шећерне болести, болести штитне жлезде, неухрањености и друго. Гнојни чир код људи се јавља када одређене бактерије уђу у стомачиће длака или лојних жлезди.

Опекотине Ако се на кожу делује неким предметима или материјама које су са високом температуром, врућим течностима, прегрејаним гасовима, усијаним предметима, неким киселинама, настаје оштећење познато као опекотине. Опекотине могу да настану и при дужем излагању коже интензивним сунчаним зрацима, сунчањем у подневном периоду. Према степену оштећења, опекотине су подељене на три степена: I степен је појава црвенила на оштећеној Сл. 8.8б кожи, пропраћено болом, II степен је појава пликова или мехура испуњеним ткивном течношћу и III степен кад кожа добија сиво-жућкасту боју и угљенисање. Опекотине су опасне пре свега због губљења телесних течности и појаве јаких болова и могућности инфекције на појављеним ранама. Опекотине II и III степена, уколико захвате више од 50% човековог тела, опасне су по живот. (Сл. 8.8 а и б).

113

ТЕМА 8 КРАТКИ САВЕТИ - Заштити се од прехладе, не седи на влажним местима и потруди се да увек имаш топлу и суву одећу, посебно зими; - Потруди се да ти предео крста увек буде заштићен, на тај начин штитиш бубреге од прехладе; - Одржавај редовно личну хигијену; - Избегавај јако зачињену, љуту и слану храну, алкохол, цигарете - Избегавај посету јавних тоалета; - Једном годишње уради лабораторијски преглед мокраће. То је врло битно - јер преко тог испитивања се добија сазнање о правилном раду органа за излучивање и рано може да се открије неко обољење. ОДРЖАВАЈ КОЖУ - Купај се редовно. На тај начин ће са коже бити отстрањене штетне материје које се таложе и затварају поре; - Посебно обрати пажњу на хигијену делова коже који су у директном контакту са спољном средином: руке, лице, врат, ноге; - Преко додира рукама стално си у контакту са различитим загађеним материјама, нарочито са микроорганизмима који могу да изазову обољења. Због тога руке редовно треба прати сапуном, посебно пре јела и после сваког одласка у тоалет.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Кожа је спољни вишеслојни омотач човековог тела. Састављена је од покожице и праве коже. Кожне творевине су: знојне, лојне и млечне жлезде, длаке и нокти. У кожи се налазе чула за додир, притисак, топло, хладно, бол. Кожа има функцију да штити организам од различитих спољашњих утицаја, повреда и инфекција и помаже у одржавању телесне температуре.

Провери своје знање 1. Које особине омогућавају кожи да се назове омотачем, органом, системом? 2. Од којих је врста ћелија састављена покожица? 3. Опиши структуру праве коже. 4. Опиши састав и функције поткожнног слоја. 5. Опиши где се налази и која је функција кожних жлезди. 6. Објасни три основне функције коже. 7. Које су опасности од прекомерног сунчања и шта је потребно да се преузме за заштиту? 8. Шта су акне? Када су најопасније? Зашто? 9. Који је главни разлог за опадање косе? 10. Наброј неке факторе укључене у правилну негу коже.

114

E ТЕМА 8 ПРОУЧАВАЊЕ МАТЕРИЈА АКТИВНОСТ1 Упознавање са грађом бубрега ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: модел бубрега, свеска и оловка. 1. Посматрај облик и спољну грађу бубрега. 2. Нацртај и означи своја сагледавања. 3. Оштрим ножем или скалпелом подели уздужно бубрег на два једнака дела. 4. Разгледај делове бубрега, а затим нацртај пресек бубрега, тј. његову унутрашњу грађу и означи његове делове. 5. Провери код наставника да ли си правилно уочио и обележио делове. АКТИВНОСТ 2 Микроскопирање препарата бубрега ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: микроскопски препарат, микроскоп, свеска и оловка. 1. Постави микроскоп, одреди видно поље и постави микроскопски препарат. 2. Делове које микроскопираш, потруди се да нацрташ и означиш. 3. Провери код наставника да ли си правилно уочио и обележио делове. АКТИВНОСТ 3 Цеђење обојене течности ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: црево домаће животиње, калијум перманганат, тегла са водом, свеска и оловка. 1. 2. 3. 4. 5.

Добро опери црево и у њега стави мало воде и калијум перманганата. Овако припремљено црево стави у теглу, која је напуњена чистом водом. Посматрај ште ће се десити после једног часа и после два часа. Опиши и објасни насталу промену. Код наставника провери своје закључке.

115

116

ТЕМА 9 НЕРВНИ СИСТЕМ - РЕГУЛАЦИЈСКИ МЕХАНИЗМИ После пажљивог проучавања садржаја ове теме, моћи ћеш: - Да описујеш организацију нервног система; - Да описујеш грађу нервне ћелије - неурона; - Укратко да описујеш преношење нервног импулса; - Да знаш три врсте нерава и да објасниш по чему се разликују од других, - Да описујеш кичмени мозак и да знаш неколико његових функција; - Да опишеш рефлекс и да даш неколико примера; - Да упоређујеш функцију вегетативног нервног система; - Да наводиш функције лобањског мозга; - Да знаш функцију мождане коре и мождане течности; - Да знаш функцију коре великог мозга; - Да наводиш разлоге за појаву стресних стања;

Појмови које ћеш научити у овој теми: - нервни систем - нервна ћелија, - нервно ткиво, - нерви, - ганглије, - кичмени мозак, - рефлекс, - лобањски мозак, - условни и безусловни - рефлекс, - стрес.

117

ТЕМА 9 ЧАС 1

НЕРВНИ СИСТЕМ – ГРАЂА, САСТАВНИ ДЕЛОВИ И ЗНАЧЕЊЕ

Размисли и одговори: Које се промене јављају у организму када трчиш? Можеш ли да објасниш зашто се при трчању убрзава рад срца и дисања? Које промене се јављају ако се уплашиш? Сви органи у организму функционишу као једна целина. Убрзани рад једног органа изазива убрзани рад другог и обратно, успоравање рада једног органа доводи до успоравања рада другог. На тај начин се сви органи у организму усаглашавају у раду. Ту усаглашеност координише нервни систем. Усаглашавајући функције у организму, нервни систем омогућава унутрашњу стабилност и равнотежу између човека и спољне средине.

ПОДЕЛА НЕРВНОГ СИСТЕМА Према грађи и функцијама, нервни систем може да се подели на следећи начин (сл.9.1): Централни нервни систем (ЦНС), у који спадају лобањски и кичмени мозак. Периферни нервни систем (ПНС), који је састављен од свих нерава ван ЦНС-а. Ту спадају мождани и кичмени нерви.

мозак

мождани нерви

Нервне ћелије - неурони и њихове функције дендрити

једро

неурит

миелински омотач нервни завршеци

Сл. 9.2 Нервна ћелија

118

кичмена мождина

Нервни систем је изграђен од посебне врсте ћелија, названих неурони (сл.9.2). Тело неурона има једро и друге органеле. Ван цитоплазме на телу ћелије има две врсте дрвастих израштаја, и то: - дендрити, који су кратки и преносе импулсе до тела ћелије; - неурит, који је дуг и преноси импулсе од тела ћелије. Дендрити имају много разграњења која личе на гране дрвета. Међутим, дендрити чулних неурона,

симпатички нерви

кичмени нерви

Сл. 9.1 Подела нервног система

ТЕМА 9 који преносе надражај у правцу ЦНС-а, обично се разграњавају на једном месту. Овакви дендрити функционишу као рецептори, или пријемници надражаја. То је случај код чулних органа, као и оних за слушање и гледање. Неурити су обавијени масном материјом званом миелин, која служи за заштиту длаке. У периферном нервном систему, миелин стварају посебне ћелије, које стварају пихтијасти омотач, назван Шванов омотач. Када је омотач потпун, остану мали простори између ћелија. Такви мали простори се зову чворови (нодије) и имају важну улогу у брзини преношења нервних импулса. Неурити омотани миелином се зову бела влакна и налазе се у белој маси продужене мождине и кичменог мозга. Дендрити и тело ћелија нису обавијени миелином и налазе се у сивој маси. Функција неурона у периферном нервном систему је да стално прима и преноси информације од или до ЦНС-а. Неурони који преносе надражаје од места примања до кичменог мозга и кичмене мождине, зову се сензорни или чулни неурони. Ћелије које преносе импулсе од ЦНС-а назад до мишића и жлезда, названи су моторни неурони. Орган, као мишић или жлезда коју активира моторни неурон, је ефектор. Особине нервне ћелије Нервне ћелије су способне да реагују и на најмање промене које се дешавају у организму или околини. Та способност је позната као осетљивост или надражљивост. Надражај који прима нервна ћелија се врло брзо преноси са ћелије на ћелију до одговарајућег центра или места. Та особина је назива спроводљивост. Спровођење надражаја кроз нервну ћелију увек је у једном правцу. Она улази преко дендрита и креће се кроз тело и излази преко неурита. Преношење надражаја са једне на другу ћелију се одвија преко творевине познате као синапса.

Нерви Нерви су снопови нервних ћелија, омотани мембраном и смештени ван ЦНС-а. Нерви у ЦНС-а образују снопове који служе за спровођење надражаја до и од мозга. Ако у нерву има само сензорних неурона, онда су то тзв. чулни или сензорни нерви. Ако, пак, имају само моторне неуроне, онда спадају у групу моторних нерава. Међутим, ако нерви имају сензорне и моторне неуроне, они је реч о мешовитим нервима. Сви нерви који излазе или улазе у кичмени мозак су мешовити нерви.

Сл 9.4 Синапса је место повезивања између два неурона

119

ТЕМА 9 КИЧМЕНА МОЖДИНА Кичмена мождина се налази у кичменом каналу који је образован од пршљена кичменог стуба. Он је у облику врпце дуге око 45 cm. Ако се направи попречни пресек кичмене мождине, видећемо његову грађу (сл. 9.5). Притом се види да у средини има сиву масу, око које је смештена бела маса. Сива маса ствара предње и задње рогове који јој дају изглед лептира са раширеним крилима. У средини сиве масе постоји мали канал - централни канал, у коме има мождане течности. кичмени канал кичмени мозак

кичмени нерви

Сл. 9.5 Кичмени мозак

Функције кичмене мождине Кичмена мождина је веза између кичмених нерава и мозга. Исто тако, она је место одакле се добијају једноставни одговори, такозвани рефлекси. Функције кичмене мождине могу да се поделе у три групе: 1. Преношење сензорних надражаја до мозга. 2. Преношење моторних надражаја од кичмене мождине до мишића и жлезда. 3. Рефлексне активности. Рефлекс је једноставан, брз и аутоматски одговор у коме је укључено мало неурона.

Да ли знаш зашто трепћеш када се неки предмет појави пред твојим очима? Кичмени нерви Има 31 пар кичмених нерава. Сваки нерв је повезан са кичменом мождином преко два рога сиве масе. У близини задњих рогова сиве масе постоји задебљање звано ганглија задњег рога. Ганглија је збир тела нервних ћелија смештених изван централног нервног система. Влакна нервних ћелија сензорних рецептора настављају кроз тела ових ганглија. Сензорни неурони задњих и моторни неурони предњих рогова се у ганглијама комбинују и одатле настављају као мешовити нерви. Ови нерви се протежу од и до скелетних мишића и жлезда. Запамти: Сви кичмени нерви су мешовити нерви. Рефлексни лук Цео пут од појаве надражаја до одговора на њега од стране нервног система је назван рефлексни лук (сл. 9.6). Делови рефлексног лука су: 1. Рецептор - крај дендрита или неке рецепторне ћелије, као у посебним чулним органима, који примају надражај.

120

ТЕМА 9 2. Сензорни неурон - ћелија која преноси надражаје ка ЦНС-у. 3. Централни неурон - ћелија или ћелије у ЦНС-у. 4. Моторни неурон - ћелија која носи импулсе далеко од ЦНС-а. 5. Ефектор - мишић или жлезда изван ЦНС-а која одговара на донесене надражаје. Ако си гладан или пак намиришеш неко добела задњи рогови бро јело или само помислиш на храну, у усној маса сиве масе шупљини се повећава лучење пљувачке. сива маса Рефлекси могу да буду безусловни или урођени, централни и условљени или стекнути. Безусловни рефлекси су се брзи, аутоматски одговори на одређене канал надражаје, а њихова основна функција је заштита. На пример, трептање очних капака, кијање, кашљање, гутање, сисање млека и слично. Успредњи рогови сиве масе ловни рефлекси се јављају као резултат дугогомешовити нерв дишњег утицаја средине, то јест све оно што чомоторни нерв (4) век научи. На пример, читање, писање, пливање, ефектор-мишић вожња бицикла и сл. При томе, ако се активност који реагује (5) која која је изазвала настајање овог рефлекса рецептор у прекине, током времена ће и он нестати. Типикожи (1) сензитивни чан пример за условни рефлекс је учење, посебнерв (2) но учење страног јазика. Ако човек научи страни јазик, али га током времена не користи, научене Сл 9.6 Рефлексни лук речи се заборављају. Зато не заборављајте да научено треба с времена на време обновити.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Нервни систем контролише и координирше рад свих органа у човековом телу. Подељен је на централни и периферни нервни систем. Основна градбена јединка нервног система је нервна ћелија - неурон. Она је изграђена од тела, кратких продужетака - дендрита и дугог продужетка - неурита. Њене особине су надражљивост и спроводљивост. Према надражајима које преносе, нервне ћелије су подељене на сензорне и моторне. Нерви су снопови нервних ћелија. Подељени су на сензорне, моторне и мешовите. Кичмена мождина је смештена у каналу кичме. Одржава везу између ЦНС-а и периферије тела. Његове функције могу да се поделе у три групе: преношење сензорних надражаја, преношење моторних надражаја и рефлексне активности. Провери своје знање 1.Која је основна функција нервног система? 2.Како је подељен нервни систем? 3.Објасни следеће термине: неурон, миелин, ганглија и Шванова мембрана. 4.Шта је нервни надражај? 5.Шта је мешан нерв? Наведи неколико примера. 6.Наброј делове рефлексног лука. 7.Где је смештена и како изгледа кичмена мождина и која је њена функција? 8.Који се поремећаји јављају ако се повреди кичмена мождина?

121

ТЕМА 9 ЧАС 2

МОЗАК - ФУНКЦИЈЕ Главни делови мозга Мозак испуњава лобањску празнину и он је омотан омотачима и течношћу, а заштићен је и костима лобање. Мозак може да се подели на различите зоне (сл. 9.7) : 1. Велики мозак је највећи део мозга. Он је подељен на десну и леву мождану хемисферу, дубоком браздом, званом дужна пукотина. 2. Међумозак је зона између мождане хемисфере и можданог стабла. У његовом саставу су таламус и хипоталамус. 3. Мождано стабло је веза између великог мозга и кичмене мождине. У горњем делу можданог стабла је средњи мозак. Испод њега, на доњој страни мозга, као равни део је продужени мозак. 4. Мали мозак је смештен доле, испод задњег дела мождане хемисфере и повезан је са можданим стаблом, великим мозгом и кичменом мождином. Зоне у кори великогмозга Чеони режањ

тамни режањ

Слепоочни режањ Велики мозак Мождана греда Међумозак Средњи мозак Продужена мождина Мали мозак Сл. 9.7 Главни делови мозга

Омотач мозга и кичмене мождине Мозак и кичмена мождина су обавијени са три омотача везивног ткива. Спољни омотач је тврди омотач који је најдебљи и најчвршћи и улази у кости лобање. Средњи омотач је паучинасти омотач. Најдоњи омотач који обавија мозак је меки омотач и покрива нервно ткиво на мозгу и кичменој мождини (сл. 9.8).

122

E ТЕМА 9 Мождана течност паучинасти омотач

кости лобање тврди омотач

меки омотач

Мождана течност је бистра течност која кружи у и око мозга и кичмене мождине. Функција ове течности је заштита нервног ткива од различитих потреса. Исто тако, ова течност снабдева ћелије мозга хранљивим материјама, а из њих узима штетне продукте. Мождана течност се ствара у четири коморе у мозгу, које се зову мождане коморе. Ако се спречи проток мождане течности, она се скупља и повећава притисак на мождано ткиво према лобањи, тако што се оно може оштетити.

Сл. 9.8 Мождани омотачи и проток мождане течности

ПОДЕЛА МОЗГА ВЕЛИКИ МОЗАК Мождане хемисфере Свака мождана хемисфера је подељена на четири режња који су именовани према костима лобање који га покривају. Постоје чеони, темени, слепоочни и потиљачни режањ (сл. 9.7). Постоји и мали пети режањ, који је дубоко у свакој хемисфери и не може да се види са површине. Спољашње нервно ткиво можданих хемисфера је сива маса која ствара кору великог мозга. Кора великог мозга има велики број удубљења и испупчења. Унутар можданих хемисфера се налази велика количина беле масе и неколико острва сиве масе. Најважнија веза беле масе је мождано тело, које повезује десну и леву хемисферу. Базална ганглија су зоне сиве масе које су смештене дубоко у свакој можданој хемисфери. Ове групе неурона помажу при регулисању кретања тела и израза на лицу. Функције коре великог мозга У кори великог мозга се преносе и анализирају многи надражаји. У мозгу са феноменом званим меморија се сакупља велики број информација. Исто тако, у кори има места и за процесе као асоцирање, процењивање и размишљање. Из коре великог мозга произлазе и свесно размишљање и добровољне акције. Мозак, својим различитим деловима, учествује и у контроли координисаног понашања. Центри ових функција су смештени у кори, на одређеном режњу. У чеоном режњу се налази моторна зона, која је одговорна за кретање. У овом делу се налазе и центри важни за говор.

123

ТЕМА 9 Темени режањ има сензорне зоне, у којима се обрађују надражаји коже, као додир, бол, температура. Овде се налази и место у коме се врши процена растојања, величине и облика. Слепоочни режањ има слушну зону која је одговорна за тумачење надражаја из ува. Мирисна зона се брине о чулима мириса. У потиљачном режњу се налази видна зона, која анализира пристигле надражаје из очију. Између највећег броја зона у кори великог мозга постоји функционална повезаност. Много неурона је неопходно да раде заједно да би омогућили човеку да прими, анализира и одговори усмено или писмено на поруку, исто као што одговара на додир (додирни надражај) и на друге чулне надражаје. Способност комуникације писањем и причањем је најинтересантнији пример за начин на који зоне у кори великог мозга сарађују. Развој и потреба ових зона се затвара са повезивањем процеса за учење.

МЕЂУМОЗАК Међумозак је смештен између можданих хемисфера и можданог стабла. У саставу међумозга су таламус и хипоталамус. Функција таламуса је да сортира надражаје који долазе споља и да их пошаље директно у зоне коре великог мозга. Хипоталамус је смештен испод таламуса. У њему се налазе центри који помажу контролу телесне температуре, воденог биланса, спавања, апетита и неких емоција, као што су страх и милост. Под контролом хипоталамуса су и аутономни нервни систем и хипофиза. Хипоталамус има утицај на рад срца и опустање зидова крвних судова, излучивање хормона и слично.

хипоталамус таламус

Сл 9.9 Међумозак

МОЖДАНО СТАБЛО Мождано стабло сачињавају средњи и продужени мозак. Ови делови повезују велики мозак и међумозак са кичменом мождином. Средњи мозак је смештен испод средине великог мозга и ствара горњи део можданог стабла. Сива маса је састављена од четири дела који су сакривени од можданих хемисфера. Ова четири дела су видни и слушни центри. Продужени мозак је део мозга који је смештен између средњег мозга и кичмене мождине. Код њега бела маса је споља, а сива-унутра. У сивој маси има група тела изграђених од ћелија у којима су смештени витални центри, као што су: центар за дисање, центар за рад срца и центри који контролишу скупљање крвних судова, а са тим и крвни притисак. У њему се налазе и рефлексни центри за одбрамбене реакције организма као што су кијање, кашљање, гутање и др. У овом делу можданог стабла одвија се главно укрштање нерава који се протежу од великог мозга и међумозга. Тако, нерви који долазе из десне хемисфере иду према деловима леве половине тела и обратно.

124

ТЕМА 9 МАЛИ МОЗАК Мали мозак је подељен на три дела: средњи део, или црв, и две страничне хемисфере. Слично као код мозга, и овде је сива маса са спољашње стране, а бела маса је у унутрашњости. Функције малог мозга су: координација скелетних мишића тела, одржавање равнотеже при устајању, ходање и седење, а исто тако, при веома осетљивим активностима, одржавање тонуса мишића и друго. Мождани нерви или нерви главе Има 12 пари можданих нерава који излазе из мозга. Мождани нерви могу бити намењени за: - Посебне сензорне надражаје, као за мирис, укус, вид и слух; - Опште сензорне надражаје, као за бол, додир, температуру, дубоку мишићну осетљивост, притисак и равнотежу; - Моторне надражаје, који су резултат свесне контроле скелетних мишића; - Унутрашње моторне надражаје, који контролишу жлезде и неке невољне мишиће (срчани мишић и глатки мишићи). Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Мозак и кичмена мождина су обавијени са три омотача: спољашњи – тврди, средњи - паучинасти и унутрашњи - меки омотач. Кроз ове омотаче и кроз мозак циркулише мождана течност која има улогу да штити нервно ткиво и да снабдева ћелије мозга хранљивим материјама. Мозок је подељен на: велики мозак, међумозак, мождано стабло, састављено од средњег мозга, продужене мождине и малог мозга. Површина великог мозга је прекривена кором од сиве масе, у којој је смештен велики број центара. У унутрашњости је бела маса. Међумозак је подељен на таламус и хипоталамус. У продуженом мозгу су смештени центри за живот - за рад срца и дисање. У малом мозгу су смештени центри за равнотежу. Провери своје знање 1. Објасни разлике између термина датих у паровима: а. неурит - дендрит, б. сива маса - бела маса, г. сензорно - моторно, д. неурон - сноп. 2. Наброј имена и места где се налазе главни делови мозга и укратко опиши њихове основне функције. 3. Која је функција омотача мозга кичмене мождине? 4. Која је функција мождане течности? 5. Како је подељен међумозак и која је његова функција ? 6. Где је смештен центар за терморегулацију? 7. На колико делова је подељено мождано стабло и који су ти делови ?

125

ТЕМА 9 ЧАС 3

АУТОНОМНО - ВЕГЕТАТИВНИ НЕРВНИ СИСТЕМ Делови аутономног нервног система Иако унутрашњи органи, као срце, плућа и желудац, имају нервна влакна за слање примљених надражаја до мозга и кичмене мождине, њихов рад најчешће није под утицајем свести. Овакви сензорни надражаји се претварају у рефлексни одговор, који долазе из центара у мозгу. Рад свих унутрашњих органа се контролише из посебног дела нервног система, званог аутономно нервни систем (АНС). АНС је подељен на симпатички и парасимпатички део. Симпатички нервни систем се састоји од два реда ганглија повезаних међу собом, постављених са две стране мозга. Ганглије су краћим нервним влакнима повезане за кичмену мождину, а дугим нервним влакнима су повезане са унутрашњим органима. Парасимпатички нервни систем се састоји од ганглија које су постављене или у органима, или у њиховој близини. То су кратка нервна влакна која су повезана са унутрашњим органима. Дужа нервна влакна иду или у репни део кичмене мождине или центрима у продужени или средњи мозак. Сл.9.10 Симпатикус и парасимпатикус регулишу рад срца

Функције аутономног нервног система Аутономни нервни систем регулише функцију жлезда, глатких мишића у цевастим органима и крвне судове и срчани мишић. Овакве функције се преносе аутоматски. Промене које се јављају у зони која се регулише, доводе до стварања надражаја на који се одговара. Већина органа у организму прима и симпатичке и парасимпатичке надражаје, а ефекти оба система за одређени орган су најчешће супротни. Ако симпатички надражај убрзава рад одређеног органа, тада парасимпатички успорава, и обратно. У табели 9.1 су показане неке од функција ова два система.

126

ТЕМА 9 Табела 9.1 Ефекти симпатичког и парасимпатичког система на одређене органе Ефектор

Симпатикус

Парасимпатикус

Зенице очију

ширење

скупљање

Срце

убрзавање

успоравање

Бронхије у плућима

ширење

скупљање

Мокраћни мехур

опустање

стезање

Крвни судови у скелетним мишићима

ширење

скупљање

Респираторни систем

ширење

скупљање

Дигестивни органи

ширење

скупљање

НЕГА, ХИГИЈЕНА И ЗАШТИТА НЕРВНОГ СИСТЕМА Већ знаш да нервни систем има улогу да координише, контролише и регулише функције органа, а самим тим и целог организма. При свом функционисању, ћелије користе велику количину енергије. Да би нервне ћелије могле правилно да функционишу, а тиме и цео нервни систем, све оно што може да делује штетно или да изазове одређене поремећаје и обољења, треба да се избегава. После тешког и дуготрајног, умственог и физичког посла долази до замора нервног система, који није исти код свих људи. Због тога свако треба да буде свестан својих физичких и психичких способности и да према њима распореди своје време за рад и одмор. Заморени нервни систем се најбоље одмара сном. Спавање се ритмички понавља и доноси неопходни одмор организму. Да би организам могао да се одмори, потребно је спавање од 8 сати за одрасле, а код млађих ово време треба да буде и веће. При спавању, док се организам одмара, нервне ћелије се обнављају и надокнађују енергетске материје које су потрошене у току дана. Сан треба да буде миран, без било каквог спољашњег утицаја и надражаја, који би пореметили исти. За правилно функционисање, нервни систем треба да се негује још од најранијег детињства. Код мале деце треба да се развије осећај опуштености преко разних лаганих игара и загонетака, слушања музике и шетњи. Умереним телесним активностима омогућавамо правилно функционисање свих органа, а самим тим и нервног система. Неке материје штетно делују на нервни систем. Велики број људи су уживаоци алкохола и цигарета, а на жалост у последње време се све више јављају и уживаови различитих врста дроге. Алкохол, осим што штетно утиче на све унутрашње органе, посебно на јетру, делује и на нервни систем. Он смањује способност проводљивости нервних надражаја, па због тога код човек који је пио алкохол долази до успоравања покрета и он много спорије реагује у поређењу са трезним човеком. Током времена код уживаоца алкохола се јавља зависност која доводи до обољења званог алкохолизам. Дроге у минималним количинама показују лажно благопријатно дејство, а самим тим и лажан осећај задовољства. Опасност је у томе што се организам врло брзо и лако навикава на дроге и све више тражи све већу количину. На тај начин, током времена организам постаје

127

ТЕМА 9 зависник од дроге. Дроге постепено, али сигурно уништувају нервне ћелије, а тиме и одређене нервне центре, односно читав нервни систем. Које промене се јављају ако се због нечега уплашиш? Пробај да објасниш зашто? Како реагује човек у моменту када прими неку непријатну вест? Неке промене које се јављају као резултат превелике физичке или психичке оптерећености, доводе до напетости организма - стања познатог као стрес. Стално држање организма у стању стреса (претеране нервозе, страх и слично) доводи до великог броја поремећаја у функционисању органа. Обољења и повреде нервног система Менингитис - претставља упалу коре мозга која је најчешће изазвана бактеријом. Ако се на време не преузму одговарајуће мере, упала може да се прошири и на кору мозга и да оштети одређене центре. Излив - јавља се као резултат запушавања неког артеријског крвног суда у кори великог мозга, који затим може да прсне. На тај начин се крв разлива кроз мождано ткиво и оштећује центре у пределу где је разливена. Повреде кичмене мождине - дешавају се, ако се сломе или изместе пршљени кичменог стуба. Пошто нервно ткиво у мозгу и кичменој мождини не може да се обнови, прекидање кичмене мождине изазива прекид пута надражаја, а самим тим и парализу свих мишића који се надражују нервима испод места повреде.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Рад свих унутрашњих органа се контролише из посебног дела нервног система, званог аутономни нервни систем (АНС), који се састоји од симпатичког и парасимпатичког дела. Ова два дела раде супротно један другом: док један убрзава, други успорава и обратно. На нервни систем повољно делују сан, шетње на свежем ваздуху, умерено спортовање и умерен умствен и физички рад. Стрес, алкохол, пушење и дрога штетно утичу на нервни систем.

Провери своје знање 1. Која је функција АНС? 2. Како функционишу симпатички и парасимпатички део? Наведи неколико примера. 3. Како се најбоље одмара психички, а како физички заморен човек? 4. Наведи неке примере штетног деловања акохола и дроге. 5. Шта је стрес и како најбоље да га избегнемо? 6. Шта је менингитис, како се лечи?

128

ТЕМА 9 КРАТКИ САВЕТИ - на нервни систем повољно утичу: сан, боравак на чистом ваздуху, умерено спортовање и умерени начин живота, - стрес, дрога, алкохол и дуван неповољно утичу на нервни систем, - направи распоред дневних физичких и психичких активности и придржавај се истог, - умерено спортуј, - слободно време користи за одмор шетњама на чистом ваздуху, - научи да живиш у реалности и опусти се, - разговарај о својим проблемима са својим родитељима, - не користи дрогу и алкохол, они оштећују и уништавају нервни систем.

АКТИВНОСТ 1 Микроскопирање трајног препарата од нервног ткива ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: микроскоп, трајни микроскопски препарат нерва, свеска и оловка. 1. Стави препарат на микроскоп и пронађи нервне ћелије на великом повећању. 2. Нацртај нервну ћелију и обележи делове које си видео. 3. Провери код наставника да ли си добро израдио. АКТИВНОСТ 2 Разгледавање кичмене мождине ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: кичмена мождина домаће животиње, два покривна стакленца, алкохол, микроскоп, скалпел, свеска и оловка. 1. Узми део кичмене мождине, стави да отстоји 10 до 15 минута у алкохолу, да се укрути и затим разгледај. 2. Скалпелом направи танак попречни пресек, при чему ћеш одвојити танко парче које ћеш поставити на покривно стакло. 3. Са другим покривним стакленцетом притисни део кичмене мождине и овако припремљен препарат микроскопирај и проучи грађу кичмене мождине. АКТИВНОСТ 3 Разгледавање кичмене мождине ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: пилећи батак, скалпел и лупа. 1. Скалпелом полако одстрањуј месо са батака, док не дођеш до бутног нерва. 2. Преко лупе разгледај изглед бутног нерва.

129

ТЕМА 9 АКТИВНОСТ 4 Испитивање рефлекса код жабе ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: жива жаба, сталак, сона киселина или игла, скалпел, пинцете, свеска и оловка. 1. Жаби која је ударена по глави одстрани лобањску кутију заједно са мозгом. 2. Жабу стави на сталак и надражи је боцкањем или ватом која је натопљена киселином и у свесци забележи добијена сазнања. 3. Са дела жабље ноге одстрани кожу и понови поступак. Шта опажаш? 4. Потом помоћу танке игле разори кичмену мождину жабе и понови поступак. Своја сазнања запиши у свеску и провери код наставника. АКТИВНОСТ 5 Испитивање рефлкса бутног мишића ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: гумени неуролошки чекић и столица са наслоном 1. Један ученик треба да седне удобно на столицу и мало да опружи и олабави потколеницу. 2. Ученик који изводи вежбу треба да обухвати шаком бутни мишић једном руком, а другом руком неуролошким чекићем да лагано удари по тетиви тог мишића одмах испод чашице колена. 3. Промените улоге. 4. Упоредите брзину рефлексних покрета једне и друге ноге. 5. Вежбу треба радити под контролом наставника. 6. Објасните шта опажате. АКТИВНОСТ 6 Разгледање мозга ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: мозак домаће животиње, тигањ, нож, свеска и оловка. 1. Стави мозак у тигањ и разгледај га. 2. Ножем мозак подели на две једнаке половине, разгледај га и уочи његове делове. 3. Нацртај мозак и означи његове делове. АКТИВНОСТ 7 Микроскопирање трајног препарата нервног ткива ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: микроскоп, трајни микроскопски препарати мозга, свеска и оловка. 4. Стави препарат на микроскоп и пронађи нервне ћелије при великом повећању. 5. Нацртај нервну ћелију и обележи делове које си видео. 6. Провери код наставника да ли си добро израдио.

130

ТЕМА 10 ЧУЛА После пажљивог изучавања садржина ове теме моћи ћеш: - Да знаш да објашњаваш саставне делове и функције чула; - Да описујеш функцију чулног система; - Да разликујеш посебне и опште осете и да даш примере за то; - Да описујеш грађу и функцију чула за вид и слух; - Да знаш преношење звучног надражаја кроз делове ува; - Да знаш функцију рецептора у површинским деловима тела; - Да објашњаваш функцију чула за мирис и укус; - Да умеш да се заштитиш од прекомерних надражаја.

Појмови које ћеш изучавати у овој теми: - чуло, - чуло за вид, - чуло за слух и равнотежу, - чула у кожи.

131

ТЕМА 10 ЧАС 1

ЧУЛА И ЧУЛНИ МЕХАНИЗМИ

Подсети се: Шта је надражај? Како организам реагује на надражаје који долазе из спољне средине? Преко чега се примају надражаји? Од којих делова је изграђена нервна ћелија?

Човек стално долази у додир са спољном средином. Он има механизме преко којих се откривају ове промене и одговарајуће реагује. Промене у животној средини се претварају у надражај који се потом преноси до ЦНС-а преко сензорних неурона. Много надражаја долази из спољне средине и откривају се близу површине организма. Други, пак, као што су надражаји из унутрашњих органа, потичу из унутрашње средине. Део нервног система који открива надражаје је назван пријемник дражи или рецептор. Рецептори могу да буду: - Слободни дендрити сензорног неурона, као што су рецептори за бол; - Измењени завршеци или крајеви-органи, као дендрити сензорног неурона за додир и температуру; - Посебне ћелије, удружене са сензорним неуроном, као што су чепићи и штапићи у мрежници ока и рецептори у другим, специјализованим чулним органима. Други начин поделе чула укључује распрострањеност рецептора. Тако, посебно чуло је смештено у посебном органу, а општо чуло је широко распрострањено кроз организам. Посебна чула су чула за: - Гледање - рецептори у оку, - Слушање - рецептори у унутрашњем уву, - Равнотежу - рецептори у унутрашњем уву, - Укус - рецептори на језику, - Мирис - рецептори у горњем делу носне празнине. Општа чула - Притисак, топло, хладно, бол и додир - у кожи и у унутрашњим органима и чуло за положај у мишићима, тетивама и зглобовима. Чулни рецептори могу да се поделе и на основу надражаја којима одговарају. Терморецептори откривају промене у температури, фоторецептори одговарају на светлост, а хеморецептори откривају хемикалије. Механорецептори одговарају на кретање, стезање, притисак или вибрације, који су, у основи, механички надражаји.

132

ТЕМА 10 ОПШТА ЧУЛА бол хладно

додир

Општи чулни рецептори се налазе у свим деловима организма. Део њих се налази у кожи. Преко њих откривамо промене у спољној средини. Други део се налази у унутрашњости организма. У ову групу спадају рецептори за топло, хладно, бол,додир, притисак, простор и равнотежу (сл.10.1). Чуло за температуру

Да би се заштитио од температурних утицаја, човеков организам има рецепторе који су намењени за примање надражаја изазваних променама топло притисак температуре. Постоје посебне врсте рецептора за топло и хладно. Рецептори за хладно су смештени одмах испод епидермиса. Најгушће су рапоређени Сл. 10.1 на грудима, леђима и око слабина. РеРецептори за општа чула цептори за топло смештени су нешто дубље у кожи. Најгушће су распоређени на уснама и образима. Карактеристично за рецепторе је то што стално надраживање доводи до њихове адаптације. Тако, на пример, ако ставиш руку у воду загрејану на 40 до 45о С, у почетку се можеш осетити непријатно. Но, након кратког времена непријатни осећај ће нестати. Рецептори за топло и хладно се веома брзо адаптирају на промене, што није случај са рецепторима за бол. Чуло за додир и притисак Рецептори за додир су ситна, елипсоидна телашца. Смештена су у правој кожи и у највећој концентрацији их има на врховима прстију руку и ногу. Усне и врх језика такође имају велики број ових рецептора. Као и рецептори за температуру, тако се и рецептори за додир веома брзо адаптирају на промене које се дешавају. При опијању (на пример: при операцијама) човек може да осети притисак унутрашњих органа. За такве надражаје су намењени рецептори који се налазе у унутрашњости организма и зато су названи рецептори за дубоку осетљивост. Чуло бола Негативни спољашњи утицаји или нарушавање функције неког органа могу у великој мери да наруше функционисање организма, а самим тим да угрозе и његово опстојање. За регистровање таквих утицаја или нарушавања су намењени рецептори за бол. Зато може да се каже да ови рецептори имају посебну заштитну функцију, што и јесте разлог за њихову широку распрострањетост у организму. Они су смештени у кожи мишића, зглобова, а мање

133

ТЕМА 10 их има у унутрашњим органима. Ови рецептори представљају разграњена нервна влакна и зову се слободни нервни завршеци. Чуло за простор Рецептори, смештени у мишићима, њиховим тетивама и зглобовима, региструју надражаје који служе за одређивање положаја и промене положаја делова тела у односу на друге делове тела. Надражаји добијени од ових рецептора су неопходни за координацију мишића и важни су за одређене активности као што су: ходање, трчање и друга сложена кретања. Надражаји ових рецептора преко кичмене мождине се преносе до малог мозга.

ПОСЕБНИ ЧУЛНИ ОРГАНИ Чуло за укус чуло за мирис

Чуло за укус чине рецептори на површини језика и два нерва који надражаје преносе до центара за укус, смештених у кори великог мозга. (сл. 10.2). Рецептори за укус, названи укусне квржице или телашца за укус, налазе се на рубовима јазика. Надражај телашаца за укус је могућ само када је материја која се налази у усној празнини растворена помоћу пљувачке. Постоје рецептори за четири основна укуса и они су смештени у различитим деловима језика.

горки укуси

укусни пупољци кисели укуси слани укуси слатки укуси Сл. 10.2 Чула за мирис и укус

- Слатки укуси, најчешће се срећу на врху језика. - Кисели укуси налазе телашца за укус која су смештена странично на језику. - Слани укуси се срећу на предњој страни језика. - Горки укуси се срећу на задњем делу језика.

Чуло за мирис Рецептори за мирис се налазе у мирисном епителу у горњем делу носне празнине. Мирисне честице могу да делују као мирисни надражај, само ако се растворе у носној слузи. Надражаји рецептора за мирис преко мирисног нерва се преносе до центра за мирис, смештеног у кори великог мозга. Тумачење мириса је непосредно повезано са чулом за укус, али разлике у раствореним хемикалијама могу да се осете више преко мириса него преко укуса. Мирис хране је много важан за потстицај апетита и излучење дигестивних сокова. Чуло за мирис има способност за памћење. Једном помирисани непознати парфем, чуло за мирис већ следећи пут препознаје.

134

ТЕМА 10 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Преко чула човек прима надражаје и на тај начин открива средину око себе. Свако чуло има своју посебну грађу. Надражаји које примају рецептори преко сензитивних нерава, преносе се до центара у великом мозгу где се анализирају и на тај начин ми добијамо информације. Према распрострањености и грађи подељени су на опште и посебне. Према надражајима које примају, подељени су на: механорецепторе, хеморецепторе, терморецепторе и фоторецепторе. Општи чулни рецептори се налазе у свим деловима организма. У ову групу спадају рецептори за топло, хладно, бол, додир, притисак, простор и равнотежу. Чула за мирис и укус су посебна чула. Преко њих ми примамо хемијске надражаје.

Провери своје знање 1. Која је функција чулних органа? 2. Шта је сензорни рецептор? Наведи неколико примера. 3. Наброј пет посебних чула. 4. Наброј шест општих чула. 5. Где су смештени рецептори за укус? Које укусне надражаје примаш и како ? 6. Опиши чуло за мирис. 7. Шта је адаптација и код којих чула постоји? 8. Где су смешени рецептори чула за простор и равнотежу?

135

ТЕМА 10 ЧАС 2

ОКО ЈЕ ОРГАН ЗА ГЛЕДАЊЕ

Преко једног пара очију човек прима више од 80% утисака из спољне средине. У њима су смештени фоторецептори. Заштита очне јабучице и његових делова Око је нежан орган, који је заштићен лобањским костима што их стварају зидови очних празнина и служе као заштита задњег дела очне јабучице. Са предње стране, око је заштићено очним капком и очним трепавицама. Сузне жлезде стварају посебну течност - сузе које служе за умивање ока и као заштита од инфекција и од ситних опасних честица. Око је за унутрашњост очних јама повезано са шест мишића. Ови мишићи одржавају око у очној јами и омогућавају његово кретање лево, десно, горе и доле. На дну очних јама има масно ткиво које помаже оку да се лакше креће. Очна јабучица Очна јабучица има три омотача (сл.10.3). Спољни омотач је назван беоњача и састављен је од чврстог везивног ткива. На предњем делу ока, беоњача прелази у прозиран део који се назива рожњача. Други омотач очне јабучице је судовњача. Она је састављена од везивног ткива богатог крвним судовима. Овај слој је богат тамнокафеним пигментом, који унутрашњост ока прави тамним. У предњем делу, судовница прелази у цилијарно тело на које се надовезује шареница или ирис. Ирис је изграђен од мишићних влакана у којима има ћелија са пигментима које оку дају боју. Скупљањем и ширењем ових мишића, повећава се или смањује централни отвор на шареници, који се назива црнка или зеница. Улога шаренице је да регулише улажење светлости у око. Ако је светлост јака и бљештава, шареница се проширује, при чему се смањује величина црнке. Ако је светлост много слаба, шареница се скупља и повећава отвор на црнки. Цилијарно тело има облик звона са отвором величине једнаке спољашњим рубовима шаренице. Ови мишићи држе сочиво и мењају њен изглед при процесу акомодације или прилагођавања. Сочиво је чиста, округла структура, изграђена од чврстог еластичног материјала. Она има две испупчене површине, па зато може да се опише као двоструко испупчена. Пошто је сочиво еластично, његова дебљина може да се прилагођава, што помаже при фокусирању светлости за гледање ближих или удаљених предмета. Предњи део очне јабучице је испуњен очном водицом, течношћу која се налази између сочива и рожњаче. Унутрашњи омотач, назван мрежњача, има неколико слојева нервних ћелија, званих штапићи и чепићи. Они су рецептори који су осетљиви на светлост. Чепићи реагују на јаку светлост и они су осетљиви на боје. Највише су груписани у задњем централном делу мрежњаче, који се зове централна дубина или жута мрља. Да би могли да гледамо светлосне зраке, они треба да падну на жуту мрљу. Штапићи су осетљиви на слабу светлост и они реагују у

136

ТЕМА 10 мрежњача

стакласто тело

слабо осветљеном простору, али не стварају јасну слику. Распоређени су судовњача ирис свуда у мрежњачи и одређују видно поље. Нешто дубље од жуте мрље запорожњача чиње очни нерв. Место на мрежњачи сочиво где започиње нерв, назван је слепа цилијарни мишић мрља. У њему нема ни штапића ни чепића и ако светлосни зрак падне у слепа мрља слепу мрљу, човек не може да види. очни Када улазиш у затамњену собу, централно нерв удубљање као, на пример, у биоскопску дворану, један кратак временски период ништа не видиш. То је период у коме се штапићи приспособљавају да реагују. мишићи који Ова појава је названа адаптација на покрећу око таму. Функција штапића и чепића се пресек очне јаме углавном остварује преко пигмената Сл 10.3 који су осетљиви на светлост. СтваГрађа ока рање ових пигмената зависи од витамина А. Тако се код лица, коме недостаје витамин А у исхрани, очи тешко адаптираају на гледање у тами, односно, тај човек има ноћно (кокошкино) слепило. Унутрашњост ока је испуњена меком желатинском материјом, стакластим телом, који испуњава унутрашњи део ока и одржава очну јабучицу у њеном округлом облику. беоњача

КАКО ГЛЕДАМО ФОРМИРАЊЕ ЛИКА

Сл. 10.4 Фоторецептори а) штапић, б) чепић

Светлосни зраци пролазе кроз прозирне, безбојне делове предњег дела ока. При томе, они претрпе измене назване укрштање. Ово укрштање светлосних зрака, омогућава да се светлост из јако великог простора усмери на јако малу површину на мрежњачи, где су смештени рецептори. Светлосни зраци који се одбијају од предмета преко рожњаче, црнке, сочива и стакластог тела, падају у жуту мрљу. Као резултат читавог низа укрштања, лик који пада у жуту мрљу је смањен и преокренут. Ови светлосни надражаји преко очног нерва се преносе до центра за вид у потиљачном делу коре великог мозга. Тамо се анализирају и ми добијамо сазнања о величини, изгледу, броју, боји предмета и слично.

137

ТЕМА 10 Повреде ока Рожњача се врло често назива и прозор ока. Повреде изазване оштрим предметима или инфекција, могу да оштете рожњачу, што чини ову зону непровидном. Ако су такве повреде и у централној зони зенице (црнка - отвор у центру обојеног дела ока), може да се појави слепило. Ако неке честице преко очног капка уђу у око, оне надражавају рожњачу. Да не би настало оштећење, треба да потражимо помоћ стручног лица, да би се одстранило туђе тело. Нарушавање вида Далековидост је последица кратке очне јабучице или недовољна акомодација на сочиво (сл. 10.5. б). У овим случајевима светлосни зраци падају иза жуте мрље. Због тога се о предметима које гледамо изблиза ствара мутна слика. Предмети треба да буду далеко од ока да би могли да се виде јасно. У оваквим случајевима потребно је да се користе наочаре са конвексним стаклима, која повећавају укрштање светлосних зрака.

Сл. 10.5 Нарушавање вида

Кратковидост је друго нарушавање вида које се јавља често. У овом случају очна јабучица је много дуга, при чему светлосни зраци падају испред жуте мрље. (види сл. 10.5. а). Удаљени предмети су нејасни и могу постати јасни само ако се донесу много близу ока. У оваквим случајима се користе наочаре са конкавним сочивима. Постоје три врсте чепића који су осетљиви на црвену, зелену и плаву светлост. Људи који уопште немају чепиће, потпуно су слепи за боју, далтонисти, а они који немају једну врсту чепића, слепи су за ту боју. Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Преко чула за вид, човек прима више од 80% утисака из спољне средине. Састављено је од помоћних делова и очне јабучице. Помоћни делови су: обрве, трепавице, очни капци, спољни очни мишићи и сузне жлезде. Главни део је очна јабучица, састављена од три омотача: беоњача, судовница и мрежњача. У мрежњачи су смештени рецептори за вид, чепићи и штапићи. Мане ока су далековидост и кратковидост.

Провери своје знање 1. Који су основни делови ока? 2. Опиши пролазак светлосног зрака споља кроз око до мрежњаче. 3. Која је функција сочива? 4. Којих рецептора има у оку и како су подељени? 5. Шта је акомодација ока? Објасни преко примера. 6. Да би могли да гледамо предмете, у ком делу ока треба да падну светлосни зраци? 7. Шта ће се десити ако светлосни зраци падну у слепу мрљу? 8. Опиши мане ока.

138

ТЕМА 10 УХО ЈЕ ОРГАН ЗА СЛУШАЊЕ И РАВНОТЕЖУ

ЧАС 3

Код човека има пар ушију у којима се налазе чула за слух и равнотежу. Преко чула за слух ми распознајемо различите врсте звучних надражаја, док чула за равнотежу омогућавају одржавање равнотеже организма. Ухо може да се подели на три дела: спољашње, средње и унутрашње ухо (сл. 10.6) слепоочна кост

Спољашње ухо

полукружна комора

наковањ слушни нерв

ушна шкољка

чекић бубна опна

спољни слушни канал

слушни пуж

узенгија Еустахијева труба

грло

Спољни део уха почиње ушном шкољком. Њена улога је да усмерава звучне таласе према уху. За њом следи спољашњи ушни канал, који је дуг око 2,5 cm. Кожа којом је обложен овај канал је много танка, а у првом делу канала се налази посебна врста лојних жлезди. На крају слушног канала је бубна опна, која је граница између спољашњег ушног канала и празнине средњег уха.

Сл 10.6 Грађа уха

Средње ухо Празнина средњег уха је мала, хоризонтално постављена, испуњена ваздухом. У њој има три мале слушне кошчице, које су три најмање кошчице у човековом телу. Три слушне кошчице се повезују тако да могу да појачавају примљене таласе из бубне опне. Дршка прве кости - чекића је повезана за бубну опну. Други део ове кошчице је повезан за другу кошчицу, звану наковањ. Трећа слушна кошчица има округли облик и названа је узенгија. Она је повезана са наковањем и са опном овалног прозорчића, којим почиње унутрашње ухо. Еустахијева труба је канал који повезује празнину средњег уха са гркљаном (грлом). Ова труба је отворена и кроз њу се врши стално изједначавање притиска са обе стране бубне опне. Унутрашње ухо То је најсложенији и најважнији део уха. Оно је састављено од три одвојена простора. Овај део уха је назван и лавиринт костију, који има три дела. Први део је предворје, које се налази одмах иза овалне опне. Други део је назван пуж, а трећи је састављен од три полукружна

139

ТЕМА 10 канала, повезана са две торбице. Сва три дела садрже течност - перилимфу. Пуж је коштана цев, која личи на пужеву кућицу, која је такође испуњена течношћу, која је названа ендолимфа. Орган за слух, звани Кортијев орган, има рецепторе који су повезани са нервним влакнима слушног нерва. Овај орган је смештен на унутрашњој страни пужа. Стварање звука Звучни таласи улазе кроз спољни слушни канал и изазивају треперење бубне опне. Ово треперење се појачава помоћу слушних кошчица и преноси се до перилимфе која почиње да се креће таласасто. Ова таласаста кретања перилимфе се преносе до ендолимфе, која се под њиховим утицајем исто тако креће таласасто. Даље се таласасти покрети ендолимфе региструју од стране танких трепавица рецепторних ћелија, које имају способност да покрете преобразе у слушне надражаје. Ови слушни надражаји се преко слушног нерва преносе до коре великог мозга. Чуло за равнотежу У унутрашњем увету, у полукружним каналима и њиховим торбицама (сл. 10.7). налазе се рецептори који примају надражаје изазване променом положаја тела. Рецептори чула за равнотежу су ћелије са трепавицама а они се надражују помоћу кристала. Свако померање главе изазива покретање кристала, који, са своје стране, надражују рецепторе. Нервна влакна у овим торбицама стварају нерв, који се повезује са слушним нервом.

полукружни каналић

торбица слушни пуж

Сл 10.7 Унутрашње ухо са рецепторима за равнотежу

КРАТКИ САВЕТИ - редовни прегледи код очног лекара су неопходни, чак и ако немате неке сметње, - ако су ти потребне наочаре – обавезно их носи, - лајт- шоу је штетан за вид, изазива мучнину и вртоглавицу, - немој дуго да слушаш превише гласну музику, - избегавај дужи боравак у диско клубовима.

140

ТЕМА 10 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Ухо је орган у коме су смештена чула слуха и равнотеже. Ухо је састављено од три дела: спољашњег, средњег и унутрашњег уха. У унутрашњем уху, у слушном пужу смештена су чула за слух, а у три полукружна канала - чула за равнотежу.

Провери своје знање 1. Од којих делова је изграђено ухо? 2. Која је функција спољног уха? 3. Како се називају кошчице у средњем уху и која је њихова функција? 4. Где су смештени рецептори за слух, а где рецептори за равнотежу? 5. Опиши пут који пролазе звучни таласи да би стигли до рецептора за слушање у уху.

АКТИВНОСТ1 Испитивање распореда чула у кожи ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: метална игла са тупим врхом, шестар, парче леда, извор топлоте (ватра), оловка и милиметарска хартија. 1. На кожи свога длана обележи фломастером 1х1 cm, а затим квадрат исте површине нацртај на милиметарској хартији. 2. Узми иглу са тупим врхом и постепено додируј површину бележеног квадрата коже. Нађи места на којима осећаш додир и ове тачке обележи на милиметарској хартији. 3. Када урадиш ову вежбу, понови поступак на истом обележеном делу коже, иглом охлађеном на леду, затим мало загрејаном иглом и на крају - врхом шестара. 4. Одреди места на којима осећаш хладно, затим топло, а на крају места боли. Увек нацртај тачку на местима на којима осећаш одређени надражај у нови квадрат милиметарске хартије. 5. Тачке које си одредио одговарају пријемницима надражаја. Објасни своја запажања. Да ли неке тачке одговарају свим надражајима? Како су пријемници распоређени? Којих пријемника надражаја има највише? АКТИВНОСТ 2 Испитивање различитих чула а) Једном ученику из разреда чистом марамом завезати очи. После тога му се у руку стављају различити предмети (оловка, пенкало, епрувета, гума, камен и слично) и од њега се тражи да препозна шта држи у руци, каква је њихова површина и колико су тешки (са одговором „лако“, „врло лако“ и слично).

141

ТЕМА 10 б) Испред ученика, који је са завезаним очима, постављају се три чаше воде, које су загрејане на различитим температурама. Од ученика се траже одговори у којој чаши има хладне, у којој млаке, а у којој топле воде. в) Ученику везаних очију се дају различите миришљаве материје (алкохол, парфем, јабука, лимун, камен и слично). Његов задатак је да каже који мирис ком предмету припада. Сличну вежбу можете да направите и да испитате чуло укуса. АКТИВНОСТ 3 Испитиување оштрине вида ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: израђена шема са словима која су следећих величина (висина и ширина је иста): I ред - 6 cm; II ред - 3 cm; III ред - 1,5 cm; IV ред - 1 cm; V ред - 7 mm; 1. Читај прво са једним, затим другим оком, при чему се око које се не тестира треба покрити. 2. Читање се врши на удаљености од око 6 m. 3. Ако јасно видиш и последњи ред без напрезања, то значи да имаш добар вид. АКТИВНОСТ 4 Мариотов експеримент ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: два листа хартије и прибор за цртање. 1. На листу хартије на једном крају нацртај црни круг, а на другом крст. 2. Затвори десно око и руком приближавај лист левом оку. 3. У прво време ћеш гледати и круг и крст, али у једном моменту из видног поља ће се изгубити крст, те ћеш гледати само круг. 4. Шта закључујеш? Да ли можеш да објасниш зашто у једном моменту не можеш да видиш крст? Да ли је слика крста пала на слепу мрљу, па зато је око не види? АКТИВНОСТ 5 Испитивање осетљивости и препознавање звука ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: марама за везивање очију и селотејп. 1. Ученику који седи се везују очи и стварају се различити звуци (разговор, свирање, шуштање и слично). Задатак ученика је да препозна од чега је изазван звук, одакле долази и која је његова јачина. 2. Ученику селотејпом уназад залепити ушне шкољке и поново, са различитих локација, стварати звуке. Задатак ученика је да определи одакле долазе звуци. Приметићете да у овом случају ученик прави доста грешака. Шта мислите, зашто је то тако?

142

ТЕМА 11 ХОРМОНСКА РЕГУЛАЦИЈА После пажљивог изучавања садржаја ове теме моћи ћеш: - Да именујеш и лоцираш жлезде са унутрашњим лучењем; - Да објасниш њихову функцију у регулисању процеса у организму; - Да објасниш лучење једног хормона и његову функцију; - Да објасниш последице нарушене функције жлезда; - Да објасниш како ендокрини систем одговара на стрес.

Појмови које ћеш научити у овој теми: - хормони, - хормонско регулисање, - жлезде са унутрашњим, лучењем.

143

ТЕМА 11 ЧАС 1

ХОРМОНИ, ХОРМОНСКА ИЛИ ЕНДОКРИНА РЕГУЛАЦИЈА

Све жлезде у човековом телу су подељене у две групе. У једну групу спадају жлезде са спољашњим лучењем. Ове жлезде преко одводних канала своје продукте луче на одређена места. Другу групу сачињавају жлезде које немају одводне канале и они своје производе излучују директно у крв. Ове жлезде су назване жлезде са унутрашњим лучењем или ендокрине жлезде и оне сачињавају ендокрини систем. Производи ових жлезди су названи хормони (сл.11). Ендокрини и нервни систем управљају, контролишу и координириш све функције човековог организма. Рад ова два система је усаглашен, што може да се види из податка да активност хипофизе контролише нервни систем, али и обратно, део хормона непосредно утиче на активност нервног система.

епифиза хипофиза тироидна жлезда грудна жлезда надбубрежна жлезда панкреас јајници семеници

Сл 11.1 Основне ендокрине жлезде

Сл. 11 Егзокрине и ендокрине жлезде

Функције хормона Хормони су биолошке материје које управљају радом одређених ћелија или органа у организму. Хормони се испустају директно у крв и преко крвотока се преносе до свих делова организма. Они регулишу раст, метаболизам, размножавање и друге процесе у организму. Неки хормони делују на многа ткива, други, делују само на једно ткиво. Ткиво на које делује одређени хормон је мета или ццљно ткиво. Ћелије које су смештене у том ткиву имају рецепторе смештене на ћелијској мембрани, или у цитоплазми, који повезују хормон. Са уласком хормона у ћелију, он активира рад у њој и потстиче синтезу одређених беланчевина у истој.

Неки хормони су после свог излучивања активни дужи временски период - и до две недеље, други, пак, делују брзо и из крвотока се одстрањују за 10 минута. Хормони, према грађи, могу да буду: - Беланчевине, - Стероиди - хормони изграђени од масти. Они се стварају у кори надбубрежних жлезда и у полним жлездама.

144

ТЕМА 11 Регулисање хормона Ендокрина жлезда ствара одређену количину хормона. Он преко крви долази до циљног ткива где показује своје деловање, односно, циљно ткиво постаје активно. Таква активност циљног ткива има негативно деловање на ендокрину жлезду, чиме се смањује њена активност, а самим тим и излучивање хормона. Овај начин регулисања активности ендокриних жлезда је назван негативна повратна веза.

ХИПОФИЗА, ФУНКЦИЈА И НАРУШАВАЊА Хипофиза је мала жлезда која се налази испод међумозга и преко петељке је повезана за његов хипоталамус. Жлезда је подељена на два дела, на предњи и задњи режањ. унутрашњи и спољашњи надражаји

АДХ окситоцин

задњи режањ хипофизе предњи режањ хипофизе крвни систем

груди ин

окситоц

ТТ АКТ

ФСК и ЛХ

ЛХ ФСК и

н кт и

СХ

ол а пр

бубрег

надбубрежна жлезда

груди

кости, мишићи, ткива

тироидна жлезда

АД

тир хор оидн мо и ни

материца

Хипофиза се зове и главна жлезда, јер излучује хормоне, чијом помоћи се убрзава или успорава рад других ендокриних жлезди. Рад предњег режња хипофизе контролисан је од стране хипоталамуса помоћу рилизинг хормона (сл. 11.2). Рилизинг хормони се упућују предњем режњу хипофизе и потстичу њену активност.

јајник естр

прог естер

оген

семеник тесто ст

ерон

кортикостероиди

он

и хо

рмон

Сл.11.2 Хормони делују повратном везом хипофизе и хипоталамуса

Хормони предњег режња Са предњег режња хипофизе лучи се већи број хормона који делују, пре свега, на рад других ендокриних жлезда. Овде ћемо објаснити утицај неких од њих: - Хормон раста или соматотропни хормон (СТХ), делује на више ткива у организму, изазивајући стварање беланчевина које су неопходне за раст. Ако постоји недостатак овог хормона за време раста, дете неће довољно порасти, остаће мало као патуљак. Обратно, ако се за

Сл. 11.3 а Нормалан, џиновски и патуљаст раст

145

ТЕМА 11 време раста излучује већа количина овог хормона, дете ће порасти, односно биће превелико као џин. Ако се јави повећана количина овог хормона код одраслих људи, код њих долази до приметног, повећаног раста делова органа као што су: нос, уши, прсти на рукама и ногама, доња вилица и др. Ова појава је названа агромегалија (Сл. 11.3 б). Осим овог хормона, из предњег режња хипофизе се луче и хормони који делују на друге жлезде, нарочито на: тироидну жлезду, надбубрежне жлезде, полне жлезде. Такође, луче се и хормони који потстичу стварање млека у млечним жлездама.

Сл. 11.3 б Агромегалија

Хормони задњег режња Са задњег режња хипофизе луче се два хормона: један, који потпомаже реапсорпцију воде из бубрежних каналића, а тиме се смањује избацивање воде, познато као антидиуретични хормон и други, окситоцин који се излучује пре порођаја и он изазива контракције мишића у материци и течење млека из дојки.

ШТИТНА ИЛИ ТИРОИДНА ЖЛЕЗДА Најмања од ендокриних жлезда је штитна жлезда. Она је смештена у пределу врата (сл.11.4). Има два кружна дела, звана странични режњеви. Они су постављени по један са сваке стране гркљана, а између себе су повезани танком траком. Споља је жлезда затворена капсулом од везивног ткива. Најважнији хормон који се ствара у овој жлезди је тироксин. Функција тироидних хормона је потстицање метаболичких процеса у више ћелија у организму. Јод је саставни део хормона ове жлезде, па је због тога потребно преко исхране и воде у организам уносити довољну количину јода. Недостатак хормона тироксина код деце доводи до неправилног физичког развоја и нарушавања умног развоја. Ова појава је названа кретенизам. Ако се јави недостатак хормона код одраслих људи, онда се успорава рад срца и смањује се телесна температура. Код ових људи се јавља и смањење физичких и психичких способности. При повећаној активности штитне жлезде, односно при Сл.11.4 Штитна жлезда

146

ТЕМА 11 повећаном лучењу хормона, јавља се обољење звано Базедова болест. Њени карактеристични знаци су: гушавост, исколачене очи, чудан изглед лица, повећана нервоза, губљење тежине, убрзани рад срца, знојење, повећана телесна температура, тресење и убрзани метаболизам (сл. 11.4 а, б).

Сл. 11.4 а Гушавост

Сл.11.4б Исколачене очи Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Ендокрине жлезде луче хормоне који потстичу раст организма, метаболизам, делују на полне жлезде и заједно са нервним системом контролишу, координишу и усаглашавају велики број функција. Хипофиза или мождана жлезда утиче на развој организма и на рад осталих ендокриних жлезда. Тироидна или штитна жлезда лучи хормоне који контролишу метаболитичке процесе.

Провери своје знање 1. Чиме се одликују ендокрине жлезде? 2. Како делују хормони? 3. На који начин су повезани ендокрини и нервни систем? 4. Која је функција хипофизе? 5. Која је функција штитне жлезде? 6. Шта изазива неправилно функционисање жлезда са унутрашњим лучењем?

147

ТЕМА 11 ЧАС 2

ПАНКРЕАС, НАДБУБРЕЖНЕ ЖЛЕЗДЕ, ПОЛНЕ ЖЛЕЗДЕ ПАНКРЕАС, ФУНКЦИЈА И НАРУШАВАЊЕ Панкреас је жлезда која има двоструку улогу. Као жлезда са спољним лучењем, она ствара дигестивни сок који се преноси преко канала у почетни део танког црева. Као жлезда са унутрашњим лучењем, она у одређеним ћелијама ствара хормоне. Панкреас има мала острвца са специјализованим ћелијама, названим Лангерхансова острвца. Ове ћелије сачињавају ендокрини део панкреаса који Лангерхансова функционише независно од његовог другог острвца луче дела. Најважнији хормон који се ствара у хормони овим острвцима је инсулин. Инсулин учест- Сл. 11.5 Панкреас вује у преношењу гликозе кроз ћелијску мембрану, а исто тако, повећава преношење аминокиселина у ћелије, где се оне искориштавају при стварању беланчевина. Cвојим деловањем, инсулин смањује количину шећера у крви. Повећана количина инсулина у крви омогућава складирање вишка шећера у јетри. Ако се због неких разлога у ћелијама панкреаса не створи довољно инсулина, шећер неће моћи да се искористи у ткивима. У таквим случајевима постоје велике количине шећера у крви, односно долази до обољења названог шећерна болест. Други хормон који се ствара у ћелијама панкреаса је гликагон, који, заједно са инсулином, учествује у регулисању нивоа шећера у крви. При недостатку шећера у крви, гликагон утиче на ослобађање складиране гликозе из јетре.

кора срж

Сл. 11.6 Надбубрежна жлезда

148

НАДБУБРЕЖНЕ ЖЛЕЗДЕ, ФУНКЦИЈА И НАРУШАВАЊЕ Надбубрежне жлезде су две мале жлезде које су смештене изнад бубрега. Свака надбубрежна жлезда има два дела који функционишу посебно. Унутрашњи део је назван срж, а спољни део је назван кора надбубрежне жлезде.

ТЕМА 11 Хормони из сржи надбубрежне жлезде Хормони из сржи надбубрежне жлезде се излучују као одговор на надражаје из симпатичког нервног система. У овом делу жлезда се стварају хормони адреналин и норадареналин, који су слични по хемијској грађи и активности. Ови хормони имају више утицаја на организам, међу којима су најважнији: - надражај мишића крвних судова који изазива њихово стешњивање; односно тиме се повећава крвни притисак; - претварање резервног шећера, смештеног у јетри, у гликозу; - убрзани рад срца; - повећавање метаболичких процеса у ћелијама организма; - ширење бронхиола са опуштањем глатких мишића у њиховим зидовима. Пошто ови хормони делују супротно инсулину, њихово деловање још више долази до изражаја при његовом смањењу. Хормони из коре надбубрежне жлезде Из коре надбубрежне жлезде се излучују две основне групе хормона које контролишу метаболитичке процесе шећера и минералних материја. Нарушено функционисање коре надбубрежне жлезде доводи до појаве Адисонове болеси. Њени знаци су: атрофија мишића, слабост, повећана пигментација коже и нарушавање минералног и воденог режима у организму. Њено повећано функционисање изазива обољење названо Гушингова болест. У овом случају јавља се гојазност, са заобљавањем лица, танка кожа са модрицама, мишићна слабост, смањење костију и повећано ниво шећера у крви. Сл. 11.6 а Гушинговер

ПОЛНЕ ЖЛЕЗДЕ, ЊИХОВА ФУНКЦИЈА И НАРУШАВАЊА Полне жлезде, јајници код жена и тестиси или семеници код мушкараца, не само што стварају полне ћелије, већ су и важни ендокрини органи. Хормони створени у овим органима су неопходни за развој полних особености које се јављају у почетним годинама пубертета, названим секундарне полне особености, као и за одржавање полних органа и њихов потпуни развој. Најважнији мушки полни хормон који се добија из полних жлезда је тестостерон. Његово деловање започиње у почетку пубертета, под деловањем хормона из хипофизе. Он учествује у развоју секундарних полних особености. Под деловањем овог хормона продужава се развој полних органа и полних жлезда, скелет и мускулатура се карактеристично обликују, глас постаје дубок, хрскавица на гркљану се испупчује, расту брада и бркови и јавља се већа длакавост по телу код мушкараца. Код жена, у почетку пубертета, под деловањем хипофизе, започињу да се стварају женски полни хормони: естрогени, хормони и прогестерон. Ови хормони учествују у развоју секундарне полне особености. Под њиховим деловањем карактеристично се развија скелет и мускулатура, почињу да расту груди, глас постаје нежнији, појава длака испод пазуха и око полних органа.

149

ТЕМА 11 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Хормони панкреаса регулишу шећер у крви. Хормони надбубрежне жлезде учествују у метаболизму шећера, минералних материја и беланчевина. Полне жлезде луче полне хормоне који делују на сазревање полних ћелија, развој полних органа и одређивање секундарних карактеристика. Повећано или смањено стварање хормона изазива многобројна поремећења и обољења. Провери своје знање 1. Који хормони се стварају у панкреасу и како они делују? 2. Који хормони се стварају у кори, а који у сржи надбубрежне жлезде и како они делују? 3. Који хормони стварају тестисе, како они делују? 4. Које су секундарне мушке карактеристике? 5. Који хормони стварају јајнике, како они делују? 6. Које су секундарне женске каракатеристике?

Осим жлезда које смо разрадили, у организму постоје и друга ткива која стварају хормоне. Паратироидне жлезде су два пара малих жлезди које су смештене изнад штитне жлезде. Хормони ових жлезди учествују у регулисању метаболизма калцијума. Паратироидни хормон помаже ослобађање калцијума из коштаног ткива, тако што повећава количину калцијума у крвотоку. Грудна жлезда је смештена у горњем делу грудног коша изнад срца. Она има важну улогу за развој имунитета. Епифиза је ситна спљоштена конусна жлезда смештена изнад средњег мозга. Епифиза ствара хормон мелатонин и то углавном ноћу, а дању, при светлости, његово стварање је много споро. При смањеном снабдевању бубрега кисеоником, у њима се ствара хормон еритропоетин, који повећава стварање еритроцита у коштаној сржи. Плацента за време трудноће ствара неколико хормона који изазивају промене у слојевима материце, а затим, у току трудноће, помаже у припреми дојки за лактацију.

150

ТЕМА 11 Табела 12.1 Велике ендокрине жлезде и њихови хормони Жлезда

Хормон

Основне функције

Предњи део хипофизе

хормон раста

Потстиче раст свих ткива у организму. Потстиче остале жлезде са унутрашњим лучењем да стварају хормоне.

Задњи део хипофизе

Потстиче ресорпцију воде из бубрежних каналића и контракције мишића у материци и течење млека из дојки.

Тироидна

тироидни хормони

Повећавају метаболизам, повећавају физичке и менталне способности, регулишу нормалан раст.

надбубрежна жлезда срж

адреналин, норадреналин

Повећава крвни притисак и рад срца, активира ћелије преко надражаја симпатичког нервног система.

надбубрежна жлезда кора

Панкреас - Лангерхансенова острвца

Потстиче метаболизам угљенохидрата, протеина и масти, активних у току стреса. Помаже у метаболизму минералних материја и воденом балансу. инсулин

Учествује у метаболизму гликозе, контролише шећер у крви.

гликагон

Потстиче јетру да ослобађа гликозу, на тај начин повећава ниво шећера у крви.

Тестиси

тестостерон

Потстиче раст и развојот полних органа (тестиса, пениса и друго) и развој секундарних полних особености.

Јајници

естрогени прогестерон

Потстиче раст примарних полних органа (материце и јајовода) и развој секундарних полних особености, помаже у одржавању трудноће.

151

ТЕМА 11

152

ТЕМА 12 РАЗМНОЖАВАЊЕ KОД ЧОВЕКА После пажљивог изучавања садржаја ове теме моћи ћеш: - Да препознајеш и набрајаш: полност, мушке и женске полне органе, мушке и женске полне жлезде, - Да знаш: да набрајаш полне секундарне каракеристике код мушких и женских јединки; - Да објашњаваш: функцију мушких и женских полних жлезда и полних ћелија при оплодњи; - Да познајеш: етапе у ембрионалном и постембрионалном развоју; - Да упоређујеш: полне жлезде, полне продукте, фазе у ембрионалном развоју, болести мушких и женских полних органа; - Да дефинишеш: шта је контрацепција, методе контрацепције и какво је њихово значење; - Да подржаваш планирање породице и одговорно родитељство; - Да познајеш превентивне мере, симптоме и ризике сексуално преносљивих болести.

Појмови које ћеш научити у овој теми: - полност, - полни органи, - полни продукти, - полни односи, - полни циклус код жене, - планирање породице, - контрацепција, - оплодња, - трудноћа, - ембрионални развој, - полне болести.

153

ТЕМА 12 ЧАС 1

ПОЛНЕ ОДЛИКЕ ЧОВЕКА (ПРИМАРНЕ И СЕКУНДАРНЕ), ПОЛНИ ОРГАНИ Да се потсетимо из VII разреда:. 1. Колико начина разможавања постоје? 2. Које размножавање називамо полним размножавањем? 3. Како се зову мушке, а како женске полне ћелије? 4. Која је функција полних жлезда код човека? 5. Која је функција полних хормона и када започињу да се луче?

ПОЛНЕ ОДЛИКЕ ЧОВЕКА Постојање полних органа, мушких или женских, са њиховом грађом и функцијом, су примарне полне карактеристике. На почетку пубертета, као резултат повећаног лучења хормона из хипофизе, започиње сазревање полних ћелија у полним жлездама. Истовремено, под деловањем хормона, из полних жлезда, започињу да се развијају одређене особине код дечака, или код девојчице, а то су секундарне полне карактеристике. Период од активирања полних жлезди до психичког и физичког сазревања је назван период пубертета. За време пубертета, осим појаве секундарних полних карактеристика, такође тако завршава раст и развој полних органа. Системи органа за размножавање код мушких и женских јединки су се приспособили за унутрашњу оплодњу и унутрашњи развој ембриона. У полним органима код жена, ембрион је у току свог развоја добро заштићен од било каквог спољног утицаја.

ПОЛНИ ОРГАНИ Иако се полни органи код мушких и женских јединки разликују, ипак, код оба пола они могу да се поделе у две групе: основни и помоћни полни органи. - Основни органи су: гонаде или полне жлезде. Оне стварају полне ћелије и хормоне. Мушке полне жлезде се називају семеници или тестиси. У њима се стварају мушке полне ћелије сперматозоиди. Женске полне жлезде се називају јајници или оваријуми. У њима се ствара женска полна ћелија - јајна ћелија. - Помоћне органе сачињавају канали, кроз које се преносе полне ћелије, у циљу њиховог спајања. Мушки полни систем Мушки полни органи су састављени од семеника са надсеменицима, жлезде - простате, семевода и пениса са изводним полно-мокраћним каналом.

154

ТЕМА 12 Семеници или тестиси Мушке полне жлезде, семеници, смештени су ван организма, између бутова у кесицама названим скротуми. Семеници имају јајасти облик. Унутрашњост ткива се састоји од великог броја испреплетених полуизвијених каналића у којима се стварају сперматозоиди. У овим каналићима се свакодневно ствара на милионе сперматозоида. Из унатрашњости сваког семеника почињу каналићи који преносе сперматозоиде у надсеменик. За време њиховог привременог боравка у надсеменику, полне ћелије сазревају и постају покретне. Из оба надсеменика полазе семеводи који пролазе кроз стомачну празнину и спајају се са изводним мокраћним каналом. На своме путу они пролазе кроз тело простате. Простата је жлезда која се налази иза мокраћног мехура и ствара течност названу спермална течност. Сперма је смеса од сперматозоида и различитих секрета који се стварају у организму. Секрети служе за исхрану и лакше кретање сперматозоида, а самим тим, за лакше преношење до јајне ћелије и њене оплодње. Сперма се избацује у мокраћни канал. Мушки мокраћни канал има двоструку улогу: за преношење мокраће из мокраћног мехура и за спровођење полних ћелија и њиховог пропратног секрета у спољашњост. Избацивање семена у родни канал женске јединке је названо ејакулација. Овај процес се врши преко мушког полног органа званог пенис, преко кога се протеже најдужи део мокраћног канала. Пенис је изграђен од сунђерастог ткива, које има много простора за крв и који су релативно празни када је орган опуштен. Када се напуни крвљу, повећава се и очврсне, што омогућава сексуалан, полни однос. Када је пенис повећан, чврст, кажемо да је у стању ерекције.

Да ли знаш да: Пенис и скротум су названи спољни полни органи код мушкараца.

простата

право црево

Семеновод мокраћни канал

Семени мехурићи

пенис ејакулаторни канал

сунђерасто ткиво кожица глава пениса

анални отор

жлезда

надсеменик

скротум семеник

Стидна кост

Сл.12.1Грађа мушког полног система

155

ТЕМА 12 капа

Сперматозоиди

једро

глава

Сперматозоиди су микроскопски видљиве, доста покретне ћелије. При једној просечној ејекулацији има најмање 200 милиона сперматозоида. Сперматозоид има овалну главу у којој има велико једро, врат и дуг реп, чијом помоћи плива у спермалној течности. На глави има прекривач у виду капе, који садржи ензиме који му помажу да продре у јајну ћелију. Од свих сперматозоида при ејекулирању, само једен оплођава јајну ћелију. Други сперматозоиди живе од неколико часова до 3 дана.

врат

митохондрије

средњи део

реп

Сл. 12.2 Сперматозоид

Женски полни систем Женски полни органи су смештени у доњем делу стомачне празнине, малој карлици, и састоје се од: јајника, јајовода, материце, роднице - вагине и спољашњег дела вулве, која укључује два пара усана, клиторис и друге повезане структуре. Јајници или оваријуми Код женских јединки се полне ћелије, назване јајне ћелије, стварају у два јајника. Јајници су ситна, спљоштена овална тела, бадемастог изгледа, у чијој унутрашњости сазревају јајне ћелије. Јајне ћелије почињу свој процес сазревања у класасто групираним ћелијама које су испуњене течношћу и називају се јајне фоликуле или Графове фоликуле. Када јајна ћелија сазри и када се Графов фоликул распукне, јајна ћелија се избаци са површине јајника и креће се до најближег јајовода. Пуцање фоликуле и ослобађање зреле јајне ћелије је названо овулација. Сваког месеца, код полно зрелих женских јединки, сазрева по неколико јајних ћелија, али се обично избаци само по једна. Након што ова јајна ћелија буде избачена, фоликула се преображава у густу, жлездасту масу, названу жуто тело које започиње да лучи хормоне. Јајоводи претстављају два канала, од којих је први у близини једног јајника, а други у близини другог. Они су мале мишићне цеви, дуге око 12,5 cm, кроз које се јајна ћелија креће од јајника до материце. При овулацији јајне ћелије се спустају у јајоводе помоћу кретања течности, произведене из малих ресастих продужетака који су смештени на крајевима јајовода. Кроз јајоводе се јајне ћелије крећу

јајник

јајна ћелија сперматозоид пут јајне ћелије кров јајовод материце

лигамент угњежћен ембрион тело материце канал надражаји

врат

овулирана фоликула жуто тело зреола фоликула

пут сперматозоида вагина

жлезда

Сл. 12.3 Грађа женског полног система

156

место за оплодњу ресасти продужеци јајна ћелија

ТЕМА 12 помоћу трепавица у унутрашњем слоју истих. Прелаз јајне ћелије од јајника, кроз јајовод, до материце, траје око 5 дана. Пролазећи кроз јајоводе, јајна ћелија стиже до материце. Материца је крушкасти, мишићав орган. Шири део је назван тело, а доњи и теснији део је врат материце. Врат материце се протеже до вагине, који је најдужи део родног канала, који се отвара према спољашњости тела. Унутрашњи слој материце претставља посебну врсту епитела названог ендометријум, у коме се угнезди оплођена јајна ћелија, или, ако није оплођена, она се одстрањује при менструацији. Изнад вагиналног отвора и са сваке његове стране, налазе се велике жлезде које луче слуз, које стално влаже вагину. Менструални циклус Менструални циклус код женских јединки траје у току целог плодног периода (осим за време трудноће), а престаје око педесете године. Тада наступа климактеријум. Климактеријум је период у коме престаје менструални циклус, а затим се постепено гасе функције полних жлезда. Време трајања менструалног циклуса код здраве жене варира од 22 до 45 дана, али, просечно, он траје 28 дана. У почетку, сваки циклус, под утицајем хормона, из хипофизе и јајника, у јајнику почињу да се развијају јајне фоликуле у којима има јајних ћелија. Паралелно са тим, под утицајем хормона, ендометријум исто тако трпи одређене промене. Када сазри јајна ћелија, фоликула пуца, настаје овулација, и она почиње да се креће кроз јајовод. На месту где је била фоликула, ствара се жуто тело, које лучи хормоне. Док се јајна ћелија креће кроз јајовод, ендометријум на материци се припрема да прими оплођену јајну ћелију. Ако јајна ћелија није оплођена док пролази кроз јајовод, она изумире за 2 до 3 дана пре менструације менструација после менструације и распада се. Исто тако, распада се и жуто тело, а самим тим и ниво хормона се смањује. Све то доводи до распадања ендометријума. У овом унутрашњем слоју јавља се крварење, циклус или менструација. Проендометријум сечно крварење траје 2 до 6 дана. Пред него да заврши менструација, ендометријум почиње да се обнавља растом јајник лигамент јајовод нових ћелија. родни канал материца

материца врат

Сл. 12.4 Промене у зиду материце за време на менструалног циклуса

157

ТЕМА 12 Активност хормона који се стварају у јајницима се користи као основа за хормоналне методе котрацепције (контроле рађања). На овај начин се стварају хормони који спречавају стварање ФСХ и ЛХ из хипофизе, при чему се њихово деловање одражава на менструални период, али не и на овулацију. Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Постојање полних органа, мушких или женских, са њиховом грађом, и функцијама, примарне су полне карактеристике. За време пубертета под деловањем хормона се развијају одређене особине код дечака или код девојчице, то су секундарне карактеристике. Период од активирања полних жлезда до психичког и физичког сазревања назван је период пубертета. Полни органи, мушки или женски, састављени су од: гонада или полних жлезда и канала, кроз које се преносе полне ћелије, све са циљем да се споје. Мушке полне жлезде се називају семеници или тестиси. У њима се стварају мушке полне ћелије - сперматозоиди. Женске полне жлезде се називају јајници или овариуми. У њима се ствара женска полна ћелија - јајна ћелија. Менструални циклус код женских јединки траје у току целог плодног периода (осим за време трудноће), а престаје око педесете године. Тада наступа климактеријум.

Провери своје знање 1. Објасни примарне и секундарне полне карактеристике? 2. Наброј све делове мушког полног система и опиши њихову функцију. 3. Наброј најважније делове женског полног система и опиши њихову функцију. 4. Опиши процес овулације. 5. Опиши менструални циклус. 6. Који период је назван климактеријум и када започиње?

158

ТЕМА 12 ЧАС 2

ОПЛОДЊА, ТРУДНОЋА И ЕМБРИОНАЛНИ РАЗВОЈ

Оплодња је процес спајања мушке и женске полне ћелије при чему се добија оплођена јајна ћелија - зигот, од које започиње ембрионални развој нове јединке. Трудноћа започиње оплодњом јајне ћелије, а завршава се рађањем плода. У току 38-недељног периода развоја, званим период трудноће, сва ткива новог човечјег организма се стварају из једне једине оплођене јајне ћелије. За време трудноће се дешавају многе промене, како код мајке, тако и код плода који расте у њој. Оплодња и почетак трудноће При полном контакту, при ејакулацији, у вагину женске јединке се избацује велики број сперматозоида који се крећу и неки од њих се упућују према материци и јајоводима. Ако у јајоводима постоји зрела јајна ћелија, велики број сперматозоида се сакупља око ње. Користећи ензиме они растварају омотач око јајне ћелије. Од присутних сперматозоида само један ће ући кроз ћелијску мембрану и оплодити јајну ћелију. Тада се једра сперматозоида и јајне ћелије сједињују и добија се оплођена јајна ћелија или зигот. Сједињавање мушке и женске полне ћелије се врши на првој трећини јајовода. На тај начин се добија једина ћелија чији је број хромозома поново 46. Зигот, крећући се кроз јајовод, почиње да се дели, при чему се број ћелија стално увећава и добија се лопта од ћелија названа морула. Она претставља зачетак ембриона. Када морула доспе у материцу, она се прихвати и угнезди, преко процеса званог имплантација, у већ припремљеном, доста дебелом ендометријуму материце. Самим угнежђавањем у материци продужава процес делења ћелија. Плод се, у току првих осам недеља од његовог развитка, назива ембрион. У току овог периода стварају се сви системи у организму. Срце и мозак су међу првим органима који се развијају. Срчани и крвни судови се стварају у току друге недеље, а први откуцај срца се чује у току четврте недеље. Паралелно са развојом ембриона, спољне ћелије које прекривају зид материце и крвни канали мајке, стварају кружни орган испуњен крвљу и ресицама - плаценту. После трећег месеца, ембрион се назива фетус. Термин фетус се користи за развитак плода од почетка трећег месеца, па све до рађања. Фетус се повезује са развијеном плацентом преко ткивног стабла које прелази у пупчану врпцу. Ова врпца има две артерије које носе крв од фетуса до плаценте и једну вену која носи крв од плаценте до фетуса. Преко пупчане врпце и плаценте се остварује веза између крвотока плода и крвотока мајке. Тако плод добија све потребне материје, а непотребне и штетне материје се враћају у крвоток мајке. Фетус опкружује водени омотач или водењак, који је испуњен чистом течношћу - плодовом водом, у којој фетус плива и слободно се развија. У току овог периода, фетус се развија, развијају се системи орган. Најинтензивнији раст се дешава за време другог тромесечја (4 - 6 месец). У том периоду се осећају и прва

159

ТЕМА 12 кретања плода, а хрскавично ткиво постепено се замењује са коштаним. У периоду од 6. до 9. месеца, фетус се потпуно формира и припрема за рађање.

Пупчана врпца плацента 6 недеља 28 дана 8 недеља

Пупчана врпца

Сл.12.5 Развој ембриона у фетусу 5 месец

Сл.12.6 Положај фетуса у мајчиној утробиа

Жена која носи ембрион назива се трудница или гравидна жена. Цео период трудноће, од оплодње јајне ћелије до рађања, траје око 280 дена, односно 40 недеља. Да би испунио све захтеве фетуса који расте, мајчин организам трпи одређене промене. Тако, срце ради повећаним интензитетом, плућа обезбеђују више кисеоника, бубрези су активнији, а и потреба за храном мајке је повећана. Мајка у овом периоду треба сама да се чува, а самим тим да пази и плод од повреда, потреса и инфекција. Да би плод могао правилно да се развије, мајка не сме да пуши и да пије алкохол. Исто тако, мајка не сме да узима различите лекове без консултације лекара. За време трудноће, трудница не треба да једе пресољену храну и стално треба да контролише крвну слику, притисак и мокраћу. За време трудноће трудница не сме да ради напорно, потребно је да има умерену физичку активност и шетње на чистом ваздуху. Самом оплодњом и развојем ембриона одређене промене трпе и млечне жлезде или груди жене. Оне су обликоване на такав начин да омогућавају исхрану бебе након рађања и излучују млеко у периоду званом период лактације. Млеко које се ствара се спроводи кроз млечне канале који се спајају код грудне брадавице.

Сазнај више Млечне жлезде почињу да се развијају током пубертета, али не функционишу све до краја трудноће. Хормон пролактин, који се ствара у предњем делу хипофизе, подстиче секреторне ћелије млечних жлезда. Први секрет из млечних жлезда је ретка течност названа колострум. Лучење млека започиње после неколико дана и може да продужи више месеци, толико дуго, колико се млеко користи за храњење бебе или се испумпава. Стимулисање груди које је изазвано дојењем бебе, изазива ослобађање окситоцина

160

ТЕМА 12 из задњег дела хипофизе. Овај хормон потстиче испустање млека. Период развоја ембриона, па све до рађања, назван је ембрионални развој. Процеси при којима фетус излази из материце су названи напрезање и порађење. Плод, при порађању, истискивањем, преко роднице, излази из материце. Одмах после рађања, сечењем пупчане врпце, прекида се веза новорођенчета са мајком. Првим плачом, беба почиње да дише, а самим тим почиње и самостални раст и развој. При првом сисању, код бебе прораде и органи за варење. Иако беба започиње самосталан живот, она је и даље зависна од мајке.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Оплодња је процес спајања мушке и женске полне ћелије при чему се добија оплођена јајна ћелија - зигот, од које започиње ембрионални развој нове јединке. То се врши у првој трећини јајовода. Трудноћа почиње са оплодњом јајне ћелије, а завршава се рађањем плода. Она траје 38 недеља. У том периоду плод се развија и расте у материци мајке. Најбржи раст и развој плода се врши од 4. до 6. месеца. Плацента је орган који повезује плод са организмом мајке. Преко ње се плод из организма мајке снабдева потребним материјама. За време трудноће, трудница треба да се придржава одговарајућих хигијенских правила и правилно да се храни, да би се спречило оштећење плода и обољења мајке и плода.

Провери своје знање 1. Шта је оплодња? 2. У ком делу женских полних органа се врши оплодња? 3. Како је назван процес угњежђивања оплођене јајне ћелије у зиду материце? 4. Опиши шта је зигот, ембрион и фетус. 5. У ком се периоду трудноће фетус најбрже развија? 6. Наброј неке од промена које се дешавају у организму мајке у току трудноће.

161

ТЕМА 12 ЧАС 3

РАЗВОЈ ЧОВЕКА НАКОН РОЂЕЊА

Са самим рађањем, нова јединка, беба, почиње да води самосталан живот. Процес раста и развијања после порођаја је назван постембрионални развој. Иако дете самостално започиње нови живот, оно је зависно од мајке. Првих неколико месеци су јако битни за правилан раст и развој бебе. У овом периоду беби је потребна посебна нега, која се главно односи на одржавање хигијене. Преко хигијене се одстрањују све могућности за нека обољења бебе. Правилан начин исхране, исто тако утиче на развој бебе. У првим месецима беба се храни сисањем мајчиног млека. Због тога мајка треба да се храни храном богатом беланчевинама, витаминима и минералним материјама. после У периоду трећег месеца, беба Сл. 12.7 треба постепено да се прихрањује, да јој се даје кашаста храна, која је богата беланчевинама, витаминима и минералима. Први зуби се код бебе јављају између петог и шестог месеца. После осмог месеца, организам бебе је очврснуо и она почиње са првим покушајима ходања. До годину дана беба већ стоји на ногама и прави прве кораке. Прве године живота, у циљу заштите од заразних болести, Сл. 12.8 дете треба да прими одређени број вакцина. У периоду од прве до четврте године дете је сигурно, прича, показује интерес за различите игре. У даљем периоду који следи, дете се учи да стиче навике о томе шта сме, а шта не сме да ради. Полазак у школу омогућава детету да настави са позитивним навикама које је стекло. У школи дете такође стиче нова знања, умећа и вештине, које ће му омогућити правилан раст и развој. Почетак пубертета дете треба да дочека спремно: да зна шта је пубертет, зашто се јавља и које ће промене настати. Разговори Сл. 12.10 са родитељима ће му доста помоћи да правилно превазиђе психофизичке промене које се јављају. У овом периоду се јављају и прве симпатије према јединкама супротног пола, и прва љубав. Због осетљивости периода, a у циљу правилног психичког

Сл. 12.10

162

ТЕМА 12 развоја, деца треба да имају потпуно разумевање и подршку, како од родитеља, тако и од осталог њиховог окружења. Негде после осамнаесте године, усаглашавају се психичка и физичка зрелост. Млади постају зрели људи који су спремни да започну самосталан живот. У овом периоду организам је способан за стварање породице и испуњење својих родитељских обавеза. Зрели људи имају изграђена, одређена мерила и критеријуме и могу да изаберу правог партнера у свом животу и да оформе стабилан брак. Такви ће људи бити способни да одгаје здраво потомство. При томе, напоменимо да је за нормалну трудноћу, а тиме и за правилан раст и развој потомства, оптималан период од 25. до 28. године за мајку. Трудноћа после тридесете године повећава ризик по здравље мајке и бебе. Породица Породица је друштвена група која се темељи на браку. Она је састављена од мужа, жене и њихове деце. Породица се одликује равноправношћу свих чланова и повећаном бригом за децу. Њена улога је у стварању и одгајању потомства, задовољењу њихових биолошких и емотивних потреба, васпитању младих, остваривању друштвених односа и обезбеђивању материјалних добара и услова за живот. Психичко здравље их много битан услов у животу једне породице. Правилно понашање и коректан однос родитеља је врло значајан фактор у васпитању деце. Родитељи су у сваком погледу пример за своју децу и то се одражава у даљем животу детета. Хармонија у породици има највећи значај за правилно социјално и емоционално сазревање детета. Планирање породице Зрелост за брак подразумева и изграђен став о планирању породице. Под планирањем породице се подразумева слободан избор броја деце. Планирање породице има утицај на здравље, развој и благостање саме породице. Контрацепција Превремено ступање у сексуалне односе ствара велики број проблема код младих. Због тога благовремено треба да се мисли на заштиту од нежељене трудноће, посебно код младих. Најбољи резултати заштите се постижу са контрацептивним сретствима. Присилно прекидање трудноће - абортус, штетно је за психичко и физичко здравље жене. Осим тога, постоји могућност да после абортуса жена остане стерилна - неплодна. Појам контрацепција се користи при употреби вештачких метода које ће спречити оплођење јајне ћелије или њено угнежђење у ендометријуму. Данас постоји више метода које се користе. Са некима од њих ћеш се упознати у доњој табели.

Сл. 12.11

163

ТЕМА 12 Табела 12.1 даје кратак опис основних контрацептивних метода које се користе, са неким њиховим предностима и недостацима. Листа је грубо направљена према степену ефикасности метода. Табела 12.1 Основни контрацептивни методи који се примењују данас: Метод

Опис

Предност

Недостатак

Оперативно Подвезивање јајовода или семевода

Пресецање и спречавање канала да носе гамете

Ефикасан метод, нема хемијских и механичких промена

Трајно се губи способност за могућу оплодњу, ретке оперативне компликације

Хормонално Коришћење хормона Рађање се контролише пилулама

Естроген и прогестерон или само прогестерон се даје у облику таблете, спречава овулацију

Доста ефикасна заштита, потребна припрема мање од једне минуте

Појава нежељених симптома са могућим лошим ефектима

Рађање контролисано поготком

Инјекција од вештачког прогестерона на свака 3 месеца, спречава овулацију

Доста ефикасна заштита за следећа 4 до 4 месеца

Појава нежељених симптома, нередовне менструације

Рађање контролисано са усађивањем

Синтетички прогестерон који се уноси под кожу да спречи овулацију

Заштита од трудноће следећих 5 година

Нежељени симптоминередовне менструације, или њено отсуство

Мушки кондом

Навлака се ставља на пенис и спречава истицање сперме

Лако се ставља, не изазива физиолошке промене, штити од ширења СИДЕ

Мора да се стави пре полног односа, може да склизне или пукне

Женски кондом

Навлака се ставља на површину која опкружује

Лако се ставља; штити од ширење СИДЕ

Много растегљивији од мушког, мора да се стави пре полног односа

Дијафрагма

Гумена капа која се ставља у канал и не дозвољава улаз сперме

Нема физиолошки ефект; штити од ширења болести

Мора да се стави пре полног односа ; потребан је лекар

Препреке

164

ТЕМА 12 Друго Спермицид

Свесно оплодња

Кратак преглед материјала

Хемикалија која уништава сперму, најбољи је када се користи у комбинацији са препрекама

Лако се прима; нема физиолошки ефекат; штити од ширење болести

Локални надражај, мора да се користи пре полног односа

Отсуство полног односа у делу циклуса у коме има способну јајну- ћелију за оплодњу

Нема физиолошке промене, осим религиозна ограничења

Смањени полни односи; одражава се на сигурно одржавани ред

Кратак преглед материјала Процес раста и развоја после порађања назван је постембрионални уразвој. У овом периоду беба се среће са првим утицајима спољне средине. За правилан раст и развој, у првим годинама, сваком детету треба посветити посебну пажњу на његову хигијену и исхрану. Почетак пубертета дете треба да дочека припремљено: да зна шта је пубертет, као резултат чега се јавља и које промене ће настати. Разговори са родитељима доста ће му помоћи да правилно превазиђе психофизичке промене које се јављају. Породица је друштвена група која се темељи на браку. Она је састављена од мужа, жене и њихове деце. Породица се одликује равноправношћу свих чланова и повећане бриге за децу. Зрелост за брак подразумева и изграђен став за планирање породице. Превремено ступање у сексуалне односе ствара велики број проблема код младих. Најбољи резултати заштите се постижу контрацептивним средствима. Присилан прекид трудноће - абортус, штетан је за психичко и физичко здравље жене.

Провери своје знање 1. Који период је назван постембрионални развој? 2. Опиши које промене се јављају код деце до четврте године. 3. Који период је назван пубертет и које промене се јављају? 4. Које особине треба да красе једну породицу? 5. Шта је контрацепција? Колко врста контрацепције постоји и које су те?

165

ТЕМА 12 ЧАС 4

ХИГИЈЕНА, ЗАШТИТА И ПОЛНЕ БОЛЕСТИ

Полни органи и органи за излучивање су повезани међусобно. Преко пениса код мушкараца и у близини вагине код женских јединки избацује се мокраћа из организма. У близини ових отвора је и анални отвор, преко кога се избацују несварене и непотребне материје. Због тога су отвори на полним каналима доста честа места за различите инфекције. Да би се спречила појава инфекције на полним органима, треба да се обрати посебна пажња на одржавање хигијене. Хигијена на високом нивоу треба да буде нарочито пре и после полних односа. Исто тако, посебну пажњу на хигијену треба обратити за време менструалног циклуса код девојчица. Осим редовног одржавања хигијене, треба да се пази на коришћење свога прибора за личну хигијену и своју одећу. Полно преносљиве болести Болести које се преносе преко полних контаката су назване полно преносне или венеричне болести. У ову групу спадају различите врсте лакших инфекција, али и обољења која, ако се не преузму правовремене, одговарајуће мере, доводе до трајних оштећења. Инфекције Инфекције на мушким и женским полним органима најчешће се јављају код лица која имају полне контакте са непознатим лицима и оне могу да буду изазване од различитих врста микроорганизама. Најчешће су: хламидијалне и гонококне инфекције. Ове полно преносиве болести код мушких јединки се изражавају избацивањем гноја преко мокраћног канала, што може да буде пропраћено упалом и боловима, нарочито у току мокрења. Инфекција може да се прошири на простату и надсеменик, а ако су нападнуте две стране и инфекција је довољно велика, ствара се ткиво са ожиљцима што уништава канале, тако што долази до стерилитета. Друга честа полно преносива болест је стална, непријатна инфекција, названа полни херпес. Болест изазива вирус. Ово Спирохета обољење се изражава стварањем жуљева испуњених течношћу, који се најчешће Сл 12.12 Спирохета налазе на полним органима или око њих. Сифилис је полно преносива болест, изазвана бактеријом из групе спиорохета. Он се шири брзо кроз крвоток. Болест напада цео организам, а посебно нервни систем. Ако се благовремено и довољно упорно не лечи, болест траје годинама и тешко оштећује ткива и органе. Ако је жена заражена за време трудноће, бактерија напада и плод, при чему се дете рађа или мртво или са тешким оштећењима. Појава сифилиса у новије време је повећана и јавља се нарочито код сиромашнијег насељења. Највише оболелих од ове болести је било у годинама пре открића антибиотика. Садашње њено поновно масовно ширење је алармантно, јер генитални чиреви изазвани сифилисом повећавају могућности за инфекцију вирусом АИДС-а.

166

ТЕМА 12 Гонореја или трипер је полно преносива болест изазвана бактеријом гонокок. Код заражених гонококом, јавља се пецкање при мокрењу и појава гнојног исцетка. Ако се благовремено не лечи антибиотицима, може да изазове трајна оштећења,чак и неплодност. Код трудних жена заражених гонорејом, инфекција се при порођају преноси на очи бебе. Због тога је, превентивно, новорођенчету потребно да се укапавају капи са антибиотицима.

Сл. 12.13.a Бактерија гонокок

Сл. 12.13.6 Беба инфицирана гонококом

Сида или синдром стекнутог губљења имунитета је озбиљно, тешко и смртоносно обољење. Изазивач је вирус HIV. Преноси се само ако вирус болесног уђе у крв здраве личноси. То се најчешће дешава преко сексуалних односа. Када вирус уђе у организам, напада посебну врсту белих крвних ћелија, а самим тим напада имунитет. Пошто су нападнуте беле крвне ћелије, организам остаје без одбране и подложан је великом броју инфекција. Сл. 12.14 HIV-вирус

Будући да се ове болести преносе преко сексуалних, полних контаката, обољење код једног доводи до обољења и код другог партнера.Због тога и лечење треба да буде истовремено код оба партнера. Ширење сиде (АИДС) и других полно преносивих болести, потстиче интерес за производњу бољих кондома, укључујући и женски кондом. Употреба кондома при сексуалном односу, не само што штити од нежељене трудноће, већ и смањује могућности за инфекцију. Мера безбедности за заштиту од полних болести је и избегавање полних контаката са непознатим лицима.

167

ТЕМА 12 13 Бело прање Вагинални секрет, најчешће бледожућкасте боје, назван је бело прање. У многим случајима оно претставља само безбојну слуз, створену од жлезди у вагиналном каналу. Бело прање није болест, већ могући знак за надражај или инфекцију, којих има на врату материце или вагине. Повећано бело прање може да се јави и при случају прекомерног коришћења антибиотика. Менструалне болести Отсуство менструалног циклуса је познато као аменореја. Под дисменорејом се подразумева болна или отежана менструација и код младе жене може бити последица недозреле материце. Дисменореја се често пута јавља и за време овулације. Предменструални синдром је стање нервозе, раздражљивости и депресије, а које претходи менструалном периоду.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Појава и инфекција полних органа се спречава одржавањем редовне хигијене, коришћењем презерватива - кондома при сексуалним односима и избегавање сексуалних односа са непознатим лицима. Полно преносиве болести су различите инфекције, полни херпес, сифилис, гонореја и друге. Сида је неизлечива болест која се преноси и полним путем. Бело прање претставља повећање вагиналног секрета. Може да се јави и при дуготрајној употреби антибиотика. Отсуство менструалног циклуса познато је као аминореја. Дисминореја је појава болне менструације. Провери своје знање 1. Зашто је потребно да се обрати посебна пажња на хигијену полних органа? 2. Које полно преносиве болести постоје? Опиши њихове знаке. 3. Које мере треба да предузме свако лице да се заштити од полно преносивих болести? 4. Која је разлика између дисменореје и аменореје?

АКТИВНОСТ 1 Микроскопирање сперматозоида и јајне ћелије ПРИБОР И МАТЕРИЈАЛ: трајни микроскопски препарат, микроскоп, свеска 1. Припреми микроскоп, стави препарат и микроскопирај. 2. Уочи делове које посматраш под микроскопом, а затим их нацртај. 3. Провери код наставника свој рад.

168

ТЕМА 13 НАСЛЕДНОСТ КОД ЧОВЕКА После пажљивог проучавања садржаја ове теме, моћи ћеш: - Да разумеш појмове: хромозоми, гени; - Да објашњаваш својим речима структуру хромозома; - Да објашњаваш разлике између доминантних и рецесивних гена; - Да објашњаваш како се одређује пол код човека; - Да можеш да наводиш карактеристике синдрома; - Да објашњаваш разлоге за појаву мутација; - Да процењујеш деловање мутагених фактора.

Појмови које ћеш проучавати у овој теми: - хромозоми, - гени, - комбинација наследних фактора, - мутагени фактори, - мутације, - наследне болести, - синдроми.

169

ТЕМА 13 ЧАС 1

ОСНОВА НАСЛЕЂИВАЊА: ХРОМОЗОМИ, ГЕНИ

Често пута смо зачуђени сличношћу бебе са једним или оба његова родитеља, па, ипак, ретко размишљамо о томе колико различитих особина или разлика у карактеру је пренесено са родитеља на потомство. Особине које се преносе од родитеља на потомство су назване наследне особине. Неке приметљиве наследне особине су: боја коже, очију и косе, као и црте лица. Људи су још одавнина били заинтересовани да знају како се преносе ове особине и како се одвија процес наслеђивања. Но, темељита испитивања у вези наследности су почела почетком IX века. Најзначајнија испитивања у то време су била испитивања Грегора Мендела. Носиоце наследних особина је назвао генима. Подсети се: Како се преносе гени од једног на други организам? Хромозоми и гени Да се подсетимо да се при деоби телесних ћелија, у првој фази, хроматинска материја, која је саставни део једра, претвара у танке кончасте, спирално извијене хромозоме. Хромозоми су изграђени од две спирално извијене нити дезоксирибонулкеинске киселине (ДНК). ДНК је по својој структури и грађи врло сложена. У суштини, све наследне особине су смештене у ову једрену киселину. Када се телесне ћелије деле путем митозе, ДНК, која гради хромозоме, се удваја и преноси у ћелије-ћерке. При томе свака ћелија-ћерка добија исти број хромозома као код ћелије-мајке. У сваком хромозому има на хиљаде гена, а сваки ген носи информације о посебној особини, или групе гена одговорних за једну особину. Гени су делови ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) која се налази у хромозомима у једру сваке ћелије. Гени контролишу стварање ензима и беланчевина који су неопходни за све хемијске реакције које се дешавају у ћелији. Код људи, свака ћелија, са изузетком полних ћелија, има 46 хромозома, који су распоређени у паровима. Један хромозом у пару је наслеђен од оца, а други од мајке. Због тога код детета, у једру његових ћелија има гена и од мајке и од оца. Ови спарени хромозоми, са изузетком пара који одређује пол, исти су по величини и облику и имају гене за исте особине. Одатле произлази да гени за сваку особину постоје у паровима. Гени могу да буду доминантни или рецесивни. За доминантни ген се сматра онај ген чија особина долази до изражаја код нове јединке. За разлику од тога, особина коју носи рецесивни ген не долази до изражаја. Значи, сваки човек носи у себи доминантни ген, од једног родитеља и рецесивни ген од другог родитеља. Ако сперматозоид и јајна ћелија носе рецесивне гене, код детета може да се појави особина рецесивног гена. Занимљивост: Да ли знаш о пројекту људског генома? Пројекат људског генома је био започет још при крају 1980-тих година. Он је завршио у почетку 2001. године и њиме су били откривени преко 20.000 различитих гена који носе информације о исто толико беланчевина које се стварају у ћелијама човека.

170

ТЕМА 13 Како се преносе хромозоми на потомство Полне ћелије (јајна ћелија и сперматозоиди) се стварају путем посебне ћелијске деобе, зване мејоза. Ова деоба омогућује да се број хромозома преполови, па се тако добију полне ћелије са по 23 хромозома. При овој деоби у полној ћелији има по један хромозом од пара хомозома, који се налазио у првобитној ћелији. Притом, деоба настаје случајно, што значи да било који хромозом из пара може да буде у полној ћелији. Cпајањем мушке и женске полне ћелије, зигот има поново 46 хромозома, односно 23 пара. На тај начин, наследени хромозоми од оба родитеља се мешају и прераспредељују. Пол одређују и полни хромозоми

сперматозоиди Сл. 13.1 Мејоза

јајна ћелија

Потсетимо се да у свакој ћелији човека има по 23 пара хромозома. Од њих, 22 пара хрохромозоми су исти по облику, величини и дужини. Два хромозома која одређују пол потомства, полни хромозоми, нису исти по дужини и облику. Женски X- хромозом је дужи од другог хромозома из пара. Мушки Y- хромозом је мањи и, углавном, он одређује пол.

Женске јединке имају два X- хроможена мушкарац У хромозом пар Х хромозом зома, а мушке имају један X- и један Х хромозом Y- хромозом. При процесу мејозе, половина добивених сперамтозоида има X-, а друга половина има Yјајна ћелија са сперматозоид са Х хромозомом хромозоме. За разлику од тога, свака У хромозомом јајна ћелија има само X- хромозом. јајна ћелија са Ако сперматозоид са X-хромозомом Х хромозомом, оплоди јајну ћелију, дете ће бити женско, а све његове телесне ћелије ће имати ХХ- пар полних хромозома. са Насупрот томе, ако се јајна ћелија сперматозоид Х хромозомом оплоди сперматозоидом са Y- хромозомом, дете ће бити мушко, при чему ће његове телесне ћелије имати XY- пар полних хромозома Осим за пол, у овим хромозомима има гена женско дете мушко дете који одређују и друге особине. Такве особине су назване полно зависне Сл. 13.2 Стварање пола или полно повезане. Више полно зависних особина је садржано у X- хромозому и они су названи X-зависним. Примери таквих особина су хемофилија, извесни облици албино обољења, као и Далтонова болест (слепило за црвену и зелену боју).

171

ТЕМА 13 Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Особине које се преносе са родитеља на потомство назване су наследне особине. Носитељи наследних особина су гени који су смештени на хромозомима. Гени представљају делове ДНА, једрене киселине која претставља носиоц живота. Постоје доминантни и рецесивни гени. У свакој ћелији човековог тела има 46 хромозома распоређених у 23 пара. У полним ћелијама има 23 хромозома. Када се сједине две различито полне ћелије, добија се зигот са 46 хромозома. Од хромозома, 22 пара су иста по облику и величини. Два хромозома у 23. пару су различита. X хромозом је дужи, а Y хромозом је краћи. Ако 23. пар има два X хромозома, нова јединка је женског, а ако има X и Y - нова јединка је мушког пола. Провери своје знање 1. Шта је наслеђивање? 2. Који су носиоци наследних особина? 3. Који гени су названи доминантни, а који рецесивни? 4. Колико хромозома има у телесним, а колико у полним ћелијама код човека? 5. Који пар хромозома одређује пол детета? 6. Који полни хромозоми су присутни у мушким, а који у женским ћелијама?

172

ТЕМА 13 ЧАС 2

МУТАЦИЈЕ, НАСЛЕДНЕ БОЛЕСТИ И ЊИХОВО ПРЕНОШЕЊЕ, СИНДРОМИ

Подсети се: 1. Које се промене дешавају у самој ћелији при њеној деоби? 2. Које ћелије се деле митозом, а које мејозом? 3. Зашто је потребно да се полне ћелије деле мејозом?

Како долази до генске мутације Мутације претстављају промене које се јављају код новодобивене јединке и исте се наследно преносе са генерације на генерацију. Мутације су резултат промена које се јављају у структури наследног материјала, генима или хромозомима. Мутације могу да настану за време деобе ћелија, када се добијају полне ћелије или пак за време развоја ембриона. За време деобе ћелија, када настаје удвајање хромозома, у неким случајевима, може да дође до грешке, да се промени део хормозома или гена, да се разори део структуре ДНК, а самим тим да настане прерасподела гена, да исчезне цео хромозом, или да се појаве, уместо једног, два иста хромозома. Такве промене се називају генске мутације. Мутације могу да се појављују спонтано (саме од себе), или могу да буду изазване различитим утицајима, као што су радиоактивна зрачења или хемикалије. Најчешћи разлози за појаву мутација могу да буду хемијске природе, односно да буду изазвани деловањем различитих врста хемијских материја, и Сл.13.3а Појава спонтаних физичке природе, изазвани разним врстама зрачења, пре свемутација га, радиоактивним зрачењем. Са обзиром на то да ове материје изазивају мутације, оне су назване мутагени агенси. Ако се мутација јавља у јајној ћелији или сперматозоиду, измењена особина ће се пренети на потомство. Велики број штетних мутација никада не дође до изражаја, пошто оштећени фетус умире пре времена. Већина мутација није толико опасно и њихов утицај се не примећује. Генетска обољења

Сл.13.3б Појава спонтаних мутација

Болести које су изазване променама које се дешавају у генима, зову се генетска обољења. Овакве болести нису увек наследне, јер оштећења у деловима гена могу да се јаве и после рађања човека. Оваква генетска нарушавања могу да се појаве за време сазревања полних ћелија, или у току развоја ембриона.

173

ТЕМА 13 Наследна обољења Наследне болести могу да буду урођене или наследне. Код урођених болести оштећење у гену је присутно од рођења, док су наследних оштећени гени добивени од неког од родитеља. У зависности од оштећења, знаци наследних болести се примећују још при рађању или убрзо после рођења, мада се оне јављају и после 50 година живота. Урођена оштећења најчешће су непозната. Али, понекад су она позната и могу да буду избегнута. На пример, извесне инфекције и тровања могу да буду пренесена из мајчине крви преко плаценте у крвоток фетуса. Неке од њих изазивају озбиљна нарушавања у развоју нападнутих беба. Једна врста богиња (рубеола) је заразна вирусна болест. Ако жена у време првих 3 или 4 месеца њене трудноће буде заражена овим вирусом, код фетуса могу да се појаве оштећења, као што су оштећења ока, уха, мозга и срца. Велики број оваквих болести се може трајно спречити вакцинама. Радиоактивно зрачење и отрови вируса могу да оштете гене. Слична оштећења могу да изазову и друге материје из спољне средине: жива, олово, кадмијум, неке хемикалије, лекарства, дроге и др. Конзумирање алкохола и пушење цигарета за време трудноће жене често пута изазива промене у нормалном расту и смањује телесну тежину њеног детета. Зато се у току трудноће препоручује избегавање употребе алкохола и цигарета. Наследна обољења која су повезана са полом Рекли смо да 23 пара на хромозомима, полни пар, одређује пол детета. Но, на овом пар хромозома на X хромозому, смештени су и гени који имају одређену улогу у засиравању крви, одређивању боје, пигментације коже. Ако настане мутација гена који контролише стварање ензима за засирење крви, та особина крви ће се изгубити. Код девојчица, пошто имају два X хромозома, ово наследно обољење се не појављује. Но, код мушкараца, крв губи способност засићењаи јавља се наследна болест названа хемофилија. Исти је случај и са појавом далтонизма или албинизма. Пошто носитељи ових наследних обољења су женске јединке, а појављују се код мушких, ова наследна обољења су названа и полнаповезана наследна обољења. Под деловањем неких фактора, за време деобе ћелије, када се хромозоми деле и полазе на супротне крајеве ћелија, може да настане грешка. Таква грешка се дешава када неправилно, уместо једног, полазе два хромозома према једном крају ћелије. Или може да се деси, да се један од хромозома не закачи за деобно вретено и да отпутује на крај ћелије. На тај начин се у ћелији нарушава стандардни број хромозома, односно може да се јави вишак или недостатак неког хромозома.

Сл. 13.4 а Дете са Дауновим синдромом

174

Сл. 13.4 6 Дете са Дауновим синдромом

ТЕМА 13 Таква генетска обољења су познта и као синдроми. Најпознатији пример генетске болести је Даунов синдром. Јавља се као резултат грешке при мејози, односно новодобивена јајна ћелија на 21. пару хромозома, уместо једног, има два хромозома. Када се оваква јајна ћелија сједини са сперматозоидом, онда се на 21. пару уместо два јаве три хромозома. Ова појава се назива трисомија. Нова јединка, уместо карактеристичних за човека 46 хромозома, у свакој ћелији има по 47 хромозома. Знаци овог обољења се препознају после рођења. Лице је лоптасто, са приближеним очима које су постављене косо нагоре. Глава је мала, нос је спљоштен, језик је велики и избачен, а мишићи и зглобови су слаби. Код ове деце се јавља психичка заосталост и превремено старење. Вероватност за рађање детета са Дауновим синдромом се повећава код жена трудница које су на узрасту изнад 35 година. Типичан пример за трисомију је и Клинефелтеров синдром (Сл. 13.5.а и б) који се јавља код једног од 600 мушке деце. Уместо типичне мушке XY шеме, ћелије садрже XXYкомбинацију, што значи да се јавља вишак једног X- хромозома. Код ове деце се јавља релативно висок раст, појава груди, женски тип косматости, недовољан развој полних жлезди и појава стерилитета. Карактеристично је што није препознатљива пре пубертета. И у овом случају се јавља грешка при дељењу половине хромозома за време мејозе. лице дојке

лице врат срце пазух

полни орган јајник

Сл. 13.5.а Клинефелтеров синдром

Сл. 13.5.а Тарнерови синдром

Тарнерови синдром (Сл. 13.6) се појављује као резултат недостатка једног од полних хромозома, односно уместо два X, јединка има само један X хромозом на 23 пара, односно, уместо 46, јавља се 45 хромозома и скоро да је једини случај са смањеним хромозомима које јединка може да преживи. Јавља се један овакав случај на 5000 женске деце. Женска деца, носиоци овог обољења су недовољно развијена, немају развијене јајнике, односно стерилна су и не показују секундарне полне карактеристике. Тарнеров синдртом се најчешће јавља као последица мејозе при добијању сперматозоида. Већина генетских обољења су фамилијарна или наследна, тако да она прелазе од родитеља на дете преко полних ћелија. Лечење и заштита од генетских обољења Постоји велики број генетских болести. Но, ова листа стално се повећава. Да ли можемо да спречимо појаву неких болести?

175

ТЕМА 13 Генетско саветовање Могуће је спречити генетске болести најчешће генетским саветовањем, што је део здравствене заштите. Потребна је тачна и потпуна фамилијарна историја оба будућа родитеља. Она укључује податке о рођацима, њиховим болестима, здравственом статусу и разлозима смрти. Важан фактор су и године будућих родитеља, као и родбинске везе међу њима (на пример, брак између крвних рођака). Кариотип Промена у броју хромозома и нека оштећења у самим хромозомима могу да буду откривени анализом кариотипа. Кариотип се одређује у ћелији која се налази у метафази. Хромозоми видљиви под микроскопом се фотографишу и на фотографијама се сређују у групе према њиховој величини и облику. На тај начин се лако примећује промена у броју и грађи хромозома. Кариотип може да се одреди и из ћелија фетуса. Овим методама, скоро 200 генетских обољења може да се открије пре рођања.

Кратак преглед материјала

центромер

пар хромозома

Сл. 13.7 Кариотип

Кратак преглед материјала Мутације претстављају промене у наследном материјалу и због тога се наследно преносе са генерације на генерацију. Мутације могу да настану за време деобе ћелије, када се добијају полне ћелије или пак за време развоја ембриона. Најчешћи разлози за појаву мутација могу да буду хемијске природе и физичке природе. Материје које изазивају мутације назване су мутагени агенси. Полно зависна наследна обољења су: хемофилија, далтонизам, албинизам. Пример за генетичка обољења су: Даунов, Клинефертелови и Тарнеров синдром. У данашње време испитивањем кариотипа се већи део наследних обољења може избећи. Провери своје знање 1. Шта је мутација? 2. Како су назване материје које изазивају мутацију? 3. Какве промене могу да изазову мутагени агенси? 4. Која су полно зависна наследна обољења? 5. Објасни појаву трисомије? 6. Које су одлике Дауновог синдрома? 7. Која је разлика између Клинефертеловог и Тарнеровог синдрома? 8. Знаш ли да објасниш зашто код родитеља код којих нема наследног обољења може да се роди дете са наследном болешћу?

176

ТЕМА 14 МЕСТО И УЛОГА ЧОВЕКА У БИОСФЕРИ После пажљивог изучавања садржаја ове теме моћи ћеш: - Да препознајеш и именујеш биосферу, природне и вештачке екосистеме, загађивање и заштиту животне средине; - Да препричаш научена сазнања о биосфери, природним и вештачким екосистемима, загађивању и заштити животне средине; - Да објашњаваш природне и вештачке екосистеме, могућност за одржив развој животне средине са примерима из локалне средине; - Да упоређујеш и процењујеш могућности за заштиту у локалној средини; - Да познајеш и наводиш физичка и хемијска загађења животне средине; - Да умеш да износиш своје идеје за заштиту од загађивања; - Да сагледаш последице од загађења локалне средине; - Да учествујеш у изради планова за школске еколошке акције и организацију школских еколошких акција.

Појмови које ћеш изучавати у овој теми: - биосфера, - екосистем, - природни екосистеми, - вештачки екосистеми, - загађивање животне средине, - заштита животне средине, - обнављање сировина.

177

ТЕМА 14 ЧАС 1

АКТИВНОСТИ ЧОВЕКА У ЖИВОТНОЈ СРЕДИНИ

Подсети се: Шта је биосфера? Шта је еко систем? Која средина је названа природна, а која вештачка животна средина? Који су обновљиви, а који необновљиви животни ресурси?

Већ знаш да је биосфера целокупни простор око планете Земље, воде, површина стена, земља и њени слојеви, ваздух, који је насељен живим организмима. У овом простору сваки жив организам има своју животну средину у којој има услова за његов опстанак. Човек, као најсавршеније живо биће, саставни је део биосфере. И за њега, као и за остали живи свет, важе исте природне законитости. Ако он из животне заједнице узме само вишак који она може да му дâ, између њега и животне средине влада такозвана еколошка равнотежа. Но, ако се промене односе, на штету животне средине, нарушава се и еколошка равнотежа. На почетку еволутивног развоја човека, његове потребе су биле мале и због тога он није имао значајне активности које би утицале на промену средине. Прве активности које доводе до промена животне средине су почеци човеког бављења земљорадњом и сточарством. Појавом земљорадње и сточарства, човек више не зависи од производње хране у слободној природи. На тај начин се стварају услови за стално постепено повећавање људске популације, а са самим тим и потребе за све већом производњом хране. Пораст људске популације условљава и потребу за све већом производњом хране, а за то су потребне све веће површине плодне земље.

СВОЈИМ АКТИВНОСТИМА ЧОВЕК МЕЊА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ Човек својим утицајем постепено почиње да мења животну средину, при чему изазива, осим корисних и штетне утицаје, односно нарушава еколошку равнотежу. Промене које се јављају у животној средини под утицајем човека стално су пропраћене низом непосредних или посредних промена. Човек директно или индиректно мења животну средину, и то; пресушивањем бара, мењањем речних корита и обала језера и мора, грађењем вештачких језера, сечом шума, грађењем насеља и градова, саобраћајница, железница, бацањем отпадних материја, изазивањем пожара и слично. Као последица

Сл.14.1 Сеча шума

178

ТЕМА 14 утицаја човека, јавља се промена климе, промена изгледа земљиних пространстава, а самим тим и промена биљног и животињског света. Посебан проблем за живот на Земљи претставља уништавање шума. Шуме су једна врста сунђера који има способност да упија, задржава и испуста воду. Са друге стране, шуме контролишу ерозију, поплаве, спречавају клизање земљишта и затрпавање река, језера и резервоара. Уништавање шума утиче и на промену локалне климе и услова за живот у том делу земље. Пресушивање бара и мочвара у великој мери мења живи свет у једном еко систему. Данас на месту великог броја бара или мочвара постоји обрадива површина. На тај начин, живи свет који је био саставни део ових еко система, потпуно је исчезнуо. Али, пресушивањем бара или мочвара, уништен је и велики број одморишта птица селица. На пример: пресушивањем Катлановског блата, не само што је уништен сав живи свет, него су уништена и места где су се птице селице на свом дугом путу од севера према југу и обратно, Сл. 14.2 Мочвара одмарале и храниле. Да се не понови иста грешка, Моноспитовачко блато, које се налази у близини Струмице, заштићено је законом. Да би задовољио повећане потребе воде, данас човек гради вештачка језера. На тај начин се један копнено-водени природни еко систем, кањон реке, замењује вештачки створеном воденом средином, у којој се развија и живи велики број водених животиња. Градња саобраћајница исто тако доводи до проСл. 14.3 мене услова за живљење организама. Но, не само Вештачка брана што се мењају услови, са саобраћајницама се

прекидају природни путеви кретања животиња, односно стешњава им се простор за кретање и живљење. Данас се око 21% површине земље користи за пољопривреду. У неким деловима света та искоришћеност достиже и до 80%, као што је случај са Азијом. Али, то и не би био највећи проблем, када се у савременој пољопривреди не би користио тако велики број заштитних препарата који уништава живи свет Сл. 14.4 Аутопут

179

ТЕМА 14 у површинским слојевима земље. Са друге стране, они загађују и воду која се користи за њихово наводњавање, која затим истиче у водене делове екосистема. Развој и напредак човекове популације убрзава развој технике и технологије. За то су му биле потребне сировине које је узимао из природе (природни ресурси). Потрошња сировина у данашње време је толико велика, да постоји опасност да оне исчезну. То нарочито важи за оне сировине које нису обновљиве: угаљ, нафта, разне врсте руда. Но, и оне које су обновљиве (сировине Сл. 14.5 Површински коп руде биљног и живтињског порекла) у данашње време не могу да задовоље потребе човека. Потрошња ових сировина је много већа него што природа може да их створи. Повећавање технологије и технике изазива стварање отпадних материја: разни штетни гасови, чврст и течан одпад, који се нагомилавају у животној средини. Већи број отпадних материја су прави отрови за човека и остали живи свет у природи.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Животна средина се развијала у току дуге историје. У прво време, тадашњи човек није пореметио равнотежу која је владала. Са напретком човекове цивилизације и техничко–технолошким развојем, a у циљу стварања бољих услова за живот, човек постепено почиње да мења животну средину. На тај начин директно или индиректно утиче и нарушава еколошку равнотежу. Пресушивање бара и мочвара, мењање речних корита и обала језера и мора, грађење вештачких језера, сеча шума, грађење насеља и градова, саобраћајница, железница, бацање отпадних материја, су део директног утицаја човека.

Провери своје знање 1. Шта је биосфера, а шта животна средина? 2. Који су услови у еволутивном развоју човека довели до нарушавања биолошке равнотеже? 3. Наброј главне факторе који утичу на животну средину? 4. На који начин човек мења животну средину?

180

ТЕМА 14 ЧАС 2

НАРУШАВАЊА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ: ФИЗИЧКА И ХЕМИЈСКА ЗАГАЂИВАЊА

Промене које негативно утичу на животну средину и нарушавају природне услове за живот зову се загађења. Њихови изазивачи названи су загађивачи, а места одакле долазе та загађења, названа су извори загађења. Природни извори загађења су места где сама природа ствара загађиваче. Такви су: пепео, лава и гасови који се јављају при ерупцији вулкана, неке руде имају радиоактивно зрачење, термални извори, сунчано зрачење и слично. Вештачки извори загађења су створени од човека. Такви су отпадци које стварају индустријски капацитети за прераду метала, топионице, цементаре, хемијска и фармацеутска индустрија, термо и нуклеарне централе, аутомобилски саобраћај и друго. Вештачки загађивачи стварају неорганске материје, као што су различити отровни гасови, течне материје (различите врсте киселина) и чврст отпад (различне врсте прашина, метала, пластике и слично). Према својој природи, загађивачи су подељени на: физичке (прашина, пепео, радиоактивне честице, чврст отпад из домаћинства и индустрије) и хемијске (различите врсте отпадних хемијских једињења у гасовитом или течном стању). Заједничко за све врсте отпадних материја је то што доводе до поремећаја животних функција организама, а самим тим нарушавају равнотежу у природи. Њихово дуготрајно деловање може да изазове повећану смртност јединки једне популације или пак њено исчезавање. Промене у атмосфери Атмосфера је састављена од различитих гасова од којих највише има азота (78%), кисеоника (21%), аргона (мање од 1%) и угљендиоксида (0,03%). У атмосферу се свакодневно испуста на милионе тона отпадних материја, названих полутантима. Полутанти могу да буду природног порекла или се у атмосферу испустају као резултат неких човекових активности. Природни полутанти ваздуха су честице које се добијају из земље при пожарима, вулканским ерупцијама и сл. Најчешће, ови полутанти нису велика опасност за атмосферу и живот у њој. За разлику од њих, полутанти које ствара човек и испуста у атмосферу су много штетнији, будући да атмосфера нема механизме за њихово разграђивање. Ови полутанти имају негативан утицај на наше здравље, активности и, уопште, на наше преживљавање. У такве полутанте спадају угљендиоксид, сумпордиоксид, азотни оксиди и велики број фотохемијских оксида који се стварају под дејством сунчевих зрака и хемијских материја које се испустају у атмосферу. Исто тако, у атмосферу се испуста и индустријски смог, састављен од прашине, дима, пепела, делова тешких метала и сл. Ови полутанти су својствени за локалне индустријске центре у које се, након њиховог концентрисања у атмосфери, враћају путем киша, и то у великим количинама, угрожавајући тако живот људи у тим градовима. Опасност од њих је већа у зимском периоду када се растварају у влажном ваздуху и стварају смог. Ови полутанти су резултат коришћења одређених извора за добијање топлотне енергије. Тако се, при неправилном сагоревању, или при коришћењу неквалитетног огревног дрвета, угља, нафте, мазута или природног гаса, осим дима, испустају и угљендиоксид, водена пара и оксиди азота и сумпора. Ове материје се на земљу враћају преко познатих киселих киша. Ове кише чине штету, а пре свега, шумама.

181

ТЕМА 14 Киселе кише су у 1900. години довеле до исушивања великих пространстава храстових шума у Немачкој и Француској, а у 1940. години, брезових шума у САД и Канади. Познато је да се штетне материје које загађују атмосферу испустају и при производним процесима у металургији, при чему у прашини има честица карбоната, сулфата, оксида цинка, олова, бакра, арсена, кадмијума и слично. Хемијска индустрија је производна грана која је, исто тако, један од великих загађивача атмосфере. Несавестан рад у грађевинској индустрији може да изазове загађење атмосфере прашином и другим штетним материјама. Као загађивач атмосфере се јавља и саобраћај, то у свим његовим облицима. Тако, 50% од целокупног загађења ваздуха у градовима потиче од издувних гасова возила. Све ове материје имају негативан Сл.14.6 Загађење атмосфере утицај на биљни и животињски свет. Али, оне делују и на промену климатских услова у одређеним животним просторима. Сва ова загађења атмосфере постепено, али сигурно, изазивају оштећење озонског омотача. Овај омотач планете Земље, је главни филтер који спречава да на површину Земље стигну велике количине ултраљубичастих зрака који имају опште негативан утицај на живе организме. У пределима изнад којих је овај слој оштећен, веома је учестала појава обољења коже код људи. Утврђено је преко мерења која се врше, да су оштећења овог озонског слоја из године у годину све већа. Таква оштећења се називају озонским рупама.

Да ли знаш да се у Паризу из преко 2 000 000 возила у ваздух испуста преко 2 000 тона полутаната у току дана? Промене у хидросфери

Сл. 14.7. а Отпадне воде

182

У свету има огромне количине воде, но, ипак, три четвртине људи нема довољно воде за задовољавање својих потреба, или, ако је имају, она је загађена. Вода за живот на Земљи има велико значење гледано са више аспеката. Са биолошког аспекта, она је саставни део свих живих организама, са хигијенскоздравственог аспекта, она служи за одржавање хигије- Сл. 14.7. б Отпадне воде не, а тиме и здравља.

ТЕМА 14 Подсети се највећих водених површина у Македонији. Од једног милиона литара воде људи могу да искористе само 6 литара. Загађење воде (хидросфера), исто као и ваздуха, може да буде природним путем, или под утицајем човека. Од природних извора, вода се најчешће загађује путем ерозије, док је вода која се користи у комуналним, индустријским и пољопривредним активностима човека, један од највећих загађивача хидросфере. Комуналне воде су воде које се користе у домаћинствима за одржавање хигијене у дому и личне хигијене чланова породице. У њој има велике количине средстава за хигијену чији саставни делови врло штетно делују на животну средину где се ова вода испуста. У индустрији, у више производних процеса је неопходно присуство воде. Тако, воде по пореклу из рударске, хемијске, прехрамбене, текстилне, индустије за производњу хартије, гуме, коже и друго, штетно утичу на водене еко системе у које се она испуста. Да ли знаш неке заразне болести које се преносе преко комуналне воде која није сакупљена на одговарајући начин? Прошетај током неке веће реке и примети које се материје налазе и које су загадиле воду у њој. Промене на површини земље Површина земље се мења на различите начине. Ми ћемо поменути неколико најважнијих. Један од проблема великог броја развијених земаља су тврди отпатци. Годишње се избацује милијарде метара кубних тврдих отпадака, који се пале или закопавају. Највећи део њих су конзерве, флаше, а скоро половина свих њих су производи од хартије. Спас од ових штетних материја људи траже у могућности да се оне рециклирају и поново приспособе за употребу. На тај начин би корист била двострука.

Сл. 14.8 Депонија

ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ Будући да се стално повећава загађење, а самим тим и деградирање животне средине, у данашње време се преузима све више мера за заштиту природне средине од физичких и хемијских загађења. Мере које се преузимају могу бити заштитне или превентивне и директне. Да би се атмосфера заштитила од превеликог загађивања, све више се траже алтернативна решења за коришћење горива која ослобађају мање количине штетних издувних гасова. Исто тако, све више пажње се обраћа заштити шума и пошумљавању. У великим градовима се све више одржавају паркови, а дуж булевара се праве појаси од дрвенастих и жбунастих биљака да могу да делују као филтери за издувне гасове. Директне мере су постављање филтера на фабричким оџацима, чијом се помоћи смањује испустање издувних гасова у атмосфери.

183

ТЕМА 14 Загађење воде се спречава помоћу физичких, хемијских или биолошких метода. Коришћење безфосфатних детерџената и других средстава за одржавање хигијене, у великој мери смањује загађење. Филтрирањем се задржавају материје које загађују воду. Загађене материје могу да се одстране таложењем и одстрањивањем чврстих састојака. Под биолошким мерама се подразумева способност самопрочишћавања воде. Организми који живе у води, сами одстрањују неке непотребне материје из воде, јер их користе у исхрани. Постављање станица за прочишћавање или колектора, је једна од директних мера за заштиту воде од загађења. Заштита земље као природног извора се пре свега врши преко планирања њеног коришћења. Употреба пестицида и вештачких ђубрива треба да се врши стручно и по стандардима. Комунално - градско ђубриво треба да се складира у посебним депонијама, да се прекрива земљом, тако да се органске материје могу разградити биолошки - природним путем. Рециклирање отпада у великој мери доводи до смањења отпадних материја, али се на тај начин смањује и коришћење сировина из природе. У данашње време треба плански сакупљати комунални одпад, односно да се одвоје пластика, хартија и метал, да би се исти могли рециклирати.

Кратак преглед материјала

Кратак преглед материјала Промене које негативно утичу на животну средину и нарушавају природне услове за живот, назване су загађења. Њихови изазивачи названи су загађивачи, а места одакле долазе та загађења названи су изворима загађења. Према својој природи, загађивачи су подељени на физичке (прашина, пепео, радиоактивне честице, чврст отпад из домаћинства и индустрије) и хемијске (разне врсте отпадних хемијских једињења у гасовитом или течном стању). Атмосфера се сваки дан загађује милионима тона отпадних материја названих полутантима. Ови полутанти су карактеристични за локалне индустријске центре у којима се после њиховог концентрисања у атмосфери, враћају са кишама, и то у великој мери угрожава живот људи у тим градовима. Комуналне, индустријске и пољопривредне активности човека у великој мери угрожавају воду. Да би се ослободио тврдих отпадака, човек ствара брда отпада. Мере за заштиту природне средине од физичких и хемисјких загађења, односно од деградације земље, могу да буду заштитне или превентивне и директне. Провери своје знање 1.Како се загађују атмосфера, хидросфера и земља? 2.Које индустријске гране су посебно штетне у загађивању животне средине? 3.Зашто је уништавање озонског слоја велика опасност за човека? 4.Наброј неке од заштитних мера за очување животне средине.

184

ТЕМА 14 АКТИВНОСТ 1 1.Сакупи листове неке биљке из твоје околине. 2.Чистом марамицом обриши површински слој сваког листа. 3.Према нечистоћи која је остала на марамици изведи закључке о загађености ваздуха у месту одакле потиче лист. 4.Да би проверио загађеност на различитим местима, потруди се да сакупиш листове из: села, 5.града, планине, поред пута и упореди их. 6.Своја сазнања изнеси наставнику. АКТИВНОСТ 2 1. Узми траку од селотејпа и стави је на парче картона или стакла, тако да лепљивим делом буде окренута нагоре. 2. Известан период остави траку да стоји на спољашњој страни твога прозора. 3. Поступак понови неколико пута, али по могућности на различитим местима (град, планина, село и слично). Шта примећујеш? Да ли на тракама постављеним на различитим местима имамо различите промене? 4. Своја запажања запиши у свеску и провери код твог наставника. АКТИВНОСТ 3 1. Одређен временски период сакупљај кишницу и pH индикатором проверавај њену киселост. 2. Добивене резултате запиши у табелу. 3. После неколико мерења упореди резултате. 4. Када кишница има највећу киселост? Ако чешће пада киша, да ли ће се киселост воде повећавати или смањивати? Одакле долази киселост кишнице? Своја запажања забележи и провери код наставника.

185

РЕЧНИК СТРУЧНИХ РЕЧИ И ЊИХОВО ЗНАЧЕЊЕ A Абортус - губљење ембриона или фетуса Аденозин трифосфат (АТФ) - молекул богат енергијом која се налази у свим ћелијама Адреналин - хормон који се излучује из сржи надбубрежне жлезде Адренокортикотропни хормон (АКТХ) - хормон који се ствара у хипофизи, а стимулише рад коре надбубрежне жлезде Аеробни - има потребу од кисеоника Акомодација – прилагођавања у оку која омогућују његово фокусирање на блиске и удаљене објекте AIDS или СИДА - вирусно обољење које напада имунолошки систем Акрозом - грађа у облику капе која се налази преко главе сперматозоида Актин - један од два контрактилна протеина у мишићним ћелијама Активно преношење (транспорт) - кретање материје у или из ћелије, које је супротно правцу нормалног протицања супстанце путем дифузије Акутан - означава оштру (болну, тешку), али краткотрајну болест или стање Аутоимуност - абнормална реактивност на нека сопствена ткива Аутономни нервни систем (АНС) - део нервног система који контролише глатке мишиће, срчани мишић и жлезде Аферентан - спроводи ка одређеном месту, исто као што чулни неурон спроводи нервне имппулсе до централног нервног система Алдостерон - хормон који се ослобађа из коре надбубрежне жлезде, а потстиче реапсорпцију соли у бубрежним каналићима Алерген - материја која изазива повећану осетљивост, супстанца која покреће процес алергије Алергија - настојање да се реагује неповољно на одређену материју која је уобичајено безопасна Алвеола - мала кесица у плућима, преко које се врши размена гасова између спољашњег ваздуха и крви Аминокиселина – саставни део беланчевина Амниотска торба - кеса испуњена течношћу која окружује фетус у развоју и служи му као јастуче Анаболизам - метаболички процес изградње сложених материја потребних за организам Анаеробни - нема потребе за кисеоником Анатомија - наука о грађи тела Анемија – смањен садржај хемоглобина у црвеним крвним ћелијама Анестезија - губљење осећаја, посебно за бол Анорексија - губљење апетита Антитело - супстанца која настаје при одговору на специфични антиген Антидиуретички хормон (АДХ)- хормон ослобођен из задњег дела хипофизе, који повећава реапсорпцију воде у бубрезима, смањујући на тај начин волумен излучене урине Антиген - туђа материја или тело, која изазива имунолошки одговор Антисерум - серум који садржи антитела Апсорпција - пренос молекула дигестиране хране из система за варење у крв Аорта - велика артерија која износи крв из срца

186

Аритмија - ненормалан ритам рада срца Артериола - крвни суд између мале артерије и капилара Артериосклероза - отврдњавање артерија Атрофија - губљење величине одређеног дела тела Аксон - нервно влакно које спроводи надражаје од тела нервне ћелије Б Бактерија - врста микроорганизма Базална ганглија - сива маса у дубљем делу мозга Базофил - врста беле крвне ћелије Бела маса - нервно ткиво састављено од миелинизираних влакана Биопсија - узимање парчета ткива или другог материјала из живог организма за испитивање Болест - стање при коме део тела или цело тело не функционише нормално Брадикардија - смањен ритам рада срца Бронхиола - крајња грана бронхије Бронхија - широки канал у плућима кроз који пролази ваздух Бубрег - орган за екскрецију (излучивање) В Вагина - део родног канала који се отвара у спољашњост тела; женски орган за полни однос Вакцина - материја која се користи за стварање активног имунитета Вазодилација - повећавање дијаметра крвног суда; ширење крвног суда Вазоконстрикција - смањење дијаметра крвног суда; стешњавање крвног суда Вена - крвни суд који носи крв у срце Венерична болест - болест добивена преко полне активности; сексуално (полно) преносљива болест Вентилација - кретање ваздуха из или у плућа Венула - мала вена која скупља крв из капилара Вирус - екстремно мали организам који може да се размножава само у живој ћелији Витамин - органско стање, потребно у малим количинама за одржавање доброг здравља Г Гамета – полна ћелија; јајна ћелија или сперматозоид Ганглија - збир тела нервних ћелија која се налазе ван централног нервног система (ЦНС). Ген - наследна јединица; део ДНК Генетски - односи се на гене или наследност Гликоген - велики молекул изграђен од гликозе, који се складира у јетри и мишићима као извор енергије Гликоза - прост шећер; главни енергетски извор ћелија Гломерул - клупче капилара у Баумановој капсули нефрона Голџијев систем - систем од мембрана у ћелији који формирају посебне материје

187

Гонада - полна жлезда; јајник или семеник Гонадотропин - хормон који делује на полну жлезда Д Дегенерација - рушење, као на пример од старости, оштећење или болест. Дендрит - влакно на неурону које спроводи надражаје према телу ћелије Дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК) - наследан материјал ћелије; ствара хромозоме у једру ћелије Дерматитис - упала коже Дехидрација - прекомерно губљење телесне течности Диастола - фаза опустања срца Дигестија - процес разлагања хране у честице које могу да буду упивене Дијафрагма - мишићна грађа испод плућа која помаже дисање Дифузија - кретање молекула из средине са већом концентрацијом ка средини са мањом концентрацијом Доминантан - ознака за ген који увек изражава своју особину E Егзокрина - жлезда која своје производе преко канала износи у спољну средину Ејакулација - избацивање сперме преко мокраћног канала Ембрион - потомство у току првих два месеца трудноће Ендокард - мембрана која облаже коморе и преткоморе срца Ендокрина - жлезда која свој секрет лучи директно у крв Ендометриум - унутрашњи слој материце Ендоплазматичен ретикулум (ЕР) - мрежаста грађа од мембрана у цитоплазми ћелије. Ендотел - унутрашњи епител који облаже срце, крвне и лимфне судове Ензим - органски катализатор; убрзава реакцију, али се не мења у току исте Еозинофил - врста беле крвне ћелије Епидемија - обољење више људи у једном региону у исто време Епидермис - површински слој коже Епикард - површински слој зида срца Епител - једно од четири главне врсте ткива Еритема - црвенило на кожи Еритроцит - црвена крвна ћелија Ефектор - мишић или жлезда која одговара датом надражају; ефекторни орган Ж Жутица – болест пропраћена жућкастим обојењем коже Жуч - материја која се ствара у јетри

188

3 Залистак – творевина која спречава враћање течности; као код срца од комора ка преткоморама Зглоб - регион повезивања две или више костију Зигот - оплођена јајна ћелија; ћелија формирана спајањем сперматозоида и јајне ћелије И Изотоничан - раствор који има исту концентрацију одређених материја са концентрацијом течности у ћелијама Имунитет – способност јединке да пружи отпор одређеној болести Имунодефицијенција - недостатак у имунолошком систему Инфаркт - део ткива оштећеног због недостатка крви Ирис - кружни обојени регион ока око зенице Исхемија - недовољно снабдевање крвљу неког дела тела J Јајна ћелија - женска полна ћелија или гамета Јајник - женска полна жлезда К Капилар - микроскопски суд преко која се врши размена материја између крви и ткива Каријес - труљење, кварење зуба Кариотип - слика хромозома, поређаних по њиховој величини и облику Карциноген - материја која изазива рак, односно канцер Катаболизам - метаболичко разлагање материја на простије супстанце Катјон - позитивно наелектрисана честица (јон) Коагулација - згрудвавање, засиравање крви Комора – простор у срцу Конгениталан - присутан од рођења Коњуктива - мембрана која облаже очни капак и покрива предњи део беланчевине ока Контрацепција - заштита од оплодње јајне ћелије Л Лактација - секреција млека Лезија - повреда или локално оштећење Леукемија – обољење крви које се карактерише великим бројем белих крвних ћелија Леукоцит - бела крвна ћелија

189

Лигамент - лента од везивног ткива која повезује кост са другом кости; задебљан део перитонеума, који придржава орган или га прикачује за други орган Лизозом - ћелијска органела која садржи ензиме Лимфа - течност у лимфном систему Лимфни чвор - маса од лимфоидног ткива која филтрира лимфу Лимфни канал - суд лимфног система Лимфоцит - врста беле крвне ћелије M Макрофаг – велика ћелија која има способност фагоцитозе Мегакариоцит – велика ћелија од које настају крвне плочице (тромбоцити) Мезентера - мембрански лигамент који прикачује танко црево за леђну страну стомачног зида Мејоза - деоба ћелије у којој се преполовљава број хромозома и добијају се полне ћелије Меланин - таман пигмент у кожи, коси, деловима ока и деловима мозга Менделови закони - принципи наслеђивања откривени од стране аустријског монаха Грегора Мендела Мензис - месечно протицање крви из женског полног система Метаболизам - физички и хемијски процеси којима се организам одржава у животу Мијалгија - бол у мишићима Миелин - масна материја која препокрива аксоне неких нервних ћелија Микробиологија - наука која проучава микроорганизме Микрометар (μм) - хиљадити део (1/1000) милиметра; микрон Микроорганизам - микроскопски мали организам Минерал - неорганска материја; део хране потребан у малим количинама за добро здравље Миозин - један од два контрактилна протеина у мишићним ћелијама Миокард - средњи слој зида срца; срчани мишић Миопија - кратковидост Митоза - ћелијска деоба, при којој се стварају две ћелије-ћерке, које су идентичне са ћелијоммајком Митохондрије - ћелијске органеле у којима се ствара енергија Моноцит - врста беле крвне ћелије која је активна у фагоцитози Мутаген - изазива мутацију Мутација - промена у гену или хромозому Н Надражај (стимул) - промена у спољашњој или унутрашњој средини која производи одговарајући одговор Неуралгија – бол у нерву Неурилема - танки омотач који прекрива аксон Неурон - ћелија нервног система Некроза - одумирање ткива Нерв - сноп нервних влакана, ван централног нервног система

190

Нервни надражај (импулс) - електрично пуњење које се шири кроз мембрану нервне ћелије; акциони потенцијал Неутрофил – врста беле крвне ћелије Нефрон - функционална јединица бубрега Нуклеотид - саставни део ДНК и РНК

O Овулација - ослобађање зреле јајне ћелије из фоликуле јајника Орган - део тела који садржи два или више ткива који функционишу заједно при остваривању одређеног рада Органела – део у ћелији, специјализован за остваривање одређене функције Организам - биљна или животињска јединка Органски - материје нађене у живим бићима (биљке, животиње и микроорганизми) који у свом молекуларном саставу садрже атоме угљеника, водоника и кисеоника Осмоза – кретање кроз полупропустљиву мембрану Осмотски притисак - тежња раствора да повуче воду у себе; директно повезан са концентрацијом раствора Остеопороза - оштећење коштаног ткива које доводи до лакшег ломљења кости

П Панкреас - велика жлезда смештена испод желуца; ствара дигестивне ензиме и хормоне Паразит - организам који живи на или у другом организму на његов рачун Парасимпатички нервни систем - део аутономног нервног система Паратиреоидеа - мале жлезде на задњој страни тироидне жлезде; стварају хормон који регулише ниво калцијума у крви Патоген - организам који изазива болест Патологија - наука која изучава болести Пенис -мушки орган за мокрење и полни однос Перикард - кеса серозне мембране која обавија срце Перисталтика – таласасто кретање у зиду органа или канала Перитонеум - мембрана која облаже стомачну празнину Периферни нервни систем (ПНС) - сви нерви и нервна ткива ван централног нервног система Пиноцитоза - уношењење малих честица и капи преко ћелијске мембране Пироген - материја која ствара грозницу Плазма - течан део крви Плацента – грађа која храни новоформирану јединку за време трудноће Плевра - серозна мембрана која облаже грудну празнину и прекрива плућа Плексус - мрежа од судова или нерава Плућа - орган за дисање Портални систем - венозни систем који спроводи крв до другог капиларног слоја, пре да буде враћена у срце

191

Прогестерон - хормон створен у жутом телу и плаценти Пулс - талас повећаног притиска крви у крвним судовима, настао контракцијама срца Р Респирација - размена кисеоника и угљендиоксида између спољног ваздуха и ћелија Рефлекс - једноставан, аутоматски одговор у који је укључено неколико неурона Рефлексни лук - пут кроз нервни систем од надражаја до одговора Рефракција - преламање светлосних зрака Рецептор (пријемник) - специјализована ћелија или завршетак чулног неурона која може да буде надражена Рецесивни - ген који се изражава ако је присутан доминанти ген за исту особину Рибозом - органела у цитоплазми где се стварају беланчевине Рибонуклеинска киселина (РНК) - нуклеинска киселина С Семеник - мушка полна жлезда Серум – течни део крви без фактора коагулације Симпатички нервни систем - део аутономног нервног система Синапса - веза између два неурона (нервне ћелије), или међунеурон и ефектор Систем - група органа који функционишу заједно остварујући један одређени циљ Систола - фаза стезања у циклусу срчаног рада Скротум – кеса у којој су смештени семеници Слепо црево - мала издужена кеса на почетку дебелог црева Сочиво - двојноиспупчена творевина ока која мења своју дебљину Сперматозоид - мушка полна ћелија или гамета Слезина - лимфоидни орган у горњем левом делу стомачне празнине Спора - отпорни облик бактерије Средњи мозак - део можданог стабла

T Таламус - део мозга смештеног у међумозгу Тестостерон - мушки полни хормон који се ствара у семеницима Тетанус - стална контракција (грч) мишића Тимус - ендокрина жлезда смештена у горњем делу груди Тироидна жлезда - ендокрина жлезда смештена у предњем делу врата Тироидностимулирајући хормон (ТСХ) - хормон из предњег дела хипофизе који има функцију да стимулише рад тироидне жлезде Тироксин - хормон произведен од тироидне жлезде Ткиво - група сличних ћелија које извршавају специјализирану функцију Токсин - отров Тонус - стање делимичне згрчености мишића

192

Трансплант - орган или ткиво које се употребљава за замену оштећеног дела Тромбоцит - крвна плоча; ћелијски део који учествује у усирењу крви Ћ Ћелијска мембрана – спољашњи омотач ћелије Ћелијско дисање - серија реакција којима се из хранљивих материја ослобађа енергија у ћелији У Угљендиоксид - гас добијен како крајњи продукт метаболизма у ћелији Угљенохидрат - прост шећер или материја изграђена од простих шећера повезаних заједно, као што су скроб или гликоген Уреа - крајњи продукт метаболизма беланчевина излучених у урини. Ф Фагоцитоза - гутање великих честица преко ћелијске мембране Фертилизација - удруживање јајне ћелије и сперматозоида; оплодња Фетус - новонастала јединка од трећег месеца трудноће до рађања Филтрација - кретање материје кроз полупропустљиву мембрану, под утицајем механичке силе Физиологија - наука која изучава функције живих организама Х Хематокрит - процентуална застапљеност црвених крвних ћелија у крви Хемоглобин - протеин који садржи железо и налази се у црвеним крвним ћелијама и преносе кисеоник Хеморецептор - рецептор који открива хемијске промене Хепатитис- упала јетре Хипертензија - високи крвни притисак Хипертоничан - раствор који је концентриранији од течности у ћелијама Хипоксија - мања количина кисеоника у ткивима Хипоталамус - део мозга који контролише хипофизу и одржава хомеостазу Хипотоничан - раствор са мањом концентрацијом од оне течности у ћелији Хипофиза - ендокрина жлезда смештена испод хипоталамуса, која је контролисана од хипоталамуса; ослобађа хормоне који контролишу рад других жлезди Хистологија - наука хоја изучава ткива Хомеостаза - стање телесне равнотеже Хормон - секрет из ендокрине жлезде Хрскавица - чврсто везивно ткиво

193

Хромозом - тамно-обојено, кончано тело у једру ћелије; садржи гене који одређују наследне особине Хроничан - означава болест која није оштра, али је постојана Ц Централни нервни систем (ЦНС) - део нервног система у који спадају мозак и кичмена мождина Центриола - органела која има функцију у ћелијској деоби Цереброспинална течност - течност која кружи у и око мозга Цироза - хронично обољење јетре Цитологија - наука која проучава ћелије Цитоплазма - материја која испуњава ћелију и одржава органеле

194

САДРЖАЈ ТЕМА 1 ЧОВЕК КАО ДЕО ЖИВОГ СВЕТА ............................................................................. 5 ЧАС 1 МЕСТО ЧОВЕКА У ЖИВОМ СВЕТУ .................................................................................. 6 ЧАС 2 ПОЧЕТНА ЕВОЛУЦИЈА ЧОВЕКОЛИКИХ МАЈМУНА И ЉУДИ .............................. 10 ЧАС 3 ЉУДСКЕ РАСЕ И ПОРАСТ ЉУДСКЕ ПОПУЛАЦИЈЕ ................................................... 14

ТЕМА 2 ГРАЂА ЧОВЕКОВОГ ОРГАНИЗМА ......................................................................... 17 ЧАС 1 ЧОВЕКОВ ОРГАНИЗАМ ЈЕ ИЗГРАЂЕН ОД ЋЕЛИЈА, ТКИВА, ОРГАНА И ОРГАНСКИХ СИСТЕМА ............................................................................................. 18 ЧАС 2 ТКИВА, ОРГАНИ И ОРГАНСКИ СИСТЕМИ ................................................................... 22

ТЕМА 3 КРЕТАЊЕ ....................................................................................................................... 27 ЧАС 1 ЗНАЧАЈ КОСТИЈУ И МИШИЋА ЗА КРЕТАЊЕ ............................................................. 28 ЧАС 2 СКЕЛЕТ ..................................................................................................................................... 32 ЧАС 3 МИШИЋИ - ВРСТЕ, ГРАЂА И ФУНКЦИЈА .................................................................... 36 ЧАС 4 БРИГА И НЕГА СИСТЕМА ЗА КРЕТАЊЕ ....................................................................... 40

ТЕМА 4 ИСХРАНА И ДИГЕСТИЈА .......................................................................................... 45 ЧАС 1 ХРАНА И ЗНАЧАЈ ИСХРАНЕ ............................................................................................... 46 ЧАС 2 ДИГЕСТИЈА - ВАРЕЊЕ ХРАНЕ .......................................................................................... 50 ЧАС 3 ФУНКЦИЈА ЈЕТРЕ И ПАНКРЕАСА У ПРОЦЕСИМА ДИГЕСТИЈЕ.......................................................................................................... 54 ЧАС 4 БРИГА И НЕГА ОРГАНА ЗА ДИГЕСТИЈУ ...................................................................... .58

ТЕМА 5 ЦИРКУЛАТОРНИ СИСТЕМ ....................................................................................... 61 ЧАС 1 ЦИРКУЛАТОРНИ СИСТЕМ - САСТАВ И ОСОБИНЕ ................................................... 62 ЧАС 2 СРЦЕ, КРВНИ СУДОВИ И ЛИМФНИ СУДОВИ ГРАЂА И ФУНКЦИЈЕ ........................................................................................................................ 68 ЧАС 3 ЦИРКУЛАТОРНИ СИСТЕМ - КРВОТОК И ЛИМФОТОК .......................................... 73

ТЕМА 6 ИМУНОЛОШКИ СИСТЕМ ........................................................................................ 79 ЧАС 1 ОДБРАНБЕНЕ СПОСОБНОСТИ ОРГАНИЗМА .............................................................. 80 ЧАС 2 КРВНЕ ГРУПЕ И ТРАНСФУЗИЈА ...................................................................................... 84

ТЕМА 7 ДИСАЊЕ - РАЗМЕНА ГАСОВА .................................................................................. 89 ЧАС 1 ДИСАЊЕ И ЗНАЧАЈ ДИСАЊА............................................................................................ 90 ЧАС 2 МЕХАНИЗАМ ДИСАЊА И РАЗМЕНА ГАСОВА ............................................................. 94 ЧАС 3 ПОБРИНИ СЕ ЗА СВОЈЕ ЗДРАВЉЕ .................................................................................. 97

ТЕМА 8 ИЗЛУЧИВАЊЕ МАТЕРИЈА ..................................................................................... 103 ЧАС 1 ИЗЛУЧИВАЊЕ И ЗНАЧАЈ ИЗЛУЧИВАЊА .................................................................... 104 ЧАС 2 ОРГАНИ МОКРАЋНОГ СИСТЕМА ................................................................................. 107 ЧАС 3 ГРАЂА И ФУНКЦИЈЕ КОЖЕ И ЊЕНА НЕГА И ХИГИЈЕНА .............................................................................................................111

195

ТЕМА 9 НЕРВНИ СИСТЕМ - РЕГУЛАЦИЈСКИ МЕХАНИЗМИ..................................... 117 ЧАС 1 НЕРВНИ СИСТЕМ – ГРАЂА, САСТАВНИ ДЕЛОВИ И ЗНАЧЕЊЕ ...........................118 ЧАС 2 МОЗАК - ФУНКЦИЈЕ .......................................................................................................... 122 ЧАС 3 АУТОНОМНО - ВЕГЕТАТИВНИ НЕРВНИ СИСТЕМ ................................................. 126

ТЕМА 10 ЧУЛА ............................................................................................................................ 131 ЧАС 1 ЧУЛА И ЧУЛНИ МЕХАНИЗМИ ........................................................................................ 132 ЧАС 2 ОКО ЈЕ ОРГАН ЗА ГЛЕДАЊЕ ........................................................................................... 136 ЧАС 3 УХО ЈЕ ОРГАН ЗА СЛУШАЊЕ И РАВНОТЕЖУ .......................................................... 139

ТЕМА 11 ХОРМОНСКА РЕГУЛАЦИЈА ................................................................................. 143 ЧАС 1 ХОРМОНИ, ХОРМОНСКА ИЛИ ЕНДОКРИНА РЕГУЛАЦИЈА ................................ 144 ЧАС 2 ПАНКРЕАС, НАДБУБРЕЖНЕ ЖЛЕЗДЕ, ПОЛНЕ ЖЛЕЗДЕ ...................................... 148

ТЕМА 12 РАЗМНОЖАВАЊЕ КОД ЧОВЕКА ........................................................................ 153 ЧАС 1 ПОЛНЕ ОДЛИКЕ ЧОВЕКА (ПРИМАРНЕ И СЕКУНДАРНЕ), ПОЛНИ ОРГАНИ ............................................................................................................................... 154 ЧАС 2 ОПЛОДЊА, ТРУДНОЋА И ЕМБРИОНАЛНИ РАЗВОЈ ............................................... 159 ЧАС 3 РАЗВИТАК ЧОВЕКА ПОСЛЕ РАЂАЊА .......................................................................... 162 ЧАС 4 ХИГИЈЕНА, ЗАШТИТА И ПОЛНЕ БОЛЕСТИ .............................................................. 166

ТЕМА 13 НАСЛЕДНОСТ КОД ЧОВЕКА ............................................................................... 169 ЧАС 1 ОСНОВЕ НАСЛЕЂИВАЊА: ХРОМОЗОМИ, ГЕНИ ..................................................... 170 ЧАС 2 МУТАЦИЈЕ, НАСЛЕДНЕ БОЛЕСТИ И ЊИХОВО ПРЕНОШЕЊЕ, СИНДРОМИ........................................................................................................................................ 173

ТЕМА 14 МЕСТО И УЛОГА ЧОВЕКА У БИОСФЕРИ ....................................................... 177 ЧАС 1 АКТИВНОСТИ ЧОВЕКА У ЖИВОТНОЈ СРЕДИНИ .................................................. 178 ЧАС 2 НАРУШАВАЊА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ: ФИЗИЧКА И ХЕМИЈСКА ЗАГАЂЕЊА ....................................................................................... 181

РЕЧНИК СТРУЧНИХ РЕЧИ И ЊИХОВО ЗНАЧЕЊЕ ........................................................ 186

196