Дејан Петков ЧИСТА КРВ Издавач Добра књига доо Максима Горког 137, Београд За издавача Горан Миленковић Лектура и коректура Бојана Пасер Корице Дејан Петков Прелом Оља Миленковић Штампа Скрипта, Београд Тираж 500 примерака Copyright © Добра књига доо Сва права аутора и издавача су законом заштићена.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 ПЕТКОВ, Дејан, 1968Чиста крв / Дејан Петков. - Београд : Добра књига, 2018 (Београд : Скрипта). - 245 стр. ; 20 cm Тираж 500. ISBN 978-86-86013-30-9 COBISS.SR-ID 261999372
ЧИСТА КРВ
Дејан Петков
Ја сам само желео најбоље. Ништа више, веруј ми. Попут свих овде који су само најбоље мислили, а онда све послали до ђавола. Од најбољих жеља испао је најгори кошмар који се попут чира распрснуо и залио смрдљивим гнојем хиљаде људских судбина. Увек све почне са најбољим жељама... и то је оно што ме убија. Тога у оно време нисам био свестан, јер сам у свом слепилу видео само једну велику идеју, узвишену и грандиозну, а погрешну и грешну. Цео свет сам свео на ту једну једноставну причу, онакву каквом сам је ја у својој глави замислио. Нисам знао да баш у томе лежи ђаво! Било је касно кад сам схватио да нема само једне приче ‒ има их много. Ниједна није сама по себи важнија од других, ни истинита ни неистинита. Свака та прича, ма како ситна и незнатна, бескрајно је важна. У свакој се може наћи суштинско зрно истине, неопходно за целину, за ону праву истину. И управо због тога, свака прича, ма шта будале мислиле, мора угледати светлост дана. Свака се мора испричати ма каква да је, напросто мора. У супротном, свет који видимо никад неће бити стваран, разумеш? Ћутке ме гледаш, мила, збуњено климаш нежном стабљиком. Да ме неко види, помислио би да сам луд, драга моја флорентино, будала која прича с биљкама. Нема везе, кажем ти, важно је да се нас двоје лепо 5
разумемо и разговарамо. Нико нам други и не треба. Нико други ме не би ни разумео. О, како бих желео да заборавим све те приче! И оне које се намерно причају гласно да их сви чују, и оне које се изговарају шапатом, за посвећене и одабране. Нарочито оне треће, најмрачније, које се прећуткују, а сви знамо за њих. Камо среће да могу да их избришем из сећања, да просто нестану, или бар да их моја свест не може призвати. Узалуд, увек се враћају, увек су ту кад не треба, са свим проклетим детаљима. Видиш, мила моја перунико, са причама ти је као и са вама биљкама: важне су нијансе. Ја то тад нисам тако видео. Или можда јесам, али сам те нијансе намерно гурао у страну, сакривао чак и од себе. Моје су приче биле попут бајки, црне или беле, у најбољем случају сведене на оно мало најјачих боја, као што иначе мушкарци виде. Све остало није постојало, ја му нисам допуштао да постоји. А то никако није исправно, јасно ти је? Схватио сам прекасно да се свет мора гледати женским очима, да треба разликовати боје, разумеш? Боју кафе од боје дрвета. За мушкарце је боја цигле само једна врста црвене, а за жене није. Цигла је цигла, рећи ће ти оне, а црвена ‒ црвена. Чак ни свака црвена није иста за жене. Кажу: боја меса се разликује од боје крви. А ни боја крви опет није увек иста. И она може бити светла и тамна, нечиста и чиста, како кад. Свет чине нијансе, ирис флорентино, перунико моја. Мале фине нијансе, више сличности него разлике. И сад се ти ту снађи ако можеш. 6
Пажљиво ископавам ризом, леп је и здрав. Кад се ољушти, треба да прође време да му изветри мирис, непријатан попут неких мојих сећања. Само време даје ферментацију и ону праву арому. Откуд ти овде, мила моја? Ове врлети ти нису место. Сунца има, додуше, али не и оне фине песковите земље која ти прија. Како ли си уопште, тако фина и деликатна, стигла у ову дивљину где само зло може трајно да опстане? Ветар те није донео, не размножаваш се тако... знам. Да те није ко засадио? Тргнем се на ту помисао. Осврћем се, али око мене је само равнодушна планинска пустара. Никога ту нема да види лудака који са травама прича. А ако заиста јесам луд? Ништа. То више никоме није битно, мени самом понајмање. И шта ме брига шта би неко рекао? Као да би то ишта променило у мом животу или у овом несрећном свету. Можда би чак и било боље кад бих био луд, кад све оно не би било истина, већ плод моје болесне уобразиље. Треба зато отићи. Што даље и што пре.
***
Страх... Само страх. Сву ме обухвата и попут ледене воде облива. Улази ми у очи, уши, нос, уста. Гуши ме, стеже у грудима, не да ми да дођем до даха. Онда се то стезање некако згусне и заоштри у пробадајући бол испод леве дојке. 7
Шта сад да радим? Стојим подбочена да се не преломим. Немам више снаге да то радим, а немам за шта ни да се ухватим. Гледам око себе као да први пут то чиним. А све ово већ одавно знам, и двориште зарасло у траву и трошну кућицу са испуцалим зеленим вратима и нахереним прозорима. Видим дрво са густом крошњом која се лењо таласа на ветру. Видим и празну оронулу шталу доле ниже, плот, брдо с друге стране, шуму у даљини. Све видим и све сам то знала до данас, чини ми се до овог тренутка, кад је све одједном постало друкчије, страно и непознато. Шта сад да радим? Осврћем се као да ће ми се неки излаз сам указати, као да ће се нешто појавити. А ништа се не дешава. Само празни, суморни простор, облаци, двориште и кућа ‒ све оно свакодневно што мимо мене равнодушно пролази или постоји. Стојим нема, непокретна, сама, поново грубо суочена са својом несрећом. Испражњена, осећам само страх. А ни он због мојих слутњи и очекивања више није онако ужасан и нејасан. Сада је конкретан, тежак и загушљив. Колико год да сам се на њега навикла и да ме његова оштрица више не сече онако болно као раније, његов терет ми дах и снагу одузима, истерује последњи трачак живота из душе уморне од свега. Не могу ни да плачем. Не смем. О, колико би ми било лакше кад бих се само усудила да заплачем и да зајецам! Кад ми се тако све скупи, кад ме стегне у грлу, чини ми се да ћу се распукнути у хиљаду комадића као бачена стаклена чаша! Али не смем. Малена све види, све осећа, тачно зна кад нешто није у реду. Гледа ме забринутим дечјим 8
погледом, набраног чела у ишчекивању и стрепњи. Зна и она однекуд, чини ми се да зна све. И ма колико да покушавам да сакријем, да је поштедим, не могу. Прати ме у стопу, не испушта из вида, осећа мој немир. Покушава да ме истргне из тога... – Мајко, види ово! Немам снаге... – Мама, види! Распрснућу се! – Погледај, мамице! Вуче ме за сукњу, за руку. Не за руку! Не могу, душо! Не смем да се пустим. Рукама се држим о бокове да се не преломим и срушим. – Па мамааа!! – Немој, мила... – Па пооогледај! Не могу да се окренем. Не могу да мрднем. Дете ме вуче. Осећа мрак и празнину у мени. Тражи пажњу и љубав, коју ја, бог нека ми опрости, у овом тренутку не могу да нађем у себи. Немој, малена, немој, мила, остави ме! Остави ме само сада! Не могу више. Али деца су неумољива. – Престани већ једном! – раздерем се. То је крик, то није грдња. Јецај, очај, бол. Гледам јој лице одједном пребледело од страха и изненађења. Уздрхтала усташца која се криве у плач, још увек нечујан, али плач, почетак плача. Онда почиње да цвили, да јеца, све гласније и неутешније. Ручицама покрива лице са кога се крупне сузе незаустављиво котрљају на хаљиницу по којој остају мокре флеке. 9
Не могу више да издржим! Окрећем се, бежим, остављам дете само да плаче. Падам на камене степенике испред куће, а онда из груди и грла попут набујале реке покуља сав мој јад, моја мука. Плачем и ја, урлам, чини ми се, грцам, гушим се од суза и слина, трзам се од јачине јецаја који ме надвладавању док се тресем целим телом. – Не плачи, мамице – осећам малену руку која ме глади по коси. – Немој да плачеш, мама. Немој, молим те! Ја не престајем. То навире из мене, незадрживо. – Не плачи, мама. Ево бићу добра! Бићу добра, мајчице! Немоћна сам реч да изговорим, све ми се стисло, стегло. Само јецаји излазе. Шта сад да радим? Шта ћу сад?
***
Слушају ме! Много њих, стотине без даха и зажарених погледа, упијају сваку моју реч! Слатка језа ми поново клизи кичмом и почињем да осећам ‒ моћ! Опојну моћ! Ја могу све! Могу с њима да радим шта ми је воља. Да их поведем, упутим, наведем и на оно што у другим околностима не би. Почињем лукаво, полако, тихим гласом, готово нечујно док се све утишава, чак се ветар притајио, напет да не пропусти моју драгоцену реч. Онда лагано, неосетно почињем да спремам олују! Људске су мисли болесне, вичем у ветар. Од њих све почиње! Мисли привлаче болести, мисли привлаче зла која људи чине! Није тело криво ни болесно, оно само ради оно што му мисли наложе. Уместо тела, требало би мисли лечити, ако ико то може! Ја ‒ не могу. 10
Јер да могу, прво бих своје лечио, не бих их склањао у страну и потискивао. Јер оне су ту! Притајене, стиснуте, набијене. Чекају свој тренутак да искоче. Моје речи се претварају у све јачи и јачи ветар. Видим таласе. Прво спорадичне, који се крећу без реда, сваки за себе. Потом ти таласи почињу да добијају облик, ритам, један смењује други. Стапам се с масом која се таласа преда мном. Као у трансу, ветар се све више одазива, одиже ме, као да лебдим изнад њих непомичних крила... Човек својим мислима ствара своју реалност, настављам. Мисао је само први корак. Али човек је проклет, он своје мисли не задржава за себе. Човек шири идеје, усађује их другима. Што их више рашири, на што више места оне пусте корење, то се више једнаких мисли рађа. Мисли тада добијају снагу! Хиљаде мисли усмерених ка једном циљу могу планине да померају. Могу чуда да учине! Али и свако зло! Помен зла нагло ме враћа у стварност. Нема никога. Испред мене само вунасти дигиталис. Бесник. Бесниче. Зубачица, пустикара, поњавица. Цела пољана, прекривена здравим усправним стабљикама. Уместо градског трга, само осунчани део крчевине наспрам ретке шуме. Уместо масе, која ме без даха слуша, само Digitalis lanata, са својим збијеним цветовима беличасте крунице. Људи нема. Њима одавно више не говорим, не вреди. Само ме још травке слушају. 11
Вадим мапу, већ изгужвану и мусаву, исцепану по линијама савијања, пажљиво је отварам и тражим. Где сам ово доспео, дођавола? Добро питање захтева и добар одговор, који тренутно немам. Овде, ово брдо, шума... Требало би да је шума. Овде је изгледа некад била шума, бар по мапи. Сад је нема. Посечена је недавно, нестала. Човек свуда, без милости, остави свој груби, погани траг. И онда се, кад је човек отишао, између потамнелих пањева прекривених лишајевима најбоље снашао вунасти дигиталис. Јак лек или јак отров ‒ како се узме. Попут људских мисли, и он представља чудно двојство на које у последње време редовно наилазим. Танини, ферула киселина. Дигитална, мравља, сирћетна, бутерна. Хидролазе, оксидазе и пероксидазе теку горким соковима кроз ову дугачку стабљику, од корена до длакавог дела на врху. Минералне соли, кардиотонични хетерозиди и сапонозиди. Дигитанозид Ц ‒ лек за срце. У правилној дози јача срчани мишић, успорава и регулише ритам. Преко тога – убија! Осећам да ми рука сама несвесно опипава пут ка грудима, ка оном месту где је некад било срце. Куца ли још, као онда давно кад у то уопште нисам сумњао, пита се рука. Једно исто људско срце, способно за све. И за љубав, и за мржњу. Дигиталис, лек и отров, љубав и мржња. Не берем га. Не додирујем. Дођавола с њим, није дигиталис оно што сад тражим. Означавам на мапи ово поље и крећем даље. 12
***
Изнова и изнова понављам у мислима онај разговор. Не могу да схватим, просто не могу да прихватим то што ми је данас сурово треснуто у лице. И то од кога? Од управника школе, за кога сам мислила да је мој заштитник, један од ретких који би ми се нашао у невољи! Рекао ми је то онако смушено, како иначе ради кад се не осећа пријатно, пребацујући поглед непрекидно са једног предмета на други, избегавајући притом да га суочи са мојим. – Шта сад да радим? – питала сам га. Он гута пљувачку, уздише. Гледам га с глупавом надом да ће се предомислити, сажалити, да ће преокренути сурову ко зна где донету одлуку. – Па... овај... – то је све што успева да исцеди из себе. Ни он не зна. Уосталом, и зашто би знао? Није то његова брига. Више није. Његова невоља и непријатност је само овај разговор, за који се нада да ће га што пре завршити, да ћу отићи и поштедети га свог неугодног присуства. А где да одем? – Наћи ће се већ нешто – мрмља, док му се капи зноја пресијавају на челу. – Шта? ‒ питам. И опет не зна. Ћути, погнуте главе. И за њега је ово мучење, жели да ме се што пре ослободи. Сав је у грчу, мучне гримасе смењују му се на лицу. – Схвати... – Шта да схватим?! ‒ прекидам га готово криком који излеће из највеће дубине. Он зачуђен мојом дрскошћу, до тад невиђеном, диже поглед. Зачуђен више него увређен. Скоро уплашен. Као да сам га шчепала, притерала уза зид и притисла. Као да 13
ја њему и његовој породици угрожавам живот и опстанак, а не он мени. – Знаш и сама да није до нас – каже. – А до кога је? – Слушај – почиње да се прибира. – Па зар мислиш да бих ти ја то намерно урадио? Није моја одлука, знаш и сама. – Па чија је? Ко још може да одлучи да се неко прими на посао или добије отказ? Он уздише, нервозно окреће главу у страну, па опет ка мени. Сад је већ помало љут. Она слабост и збуњеност као да су га одједном напустиле. Поново у својој глави доводи ствари на своје место, онако како их је замислио, како се припремио за овај разговор. Хоће да га већ једном заврши и да окрене главу. – Мислиш ли ти да бих се ја тек тако одрекао учитељице? И где сад да нађем нову која ће да пристане да долази у ову нашу забит? Једва сам и тебе нашао. Немој да се љутиш, схвати ме. Наредили су ми. Нисам могао другачије. Као да ја волим ово да радим. Мислиш да је мени лако? Знаш и сама да вас ја никад не бих оставио без хлеба да је до мене. – Зашто онда? – обуздавам јецаје. Он опет гледа у страну и звучно уздише. – Знаш зашто...
14
Купујте књиге на интернету! www.dobraknjiga.rs Наша интернет књижара намењена је свим љубитељима књига. На њеним странама пронаћи ћете најновије књиге из разних области, приказе актуелних издања, биографије ваших омиљених писаца... Надамо се да ћете нас и убудуће посећивати. Ваше критике и предлози су добро дошли.
Књижара Добра књига Београд Максима Горког 137 (угао са Томазеовом) 11107 Вождовац - Београд Радно време: понедељак-петак 09.30-18.30ч, субота: 09.30-14.30ч. Телефони: +381(0)11 240.22.22 +381(0)11 24.55.026 +381 (0)65 22.33.763 (моб) Е-пошта: mgorkog@dobraknjiga.rs Уживајте у читању!