Борислав Радосављевић
СЛАВОЛУК
Роман
Гамбит Јагодина, 2005.
2
ЈУГО НА СРУШЕНОМ МОСТУ, КАО НА ПАЛУБИ ЛАЂЕ
Све чешће нападали су дању. Били су видљиви једино по траговима – беле линије водене паре умножавају се и мрсе у јунском плаветнилу попут предива које се осипа с поломљеног вретена – а потпуно нечујни, јер резак и застрашујући звук стигне утихнут, пригушен и измењен, са великим закашњењем, тек пошто избаце свој разорни товар и нестану из видокруга. „Противавионска одбрана“, размештена по околним брежуљцима и маскирана мрежама које имитирају жбуње, одавно није дејствовала. У почетку насртали су искључиво ноћу. Али њихови циљеви били су већином у густо насељеном ткиву градова и неосветљени па су, и поред својих прецизних, компјутеризованих нишанских справа, правили болне промашаје због којих је страдало много цивила. А пошто је већ, видели су, противавионска артиљерија тако детиње беспомоћна – низови ужарених, рафално испаљених куршума у благом луку и споро враћају се према земљи и све личи на неки надреални, апсурдни ватромет којим војници славе сопствено уништење, или на панично учестало испаљивање ракета којима поморци дозивају у помоћ – команда у Брислу издала је наредбу да се дејствује и дању, кад је видљивост добра. Ако осване леп пролећни дан, ако је небо ведро и без облачка, нико се не радује. Сви знају да ће се тога дана, пре или касније, догодити још један напад и нагађају који би од објеката из њихове околине, од оних који су на широком и још на почетку обелодањеном списку проглашени за „легалне ратне циљеве“, могао бити на мети. Зато, иако је подне већ било далеко одмакло и наступило време оног утихлог предвечерја које у Равнову од давнина зову „заранци“, нико се није зачудио кад је угледао на небу ону белу мрежу кругова и осмица која се хитро умножавала и кад је зачуо потмули звук детонација, из правца аутопута, од којих су се, и поред удаљености, тресли прозори и врата у становима: мост на Морави, знали су, био је „легална ратна мета“, а дан је био леп и прозрачан. Многи су имали танке нерве и усплахирено су потрчали у загушљиве подруме и склоништа, ако их сирена за узбуну није већ раније тамо сместила. Али експлозије, зачудо, код многих нису 3
изазивале страх. Они су били огуглали и било им је свеједно. Ако су и ишли у склоништа, чинили су то из дисциплине, или да дају пример деци, или због дружења са комшијама. Некима су тек бомбе откривале дражи друштвеног живота. Није било ни жаљења због рушења вредних објеката. Некима је радозналост надјачавала свако друго осећање и они су, придржавајући једном руком двогледе окачене о врат, трчали на кровове вишеспратница и настојали да буду сведоци рушења, да добро уоче и запамте сваки детаљ катаклизмичног дејства моћних ракетних бомби. Тако су и сада, ти радозналци, готово уживо, у тренутку догађања, обавештавали шта се догађа са мостом. Десна трака, она која иде према Београду, погођена је, говорили су, види се велика рупа, али стоји. Она лева, међутим, која иде из Београда, срушена је до пола, погођена је баш испред средњег носећег стуба. Али није потонула. Преломљена и стрма на почетку, пружила се равно по плиткој води, са неоштећеним оградама са обе стране, попут палубе неког узаног и дугачког брода; средњи стуб диже се пред њом високо као док за који је привезана. Види се како преграђена вода прави бели талас који скоковито жури у сужену матицу. Узнемирење је настало тек кад су јавили да се на тој траци изнад воде, тик пред стубом, налази бели југо. Јавили су полицији, али она је већ знала. Док су многи јурили да виде шта је са тим југом, је ли оштећен, смрскан, јесу ли људи у њему живи, Јелицу је изненада притегла за гушу мисао да су у том белом југу Видоје и Ранко. Она је тако, са том стегнутом гушом, погледала около по кући и сви су – син Бранко, снаја Зорица, чак и мали Сретен – помислили што и она. Отрчали су са том сумњом доле код Ранкових и ускоро је цела зграда, и неколико суседних, и ко зна још колико појединаца раштрканих по целом Равнову, на онај тајновит и брз начин којим се шире све сумње, и пре икаквог увиђаја дознали да се у том белом југу, на тој срушеној траци моста, налазе Видоје и Ранко који су рано јутрос отишли у Дечију клинику на Новом Београду да доктор Јелић погледа најновије резултате малог Сретена и посаветује их у вези даљег лечења. Видоје је био иницијатор да се иде у Београд. Он је однекуд познавао доктора Јелића који је био кардиолог у Дечијој клиници, сматрао га за врхунског стручњака, и стално предлагао да он погледа Сретенове анализе. Његов унук Сретен имао је неке неодређене, атипичне срчане сметње и забринути родитељи обилазили су безброј лекара. Гомилали су се налази и мишљења, али сва су била неодређена, нико није могао да постави коначну дијагнозу. Сви су се 4
слагали једино у томе да ништа није драматично. Говорили су да ће сметње вероватно нестати временом и саме, у пубертету, кад прораде хормони и дете почне нагло да се развија, али родитељи ипак нису имали мира. Зато је, да им учини, да их смири, Видоје предлагао да доктор Јелић погледа све те налазе и, ако треба, прегледа дете. Он ће знати да постави дијагнозу. „У реду је, тата, али немојте то сада док траје бомбардовање, није ништа хитно“, казала му је снаја Зорица. „Какво бомбардовање?“, питао је презриво Видоје, „ти ово називаш бомбардовањем? Немој, Зорче, молим те, сад и ти као ови са телевизије! Ово је позориште, а не рат. Унапред те обавесте шта ће да гађају! Руше празне касарне, празне генералштабне зграде, релеје!“ „Немој тако, тата, гину људи, стално понеко погине!“ „Добро, Зорче, добро“, казао је Видоје. „Кад бомбе падају, мора неко и да погине. Али буди сигурна да је много тога режирано од ове сулуде власти. Она жели да народ гине да би кукала над „цивилним жртвама“ и убеђивала свет да НАТО ратује против српског народа, а не против ње. Страдали су људи у Алексинцу, у реду, то је можда била грешка, касарна је на сто метара од те зграде, али испред тракторске колоне избеглица на Косову је неко време ишао војни камион, са свим ознакама! Чисто лукавство! Поред болнице у Београду данима је била оклопна јединица! Постављају радаре на цивилне зграде, желе да народ гине, то су зликовци, Зорче, зликовци! Жао ми је војника, они много гину, али о томе се ћути, то власт крије, не иде јој у корист да се о томе прича.“ Тако како је говорио, Видоје се и понашао: као да нема бомбардовања. Њему је све то личило на велико пренемагање, на масовну хистерију, на неописиве будалаштине. „Да НАТО хоће, он би нас спржио за један дан“, говорио је. „Његов највећи проблем је како да нас бомбардује а да нико не погине. Само су разарања евидентна. Разарања о којима махараџе на власти не брину. Њихово је све на сигурном, у страним банкама. Ко ће поново да изгради све те фабрике, мостове, централе – шта њих брига! Они једино брину да народ омрзне „НАТО зликовце“ и заволи свога вођу који се поносно и достојанствено одупире сили и брани свој народ! Боже, помози!“ Видоју се све гадило, од самог почетка. Само оне вечери у Дому културе – Народно позориште из Београда давало је неки енглески комад, представа тек што је била почела – кад је нека жена нагло отворила врата (трака жуте светлости из ходника разбила је крхку таму позоришне илузије која се тек згушњавала) и усплахирено изговорила неко име, име неког детета, Викторе, или Дејане, или 5
Зоране, није се добро чуло, и кад је то дете – тек тада су видели да је у питању дете – истрчало сагнуто да не омета представу која је већ самим тим била ометена, загрцнута, и кад су одмах потом људи почели да устају са својих места и да лагано крећу ка излазу а светла се упалила и глумци стајали неко време на месту где су се затекли пре него што су напустили позорницу, био је за тренутак збуњен. „Шта се догађа?“, питао је човека до себе. „Почело је бомбардовање“, одговорио је овај мирно, „напали су Приштину“. „Откуд знате“, питао је Видоје не скривајући чуђење, „ко Вам је то рекао?“ „Знао сам пре почетка представе, јавили су преко интернета“, казао је човек. Само тог тренутка био је збуњен, јер није хтео да верује у бомбардовање. Сулудо је да се бомбама свргава режим у Србији, сматрао је. Без тог рата он би пао сам од себе. Са тим ратом има шансе да траје. Застрашиваће народ и исмевати опозицију. Ето вам Европе, рећи ће, она вам шаље помоћ – бомбе које убијају нашу децу! И ко ће сад народу да објасни да није тако? Чим је изишао из сале, видео је да је у праву и да већ почиње велика акција застрашивања. Иако су бомбе падале, ако су падале, само на касарне и војне логоре у Приштини, неко је искључио струју и Равново је било у мраку, људи су се журно кретали сабласним улицама, свиткале су ретке батеријске лампе, у неким кућама палиле су се свеће. Гледао је тај народ около који као да је само чекао да га неко застраши, да му викне ба или бу, који је с таквим емоцијама улазио у ту представу, пристајао на сваки облик манипулације. Гледао и као да није веровао својим очима. Иако се на свим иностраним станицама, у емисијама на српском језику које су се добро чуле свуда, стално говорило да се бомбардују само војни и стратешки циљеви, да ће градови бити поштеђени, људи су слушали само команде и на сваки звук сирене бежали у подруме, у прљава, давно покрадена и запуштена склоништа, носили су тамо душеке и ћебад и спавали, заједно са децом, гушећи се у тој мемли и буђи. Као да им је у животу недостајала само опасност и сад су је жедно упијали. Пензионери из зграде одржавали су састанке, договарали се, комисијски откључавали склоништа, псовали што су покрадена, проветравали их и чистили, ишли да купују сијалице, доносили из станова столове и столице, удешавали да им буде удобно, жене су вукле тамо децу. Комшиница Драгица, која је одувек изигравала госпођу, носила кратке сукње и шешире, сада је обукла старе тренерке и сва смакнута и рашчупана носила у склониште неке прње и вриштала на децу. Ако се гине, да она преживи. Кад све прође, опет ће да буде госпођа. 6
Видоје је презриво и ћутке пролазио поред њих, шетао се улицама за време „опште опасности“, није се узбуђивао ни ако негде у крају праште бомбе, ако гађају хангаре у Добричеву, релеј на Црном врху, Барутану или нешто друго. Било је све то далеко од града. Зорица је знала да се он тако понаша, да се не плаши, сматрала је да је можда и у праву, али да дете иде у Београд – није дозвољавала. Ауто-пут је био мета. Већ је срушено неколико надвожњака. Бадава је Видоје објашњавао да људи иду ауто-путем и смејући се доказивао да само Бог може да удеси да се једна ракета и аутомобил сретну на неком мосту, а ако Бог удеси – онда је то судбина, а од судбине се не бежи. „Не, не“, казала је Зорица, „судбина се не изазива. Ако баш хоћете, Ви идите. Дете други пут“. Видоје је слегао раменима и сишао спрат ниже код комшије Ранка, који је имао бољи и новији југо, да га замоли за вожњу. Они су били пријатељи и истомишљеници, одувек су чинили један другоме услуге. У последње време дружили су се више него обично. Али вожња до Београда, да се матори не уплаши?, питао се Видоје. Ма какав страх, Ранко је пристао одмах и још се радосно смејао. „Пријаће ми вожња, одавно желим да изађем из овог града, осећам се као у затвору!“, казао је.
7
ИЗ ГРАДА ОБАВИЈЕНОГ МАГЛОМ, НА ПРОЗРАЧНУ ШИРИНУ АУТО-ПУТА
Кад су кренули са наплатне рампе, испели се на надвожњак и сјурили надоле прикључном петљом као са какве полетне стазе, као катапултирани, Ранку се чинило да је прешао неку црту, да се извукао из неког тамног вилајета, да је прошао кроз нека чаробна врата, да град из којег је управо изишао невидљиво обитава у тамној и пузавој измаглици, док се пред њим шири и издужује празан ауто-пут, блештаво обасјан сунцем летњег преподнева. Осећао је благо чуђење и задовољство које га је подсетило на доживљај од пре много година кад су једне јесени путовали за Куманово, у једну од оних братских посета какве су тада неговане. Био је то неки касни дан октобра, хладан, влажан и мрачан. Сипила је непрестано нека ситна кишица, готово невидљива, боље рећи стварала се ту, при земљи: возили су се кроз облаке, кроз само њихово средиште у коме се зачиње киша која, немајући ни времена ни простора да се укрупни, лепи се тако сићушна за ветробранско стакло, недохватна чак и за брисаче, па још више смањује ионако малу видљивост. Било је тако све до Бујановца, а онда је наједном, као да су прешли неку невидљиву црту која оштро раздељује два различита, међусобно супротстављена света, грануло сунце. Равно из влажне тмине улетели су у сјајни, млечно-бели јесењи дан. Зауставили су брисаче, ветробранско стакле се осушило, они су избацили руке кроз прозор и чудили се. Довде допире утицај Егејског мора, рекао је неко, одавде почиње друга клима. То се не види баш увек, али ми смо, ето, имали срећу. Нису му поверовали, мислили су да је случајност. Тако наишли облаци, чудна ми чуда! Али у Куманову су им рекли да је време стално такво више од три месеца, да се не сећају кад је пала кап кише. Провели су тамо неколико дана раскомоћени као у пролеће, а кад су се враћали – на истом оном месту испред Бујановца, без икаквога прелаза, као у тамну стену, грунули су у исте оне влажне облаке који се згрушавају у свеприсутну ледену влагу. И тада му се та црта, та граница која на тако малом простору тако оштро раздељује две тако удаљене и различите климе, заувек урезала у сећање.
8
Сада је Ранко, разуме се, био свестан да иза себе није оставио никакве тамне и влажне облаке, да је топао јунски дан и да сунце сија и у Равнову исто као и на ауто-путу који се од њега удаљава, али ипак је имао осећај радости и слободе као онда код Бујановца кад су се извукли из оне тмуше. Његов град га је гушио. Годинама се мења, стално на горе. Свакога јутра неко ново непријатно опажање болно се засече у његов разум. А ови месеци бомбардовања, прикованости, некретања, су кап која је превршила чашу. Изаћи из тога, заборавити макар на тренутак, отићи што даље, што даље! Као да је разумео његове мисли, мотор југа је све пријатније зујао и све снажније вукао. Док ужива у прозрачности јутра и ширини аутопута, у свести му искрсавају призори, стварају се и одмотавају уназад, лагано, од јасних значења према нејасним, од јасно дефинисаних истина према напору запитаности, загонетном узнемирењу почетка. Улице пуне редова. Обавештени од својих поверљивих „извора информација“, рођака и пријатеља запослених у трговини, где има зејтина, шећера, бензина, људи трче наврат-нанос са боновима у џеповима, сагнуте главе, ћутке, у нади да ће бити међу првима, а тамо затичу гужву, гурање, цику, свађе, километарске колоне аутомобила који су закрчили улице, које људи гурају, миц по миц, сатима, по мразу, киши, ветру, сунцу...Неки остану да чекају, неки се разочарано врате и тек онда обавештавају комшије, праве се фини, без гриже савести што су у одласку прећутали: „Има бензина на пумпи код Пиваре, ако си расположен да чекаш“. Или: „Има шећера у самоуслузи код моста, ако хоћеш да се гураш“. Улице пуне војника. Пријатељи, комшије, рођаци, промењеног изгледа, у иниформама, често и наоружани, журе некуда, наједном тајанствени и важни, са осећањем да им је поверен важан историјски и национални задатак. За младиће којима је то првина праве се „испраћаји“, са песмом и хармоником, званицама и чашћењем. Поред слава и заветина, сабора и вашара, усред радости родног лета, светковина обиља, нови српски празници. А онда, наједном, сахране и даће. Насмејани младићи недавно испраћени песмом враћају се из Словеније, Хрватске и Босне у ковчезима, разнети дум-дум мецима и гранатама. Ранко је слушао мајке које наричу за својим синовима. Да ли има тужнијег призора на кугли земаљској, питао се, од мајке која нариче за својим сином? Чинило му се да први пут у животу слуша тај глас српске мајке чија је интонација рођена негде у прапостојбини, из безнађа човека у непрегледним просторима украјинских степа, и да први пут разуме речи које мајка упућује свом 9
мртвом сину. Била је то нека ситна, ситна жена, умотана у црнину тако да се готово није ни видела, само се њен глас чуо, као да је само глас постојао. „Сине мој“, говорио је тај глас, „одлазиш заувек, а мајка не може да те види, мајци не дају да те види. Кажу да те је граната разнела и унаказила, а био си тако леп, мајци тако леп. Звао си мајку да дође на заклетву, а мајка није могла да дође и на заклетви да те види, да види свог војника. Далеко си, сине, био, а мајка сирота паре није имала. Пакет си тражио, сине мој, а мајка ти га није послала, чекала је плату да прими. Коме сада пакет да шаље, мајка твоја?“ Ранко је тада трчао кући, трчао, готово се саплитао, журио је да што пре стигне, да се затвори у собу и да плаче, да га нико не види. Осети како му и сад, док се сећао, подрхтава брада. Боже, рече себи, боже! Поче нагло да премеће мисли, али оне су се стално вртеле око рата. „Знаш ли, Видоје“, проговори он изненада, јер све дотле су ћутали, да су још стари Грци, како нам сведочи Херодот, знали о рату оно најважније што треба да се зна?“ „А шта то?“, упита Видоје нимало зачуђен што Ранко размишља о рату док се возе по „легитимном ратном циљу“ у дану који је као створен за бомбардовање. „Грци су говорили“, рече Ранко, „да у миру синови сахрањују своје очеве, а у рату очеви сахрањују своје синове“. „Што се нас тиче“, одговори му Видоје смејући се, „Стари Грци су оманули: ако се нама нешто деси, сахраниће нас синови!“ Ранко се мало зачуди што Видоје размишља о садашњем тренутку и о њима, али не рече ништа. У његовој глави је и даље био град, али улице су сада биле пуне продаваца. Још је у његовој свести било трагова чуђења и згранутости. Цело његово дотадашње искуство са уличним продавцима бунило се против те појаве. Улични продавци који су живели у његовом ондашњем сећању били су тајанствене скитнице великих уплашених очију које се крећу нечујно као уходе и прилазе вам неопажено, ниоткуда, да би вам шапатом, као у највећој дискрецији, понудиле штофове који се на киши скупљају за половину, сатове без рубина који раде један дан, „златно“ прстење које већ сутра потамни. Отварају дискретно пешеве офуцаних мантила и отуда извлаче замотуљке „скупоцене“ робе коју су добавили илегално, издалека, негде у белом свету где тог блага има на претек, или још чешће на начин о коме наводно не желе да причају, због чега су увек на опрезу и у страху од полиције. Та роба је само за вас, само ваше очи имају привилегију да је виде, и зато вас вуку у капије, у ћошкове, 10
у сеновите паркове. И цена је само за вас; не зато што желе да вам учине, већ зато што су у невољи, немају време да чекају, а ви сте срећник на кога су налетели и коме морају за било какав ситниш да уступе своје благо. Појавили су се најпре негде у Европи и отуд су стигли као зараза. Сећао се прича првих туриста шесдесетих година који су се враћали из Италије пуни прича о томе како им се посрећило да налете на ситне лопове који су им, у страху од полиције, за багателу продали шаку злата. Доцније је и сам имао прилику да их среће по паркинзима око Венеције и Падове. Прилазили су му као у страху, разврћући се около, говорили „Ио морнаро!“ упирући прстом у своје груди и вадили замотуљке везвредне бижутерије уверени да он разуме да се ради о украденом злату које ће сада, ако је само довољно вешт трговац, јефтино стрпати у свој џеп. А после су се намножили и по Србији. Мотали су се по железничким станицама и у прометним улицама, ловили наивне путнике, понекад улазили и у периферијске авлије и рекламирали своју робу знатижељним и забезекнутим домаћицама. Успех њихове добро разрађене тактике није био за потцењивање; број тих продаваца сведочио је о њиховом успеху. Такви су били ти први улични продавци којих се сећао. А онда су дошли на улице прави продавци разних ситница – пертли, жилета, чешљева, огледалаца, жвакаћих гума, сличица и чоколадица, па перли, брошева и минђуша, разне шљаштеће увозне бижутерије. Они су сада имали своја стална места, своје малене тезге, нису се крили ни прикрадали, зазирали од полиције и вукли вас у ћошкове, нити су лажно представљали своју робу. А ипак нека сенка преваре лебдела је над свима њима, нека сумња обавијала је као аура њихове тезге; била је то роба без порекла и гаранције, куповали сте на сопствени ризик, нисте имали коме да рекламирате ако би вам се перле распале, огледалца ољускала, чешљеви поломили. Већ сутра улица је могла бити пуста, продавци су могли да прхну и одлете као птице на неки далек спруд. Њих је одржавала јефтиноћа и сама чар куповине; иако су знали да роба ништа не вреди, људи су је куповли јер ништа и не кошта. Али последњих година улице су запосели другачији продавци, који нуде другачију робу, и старе представе о уличним продавцима морале су да избледе заједно са сећањем на њих. Није то више био некакав непознат и тајновит свет који долази из далека носећи собом мирис лаког криминала и авантуре. Били су то домаћи људи, суграђани, пријатељи, комшије и познаници, радници и службеници 11
који су остали без посла, или су им плате постале недовољне за живот, пензионери и домаћице. Своје мале тезге ставили су на тротоаре у својој улици, често пред својом кућом, не глуме странце, поздрављају вас као и пре. А роба коју нуде нема изазовни шљаштећи сјај, нису то слаткиши за децу и украси за младе, већ бензин и цигарете, понекад зејтин, шећер, конзерве, пиринач, макароне, или нешто слично чега тренутно на тржишту нема. Несташице и ти нови улични продавци су као спојени судови: чим неке робе нема у радњама, она се појави на улици. Уколико је дуже нема, утолико је више продаваца. Ти нови улични продавци, Ранкови пријатељи и познаници, нису тврдили, разуме се, да су морнари који продају скупоцену робу и да ће је продати само њему. Продавали су обичну робу које тренутно није било тамо где је требало да је буде и нудили су је свима. Али Ранко је уочавао да неке сличности са њиховим далеким претходницима ипак има. Они никада нису говорили о томе одакле баш њима роба које у продавницама нема, одакле, којим каналима она долази баш на њихове тезге које држе пред капијом и увече уносе у кућу. Ранко је јасно видео како се они, прелазећи та два корака од авлије до тротоара, од комшија, познаника и пријатеља претварају у уличне продавце, уписују у еснаф, и ево – и сами свесни тога – већ му то са смешком стављају до знања. Улице су затим постале пуне дилера. Били су то улични мењачи новца, банкари са трезорима у џеповима. Ранково једино искуство са таквим „банкарима“ било је оно из Румуније, кад је одлазио у Темишвар и тамо гледао како нуде странцима леје за девизе, по најповољнијем курсу, воде их у хаусторе, размењују новац и почињу да броје, а онда неко улети споља, викне: „Полиција!“ и сви се разбеже, а збуњени странац остане сам са лепо упакованим свежњем новчаница од новина. Али не, ови нису били такви. Озбиљни су и поштени, свој посао раде савесно и одговорно. Пажљиво израчунавају разлику која треба да остане њима као зарада и не варају никада, ни за динар. Једино кад се појави неки нови „удар“, неки нови инфлаторни скок, кад динар неочеквано, преко ноћи, држава обезвреди за по неколико стотина пута, постану сметени и збуњени. Купују девизе али их не продају, цеде нека извињења кроз зубе, нервозуно се шеткају и окрећу главу од пролазника, својих могућих муштерија, као да их је срамота. Боје се да им поново не пропадне зарада која јесте велика, али је изложена и великом ризику.
12
И Ранко је размишљао о том новом чуду које је снашло његов град. Реч „банка“ долази од италијанске речи „банкиа“, што значи клупа. Први банкари рођени су у Венецији и свој посао радили су напољу, на улицама, седећи на тешким дрвеним клупама, са сточићем и вагом испред себе на којој су мерили златнике. Венеција је врвила од морепловаца који су доносили собом различити новац којим су хтели да купују робу. Постојала је потреба да се тај новац конвертује, да му се израчуна тачна вредност и сравни са венецијанским златником са ликом лава. Назив њиховог занимања морао је звучати на италијанском као што на српском звучи реч „клупари“. Нешто ружно али неопходно. Али „клупари“ су се временом обагатили, купили дућане и престали да свој посао раде по киши, сунцу и ветру. Заједно са њима, у дућане је ушло и име „банкиа“, али оно није више звучало тако ружно као док су свој посао радили на улици. Појам „банка“ лагано се диференцирао, померао, одвојио од појма „клупа“ и постао назив најзначајније новчане институције. Посао мењача новца окружио се посвећеном тишином банке, тихим зујањем компјутера и шкљоцањем брава на тешким, тајновитим трезорима. Али у Србији наједном, као што је нестала роба из продавница, нестао је и новац из банака. Банке су остале са својом посвећеном тишином и празним шалтер-салама, а мењачи су изашли на улице; као некада у Венецији, заузели су места на прометним тротоарима и трговима. Не седе на тешким дрвеним клупама, него стоје. Не носе ни униформе банкарских чиновника. Обучени су обично, спортски, носе фармерице и патике. Немају оловке, дигитроне, компјутере, рачунају напамет, брзо и тачно. Дилеришу. Дилери дилеришу. Енглеска реч „дил“ није ружна, значи „уговор“. Дилер је продавац, трговац, посредник. Али живот и овај пут диференцира значење речи, помера га сада према ружном. Не добија један ружан назив озбиљно значење, већ једна озбиљна реч добија подругљив призвук. Нису банкарски послови са улице прешли у институције, него су из институције изашли на улицу. Том утиску влажне и хладне тмине која га је гушила доприносили су и просјаци који су наједном преплавили град. Дотле Ранко је виђао само неколицину које је познавао, које су сви у граду знали, а сада их је било на сваком кораку, младих и старих, жена и деце. Заузели су бусију на прометним мостовима и тротоарима, моле и благосиљају, траже новац у име Христа, за здравље и срећу дародавца. Просе на начин на који се одувек просило у словенским земљама. Али ускоро су почели да мењају тактику, да личе на оне које је Ранко виђао по 13
Европи. Просе забављајући пролазнике певањем или свирањем. Праве некакву представу и глуме да су заслужили бакшиш. Неки га траже смерно, или га уопште не траже, препуштају то доброј вољи, а неки се готово љуте ако га не добију. Младићи и девојке понекад изводе читав концерт, а онда зареде са шеширом и упорно чекају све док људи не убаце новчић. Њихов акт има притајену дозу насилништва. Њихова музика је фарса, они просе застрашивањем; то је пола прошња, пола изнуда. Намножили су се и они који на железничким и аутобуским станицама просе тако што прилазе путницима и тужно и сметено моле за неку суму да купе карту до свог родног места, јер им је неко управо тог тренутка украо новчаник. Младе жене упрте неко мусаво дете и иду од врата до врата по солитерима мрмљајући некакву причу да их је муж оставио и да је детету потребна помоћ. Ранка је узнемиравало мноштво тих просјака. Покушавао је да их не види, да их игнорише, али му се, упркос свим његовим напорима, увек изнова чинило да се сви они обраћају само њему, да пружају руке према њему, да звоне само на његовим вратима, да само њега заскачу на железничкој станици. Знао је да је свима њима – какви год били, преваранти или стварно угрожени – заједничко да не желе да раде. Они су неки други, паранормалан свет, са оне стране црте. Новац добијен радом, зарађен новац, за њих је прљав и јадан у истој мери у којој је за нормалног човека прљав и јадан новац добијен прошењем. Гледао је једном како млада просјакиња звони на нека врата у солитеру. Излази стара жена која јој каже: „Даћу ти новац ако ми бациш ђубре“, и пружа јој кесу. Такву услугу би свако и без накнаде учинио овој старици, али млада просјакиња се хитро окреће од ње, молећива гримаса на лицу нестаје, она прилази следећим вратима а старица стоји са својом кесом пуном ђубрета као да је ваздух. Тај гест просјакиње био је пун пркоса и увређености: старица је повредила њен најсветији принцип – да ни под којим условима не прима новац који је зарађен. Она је на понуду да новац заради реаговала онако исто као кад би неко нормалном човеку понудио милостињу. У тој тескоби која се нагло ширила свуда око њега, немајући куда, Ранко је бежао у прошлост, најчешће у дане раног детињства. Почео је да опажа птице – голубе, гугутке, чавке, нарочито врапце који су се гнездили у чандијама његове старе куће, које је слушао од рођења и у чијој галами и џивџикању је препознавао сваку интонацију, готово да је разумео њихов језик. Све што је долазило из прошлости причињавало му је радост. Кад је ишао на пијац да купује јабуке, 14
заобилазио је оне са плантажа, са страним именима – јонатан, делишес, мелрозе – и мотао се по рубовима пијаце, загледао сељачке корпе поређане по асфалту, тражио старе домаће сорте – колачаре, кожаре, будимке, зимњајке. Њихов изглед и укус буди му успомене. Црни се оголело дрво јабуке у позну јесен. Суморан, хладан и влажан дан. На већ посивелом лишћу зацрвени се јабука. Подигне је – једра је и здрава. Обрише је о капут и загризе. Прокисла је и освежава. Кора јој, у устима, док жваће, добија укус прве трешње, па се тако затвори круг лета, једе истовремено прво и последње воће. Док једе дрхтури мало од хладноће и гледа у дрво јабуке. Црне, чворновате гране некако питомо стреме надоле као да се сагињу да нуде плодове. Осећа задовољство као да је топло понуђен. Између јабуке и њега догодио се некакав обред, као на задушницама или о великим празницима кад жене зову на капији и нуде пуне тањире, љубећи храну и крстећи се, својима за душу. Кад препозна такве јабуке, које је виђао у мокром лишћу или усамљене на већ оголелим, поцрнелим гранама, он их купи. Понекад им је кора оштећена, имају црне флеке гљивица или тамне печате од пада са високе гране. Он их ипак купи. Свеједно како изгледају, укус им је увек исти, препознатљив. А његова Мара се чуди како међу толиким лепим јабукама он увек пронађе најгоре. – Толике године купујеш, каже прекорно, а још ниси научио шта су лепе јабуке.
15
ИСПОД ПОДВОЖЊАКА, КАО ИСПОД ДУГИНОГ СВОДА
Споро је возио узаном улицом поред Института и једва је нашао место за паркирање, на тротоару, под крошњон неког великог платана. Улица је била закрчена аутомобилима, киосцима, откривеним и покривеним тезгама, сокови и воће, у гајбама, стајали су нагомилани на тротоарима, али све је некако било примирено, без покрета, безгласно; цео тај вашарски амбијент деловао је пусто и безљудно. Ранку је био потребан мали напор да примети да ту ипак има људи, да су продавци у киосцима или за тезгама, да је и стражар на капији на свом месту, да људи улазе или излазе и да се крећу стазама Института. Неколико пута су силазили са ауто-пута због порушених мостова и вијадуката, видели су Авалу чудно приснижену без њеног шиљатог торња, срушену касарну у Бубањ Потоку – расцветани лимени кровови зјапе у небо, напукли танки зидови не подупиру ништа, нахерени јарболи без застава, рупчаге на асфалтираном зборишту – поцрнеле и урушене зграде Министарства одбране у Милошевој и Генералштаба у Немањиној – са Газеле ваздушна линија била је тако кратка да му се чинило да их може додирнути – али тек ова апсурдна тишина пред Институтом, ово немушто кретање људи, подсети га да је ратни дан, да је бомбардовање у току, да се сваки час могу огласити сирене; и огромна бела застава са црвеним крстом која се таласала изнад највишег болничког блока, као добра вила која штити особље, болесну децу и брижне родитеље. Видоје је отишао да тражи доктора Јелића, а Ранко се развртао около. Увек се радовао сусрету са Новим Београдом у коме је као студент проводио много времена. Али овде није успевао да препозна ништа. Видео је успут Студентски Град, био је сада наткриљен високим аутопутем и густим ткивом насеља. Препознао је улицу Тошин бунар, била је тамо где и увек, али сасвим измењена. Све саме високе зграде, нигде ниских, ољусканих кућерина, празних плацева, тараба, траве и шибља. А кад је скренуо из ње према Институту, чинило му се да више не зна ни где се налази. А онда на улазу велике зграде, под гранама платана испод кога се паркирао, угледа плаво обојену, потамнелу плочу са натписом „Павиљон 6“. То му је било 16
познато. У улици којом је некад често пролазио идући из Земуна до својих другара у Студентском Граду све зграде су биле – павиљони. Била је то улица Радоја Дакића, улица у Земуну у којој је становао. Неко ко је тих година маштао да споји Земун и Нови Београд продужио је ту улицу све до Студентског Града и у њој изградио павиљоне. Да, баш павиљоне. Лепо, старинско име. Касније су градили блокове, солитере, куле, али у почетку – павиљоне. Ранку мало заигра срце. Он приђе згради и на почетку дужног зида, који је платан такође већ добро скривао, виде таблу на којој је заиста писало „Улица Радоја Дакића“. Павиљон је био дугачак, протезао се у дубину према улици Тошин бунар и имао неколико улаза. Да, то је то, рече Ранко. Пође мало напред, па назад и виде да су наспрам Института, целом дужином, такође сакривени платанима, све сами павиљони. Сећање му разгрну платане, киоске, тезге: препознао их је. Били су нови, сами, високи, блештави на сунцу, са лепим лођама, црвеним крововима и плавим натписима. Ранко тад виде да је Институт изграђен заправо на оном великом травнатом простору између два низа павиљона, који је увек био пун дечурлије. Лети прескачу конопце, трче за лоптом, играју се са псима; ваздух испуњен циком, вриском, смехом и дозивањем. Зими, по снегу, све се примири, али живост не јењава. Гласови потонули у вунене шалове и капе с наушницама, мајке вуку санке са децом. Ранко је с чуђењем гледао многоспратне блокове болнице, истезао навише врат: „Опет су овде деца, али болесна“, рече, „не играју се, већ се лече“. Видоје се појави из Института кисело се мрштећи и одмахујући руком. Доктор Јелић је у операционој сали и неће бити слободан пре један, рече. Морају да чекају. Ранко се готово обрадова. Копкало га је да прође овом улицом све до пруге и подвожњака, да уђе у улицу Радоја Дакића у Земуну где је живео и да види шта је од ње остало и како сада изгледа. „Баш добро“, рече, „можемо мало да се прошетамо“. И пође лагано према оном крају где се морао налазити Земун, готово насумце, јер та улица Радоја Дакића је и у његовом сећању чудно кривудала кроз Нови Београд, час се сужавала у некакав сокачић, час се ширила у праву авенију и сасвим губила својство улице, па се само по натписима на зградама могао пратити њен даљи ток, и он није био сигуран да би је препознао и да је остала онакава каква је била. Међутим, сада су је сваки час секле нове улице и искрсавали нови солитери, па је Ранко био сигуран да та улица више и не постоји, осим у његовом сећању и на давно посивелим и зарђалим лименим плочицама на старим зградама. И заиста, чим су 17
престали павиљони, престала је и улица Радоја Дакића. Испречиле су се некакве зградурине које су носиле натписе неке друге улице, иза њих је била раскрсница са бензинском пумпом и паркићем. Они све то прођоше ћутке и лаганим кораком. Ранко се такође правио да иде без журбе и циља, прикривао је да је напет и да се труди, више интуицијом него сећањем, да напипа траг некадашње улице. Труд му је био награђен. Ускоро на једној старој згради иза солитера – посивелој, ољусканој, разграђеној, усамљеној – појавила се опет улица Радоја Дакића. Ранко је видео да је његова улица овде сва разбијена, у парчићима, као магла, као да израња из његовог варљивог сећања. За тренутак му се учини да ће на њу такву, у остацима, налетати свуда по Новом Београду, ма куда се кретао. Али преварио се. Ускоро наиђе нека позната чистина, нека широка попречна улица која је пратила ток пружног насипа, ишла равно однекуд из дубине већ густог новобеоградског ткива и баш на том месту се некако збуњено увијала, правила некакву бесмислену кривину, постајала једним делом и сама улица Радоја Дакића, па се рачвала и бежала међу недовршене солитере, у градилишта. Ту је морао бити подвожњак којим се улица Радоја Дакића, том бесмисленом кривином, спаја са том новом улицом и, као какав нежељени уљез, несигурно, плашљиво, врлудајући, иде даље кварећи већ слућену, праволинијску хармонију новога града. Ту Ранко заиста угледа подвожњак. Он је стајао као и пре, али насипа пруге нигде, све је поравнато, уместо њега никле нове лепе куће, приватне, приземне и спратне, ограђене, са малим двориштима и вртовима. Подвожњак остао усамљен, огољен, висок и узан, стешњен између тих зграда. С леве стране зграда му даје мало простора, али са десне залепила се баш за њега и надвисила га кровом, њени лепи балкони га додирују. А он јадан, огољен, ружан, зидан сиротињски, у слојевима – слој бетона, слој цигли, слој камења – као какво страшило коме су уместо мантила обукли исцепан доњи веш. Стоји ту без функције и сврхе, изнад њега не брује возови, ни трага од возова, нико не би могао ни да замисли да су ту ишли возови, као какав бедни, сиротињски славолук, тријумфална капија улице Радоја Дакића. Ранко лагано, са неком давном стрепњом, креће ка њему. На улазу у њега улица се повија за четрдесетпет степени, на излазу из њега – опет за толико. Какав смешан, наопако постављен славолук! Какав славолук, каква тријумфална капија – замка за возаче и пешаке, опасност, непрегледна кривина, сужење на путу са поцрнелим бетонским зидовима, тунел! 18
Срећом, никаквог саобраћаја. Прошли су спорим кораком тај пресамићени тријумфални лук, тај криви, непрегледни тунел, и ушли у улицу Радоја Дакића. Готово загрцнут од узбуђења, Ранко виде да ту време стоји. Као да је тај стари подвожњак некаква чаробна капија, дугин свод, Алисино огледало, шта ли. Од ширине и збрке Новог Београда, где је све тако подложно променама, где се све у величини и сили такмичи једно с другим, гура и бије, створила се изненада стара земунска периферијска улица у којој као да ништа није такнуто стотину година! Пружног насипа који је делио те две крајности више нема, али у ваздуху и даље као да стоји црта; ништа са оне стране није прешло на ову, нити са ове на ону. Нове куће, никле на месту где је био насип, одавде се не виде. У самој улици једва ако има неколико нових кућа, уклопљених величином са осталима, на месту где су били празни плацеви. Али све старе куће су ту. Ранко се инстинктивно окреће улево и, гле, ево старе, господске Расткове куће на свом месту. Због њеног лепог изгледа, великог застакљеног трема, украшеног витражима, и ружичњака који се пружао од саме капије па унедоглед дубоко дуж насипа, звали су је „замак“. Кућа је иста као пре, али ружичњака више нема, а плац је сужен, срезали га геометри да прошире новајлије са бившег насипа. Ко је био последњи и заштићен, сад је први и на удару. Али то је једини видљиви траг судара, све остало је исто. Исти тротоари са ниским, равним ивичњацима, исти дрворед са чворноватим стаблима и малим крошњама које се уредно крешу и не заклањају фасаде; из правца Новог Београда, из којег су ушли, он је десно, на истој страни на којој и преподневно сунце, и његове сенке допиру до половине улице стварајући на асфалту илузију некаквих чупавих степеника који се сужавају и згушњавају идући ка њеном крају.
19
ГОВОРИЛИ СУ СНИСХОДЉИВО, СА КУЧЕЋИМ ОСМЕХОМ
– Никада ти нисам испричао како сам упознао доктора Јелића – рече Видоје који није ни слутио о чему размишља Ранко и за кога је ова шетња била само начин да се убије време. – То је једно од чудних познанстава из времена мога уредниковања, о коме ти такође мало знаш. Кад си се вратио из иностранства, ја сам опет био само обичан новинар у редакцији коме су давали споредне и строго контролисане рубрике, као што сам био и кад си пошао. Теби зато можда изгледа да се у међувремену ништа није ни десило, а то је био најбурнији период у мојој новинарској професији. Да ти одмах кажем да нисам желео то уредничко место исто онолико колико они који одлучују нису желели мене. Било је то време кад се о уредницма регионалних новина одлучивало најпре у неким партијским, идеолошким комисијама, тамо су се „кристалисали“ предлози који су онда ишли на председништва и конференције Социјалистичких савеза, па на крају су одлуку доносиле скупштине општина на које су пренета оснивачка права заједно са обавезом да те новине издржавају. За „Нови пут“ процедура је морала да се понови у свих шест општина Средњег Поморавља, иако је главни терет финансирања, као што знаш, увек падао на Равново. Свакоме, не само мени, било је јасно да би пре камила прошла кроз иглене уши него ја кроз ту процедуру. Социјализам никада и никоме није опраштао сукобе са његовим руководиоцима, а још мање презриво одбацивање чланства у свемоћни, сведржећи и свевидећи Савез комуниста. Кад је расписан конкурс за новог уредника, правио сам се да ме нема. Разумљива нервоза која тада захвата редакцију мене се није дотицала. Није ме било брига што ће на кормило доћи још једна полтронска, исполитизована, квазиновинарска протува. То је одувек било нормално стање ствари, зашто бих се узбуђивао? Проблем је, међутим, био у томе што, тренутно, такве политичке протуве није било међу новинарима у редакцији који испуњавају услове конкурса и што је такав морао да се тражи са стране. По ко зна који пут понављала се та најгора варијанта и постојала је међу новинарима нека тиха сагласност да се овај пут то избегне. Доста им 20
је било тих политичких комесара, тих цензора који реагују и на најмању двосмислицу, алузију или грубу чињеницу, кажњавају новинаре, стварају афере. Са обученим новинарима, ако су и полтрони, све је много лакше. Стасали у том спутаном новинарству, они су током дугих година и сами изградили нерв за „писање између редова“, за разне мајсторије потурања и завлачења, у њима постоји потреба за том врстом одбране професије, па и кад пређу на „ону страну“ и дођу у позицију да се против тога боре, они или постану збуњени и располућени, што редакцију мало погађа а много увесељава, или се праве Енглези и пуштају да све тече као што тече. Такво је углавном било расположење у редакцији увек кад се бирао уредник. То ме се никада није дотицало и зато сам и сада био по страни. Тако сам пропустио да видим да су у редакцији нарасла нека притајена очекивања. Многи су видели мене као кандидата. Била је то 1988. година, већ се била догодила Седма седница, са сцене су били одувани српски полтрони мртвога Тита, ти збуњени заговорници братства и јединства, о Милошевићу се говорило као о новом Кнезу Милошу који ће Србију дићи из комунистичког пепела. Храброст је била одлика те нове политике. Титови дисиденти, чак и они леве оријентације, информбировци, наједном су ушли у јавни живот, о њима се слободно говорило и писало. Иако је и даље постојао пуни континуитет власти, иако су свуда били исти људи, на моје раније сукобе са Партијом почело је да се гледа другачије. Били су то одиста исти људи, али збуњени и уплашени за своје положаје. Њихови дојучерашњи заштитници били су свргнути, нови властодршци били су мутни и нејасни, како им се додворити? Све сам ја то знао, али био сам сигуран да ме старе комуњаре, чак и овако збуњене и уплашене за своје фотеље, неће прихватити као кандидата. Није ми било ни на крај памети да им учиним задовољство да ме понижавају. Узео сам одмор и седео код куће док циркус не прође. Али оног последњег дана кад је рок за конкурисање истицао, око седам сати увече, звони ми телефон. Зове ме колега Раде. „Је ли“, каже, „конкурисао си, а?“ Као – сигуран је у то, али ипак да провери. „Ма какви, шта ти пада на памет!“, кажем. „Стварно ниси?“ „Нисам“. „Ти си полудео“, каже Раде. „Ово је твоје време, шанса за тебе. Зар ћеш дозволити да нам опет дође нека будала?“ И мало о мени, мало о редакцији, о колегама, о професији, убеђује ме он, прича, не да ми да спустим слушалицу, да прекинем разговор. Не слуша моје аргументе, не прихвата изговоре. „Ми смо мислили да си конкурсао“, каже, „да је та ствар готова, а шта је сад ово? Како можеш 21
да нас изневериш?“ „Али човече“, кажем ја, „сада је већ касно, зашто ме гњавиш, давно је прошло седам, пошта више не ради!“ „Ради до осам“, каже он, „до осам! Још имаш времена да напишеш једну реченицу и однесеш писмо на шалтер!“ И тад се у мени нешто преокрете. То „напиши једну реченицу и однеси је на шалтер“ ми је зазвучало тако згодно, тако идиотски, тако кретенски, тако осветнички, да сам почео да се смејем. Наједном ми је, штоно кажу, синула истина: па та јадна, полтронска, заплашена партијска менажерија ће добити напад жучи, мигрену, срчане сметње, кад види да сам једини кандидат који испуњава услове а коме они не смеју дати зелено светло! И напишем ту реченицу: „Јављам се на конкурс за главног и одговорног уредника, сва моја документација налази се у архиви Радио-новинске установе“. Потпис, датум. И изаберу ме за уредника. По свим прописима, са целом процедуром, у свим општинама. После ме неки, снуждено и кисело, корили: „Могао си баш да напишеш нешто у оној својој молби!“ Боже, шта ли су они имали у својим главама! Неке потиснуте снаге враћају се на сцену, узимају власт, пази шта радиш! Ту реченицу схватили су као мој пркос, као изазов: „Хајде, покушај да не гласаш за мене!“ Можда су мислили да ме лично Милошевић делегира? Неки су чак журили да се препоруче, као у Нушићевим комадима! Ја сам гласао за тебе, говорили су ми снисходљиво, са оним препознатљивим, кучећим осмехом. Боже, како сам их разочарао! Слободне штампе у Србији тада није било. Још увек су били комитети, политички активи, партијске комисије и сва остала структура репресије. Али она је била уздрмана и збуњена, могло се нешто више него пре и храбри су то покушавали да користе. Ту и тамо новине су искорачивале из колотечине и око тих написа, њихових аутора и уредника, витлале су се афере. НИН, Дуга, Вечерње новости. Чак и стара добра и послушна Борба, са новим руководством, започињала је неки нови курс. Наједном се прочуо неки студентски листић у Крагујевцу под називом „Погледи“. Писао је о побунама комуниста против Тита, „левим скретањима“ у Црној Гори, злочинима Титових партизана које су чинили по Србији 1944, „пасјим гробљима“ и другим стварима о којима раније није смело ни да се размишља. О отварању таквих тема у листу који финансирају збуњене и сметене, али ипак комунистичке општине, није могло бити ни говора. Реаговали би хистерично, а аргументи би им могли бити 22
прихватљиви, још увек су те теме деловале сензационалистички, звучале натегнуто и надувано. Зато сам решио да кренем другим, опрезним и сигурнијим путем. У фасциклама које су остале од мог претходника нашао сам неколико необјављених, критички интонираних писама читалаца. Таква он није никада објављивао, али их је неко време чувао за случај да незадовољни читаоци дођу да их траже назад. У малу градску редакцију људи навраћају. Ту не важе правила. Ако љутит човек тражи своје писмо назад, лакше ти је да га вратиш него да му објашњаваш да се „дописи не враћају“. Узмем ја та писма, лично их прекуцам, лепо исправим и дотерам, дам им атрактивне наслове и поднаслове, и објавим. Одредим сталну страницу за та писма и позовем читаоце да пишу. Први пут се у „Новом путу“ појавили написи који критикују неке сегменте недодирљиве комунистичке власти. Не потписују их, додуше, новинари, али свеједно. На моје велико изненађење, читаоци су одмах разумели игру. Почну да ми шаљу дописе које су годинама слали редакцијама али нико није хтео да их штампа. О својим мукама и тешкоћама, ускраћеним и неоствареним правима, привилегованим појединцима и обесправљеном народу. Једну страницу листа коју сам одредио за дописе ја проширим на две. И тако је то остало све док сам био уредник, пуне четири године, као некакав заштитни знак „новог“ „Новог пута! Једнога дана дође у редакцију један младић, каже зове се Саша Живковић, и понуди ми допис, невелик, писан руком на истргнутом парчету папира из ђачке свеске на коцке. Познавао сам га с виђења, био је то син угледног занатлије, гравера и печаторесца Драгана, мирног и аполитичног човека, држао је радњу у главној улици. Ту, у тој радњи, сам и виђао Сашу, у пролазу. Био је вижљав и сувоњав, тих, деловао нежно и крхко, па сам и о њему мислио да је повучен и аполитичан. Ти сад знаш о коме ја причам, јер то је онај младић који је, заједно са Сикијем, први из Равнова отишао у добровољце, чим смо заратили са Хрватима. После неколико месеци он се вратио, а Сики је, као што знаш, остао да ратује и у Босни, долазио је на кратко и опет се враћао, на крају је и погинуо негде у околини Бијељине, или неког другог града, не сећам се тачно. Шта сад овај хоће, помислим ја и узмем ту цедуљку, јер то је и била као нека цедуљка, тек да не увредим дечка. Кад погледам – а оно о Титу. Наслов: „Јосип Броз – католички светац“. Ситним, читким рукописом Саша пише како је случајно завирио у црквени календар и изенадио се кад је видео да је 23
Тито уписан у католичке свеце под именом Јосип радник. Јасно је да се ради о Титу по томе што тај светац пада баш на Титов рођендан, 25. мај. Ватикан је тако наградио Тита, образлаже Саша, што је раскомадао и уништио српску државу, поништио резултате њених двестагодишњих ратова за ослобођење и уједињење, а Хрватима створио темеље државности чак и на просторима који им етнички никада нису припадали, на којима одувек, па и сада, живе Срби. У то време још је на снази био „Закон о заштити имена и угледа Јосипа Броза Тита“. Предвиђао је строге затворске казне за оне који га прекрше. У четири ока о Титу се причало свашта, али у јавности све је било по старом, сценографија и вокабулар везани за његово име нису се мењали, величан је и даље као да је жив, говорило се „И после Тита – Тито“, одржавани су слетови за његов рођендан, на стадиону ЈНА препуном омладине и званица гашени су увече рефлектори и емитовани стари Титови говори, са великог екрана народу се обраћао мртви вођа; све је то било надреално, онострано, уврнуто, вампирски, нецивилизовано, унижавајуће, али нико се није усуђивао да каже било шта. Уручивана је и штафета, председницима омладине, који су је после полагали на Титов гроб, смушено и у неприлици, као да се извињавају што нису у стању да му је лично однесу на небо. Сасвим је било разумљиво што нико није имао воље да пркоси лудацима који су били у стању да све то организују. Тешко је неко могао да процени на шта су све спремни. Чак је и у „Меморандуму“ Српске академије наука, који је у лошим фотокопијама кружио међу српским интелектуалцима, онај део који је на критички начин говорио о Титу фломастерима био испрецртаван до нечиткости. Све ми је то пролазило кроз главу док сам читао тај Сашин допис. Оставим да ствар преноћи и ујутру – преломим. Одлучим да га објавим. Неко мора да прекине то лудило, помислим, неко мора да започне. И објавим допис, при дну оне читалачке стране, не баш упадљиво. После неког времена ствар доспе до НИН-а, не знам како, и неки новинар тамо покрене ту тему са питањима јесте ли или није Тито католички светац. У Београду се око тога дигне фрка, направи се права афера, нападају тог новинара и редакцију, а око мене – тишина. Нико не реагује, нико не говори ништа. Пашће све у заборав, помислим ја, кад у редакцију, па право код мене – моја врата била су увек отворена – улази човек кога не познајем и пружа ми допис који је као неки деманти онога да је Тито светац. Ставио наслов „Тито није католички светац“. Текст такође писан руком, ситно, ситно – 24
дугачак. „Ја сам наставник Ђокић“, каже човек, „и не слажем се са Вашим читаоцем који је писао о Титу. Молим Вас да то објавите“. У реду, кажем ја, мислим стварно деманти. Кад оно – све црње од црњег против Тита. Тито никако не може бити светац, пише тај Ђокић, чак ни католички, јер је он безбожник, сатана, масонски завереник, убица, лажов. И све потанко образлаже. Ја објавим и тај текст. У врху стране, на ударном месту. Шта ће бити, биће, мислим. Ако ме ухапсе, бар ће бити велика афера. Међутим, ништа. И даље се не догађа ништа. Онда стигне текст неког комерцијалисте из Фабрике каблова, Владе Станимировића, који такође оспорава да је Тито светац. Главна поента тог текста била је у потпису. Човек се потписао: Влада Станимировић, ГЛАВНА УЛИЦА, број тај и тај! Непомињање Титовог имена и прекрштавање његове улице био је чин деструкције највишег степена, али оригиналан и домишљат, изван домашаја репресије! Али после неколико дана звони ми телефон. Хало, каже глас, хало, кажем ја. Је ли то уредник, јесте. Овде Милун Гајић, окружни јавни тужилац. Изволите, кажем. Могу ли да дођем код Вас на једну кафу?, пита тужилац љубазно. Обичним, одмереним гласом. Никаква љутња у тону, никаква претња. Како да не, кажем ја, само изволите. Спустим слушалицу и размишљам. Кад је то јавни тужилац тражио да дође код уредника на кафу? Нико се од њих никада није удостојио ни да позове новинара, а камоли да му долази на ноге. Са новинарима они су комуницирали само писмено – неком изјавом, кривичном пријавом или решењем о забрани издања. Сигурно се нешто крупно променило, а ја то нисам приметио. И ево, долази Милун. Знамо се одраније, али онако, овлашно. Сад и он и ја глумимо срдачност. Доноси нам девојка кафу и одлази, он гледа у отворена врата, ја руком дајем знак да их затвори. „Слушај“, каже тужилац и смешка се, „молим те, немој више да пишеш о Титу. Пиши о чему год хоћеш, критикуј кога хоћеш, пиши против мене, пиши против свих нас, само немој о Титу! Ето, дошао сам да те то замолим, ништа друго!“ Ја се такође смешим и ћутим. Пијемо кафу. „У реду“, кажем, „договорено, нећу више писати о Титу!“
25
МАГЛЕНА МИСАО ИЗ РАВНОВСКОГ БИОСКОПА
Видоје је причао и даље, Ранко је слушао али га није чуо. Ишли су заједно, један поред другог, готово се додиривали, али су ипак били одвојени, кретали су се у две различите, међусобно удаљене временске равни. Били су сами у целој улици, корачали су лагано и комотно средином, широким коловозом, било је летње и сунчано преподне, прозрачно као после кише, а ипак, нити је њих неко видео и чуо, нити су они неког видели и чули; нису могли да виде и чују чак ни један другога. Ранко је био у 1957, можда и 58, Видоје у 1989. и спремао се да закорачи у деведесете. Било је то заиста право чудо које је произвео стари, закривљени славолук улице Радоја Дакића и којег они нису били свесни. Ранко је јасно видео да је улица потпуно пуста, да нигде нема живе душе, да су све капије закључане, чак и ролетне на прозорима спуштене, да нико не излази нити улази, да нико не провирује, да нико не стоји налакћен на прозору, да нема гласова ни звукова, да се не чују ни птице, да је утихнуо и сасвим нестао чак и онај увек присутан, удаљени ук града, али му све то није изгледало чудно и необично. Напротив, примао је то као нешто сасвим нормално и примерено. Он је ту празнину испуњавао оним упамћеним сликама и дамарима који су извирали из његовог сећања и свуда око њега је заправо, захваљујући баш тој пустоши и празнини, бујао живот. Ево одмах ту, са десне стране, мале зелене капије и ниске жуте куће у којој је становао његов друг Сима Милојевић. Соба му је била до улице, кревет крај ниског прозора, па се чинило да спава с главом на тротоару: увек је чуо њихову галаму, смех, дозивање. Плаве очи, смеђа таласава коса, увек насмејан и расположен. Одатле, из те собице, чешће него на факултет одлази у есперантски клуб на Теразијама. Говори есперанто, има звање наставника, држи почетне курсеве. Захваљујући њему, есперанто је важан језик који уноси радост и задовољство у мирну улицу Радоја Дакића која из земунске периферије, на силу и вештачки, преко сивог и чађавог тунелаподвожњака, покушава да се увуче у пространи метеж и неред Новог Београда. Свраћају у есперантски клуб, сви имају чланске карте и дипломе почетног курса, иду на предавања у земунску мензу кад 26
долазе Јапанци са својим дијапројекторима да им показују чуда далеког истока и причају о својим путовањима, праве се због тога важни, сами себи изгледају значајни. Крца успева чак да га делегирају за неки конгрес у Немачкој (иако је у знању најгори, није научио ни педесет речи, Сима му је начисто гледао кроз прсте), само да би добио пасош и отпутовао да купи нека стара немачка кола или моторцикл. Сима се због тога малкице згражао и скандализовао, али је на крају попустио, весело се смејао као и увек и долазио кад су га дозивали чак из свог дворишта, три куће даље, дерући се као мамлази. Сима је давно, давно отишао у свет за својом зеленом есперантском звездом и повремено се јавља Ранку разгледницама са својих честих и далеких путовања. Постао је генерални секретар светског удружења есперантиста и живи у Амстердаму. Есперантисти који иду на конгресе виђају га понекад и причају о њему одушевљено: један Србин на тако високом положају, благи Боже! Али Ранко га сад види овде, младог и тршавог, како лежи са књигом у рукама и прекрштених ногу на ниском, офуцаном каучу. Сагиње се и вири кроз ниска, тамна оканца прозора, смеши се, хоће савијеним кажипрстом да покуца у стакло. Ту је и чика-Вељина кућа. Фасада је мало дотерана, и капија је нова, на њој реклама неког мајстора који мења сајтне на аутомобилима и крпи сву старудију и трулеж. Баш тако пише: „...и крпим сву старудију и трулеж!“ Ено куће чији је прозор увек био отворен и из које се чуо клавир, Шопенове етиде, увек етиде. И тај прозор је сада затворен, али Ранко види да је отворен и чује девојку која вежба етиде, Шопенове. Стоји и кућа преко пута која је увек изгледала као нова, тек изграђена, и на чијем високом прозору је увек, кадгод је Ранко пролазио, била налакћена девојка. Никада није погледала доле, никад га није приметила, није се смешила нити јављала, само је стајала тако налакћена и гледала некуд преко улице у високи насип којим су често тутњали возови препуни путника који су се можда запутили у Загреб, Љубљану, или још даље, у Европу. У једном од тих возова Крцин друг Пушоња водио је љубав са неком непознатом Холанђанком. На растанку, скинуо је са врата свој дугачак, запрљан, вунени шал и поклонио јој. Она је погледала збуњено, ваљда је мислила да је то неки обичај у страној земљи, развртала се около по купеу као тражећи нешто чиме би узвратила, па скинула с руке скупоцени швајцарски сат и пружила га Пушоњи. Причао је то Крца и одушевљено се смејао досетљивости свог другара. Знао је Ранко и друге приче о том Пушоњи који је са Крцом 27
био у истом одељењу у земунској Гимназији. Правио је разне мангуплуке, али су му гледали кроз прсте јер му је отац био у истој школи угледан професор. Једном их је разредни позвао у свој кабинет да им, због нечега, очита буквицу. Али међу њима је био и Пушоња па се, због његовог оца, не без очитог напора и нервозе – видело се то и по томе што је стално палио и гасио цигарете – буквица претворила у благе прекоре и родитељске савете. На крају је разредни очински питао да ли су га разумели, или би неко хтео нешто да пита? Пушоња је дигао два прста. „Изволи, питај“, казао је разредни. „Могу ли да покупим пикавце?“, питао је Пушоња. „Марш напоље, битанге!“, процедио је разредни после једног тренутка тешког савлађивања, док му се брада тресла од гнева, а они, сагнуте главе, сустежући се да се не закикоћу, изашли лагано да смишљају нове несташлуке... На месту је и кућа у којој је, високо у поткровљу, иза прозорчића који такође гледа на улицу, становао кошаркашки тренер Лиле који је често долазио ненајављен да зове мамурног Крцу на тренинге и утакмице. Крца је играо у земунској „Младости“ на месту бека, био је талентован, поуздан и борбен, али никада није имао времена за тренинге, ускакао је у утакмице неприпремљен, равно са својих путовања или ноћних авантура. Лиле га често није затицао код куће и онда је седео у дворишту, на столичици која је побадала своје ногаре у троскавац, и разговарао са Ранком некако тужно и сетно, као да му је било жао што он није кошаркаш; био је толико мирнији и послушнији од Крце. Једном је видео Ранкове слике начињене ту, пред кућицом, на троскавцу, сликао га је Дејан њиховим малим „алтиксом“ са плавом оптиком на црно-белом „изопан“ филму (Ранко је седео на столичици и гледао одоздо у објектив са неким сетним осмејком) и казао: „Што си леп! Могао би да умножаваш ове слике и продајеш их, као филмски глумац!“ Ранко га је изненађено погледао и први пут видео да Лиле има широко меснато лице, велики грбав нос, дебеле усне, рунасту плаву косу, да му је кожа бела, од оних које на сунцу само поцрвене. Он сигурно мисли о себи да је ружан, помислио је; Ранко је одувек боље видео оно што је унутра него оно што је споља. Гледао је около, упијао исту слику после толико година, све је било исто као и пре, али да ли и њихов број 47? Срце је почело да му трепери при самој помисли на то. Број 47 није била кућа, само један зид на коме је Крца с великим поносом, белом масном бојом, најлепше што је умео, исписао „Бр. 47“, и једна висока капија од дебелих, потамнелих чамових дасака из којих искачу крупни чворови, 28
празан плац у улици, једна празнина, једно ништа. Има ли ичега од тога, или је све сада изграђено, измењено, непрепознатљиво? Има! Број 47 постоји још увек! Неко је ту изградио нову кућу, са два шиљата поткровља чија оканца гледају на улицу, али зид није срушио, само га је ојачао бетонским стубовима и надградио. И капија је надзидана по сремски, стубови и велики лук од цигала, чамове даске офарбане, рупе од чворова запушене; начињен танак изрез за пошту испод којег белим словима пише: „Н. Спасић“. Ко ли је тај Спасић и да ли зна ко је ту некада боравио? Ранку дошло да позвони и замоли да уђе, да погледа како је сада унутра, чега има иза тог надграђеног зида и високе капије, али се не усуђује да прекине чаролију. Шта би тај Спасић могао да помисли о њему? Ратно је стање, сви су сумњичави, какве вражје успомене кад бомбе падају и градом се смуца свакаква фукара! Можда би човек и разумео ту знатижељу, али свеједно, опасност постоји, зашто би ризиковао? Ранко је свестан да би његов прст на звону био излазак из чаролије. Зашто би то радио кад и без тога може мирно и смешећи се да уђе стазом поплочаном поцрнелим циглама и још једном надмено демантује да су тај зид и капија само један празан плац у улици, једна празнина која чека инвеститора који никада неће доћи, једно ништа. Јер иза тог зида, наслоњена на њега и приснижена да се не види, је њихова бела кућица, њихов дом, центар њиховог великог, студентског царства. Исписивањем тог китњастог броја 47 Крца је обелоданио тајну која се скрива иза зида и уписао их у станаре улице Радоја Дакића. Он се мучио да пронађе ту сакривену кућицу у празном плацу, дуго тражио власнике који су живели негде далеко у неком сремском селу, убеђивао их да му издају кућицу на дуги рок, молио преклињао, и на крају успео. Откад су му се родитељи одселили из Земуна, он је био подстанар, без сталне адресе. Сада је не само повратио сталну адресу, него је то била његова лична адреса, само његова, стечена његовом заслугом, и на то је био толико поносан, толико је ликовао и преувеличавао тај успех, да је не само он сам гледао на ту бедну кућицу, са подом од неофарбаних дасака и нешто бедног, давно расходованог намештаја, као на најлуксузнији стан, већ је то уверење преносио и на Ранка који се заједно са њим ту уселио, на Дејана, Лазара, Бранка, Павла и остале који су, док се не снађу за стан, бивали ту чести гости, па и на Симу, Растка, Петра, Мирка и остале који су имали своја стална боравишта, самостално или са родитељима; сви су се они ту, у тој ниској и загушљивој кућици, или, ако је лепо време, у дворишту испред, на тепиху од троскавца, под 29
очерупаном шљивом и високо поткресаним орахом, осећали опуштено и пријатно и увек били спремни да посведоче да је то најлепше место у целој улици. Кад се уселио у кућицу, Ранко је већ био завршио прву годину, исполагао све предвиђене испите. Становао је у Студентском Граду, у накнадно адаптираној соби у сутерену са још четворицом „цимера“, возио се до Зеленог венца презагушеним „тридесетшестицама“, учио по библиотекама. Стално га је пратио онај осећај нелагодности, она стрепња неприлагођеног дођоша, комплекс странца и уљеза, који је носио из интерната у Равнову. Имао је другаре и пријатеље, али они су одлазили и нису се више враћали, путеви им се никада нису укрштали, није било никакве стајне тачке која би их држала на окупу. Сада, у овој кућици, у овом дворишту, у овој празнини улице Радоја Дакића коју су они тако гласно и весело испунили, тај осећај лагано се губио. У почетку на то је утицала сама чињеница да има дом који му је толико недостајао, коју је Крца неодољиво наметао чак и онима који од тог недостатка нису патили. Кључ који увек стоји на косој греди изнад врата, стари зелени ормар у коме увек има не само нечег од одела неопходног за вечерње изласке и игранке – чисте, испеглане кошуље, неког бољег сакоа, џемпера или јакне – већ и нечега за храну – парчета сланине или качкаваља, тегле са цепканим паприкама, бајатог хлеба – решо на коме може нешто да се испржи или скува кафа, радио лампаш без кутије, прекривен зеленим платном из којег вире само дугмићи, каучи на којима, и поред понеког одвезаног федера, може удобно да се лежи и сањари. Лаганом нестанку те тешке стрепње, те болесне зебње и несигурности, доприносио је после још више однос према животу који се овде градио, тај шарм оптимизма који никада не признаје пораз, који оскудицу претвара у обиље, трпњу у задовољство, губитак у добитак, који њихову бедну кућицу претвара у вилу, заблуделе девојке земунске периферије у њихове принцезе, та моћ да се стиже свуда и ради свашта, да се слави и пије уз гитаре и песму, али и да се по целу ноћ учи у осами и полажу испити као у трансу. Ранко је довлачио књиге, испуњавао њима све по кућици – сто, климаве, ниске сталаже, столице, орман – гурао их под узглавља, ређао по поду. Учио је ноћу, нарочито зими, кад је кућица сабласно цвилела од самоће, кад их је мало ко посећивао, кад је Крца лутао, обилазио само њему знана места и људе, често веома далеко, по Европи. Тада се у њему рађао један осећај моћи који дотад није познавао, увлачила се у њега сигурност знања, губио се страх од 30
испита, од професора, од питања; први пут, гледајући све те томове дебелих књига, био је сигуран да зна шта се крије између њихових корица и имао осећај да се трезни од тешког пијанства, ослобађа главоболног мамурлука. Готово је престао да сања оне грозоморне снове после којих се будио сав у зноју: како стоји пред полицама испуњеним књижуринама са насловима у златотиску, потпуно су му стране и непознате, ни наслове не може да им прочита и упамти, а озбиљни стари професори намргођено седе пред њим у злослутној тишини и чекају да он проговори и исприча њихов садржај. Књиге које је поређао свуда наоколо он стално отвара и чита, подвлачи у њима пасусе и исписује маргине, чита их наглас, разговара са њима, полемише, опонира, свађа се или им одобрава. Од узрока страха и зебње, оне су постале извор мира и сугурности. Те књиге постале су за Ранка нова димензија броја 47 у улици Радоја Дакића. Променио се. Одлази на факултет сигуран у себе, суздржан, тајанставен и ћутљив. Не стиди се старих ципела кривих пета, излизаних сомотских панталона, срозаних јакни. Шири око себе сигурност, изгледа као човек који би могао да се облачи и другачије ако то жели, али не жели; и сви му верују, он види да му верују, осећа своју моћ која се шири около кад се само малкице, готово невидљиво насмеши сужавајући очне капке и усмери негде свој тежак, продоран поглед. Из маглене дубине његовог дечаштва у Равнову израња једно сећање. Био је у вишим разредима гимназије, не зна да одреди тачно који разред, али зна да је школска година увелико почела, да су измакли лепи дани септембра и октобра и да се растеже сиви, влажни, хладни новембар. По ко зна који пут распршио се заклон његових нежних, крхких пријатељстава. Опет нема оних које је волео и са којима се дружио. Лето их је однело, он не зна где и никада неће сазнати. Сам је, ћудљив, повучен и несрећан. Попустио је у школи. Не слуша, не упија, не учи, не одговара. Слабе оцене пеку га као жар, али није у стању да се покрене, нешто крупно недостаје, осећа огромну празнину. У таквом расположењу, сам и одсутан, гледа увече неки филм у сали Занатског дома. На зидовима лепо осветељеног, пријатног фоајеа су велике, црно-беле, урамљене слике филмских глумаца и глумица које он увек радо гледа, али сада их не опажа. Једва успева да прати радњу филма, готово да и не би знао да каже шта је гледао. Али кад се филм заврши и он изађе у хладну новембарску ноћ, једна мисао му је јасно у сећању и она га опседа, прогони, не да му мира. Главни лик у филму је нека скитница која у 31
време рецесије, општег сиромаштва и беспослице, путује обалом океана, негде на југу Америке, и ради свакаве послове да би преживела: прекопава баште, преноси пртљаг, укопава бандере. У једном предграђу наиђе на људе који се муче на бушотини за нафту. Имају проблем, нешто је отказало, постоји нека опасност коју нико није у стању да реши. Скитница седне да се одмори и да осмотри шта раде. Изнервирани и малаксали, они га љутито питају шта гледа, да не зна можда он да реши тај проблем? Њему се очи само мало сузе, док осмех остане сасвим неприметан, кад им каже: „Наравно да могу, ја сам инжењер, стручњак за бушотине, мој занат је нафта“. Скитница устаје и, док се они још нису опоравили од шока, почиње нешто да распетљава на тој скаламерији и под његовим рукама велика бургија наставља да се врти све док из њене дубине не забруји и не шикне огромни млаз нафте. Тада Ранку сине та мисао која га сада прогони: дакле, то је тај тајни ослонац који скитници даје снагу да са истим залеђеним осмехом и продорним, надмоћним погледом, прекопава баште – за доручак и старе ципеле умрлих мужева, које му као плату дају шкрте тексашке жене. Вилијем Холден – јер он је позајмио лик тој скитници која Ранку не да мира – има знање и моћ. То га чини нерањивим и недохватним за лепљиву мрежу беде и понижења која се плете око њега. Иако прљав и бос, Холден корача дигнуте главе, као какав прерушени принц. Целу ноћ Ранко се грчио под сурим, војничким ћебетом у хладној спаваони Равновског интерната, а ујутру неиспаван, са подочњацима, али смирен и задовољан, као да се вратио из тамног вилајета у коме је убио змаја и спасио отету девојку, пажљиво одслушао све што се предаје у школи и, запањен својим незнањем, данима учио, учио, све док није ухватио корак и док сви, па и он сам, нису заборавили његов страшни пад. Сада, кад се кућица у улици Радоја Дакића испунила књигама, и кад му је учење тако пошло од руке, Ранко је осећао да се она маглена мисао коју је понео из равновског биоскопа у ноћ пуну студени, страха и очаја, полако остварује. Улица Радоја Дакића, негде дубоко у његовој свести, претворила се у ону срећну бушотину из које је, захваљујући њему, Вилијему Холдену, принцу прерушеном у скитницу, шикљала нафта.
32
33
ЗЛАТНА ПРАШИНА БОРЦА ЗА НАЦИЈУ
Подвожњак на крају улице, тај бедни, ижђикали, огољени славолук са својим бетонским, цигленим и каменим ребрима, углављен између свих тих лепих, нових зграда као какав стари угурсуз, као да је својом магијом деловао и на Видоја, само што он није био тога свестан. То апсолутно недешавање, то одсуство људи, та пустош улице која као да није била од овога света, то Ранково ћутање, све је то у Видоју изазивало жељу за причањем. – Знаш, матори – казао је гледајући у асфалт а не у Ранка – тада, кад ми је то јавни тужилац рекао, схватио сам да се у Србији догађа пометња библијских размера. То руковођење из гроба, та аветињска послушност једном мртвом диктатору, све се то сада претварало у прах и пепео, а нове спирале власти не само да није било, него су се сви клели да је неће ни бити, да је то нешто најгоре што нас је задесило у прошлости и да сада наступа време слободе и демократије. Систем заснован на послушности није сада имао кога да слуша. Неочекивано, преко ноћи, ницали су нови центри моћи, али су исто тако неочекивано и брзо пропадали. Моћни репресивни систем панично је пратио догађања, али још увек није успевао да сагледа ко ће однети коначну победу, није знао коме да се баци у наручје и да му лиже лице, и плашио се свега и свакога, дрхтурио као врапче у шаци. Смејао сам се, задовољан што је коначно дошло и мојих пет минута. Један стари новинар, годинама спутаван, малтретиран, кажњаван, омаловажаван, сада ће им говорити истину о којој је морао да ћути. Тај нагли преокрет у мојој професији готово ме је уплашио; био сам свестан своје одговорности, али и шока који ће то изазвати на покорне грађане, несвикле на јавно изговорене храбре, тешке и истините речи. Решио сам, дакле, да будем опрезан, али да станем и да се уздржим, да не искористим прилику – нити сам хтео, нити могао! То моје ново и дотле непознато расположење, мало по мало, сасвим је потиснуло ону сталну и оправдану стрепњу да они који су ме поставили за уредника сада знају да су погрешили и да ће својски радити на томе да своју грешку исправе. Њихова псећа храброст, без вође, тако се дивно срозала, сматрао сам. Али варао сам се. Они су се још увек извежбано груписали у мале чопоре, слушали своје мале 34
вође, и само чекали згодан тренутак да нападну. Тај тренутак дошао је неочекивано, на моју срећу – за њих исувише касно. Било је то пред крај 1988. године, кад је Србија масовним митинзима, „догађањем народа“, покушавала да присили савезну олигархију да јој одобри промену устава. Такав митинг, разуме се, одржан је и у Равнову. У време његове припреме мени падне на памет да позовем и наше побратиме из Словенске Бистрице. Објавим један коментар под насловом: „Зашто побратими из Бистрице нису са нама?“ Многе делегације ишле су тамо и овамо поводом свакаквих, малих и безначајних догађања, па зашто нас побратими не би подржали сада, кад нам гори под ногама?, писао сам. Словенци не дођу, него пошаљу хладно срочен телеграм у коме кажу да су били спречени. Ја објавим телеграм, без коментара. Очекивао сам да ће Словенци можда прокоментарисати те написе у „Новом путу“ који су редовно добијали „у размену“, како се то каже, мада они нису имали свој лист и нису нам слали ништа. Али уместо тога, ја затекнем једног јутра на свом столу примерак листа који се вратио из Бистрице са ознаком: „Не примамо“. На маргини изнад логотипа читко је било исписано: „Не спрејмемо. Назај 11000“. Очигледно да некоме ко је вратио тај примерак није било у памети Равново, већ Београд. Први пут сам се тада сусрео са једним отвореним шовинистичким гестом Словенаца и то ме је погодило. Наш „Нови пут“ и мариборска „Вечер“ били су иницијатори „Воза братства јединства“ којим су сваке године ратне избеглице из Словеније долазиле поново у Србију, тај воз је још увек ишао, и то је била једна од ретких искрених и спонтаних међунационалних манифестација које није режирала сама власт. Било је увек потресно гледати те људе, који су се нашли један другоме у најтежим временима, како се препознају, љубе и плачу. Шта је сад ово? Нека словеначка будала изазива инцидент? Не, нећу да наседнем! Ипак, ставим тај примерак у фијоку, за сваки случај. Увукао се у мене неки црв сумње. Лист, наравно, престанем да им шаљем, уверен да га више неће ни тражити. Испостави се да сам био у праву. Лист нико није тражио, а догађаји су се одвијали да не може бити горе. Онај скуп у „Цанкарјевом дому“ потпуно ме је шокирао. Како могу са толико мржње да говоре о Србима, и то највише они који су одбацивали комунизам и иступали у име неке нове, будуће, грађанске Словеније? Зар је могуће да им је непозната српска мука са Косовом, још од времена Арсенија Чарнојевића, тај страшни притисак Албанаца, то безобзирно потискивање Срба које је баш у комунистичкој 35
Југославији добило неиздрживе размере? Зар није њихов Кардељ, на маргини нацрта устава из 1974, који је испарчао Србију и од Косова направио државу, написао: „Ово је претерано!“? Постало ми је јасно да Словенци зарад свог интереса, зарад своје самосталности, раде на разбијању Југославије и, темељити и срачунати, као што су у сваком послу, ударају у њену најслабију тачку, покушавају да активирају косовску темпирану бомбу. И притом не хају што је то вековно српско болно питање! Зар заиста не могу другачије, питао сам се, зар морају толико да нас повређују? Кап у чаши прелила је једна цинична Кучанова изјава – у серији оних којима је бранио словеначки крути став – да је српска истина само једна од истина, али да постоји и друга истина, да постоји више истина. Кад то прочитам, ја извучем из фијоке онај враћени примерак „Новог пута“, исечем део насловне стране са логотипом где се јасно види оно „Не спрејмемо“ и „Назај 11000“, и објавим то уз коментар да Кучан недолично брани словеначки шовинизам уводећи у политички вокабулар тезу о више истина, иако је истина одувек била и увек ће бити само једна и једина, што значи да свако сада може да прича шта му се хоће, да лаже и маже по својој вољи и да то проглашава за истину! Уверен да то Словенци неће ни прочитати, нисам очекивао никакву реакцију. Али, што каже народ – не лези враже! Ситну књигу пише бистричка Комитеја и шаље је на колено – равновском Комитету! А у тој књизи објашњавају да је чланак из „Новог пута“ преузела „Политика“, а из „Политике“ мариборска „Вечер“, па су они тако сазнали за увреде које је уредник „Новог пута“ учинио њима и њиховом председнику. Нико од њих никада није ни помислио да нам враћа новине са тако шовинистичком тенденцијом, писали су, то је уредник без икаквог повода измислио, као што је без повода вређао и њиховог председника. Зато траже да ме Комитет одмах смени и натера да објавим исправку у „Новом путу“, а потом, о свом трошку, и у „Политици“ и „Вечери“! Били су то крајње смешни, идиотски захтеви. Зачудио сам се колико су словеначки комунисти глупи, крути, индоктринирани. Тамо ваљда нико паметан није ни хтео да буде комуниста! Нису хтели да виде очигледан шовинизам и бранили су председника који их је већ био отписао, укинуо их, изрекао им смртну пресуду, који се већ био удружио са Јаншом, Бавчаром и осталима који су градили нову Словенију, без комуниста. Али зачудо, наш Комитет прими то писмо сасвим озбиљно и проследи га Председништву Социјалистичког савеза и Општини да предузму мере. Ови размотре захтев, закључе да 36
је уредник „направио уређивачки промашај“, закажу седницу „Општинског председништва“, што ће рећи свих челних функционера, и позову ме да положим рачуне. Дакле, смена. Видим ја да ствар још није готова, да се пси и даље окупљају у чопоре и тако снаже један другога, лају и нападају. У реду. Спремим се, напишем лепо оно што хоћу да им кажем, откуцам у више копија да приложим уз записник, да не измишљају после шта сам рекао, и одем на тај састанак. Био је заказан у малој, конференцијској сали Синдиката, на другом спрату оне зграде где су биле смештене све те политичке организације али коју смо ми, по најважнијој, звали просто „Комитет“. Салица пуна. Сви челници Општине су ту, али и неки мање познати, Партији одани представници предузећа и месних заједница. Дугачак конференцијски сто попуњен са обе стране, у челу седи председник Социјалистичког савеза доктор Виктор, он председава, мени као оптуженом оставили место наспрам њега, у прочељу. Са стране су они који треба да ми изрекну пресуду. Доктор Виктор отвара седницу, мрси нешто, препричава захтеве Словенаца, предлаже да се утврди да сам направио уређивачки промашај и да се то јавно објави, а Словенцима да се пошаље извињење. Шта ће тим докторима све ово, који их враг бије по ушима да се прихватају оваквих функција?, питао сам се. Која то потреба нагони људе за истицањем у оваквим жалосним приликама? Вероватно наивност, вера у ту моћ која толико траје и која почива још једино на тој вечној репродукцији малих амбиција. И доктор Виктор мрси ово што не зна, што су му рекли да ради, зато што жели да опстане као председник, неће да изгуби нешто што мисли да му је важно. Можда он мисли да ћу и ја тако да мрсим, да трабуњам, да се извињавам, да браним свој положај? Мораћу да га разочарам. Мој „положај“ вредан је само уколико смем отворено и истинито да говорим. У супротном – не вреди ништа и нема потребе ни да се брани. Виктор је заћутао и сви гледају у мене. Ја вадим папир и кажем: „Могу и усмено да дам образложење, али желим да ово приложим уз записник, да се зна шта сам говорио“. И прочитам им ту причу о враћеним новинама, како сам их чувао у фијоци и зашто сам се на крају одлучио да случај обелоданим. „Наиме“, рекао сам на крају, „у светлу чињеница да се на митинге солидарности са прогоњеним Србима и Црногорцима на Косову, чије су патње биле најјачи разлог за промену устава из 1974, није одазвао ни један једини Словенац, а да се за солидарност са Албанцима и њиховим захтевима да се устав 37
не мења спремао генерални штрајк у Словенији, постало ми је јасно да се ради о манипулацији историјских размера и да више не само да немам морално право да прикривам инцидент који се догодио, већ да ми је као главном и одговорном уреднику листа обавеза да са тим упознам своје читаоце. Укратко, развој догађаја био је такав да објављивање инцидента није учинио депласираним, чему сам се ја надао, већ, на жалост, нужним. Схватио сам да се прикривањем и ћутањем више не може сачувати јединство, већ да се мора рећи пуна истина и да се једино тако могу сагледати прави узроци ове кризе у нашим односима. Зато сматрам да не треба разговарати о томе зашто је инцидент објављен, већ зашто се догодио“. Настао је дуг тајац. А онда подиже руку председник синдиката, Милорад Јеремић. „Желим само да кажем“, рече тихо, али то је звучало и прегласно у тој муклој тишини, „да ја потписујем то што је уредник написао“. Дакле, нисам био једини који своју функцију није хтео да брани послушношћу. Јеремић је био млад човек, човек села и градске периферије, месар по занимању. Не знам где је налазио снагу – да ли у својој младости и снажним рукама, занату којег се није стидео, породици или колегама на послу у Индустрији меса у којој је радио – али он је овог тренутка, овом изјавом, нудио чопору назад своју високу функцију. Међутим, подиже се још једна рука. Опет неки млађи човек кога не познајем. „И ја ово потписујем“, рече човек. Онда почеше да говоре и други, да одобравају, да се слажу са оним што сам урадио, да се присећају прикривене антипатије коју су Словенци стално исказивали према Србима, у разним приликама, нарочито кад су их дочекивали тамо, у Бистрици. Доктор Виктор се узвртео, не зна како да заврши састанак. Закључак који је имао спремљен више му није вредео ништа, а он се није усуђивао да срочи нови, прави, на основу онога што сам ја написао, а готово сви одобравали. Вртео је онај мој папир у рукама и мрмљао да је ипак направљен уређивачки промашај, али да је уредник имао право на свој став и на објављивање онога што сматра да је истина. Нико га, међутим, више није слушао нити записивао то што је говорио. Разишли смо се без закључка, као да ничега није било и ништа нисмо радили. У следећем броју листа ја онда објавим писмо бистричког „Комитеја“ са мојим опширним коментаром у коме до краја исмејем и понизим ступидне захтеве наших побратима. Била је то сјајна прилика да кажем неке истине о комунистима о којима нико никада није смео јавно да говори. Писао сам о словеначким комунистима, 38
али су се у томе лако препознавали и равновски и сви други. Нису смели да реплицирају. Покуњено су ћутали. Али зато су ме грађани звали телефоном, честитали ми на улици. Никада у „Новом путу“ нису прочитали нешто тако храбро и отворено, говорили су. „Политика“ после тога објави чланак на пола стране, са мојом изјавом и факсимилом новина где се види оно „Назај 11000“. Уместо да ме смене, равновски комунисти ме направили јунаком. Златна прашина борца за нацију, којом су ме тада посули, остала је до краја мога уредниковања. Чак и онда кад сам исписивао горке, горке истине о Србима, нису се усуђивали да ме назову издајником.
39
НИКОЛА РУДИЋ ЕДУКУЈЕ ВИЛИЈЕМА ХОЛДЕНА ПРЕРУШЕНОГ У СКИТНИЦУ
Ушавши једанпут у то двориште које је и иначе, и без те надоградње и посебног труда и старања тог господина Спасића, било погледу недоступно, Ранку се чинило да никада није ни излазио из њега, да је само накратко некуда ишао, као што је увек чинио, и да се сада опет враћа. Доживљај тог броја 47, те кућице, тог дворишта, те улице Радоја Дакића, био је – сада је то јасно видео – потпуно ванвременски. Опет је неко претпролећно време, још липе у Београду нису напупиле, чак ни оне у присојку и заветрини Македонске улице, још дрхтури у аутобусима и греје ноге на ниским, улубљеним радијаторима, али је обузет летом које долази. Већ тада били су решили, он, Лазар и Дејан, да одмах после испитног рока у јуну, у првој смени, летују у феријалном одмаралишту у Макарској. Била је година 1959, у јуну је требало да полаже испите из друге године. Спремао се да их све положи, учио је као у заносу, као у трансу, ишао на предавања и вежбе, до касно увече седео у читаоницама, недељом је учио код куће, ако је био леп дан износио је столицу у двориште и леђима окренут сунцу сатима читао, понекад су то чинили и Крца, Лазар и Дејан, удубљени до самозаборава нису примећивали ни ако дођу девојчице из комшилука, мале радознале принцезе, да се играју, прескачу конопац и врзмају се око њих, све док се довољно не охрабре па почну да им прилазе с леђа, да их гладе по коси, а онда смешно чешљају и кикоћу се задовољно; онда тек прекину учење да их отерају неком „страшном“ гримасом, да их чупну за носић или кикицу, а на крају, и сами задовољни што су прекинути и за тренутак одвојени од лудила учења, да их шаљу до угла да им купе цигарете. Осећао је неку нову, дотад потпуно непознату сигурност, која му је сугерисала да ће положити испите, да ништа неће остати за септембар, да ће отићи у Макарску опуштен, посвећен себи, недодирљив и надмоћан. Неће дозволити да га ништа повреди. Неће се удварати; никакве кратке летње љубави иза којих остаје само горак укус опсене, губитка и срџбе. Осећај чврстине, сигурности и задовољства, који се родио овде, из свега видљивог и невидљивог што је чинило њихову улицу Радоја Дакића, био је већ дубоко у њему. Знао 40
је да ће одсад моћи да контролише то вечно искање љубави, тај стални ритуал нуђења себе, који га, и кад наиђе на одзив, понижава и боли. А онда је Крца дошао са једним предлогом који му је зазвучао као изазов који мора да прихвати. Крца је имао много другова из земунске Гимназије које је посебно волео и поштовао зато што су се у нечему истицали. Једни у знању, други у спорту, трећи у уметности, четврти у довитљивости, пети у духовитости. Све што је излазило из просечности и кретало ка висинама освајало је Крцино срце, свему се радовао искрено, необуздано и заразно, преносио своје одушевљење на све око себе, ширио изазов кретања и напретка, драж новине, мистерију авантуре, радост успеха. Овај пут узрок Крциног широког осмеха, радосног светлуцања очију и готово празничног расположења, био је Никола Рудић, сликар, карикатуриста, писац и глобтротер. Са свог последњег путовања донео је аутостоперско искуство, које је тих година било модерно у Европи, и причао је Крци како жели да га пренесе младим људима у Београду, да га прошири и овде. Преко листа „Младост“, у коме је радио, позваће све младе људе жељне путовања и авантуре да их упозна са правилима аутостопирања и сопственим искуством. Ако желе, моћи ће са путовања да пишу листу „Младост“ који ће објављивати њихове занимљиве доживљаје и сусрете, па ће се тако вежбати и у новинарству. „Мени је Никола све испричао“, рекао је Крца, „али ћемо ићи на тај састанак, да видимо ко ће све да дође и шта ће још да се каже. То је генијална ствар, то је изум века! Станеш крај друма, подигнеш увис палац, аутомобилисти стају и возе те, потпуно бесплатно!“ Ранко се чудио како је то могуће, како аутомобилисти знају да треба да стану, а Крца му је објашњавао да је тајна у палцу, то је цака, подигнут палац све говори, да си стопер, да је то твој начин путовања, да за вожњу не плаћаш. Ко не зна, пролази, ко зна и хоће да те вози, он стане. Али возачи то сада већ знају, аутостоп је одавно раширен по свету. Та чудна идеја пала је на погодно тле. Ранко је видео себе усамљеног на друмовима. Диже палац, проси вожњу, путује без пара. Пешачи, спава под ведрим небом, сусреће чудан свет који га гледа подозриво, сумњичаво, али кад се сусретне са његовим мирним, чврстим и дубоким погледом, мораће да устукне. Један Вилијем Холден који путује прерушен у скитницу. Осећао је да то мора да учини. Да докаже себи да може. „Остаћу после смене у Макарској“, казао је. „Сам. провешћу лето на мору. Проћи ћу целу обалу. 41
Аутостопом“. Крца се уозбиљио и гледао га ћутке, као да је био затечен и збуњен таквом реакцијом. Он је замишљао неко заједничко и весело путовање, далеко у Европи где су возачи културни и знају да је аутостоп студентска мода, повремено раздвајање и сачекивање на бензинским станицама или у мотелима, препричавање узбудљивих доживљаја, обавезне девојке које стају да их повезу или им се придружују у стопирању, стално гранање и умножавање веселих и радосних догодовштина, а не неко суморно и усамљеничко потуцање по забитима Јадранске обале. Али ништа није рекао. На предавање свог друга Николе Рудића кренуо је очаран и загрејан као што је и пре био. Тамо је било много младих, нека велика сала у згради редакције била је готово пуна. Иако млад као и они, Рудић је деловао озбиљно и искусно. Они само студентске бубалице, он већ искусни новинар и путник. „Аутостоп је лепа авантура“, казао је, „не увек и лака. Биће великих искушења за оне који крену да се опробају. Неће вам свако стати, нити ће вас свако разумети. Да бисте успели, морате изгледати пристојно. Свако се боји да у свој ауто прими одрпанца сумњивог изгледа. Разговарајте уљудно. Ако неко не зна о чему се ради, објасните му са осмехом, реците му ко сте и зашто тако путујете. Немојте се љутити на оне који вам не стају, они и нису вредни вашег познанства. Имајте на уму да стају само добри људи које вреди упознати и зато ћете на том путу стећи много пријатеља. Будите срдачни и отворени, размењујте адресе, у томе је драж таквог путовања“. После предавања извели су их и сликали испред зграде групно, као ђаке, са Николом Рудићем у средини. Слика се појавила у следећем броју „Младости“, на насловној страни. Била је ситна, једва су се распознавала њихова згуснута лица, без сенки; био је неки сиви, облачни дан, кад су се сликали. Вилијему Холдену прерушеном у скитницу допало се предавање. Сада је био сигуран да ће свој наум да оствари.
42
ЉУДИ СУ БРАНИЛИ МЕНЕ И „НОВИ ПУТ“ КАО НЕКАДА ЗАДРУГУ И ЖИВОТИЈА
– Срамота неуспелог смењивања пала је тако на Социјалистички савез и несрећног доктора Виктора – рече Видоје и не примећујући да је Ранко занет посматрањем цркве на углу која је такође била празна и утихла – а прави иницијатори и налогодавци, чланови Комитета, остали су по страни, правили се наивни и глумили демократе. Зато сам пажљиво ловио прилику да истерам зеца на чистину, како се то каже. Прилика се појавила брзо. Једна група младих, учених и надобудних комитетлија направила је економски програм развоја Равнова под називом „999“, што ће рећи – за наредних десет година, до краја века. Били су то последњи заговорници договорне економије и волунтаризма, визионари промашених инвестиција и расипници туђих пара, млади и полетни, који су уложили напор да се ишколују, да потисну старе кадрове и да се нађу на месту на коме се налазе, који су сада, као и толики други, у пометњи која је настала, видели своју шансу. Елем, у том програму, који ми је одмах дошао до руку, главна „узданица развоја“ општине био је некакав „робно-трговински центар“, некаква бесцаринска зона у коју би се сливали роба и капитал из Европе, а они, млади комунисти, седели и руководили. Толико су били занети том својом визијом будућности, која би била само њихова, за коју би били заслужни они и само они, да су сасвим заборавили да помену Индустрију каблова и Агро-индустријски комбинат, две компаније у које је деценијама улаган велики друштвени капитал, на којима је уистину почивао град, и које су увек сматране за главне и једине „узданице развоја“. И ја објавим о томе један оштар чланак. Где су вам, несреће, Каблови и АИК, питам их, у којима ради 90 одсто Равноваца? О каквом то „центру“ маштате који постоји само у вашим главама, у који још ни ашов није забоден, за који нема ни услова ни пара и који никада неће бити ни изграђен? Теби су, матори, можда причали о томе, али требало је да будеш ту па да то доживиш! Као да сам у осињак дирнуо! Одмах су кренули у стару, проверену, полицијско-удбашку харангу: уредник, одговорили 43
су, мрзи комунизам, он је стари и доказани реакционар коме се пружила прилика да злоупотребљава јавни медиј и блати часне људе који никада нису рекли да Каблови и АИК нису узданице развоја, него су само додали нову, за коју ће се они борити и изборити! Писали су они у том стилу још којешта, али сам им ја одговарао са таквим аргументима и притом са таквим ниподаштавањем да су дефинитивно умукли једном и засвагда, док се нису и растурили као Комитет и отишли сваки на своју страну. А Каблови, у којима је тада још увек радило десетак хиљада запослених и које младе комитетлије нису смеле да узимају у уста, већ су убрзано ишли силазном путањом. Клириншка размена робе са Русијом била је прекинута, Горбачов је куповао за доларе бољу робу на Западу, и наше комунистичке разбибриге и самоупрљављачке ленчуге хватала је паника. Плате се смањиле и проредиле, а штрајкови учестали. Одем ја на један такав штрајк, сам, умешам се међу раднике, седнем на пластични калем удно хале, лето је, август 1990. Све је утихло, машине заустављене, нема познатих звукова рада, само гласови радника; хала претворена у зборницу. Слушам, а имам шта и да чујем. Председник синдиката, неки Миле Симов, у име радника тражи да Фабрика укине комерцијалну службу која служи само за умножавање папира, да престане да извози преко „Инвестимпорта“ и да формира сопствени маркетинг са продајном мрежом. Радници траже системске промене, хоће капитализам, хоће принципе тржишне економије. Укапирали су да је тај „Инвест-импорт“ уствари држава која једе њихов зној и муку, да су њихови директори само послушне испоставе те државе који као награду за послушност добијају посао и станове у Београду, или добро плаћена представничка места у иностранству. Радници тако, а директори супротно. Говоре дуго, заморно, комунистички вешто, али све се своди на то да се ништа не мења. Кад им понестану аргументи, они кажу: „Ми смо социјалистички директори, тако смо васпитани, и не можемо преко ноћи да постанемо менаџери и да се понашамо тржишно!“ Или: „Док у Србији постоји привреда у друштвеној својини, псотојаће и Фабрика каблова. Ако пропадне сва та привреда, пропашћемо и ми!“ Све је постало чудно, надреално, заумно: уместо да директори уводе промене и приморавају раднике да их прихвате, размажени „самоуправљачи“ одбацују своја права која им гарантује Закон о раду са свим својим систематизацијама и бодовима, тај „раднички мали
44
устав“, и траже да буду најамни радници! Виде и осећају на својој кожи: шта ће им радна места и бодови кад нема пара? Вратим се у редакцију и напишем причу под насловом „Кабловски сејачи магле“, о директорима који ускраћују радницима оно најважније право које им је декларативно дато још педесетих година („Фабрике радницима!“) – да сами кроје своју судбину. Напишем истину без увијања: „То сакривање фабричког руководства иза социјалистичког васпитања, то одбијање да приступе променама које се од њих траже, доказује да су загледани једино у сопствену сутрашњицу у којој их очекују још већа радна места, још луксузнији станови, још веће дневнице и награде. Бранећи договорну економију они бране договорене функције, договорена радна места, договорене шетње по иностранству, договорено располагање друштвеним парама. У томе су толико острашћени да су спремни да том циљу подреде судбину целог колектива и свих радника“. Тај напис изазвао је одушевљење код већине читалаца, али и отпор, страх и мржњу код оних који су грчевито бранили своје позиције. Сазнање да сам био на том скупу у Фабрици и чуо шта се тамо прича, да могу да одем било где, да све могу да сазнам и о свему да пишем на свој начин, дрско и отворено, и да због тога нећу бити ни кажњен ни смењен – било је шок за чопор ионако збуњених и ошамућених режимлија. Али свеједно, нису се предавали. Денунцирање било је њихова најјача страна и они крену тим путем. Општина финансира лист, а председник општине је њихов човек, социјалиста, Јован Цветковић. Како је то могуће? Зашто он то дозвољава? Долазе они сваки дан, увијају се, као моле, као љуте се, читају му шта сам написао, или шта сам пустио да други пишу. А у сваком броју све горе и горе, узео сам маха, пишем о свему и свачему, ружим комунизам, социјализам, државну политику, угледне личности. Среда, кад излази „Нови пут“, постала им црна среда. Узму новине и не смеју да их отворе. Кога ли је сад напао? „Мораш то да спречиш“, говоре, „ако не можеш да га смениш – укини новине!“. Председник Јова гледа те мале денунцијанте и смишља изговоре: „Није добро да се укину новине“, говори им, „добро је да излазе, и то баш овакве какве су. То је одушак за народ. Народу је драго што се о свему отворено пише, па се онда мање буни. Боље је да новине пишу него да народ буде на улицама!“ Они, кад то чују, покуњено излазе. Не знају да им се Јова подсмева у брк, да долази код мене у редакцију и све ми прича. Баш нису имали среће са тим Цветковићем! Био је њихов, а није био њихов! Био је из богаташке породице из Драгоцвета. 45
Да му стриц није заврбован, као и толика друга српска богаташка деца, па потом и погинуо у партизанима и проглашен за народног хероја, никад не би постао комуниста. Његов отац Животије деценијама је водио Задругу успешно, домаћински, и кад су све друге пропале, на сопственом имању које су му комунисти национализовали. Задруга на његовом имању, а носи име његовог погинулог брата Саве. Сељаке никада није лагао, ко је уложио морао је и да добије. Сви су га обожавали. Сви осим комуниста. Није хтео да им плаћа нерад, да им даје привилегије, да им дозволи да пљачкају сељаке и уништавају углед Задруге. И једне године удруже се и почну да га нападају. Образац класичан: СУП истражује грешке директора, подаци иду одмах у јавност, о њима се расправља тамо где нападачи имају већину. Тада је то била Општина. Украо Животије задружни мотор и уградио га у свој ауто. Оштетио Задругу. Да се смени. Да се изабере нови директор. Сви аплаудирају, ствар је готова! Али међу одборницима је седео и окружни јавни тужилац Петар Васић, предратни правник, прави господин, мудар и одмерен човек. На њихову несрећу! Устане Петар и каже: „Не може Општина да доноси одлуку пре него што основна партијска организација не заузме став. Она мора да се изјасни, ништа не вреди без ње!“ И општински челници крену у Драгоцвет да својим ауторитетом убеде сељаке да је Животије лопов. Сељаци их дочекају ћутке и са закључаном салом. Нема где да се одржи скуп. Они сутрадан закажу састанак у суседном селу Бунару. Сељаци дођу у таквом броју, и комунисти и некомунисти, да једва стану у салу и изгласају да Животије није крив. Избрукају функционере. „Зашто би Животије крао стари мотор из задружне шупе“, питају, „кад је човек домаћин који обрађује својих десет хектара и руководи Задругом у којој су његових одузетих педесет хектара?“ Комунистички функционерски олош врати се као покисао. Јова се тада није много мешао, живео је свој живот – син богатог директора – још је играо фудбал, ишао у лов, на забаве, проводио се, али је гледао и памтио. Како је могао да их воли? Кад се уозбиљио, постао је и он комуниста, пристао да буде и председник општине, али су опет слабу вајду имали од њега. Међутим, денунцијанти нађу слабу тачку код секретара, неког Шицера, једног од оних комунистичких чиновника који се увек цинично смеше својим танким уснама и суженим мачијим очима, износе пред форуме увек исте предлоге, са увек истим аргументима, и бране их увек истим речима из којих се наслућује да иза тих захтева стоје они који треба да стоје, да траже они који могу да траже и којима мора да се удовољи, све док се свима 46
не смучи и док не изгласају то што се од њих тражи. Тако тај Шицер навали сада да убеђује Извршни одбор како више нема пара за „Нови пут“ и дотације заиста почну да изостају. И у мојој фирми, наравно, било је оних који то једва чекају. Колегијум, где су комунисти још у већини, одлучује да се „Нови пут“ утањи на десет страна, а потом да се и прореди, да излази сваке друге среде. Кад не могу да ми ускрате да пишем, могу да ме онемогуће да објављујем. Старо комунистичко правило је гласило: „Ако не можеш да уништиш човека, уништи му институцију“. Али „Нови пут“ је тада већ био исувише јака и позната институција. Многи су долазили да ме виде и упознају, да ми честитају, да ми на тај начин дају подршку или изразе дивљење. Долазили су готово сваки дан. И стари, и млади, и жене, и мушкарци. Уђу некако несигурно, лагано, стану на пола канцеларије, разврћу се мало около па се загледају у мене, смеше се и ћуте. „Изволите?“, кажем ја дижући главу са писаће машине. Они ћуте још мало па кажу, готогво увек исто: „Дошао сам, или дошла сам, само да Вас видим, да Вас упознам, да видим како изгледате!“ Ја се онда насмешим и кажем: „Ето, видели сте ме. Не изгледам страшно, зар не?“ И размишљам јесу ли баш сви они добронамерни и диве ми се, или ме неки и мрзе. Чинило ми се да у очима неких од њих препознајем одсјаје огромне мржње коју нису успели да суздрже, која се отима као вршци пламена у мрклини ноћи, кад се заложи велика логорска ватра. Фоторепортер Жика Шкљоца, који је велики део свог слободног времена проводио по равновским кафанама и знао све чаршијске приче, често ми је говорио: „Ти си срећан што ниси кафански човек и што те људи не познају, иначе би се рђаво провео!“ И међу онима који су звали телефоном и писали писма било је свакојаких. Понеко прети, понеко износи контрааргументе, покушава да ми „отвори очи!“ Али већина није крила одушевљење. Своје чланке објављивао сам увек на трећој страни и читаоци су одмах, чим узму „Нови пут“ у руке, отварали трећу страну. Ако би се некад десило да из неког разлога мој чланак изостане, они би разочарано склапали новине. Читаће их касније, ништа више није било тако провокативно да се мора читати одмах. Зато су, кад узимају „Нови пут“, увек питали: „Има ли треће стране?“ То је значило: „Има ли чланка на трећој страни?“ А продавци су одговарали: „Има треће стране!“ У „Политици“, где смо штампали новине, мало ко није читао „Нови пут“. У уторак пре подне, док преламамо странице у ручној слагачници, долазе из других одељења и такође питају: „Има 47
ли треће стране?“ Ако има, траже да им се остави „Нови пут“ у фијоци, да га нађу ујутру када дођу на посао; „Политика“ је, на њихову велику жалост, тих година била бескрајно режимска и покорна, испраног и истањеног садржаја. Неизлазак једног броја „Новог пута“ изазвао је бригу и пометњу међу читоацима. „Шта се догодило, да те нису ухапсили?“, питали су. Људи су били спремни да бране мене и „Нови пут“ као што су некада бранили Задругу и Животија. Кажем, не – паре су у питању. То се брзо прочује. За неки дан дође код мене ћупријски бизнисмен Милан Пејић Патан, један од оних упорних малих привредника који су почели на време и постали богати. Инфлација им ишла на руку, појела им све кредите, објекти и роба остали забадава. Комунисти угађају себи, али увек се провуче још неко, не могу баш сваког да спрече. „Ненормално се богатим“, каже Патан, „човече, имам пара колико хоћеш, кажи колико ти треба?“ И направимо уговор о рекламирању, стигну паре на рачун, лист излази и даље.
48
ДАНИЛО ЈЕ ПРАВИО МАНГУПСКЕ ГРИМАСЕ И НАМИГИВАО ИЗ КАБИНЕ
Ранко је, додуше, чуо и разабрао да је Видоје, уз помоћ неког Патана, решио проблем, али на начин на који се прочита и разабере смисао преосталог наслова на парчету неких бачених, кишом испраних и посивелих новина у јендеку. Он се, у неком блаженом расположењу које дотле није познавао, припремао да крене у Макарску, на своје прво феријално летовање. Иако је планирао и припремао тај тренутак, радио све што треба да га заслужи, радост која га је обузела превазилазила је његова очекивања, збуњивала га, нагонила да размишља. Напорно је учио решен да овај пут све испите положи у јуну, да крене на одмор растерећен и безбрижан, и успео је у томе. Полагао је испите како је који долазио на ред, неке чак и раније. Дође да слуша полагање, а кандидати одустану. Професор гледа на сат, исувише је рано, шта да ради, погледа по сали, загледа им се у лица, пита хоће ли да се јави неко да полаже раније? И Ранко се јави. И одговара лепо, и положи, и професор му уљудно пружа руку и честита, положио је његов испит, као признаје га сада за њему равног. Али не, не долази радост само од сазнања да је положио, да је успео, да је победио. Она долази и од сазнања да сада неко време не мора да учи, да себе даје књигама и професорима, да може да се посвети оном још мутном и недефинисаном изазову, који је подстакао Никола Рудић, да се сам суочи са грубостима непознатога и да се не врати побеђен и понижен, очајан, пун рана у души које тешко зарастају, већ као смирени победник. Треперило је нешто у њему, као кад је дизао два прста да полаже испит десет дана раније. Био је сигуран да ће победити. Та мирна и пријатељска улица Радоја Дакића, ти добројутро, добардан и добровече осмеси и климоглави, те симпатије за њихов вечно оптимистички, победнички наступ, то смишљено затварање очију за њихова младалачка лудирања, све је то у његовој свести добило изглед оне заштитничке питомине домаћег дворишта које му је толико недостајало. Ко сада, и на који начин, може да га повреди и понизи? Ма шта говорили и чинили, он ће се мирно окренути и 49
отићи. За њим ће шкљоцнути висока капија улице Радоја Дакића, они ће остати немоћни и безопасни у уличној прашини, иза густих тараба. Чак ни њихови ситни, злобни, пискави гласови неће допирати унутра. Ништа га више не може спречити да у том заштићеном миру, на том осунчаном троскавцу, стави књигу на колена и осваја нове просторе знања које награђује таквом радошћу и кад се стиче и кад престане да се стиче. Радост му је доносило и сазнање да је, и поред учења, успео да нађе времена да заради доста пара, не само за летовање и скитање по обали, већ да претекне и за јесен, и да први пут долази лето у коме је ослобођен и таквих обавеза. Посао је, као и увек, нашао Крца. Дошао је са својим неодољиво заразним, загонетним осмехом, грлио их а онда им стезао вратове у „шпанску крагну“ својим као челик јаким кошаркашким рукама (којима је у неочекиваним цик-цик-цик, цакцик смеровима водио лопту кроз противничку одбрану и прецизно убацивао у кош са крила, са најдаље тачке, са саме аут линије), обарао их и боцкао по ребрима; и они су знали да ће сад да им саопшти неку лепу новост. И он је рекао: „Нашао сам страва посао, лак и боговски плаћен!“ „Ууууу!“, рекли су они. „Из подрума Геолошког завода у Карађорђевој улици износићемо нафтоносни шкриљац“, казао је и даље еауфоричан од среће. „Затрпали су им њиме подруме још пре рата, тридесетих година, са улице, кроз прозорчиће, а сада се не може изнети ничим другим осим кофама! То су прави лагуми од подрума, ходници су тако узани да могу само људи да прођу, никакве машине. Зато су морали нас да ангажују, да им решимо проблем својеручно“. „Ууууу!“, рекли су они опет али спласнуло, „па то је тешко!“ „Ви сте мамлази“, казао је Крца, „плаћају нам дневнице, а не по учинку. Радићемо колико хоћемо. Идемо сутра да потпишемо уговор“. Крца се и даље смејао, а они су бленули тужно и разочарано. Они су видели тескобне, мрачне подруме пуне камења и прашине, а он паре. Било је претпролећно време, крај фебруара, још се могло откидати од предавања и учења. Отишли су у Карађорђеву скањерајући се, да виде па да одлуче. Обишли су подруме, бетонске ћелије до врха испуњене црним, трошним каменом. Лавиринт узаних ходника полазио је из једне велике просторије испуњене гомилама јутаних џакова. Полежали су мало на њима да предахну и да се договоре. Напољу је био мраз, дувао је ледени северац, овде је било тихо, заклоњено и топло. Још неодлучни, изашли су у двориште и одмах налетели на послодавца, шефа општих послова у Геозаводу, звао се 50
Станко, био је у великој журби и понашао се као да је посао већ закључен. Показао им је један камиончић, није могао да носи више од две-три тоне, и упознао их са возачем који је седео у топлој кабини и само им махнуо руком. Био је то неки дебељуца, румен, опасивао се испод стомака а сако једва закопчавао. „Ово је Данило“, казао је шеф Станко, пунићете његов камион, а кад га напуните, он ће да вози где треба. Једна, две или три туре, зависи од њега, колико он брзо успе да развезе! Јесмо ли се разумели! Идемо да средимо папире! Хајде, студенти, хитро!“ Они су још оклевали али је Данило, чим се Станко окренуо, почео из кабине да им даје руком знак да пођу за њим, правио мангупске гримасе и намигивао, тако да су они збуњено отишли у канцеларију у приземљу и потписали без гледања све што им је Станко потурио. Кад су се вратили у двориште, Данило је био паркирао камион уз подрумска врата и оборио задњу канату. „Навалите“, казао је, „и без журбе. Кад напуните камион, нека ме неко потражи у бифеу на првом спрату!“ Показао је прстом равно на дворишни улаз из којег су они управо изашли, па одмах увис. И кренуо у правцу који је тако описао. Они су гледали за њим мало збуњено, питајући се да ли су добро разумели то контроверзно упутство, па почели да се кикоћу. А Данило се онда окренуо и казао: „А по дворишту се не мувајте. Станко све види из своје канцеларије!“ Они су онда узели кофе које су биле поређане код улаза и кренули у акцију. Почеће с лева на десно. Корачају кроз слабо осветљен лавиринт ходника, Лазар, Дејан, Крца, Ранко. Студенти-рудари спремни да нападну прву бетонску ћелију свог рударског окна у мрачној дубини подрума, док изнад њих, у прелепој згради, подигнутој ко зна када у стилу француске „нове уметности“, у огромном, китњастом бифеу са стилским намештајем, мозаик паркетом, витражима и лустерима од кованог гвожђа са куглама од мурано стакла које личе на расцветане лале и кринове, који је некада био централна сала за пријеме, шофер Данило са шеширом забаченим на потиљак доручкује кајзерице са виршлама и белом кафом, шеф општих послова Станко, у сталној журби, престижући самога себе, удара печате и потписује акта, даје упутства чистачицама и мотри на двориште, геолози у лабораторијама стављају самлевен камен под микроскопе и цртају структуру кристала, телефонирају, конферишу, или се саветују уз кафу у оном истом прелепом бифеу у коме Данило тамани виршле. Горе тако, све ври од живота, а у мрачној дубини подрума управо се срушила, брижљиво поткопана, камен по камен, кофа по кофа, 51
прва гомила нафтоносних шкриљаца и подигла облак тешке, густе и лепљиве прашине. „Чувааај, прашина!“, вичу Дејан, Лазар, Крца, Ранко и трче у своју пријемну салу са јутаним џаковима. Облак експлозивно крене за њима, али одмах постане тром, одустаје од гоњења и још само кратко време вуче се ниско, немоћан да уђе у бочне пролазе, пре него што падне на под. Но, они се праве узбуђени и уплашени, дуго леже на џаковима и чекају да опасност мине. Тако, поткопавајући, рушећи, бежећи од облака из којега никада није потекла ни кап нафте, они напуне тротонац. Угрејали се од рада, а и дан мало отоплио, лепо им у дворишту док Ранко иде у бифе по Данила. „Одлично, одлично“, каже румени Данило пошто је осмотрио камион и подигао задњу канату. „А сад – један са мном, а остали – на посао!“ Ранко, који је већ успоставио контакт, који је, тако рећи, постао Данилов човек, уз прећутну сагласност улази у кабину, а Крца, Лазар, Дејан питају шта да раде кад нема камиона да га пуне? „Чекате“, каже Данило ускачући у камион, „посао вам је да чекате, иако сумњам да ћу стићи за другу туру. Док се вратим, биће већ један сат, а радно време је до два. Тешко да нешто може да се уради за један сат, врло тешко!“, каже са уздахом, као да се мири са судбином. Крца, Лазар, Дејан се гледају и смијуље: тек је једанаест сати! То је, значи, то. Џакови, зезање и спавање! Само да не буду у дворишту, Станко гледа са прозора. Данило вози негде далеко на периферију, можда на Вождовац, Звездару или Карабурму, Ранко не познаје те крајеве, проналази неке забите, каљаве улице пуне рупчага, стаје пред неком кућом, спушта канату, каже Ранку да сфуља камење на пут, а он фамилијарно дозива неког и улази у двориште. „Кад завршиш“, каже окрећући се у ходу, „а ти хајде право у кућу, ту ћемо да ручамо!“, и опет прави оне своје мангупске гримасе и намигује. Ранко се смеши. Код Данила, значи, ништа џабе. Насипање путева кошта. Тако се, захваљујући хедонисти Данилу, који за време рада воли да једе и ужива, Станкове две, можда и три туре дневно претварају у једну. Данилово намигивање има високу цену за Геозавод: свака тура мање, њима је дневница више. Уместо да раде петнаест, раде месец дана. У почетку се само излежавају и певају на јутаним џаковима, а после им то досади па иду на доручак у дворану са мурано лустерима и витражима, смуцају се ходницима Геозавода и завирују кроз отшкринута врата. Сва је прилика да ужурбани шеф Станко све види и све зна, али се прави да не види и не зна: има ћерку и сина студенте 52
и болећив је према младима. Тај оштар пословни однос и вечита журба, њима се чини, само су маска иза које се скрива. И дневнице које је одредио велике су као да у најдубљим ревирима рудника копају скупоцене кристале, а не избацују камење из подрума. Кад је посао обављен, Крца, као прави предузимач, иде да наплати, а онда им дели новац. Ранку, кришом, даје више. „Мораш понети доста новца“, каже. „И за непредвиђене ситуације. Да имаш свуда да платиш преноћиште, храну, и превоз ако треба“. Он не иде са њима у Макарску. За Крцу су феријална летовања губљење времена. Он је решио да лето проведе у Немачкој и да заради, ако је икако могуће, један фолксваген-бубу.
53
МАРКСОВО УНУЧЕ НЕЋЕ ДА ЈЕДЕ ОТПАТКЕ
– Тих година, као што знаш – причао је Видоје као опчињен овом пустом осунчаном улицом са разиграним сенкама уредно поткресаног дрвореда, овим одсуством лица и гласова, било каквих знакова живота, као да је својом причом хтео да испуни ову чудну празнину – после неколико неуспелих покушаја, први пут у комунистичкој Југославији, објављена су дела Слободана Јовановића. Купио сам их и прочитао и тек тада разумео праве размере злочина који су комунисти учинили Србима. Тај аналитични, научни и непристрасни ум писао је о стварима које робови нису смели знати. Речи су му биле дубоке и пророчке. Неке од најтежих комунистичких мистификација он је био предвидео и раскринкао их је унапред, пре него што су се и догодиле. Почео сам да размишљам на начин на који је он размишљао и многи актуелни догађаји су ми намах постали јаснији, гледао сам кроз њих као кроз бистру воду и видео на тамном дну тешке преваре и манипулације. Баш тог пролећа – била је то 1991. година, Југославија се увелико распарчавала и све на штету Србије – ушла је у моду флоскула Добрице Ћосића да Србија добија ратове али губи мир. Не знам када је то и поводом чега Ћосић рекао, али било је у томе тако дубоке промишљености, био је то тако кратак и истинит опис оног сељачког и детињег српског менталитета, оне спремности да се гине за слободу и правду, и презривог одбијања да се за те исте вредности бори интригама, лукавством, знањем и вештином, да је та мисао, као клетва Лазарова, као тешка опомена Србима да се узму у памет, брзо постала опште позната. Песник Љуба Симовић ју је ставио чак и у једну своју песму. Сада, међутим, у устима лажљивих политичара који су позивали Србе у крвав братоубилачки и грађански рат, „да бране своја вековна огњишта“ да би они могли да имају девизне рачуне у страним банкама, луксузне јахте и авионе, ова мисао добијала је друго значење. Претварала се у ратни поклич, у позив да се силом добије оно што се у миру изгубило. А у миру, уставом из 1974, говорили су, Србија је изгубила своје границе и своју државност.
54
Ја онда седнем и напишем чланак под насловом „Последња комунистичка лаж“. Није Србија ништа изгубила у миру, кажем. Своје границе и своју државу Србија је изгубила у вихору рата, у најкрвавијем од свих ратова, у Другом светском рату. Победила је она, истина, и тада непријатеље, али је изгубила од комуниста. Тада су њоме завладали комунисти и тада је она престала да постоји. Све што је после тога изгубљено, изгубили су комунисти, а не Србија. Србија је добијала ратове, а комунисти, који нас сада зову да гинемо, губили су мир, казао сам. Боже, како их је то болело, како су цвилели, како су звали телефоном, како су се узрујавали! Али многи су отрежњено ширили очи и чудили се како се сами нису тога сетили. Слали су „Нови пут“ својим рођацима и пријатељима свуда по свету, где год су их имали, и нису крили своју радост што се нашао неко који може и сме овим крвопијама да баца истину у лице. Инспирисан Јовановићем, нанео сам комунистима још један тежак ударац који ми је донео много радости. Осећао сам се као рука и перо самог Слободана Јовановића. Била је то као нека божја правда, као нека његова окаснела освета онима који су га протерали из отаџбине, осудили на двадесет година робије и екскомуницирали из културе којој је посветио цео свој живот. Годинама, готово целу једну деценију, одржавао се у Равнову „научни скуп“ под називом „Светозареви сусрети“, инспирисан делом Светозара Марковића, па је и те, 1991. године, кад су девизе грађана већ биле опљачкане у банкама, кад је стандард нагло падао и припремала се хиперинфлација, општинска влада одобрила позамашна средства да се „Сусрети“ одрже. Био је то крајње апологетски скуп на који су научници позивани да славе Светозара Марковића као „претечу социјализма на Балкану“, као светог апостола Светозара, оца српских комуниста. Све што су српски комунисти радили и урадили, научници су морали да докажу да је то Светозар већ био предвидео, или започео и трасирао. Ако би се и нашао неки научник коме је било мрско да буде толики послушник и који би покушао да прогура неку дисонантну мисао, нико се није много узбуђивао. Ту је била специјална комисија Комитета да исправи, допише и испегла закључке са „Скупа“ тако да ништа непожељно не доспе у јавност. Једне године, на пример, тема је била морал и „Скуп“ је протекао доста узаврело, научници су доказивали да се изворни социјалистички морал више не поштује, али је
55
комисија до те мере кривотворила закључке да је испало као и увек – да српски комунисти само унапређују оно што је Светозар започео. И, наравно, у „Новом путу“, на његовој већ чувеној трећој страни, једног јутра осване мој чланак у коме питам грађане Равнова да ли су вољни још увек да плаћају толике паре за научни скуп којем је једина сврха да слави једног несвршеног студента – коме је држава давала стипендију да у Цириху изучава технику а он се залуђивао утопијским идејама Чернишевског и покушавао на наиван и детињи начин да их примени у Србији – да од њега ствара свог пророка, месију и свеца. Кад би то заиста био научни скуп коме је задатак да говори истину, онда ти научници не би говорили о Светозару Марковићу као социјалисти, већ о Светозару Марковићу као критичару ондашњег режима, бунџији, борцу за правду, противнику државне бирократије; казали би јасно и гласно да није био претеча ових комуниста који су веће бирократе од оних из времена краља Милана, већ нових демократских лидера који се данас боре против режима. Комунисти све изврћу на главу, поништавају све цивилизацијске вредности, ред, рад, правду, поштење, знање, елитизам, лепоту, а доносе хаос, нерад, неправду, неморал, глупост, популизам, кич. Да бих читаоцима сликовито дочарао сву беду комунизма, описивао сам како сам једном у детињству, у врелини позног лета, на дан Преображења господњег, за време вашара у Равнову, док сам лутао кроз шарену масу занетог света по прашњавој ледини градске периферије, видео и упамтио следећу слику: мајмун везан ланчићем за колац шатора једе лубеницу. Али како! Направио рупу на лубеници, завлачи руку и отуд извлачи садржај. Сок лубенице цеди се кроз његове танке длакаве прстиће и у узаној шаци остају само семенке. Он их ставља у уста и у сласт мљацка. Гледао сам тог мајмуна и било ми га је жао што једе оно што се не једе а баца оно што вреди, али нисам имао начина да му помогнем. Због тог сажаљења, ваљда, ту сцену сам и упамтио. Нисам ни слутио да ће једном много касније та сцена у мени нарасти до симбола, да ће постати моја „глобална метафора“ бољшевичке власти која нас је тиранисала толико година. Чланак сам завршио речима: „Мало је комунистима било да се сами хране отпацима, него су и нас принудили да попут циркуског мајмуна завлачимо мршаву шаку у лубеницу, извлачимо отуд семенке и жваћемо их зачуђено колутајући очима, док нам се сладак сок цеди међу прстима и натапа суву, изгорелу траву равновског вашаришта“. Био је то прави шок за наше равновске комунисте. Колико им је било криво због њих самих, што их толико понижвам, толико су се 56
плашили шта ће им рећи „они одозго“ од којих је зависио њихов опстанак у тој бедној, улизичкој хијерархији. Али нико се није усуђивао да одговори. Ко да одговори и шта да одговори? Ти знаш да они не знају ништа. Не знају ни ко је био Светозар Марковић, ни шта је радио, ни о чему је писао. За Слободана Јовановића, о чијој судбини сам ја такође писао у чланку, никада нису ни чули. Не знају ништа ни о краљу Милану, ни о српској историји. Тупи као букве, гледају избуљеним крављим очима и само понављају оно што им се каже, сигурни да је то увек оно право и да томе нико не сме да противречи. А шта се сад ово догађа, мајко божја! Мислим да су били у паници, драги мој, у правој паници! Да је било састанака, наговарања, убеђивања, свађе, наредби. На крају су једног убедили да пише одговор, или приморали, не знам. Био је то секретар тих „Светозаревих сусрета“, човек плаћен да их организује, да целе године брине само о њима, неки Милојица, који је био и члан Комитета, кога сам у чланку прозвао да је научницима исправљао и натурао закључке. Тај Милојица је био социолог по образовању и толико се трудио да остави утисак „марксистички поткованог“, да су га Равновци звали „Марксово унуче“! На састанцима Комитета својски се трудио, гледајући у плафон и растежући речи, да њихове просте и скудоумне формулације подигне на виши ниво, да их окити потребним вокабуларом, да их учини лепшим и паметнијим, а они су му због тога давали увек добро плаћена радна места на којима се не ради ништа; да се не троши на глупости, да увек буде свеж и оран да смишља нове, лепе закључке. Није био из ових крајева, био је однекуд из Херцеговине, дошљак, од оних који су као коров који обитава у пустарама и на камењару, а кад се дохвати плодног тла и пусти жиле, више га не можеш истребити ни отровом. Е, њега обрлате, или приморају, или се он сам осети прозваним, не знам, тек он напише одговор. Гомила глупости, увреда и празних оптужби! Те уредник и сам био некад комуниста па се окренуо против својих, нечастан и неморалан, храни комунисте отпацима, удружио се са опозиционарима издајницима који служе белосветским мангупима, грли се и љуби са њима, слике им објављује у „Новом путу“, а кажњаван тада и тада, за такве и такве прекршаје (видим, полицијски досије им увек на располагању!). Ништа, објавим ја све то, а у следећем броју, разуме се, мој одговор. Ех, Милојицо, Милојицо, кажем ја. Милојицо! И напишем лепо све што га је интересовало, све што је питао и што је хтео да чује, и све што није хтео да чује. Он отпише још једном, ја такође. 57
После тога мук. Нема више Милојице да пише. Пронела се вест да је у болници, стрефио га инфаркт. „Убио си човека“, говоре ми смејући се, „човече, зашто си био тако оштар, убио си га посред чела, као говече!“ Али ништа му није било, само је одглумио, јер није знао шта више да пише. Жив је и здрав, ено га и сада шета се Равновом, звера онако буљоок, чуди се куд се дедоше „Сусрети“, куд се дедоше сви ти научници који тако лепо беседе о Светозару Марковићу, куд се деде Комитет, где су сви ти комунисти који га заљубљено гледају док преврће очима и изговара згодне марксистичке закључке, нигде никога нема, ни с ким реч да проговори; ако и сретне некога, тај сагиње главу и гледа да што пре штукне, као да се никад у животу нису срели ни видели. После неког времена, међутим, стигне из Загреба још један одговор на мој чланак о Светозару Марковићу и комунистичком једењу лубенице. Оштар, претећи, искључив, надмен, беспоговоран. Долазио је равно са олимпске висине Југословенске академије знаности и умјетности и дуго и гадљиво премишљао да ли уопште да силази у тај смрдљиви равновски брлог. У потпису је био неки Сенара, Стрњика, Ливада, Покошен, или тако некако, не сећам се добро, са неким травнатим презименом. Тај травнати академик ме, дакле, тим путем и на такав начин, обавештава да је мој чланак изазвао гнев међу бројним научницима који су годинама писали реферате и читали их на „Сусретима“, да су сви они запањени мојом дрскошћу и незнањем, да су на њега као највишег међу њима, југословенског академика, извршили притисак да ми одговори по мери и заслузи. А он је, ето, и сам гневан и згађен, написао шта треба и захтева да се тај одговор по Закону о штампи објави крупним словима на видном месту, да се ја лично постарам да се све то уради како треба и по закону, а после тога да дам оставку и нестанем, њему лично је свеједно како – да се упуцам, да скочим с моста или да просто испарим, да се измешам са равновским џуловима и пијандурама, псима и мачкама, и да ми се заметне сваки траг. Писмо је праштало од олимпских муња и громова које су травнатом, док их је чарао тајним мађијама старог борца-комунисте, падале као мелем на душу, јер је замишљао како ће парати мркло небо над Равновом и ожећи смрдљиву гологузију која ће, престрављена и успаничена, бежати у буљуцима, узалудно тражећи заклон. Био сам, у принципу, за објављивање свачијег мишљења, али ово није било мишљење, став, полемика, није личило ни на шта што сам дотад видео и прочитао. Био је то један галиматијас увреда, понижавајућих 58
квалификатива и етикета, један вашар простаклука и надмености, демонстрација неке умишљене силе и моћи. Како оповргавати увреде, како полемисати са мржњом, како одговарати на животињску рику Полифема коме си већ ужареним колцем избио једино око? Дуго сам вагао и на крају одлучио да травнатог не удостојим простора у листу. Ако ништа друго, нека види да га се не плашим и да га не зарезујем. Жалио сам што ми лично није донео тај текст па да поступим као Крлежа кад му је неки револуционарни песник донео збирку у којој су праштали рафали побуњених пролетера, а он гадљиво узео рукопис за крајичак са два прста и казао: „Изволите се са овим Вашим изнијети напоље!“ Али и овако, без ауторовог присуства, осетио сам олакшање кад сам гадљиво, са два прста, из висине очију, бацио ту гомилу лудила у свој већ чувени уреднички кош у који сам са нескривеним задовољством, док још нису напустили канцеларију, бацао чланке и коментаре својих колега еспеесоваца који су и даље упорно, стежући пркосно вилице, бранили комунизам са дубоком вером да ће им заслуге бити награђене. А после ми је било жао што тај одговор ипак нисам објавио. Без мог коментара, без полемике, без ичега. Да се види каквих све Срба има у Загребу и какви су се све домогли високих титула и функција. Замишљао сам колико ли тај човек тек додијава Хрватима – којима седи на врату са свом својом лажном комунистичком величином – кад је у стању да се на овакав начин обрачунава са мном? Ако Хрвати, мислио сам, своје мишљење о Србима граде на оваквим примерцима, онда није ни чудо што нас толико мрзе.
59
ОДБИЈАО ЈЕ ДА БУДЕ ЗАРОБЉЕНИК У ПРЕДЕЛУ СЛОБОДЕ, УТОНУЛОМ У СВЕТЛОСТ МОРА
Ранко је одобравајуће климао главом, али не Видоју, иако би се свако ко би видео – да је само било неког да види – могао у то заклети, већ дебелом Бечлији Хансу који је седео на клупи у парку хотела „Плажа“ у Макарској са две девојке и инсистирао да их све скупа, „ум ахт ур“, изведе на вечеру; горео је од жеље да Ранку утрапи другарицу своје нове пријатељице, неко нежно, мршаво девојче које је – и само свесно да је на сметњи – мрзовољно ћутало не покушавајући да ствари погледа са веселије стране. Ранко им се прикачио спонтано, да помогне у конверзацији, кад је чуо да Хансова пријатељица не зна немачки, тек набада по коју реч, и одмах му је све било јасно: Ханс је и у Бечу исто што и у Макарској, само један дебели мамлаз, свестан је тога и зато расположен да плаћа да би се проводио, Лели из Славонске Пожеге допадају се искључиво мамлази спремни да плаћају, а Каћа још није нашла никога и зато, под маском мрзовоље, одмерава сваку придошлицу. Лела брзо процењује да се Ранко допада Каћи и зато намигује и прави гримасе иза Хансове главе: „Хајде, придружи нам се, Шваба ће све да плаћа“, каже. „Каћа, да ли се слажеш?“, пита. „Вас сагт, вас сагт?“, пита Ханс, „шта каже?“ и гледа час у Лелу, час у Ранка. „Зи загт дас вир хојте абенд инс Хотел цузамен геен“, одговара Ранко. Она каже да изађемо вечерас скупа. Говори „хохдојч“, како су га учили у школи, „зи загт“, изговара „зи загт“, и то Хансу пара уши, звучи му тврдо, пруски, надмено, трза се од сваке речи, али ћути, одговара му развој ситуације. „Гут“, каже, „аусгецајхнет. Онда се видимо овде, вечерас у осам сати?“ „Видимо се, у осам сати“, каже Ранко и рукује се са свима, као да потврди договор. Каћину руку задржи дуже и насмеши се. „Видимо се?“, каже. Она му, први пут, узврати поглед и климне главом. Лазар прати разговор шеткајући се около, али се не укључује, не зна немачки. Криво му је због тога јер му се Каћа свиђа и хтео би да буде на Ранковом месту. „Како се човек осећа глупо кад не зна ниједан страни језик“, каже док полазе пустом, каменитом стазом
60
поред обале, према њиховом три километра удаљеном кампу, „као какав кретен, као прави кретен!“ Ранко гледа Лазара испод ока и смеши му се. И њему се Каћа свиђа, али на један посебан начин. Сматра да је она девојче баш какво му је потребно, потуљено, пуно искуства, жељно уживања и необавезног провода, згађено на сваку врсту јефтиног, фолирантског удварања. Иза тог ружњикавог лица крије се нежност и страст. Љубиће се и подавати, али неће се заљубити и неће тражити од њега да буде заљубљен. Био је задовољан што је одмах набасао на Каћу. Ни он није желео да се заљубљује, није желео чак ни нешто што личи на љубав, није желео никакве обавезе. Хтео је да ужива сам у мору, у пределу, у сунцу, у лахорима, у ситном, спрженом, мирисном медитеранском растињу. Ништа чврсто није хтео да гради овде где је све тренутно, променљиво и пролазно. Чврстина коју је волео, која га је испуњавала, која му је давала снаге, била је тамо у улици Радоја Дакића, у кућици са двориштем, троскавцем и стазом од цигала, у дебелим књигама са исподвлаченим пасусима и исписаним маргинама, у вежбаоницама и библиотекама, у оном брују концентричних кругова који се ширио обухватајући не само детаље предела – куће, улице, трамваје, тролејбусе, дрвореде, паркове, игралишта, биоскопе, позоришта, скверове, мостове – већ и сусрете, људе, другове, професоре, њихове испреплетане али стално узлазне односе, догађања која су на неки необјашњив начин имала стални правац кретања и водила га ка оном циљу који га је привлачио. Ужурбана несталност овог морског предела, овог феријалног кампа са хиљадама младих, раздраганих особа, била је она супротност која привлачи, она радост промене, као кад се у трансу навија на стадиону, као кад се у утихло лето препушта топлој речној матици која вијуга пољима пуним бостана и младих кукуруза. Био је загрцнут од лепоте тог удаљеног, усамљеног кампа на обали, са редовима шатора терасасто постављених у проређеној младој четинарској шуми, која се згушњава изнад, али оставља слободан поглед на плаветнило мора равног као огледало ујутру, намрешканог у подне и заталасаног, узаврелог и гласног увече, док се разбија о излокане стене, скаче и пршти високо. Волео је кад га у седам ујутру, ненаспаваног, бучни разглас пробуди мелодијом из филма „Мост на реци Квај“, јер му се спавање чинило као губитак времена, било му је жао што је пропуштао део јутра са још незахукталом песмом цврчака, свежим ваздухом и благом светлошћу која обасјава пространство пучине. 61
Није хтео да му ишта ремети уживање које је дан за даном, стално понављаним ритмом, имало да се одмотава пред њим пуне две недеље. Јер после тога морао је да крене да испуњава задатак који му је поставила улица Радоја Дакића; да се отисне сам у непознате пределе, међу непознате људе. Никаква унапред одређена правила, никакви знаци распознавања, пријатељи и подршка, подразумевана сигурност. Ништавни статус стопера на путевима. Он сам, његов осмех, његов гест, његов поглед, његова рука која пријатељски поздравља туђинце. Да сагледа непознато, да му се приближи, да га упије и савлада. Из књига да закорачи у живот, из Алисиног чаробног огледала у стварност, из маште у збиљу. И ништа да га не рањава и не погађа. Да очврсне, да успори поглед, и покрет, и осмех. Да о свему, после, прича као неко ко је био у завичају, међу пријатељима. Док се удаљавао од утихле макарске луке, у којој се њихало само неколико рибарских бродића, и један низак сиви војни брод из чије утробе су повремено лењо излазили морнари са избледелим пругастим мајицама, која је и због тих радно обучених морнара, у тим избледелим, испраним мајицама, деловала те 1959. године као далека забит, градић затурен међу каменитим морским увалама, село окружено ниским, од ветра повијеним боровима, осећао је како у њему трепери лака језа авантуре и знао да је спреман за подвиг. Једном ногом већ је био закорачио у непознато и чинио мали напор да и даље припада овде. Није га се дотицала њихова брбљивост и феријална раздраганост, њихова разбашкареност, није ни приметио кад је Лазар, још на београдској станици, покупио неког младића са гитаром, „да не путује сам“, јер он је увек имао неког вишка дружељубља, није слушао дрндање њихових гитара нити је делио њихово одушевљење што младић уме да пева као Пол Енка. Спавао је све до Книна, престајао у ходнику до Перковића – да би видео море чим се његова сиво-плава пруга укаже на хоризонту – у Сплиту се шетао сам, покушавајући да препозна улице којима је некада пролазио, све док се нису укрцали на брод и кренули за Макарску. И сада док им је Дејан, који је једва дочекао да се врате, нестрпљиво, још у ходу, причао како је „већ упознао двије цуре, до мало прије је био са њима, ено тамо горе, у оном крајњем шатору, веома су лијепе, јаој што су лијепе, једна трза на мене али друга је слободна“, смешкао се одсутно и незаинтересовано. Слушао је како Дејан – који се трудио да усвоји екавицу и пазио да не растеже оно „е“ невешто као и сви ијекавци – сада у узбуђењу, и не примећујући, прелази на свој босански, и једино га је то забављало. Али Лазар, 62
малочас рањен због незнања немачког и, можда, пропуштене шансе да он буде са Каћом, одмах се исцерио и пошао са Дејаном да упозна нову варијанту девојке која некоме смета, а другоме је добродошла. Ранко је задовољно легао на свој лаки, метални кревет прекривен сурим ћебетом, ставио руке под главу и гледао кроз широм раскриљен шаторски улаз како се, као каква велика умиљата мачка, тик под његовим ногама, већ мрешка и ситно беласа на сунцу море. Слушао је све слабији жамор кампа који се, као топли шљунак, котрљао надоле, узаним чагољавим стазицама, међу ситним растињем, према обали, и осећао се лако и бестелесно, као да лебди над овим дивљим и каменитим, и у исто време лепим и питомим пределом, испуњеним прегрејаним мирисима биља, овлаш савладаним терасама које се благо нагињу према мору. Није се помакао ни кад су се Дејан и Лазар вратили из посете лепим девојкама, стали на улаз, па ушли у шатор, сели на други кревет, и тихо као у поверењу, усхићено поцикујући, ширећи очи и стежући песнице, почели да износе утиске. Иако су седели поред њега, он је њихове гласове чуо слабо и разабирао тешко као да долазе из велике даљине. Поглед који је – због косине терена и пространства мора – боравио негде у празнини изнад крошњи младих јела и стварао утисак да лебди над пределом, он је једва мало померио према њима, са оним малим напором који изискује учтивост; али то је било све што је био спреман да жртвује њиховој причи. Тако подигнутих обрва и загледан напола између њих и морског предела слушао је Дејана како му поверава да је његова Данка већ пристала да излазе, да је пао и први пољубац, онако овлаш, као за кратки растанак и скоро виђење, на плажи, да је већ договорен и излазак у Макарску на игранку, па онда Лазара како је Селена много лепа, како ће он ту да „поради“, само нека Дејан инсистира да пође и она, па опет Дејана како му предлаже да и он упозна Селену, онако узгред, само да види колико је лепа, да се лично увери, да не мисли како они ките и претерују. А кад се ни после тога није померио, они су вршљали мало около, узели пешкире и још неке стварчице, и отишли на своје прво купање. Видео је Лазара како у ходу усхићено гестикулира и чуо његов све тиши, одлазећи глас, једнако о тој Селени која ће са њим на игранку јер је Данкина другарица, а он Дејанов друг, „јер се то све тако лепо удесило, човече, удесило како треба, а она ми се толико свиђа, човече, невероватно је колико ми се свиђа...“ Није му ни падало на памет да се са било ким упознаје. Купао се сам, уживао у мору, скакао са импровизованог, дрвеног пристана за 63
чамце, затрчавао се и бацао у пенушави, благи водени загрљај, ронио па пливао далеко, уживао у самоћи и глувој тишини мора. И на ручак је отишао сам, већ при крају. Промајна трпезарија изнад кампа, чији кров су држала само четири дрвена стуба, била је већ у нереду, са столовима препуњеним непокупљеним тањирима, редари су их лењо склањали и послуживали придошлице. Дејан му се придружио, али не да руча, већ је био ручао. Хтео је да остави утисак да га је случајно угледао, али није у томе успевао. Имао је ушећерено лице, онај умиљати босански израз коме не можеш одолети чак и кад знаш да је намештен, који ти шаље поруку да се не може одбити човек који се толико труди. „Хајде да те упознам с Данком“, рекао је, „дивна је девојка, видећеш, из Зајечара, студира медицину!“ Селену није помињао, само се трудио да покаже да му је веома стало до Данке. Ранко је пошао са њим. Ето, упознаће те њихове лепотице из Зајечара, можда ће га после тога оставити на миру. Данка је била испред шатора и показивала је задовољство што се упознаје с Дејановим другом. Смешила се пружајући му руку и покушавала да одмах заподене разговор, али Селена је седела у шатору и као да се снебивала, склањала поглед у страну и гледала у земљу. Била је заиста лепа, и то на неки посебан начин. Заинтригиран оним што је већ чуо о њој, Ранко ју је гледао дуго, продорно и озбиљно, као што се гледа експонат, лепа слика или скулптура у музеју. Неко чудо је обавијало њен лик и стас. Ранку се чинило да гледа принцезу са римског двора, да се овога часа изшетала из царске палате (њена појава је на неки неодољив и сугестиван начин, који као да није од овога света, везивала себе за ископине римских палата, за оне прекрасне мозаике са младим богињама око којих су сплетени венци цвећа) да је у једном трену прекорачила две хиљаде година и сада, и сама збуњена, седи у овом шатору на обали у макарском заливу, свесна да је њена палата срушена и да јој повратка нема. Њен завичај, размишљао је Ранко, цео тај крај око Дунава и Тимока, пун је остатака Лимеса, последње линије римских утврђења, на чијим темељима су никли нови градови. А народ тај, где је? И он се обнавља као и градови. Чудо живота траје, оно што је живело и даље живи. Он је већ виђао такве расне лепотице које долазе равно из дубине времена, свесне своје огромне моћи која побеђује миленијуме. Оне су као чаробница Кирка, могу те уздићи до божанства, или претворити у свињу; могу све, једино што не могу – то је да буду без обожавалаца. Ни Селена неће овде бити сама. Смешио се сећајући се Лазара како је јутрос гестикулисао и ширио очи 64
причајући о њој док одлази и утапа се у жамор који се дави у мору. „Здраво, лепотице!“, казао је и пружио јој руку. „Немој ме звати лепотице“, рекла је Селена и направила неку болну гримасу, „молим те, немој ме тако звати!“ Неко је остао иза ње, помисли Ранко, неко коме она није егзотична лепотица, неки школски друг, нека њена прва и трајна, компликована љубав, неко коме је она обична и свакодневна, који зна њене мале слабости и тајне, који јој је неверан, који је воли на свој себичан и тирански начин и од кога жели да побегне. По сваку цену да побегне, макар и на кратко, док је овде, у овим робовским шаторима, тако удаљеним од сјаја царских одаја. „Како бих те другачије звао, лепотице?“, казао је Ранко у форми питања, „ти си баш лепотица!“ А глас му је говорио: лепотица која ме се ништа не тиче. И Данка је разумела поруку тога гласа и зато је ужурбано, готово загрцнуто рекла: „Вечерас идемо на игранку у Макарску. У Хотелу „Плажа“ има музика. Пођи и ти са нама!“ „Зашто да не“, казао је Ранко, „ја ионако идем вечерас у Макарску, имам неке обавезе. Али позваћу Лазара да пође и он, да вам прави друштво“. Данка је збуњено заћутала. Он је већ био окренут леђима и одлазио, са руком подигнутом увис у знак поздрава, кад је она успела да каже, са неким призвуком љутње у гласу: „Ти пођи, какав Лазар!“ Затекао је Лазара пред шатором, седео је са Новицом, оним младићем кога је покупио на београдској станици, дрндали су гитаре и певали у два гласа „Дајана, ју ар мај деестениии, Дајанааа“, али нико их није слушао. „Лазаре“, рекао је, „Данка и Селена иду са Дејаном у Макарску на игранку. Зову и мене да пођем, и ја сам им обећао, али ти знаш да ја имам тамо заказан састанак и немам намеру да седим са њима. Пођи и ти, то ти је прилика да проведеш вече са Селеном!“ Лазар је завукао трзалицу међу жице и гурнуо гитару иза себе у шатор, онако насумице. „Када идемо?“, питао је. „Одмах после вечере“, казао је Ранко. „Онда почиње спремање“, усхићено је казао Лазар, „сад најпре пада једно бријање!“ Ранко је осетио пријатност, али није знао тачно због чега: да ли што Лазару причињава толику радост, или што је уверио себе да му ово лето заиста дарује моћ о којој машта, да влада собом и одолева искушењима. Није имао никакав осећај губитка што неће бити са том прелепом женом, није осећао никакву жудњу за њом. Искрено, са оном зачуђујуће великом надмоћношћу једног малог, ништавног скитнице (у основи чега је, разуме се, стајала мисао о прерушавању, о неслућеним вредностима које је стекао тамо у улици Радоја Дакића, овој веселој дружини
65
непознатим и недоступним), одбијао је да буде њен заробљеник у овом пределу слободе, утонулом у светлост мора. То исто сложено и разгранато осећање задовољства, коме није ни покушвао да улази у траг, пратило га је и док су се, после вечере, кад се већ осећао дах свежине, окупљали пред Данкиним и Селениним шатором чекајући да се оне унутра обуку за излазак и нашминкају, кад су усхићено делили комплименте запањени женском чаролијом улепшавања, променом коју доносе мало ружа на уснама и тесна летња деколтирана хаљина, кад су закорачили надоле једно за другим, пажљиво биркајући места на неравном путељку који вијуга међу бусењем траве и младим јелкама, па после широком, утабаном стазом крај мора напоредо али у нескладу – две девојке и три младића – и кад је зато одлучио да их пропусти напред и да мало заостаје, на радост Лазара који се држао Селене, клатио се, махао рукама и причао, причао, о свему што им се догађало у ова два и по дана путовања и боравка овде, акцентујући згоде које је сматрао веселим и забавним. Причао је и смејао се, све јаче и гласније како су се удаљавали од кампа и како је јачала тишина коју још није нарушавало благо заталасaно море, али је Ранко све више заостајао и све слабије разабирао речи. На крају није чуо ни звуке њихових гласова, само је гледао њихове прилике, немарно уочавао игру њиховог кретања, приближавање и удаљавање изазвано препрекама на путу, мрежом путељака и обилазница које су сачињавале ту стазу утабану ногама многих смена феријалаца; на крају их је видео како мирно, већ пошљунчаном и равном стазом, скрећу према башти хотела „Плажа“ и нестају у ували са ниским и разгранатим боровима и осетио се поново слободним. Али осам сати је већ било увелико прошло и Шваба Ханс, који је непланирано дуго морао да седи на оној истој клупи у парку са две девојке и да се уздржава од нежности са својом умиљатом Лелом, био је веома љут. Демонстративно је кљуцао кажипрстом у свој гломазни ручни сат са металном федер-гривном и понављао, суспрежући љутњу колико је могао, да су они рекли „у осам сати, у осам сати, у осам сати, а шта је ово, шта је ово?“ Ранко је узео Каћу за руке и смејао се, Лела намигивала иза велике Хансове главе, Каћа ћутала. „Драги Хансе“, казао је преводећи са отезањем речи на немачки, „молим Вас да ме ослободите обавезе да идемо на вечеру заједно, пошто сам већ вечерао. Ја сам у феријалном кампу, а тамо је вечера обавезна, управо зато сам и закаснио“. Ханс је с напором хватао смисао тога што говори, мало зато што је још био деконцентрисан 66
због љутње, а мало због његовог чудног немачког. Ћутао је један тренутак који је Каћа искористила да каже да и она неће на вечеру, а онда је устао још црвенији него што је био и, не обазирући се више на Каћу и Ранка, повео Лелу према макарској луци по којој се љаскаво просипала светлост низова сијалица са велике терасе хотела „Београд“. Ранко је повео Каћу супротно, неком кривудавом стазом према узвишењу над морем на коме је, притуљено као зачађавели фењер, светлео стари светионик. Враћао се сам, давно опустелом стазом крај мора. Била је аветињски осветљена месечином која као да је долазила из мора, јер је месец био ниско над пучином, обавијен густом измаглицом, али карневалски бучна, весела и разговорна, јер су таласи плиме неуморно ударали у подлокане стене, бучали и грмели у надирању, пљискали свој мокри, снажни крешендо, па дуго гргољали и шумили у повлачењу. Ишао је лагано, ногу пред ногу, не због мрклине и неравног, каменитог пута, већ зато што је уживао, што је желео да блаженство ове топле ноћи са овим дивним, ритмичним, умирујућим звуцима мора, траје што дуже. Корачао је као да не жели да стигне у камп, као да нема циља, као да камп и не постоји, као да се – са свим својим раздраганим становницима, јутарњом музиком, кухињом и трпезаријом, терасама и шаторима – смањио у једну тачку, утихнуо и нестао у ноћном црнилу густих борових шума на пустим обалама према Тучепима. Био је празан, без мисли, сам са собом, пријемчив једино за ово хрипаво дисање мора. Зато се готово тргао кад је – као да израњају из тог хучања – разабрао људске гласове иза себе. Била је то нека групица људи која је жучно о нечему расправљала. Пристизали су га, али он није марио да се окреће и види ко су, хтео је да се мало уклони и да их пропусти, кад га неко лупи по рамену и снажно, као да се надвикује с морем, гласом у коме се разазнавала радост колико и ликовање, викну: „Ево га, то је он! Нека вам сад он сам каже где је био и шта је радио!“ Био је то Лазар који га је на такав начин – од среће што је набасао на њега сасвим немоћан да обузда своја осећања – терао да Селени, Данки и Дејану – јер то су били они – призна своју кривицу и оправда њега, Лазара. „Признај“, викао је, „признај да си ме ти звао да пођем, јер си имао заказан састанак у Макарској, и ниси ни намеравао да будеш са њима!“ Ранко је збуњено ћутао не схватајући зашто је неопходно да сада, овако прозван, директно и грубо износи нешто што им је изокола и дискретно саопштио још данас, кад су се договарали за излазак? „У чему је проблем?“, упитао је најзад. „Проблем је у томе“, рекао је 67
тријумфално Лазар, наглашавајући сваку реч, „што оне мене окривљују да сам непозван пошао и тврде да си ти напустио друштво јер си увређен због тога!“ Ранко зину од чуда не знајући шта више да каже нити шта да уради. Али и пре него што је ишта могао да каже, Данка ухвати Лазара под руку и повуче га да продуже пут. „Доста је о томе“, рече одлучно, „заиста је више доста о томе! Хајде, не желим више ништа да чујем, полази, полази!“ И док је она њега тако вукла, а он се благо отимао али и даље гласно протестовао, Дејан ћутке корачао за њима, Селена је застала, покренула се тек кад се и Ранко покренуо, уједначила корак са њим па су тако продужили заостајући све више. Баш као и у одласку, Лазар је стално причао, али сада не задовољно и весело, већ увређено и љутито, није препричавао веселе згоде него се јадао што су њега нападали за пропало вече, ни кривог ни дужног, ни лук јео ни лук мирисао, а главног кривца који је све замутио нико и не помиње... Лазар је једнако причао, док је његов глас, удаљавајући се, лагано слабио и најзад, кад су скренули навише према кампу и нестали у помрчини, потпуно замро. Ранко и Селена остали су сами на чистини завијутка, над морем које је и даље бучно насртало на подлокане стене. „Хајде да седнемо“, казала је тихо, уморним гласом, Селена. Ранко је сео и загледао се у њено слабим титрајима месеца осветљено лице, спреман да јој каже све, да потврди Лазареву причу. „Могу све да ти објасним“, рекао је. „Не причај ништа!“, прошапутала је Селена. И примакла се, хитро га загрлила и затворила му уста пољупцем. За тренутак, Ранко је био обамро од збуњености. А онда је лагано обавио руке око ње и привукао је осећајући на грудима, кроз танку хаљину, додир њених узбуђених дојки.
68
МОЖДА БИ МЕ И ЛУПИЛИ КОЛЦЕМ ЗА ВРАТ, НЕГДЕ У МРКЛИНИ И БЕСПУЋУ
– Драги мој Ранкославе, рекао је Видоје – који је тиме што је свом пријатељу импровизовао име показивао да је ушао у ону фазу незаустављиве говорљивости, после које ће наступити фаза ћутања када ће му бити тешко извући макар једну једину реч – те 1991. године, а потом и целе 1992, читаоци су тако жељно очекивали моје чланке, ту тако чувену „трећу страну“, да се нисам усуђивао ни на одмор да идем. Живео сам од броја до броја, од среде до среде, писао о свему и свачему, указивао на трагичне грешке из прошлости, на текуће заблуде и манипулације, раскринкавао лажи режима, исмевао његове популарне представнике. Сећам се, на пример, оних првих телевизијских преноса из Скупштине после деветог марта 1991, кад су се студенти окупљали код Теразијске чесме. Тим преносима власт је хтела да покаже како народни посланици подржавају режим и вођу. Било је ту много режиранога. Мислим да су посебно подстицали оне просте, руралне и полуписмене типове, каквих је било међу посланицима, да јавно пружају подрушку вођи и руже побуну младих. И они су се заиста јављали, али прости и неодмерени какви су били, карикирали су све што раде, прљали све чега се дотакну, више су штетили него што су користили режиму. Сећам се, изишао за говорницу неки дебељко округле, ћелаве главе, са ретким, зечијим зубима који му извирују кроз дебеле усне, и врскајући и пљујући у микрофон започео тираду о разулареним хордама младих које руше његов лепи Београд, о њиховим родитељима који у својој мржњи према режиму не хају што им се деца баве разбојништвом уместо да уче школу. Гледам ја и чудим се каквих све јадних и проданих душа има по Србији и све замишљам да је – зато што је тако округао и дебео – однекуд из Баната. Кад ти мој чова одједном: „Код мене у Свилајнцу то не би могло да прође, такве мрачне и рушилачке снаге наши људи би на време почистили!“ Човек је из нашег лепог и поданичког Поморавља, згранем се ја и ухвати ме неки стид. На те будалаштине нико не одговара. Али после дужег времена јави се неки Мађар, углађен неки човек, прави господин, и поставља Скупштини питање: „Хтео бих да знам“, каже, „да ми неко одговори, јер ме јако 69
мучи то питање, зашто је онај посланик тврдио да омладина руши његов Београд? Откуда то да је Београд његов?“ Видим, још неко је згранут до којих небулозних дубина могу да сежу напори верних поданика и покушава културно, подсмевајући се, да укаже на ту особину наших врлих представника. То ми да идеју, па напишем козерију под насловом „Српски биџа у парламенту“. Парламент прикажем нормалним, иако није био нормалан, али ради контраста и литерарног ефекта, а српског биџу још више искарикирам. Мајко моја, каквог је то ефекта имало! Показало се да је то нека велика зверка која се ненормално обогатила у ратним условима, углавном митом, корупцијом и присвајањем општинске имовине, и да грдно додијава грађанима. Људи су ми месецима честитали што сам га приказао у правом светлу. Јова Цветковић, који је такође био посланик, однео гомилу новина и поделио их по Скупштини! Многи су исецали тај текст, фотокопирали га и слали својим познаницима и пријатељима свуда по свету. Чинило се да нема Поморавца, ма где живео, да није прочитао ту смејурију. Тај српски биџа одговорио је тако што је забранио продају „Новог пута“ у Свилајнцу, а новинаре избацивао са званичних скупова. Ојачали су и очајнички напори да некако будем смењен. Био је у Равнову неки професор Журић, ситан тезгарош који се свуда гурао – да напише некоме говор, објави неку јубиларну монографијицу, организује неку прославу или изложбицу – и зарад ситне користи био спреман на сваку врсту сарадње са режимом. Е, њему се учинило да би могао да припомогне да власт разреши тај Гордијев чвор, да је он пронашао кључ за моје смењивање. „Људи моји, та је ствар веома проста“, казао је надмено, унапред се сладећи колико ће послића добити на основу такве заслуге, „успешност сваког уредника мери се тиражом његовог листа. А тираж „Новог пута“ откад је Видоје уредник смањио се од једанаест на седам хиљада! То је катастрофалан неуспех и ту нема више шта да се прича! То је довољан разлог за смену!“ Подаци о тиражу били су потпуно тачни. У време кад сам дошао за уредника „Нови пут“ је пласирао у слободну продају око 3.000 примерака, али је у такозваној „везаној“ продаји имао око 8.000! Било је то време разних СИЗ-ова, месних, културних, просветних и других заједница. Сви чланови њихових гломазних скупштина били су колективно претплаћени на „Нови пут“)! Осим тога, новине су куповале и многе радне организације, фабрике, здравствени центри, школе. Сизови и многе заједнице су касније укинути, а комунистички 70
директори су масовно отказивали претплату. Колективна претплата пала је испод две хиљаде примерака. Лист се сада, додуше, много више продавао, али укупни тираж није могао да пређе седам хиљада примерака. Ја нисам могао, а ни хтео, да спорим чињеницу да би неки поданички, режимски уредник можда могао да поврати макар део „везане“ продаје и тако увећа тираж. Зато сам се само насмешио кад сам ускоро добио писмо под насловом „Треба сменити уредника“, са потписом неког мени непознатог грађанина, у коме се истиче тај податак о смањеном тиражу и штети коју на тај начин трпе запослени и Општина као оснивач и финансијер листа. Објавио сам писмо у целини, уоквирено, на ударном месту. То, разуме се, није значило да ћу се предати без борбе. Намеравао сам да изнесем праве податке, да их оптужим за опструкцију и затражим образложење од оних који отказују новине, да јавно кажу шта им то смета. Нисам био убеђен да ће умети да доведу ту своју битку до успешног краја, но то је био њихов проблем. Мој је био да признам њихово легитимно право да се боре против мене, и ја сам га признао објављујући то писмо, убеђен да ће оно постати темељ званичних ставова њихових искомпромитованих, али још увек владајућих институција, да су њиме започели свој дуго и жељно очекивани процес мога смењивања. Али био је то почетак једног другог, другачијег, чак и за мене неочекиваног процеса. У редакцију су почела да пристижу писма подршке листу и мени као уреднику. Писали су читаоци, јављали су се са свих страна, међу њима је било познатих и угледних имена. Истицали су да је „Нови пут“ први пут од свог оснивања постао демократско и народно гласило, да поштује и објављује свачији став и мишљење, да је врхунац демократичности и то што сам објавио писмо у коме се тражи моја смена. Који би уредник учинио тако нешто?, питали су. Неки су писали дуго и аналитично, износили су све оно што сам и сам хтео да кажем у своју одбрану, други су били кратки и сажети, акцентовали су понешто од онога што су опажали као промену и што им се допадало. Једни су истицали не само моју спремност да објављујем и чланке са чијом се садржином лично не слажем, већ и бригу да их дотерам, исправим, опремим лепим насловима и објавим на ударном месту, други напор да окупим велики број угледних и истинољубивих сарадника, трећи моју храброст да пишем о ономе о чему други ћуте. Нека писма су била само кратке поруке подршке. Један читалац је написао: „Раније нисам могао да читам „Нови пут“, сада не могу да га не читам!“ 71
Опет сам се само насмешио и почео да објављујем та писма. У три броја заредом сав простор од две стране, предвиђен за писма читалаца, био је испуњен одбраном листа и осудом оних који покушавају да смене уредника и униште његову демократску оријентацију. Напад на мене и „Нови пут“ постао је општа тема у граду. О томе се причало и на скуповима опозиционих партија које су већ биле бројне и активне. Многи читаоци су и лично долазили у редакцију да ми дају подршку. „Куповаћемо и по два, и три броја, делићемо новине и онима који их не купују, али нећемо дозволити да их укину!“, говорили су. И власт се уплашила и заћутала. Њени контроверзама опхрвани представници, који су, закључани у канцеларијама, и сами с пажњом читали моје убојите чланке, а увече прислушкивали шта се прича на опозиционим скуповима, свесни да се котрља нешто тешко и судбинско, можда би ме и лупили колцем за врат, негде у мрклини и беспућу, у заклону трулих плотова и бурјана, сигурни да их нико неће видети, али да ми изађу јавно на мегдан – нису хтели да ризикују. Професор Журић се пресавио, смањио, гледа разроко, муца и трза главом кад говори, не уме да сакрије очајање што му је пропала велика заслуга. Били су толико заплашени реакцијама грађана да никада више, до краја мога мандата, нико није ни споменуо смењивање. Чак и кад ми је истекао мандат, половином 1992. године, нису смели да распишу конкурс бојећи се протеста уколико не будем поново изабран. Уместо о новом уреднику, размишљали су како да укину лист. Поново су престали да редовно плаћају, изговарали се да нема пара. Изнервиран, отишао сам на састанак општинске Владе кад се одлучивало „о судбини“ листа. Усред њихове лажљиве, љигаве, потуљарске јадиковке о „материјалном положају“ Општине, општем сиромаштву и нерешеним „виталним“ проблемима, јавио сам се за реч и питао како их није срамота да због једног човека укидају институцију? „Да сам ја власт као што сте ви сада власт“, рекао сам, „и да мени неки новинар прави такве проблема као што ја сада правим вама, ја бих га за уши избацио из редакције!“ Они су постиђено набили носеве у сто, а ја сам мирно изишао у хладан децембарски дан. Мој мандат био је давно прошао. Био сам уморан од новинарства и жељан промена.
72
73
УСАМЉЕНА ЛУТАЛИЦА СИШЛА ЈЕ СА ЕКРАНА НАОЧИГЛЕД ЦЕЛОГ ЗАПАЊЕНОГ КАМПА
Ранко се, међутим, држећи Селену за руку, пео навише, према кампу. Ноћ је већ истицала, било је праскозорје. Никаква белина још се није била појавила на пучини, јер је сунце тек покушавало да се најави на оној страни где су брда, али је море наприметно утихло, таласи су престали да бију о стене, и само се још лагано и бешумно њихало припремајући се за јутарњу бонацу. Имао је чудан осећај кривице, ишао је као да се шуња, као да се прикрада. Зато се готово препаде кад неко, невидљив у мраку, пригушено али одсечно узвикну: „Стој! Куда идете?“ Овде има стражара, помислио је са чуђењем. Његов осећај кривице није имао никакве везе са организацијом у кампу, о којој ништа није ни знао, и зато му, кад се мало прибра, ова ситуација постаде смешна. Сачекали су да човек изађе из сенке и стане пред њих. „У своје шаторе, на спавање.“, одговорио је Ранко. „Зар тек сада, знате ли колико је сати?“, питао је човек. „Не, појма немамо“, казали су. „Прекршили сте кућни ред, морате ми рећи имена и број шатора“, казао је дежурни чувар кампа. Они су рекли и он се уљудно склонио са стазе да их пропусти. Тог јутра није чуо музику са разгласа, мелодију из филма „Мост на реци Квај“, вреву и довикивање, потом удаљени жамор феријалаца који доручкују, па тону низ терасасту, камениту падину према мору, није видео светлост јутра, предео утонуо у измаглицу, није осетио како се измаглица диже и дан загрева, није приметио кад је наступила тишина испуњена оркестрираном музиком цврчака; али је чуо и разабрао нечији метални, многоструко оснажени глас који преко разгласа изговара њихова имена и позива их да се јаве у Управу. Где је Управа? Неки мало издвојени шатор на пола пута до трпезарије, лепо смештен у хладовини старих јела. Ранко је узео пешкир, сапун, четкицу за зубе, чешаљ, машиницу и остало за бријање, и отишао најпре према умиваоницима. Дуго се туширао, трљкао, бријао, тапкао образе „брионом“ који је штипкао, због чега је увек на исти начин ухтао и скакутао у круг, потом се вратио у шатор, обукао и тек онда кренуо тамо где су га позивали. Већ је почињала спарина, али њему је сада, у раздрљеној кошуљици с 74
кратким рукавима, лаким, платненим панталонама и с „јадранкама“ на босим ногама, било пријатно. Спарину је осећао само по мокрој коси која се брзо сушила и опет постајала растресита и избледела од сунца као што је и била. Стигао је последњи, сви су већ били пред шатором, чекали га и изглеђивали у његовом правцу, јер нису хтели да улазе без њега. Он се због тога смешио и гримасама и покретима показивао да слободно уђу, они су се такође смешили и на исти начин показивали да му великодушно дају предност. Та мала пантомимска представа значила је да су разумели да је и њихов омиљени Феријални савез постао вежбалиште за круте и послушне партијске кадрове, да управа не брине једино о смештају, исхрани и забави; јасно им је било да управник није никакав седи професор који ће их сада очински саветовати да не понављају грешку коју су учинили, јер таквих у кампу нема, већ неки млади „активиста“ чија су овлашћења прописана статутом Партије, неки феријални „Стрељников“, смешан због своје послушности и вере у разложност тога што ради. Били су у праву. Управник је био некакав смртно озбиљан момак са наочарима. Устао је кад су они ушли и остао да стоји и кад су они поседали на лаке, металне столице на расклапање, без неког посебног реда разбацане по шатору. Прочитао је њихова имена гледајући у папирић на свом сточићу, једно по једно, упитним тоном, дижући сваки пут главу и загледајући им се у очи да добије потврдан одговор. „Ви сте се синоћ касно вратили у камп, а посебно вас двоје“, казао је упирући поглед у Ранка и Селену. „Можете ли да дате неко објашњење?, питао је. Ранко је само малко сагао главу и раширио очи. Како може да пита такве глупости, мислио је. Као да чита Ранкове мисли, управник је некако смушено сагао главу и напола се окренуо од њих чекајући одговор. Али одговора није било. Ранко га је и даље само гледао тако испод ока, упорно и продорно, и ћутао. Питање је највише било упућено Ранку, па кад је он ћутао, сви су сматрали за упутно да ћуте и они. Тишина је постајала непријатна. Али феријални „Стрељников“ није био ни неосетљив ни глуп. Разумео је то прекорно ћутање, гротескност ситуације, своја смешна, искарикирана, непримерена овлашћења. Позвао их је на одговорност, сви су чули, форма је задовољена. Шта се овде догађа више није важно. „Драстично сте прекршили кућни ред“, казао је као да се извињава, „казна је један дан дежурства у кухињи, мимо онога које вам иначе следује“. Значи, један дан купања мање. Устали су и ћутећи изашли. Осетили су олакшање што се тако бучно најављено саслушање завршило тако лако и брзо. Већ пред шатором смејали су 75
се смушеном управнику и журили да се припреме за плажу. Чекала их је доле плава бонаца мора, свежина бистре воде, бескрајно огледало сунца. Тек што су се поново окупили и кренули надоле, са споредне стазе искрсао је управник и стао пред њих. Тихим, готово пријатељским гласом, уз мимику која је требало да значи да они ваљда разумеју да је он морао нешто да предузме, рекао им је да забораве на казну. „Нисте кажњени“, казао је, „све је у реду!“ И отишао журно, погнуте главе, не чекајући да било шта кажу, док су они, тако застали у пола корака, гледали за њим чудећи се. Били су задовољни што имају тему за причање. Нико није хтео да прича о ономе што се догодило синоћ, мада им је једино то било у глави и мада је свако за себе и на свој начин преживљавао те догађаје још увек. Најтеже мисли мотале су се Ранку кроз главу; чинио је додатни напор да се то ни на који начин не примети. Селена га је узела, лако, једним покретом руке, иако је учинио све што је могао да се то не догоди, можда управо због тога што је све то чинио, јер је био затечен, неспреман, запањен. Бацила му се у загрљај после свега што јој је приредио. А кад је савио руке око ње и одговорио на њене пољупце, осетио се кривим што јој је све то урадио! Онда је настао ковитлац. Како се може не желети Селена?, питао се. Како се може не желети Селена која те хоће, која жуди за тобом, која бира тебе између свих ових хиљада младића који су на све спремни за један минут проведен са њом, која хоће тобом да испуни ово време, овај простор, овај предео, овај чудесно лепи делић свога живота? Може се, рекао је, може се, јер ће растанак бити болан. Селена има – Данка је дала да се то наслути – трајну везу којој ће се кад-тад вратити. Даје ти се орочено и омеђено у овом времену и овом простору. Можеш ли мирно да јој пружиш руку на растанку, да задржиш онај опори, мирни, надмоћни смешак малог скитнице, губитника-добитника, свестан да те негде чекају друге Селене, још лепше, још приврженије, још податније, можеш ли да не зацвилиш, да се не понизиш, да не затражиш од ње да се орочено разрочи, омеђено размеђи, да ти остане привржена и у времену које ти није обећала, у простору који ти не припада? Тамо, у твојој улици Радоја Дакића, у љубави и пријатељству које си тамо нашао, у моћи учења, у снази напредовања, у извесности циљева, уздигао си се само до малог скитнице, прерушеног губитника, краља-просјака, који прелази преко падова, удараца и понижења и радост налази у свести о томе да га његова 76
снага чека у његовом краљевству. Ојачао си само толико, рекао је, да уживаш у ономе што имаш тамо, трајно. Али Селена хоће да имаш снагу победника. Да узимаш и дајеш, једнако надмоћан. Можеш ли то? Могу, казао је. Ето, могу сад и то. Бићу са њом, уживаћу, и нећу јој рећи ништа кад пође. Ништа. Као оном „Стрељникову“ кампа. Ништа. У сваком случају, повратка више није било. Остало му је само да чека тај тренутак искушења. Да чека – казао је и одмах разумео да је и даље цела ствар у чекању. Чекати са Селеном као што би чекао са Каћом. У Каћу се никада не би заљубио и било би му лако да ужива у овом мору и сунцу, у овим прекрасним јутрима, вреви и дружењу, у овом исконском, чистом, људском руком једва дотакнутом пределу, као каквом острву изгубљеном у далеким морима, до кога не воде никакви путеви, до којег се стиже незнано како, као у сновима. (Једном, много година касније, кад је поново био у Макарској, вођен носталгијом покушао је да пронађе овај Феријални камп, његове терасе с ниским растињем које се благо спуштају према мору, обалу с подлоканим камењем у коме увече мукло клопоћу таласи. Али није успео. Макарска је била нарасла, туда су пролазили асфалтирани путеви и улице, свуда су биле нове куће, над морем се тискале кафане и ресторани. После много узалудног напора успео је да запази, у густом ткиву новога града, у сплету улица које су ишле и лево и десно и горе и доле, бедни остатак кампа ограђен високом дрвеном оградом. Уместо шатора тамо су сада биле густо збијене бараке са асфалтираним прилазима, никаквих каменитих стаза, никаквих тераса, никаквог мирисног растиња, никаквог погледа према мору тамо више није било! А море је било прљаво, градско, без оне негдашње чистоте и свежине. Плима је поподне враћала лагано са пучине нечистоћу из градске канализације, сву прљавштину града која се рано изјутра испуштала у море да је осека однесе. Осека ју је односила, али плима враћала – бели, пенушави прстен, по коме пливају пластичне боце и други отпаци, свако поподне надирао је с пучине према граду, приближавао се обали, гонио купаче из воде и током ноћи се разбијао у таласима плиме који су једнако као и пре бучно ударали у шупље стене. Претеће мирно, повређено море је упорно враћало људима њихову страшну прљавштину. Није хтео да уђе у тај калом ограђени простор. Вратио се разочаран и одмах све заборавио. И даље је памтио тај камп само онако како је изгледао тог лета 1959. године кад га је први пут угледао). У Селену је, међутим, могао да се заљуби. У Селену се заљубљивао, она је била превелико 77
искушење. Била му је сад потребна огромна снага воље да не мисли сваког тренутка на њу, да стави руке под главу и из раскриљеног шатора безбрижно гледа блескаве тачкице бескрајног мора и слуша једноличну, смирујућу музику цврчака. Шта могу, рекао је себи смешећи се. Кад морам, чинићу то с напором. Ништа се не добија бадава. Селена кошта. Селена много кошта, али много и вреди. Али Селена је коштала много више него што је знао, више него што је могао и да наслути. Ма колико био привремено и импровизовано насеље, камп је имао исте оне одлике које имају сва насеља на свету. Имао је свој проток информација, своје брзо и тачно обавештавање, своје вредности и идеале, своје повластице и привилегије, своју хијерархијску лествицу, свој динамичан друштвени живот. За Ранка је он био само место за уживање, идеална припрема за његов напоран пут у непознато, за лутања прерушеног скитнице, али не и за остале. Они су донели овде своје навике, свој комплетан начин живота, као пуж своју кућицу, и није им ни на памет падало да се мењају. Још истога јутра, брзином која збуњује, сви у кампу су знали да је Ранко провео ноћ негде на обали са најлепшом девојком у насељу. Букнула су помешана осећања: завист, злоба, чуђење, дивљење, обожавање. Једним својим врелим пољупцем Селена га је уздигла на сами врх вредности овог узаврелог и скрпљеног летњег насеља, на недостижни трон, дала му ореол који је његов лик чинио надреалним. Видели су у њему нешто чега нема, нити је икада било, завидели му на нечему што није постојало, многоструко умножавали и предимензионирали оно што је поседовао. „Како смо биле слепе код очију“, говориле су девојке, „како то одмах нисмо запазиле! Како је то Селена одмах видела и како га је за трен шћапила, не часећи ни часа, не губећи време!“ „Шта ли то има у себи“, размишљали су младићи, јер за њих је било понижавајуће да о томе гласно говоре, „кад је одмах, не мрднувши малим прстом, смотао Селену!“ Много пута Ранко је морао да чује, пролазећи узаним стазама кроз камп, често никакав, смакнут, раздрљен, изгужван, с тегет кошуљом чије је пешеве везао преко стомака јер су се дугмад давно покидала и погубила, гласне и изазовне уздахе лепих девојака које га у некој другој прилици не би ни приметиле: „Боже, како је леп!“ Оне више нису биле у стању да на њему виде било шта ружно! А дивљење мушкараца препознавао је по необичном уважавању које га је збуњивало. Понашали су се према њему фамилијарно, звали га у 78
друштво, разговарали као да се одувек знају, поверавали му своје мале тајне, тражили од њега савете. Маштао је да ово време проводи утонуо у природу, незапажен и непримећен, а постао је звезда, незаобилазан учесник свих догађања у насељу. Усамљена, боса и одрпана луталица са жутим, америчким цокулама повезаним пертлама и пребаченим преко рамена, сишла је са екрана наочиглед целог запањењног феријалног кампа, поклонила се и насмешила, откривајући своје лепе, беле, холивудске зубе. Ранко се кисело смешкао: то је била додатна, неочекивана цена коју је сад морао да плаћа.
79
„ДА УБИЈЕМО СКОТА“, ШАПНУ НЕКО ЗАВЕРЕНИЧКИ
Дошли су већ до краја улице Радоја Дакића, уствари до почетка, али за њих је то био крај јер су долазили из обрнутог смера, до оне раскрснице са кривином где је некада ишао тролејбус „петнаестица“, налево поред Градске болнице за „Сутјеску“, а надесно поред Агрономског факултета, преко „Филиповића“ за Београд. Кад се сасвим мало накосо пресече та раскрсница, такорећи наспрам улице Радоја Дакића, као њен природни наставак, започиње (или се завршава, свеједно) главна авенија Централног парка, са тешким, удобним, дрвеним клупама са обе стране. На раскрсници није било саобраћаја, авенија је била пуста, клупе празне. Ранко је месечарски закорачио право у ширину сеновите авеније. Нешто га је неодољиво вукло да опет седне на неку од тих клупа на којима је безброј пута сачекивао девојке или пријатеље. Видоје га је са одобравањем пратио. Њему се чинило логичним да поседе на клупи у парку, иако није осећао никакав умор. – Али много времена требало је још да прође до истека мог уредничког мандата, рекао је кад су сели на једну клупу и кад се удобно завалио пребацивши руку преко наслона и ногу преко ноге. – Знаш, кад сада помислим на то и сам се чудим откуд ми толика снага и воља да пишем о свему ономе о чему сам тада писао. Све ми је давало инспирацију, све што се догађало око мене, о чему се причало на улици и у медијима. Био је то један ковитлац тема, јер се живело у заблудама и илузијама које је власт безобзирно подржавала, ширила и умножавала, у зависности од својих подмуклих, скривених циљева. Ипак, било је тема о којима сам, из различитих разлога, избегавао да пишем. Да хвалим нисам имао шта, да критикујем било ми је тешко. Једна од тих тема била је наша православна црква. Опљачкана, унижена и завађена, одвојена од државе и њене касе, она је као неким чудом живела и даље, постојала, одржавала богомоље, појала и обележавала своје празнике тешком звоњавом која је личила на тугу и плакање. Али тих ратних година, кад се на све стране разбуктао национализам, црква је нагло ушла у моду. Почеле су да се штампају и читају забрањене и одбачене књиге српских светих отаца Николаја Велимировића, Јустина Поповића и других, да се слушају проповеди и читају поруке српских владика, нарочито Атанасија Јефтића и 80
Амфилохија Радовића, да се о српском патријарху Павлу говори с поштовањем као о „свецу који хода“); омладина се вратила у цркве, масовно су прослављани давно заборављени празници. А комунисти, они који су уништили цркву, преко ноћи су променили длаку и сада свуда били међу првима. Да им црква опрашта, као што Бог опрашта грешницима, и да их прима у своје окриље, то сам могао да разумем. Али да им снисходљиво љуби руку и следи њихово сатанско понашање, да дозвољава да буде изманипулисана – то нисам могао да разумем. Био сам спреман да опростим што је некад давно, у безнађу и очају, верујући да је комунизам вечан, у црквеном календару 29. новембар, Дан републике, одштампала црвеним словом. Али био сам збуњен и огорчен кад сам сада гледао како за време државних празника са звоника лепршају заставе са звездом петокраком. Није била у питању само недолична иконографија: то ме је подсећало на све учесталије изјаве црквених званичника о „завери католицизма и Ватикана против православља“, на све чешће ратно-хушкачко режање неких назови калуђера и монаха који су говорили о „одбрани српских огњишта“ и сликали се са митраљезима и реденицима укрштеним на грудима, са крволочним погледима који су им сјактали испод камилавки навучених на чело. Једном ипак нисам одолео изазову и написао сам један убитачно оштар и дугачак чланак са подругљивим насловом „Петокрака црквено знамење“. Побројао сам све историјске манипулације комуниста када су „у име народа“ жртвовали свој народ и питао Његову светост Патријарха Павла када се то црква борила за свој народ са петокраком као знамењем? Зашто се Срби у Крајинама не боре за свој опстанак и слободу под крстом православним, већ под звездом петокраком? Зашто нису чланови српских националних странака, већ Савеза комуниста? Боре ли се они заиста за своју слободу, или за своје комунистичке привилегије? И каква је то „католичка завера“ кад у двема највећим силама на свету, Америци и Русији, католика готово и нема, у Кини, Индији и Јапану једва да су за католике и чули, у Немачкој и Енглеској више има Лутеранаца и протестаната него католика, у Француској више атеиста него верника, а две уистину католичке земље, Италија и Шпанија, из различитих разлога, данас су нам наклоњеније него било ко други? „Молим Бога да просветли ум нашег Патријарха“, писао сам, „да разуме да се свет не бори против српских православаца, већ против српских комуниста“. 81
Нико ми из цркве није одговорио. Неки наши свештеници, који ме знају, пружали су ми руку, кришом, и честитали. „Добро си написао“, шапутали су, „комунисти нас купују јефтино. Докле ћемо да љубимо руку нашег џелата?“ И против војске, паравојних јединица и ратовања уопште, избегавао сам да пишем отворено. Али не из обзира, већ из страха. Ратна пропаганда била је тако велика да су људи на ратне операције гледали као на спортске утакмице. Седели су крај телевизора и навијали, падали у занос и одушевљење ако јављају да побеђујемо, у тугу и очај ако јављају да губимо. Нису размишљали о томе да се тамо узалудно гине, да ће многе куће бадава бити завијене у црно, да се рат води само док великим силама одговара, да ће после тога скројити мир опет како њима одговара, независно од правде, историје и жртава. Писао сам, додуше, о свему томе, али дискретно, уопштено и у назнакама, ту и тамо, разбацано кроз чланке о другим темама. Једном сам написао да је рат у Сарајеву започео истог дана када је у Бејруту престао. Вести о томе објављене су на првој страни „Политике“, готово једна крај друге! Онима који чекају помоћ од Русије скретао сам пажњу да је „калашњиков“ постала најпознатија реч на свету, да су они који га праве и продају постали најбогатији и најутицајнији људи у Русији и да се неће поломити од настојања да рат престане. Писао сам и о огромним привилегијама официра, о њиховим летовалиштима на мору, од Пуле и Бриона до Дубровника и Купара, о вилама на планинама и језерима, о становима које добијају где им душа пожели, о њиховој намери да се боре за комунистичку Југославију која им је то омогућила, а не за демократску која ће им то ускратити. Али све је то било некако стегнуто, са чињеницма које су се већ појављивале у штампи и које су ми служиле као штит. Мој ауторитет борца за нацију због тога се брзо крунио и бојао сам се да не претерам и да се једног јутра не пробудим са етикетом народног издајника. У том случају могао бих бити изложен свакаквим подивљалим страстима. Једном су ми у радакцију упала два младића у униформама, право са ратишта. Један од њих био је онај Саша који је започео полемику о Титу, а други онај Сики који је касније погинуо у Бијељини као прослављени српски херој коме је лично Радован Караџић уручио орден за храброст. Били су очито љути. Стајали су некако претеће насред канцеларији и причали нешто неповезано да они неће више да трпе да их „Нови пут“ игнорише, да пише о свакаквим издајницима а да не пише о њима, њиховој борби и подвизима, о „пробоју“ који су извршили, баш они, њих двојица, на 82
фронту код Фоче... Једва сам разумео шта хоће. „Извињавам се“, казао сам, „ја за све то нисам знао, али кад сте већ дошли, испричајте ми лепо и ја ћу да напишем!“ И позовем Жику Шкљоцу да нас слика како разговарамо у редакцији и напишем једну цртицу о томе шта су ми испричали. Равновски партизани, благи Боже, ратују са усташама, а ја за то не хајем! Многи су рат схватали као личну освету, као прилику да Срби намире рачуне са онима који су их убијали у прошлости. Чак и интелектуалци и писци чије су породице некада страдале од Хрвата и Муслимана, сада су наједном постали задрти националисти. Радомир Смиљанић је формирао некакво удружење „Бела ружа“ и хвалио се како са чунком на рамену, као са ручним бацачем, зауставља стране бродове на Дунаву да би морнарима држао предавања о праведној борби Срба, а Мома Капор, који је популарност стекао својим космополитским причама, отишао је у Лику и Кордун да пружа подршку разним, поново васкрслим, „петим личким“ и „шестим крајишким“ бригадама! У Равнову се, мимо свега, осећала нека посебна, додатна ратна еуфорија, јер су војници из Поморавља, углавном резервисти који су се смењивали на по три месеца, били у саставу артиљеријске јединице која је рушила Вуковар, некада наш братски град, у којем су половина били Срби. Да су младићи могли да виде погубан учинак својих граната, вероватно да се многи не би ни одазвали да крену на ратиште, или би отуд побегли. Али они су гађали град тешким оруђима на невиђено, са одстојања од тридесет километара, и њима је све то личило на неку дуготрајну, бучну и усиљену војну вежбу. Кад би понекад допрла нека вест до њих и кад би посумњали да њихове гранате убијају људе, официри су им дискретно, као у некој притајеној љутњи, као критикујући неспособност тамо некога који одређује координате, говорили да очајно промашују град, да сва та силесија од граната пада у Дунав! То је било довољно да се умири војничка савест и да се све опет схвати као јефтино стицање ратничке славе. Обилазили су их свакодневно функционери и новинари, пуне су новине биле њихових слика и изјава. Локални фотограф Перица, подстакнут професионалним доказивањем, успео је да сними плотун оних највећих топова, десетак њих поређаних један крај другог, и да овековечи онај тренутак кад гранате напуштају цеви у облаку барутних гасова. Та слика, из које просто избија страшна грмљавина експлозија, објављена је на насловној страни, у колору, билтена равновских еспеесоваца. 83
У таквој атмосфери губио сам расположење да пишем о ратовању. Иако сам могао кад год сам хтео, иако ми је то била чак и дужност, одбијао сам да обиђем и видим то равновско „ратиште“, та сремска села из којих, са безбедног одстојања, без икаквог правог разлога, Равновци сравњују са земљом један стари, прелепи, барокни град са којим су дотле живели у побратимских односима. О том „ратишту“ већ тада зуцкало се понешто, ту и тамо, у недохватним дубинама приватности, али јавност је стезала песница строге војничке конспирације. Зато сам објављивао искључиво извештаје наших новинара који су редовно боравили „на терену“, и као писали „из прве руке“, а уствари само преносили штапска саопштења; повремено и усхићене „литерарне“ саставе у стилу „соко међу соколовима“, „један јунак на два топа“ и слично, које су партијски организовани новинари писали да се додворе својима, или по задатку, да војницима „подигну морал“. Али једног јутра – још нисам био попио ни ону дуплу горку кафу која покреће дневну мисао новинара у свим редакцијама света – у мојој руци, дакле у руци уредника који сматра да се изборио за независни статус својих новина, су два листа папира истргнута из ђачке вежбанке „на коцке“, исписана лепим, косим словима која ме, сасвим писмено груписана у мирне и обичне речи, обавештавају о прљавштинама на вуковарском ратишту. Док се на брзину, летимично и на прескок, упознајем са садржајем тог папира трудећи се да задржим обичан израз лица, на вратима стоји жена која ми је управо предала листове и увиђавно чека да подигнем поглед према њој. „Ако желите и ако можете, објавите тај текст“, каже ми мирно кад сам најзад то учинио, поздравља ме једва видним покретом главе и одлази. Ја тек тада бацам поглед на потпис и читам: Даница Петровић, домаћица. Ни адресе, ни телефона. Ко је Даница Петровић? Домаћица није сигурно, текст о томе сведочи. Ништа не знам о њој, ни лик јој нисам упамтио, али њен наступ у коме нема ничег сувишног, њена необична, за наше прилике префињена одмереност, њен поглед у коме стално пулсира оно дубоко и сублимирано разумевање саме суштине свега, па и овог кратког сусрета, који још увек испуњава просторију као какав дискретан парфем, уливају ми поверење, убеђују ме да је текст истинит, да је та жена заиста његов аутор и да нема никакве подвале. И почнем с пажњом да читам, уосталом, као и све друго што ми доносе читаоци. Кад некоме није довољно да своје мисли само усмено саопшти, кад је спреман да учини напор да их стави на папир, да, као у овом случају, 84
испише четири странице ђачке вежбанке, да одвоји делић свог живота да би оставио траг у времену, да би послао сложену и искрену поруку не само нама, већ и онима који ће бити овде кад нас давно не буде било, онда бар ми, који смо по професији летописци, морамо то да ценимо. Са таквом стрепњом и утехом, сумњом и вером, прочитао сам да равновски „хероји“ које сваки час сликају за новине данима леже у мокрим рововима по сремским кукурузиштима, прљави, неумивени и неокупани, да им поветарци набацују у ноздрве смрад лешина које труну у пољима и због којих избегавају да се хране напуштеним свињама које лутају около, јер свиње су, авај, сваштоједи, па стрпљиво чекају комору која често касни и доноси им само хладне, услојањене макароне. Ту, на првој линији фронта, у рововима, активних официра нема. Само неколико резервних, без моћи и ауторитета, који и сами деле судбину војника. Официри су тридесет километара далеко у позадини, у Ердевику, размештени по богатим сељачким кућама, посилни им у двориштима окрећу ражњеве и доносе расхлађено пиће. Војници препуштени себи и сами траже утеху у ићу и пићу кад год могу, али и у крађи, пљачки, отимачини и неделима сваке врсте. Износе из напуштених кућа намештај, белу технику, истерују аутомобиле, тракторе, комбајне. Неки возе слуђени, пијани, забављајући остале који им добацују: „Где ћеш стоко, кретену, сломићеш врат!“ Склапа се у потпуности наличје слике наше „херојске“ борбе коју симболизује онај плотун сложних топова са насловне стране, у колору, еспеесовског билтена. Шта да радим са тим? Не сумњам да је све тачно, али ко ће да сведочи? Они који знају истину лажљиво ће је порицати, као и до сада. Ставим текст у фијоку, да мало размислим, да ми се слегне у глави, али и да се мало распитам, да стекнем неку личну представу о томе шта се догађа са тим нашим дичним војницима. Баш тих дана у редакцију је често свраћао неки Миша Купинар који се недавно вратио са ратишта и са својим пријатељем, новинаром Сретеном, распредао своје ратне доживљаје; али све индискретно, у пола гласа, затварају врата, прекидају кад уђе неко непознат. Од мене се нису штрецали, али ја нисам ни био расположен да слушам. Сад, међутим, седнем да попијем кафу са њима и сам започнем разговор о томе. „Је ли, Мишо“, питам, „је ли тачно да официри никад нису били са вама на фронту, да су све време седели у Ердевику?“ „Ти се шалиш“, каже Миша. „Не шалим се, питам“. 85
„Шалиш се“, истрајава он, „шалиш се! Какви, бре, официри! То су обичне пијандуре и олоши, а не официри!“ „Зашто?“, питам. „Зато“, каже Миша, „што смо ми тамо били такав јад и беда да ме је срамота о томе и да причам. Бачени у ровове и препуштени сами себи. Нико реч да ти каже, да те охрабри, да те подучи. А ко је од нас психички био спреман за рат? Хватала нас паника кад Хрвати пуцају на нас, а и кад ми пуцамо на њих. Нити смо били спремни да гинемо, нити да убијамо. Нагледао сам се беде и срамоте да ми се и сада повраћа од тога. Једни скидају саобраћајне знаке и везују их себи на груди, испод блузе, као да се заштите од метка, други се набили у ровове и цвиле, плачу, моле се Богу, дозивају мајку! Мука ти да их гледаш! Хрвати сваки час налете са неке стране, неким пољским путићем, једним камиончетом на коме је монтиран минобацач, испале десетак мина и беже. Често од те пуцњаве не буде ништа, али једном је граната пала у ров и убила двојицу, неколицину ранила. Отада кад чујемо да праште гранате, ми се одузмемо! Једне ноћи почну тако да праште гранате, али ми видимо да нису из камиончета, долазе однекуд из далека, са неког сигурног и заклоњеног места. Не погађају, додуше, наше положаје, али се коригују, траже нас, сваки пут падну све ближе. „Ако нас напипају, готови смо“, кажемо ми командиру, неком резервном капетану који седи у земуници са поручницима и вечера, „него издај наредбу да се повучемо са положаја“. „Не могу“, каже он, „то може само пуковник Радош, а он је у команди, у Ердевику“. „Дај кључеве од џипа, идемо код њега“, кажемо. Он нас погледа: на нама аутомати, бомбе, а побелели смо у лицу, усне нам подрхтавају. Ћутке извади кључеве и пружи их мени. Одвеземо се ми у Ердевик, питамо где је команда, атара-патара, нађемо је у једној кући. Лупамо на врата, зовемо Радоша да изађе. После неког времена он изађе, распојасан, у папучама. Почнемо ми да му причамо каква нас мука спопала, гађају нас, нашли нам координате, сви ћемо да изгинемо, него да се изда команда за повлачење... Причамо ми, а он само ћути и клати се и мрмља нешто без везе. Мрак је, не види се баш најбоље, ми приђемо уз њега, загледамо се – а он пијан, базди као буре, закрвавео очима, изговара неке неразговетне речи и плаче, сузе му се котрљају низ образе! Стојимо ми тако и гледамо се. „Он нас ништа није разумео“, констатује неко. „Шта да радимо?“, пита неко разочарано. „Хајде да га убијемо“, шапне неко заверенички, „да убијемо скота!“ Тај тихи глас као да чита наше мисли. Ја осећам како ми од страха срце престаје да куца! „Пустите га!“, кажем брзо и окренем се да идем,
86
„нема од тога вајде, пустите га!“ И вратимо се у ровове да молимо Бога да нас мине промаше“. Видим, жена је имала добре информације. Можда јој је муж на ратишту, па ишла да га обиђе и све видела? Али ипак оклевам. После неколико дана врати се отуд један млађи новинар у кога сам имао поверење. „Бане“, кажем, „молим те, прочитај ово и кажи ми да ли је све тачно!“. Он прочита и каже: „Све је тачно, чак је и много горе него што ту пише, али ја то никад не бих објавио!“ „У реду“, кажем. И објавим чланак. После неколико дана стигне из равновске Команде гарнизона деманти. Доноси га војник и предаје га мени лично, на потпис. Одговор телеграмски кратак и надмен. „Најоштрије протестујемо због грубих неистина објављених у „Новом путу“ о војницима и официрима ЈНА који часно бране своју земљу на вуковарском ратишту“, писало је у том демантију. „Сматрамо срамним и кукавичким од новинара који је изнео те лажи и клевете што се није потписао својим правим именом, већ се крије иза имена неке жене“. У потпису пуковник Мухалић, Духалић или тако некако, не сећам се више тачно. Хрват ожењен Српкињом, један од оних трагичних ликова којима је комунистичка Југославија била једина домовина и којима је хрватска демокрација утеривала страх у кости једнако као и српска демократија. Имао сам једном прилике да га посетим у касарни и да га упознам. Седео је у свом командантском кабинету окружен Титовим сликама и бистама, заставама и грбовима с црвеном петокраком, као у каквом музеју комунизма, и слепо веровао у нешто чега више није било, а одбијао да поверује у оно што се догађало пред његовим очима: да војска којој се заклео и верно служио није више иста војска, да ратује против његовог народа, који њега сада сматра одродом и издајником, а његову жену и децу „четницима“. Одбијао је да верује, али је ипак слутио да ће и он за Србе, па и за рођену жену и децу, постати „усташа“ оног тренутка кад нестану заставе са петокраком и Титове слике. Зато је очајнички бринуо да све буде на своме месту, да се ништа не мења; и то му је добро ишло овде где он командује. Али за све друго што се догађало мимо касарне био је болно беспомоћан. И овај напис га је потресао. Није знао како да одговори. „Срамни и кукавички“ поступак новинара бацио ми је у лице као једини доказ да су у питању неистине. А тај „доказ“ потурили су му – ко би други! – политички савезници из редакције. Један колега имао је сина тамо на том ратишту и недавно је био ишао да га посети, па су, у паници како да 87
омаловаже све те непријатне истине, и сами поверовали у могућност да се колега уплашио одговорности и потписао измишљеним именом жене. Јадни комунистички верници, јадни новинари, јадни пуковник Духалић! Спремао сам се да напишем одговор. Био је понедељак, задњи дан за слање рукописа, а то значи – по старом новинарском обичају да се све пише у последњи час – задњи дан и за писање. Редакција је била испуњена журбома и галамом, сви столови су били заузети, телефони звонили, кад се изненада у раму мојих врата појави она жена. Једва се приметно осмехивала кад је рекла: „Донела сам одговор!“ Био сам уверен да је више никада нећу видети и сада сам је гледао изненађено, али сам се трудио да она то не примети. Обузет тим својим напором, као опчињен, узео сам из њених руку опет два листа папира истргнута из вежбанке „на коцке“ и ћутке јој дозволио да оде не питајући је поново ни ко је ни шта је. Али она је овај пут, подсмевајући се пуковнику Мухалићу и његовим инсинуацијама, сама рекла ко је и шта је. Професор књижевности без посла. Све њене генералије могу се наћи и на бироу рада, написала је. То што мисле да је текст писао професионални новинар, њој је комплимент, али је жалосно да овој земљи нису потребни професори, већ пијани и слуђени официри. Објавио сам тај одговор професорке без запослења и Команда гарнизона у Равнову и пуковник Духалић више се нису огласили. Касније сам чуо да је пуковник напустио жену и децу (а можда су и они њега, ко би то тачно знао!) и пребегао у Хрватску. А касарну су, видиш и сам, срушили НАТО бомбардери. Нисам ишао тамо да видим је ли шта остало од оних блиставих ходника и кабинета украшених сликама и бистама маршала Тита.
88
ДИГА СИ СЕ НА ПУТ, ДИТЕ!
Брод се још њихао уз док на таласима које су изазвали његови пропелери, последњих десетак метара снажно покренути у „рикверц“, а вешти момци већ су набацили дебелу ужад на битве и спустили бродске степенице којима су бојажљиво и трапаво силазили путници; држали су се једном руком за импровизовани гелендер од ужета, док су оном другом с муком вукли терет планиран за две руке. Феријалци су пажљиво пратили ово споро кретање, нестрпљиви да се што пре заврши, да они појуре навише и заузму што боља места на палуби. На том броду, до Сплита, опраштаће се од мора. До следеће, или неке друге године. Ранко је стојао са Селеном издвојен, са стране, и није показивао нестрпљење да се што пре попне на брод. Селена није разумела зашто се он толико удаљио од „стартне“ позиције, али није хтела ништа да пита. Њихови односи последња два дана били су у силазном смеру. Селена му је и ћутањем стављала до знања шта жели, а њему је и без тога било све јасно. Али она није знала да ће се растанак догодити већ сада, у макарској луци, испред овог брода који се њише уз лагани бруј мотора. Она је размишљала о ономе што ће успут морати да му каже и бринула се како ће он то да прихвати, како ће протећи растанак на београдској станици, да ли ће моћи да избегне грљење и љубљење, можда и непријатне сцене пред непознатим, увек радозналим светом, а можда и пред неким познатим, неким од оних који ће, касније, сести са њом у воз за Зајечар? Чак и Лазар и Дејан, који су знали за његову намеру да остане на мору, нису више размишљали о томе. Тај његов наум био им је стран од почетка, а сада, после свега што се десило, није им ни падало на памет да ће хтети да се растаје од Селене. А Ранко није ништа причао. Спаковао се и раздужио постељину заједно са њима, скупа су допешачили у Макарску уз уобичајено ћеретање, и ево га ту, у луци, само који тренутак пред укрцавање у брод. Морао је сада да каже Селени, а оно тешко и болно питање, за које се зарекао да га неће изговорити, наметало се као једини могући почетак овог неизбежног разговора за који је, очигледно, остајало све мање времена. Да ли је то заиста једини начин да јој саопшти своју 89
намеру, или напросто није у стању да издржи, да се савлада, да одржи реч, и мора да јој покаже своју патњу?, питао се свестан да му је расуђивање помућено и да не зна одговор. Али биће то само речи, рекао је најзад себи, обичне, хладне речи. Нећу јој дозволити да види на мени шта заиста осећам. Било је и завршило се. Она је тако хтела, и ја тако хоћу. „Лепотице“, казао је, а није био сигуран да то звучи као оног првог дана, „хоћемо ли се виђати и у Београду?“ Она се тргла. Очекивала је то питање. Можда не овде, овог тренутка, али га је очекивала. „Не“, рекла је ужурбано, „то није могуће! Ти знаш да имам дечка. То је исувише озбиљна и дугачка веза да би могла тек тако да се прекине. Вероватно ћу се и удати за њега“. Он је гледао у њу ћутећи и њој је вероватно било тешко што је то морала да му каже. „А да ли би се ти оженио са мном?“, питала је брзо и изазовно, као да би се то морало догодити одмах ту, на броду, или у најближем матичном уреду, или у цркви. Изненађен, Ранко се насмејао. „Не“, казао је, не бих се оженио!“ „Ети видиш“, рекла је она са олакшањем, „ето видиш! Зато мораш да ме разумеш. Ово мора да се заврши на београдској станици“. Док је она то говорила, Ранко је одречно вртео главом и видео искрице страха у њеним прелепим очима. То је било оно чега се плашила: да ће наставити да је тражи, да ће правити љубоморне сцене, да ће јој упућивати тешке и оправдане прекоре; јер он је учинио све да је избегне, а она све да га добије. Како да му објасни да је то и чинила зато што се надала да се неће заљубити, што је била убеђена да такав има девојку на сваком ћошку, да ће је лако заборавити? „То се неће завршити на београдској станици“, казао је Ранко са неком загонетном, неодређеном сетом у гласу, то ће се догодити овде. Ја не идем са вама“. Она га је погледала изненађено, чак помало и разочарано. Или се то њему само тако учинило? Могли су бити заједно још цели један дан и једну ноћ. Можда јој је било стало до тога? „А куда ћеш?“, питала је. „Најпре у Дубровник, а после, видећу. Вероватно ћу се вратити овде и продужити на север. У Ријеку, Пулу, Ровињ. У Београд се враћам тек кад прође лето“. „Онда ћу доћи да те видим“, казала је збуњено и као са неким осећањем кривице, „доћи ћу један дан код тебе, сигурно ћу доћи!“ Он је ћутао. Знао је да неће доћи и да се никад више неће видети. Загрлио ју је и привукао, она је хтела да га пољуби у уста, али он је мало скренуо главу и дотакао уснама њен образ, нежно, као што се љуби сестра. Она је пожурила на брод, жустри момци су се већ спремали да га откаче од тешких, потамнелих битви, на палуби су се тискали а на степеницама више није било никога. Видео је како се пробија горе, уз 90
ограду више није било места и морала је даље, умешала се у масу и нестала пре него што је била у стању да спусти торбу, окрене се и махне. Ранко је стојао још неко време где је и био, далеко од брода, са ранцем немарно пребаченим о једно раме. А тамо тик под високом кобилицом брода, видео је, стоји нека лепа девојка коју зна само из виђења, из кампа, која такође из неког разлога не жели да отпутује, и гледа га са широким осмехом пуним дивљења. Такав растанак, без цмиздрења, она је и очекивала од њега. Можда и ту издвојеност, тај неочекивани останак, ту слутњу авантуре. Двонедељни идол кампа развукао је тада лице у сетни, холивудски осмех и махнуо руком девојци. Био је пун туге и неизвесности, али одлучан да уради оно што је наумио. Окренуо се и закорачио лагано средином опустеле улице дуж кеја. На излазу из Макарске пут се вијугаво пео на брдо. Кад се испео високо, окренуо се да баци још један поглед на брод, али њега више није било, ни у луци, ни на мору. Зашао је био иза неког рта. Видео се део града, јасно се распознавао светионик на узвишици. Јутро је било топло и без ветра, море равно и са благим испарењима због којих је линија хоризонта на пучини била мутна и испрекидана. Ранко осети у грудима оно благо треперење усамљености које наличи носталгији. „Како је то чудно кад ти оду пријатељи“, рече себи, „кад останеш сам и кад твоја срећа зависи од људи које још никада ниси срео, који долазе незнано одакле и иду незнано куда“. Сети се своје стоперске едукације, извуче из ранца „Младост“ са оном сићушном сликом на којој се једва распознају ликови и загледа се у њу да нађе себе. „Сад је важно како изгледам и како се понашам“, рече. „Ако ме људи не буду прихватили, ако им будем сумњив или одбојан, ићи ћу пешице до Дубровника!“ Рече и насмеја се сам себи. Не, не, не! То се неће десити! Он и Крца имали су најлепши, ушећерени, курвински осмех! Док се смешио видео је како му се сужавају и у исто време продужују са по три борице његове лепе, паметне, модро-зелене очи под високим челом и меком, смеђом косом избледелом од сунца, коју чешља равно навише, а она сама несташно прави једва видљиви раздељак. Испружи руке и погледа надоле у покушају да осмотри своју фигуру: Имао је на себи опет своју спортску тегет кошуљу са кратким рукавима (сада чисту и испеглану), крупно штепану по крагни и рубовима (коју је Крца прошле јесени донео из Минхена), сиве дугачке панталоне од танког сомота, на ногама отворене сандале са гуменим ђоновима и кожним каишевима у којима се лако пешачи.
91
И само платнени ранац о рамену у коме су, поред најнужнијих ситница и веша, џемпер и топла јакна. Док се он тако пресабирао и инвентарисао, из борове шумице изнад пута трже га неки глас. Три човека у плавим радничким оделима седела су на каменитој стрмини и доручковала сланину и парадајс. Крај њих, немарно бачени, крампови и лопате. Били су то путари који су попуњавали рупе на тврдом, макадамском путу. „Куда идеш по том сунцу“, рече један, „хајде на маренду, пландуј мало с нама!“ „Хвала, ја сам већ доручковао“, рече али ипак се испе до њих и седе на флеку од спржене траве којима је била прошарана стрмина под младим боровима. „Идем за Дубровник“, рече пошто су га они и даље гледали упитно, али осети да је извалио глупост чак и пре него што су они за тренутак престали да жваћу и да трепћу. „Е, ма ћа кажеш, пешице?“, процеди најзад један од њих. „Не“, рече Ранко и покуша да се насмеши, „аутостопом“. „Липо“, рече онај човек опет отежући, „а ћа ти је то?“ „То је кад замолиш ове који пролазе аутомобилима да те повезу“. „Липо...“, рече човек мало оклевајући, „а како их то замолиш?“ „Ево, овако!“, рече Ранко и подиже палац скупивши остале прсте у песницу. „И они ће то разумит?“ „Хоће, то је међународни знак за стопере. Ја им тиме кажем да немам пара за превоз, да идем пешице и да молим да ме повезу“. „И не плаћаш ништа!“, рече човек очито задовољан објашњењем. Али мало после упита опет: „Липо, а хоће л те примит?“ Ранко се замисли. „Не знам“, рече. Устаде, подиже мало руку за поздрав, и пође даље. Заиста, хоће ли ми неко стати?, рече. Пешачио је већ два сата, престигло га је много аутомобила, свима је махао палцем на све могуће начине, и нико није стао. Били су пуни путника и пртљага, у журби, можда уморни и нерасположени. Неки су му, пролазећи, показивали руком да је све пуно, да немају места, он их је захвално поздрављао због тог геста добре воље који му је уливао наду и чинио га и даље сигурним у успех. Пут је био све лошији, вијугао, ишао горе-доле, пролазио кроз тиха, као обамрла сеоца са по десетак кућа подигнутих тик уз пут, високим стенама заклоњених од мора. Сва су у средини имала неко проширење, као неки мали трг, и ту су куће биле веће и лепше. На трему једне од тих кућа седела је старица благог, господског изгледа и посматрала га како корача. Он застаде. Био је жедан. „Имате ли мало воде?“, питао је старицу. „Глорија, донеси овом дичаку мало вјоде!“, викну старица некоме у кући и показа му на столицу да седне. Он махинално погледа према отвореним вратима и виде велику, лепу просторију застрту тепихом, са 92
старинским, потамнелим намештајем на коме су била миљеа од беле чипке и мале, кристалне вазе. Ускоро отуд изиђе Глорија, била је то нека млада и лепа жена, носећи на никлованом послужавнику чашу воде. Пружи му је ћутке, он је узе ћутке. Нешто страно, господско, зрачило је из ове куће усред овог сиромашног сеоцета изграђеног од камена и у камену, на мору а окренутог од мора и загледаног у голу и суру пустош планине. Збуњено се захвали и пође даље. И само што је минуо неколико кућа, пред њим опет нека старица. И она има благ и продуховљен израз, ситна је и крхка, не личи на огрубеле далматинске сељанке. Али обучена је скромно а на рамену носи мајушно бреме суварака накупљених негде на обронку, у закржљалом и проређеном храстовом шумарку. Старица стаде и загледа се у њега са неком чудном сетом. „Дига си се на пут, дите!“, рече. Ранко стаде и са чуђењем се загледа у ову жену у којој су још увек живеле успомена на одласке из ових крајева. „Тако је то, значи, изгледало“, помислио је. Климнуо је мало главом и насмешио се. Није хтео да разочара старицу. „Нека ти је са срићом“, реча она кад је пошао, „нека ти је са срићом!“ Боже, и ја сам се дига на пут!, рече Ранко себи са неком сетом. Како ли ће све ово да се заврши? Али није имао времена да дуго размишља. Иза кривине појавио се моторцикл са празним местом позади. Човек стаде. „Идем само до другог места“, казао је као да се извињава. „Ако“, казао је Ранко, „ипак ме повезите!“ Осетио је олакшање кад га је ветар ударио у лице. Прошли су залив Тучепа, високи врх хотела „Јадран“, који је цело пре подне однекуд извиривао и опет се губио, остао је коначно за њим. Човек се зауставио у Подгори. Ту је крај лепој вожњи. Хвала, много хвала, казао је. Опет је пешачио пустим друмом који се повремено сасвим удаљавао од мора. Ту и тамо наилазио је на споменике, беле мермерне плоче са натписима, и застајао да чита: „Овде је изгубио-изгубила живот ... 1942... 1943... 1941... у борби против фашизма... захвални отац, мајка, супруга, деца, брат“. Какву то захвалност дугујемо погинулима?, помислио је. Може ли се погинулима рећи хвала што су погинули? Није више пешачио. Био је уморан, већ је превалило подне. Стао је решен да чека. Кола су опет пролазила и рука му је била у ваздуху. Прва, друга, трећа...и она пролазе...не, стају! Лепа, луксузна кола, у њима само човек и жена, имају места! Живео аутостоп! Притрчава на ону страну где седи жена. Она је отворила прозор и прича му нешто француски. „Говорим само немачки“, казао је Ранко тужно, спреман да некако ипак објасни шта хоће. „Куда путујете?“, пита га жена на 93
немачком, Вохин фарен Зи, и смеши се. „Нах Дубровник. Унд Зи?“ „Аух Вир“, и ми, каже жена нагињући се да отвори задња врата, изволите уђите! Ранко је ушао и завалио се на меко, удобно седиште. Ставио је ранац крај себе и трљао руке од радости. Дебељушкасти Француз за воланом једва га је окрзнуо погледом док је жена разговарала. Он није знао немачки. Био је то средовечан пар. Жена је била негована, француски елегантна, с лепом фризуром. Носила је наочаре с позлаћеним оквиром. „Сигурно сте срећни што сте нас срели!“, казала је жена. „Веома сам срећан, чекам Вас цело пре подне!“, казао је Ранко. Жена се насмешила. „Ја сам професор немачког језика“, казала је жена као објашњење што говори немачки. „Лепа околност“, додала је, „можемо да разговарамо“. „О, да“, казао је Ранко, „то ми је веома драго!“ „Знате ли зашто смо Вас повезли?“, питала је жена после дужег ћутања. „Не знам“, казао је Ранко. „Зато што личите на нашег сина који сада, као и Ви, стопира негде по Европи!“ Жена је, значи, чинила њему незнанцу и надала се да ће неко, далек и непознат, тамо у Европи, чинити њеном сину. Чинила је добро непознатоме са вером у неку хармонију, у неки виши поредак који тражи да чинимо добро без тражења захвалности и противуслуге. „Надам се да ће и Ваш син сретати само добре људе“, казао је Ранко. „И ја се надам“, казала је жена. Ауто је поскакивао по лошем путу, извлачио се из кривина и жустро грабио напред кад би наишла равна деоница пута. Француз је повремено певао, лепе, ритмичне француске шансоне, сам за себе, не обазирући се на њих. Кад би наишао леп крајолик, неко старо, питорескно село под брдом или у шумовитом заливу, заустављао се, излазио из аутомобила и шкљоцао фотоапаратом. Узани пут иде увек средином тих малих места која, како дан одмиче, постају све живља. Деца и жене машу колима која јуре. Бон жур, бон жур, бон жур, одговара им Француз. Ранко се срећно смешио: био је већ у Дубровнику, ауто је био парче Дубровника, парче које жури да му се прикључи. Али у Метковићу стају и жена купује кифле, саламе, чоколаду, воће, спремају се да ужинају. Ранко је гладан али га је срамота да купује за себе и једе одвојено, а не може да их оставља. Ћути, прави се да није гладан. Они бирају неко место на брдашцету изван града, ваде из пртљажника сточић и столице на расклапање, пале примус да скувају чај и ређају храну по столу. И за њега. Ранко измиче своју столичицу даље од стола. „Хвала“, каже, „нисам гладан!“ „О“, узвикује жена, „не причајте глупости! Ја сам увек гладна!“ И смеје се. Француз га тад први пут погледа право у очи и то 94
тако озбиљним и зачуђеним погледом као да је проговорио неким афричким наречјем. Не може ни да схвати да жели да их одбије. Да, каже себи Ранко. То је то. Ко путује сам и без пара, аутостопом, тај мора да прихвати малу милостињу. О томе Никола Рудић није ништа причао, иако је морао знати; прећутао је. Слегнуо је раменима, привукао столицу и насмешио се. Чекајући да се скува чај, жена прича. Врло је лепа ваша обала каже, само је страдала од рата, као и сва Европа. Треба још много да се гради, путеви су лоши. Ах, рат, ах, рат! Много, много морамо да заборавимо!, уздахнула је. Доле путем пролазио је аутобус пун туриста, са гомилом кофера на крову. Крупним словима на њему је писало. ТУЛУЗА – БЕОГРАД – АТИНА. Француз је читао наглас натпис на аутобусу и одушевљено се превијао. „Како далеко иду“, говорио је, „исувише далеко! Чак до Атине! Ми идемо до Дубровника, па нам је далеко!“ Жена је преводила док је Француз говорио, али он је после само махао главом и мрмљао: „Тулуза – Атина! Тулуза – Атина!“ Где ли су сада симпатични, дебељушкасти Француз и његова елегантна жена, професорка немачког језика? Сигурно су давно умрли и почивају на гробљу Пер-Лашез, или на неком другом, мање познатом, у предграђу, мирном и лепо уређеном? Њихов је син сада симпатични дебељушкасти Француз, ако личи на оца, или висок и елегантан, са позлаћеним наочарима под високим челом, ако се бацио на мајку. Да ли и он вози аутостопере? Не, нико више не вози аутостопере! Аутостопери данас сами возе аутомобиле, своје или украдене, свеједно. Али у Ранковом сећању Француз и његова жена су живи, он вози и пева, она прича са њим немачки, аутомобил са својим меким „мишлен“ гумама јури по кривудавом макадамском путу, каменчићи прште и ударају у ниске зидове од наслаганог камења којима су оивичене мале њиве, маслињаци и виногради, аутостопери постоје и труде се да буду симпатични, јер вожњу могу да плате једино шармом, чак и кад имају новац. Таква су правила. „Наш сапутник је баш љубак младић“, говори жена свом мужу на француском, али Ранко то ипак некако разуме, иако не зна француски. „Уи“, каже Француз и наставља да пева дајући себи такт лупкањем прстију о волан. Ни тог пута којим су пролазили више нема, ни тих села, ни те дечурлије која маше. Ако њихов син крене некада за Дубровник, он ће стићи очас, неким другим, широким и лепо уређеним путем, неће возити из залива у залив, пењући се на стрме литице и спуштајући се 95
тик крај мора, кроз села и винограде. Али Ранко у свом сећању не зна ни за какав други пут, он стално путује само њиме, са тим француским средовечним паром, и увек осећа исту нелагодност, као неку грижу савести, што је пут тако лош и што се толико одужио, као да је он крив што је пут такав, или као да су се они због њега одлучили да туда прођу; па кад се негде код Трстеног појави прва асфалтна и права деоница која најављује близину града и скори крај пута, он се са олакшањем завали у седиште. Ранко је много пута после тога био у Дубровнику, али у његовом сећању он се појављује једино онакав какав је био тог касног поподнева, док су се растајали негде на платоу пред улазом у зидине које опасују Страдун, док им је захвално тресао руке и смешио се и махао им док су одлазили, а сенке око њега постајале све дуже. Та вечност зидина одмах погоди у срце. Оне су ту одувек и биће ту увек. Али он не види њихову суровост, муку градње, давно нестале разлоге постојања. Не размишља о гусарима чија црна једра злокобно расту из беле линије пучине, о мирним грађанима које захвата пометња, очај и страх, које никаква скривања и бежања у брда не могу да спасу и чија шкртост коначно положи оружје пред свим тим пљачкама, силовањима, убиствима и одвођењем лепотица на пијаце Леванта, па дреше кесу и почну да финансирају градњу тих скупих зидина, да претварају град у шкољку која робусним оклопом брани свој бисер. Ништа од тога не види. Гусари одавно не долазе с мора. С те стране, уосталом, не долази више нико. Туристи долазе из Гружа где пристају велики бели бродови и дахћу мале, црне локомотиве, са вагонима као играчкама. На зидине леже мир касног поподнева, под њима су шљунчане плаже на којима је још увек много купача и Ранку се чини да је тврђава ту да их издвоји од града, да не чују његов жамор и вреву, већ само мирно шуштање таласа по шљунку, да не виде питомину људског насеља, већ само њихање мора под грубим, сурим каменом. Изнад рубова тврђаве вире високи цветови агава које расту по околним брдима. Гледано с мора, они су једина линија која раздваја камен од камена, тврђаву од литица под којима лежи невидљив, гиздав кнежев град. А доле низ обалу где се тврђава завршава, почиње уска трака мола на коју су, са обе стране, начичкани бели чамци, као јато ситих галебова, лењих да прхну и полете из плитког залива.
96
97
ОПТУЖБА ПРЕД КОЈОМ МОРА ДА ЗАНЕМИ СВАКА ОДБРАНА
Устали су са клупе и кренули насумце зачудо светлим стазама парка, прошараним треперавим мрљама сунца, што је Видоју дало могућност да причање поткрепи снажном гестикулацијом, да се уноси Ранку у лице, да подиже руке према небу, да их разочарано, окрећући дланове од себе, спушта према земљи, или да љутито упире кажипрстом напред, у огромна, испуцала стабла или густо украсно шипражје, сво у цвату, уколико стаза прави кривину. – Распричао сам се, драги мој, о мом уредниковању, а све хоћу да ти кажем како сам упознао доктора Јелића. Али то је повезано: да нисам успео да се изборим за такву, у то време нечувену, новинарску самосталност, не бих написао чланак какав сам написао и који је био повод за то познанство. У то време штампали смо „Нови пут“ у „Политици“. Одлазили смо рано уторком на прелом, а ако је слог каснио – што није било тако ретко – сатима смо седели беспослени. Љубазни шефови одељења, са којима смо пили кафе и сокове, понекад ишли и на доручак, доносили су нам „Политику“, обележену негде у ескпедицији штамбиљем „Бесплатан примерак“, да читањем прекраћујемо време. Ми смо је мрзовољно прелиставали, читали наслове, ситне вести, огласе; тих година „Политика“ је била једногласна, гусларска, режимска, ужасно досадна. Али једног уторка, био је то 26. мај 1992. године – тај датум сам објавио у чланку и заувек га упамтио – прелиставајући тако ту досадну новину, пажњу ми привуче страна са читуљама: цела је била испуњена једним јединим ликом. Окренем следећу страну, опет исто, и на трећој – све читуље имају исти лик. Одасвуд, из сваког кутка тих страница, равно у очи, отвореним и паметним погледом, гледало ме је једно младо и лепо лице. Прва мисао ми је била: ко је тај млади човек, где је и због чега изгубио живот, ко су ти многобројни људи који су сматрали да на овакав начин, јавно, не баш јефтиним огласима у „Политици“, треба да се опросте од њега? Избројао сам огласе: шездесет пута појављује се то име и тај лик! Сав смушен и потресен, почео сам да читам. На ударном месту била је читуља родитеља и најуже породице. „Наш син и брат, наш насмејани Марко Јелић“ – писало је – „бруцош 98
грађевинског факултета, војник падобранац, погинуо је 23. маја 1992. од снајперског метка у околини Мостара, у време кад нам је обећано да ће сви војници држављани Републике Србије бити у Србији. Сахрана ће се обавити... Заувек тужни и разочарани мајка... сестра... отац...“ Тих неколико оловно тешких, оптужујућих реченица које су исписали родитељи приковало ме је за столицу. Наставио сам да читам редом, онако како је читуље поређао монтажер у фотослогу „Политике“, у вечној журби и нервози дневних новина. „Мој друг, једини брат моје другарице Ане, Марко Јелић, најбољи историчар наше генерације, свестрани спортиста, будући градитељ мостова и изузетан друг, прекинуо је наше дружење и узлетео са херцеговачке писте у вечна пространства сна. Владимир и Марија“. „Бакине очи и дедин понос Марко умро је пре нас. Плачемо довека. Бака Зора и деда Дача“ „Ужас је прохујао кроз нашу кућу, изгубили смо првенца, теткину велику љубав. Погинуо је у Мостару сулудо верујући да младост и храброст побеђују. Спасавао је другове. Очајни: Радмила, Филип и Марјан“. „Мом најбољем пријатељу Марку. Брате мој, много би тога још остало испред нас, много маштања, снова, радости и среће. Нас двојица смо доста ствари проживели и урадили заједно, али на моју велику жалост те тренутке више никада нећу моћи да поделим са тобом. Али знај, где год будем био и шта год будем радио, нећу бити сам, увек ћеш бити са мном и у мени. Са љубављу твој пријатељ, друг и брат Миладин – Мики“. „Знао си само да волиш, планираш и машташ. За трен си књиге затворио, у војску отишао. Тебе и твоју младост жалиће док живе породице Јекић, Милеуснић и Божанић“. „Последњи поздрав Марку, Маркићу, храбром дечаку, пријатељу, племенитом другу, лафу који се никад не заборавља... од Салета, Дејана, Бојана, Гордане, Ћире, Ђованија, Жике, Робија, Пере, Тесле и Бокија... Ивана, Дуце, Цеце, Слађе... професора и ученика Гимназије „Свети Сава“... кумова... татиних колега... маминих колега... Душана, Неде, Драгана, Мише, Тање и Раше... Јаце, Мире и Буце... Мусе из Франкфурта, Шкрбе... од његовог четвртог два и Биље... Игора, Пеђе, Аксе, Стаме и малог Манде... Басе, Нине, Николе... његових другова из основне школе са учитељицом В. Тркуљом и разредном М. Скупек...“ Прекинуо сам читање: на стотине имена гурало се да се упише ситним слогом у „Политикине“ огласе. Не могу се сви ни прочитати, а камоли упамтити. А колико је тек оних који нису стигли ни могли да се огласе? Ко ће њихова имена да сазна?
99
И схватио сам: сви ти људи, родитељи, родбина, пријатељи, у жалости својој великој, у муци и очајању, својим огласима исписали су не само опроштај од свога омиљеног дечака Марка Јелића, бруцоша грађевинског факултета, рођеног у Београду пре деветнаест година, већ и један чудесан реквијем, опело једној српској жртви, и протест, и оптужбу пред којом мора да занеми свака одбрана. Разумео сам то у потпуности, иако сам био као ошамућен, као грогиран. Чак сам размишљао и о томе како је тако страшна оптужба могла уопште да се нађе у тој срозаној, у блато баченој и згаженој „Политици“, макар и овако, у плаћеним огласима, у виду родитељске туге и очаја? Све ми је то пролазило кроз главу, али још увек у мени није било одлуке да нешто о томе напишем. Или је било, али ја то нисам знао? Затворио сама новине и хтео да будем само читалац који је, ненадано, у тој досадној новини пронашао нешто узбудљиво кад се томе није надао и тамо где је то најмање очекивао. Али очи тог прелепог младића гледале су у мене и даље, а реченице туге и бола које су се урезале у моју свест понављале су се саме од себе, неко их је и даље читао у мојој глави и ја никако нисам успевао да га зауставим. А са сваким новим „читањем“ јављала су се нова питања која су очајнички тражила одговор. Откуда тај прекор родитеља да неко није одржао обећање да у Босни 23. маја више неће бити српских војника? Ко је то и зашто лагао родитеље? Шта ће српски војници у Босни? Шта ће у рату младић који је отишао да служи редовни војни рок? Ти знаш, матори, како наш народ испраћа регруте у војску. То су славља, хотелске сале, шатори у дворишту, званице и музика! Та славља добила су и име – „испраћај“)! Често чујем како говоре: „Нисмо нашем сину још правили свадбу, али смо му правили испраћај!“ Баш тако говоре: „правили!“ „Праве“ испраћај и радују се јер верују да ће војска од њиховог дечака направити човека. Војска је велика, за многе од њих и једина школа у животу. Тамо ће се осамосталити и научити да се брину сами о себи, постаће људи. Да ли су „правили испраћај“ и Марку Јелићу? Два дана сам био опседнут тиме, а онда сам сео и написао тај чланак, изложио сам шкрто али верно све што сам преживео у том мом имагинарном сусрету са непознатим мртвим младићем, онако како сам сада и теби испричао, онако како ћу о томе увек причати. Текст сам насловио „Ко је убио Марка?“, а завршио сам га отприлике овако: „Исписујем ове редове да бих, у име свих потписаних и непотписаних, поставио питање: хоће ли одговарати пред народом и законом они који су Марка Јелића, студента из Београда рођеног 100
1972. године, кога су родитељи испратили да одслужи војни рок у земљи која није ни са ким у рату, послали у једну страну земљу у којој се води страшан грађански рат, да ратује и погине, за циљеве којих се његова земља и његова врховна команда давно одрекла? Да питам, кратко и јасно, ко је убио Марка? Неки његов несрећни млади противник, снајпериста, муслиман, или његов генерал?“ Сви ти моји чланци, тако лудачко храбри и директни – рекао сам ти већ – увек су имали одјека. Зову телефоном, пишу писма, долазе лично. Хвале, нападају, протестују, износе своје ставове, контрааргументе, понекад само цвиле и моле, понекад прете. Али чланак о Марку није изазвао никакве одјеке. Само страшну, дугу, потпуну тишину. Широки, свеобухватни мук. Ниједно питање, чак. Ни речца. Као да сам ту причу о Марку, и та тешка питања, бацио у амбис, у мрклину и ноћ.
101
ДА ЛИ ЈЕ ТО БИЛА КЛЕТВА РАЗОЧАРАНЕ ДЕВОЈКЕ, ИЛИ МОЛИТВА?
Ранко је за тренутак напустио онај ниски, дугачки пристан за чамце у Дубровнику и, корачајући чизмама од седам миља, покушавао да се приближи Видоју и разабере о чему прича. Повремено му је то и полазило за руком, али у веома кратким секвенцама, јер су га његове брзе чизме носиле и напред и натраг, чим би додирнуле златну сунчану мрљу на широкој, асфалтираној стази Централног парка направиле би некакав неухватљив заокрет и хитнуле га поново на онај руб тврђаве са погледом на агаве, или на сами крај дугачког пристана одакле се види летње, нанизаним плутама обележено у мору, ватерполо игралиште дубровачког Југа, или на трг са голубовима пред Кнежевим двором; он никако није успевао да их закочи и оне су га њихале тим великим амплитудама као да је окачен за неко небеско клатно. Делови приче које је хватао тако у магновењу и неповезано звучали су му познато. Можда је читао тај чланак, неко му је послао „Нови пут“ или му је случајно дошао до руку, а можда му је Видоје то још некад причао? Тај младић је погинуо код Мостара? Та чињеница му је сасвим сигурно била позната. И Вероника је била из Мостара. Вероника коју је упознао у Дубровнику. Једна малецна, али складно грађена, права минијатурна Венера обучена у белу блузу и розе кратку сукњицу, да јој се виде лепе преплануле бутине, која га чека баш на крају тог пристана за чамце, под црним, тучаним стубом фењера који је уствари мали светионик за чамце који долазе с мора. Он јој је казао да га, у смирај дана, чека баш ту. А није имао намеру да се ни са ким упознаје. Његов боравак у Дубровнику био је ограничен на пет дана, строгим правилима Феријалног дома за пролазнике, смештеном негде повише Старог града, на благој заравни широке улице, пре но што ће она, пошто у великом луку премости брдо, почети да се спушта према Лападу. Пошто је обезбедио себи тај петодневни удобни смештај – хладовите собе у приземљу камене зграде дебелих зидова, кревети на спрат али удобни и чврсти, постељина и ћебад чисти, подови се цакле, на улазу мајушна портирница ради дању и ноћу, улаз и излаз под контролом – и обавестио се да се феријалци у Дубровнику хране у ресторану 102
„Вишњица“, доле у Старом граду, хтео је да ужива у привилегији странца. Бити сам у том мноштву града. Гледати то шаренило бујног живота, слушати звукове, музику кретања и говора, али не учествовати, само осећати дамарање и пулсирање, као да је град море, као да су људи таласи, као да је њихов говор шуштање пене и гргољење шљунка на жалу. Само мали, неизбежни сусрети, познанства која трају један трен, која прште као клобуци на киши утапајући свој шум у уједначену јеку и жамор града; колико да се пита и одговори, прими и узврати љубазан осмех. Али град као што је Дубровник има своје мале замке. После вечере, пре но што крене Страдуном да изађе из Старог града и почне да се пење према Лападу и свом коначишту, дуго, дуго, до касно у ноћ лута уским уличицама, тајновитим пролазима тврђаве који се неочекивано пењу и спуштају, шире и сужавају, из којих се море види само кроз мале отворе за пушке, проналази непознате излазе који га доведу у подножје зидина, на мале, интимне, слабо осветљене тргове и раскрснице са путевима који воде у невидљиве, удаљене квартове. Наједном му се придруже два младића, кажу да су Босанци, Сарајлије, лутају и они као и он, па онда једна усамљена девојка, па друга, ко зна одакле су, не говоре ништа о себи, али лепо им да лутају тако скупа и да ћаскају у полусветлу и тишини тих зидина и замрлих тргова и раскрсница. Не зна њихова имена, не памти њихова лица, али утисак се урезао, памти ту магију шетања, подтекст разговора, покушај флертовања оних младића, надреалан и гротескан као кикот, махање и слање пољубаца успаљених девојака из воза који се не зауставља у малој станици, већ је само улаганио. Млади келнер у „Вишњици“, прописно обучен у белу блузу и црне панталоне, церемонијално, са пешкиром преко руке, доноси старијем, округластом, ћелавом госту за суседним столом тањир прасећег печења. Лепо се пресавија полажући тањир, приближава корпицу са хлебом и у тишини се удаљава. Гост укочено гледа неко време у свој тек пристигли тањир са печењем, а онда нагло устаје и почиње љутито да виче, на немачком, да богоради. Тражи да се ово ђубре одмах склони даље од њега, одмах, овог трена, он то више неће да трпи, таква понижења, такве увреде... Ранко се трза и гледа, не може да верује: странцу, Немцу, покушали да увале неку стару, масну свињетину? Да ли је то могуће? Млади келнер долази одмах, али опет церемонијално успорен, фино се пресавија док узима тањир испред Немца и носи га назад у кухињу. Убрзо се враћа са новим тањиром и спушта га лагано на бели чаршав, као да су у њему заспали лептири. 103
Немац задовољно промрмља нешто и прихвата се ножа и виљушке. Једе и преде као мачак. У чему је ствар? Зашто га одмах нису услужили како треба? Питања су упућена тихо, дискретно, али са великим, зачуђеним очима, младом келнеру кад му је донео ручак. „Ма он увек виче“, каже келнер мирно, „таква му је нарав“. „Па јесте ли му променили тањир?“ Келнер га, одлазећи, погледа враголасто, испод ока. „Ма какви! Вратио сам му исти тањир!“ И тог Немца, који богоради пре него што поједе своју порцију печења, памти. И тог младог келнера који уме тако услужно да се савија и мангупски да гледа испод ока не мењајући израз лица. Седи на шљунчаној плажи која се лепо проширила на оном месту где зидине нагло скрећу према копну и остављају место за дугачки мол који преграђује лучицу за чамце, сам у мноштву, и ужива у свом последњем дубровачком преподневу. Око њега се одвија уобичајена активност купача – одласци у воду, изласци из воде, намештање пешкира и сунцобрана, ритуално мазање разним миришљавим кремама – али он је загледан једино у мајушне таласиће мора, које покреће неки слабашан, далек и нечујан маестрал, који немирно лижу својим језичцима и влаже кривудаву линију додира мора и копна. Море је ту плитко и купачи газе далеко да би запливали. Таласићи су сами и слободни да се играју песком и ситним зрнцима шљунка. Али кад му досади та успављујућа игра мора и песка и махинално баци поглед око себе, види нешто што задржи његову пажњу: нека лепа млада девојка, која лежи на пешкиру и покушава да се сунча затворених очију, сваки час се придиже и љутито гледа около јер је неко гађа каменчићима, циљајући баш у онај прегиб на грудима који бикини тако лепо истиче. Кад девојка поново легне и затвори очи, Ранко погледа уназад и види она два младића, Босанца, која су му правила друштво у ноћним шетњама под зидинама. Бирају мајушне каменчиће и бацају их наизменично сваки пут кад девојка шаком заклопи очи, као да се такмиче у прецизности. А кад се она придигне и покуша да установи одакле каменчићи долазе, они се праве невешти и гледају на другу страну. Устане и седне поред девојке, али полуокренут младићима. „Момци, доста је било!“, каже прекорно. Девојка погледа у њега зачуђено, а онда у младиће којима се обратио и који се и даље чине невешти и гледају некуд у страну. „Неће Вас више узнемиравати“, каже девојци, „сунчајте се слободно!“ Она га ошине, чини му се, помало љутитим погледом, као да је и он у
104
дослуху са оним неваспитаним момцима, или је чак и сам бацао каменчиће, и ћутке зажмури. Време опет потече споро. Плажа је и даље тиха, нема поцикивања, подврискивања, довикивања, бацања у воду и пљискања; говори се, али гласови су стишани, као у цркви, и у том пригушеном, суздржаном жамору мноштва и даље се разабира тихо шуштање таласића који грицкају влажни песак под ногама. Девојка устаје и иде да се купа. Мала је и грациозна, дугачка, права, од сунца избледела коса њише јој се по леђима док забацује главу да је руком заглади. Ранко би за тренутак да пође за њом, да покуша да јој се приближи, али одмах одустаје. Чему, каже себи, већ сутра бићу ко зна где. Али она стоји до колена у води и гледа у њега. Смеши му се и каже: „Зар Ви нећете у воду?“ Ранко изненађено гледа у њу и намах заборавља своју одлуку да не ствара нове везе, да ужива у слободи и безбрижности, да буде испуњен једино лепотом овога града, овог чудесног споја пролазности и вечности, сурог камена, сунца, мора, вегетације, зграда, тргова и тихог, постојаног и свенадирућег дамарања живота – као и малопређашњу мисао да је сад све касно јер му управо истиче последњи дубровачки феријални дан... Устаје, пружа јој руку и води је у дубоко, прохладно море. У дијалогу који воде само њихове главе, жмиркајући на намрешканој површини мора на којој љаскају безбројна сунашца, смешећи се и не говорећи ништа о себи, дознаје да се зове Вероника Милеуснић, да је ученица средње школе, из Мостара, да лето проводи овде, у Дубровнику, код тетке, и да још нема дечка. Пушта је да верује да је он сад њен дечко. Растају се кад је подне већ давно прошло. Зна да би она хтела да га опет види. Зачудо и он жели њу да види. Заказује јој састанак предвече, у шест сати. Намерно рано, да буду дуже, јер им је то једино вече. Она о томе ништа не зна, али се слаже са временом. Доћи ће. Где? „На крају овог пристана“, каже, „на самом крају, под оним фењером!“ „Чекаћу те!“, каже она љупко. И чека га. Угледа је чим напусти зидине и закорачи на дугачку траку мола. Стоји тачно испод фењера, где јој је рекао, мала и грациозна, и чека да он препешачи то одстојање које их сада дели. Бела блуза, кратка розе сукња, коса уредно зачешљана и везана у „коњски реп“, на ногама кожне сандалице из којих извирују препланули прстићи. Гледа га задовољна што је дошао, али прикрива нервозу, не зна шта ће даље да се догађа. Он пожели да је одмах опусти и орасположи. Нежно је загрли, она се мало подигне на прсте и пољуби га у уста. „Дошла сам раније“, каже „и страховала да нећеш 105
доћи!“ И обисне му се о врат и љуби га. „Али ти си дошао, дошао, дошао!“, говори уз сваки пољубац. Он се смеје и узвраћа јој пољупце. Боже, тако је чиста, неискварена, непосредна, податљива, жељна љубави! А не зна ни ко сам ни шта сам! Или ипак зна? Можда женско срце то увек зна? Не, не зна!, одговара сам себи. Направио сам један леп гест према њој и свиђам јој се и то је довољно да ми отвори своју душу и да ми се преда. А не зна да све то може бити горко и преварно. Она ништа не зна. Поведе је са мола неком стазом узбрдо, према косом путу који напушта Дубровник, уместо миљоказа обележавају га агаве. Прескоче неки ниски, камени зид и седну на мајушни пропланак сасушене траве окружен сурим камењем са тамним мрљама лишаја. Одозго се град види као на длану. Она се припија уз њега, љуби га, мази, завлачи руку у његову косу, загледа му се у очи. „Како си леп“, каже, „како имаш лепе очи!“ И сва срећна, стежући га, каже: „Ето, сада и ја имам дечка!“ Не, то тако не иде, каже Ранко себи. Погрешио сам, много сам погрешио. Мене сутра овде неће бити, али како да јој то саопштим? Она је тако млада и неискусна. Мораћу да је некако отрезним, да схвати колико је живот суров и компликован. И у Ранковом нежном срцу, које он жели управо овог лета и на овај начин да прекали, ојача, огруби и оспособи за све напоре, све олује, подлости и издаје, да га уздигне у безбедне висине где ће бити недостижно и нерањиво, мудро и надмоћно, клија једна страшна мисао о пролазности којом он смера да „опамети“ ово дивно девојче. „Слушај ме, Вероника, шта ћу ти сада рећи“, каже, „и обећај да ћеш упамтити, да ћеш се увек сећати тога, док живиш!“ „Обећавам“, каже Вероника, „упамтићу!“ „Видиш ли овај град, ову тврђаву, ове дивне грађевине и улице, и она брда изнад, и оно сунце које залази?“ „Видим“, каже Вероника, „све то видим“. „Онда упамти: за мене и тебе то постоји само данас, овог двадесетог јула 1959. године, ове вечери и овог тренутка док седимо и све то гледамо загрљени. Већ сутра ја нећу више бити у Дубровнику и ми више никада нећемо седети овде и гледати све ово и никада се нећемо видети у животу. Овај тренутак никада више неће постојати. Само у твом сећању, ако га буде, ми ћемо стално седети на овом брегу и гледати овај град и ово сунце које залази!“ Вероника је гледала у њега збуњено и уплашено. Иако је умиљато обећала да ће упамтити оно што ће јој рећи, она очигледно ништа није упамтила. Од свега што је рекао она је разумела једино да он сутра неће више бити у Дубровнику и гледала је у њега узрујано, спремна да заплаче. „Куда ћеш?“, питала је. „Не знам. На север, уз обалу. У Сплит, 106
Ријеку, Пулу“. „Зашто“, питала је, „зашто?“ „Решио сам да ово лето проведем сам и у лутању без циља“. „Онда остани још мало у Дубровнику!“ „Не могу, немам где. Феријални дом у коме сам одсео је пролазног типа. Имам право само на пет дана. Мој пети дан истиче данас“. „Одвешћу те код моје тетке!“, ускликну Вероника одушевљено, имамо празну собу, биће ти лепо!“ „Шта ћеш јој рећи, ко сам?“ „Рећи ћу да си ми друг!“ „Ти би ме узела“, реч он смешећи се тронуто, „ти би ме присвојила!“ „Узела бих те“, рече она, „и никад те не бих пустила!“ „И ја бих тебе узео“, рече он, „и никад те не бих пустио, јер си преслатка. Али не могу. Ја немам тетку у Дубровнику, немам никога. Морам да се вратим у Београд и да учим, да завршим оно што сам започео и да се изборим за свој живот. Ја сам сада нико, ја не постојим!“ „Постојиш“, узвикну Вероника пркосно и стежући га до бола, „постојиш и ја те волим!“ Опет је погрешио. Како да поправи сада своју грубост, како да је утеши? Није више говорио ништа, само ју је љубио нежно и миловао. Пошли су доле према граду и зауставили се на неком раскршћу, где ће им се путеви разићи, заувек. Падао је мрак, палила се жута слаба светла, а они су стајали загрљени, припијени једно уз друго, и нису ни помишљали да се растану. Њој би повремено клизнула нека суза из углова тужних очију и он је морао да је љуби, стиска, мази, да пољупцима затрпава њене тужне мисли о растанку. Хтео је грубошћу да јој укаже на ништавност ове везе, да га она одмах одгурне и заборави, а сад мора да је љуби и теши, да је купује нежношћу какву никада досад није доживела, а можда и неће никад, да буде сигуран да је бар нешто добила од њега, што ће јој давати самопоуздање и вољу за животом и кад све прође, и кад заборави и њега и његове пољупце. Ноћ је одмицала. Држали су се за руке и знали да морају да се растану. „Кажи ми када идеш, дозволи ми да те испратим“, рекла је. „Не можеш, ја идем рано. Ти ћеш спавати кад ја будем кренуо“. „Како идеш?“ „Аутостопом“. „А ако те нико не повезе?“ „Свеједно, ићи ћу пешице!“ „Дабогда те нико не повезао, дабогда никада не отишао из Дубровника!“, узвикну Вероника сва устрептала, пусти му руке и поче лагано да се удаљава, унатрашке, гледајући у њега као да жели да упије ту слику растанка, да је упамти занавек. Да ли је то била клетва разочаране девојке, или молитва, њена последња, безумна нада да ће га, ако не оде, још једном видети под оним фењером на молу и са оног брдашцета гледати са њим залазак сунца? С тим питањем Ранко се окрете и пође лагано према свом прихватилишту, да се ушуња тихо у свој кревет на спрат и у овом 107
малом остатку ноћи прикупи снагу за сутрашњи дан. Срећом, мали кратковиди портир са дебелим наочарама у овом дубровачком, чистом и лепо уређеном, Феријалоном дому, који се сагиње да кроз мали шублер препозна сваког госта, никада не пита куда ко иде и када се враћа.
108
СПУСТИО САМ СЛУШАЛИЦУ И СЕДЕО САМ, СРОЗАН И НЕСРЕЋАН
– А онда се догодило нешто неочекивано – рече Видоје који је био убеђен да га Ранко (који се био примирио и као слеђен гледао некуд укоченим погледом) пажљиво слуша. – Био је почетак августа, почињао је врео летњи дан, град је био опустео, у редакцији необично тихо, новинари су били на одмору, или седели по оближњим кафанским баштама под вечним изговором да су „на терену“. Био сам сам у редакцији, али се нисам досађивао. Тог јутра затекао сам на свом столу велику, шарену кесу у којој се оцртавао неки повећи, ћошкаст и чини се тежак предмет. На кеси цедуља. Рукопис округласт, помало нераван, неисписан. Без потписа. „Драги Видоје“ – писао је тај непознати који се ушуњао у редакцију пре мене (тада још нисмо имали портира па је улазио како ко хоће!) – „ово у кеси је рука Светозара Марковића, са споменика испред Центра за културу. То је рука са прстом подигнутим увис који ме је увек нервирао јер ми је изгледао као да прети Србима. Стоји и вечито нешто прети. Сви нам прете, па и он. Е нећеш више, кажем синоћ и узмем мацолу да му поломим тај прст. Млатнем га по прсту, кад оно прст остаде читав а поломи се рука! Шта ћу, узмем је и збришем да ме неко не види. Сад ми криво што се поломила рука, није наш Светозар био ћопав. Ја сам само хтео да макнем онај прст да нам више не прети. Зато те молим, однеси ово надлежнима да је врате тамо где јој је место. У тебе имам поверења, ти ме нећеш одати ако и слутиш који сам“. Погледам – заиста поломљена мермерна рука са оним уздигнутим кажипрстом! Смејао сам се и чудио шта све људима пада на памет. Никад нисам ни помислио да тај кажипрст некоме прети! Позвао сам људе из Општине и предао им ону кесу. Само што су они отишли, бану четворочлана делагација из села Великог Поповића. Гледају намргођено, љути на мене, дошли лично да протестују. Чим су рекли одакле су, знао сам зашто су љути и било ми дошло да се смејем! Упоредио сам их у једном чланку са Хрватима јер нису дозвољавали власницима земље у њиховом атару да спроведу комасацију. „Поповчани као Хрвати“, написао сам, јер су Хрвати у то 109
време чинили свакакве сметње Србима. Слутио сам да ће неко можда да се наљути, али да ће доћи до протеста, то баш и нисам. „Дошли смо да Вас питамо“ – каже један од њих, пошто су нерадо сели на оне прастаре, излизане фотеље – „зашто сте нас упоредили са Хрватима? Да сте рекли да смо као Цигани, уреду, ми јесмо циганско село, да сте рекли да смо шверцери, накупци, џамбаси, уреду, ми и то јесмо, да сте рекли да смо кварни, себични или шта друго, уреду, нека и то буде – али зашто Хрвати? Зашто да ми будемо као Хрвати?“ Слушао сам их и мислио: они сад хоће да ја напишем да су долазили, да објавим њихову фотографију, изјаве, да обелоданим да се они згражају што сам их упоредио са Хрватима. Али неће бити ништа од тога. Насмешим се ја дрско и безобразно питам: „А што вас толико вређа што сам вас упоредио са Хрватима? Хрвати су дивни људи, ја имам много пријатеља Хрвата, одлично их познајем!“ Они ме гледају тупо, не знају да ли се шалим или сам озбиљан, размишљају да ли да ме убију или да ме још убеђују. Ипак одлуче да ми још једном понове своје аргументе, али сада сви углас. Ја спуштам тон, да их се некако отресем. Погрешно сте схватили, осудио сам ваш поступак, а не вас, нисам рекао да сте ви Хрвати, него да сте поступили као они, немате разлога да се љутите, заиста сте мало претерали – започнем ја тираду и терам све у том стилу. Виде они да не могу да ме надговоре, гори сам од воденичара Ћосе, нема од њиховог посла ништа. Покупе се и оду. Коначно да одахнем. У редакцији још никога. Осећам онај бруј тишине који ме смирује. Завалим се у столици и затворим очи да се мало опустим, кад ме тргне телефон. Цело јутро није звонио, и баш сада. Подигнем слушалицу. „Хало“, кажем. „Хало“, каже неки глас из даљине. Мало пригушен, мало успорен. „Треба ми уредник Видоје Петровић“. „Ја сам“. Глас ћути. Ћути пре него што експлодира? Хоће да протестује, да виче, да прети? Или да хвали па премишља како? На све сам већ огуглао. „Хало!“, кажем поново. „Зовем Вас...“, каже глас и замире, „...може Вам изгледати чудно... овде отац Марка Јелића... доктор Јован Јелић... оног младића о коме сте писали пре пар месеци...“ Сад ја ћутим. Дакле, ипак неко реагује на онај текст! Али, благи Боже, зашто баш отац? Шта рећи оцу? Јесам ли га можда, нехотице, нечим повредио, ставио со на љуту рану? „Изволите“, кажем сад ја тихо и пригушено. „Један мој пријатељ из Равнова“, каже глас, „тек недавно послао ми је Ваш чланак, зато се јављам сада, са закашњењем... Не знам ни ко сте ни шта сте, ни каква су Вам политичка убеђења, мене политика не интересује, али морам да Вам 110
кажем да сте у чланку поставили нека питања која и ја, као отац, постављам себи свакога дана откад ми је син погинуо!“ Ја безгласно одахнух! Хвала Богу, нисам ништа упрскао, не треба да се правдам оцу! „Желео бих да се видим са Вама“, рече глас. Ја опет заћутах. Како да се сретнем са тим оцем? Шта да му кажем? Све оне дивне речи које сам написао о Марку, које сам заправо преписао из њихових читуља, страшне су у својој немоћи, јер не могу бити компензација за изгубљен живот. Али можда оне оцу нешто значе, можда му пружају утеху, можда доказују да његов син није живео узалуд? Можда и тај малени траг, тај чланак неког непознатог, провинцијског новинара, сада оцу надокнађује све оно велико и неостварено што је од свог сина очекивао? Како, са тим страшним сазнањем, могу гледати човеку у очи? Као да је пратио и разумео ток мојих мисли, доктор Јелић их прекиде. „Желим да Вам испричам неке детаље“, рече, „мислим да ће Вас занимати!“ Новинар мора да буде радознао! Нуди ми наставак приче! Чинило ми се да је то смислио у магновењу. Био сам сигуран да је само хтео да ме види, да упозна човека који је толико пажње посветио његовом мртвом јединцу. Спреман да га некако одбијем, сада сам морао да прихватим сусрет. „Доћи ћу једног уторка код Вас“, рекох, „кад долазим на прелом у „Политику“. Реците ми где могу да Вас нађем? Јесте ли на послу?“ „Ја не радим“, рече доктор Јелић, „већ месецима. Ја сам дечији кардиохирург, нисам у стању да радим. Седим код куће“. И рече ми адресу. Има кућу у некој мирној уличици кад се, низбрдо, крене према Славији... Спустио сам слушалицу и седео и даље сам, сав срозан и несрећан.
111
ЗАЧАРАН ПРЕДЕО И ЧАША МЛАКЕ, БЉУТАВЕ КИШНИЦЕ
Чаролија бедног и очерупаног славолука на крају Улице Радоја Дакића, на њеном правом завршетку, јер се после тога она разлива и губи у ширини и збрци Новог Београда као рукавци делте у мору, деловала је и даље. Иако је повремено чуо, чак и разумео, Видојеву причу, Ранко је и даље био у Дубровнику и узбуђење које га је захватало није имало никакве везе са овим Видојевим. Рано, млако јутро миловало је дубровачку жупу, свуда у круг, море и копно, докле поглед допире. Он је журно напуштао град, већ је прелазио преко каменог мостића над зеленом Дубровачком реком и улазио у ону велику кривину пре но што се пут исправи и јурне према Трстену. Узбуђење је долазило отуда што је сада ишао пешице оним путем којим је недавно пројурио на меким „мишлен“ гумама у брзом аутомобилу, што се овде, на његовом тријумфалном завршетку прошлог путовања, догађа нови, тегобни почетак. Ретки аутомобили који су га сустизали били су препуњени путницима и пртљагом, нико није ни помишљао да стане и да га повезе, али он је истурао свој палац, дизао га високо, махао њиме, у нади да ће неко ипак учинити напор и угурати га међу дечицу и завежљаје на задњем седишту. Пут се пео и спуштао, на врху успона аутомобили су ишли веома споро, и он их је ту сачекивао и гурао свој палац готово у шофершајбну, гледао возачима у очи, смешио се, правио молећиве гримасе, али без икаквог успеха. Онда их је сачекивао иза неке окуке, невидљив, искакао пред њих у последњем тренутку, рачунајући на фактор изненађења; можда ће неко од њих да се збуни или препадне, па да стане и пита о чему се ради. Али ни то није успевало па је разочарано одустајао од сваке стратегије, препуштао се случају, пешачио и застајао тек кад чује звук мотора иза себе и махао чим се кола појаве на видику. Пролазио је кроз мала сеоца која су понекад била сасвим близу мора, у светлим, чистим затонима. У понеком су, на каменим клупама у центру, седели људи у избледелим радничким оделима, са избораним, препланулим лицима и тешким, тежачким рукама. Он је седао крај њих да се мало одмори, они су га гледали равнодушно и без 112
чуђења, иако је долазио пешице путем којим су ишла само возила, иако је био једини аутостопер кога су они икад видели на том њиховом неравном, узаном и излоканом путу. Можда нису видели стопере, али су видели свашта и ништа их није превише занимало. Имали су они свој живот и своје бриге. „Фурешти“ дођу и оду као ласте, а они остају и живе крај тог сланог мора, на посној и каменитој земљи. У једном од тих малих залива, чистих и плавих као смарагд, са брега, преко винове лозе која се спуштала све до мора, дуго је гледао игру два делфина. После, још под утиском тог лепог призора, рекао је тим људима у селу, пошто се спустио крај њих на топлу камену клупу: „Имате лепо море!“ „Липо?“, казао је један од њих, онако живахно како то Далматинци умеју, „ми га и не видимо! Окупамо се у њему једном или двапут годишње, а можда ниједном!“ „Па шта радите лети?“, питао је. „Шта радимо? Видиш!“, рекао је и показао тврде, грубе дланове, „увик има нешто да се ради!“ Пешачио је све до Трстеног и био је већ уморан. Почео је да размишља о Вероники и њеној клетви. Да ли девојачка клетва заиста може да има ту снагу?, питао се. Да ли то због ње оволико пешачим? Али баш у том тренутку зачу иза себе звук мотора и окрете се. Био је то нови, новцати „фића“ сарајевске регистрације који је жустро гутао растојање и он журно подиже руку и поче да маше. „Фића“, зачудо, стаде. У њему два човека, гледају га нервозно, у журби. „Куда, момак?“, пита један. „У Макарску“, каже оклевајући. „Ми само до Сланог, то је одмах следеће место, имамо тамо неког посла“. „Повезите ме, макар и до Сланог“, рече Ранко журно, „довде сам дошао пешице!“. Човек изађе да га пропусти на задње седиште и „фића“ опет жустро крете. Разговарали су о неким својим пословима и нису обраћали пажњу на њега. Тек у Сланом, кад су стали, један му, отварајући врата, рече: „Ето, само довде, ми смо стигли!“ Опет је кренуо пешице. Пут је ишао крај самог мора, предео је деловао лепо и весело, а он се био одморио. Али, неосетно, море се некуд изгуби и он се сад кретао узаним, прашњавим, макадамским путем, покрај оскудних њивица, маслињака и винограда, оивичених оним ниским зидићима од наслаганог камења. У једној удолици, иза исто таквог зида од белог камења, зеленела се трава и једна сељанчица чувала је неколико оваца и јагањаца. Насред удолице био је некакав кладенац и она је клечећи захватала кантом воду. Он јој затражи да пије и она стидљиво приђе до зида носећи му ћутке велику, жуту конзерву коју је скинула са коца и напунила водом. Напи се хладне воде и врати јој конзерву преко зида, она је опет ћутке узе 113
обема рукама и остаде тако да га гледа, зачуђеним, плавим очима, како се враћа на пут са којег је мало скренуо и пење уз брдо. Избио је на неку висораван, жуту и пространу. У даљини, крај пута, усред тог пустог предела, зеленело се неколико високих храстова између којих је била нека ружна, велика кућа. Чинило се да је механа, јер је около било паркираних аутомобила. Заиста, било је то нешто као крчма, са неколико расклиманих столова у дворишту, под храстовима. Неки странци су седели за њима, одмарали се и јели своју храну, сендвиче са бутером и саламом. Ранко уђе унутра, у велику просторију у којој је био дугачак сто са клупама од грубих дасака. Неко мршаво, високо девојче стајало је у углу и гледало у њега ћутке, као уплашено, својим крупним, црним очима. „Има ли овде нешто за јело?“, питао је. „Има“, рече она прилазећи, „има купуса!“ „Донеси ми порцију!“, казао је Ранко. Она одлепрша и ускоро се врати с пуним тањиром и два парчета црног, миришљавог, сељачког хлеба. Био је то сладак купус, куван на води, без меса, запржен са мало зејтина и алеве паприке. Све је овде мирисало на сиротињу: и пејзаж, и кућа, и ова „трпезарија“ са грубим столом и клупама, и мршаво девојче, и монашки купус са сељачким хлебом! А само пре пет-шест сати био је у Дубровнику, шетао се Страдуном и доручковао белу кафу и земичке у ресторану „Вишњица“, свом у стаклу, са погледом на ројеве белих чамаца усидрених у малој, градској луци! Појео је купус и хлеб и све му је, зачудо, пријало. „Колико кошта?“, питао је. „Тридесет динара“, казала је девојка. Било је то јефтино, превише јефтино, чак и за купус без меса. Дао је девојци стодинарку, а она се вртела као у неприлици, као да није имала кусур да врати, и он одмахну руком. „Не треба кусур“, рече, „задржите, хвала лепо!“. Девојка збуњено оде некуд у кућу и ускоро зачу њен глас: „Мама, ови је да сто динара!“ Девојчету је радосно подрхтавао глас и он осети задовољство што је, баш овде, испао галантан, што је доброта Станка, шефа општих послова у „Геозаводу“, који му је напунио џепове, канула једну искрицу радости у овом суморном и сиротињском крају. Изишао је напоље да осмотри аутомобиле. Сви су били препуни. Али један „фолксваген“ са спуштеним кровом, који се управо спремао да крене, имао је само три путника. Имао је, додуше, много пртљага, али Ранко је ценио да би, уз много добре воље, можда могао некако да се угура. Возач је био неки ћелави Немац, сув као сарага, инвалид, без ноге, руке и једног ока, са видним, тамним ожиљцима по лицу. Са њим су биле две жене, мршаве и ружне, млађа и старија, обе у светлим, летњим панталонама, вероватно мајка и ћерка. Можда 114
су му биле сестра и мајка, а можда жена и ташта. Оне су већ седеле у колима, а инвалид се, раскречен, вукући за собом вештачку ногу, управо смештао на своје возачко седиште и контролисао команде прилагођене за вожњу једном ногом и једном руком. Како овај човек уопште вози, помисли Ранко, али ипак му приђе и упита има ли једно место у колима, да га повезе. „Најн“, рече човек не гледајући га, неким храпавим гласом пуним мржње који Ранка прикова за место и присили да и даље гледа како се ова наказа смешта за воланом. Боже, помисли, ја сам у својој аутостоперској ревности претерао! Зар немам очи! Овај Шваба је овде можда ратовао. Ту, у тим суровим пределима, можда су га и осакатили. Оне гробове које сам гледао крај пута можда је он посејао. Можда је то неки витез гвозденог крста који не путује као туриста, не тражи уживања, већ лута, испуњен мржњом, вођен својим страшним сећањима, да нађе места где је убијао и где су га замало убили! Згађен и растужен од тих мисли, жељан да их што пре одагна, Ранко пође опет пешице. На путу се ситуација сваки час мења, рече, нека иде Шваба дођавола! Али, на његову велику жалост, осим предела, ништа се друго није мењало. Аутомобили, који су га сустизали све ређе, били су препуњени и нико није хтео да стане, а предео је постајао све брдовитији и суровији. Пут се сваки час пео уз неко брдо са којег је пуцао поглед на долину иза које је опет било исто такво брдо. Предео је био ужарен и пуст, посут шиљатим стенама које су вириле из суве, црвенкасте земље на којој је расло само неко ситно, бодљикаво жбуње. Ранку ништа ту није деловало познато, није могао да се сети да се ту превезао колима. Можда је баш тада причао са оном Францускињом нешто занимљиво, можда је слушао Француза како пева, и није осмотрио предео. За кола је то можда било кратко и незнатно одстојање, али сада, кад је ишао пешице, чинило се да је бескрајно и несавладиво. Ипак је наставио упорно да хода уверен да ће иза следеће долине, кад се попне на следеће брдо, угледати море и питомину неког од оних лепих села на која се већ био навикао. У том уверењу скренуо је неколико корака са пута и сео на један од оних камена који су расли из црвене прашине, међу оно бодљикаво жбуње, да се одмори. Осетио је глад. Био је већ смирај дана, сунце је залазило, а онај купус куван на води није држао ситост. Извуче из ранца конзерву „месног доручка“ и хлеб, отвори конзерву и брзо је поједе секући комаде меса ножем, док је хлеб кидао рукама. Осетио је угодну ситост, а мало се и одморио. Бацио је празну конзерву у трње а остатак хлеба вратио у ранац и бодро кренуо 115
напред, у долину па на још једно брдо, иза кога ће, био је уверен, коначно видети море. Али кад се испео на то следеће брдо, иза њега је опет била потпуно иста долина и исто брдо! Предео као да је био зачаран! Све се стално понављало и на крају је изгледало да се ништа више не мења, да све стоји, и да, без обзира колико се кретао, он тапка у месту. Спуштала се полако ноћ. Аутомобила одавно више није било и над тим дивљим и несагледивим пространством владао је мир. Осетио је неко чудно узнемирење, као страх, које се, међутим, после неког времена искристализовало као осећај јаке жеђи. Тек тада је уочио да је предео сув и безводан, а он уза се није имао воде. Није му ни падало на памет да може да наиђе на овакву безводну и безљудну област. Жеђ је све више расла и он се сети да је „месни доручак“ био слан. Иако је сунце одавно било зашло, земља је још увек зрачила топлоту и ваздух је био сув и загрејан. Ранка поче да хвата паника коју дотле није познавао. Био је сигуран да неће издржати ноћ без воде и снажно убрза корак, решен по сваку цену да се избави из ове пустиње. Ноћ је била тамна и без месечине, али се беличаста трака пута назирала под слабашном светлошћу трептавих звезда. Његов убрзани ход, међутим, донесе му само још већу, готово неиздрживу жеђ. После неког времена приметио је да се пут више не спушта у долину, већ иде равно, преко неке дугачке висоравни. Та промена као да му ули мало снаге. Решен да клоне и да се стровали крај пута, сада настави упорно да корача. И упорност му убрзо би награђена! Негде надесно наједном угледа нека далека, ситна, чкиљава светла. Стаде и поче да осматра: било је то, вероватно, неко удаљено сеоце у коме је жмиркало само неколико сијалица, смештено под брдом чија се линија јасно оцртавала на хоризонту под звездама. Ранко примети и узан пут који се одваја и иде некуд низбрдо, вероватно у село. Да ли да крене њиме? А шта ако у међувремену наиђе неко возило које би могло да га спасе? Али возила одавно није било, а жеђ је постајала неиздржива, и Ранко се одвоји од пута и крену према селу. После више од пола сата пешачења, пошто се дуго спуштао а после још дуже пео, много пута губио из вида чкиљава светла и болно прекоревао себе да узалуд троши последње остатке снаге јер пут не води никуда, најзад је заиста стигао у село. Али какво село! Било је то само десетак малених кућа од грубо тесаног камена, поређаних око исто тако малене цркве испред које је светлела нека жута, слаба сијалица, да слабија није могла бити. Куће су почивале у мраку. Ноћ је била увелико одмакла, он није имао представу колико је сати, можда 116
је било исувише касно. Размишљао је да ли уопште сме неког да пробуди, шта ће људи мислити ако им сада бане у кућу? Утом спази да су на једној кући врата мало одшкринута и да се иза њих назире слабашна светлост. Приђе лагано, покуца и уђе опрезно и снисходљиво. У маленој просторији, која је очито служила као кухиња, нека жена је, држећи бебу у наручју, спремала нешто на запрљаном решоу. Друго, веће дете, мусава и рашчупана девојчица од две или три године, извиривала је иза једних врата и жена јој је тихим гласом говорила да иде да спава. На простом, дрвеном чивилуку прикуцаном за зид висила је стара, избледела железничарска капа. Муж је, значи, железничар и ради у ноћној смени. Где ли је та пруга, колико далеко мора бити одавде?, запитао се у магновењу. Зачуди га што се жена није уплашила од њега, како је он очекивао, није се тргла, није га чак ни погледала! Као да је била тако обична ствар да овде, у ову забит, усред ноћи, бане непознат човек! „Добро вече“, казао је Ранко, „опростите, да ли имате мало воде?“ Жена га је тек тада погледала, ћутке отишла у другу просторију и вратила се са чашом воде напуњеном једва нешто више од половине. Ранко се скљокао на једну од две климаве столице – чинило му се да ничег више од намештаја и нема у тој просторији – и почео да пије. Вода је била млака и бљутава и није гасила жеђ. Ови људи немају воде, помисли Ранко. Ово је кишница, а киша овде није падала месецима! Седео је неко време и ћутао, а онда пружи жени чашу и рече: „Дајте ми, молим Вас, још мало воде!“ Није хтео да каже „чашу воде“, не би ли жена схватила да је много жедан, али она му опет донесе само непуну чашу! Он је испи са осећањем да ће угрозити живот ове деце ако и даље буде тражио воду и лагано устаде и напусти кућу. Кад се вратио на пут, био је жедан исто онолико колико је био и кад је скренуо са њега! Корачао је неко време, а онда застао и легао у прашину крај једне бандере. Оне су се, однекуд из тмине, прикључиле путу и пратиле га већ неко време. Био је то једини знак цивилизације. Носиле су на себи неколико телефонских жица које су тихо брујале. Тај звук преносио се у земљу и уморном Ранку он ускоро склопи очи. Пробудио га је звук аутомобила и прштање точкова који су протутњали на метар од његове главе. Скочио је и одмах, онако бунован, стао да маше, али било је прекасно. Рубинска светла жмигаваца су се брзо удаљавала, возач више није могао да га види. Још увек је била ноћ, али у ваздуху се осећала свежина јутра. Како сам могао да заспим!, прекоревао је себе Ранко гледајући у правцу 117
аутомобила који је ишчезао. Али ускоро зачу опет звук аутомобила и трже се радосно. Фарови су секли помрчину негде доле на благој кривини. Стајао је насред пута, дизао палац увис и чекао да га осветле. Кочнице зашкрипаше, ауто стаде, сувозач отвори врата, загледа се у њега и изненађено рече: „Па то је онај момак од јуче!“ Био је то онај исти сарајевски „фића“, са оном истом двојицом који су га возили до Сланог и тамо оставили! „Упадај“, рече човек излазећи да га пропусти позади, „идемо до Метковића!“ Оставили су га у центру Метковића, крај неког тек засађеног паркића препуног стаза и дрвених клупа. Било је већ свануло јутро, негде иза брда, невидљиво, изгревало је сунце, почињао је дан. Обазрео се около и на неколико корачаја од себе угледао пумпу! Притиснуо је ручку неколико пута и потекла је вода, у великом, богатом млазу! Бистра, хладна, укусна вода Неретве! Пио је из руке, дуго, са уживањем. Седео је на оближњој клупи, па се опет враћао и пио. Сунце је већ било изгрејало, дан је увелико освајао, а он се није усуђивао да напусти овај парк, ову клупу и пумпу! Отишао је да купи нешто за јело, па се вратио на исто место, јео, лешкарио и опет пио воду. Осећао је како се опоравља, како му се снага враћа. Изненада, пред њим се појави онај исти човек, сувозач из „фиће“. „Момак“, рече, „ако се не журиш, ако хоћеш да нас чекаш, можеш опет са нама, ми идемо до Подгоре, али после дванаест!“ „Не журим се“, рече Ранко обрадован, „али где да Вас нађем?“ „Ено га наш 'фића', видећеш нас кад дођемо“, казао је човек. „Фића“ је заиста био паркиран одмах ту, на тргу, пред капијом неке фирме. Иако је те људе видео јуче први пут у животу, иако са њима није проговорио ни једну честиту реченицу – они на њега нису ни обраћали пажњу, говорили су једино о неким својим обавезама и стално журили – Ранку се они сад учинише као најдражи пријатељи који су га спасли из невоље. А нарочито му се омилио „фића“. Тај првенац „Заставине“ ауто-индустрије, чији је модел – као застарео и избачен из употребе – био купљен у Италији и само незнатно измењен, мален, гурав и жустар као врабац, био је тада редак на друмовима и Ранко је дотле једва знао да он и постоји. Али отада је почео да га примећује и да му се радује, трудио се да га препозна још из даљине, по реском и прпошном звуку; подизао је палац, али се није љутио ако возач не стане, пријатељски му се смешио, махао и поздрављао, па се неколико пута десило да збуњени возач накнадно одлучи да стане, пошто је већ далеко одмакао, уверен да се ради о неком његовом знанцу којег, у брзини, није успео да види! 118
119
ВРХОВНА КОМАНДА МЕ ЈЕ ЛАГАЛА
– Пошто сам се најавио телефоном, нисам морао да звоним – рече Видоје у тренутку кад су се готово истовремено, негде већ при крају стазе, одакле се види зграда Гимназије, окренули назад јер су, као и сви људи у годинама, имали унутрашњи сат прецизно програмиран за обавезе и осећали да им слободно време истиче – доктор Јелић је стајао у маленом дворишту иза капије и гледао ме како се паркирам, излазим из кола и прилазим кући. Поздравили смо се ћутке, јер ми смо се већ познавали, иако се никада нисмо видели. „Добар дан, ево стигао сам“, рекао сам тек да нешто кажем, а доктор Јелић је казао: „Идемо горе у салон, тамо ћемо бити сами“, и повео ме преко трема на степенице које воде на спрат. У пролазу, кроз отворена врата неке просторије у приземљу, угледао сам двоје старих људи како ме радознало гледају. Доктор ми ништа није рекао, али ја сам знао да су то његов отац и мајка, младићеви бака Зора и дека Дача, који су у читуљи написали „бакине очи и дедин понос Марко умро је пре нас“. Били су обавештени да долазим и дискретно су хтели да ме виде. Ко је тај непознати који пише о њиховом унуку? Да ли им је због тога било лакше, или још теже? Да ли су и они имали нешто да ми кажу, или су занемели, довека? Нисам имао храбрости да им се обратим, да им пружим руку. Шта да им кажем? Да им изјавим саучешће? Да ли је пристојно да им странац, после толико времена, изјављује саучешће, да им позлеђује ране? Само сам у мимоходу климнуо главом, и они мени. Ушли смо у простран, луксузно намештен, али замрачен и суморан салон и сели у кожне фотеље за дугачким, ниским столом. Доктор је одмах устао и из неке витрине извукао чланке исечене из новина. Поред мог, била су још два: из „Новости“ и „Политике“. Почео сам да читам, а доктор је стрпљиво чекао. У „Новостима“ је била фоторепортажа са сахране: видели су се постројени војници, Маркови другови из падобранске јединице, официри који говоре над ковчегом, испаљивање плотуна...У тексту су били подаци о Марку, његовој погибији у акцији код Мостара и сахрани којој су присуствовали сви официри и војници из његове јединице, родбина и велики број грађана. Акценат је био на сахрани, на тој неуобичајено 120
великој почасти младом српском хероју. Нешто тешко и бљутаво избијало је из тих слика и тих речи, нешто нељудско и неприродно. Потенцирањем тих великих почасти које су од знаних и незнаних одате мртвом младићу, као да је читаоцу сугерисана мисао да тај кратки живот није окончан трагично, већ тријумфално, у слави и успеху, као да су циљ и сврха његовог живота тиме испуњени и да се више нема за чим жалити. У „Политици“ није било слика, само нешто дужи текст, али сличне садржине. Прича о хероју. Али некако суздржана, сапета, неуверљива. И баш у тој неуверљивости крило се нешто „између редова“, вукла се нека сенка, неко питање које је чланкописцу, чинило се, било наврх језика али које није смео јавно да постави. Тако је и тај чланак, са тим плашљивим трептајима између редова, такође био бљутав, недоречен, сувишан, муцав. Ништа није умео да каже више од онога што је било опште познато и да оправда простор који је заузео у новинама. Завршио сам читање мирно, трудећи се да ниједним трептајем не одам шта о томе мислим. Ти чланци, какви год да су, оцу су драги, они су последњи документ о животу његовог сина. Али доктор је, чинило ми се, баш на основу моје мирноће разабирао шта мислим. „Нисам наручио ниједан чланак, нити сам знао да ће бити објављени“, рече. „Мислим да су „Новости“ то објавиле као неку врсту извињења... што су одбиле да објаве читуљу. Ону читуљу, са истим садржајем, у којој постављам питање одговорности Врховне команде, ја сам однео и њима, али они су одбили да је објаве. Човек који ради на огласима најпре је примио, па ми је вратио. Ово не може, рекао је, ово је политички, то у читуље не иде... Тражио сам пријем код директора, примио ме, али је и он рекао да не може. Извињавао се, само се извињавао, али текст није хтео ни да погледа нити да чује моје објашњење да то није никаква оптужба, да је то само горка истина због које мој син није више међу живима... А „Политика“, они су објавили без питања и коментара, ћутке, као да се ради о обичном огласу. Али ето, као да су и они после свега хтели да дају неку своју завршну реч“. „Како се десило“, питао сам, „да Ваш син, који је отишао на редовно одслужење војног рока, као млад и неискусан војник, као регрут, доспе у тај нишки падобрански пук, међу професионалне војнике који су учествовали у борбама, ишли с ратишта на ратиште?“ „То је оно најстрашније“, рече тихо доктор Јелић, „оно о чему стално размишљам, што ме прогања и у сновима, због чега и себе окривљујем, због чега ме мучи и кида осећај кривице и тера да се 121
стално преиспитујем где сам то погрешио. Марко је био наш првенац и мезимац. Имамо и млађе дете, ћерку Ану, коме нисмо, као што је увек случај са другим дететом, посвећивали толику пажњу. Али Марко је ту пажњу заслуживао. Увек је и у свему био најбољи. Најбољи ученик, најбољи друг, најбољи син, најбољи спортиста. Бавио се разним спортовима – скијањем, пливањем, играо фудбал, кошарку, тенис... Све му је ишло од руке. Знао је језике, путовао. Енглески је говорио као српски. Провео је са мном у Лондону годину дана, док сам ја био тамо на специјализацији... Много сам у њега улагао, то је била моја највећа инвестиција, а он је то оправдавао. Све га је занимало, у свему је хтео да се опроба. Волео је падобранстрво али није имао времена да се и њиме бави, па је маштао да у војсци буде регрутован у падобранску јединицу. На регрутацији је изразио то као своју жељу и надао се да ће му бити услишена јер је био свестрани спортиста и испуњавао све услове... Међутим, они су га регрутовали у пешадију и послали у Неготин... Био је тужан и разочаран, али није се мирио са ситуацијом. Писао је молбе и тражио да га прекомандују у падобранце, да му се испуни сан да скаче из авиона... Једнога дана добио сам од њега радосно писмо. Испунили су ми жељу, писао је, преместили су ме у Шести падобрански пук у Нишу... Ја сам се следио: знао сам да је то ратна јединица и да учествује у ратним операцијама! Отишао сам у Генералштаб, у Врховну команду војске, да им објасним забуну: мој син је хтео да буде падобранац, да скаче из авиона, али не да иде у рат. А и ја сам против тога, не желим да ми дете погине... Примили су ме лепо, разговарали дуго са мном, развејали све моје сумње, убедили да немам разлога за бригу, да све то они знају. Мој син неће учествовати ни у каквим борбама, само ће се обучавати, радиће управо оно што воли и што је тражио. Изашао сам од њих умирен. Али док сам стигао до куће, неки црв сумње поново је почео да ради у мени... Спремимо се супруга и ја и отпутујемо за Ниш, да га видимо и да се лично уверимо у оно што су ми причали. Тамо нам, међутим, кажу да не можемо да видимо Марка, није у касарни. Негде је на терену, на вежби, остаће неколико дана... Ми кажемо да ћемо узети хотел и чекати да се врати, хоћемо да га видимо и да разговарамо са њим. Нема потребе, кажу они мирно, нема потребе да се малтретирате нити да бринете. Он је на вежби, на обуци, жив и здрав, безбедан, и добро му је. Чим се врати, јавиће Вам се, разговараћете телефоном. Вратимо се у Београд забринути и ја поново одем у Команду. Генерали још љубазнији, срдачни, насмејани... Не брините се ништа, 122
кажу, ми бринемо о војнцима као о нашој деци, ништа не може да им се деси, ако и учестсвују некад у некој операцији, то може бити само помоћна активност, у дубокој позадини, без икакве опасности... Моје сумње су се ипак обистиниле! Они су ми околишно признали да мој син можда учествује у борбама! Али Марко се баш тог дана јавио телефоном. Деловао је смирено, рекао да не бринемо, њему је добро, има добре старешине и добре другове и веома је задовољан. Ја му кажем да он ипак тражи прекоманду, то је ратна јединица, ја се плашим да га не отерају на ратиште... Осетио сам у том тренутку да сам повредио његов понос. Он је био веома, веома поносан! Не, рекао ми је отежући речи, то не долази у обзир. Мени је овде добро!“ Доктор Јелић је заћутао и гледао у под, као да прикупља снагу да настави да прича. „Шта сам ту могао да урадим?“, рече најзад. „Сад сам против себе имао и његов понос, његов пркос, осећај части и достојанства коме сам и ја много допринео! Ја сам се трудио да га тако формирам, да постане частан и одговоран човек! А сад ми се то лупало о главу! Ипак, нисам одустајао. Одлазио сам и даље у Врховну команду да их опомињем да мој син не треба да ратује, да треба да га прекомандују, да мирно одслужи војни рок и врати се кући... Али они су се љубазно смешили и одмахивали главама, нуткали ме да попијем кафу са њима и убеђивали да бринем без разлога, да је мој син безбедан да безбеднији не може бити, да они држе ствари у својим рукама, да војска ништа не препушта случају... Понекад су, ту преда мном, окретали телефон нишке касарне, тражили команданта и онда ми давали слушалицу у руке. Изволите, уверите се сами, говорили су. А неки глас отуда ми је говорио исто што и они, да је мој дечко добро, да је омиљен међу старешинама и војницима, да је у свему најбољи, да је задовољан и да би било штета да му се квари задовољство... Они су ме лагали“ – рече доктор Јелић тихо – „правили су представе, позориште, дрско ме обмањивали... А ја сам им, и поред свих сумњи које су ме мучиле, и поред бриге која ме је раздирала, веровао! Тако сам био између две ватре, савладан. Морао сам да убеђујем себе да грешим, да претерујем у бризи и да ће све добро да се заврши. Али сумња је постојала и даље. Једном нам је Марко дошао на одсуство, на неколико дана. Били смо пресрећни – мајка, сестра, деда, баба, тетке, родбина, сви смо се узмували, били смо га жељни... Уствари, жељни да се уверимо да му је добро, страх се био увукао у све нас, али ми нисмо о томе говорили, крили смо то једни од других. Мајка је била спремила разне ђаконије, као и свака мајка, да почасти сина војника који се храни на војничком казану, једе конзерве на терену... 123
Поређала је то баш ту, на том столу за којим седимо, сви смо се окупили, Марко је седео ту преко пута на том двоседу... Мени дође нешто да искористим прилику, да покушам... Сине, рекох, сад си ту, међу својима, кажи искрено да ли идеш у ратне операције и да ли си у опасности... Он устаде блед у лицу, стиснутих зуба, обема рукама ухвати овај сто и баци га, са свим оним ђаконијама на њему, преко наших глава, све се распршта по салону, а он без речи изађе из куће. Ми смо тада схватили његов гест као протест, као љутњу што му толико досађујемо. И мени се чинило да сам претерао... Али сада ме гризе савест, прогања ме осећај кривице... Мислим да га нисам разумео, да га нико од нас није разумео... Сада ми се чини да је то био гест очајника свесног да је тренутак када се нешто могло да учини давно прошао. Он више није могао да дозволи да га отац, угледни београдски лекар, као какву девојчицу напросто „испише“ из ратне јединице и врати у касарнску заветрину док његови другови гину... Марко је већ био увучен у онај зачарани круг из којег се више није могло изићи без губитка части. Тако нешто, за Марка, није долазило у обзир. Са сазнањем да је издао другове, он не би могао да живи... Сада, три месеца после његове погибије, кад сам сазнао многе ствари које раније нисам знао, ја у том његовом гесту видим и нешто друго. Марко је био превише интелигентан, он је морао да схвата и разуме многе ствари, њега нису могли бескрајно да обмањују. Мислим да је онда, кад је у овом салону онако просуо сва она јела која је волео, која је спремила његова брижна мајка коју он никад не би тако повредио, мислим да је већ тада знао да их тај рат у који су их гурнули неће учинити херојима, да је победа у том рату пораз, да се из њега неће вратити тријумфално и дигнуте главе... Схватио је да је њима ускраћена једина награда која следује војнику који је присиљен да убија и да се излаже опасности да буде убијен. Чини ми се да је и његова смрт последица тог његовог тешког разочарања. Марко није погинуо као херој. Погинуо је као очајник“.
124
ЛЕГЛА ЈЕ НА УЗАН, КЛИМАВ ПОЉСКИ КРЕВЕТ ПОКРИВШИ МУ ЛИЦЕ КОСОМ КОЈА ЈЕ МИРИСАЛА НА ЛАВАНДУ
Од Подгоре до Макарске Ранка возе неки локални момци у неком великом, црном, „опел рекорду“. Они возе полако, уживају у свом чуду од лимузине, а он седи на пространом задњем седишту до кога звук мотора готово и не допире, чује се само благо шуштање гума, и има утисак не да се вози, већ да лебди изнад пута. Док се стрмином спуштају у град, он размишља о томе како је пешачио тамо где се удобно возио, а сада се удобно вози тамо где је пешачио... Оставили су га у луци, на пристаништу, тачно на оном месту са којег је пошао са зебњом у срцу, пошто је мирно, скривајући осећај усамљености, чекао да брод исплови из залива. А сада се не осећа усамљеним, напротив, има напола осећај да се враћа кући, иако зна да тамо у кампу више нема никог познатог. Али осећај дома њему не долази од људи, већ од мирноће ове њему познате луке, зграда, дрвећа, тих ниских, од буре накривљених борова крај којих пролази, од потајне, једва видљиве, узнемирености мора које се спрема да јуриша на обалу. Са радошћу и уживањем прелази ту два или три километра дугачку стазу крај мора на којој познаје сваку избочину, сваки камен, сваку кривиницу... Ено камените стрмине где стаза скреће навише, још увек је ту мали пропланак сасушене траве где су седели кад му се Селена бацила у загрљај... Сад неће бити никакве Селене. Остаће до краја смене да се одмори, да прикупи снагу за нова искушења. Жури навише да се што пре смести. За пролазнике морају имати места. У кампу је вечерња живост, али у управном шатору нема никога. Распитује се има ли неког из управе, неко му обећава да ће пронаћи некога... Док чека види један познати лик: девојку с дугом, плавом, локнастом косом. Млада је и згодна, али коса је на њој оно најлепше, по коси је се и сећа... Била је једна од оних које су га гутале погледом док је пролазио са Селеном. Трже се кад спази да га она и сада гледа истим погледом! Она није запажала да је он сада уморан, прљав, срозан, мрзовољан, она је још увек видела у њему пожељног, али недоступног и недостижног момка. Видела је у њему нешто чега 125
никада није ни било. Није разумела да је сјајна аура која га је обавијала долазила од Селене чије ће понашање и за њега остати тајна. Напротив, веровала је да се у њему скривају неке тајне и неслућене чари којима није могла да одоли ни таква лепотица као што је Селена... Била је то за Ранка необична, неочекивана провокација. „Ми се познајемо“, рече прилазећи јој, „и Ви сте били овде у прошлој смени!“ „Да“, рече она љутито и прекорно, „само што ме ти онда ниси примећивао!“ Ова отвореност га засмеја. „Како сам могао“, рече и он искрено и простодушно, „кад сам био заузет!“ Девојка хтеде нешто да му одговори, али се у том тренутку појави неки младић који рече да је заменик управника и одмах му, као узгред, у журби, не гледајући га, саопшти да нема места за пролазнике, да је све заузето, да нема кревета. „Чак ни неки пољски кревет, на расклапање?“, питао је Ранко знајући да таквих увек има. „Не, жао ми је, баш ништа“, рекао је заменик управника помало осорно, као да ставља до знања да су га узнемирили без потребе, и био спреман да се врати одакле је дошао, у метеж логора. „Нађи овом човеку кревет!“, рече изненада, заповедничким гласом, плава девојка. „Не могу“, рече заменик управника зачудо мирно и као правдајући се, „немам ништа!“ „Нађи му!“, рече девојка. „Љиљо, шта ти је?“, питао је заменик управника сад већ готово у неприлици, „како да нађем нешто што немам?“ „У реду је“, рече Ранко коме је све ово било непријатно, „спаваћу у шуми!“ Девојка га погледа тако пренераженим погледом као да јој је опалио шамар. „У шуми?“, рече утањеним гласом који је подрхтавао, „у шуми? Да си му одмах нашао кревет, одмах!“, цикну ударајући ногом о земљу. Заменик управника стеже зубе, али покорно саже главу. Ухвати Ранка за лакат и поведе га мало у страну. „Слушај!“, рече цедећи речи, „ово ми је свастика! Ако јој нешто будеш урадио, имаћеш посла са мном!“ Ранко га је гледао ћутке покушавајући да прикрије чуђење, запањеност, гађење. „Идем из Дубровника“, рече полако, „аутостопом... путовао сам два дана...хоћу да се одморим“. Заменик управника погледа у земљу и оде некуд. Била је већ пала ноћ, логор су осветљавале ретке жуте сијалице које су, између шатора, трептале као свици. Више светла било је само доле на платоу одакле се чула тиха музика за игру, повремено и жагор. Неки женски глас, однекуд из близине, дозивао је Љиљу. Она пође. Позван погледом, Ранко крете за њом. Љиљина „цимерка“ лежала је у свом кревету покривена до гуше. „Где си?, питала је суздржавајући напад хистерије, где си? Ко ти је то?“ Па одмах, не чекајући одговор: „Иди 126
га зови, иди га зови!“ „Неће да дође“, рече тихо Љиља. „Зови га, мора да дође!“ Љиља оде и ускоро се врати са неким високим, пикљастим момком у кратким панталонама. Имао је ситну главу на мршавом врату и густу, црну, коврџаву косу. „Шта је“, питао је момак незаинтересовано, „зашто ме зовеш?“ „Да идемо на игранку!“ „Не могу, играм карте са управником“, рече и оде. Девојка је гледала за њим, па наједном поче да цичи, да се увија на кревету, да гризе јастук. „Хоћу га, хоћу га, хоћу га!“, цвилела је. Вратио се заменик управника и гледао презриво шта ради цимерка. „Имаш два ћебета“, рече и стрже јој једно. Она престаде да цвили и севну љутито очима, али рука којом је хтела да задржи ћебе остаде у ваздуху. „Шта ће ти два ћебета“, рече заменик управника ругајући се, „да немаш менструацију?“ Повео је Ранка да му покаже шатор, унутра је већ био намештен кревет. Около су биле разбацане неке столице и сточићи на расклапање. „Празан је, интендантски, ту држимо неки вишак ствари“, рече, баци ћебе на кревет и оде. Ранко пожури горе према умиваоницима да се среди и да одмах легне. Није више чуо гласове феријалаца, ни тиху музику одоздо, ни замируће оркестрирање цврчака из шуме, ни ритмично ударање мора које је почињало да пршти доле између излоканих стена. Сутра, рекао је себи, сутра је дан за уживање! Само што се испружио и осетио како блажено тоне у сан, Љиља тихо уђе у шатор. Склони ћебе и леже преко њега, на узан, климав пољски кревет, покривајући му лице дугом, плавом, локнастом косом која је мирисала на лаванду. Ранку се није дало да тог лета у Макарској буде сам, са сунцем и морем, са благим јутрима и топлим ноћима, са тим младим јелкама кроз чије врхове се види пучина, са шумом и брдима у залеђу, са дивљим, миришљавим, сасушеним растињем које се отвара да пропусти многе кривудаве, камените стазе. Због тог заменика управника, Љиљиног зета, бирали су за купање неке удаљене, пусте увале, опрезно се верали по камењу, дуго се трудили да се удобно сместе на сунцу. Напуштена цимерка их је пратила у стопу, као пас. Као диваљ, раздражен пас, увек спреман да уједе. Гледала је Ранка презриво, готово с гађењем, и сиктала: „Ко ти је овај? Шта ће ти овај?“ Али Љиљана је није чула. Она је миловала Ранка, нежно га љубила, гурала се у његово наручје, седела му у крилу. Њој се испуњавао сан, остваривало се оно о чему је маштала, за чим је чезнула: заузела је Селенино место, поседовала је Ранка. Али сметало јој је што су увек сами, што нико то не може да види, што је 127
гледа једино та луда цимерка коју је момак већ друге вечери напустио и која отада пати једино за њим, док су јој сви други мушкарци одвратни. Зато је, занемарујући љутњу свог посесивног зета, све чешће била с Ранком и у кампу, у трпезарији за ручком или вечером, на платоу за игру. Мислила је да ће се са њом догађати оно исто што се догађало и са Селеном, чекала је да чује уздахе зависти. Али нико није заљубљено гледао ни у Ранка ни у њу, нико их није ни примећивао, осим невидљивих доушника који су ревносно обављали свој задатак и захваљујући којима их је заменик управника сваки час препадао, чак и на удаљеним местима, шаљући са стрме обале, доле у камениту увалу, строга упозорења. Млада, тек расцветана заводница претварала се тада у дериште увређено до сржи у костима. Од пркоса и мржње једва је задржавала сузе. Ранко је тада обично скакао у воду и дуго пливао. Кад се враћао, у ували више није било ни Љиље, ни њеног зета, ни цимерке. Он је онда ишао споро према логору, загрејаним, кривудавим стазицама. Љиљина љубав кретала се неком нервозном, скоковитом, али увек силазном путањом и гасила се неумитно као што морске струје, видљиве рано ујутру кад је бонаца, иду на север. Ништа се није догађало онако како је она очекивала. Док је био са Селеном, Ранко је ширио око себе љубав и дивљење. Сада са њом, само равнодушност, отпор и мржњу. За ту промену она је кривила њега. Био је нежан са њом, али ћутљив, замишљен, затворен као шкољка. Није говорио о себи ништа, нити је хтео о њој да сазна било шта. Она му је причала да учи гимназију у Чачку, да ће идуће године да матурира, да је најбољи рецитатор и члан драмске секције и да ће доћи у Београд да студира глуму, а он је шаком покушавао да заглади њену мокру косу полазећи од чела, гледао је у очи и ћутао. Њој се онда чинило да он још увек воли Селену, да се са њом само теши и убија време, и љутито му је склањала руку и окретала главу у страну. Петога дана и она је изгубила вољу да са њим разговара, стално се дурила и покушавала да га презире и мрзи, али јој то није успевало: и даље је волела кад је додирује, привлачи уза себе и љуби. Ранко је видео њену нервозу и располућеност и решио да ујутру отпутује, да нестане пре него што разочарана мала каћиперка почне да га мрзи. Али га је заменик управника предухитрио. После вечере, кад се већ увелико смркавало, дошао је пред Ранков шатор и презриво чкиљио. „Дошла нам је изненадна посета“, казао је, „мораш да напустиш шатор, немам више места за тебе“. Проценио је да је дошао тренутак да се наплати и, као и све ситне душе, уживао је у томе. Љиља сад неће доћи да цичи и да 128
му наређује. Ранку је било занимљиво да га посматра: ова мала пакост не може његов пораз да претвори у победу, ма колико се он трудио да у то увери себе. Презриво се смешкајући, што у мраку заменик управника није могао да види, Ранко је спаковао своје ствари, покретом једне руке окачио ранац о раме и лагано се упутио навише поред трпезарије у шуму. Ноге су му пропадале у дебеле наслаге борових иглица. Обукао је топлу зимску јакну, повукао рајсфершлус до грла, изабрао равно место, ставио ранац под главу и легао да спава. Пробудила га је свежина у сами освит дана. Све је било још уснуло и тихо. Сишао је до чесми, дуго се умивао, прао зубе, чешљао и гладио, онда отишао до Љиљиног шатора, ако је будна да се поздрави. Шаторска крила на улазу била су широм отворена. Љиља и њена цимерка, покривене до грла, спавале су слатким јутарњим сном. Ранко помилова Љиљу по коси и покуша да је пољуби у образ, али она се мрштила од тих додира, њуцала и склањала главу. Његова нежност претварала се у њеном сну у неку непријатност коју, укочена како само у сну бива, није могла да избегне. Можда је сањала да јој заменик управника, ликујући што је био у праву, удара шамаре и чупа косу, пред њеном сестром која мирно, са одобравањем, све то посматра. Ранку у трену све те мисли прођоше кроз главу и он брзо изађе из шатора и запути се навише кроз шуму да што пре избије на чистину, која се беласала у даљини кроз многа дебла, где је вијугала трака асфалтног пута према Сплиту.
129
ПАРТИЗАНИ ИЗ ЧИТАНКЕ ПОД ВАТРОМ СНАЈПЕРА
– Не знам да ли сам баш морао да поставим то питање, доктор Јелић би причао о томе и да ја ништа нисам питао, али мени је било непријатно да само ћутим, хтео сам да покажем да учествујем у разговору – казао је Видоје кад су поново, идући уназад, пролазили поред зграде у којој је, у својој самачкој собици у поткровљу, становао тренер Лиле. Он је настављао да прича не само убеђен да га Ранко пажљиво слуша, већ као да га слушају многи, као да пред собом има бројну, пажљиву публику која се уноси у причу, реагује на све нијансе у говору, станке, спуштање и дизање гласа као последицу његовог поновног, емотивног преживљавања тих тешких тренутака. А није било никога. Улица је и даље била сабласно пуста, капци на прозорима затворени, ролетне спуштене, капије закључане. Није било не само пролазника, аутомобила, или било чега другог уобичајеног од градске живости, већ ни паса и мачака, голубова, врабаца, врана или других птица. Бадава се Видоје уносио у причу, млатарао рукама, застајкивао, правио дуге паузе, тешко дисао и болно грчио лице. Ранко је, зачудо, све то јасно видео и разумео, али – озарен својом улицом која се баш том данашњом безљудношћу за њега претворила у свевремену – није имао снаге нити да напусти време у које је забасао, нити да Видоју каже да није ту. Блудио је одсутним погледом унаоколо, што је Видоју, да је хтео да види, могао бити сигуран знак да га Ранко не слуша. Али Видоје је сад био у таквом расположењу да би причао и да Ранка ту није било, да је био сам у пустој улици, или пак да се око њега тискао непознат свет који се чуди, подозриво га гледа и пажљиво обилази. – Мислим да нисам морао да питам – наставио је Видоје – али ја сам ипак питао: „Како је погинуо Ваш син, докторе, како се то десило?“ Доктор, међутим, као да је пречуо моје питање. „Знате“, рече после дужег ћутања, „они нису били ни опремљени ни заштићени као војска. Ни шлемове чак нису имали. Носили су око главе само некакву траку, уображавали су ваљда да су некакав Рамбо, шта ли, да су филмски глумци а не ратници, или да су надљуди, да они не могу да погину. А гинули су... Мој син је девета жртва у тој јединици... То сам тек много касније сазнао“. Доктор устаде и из неке 130
витрине извуче ту Рамбо-траку и једне кожне рукавице на којима су се видели трагови сасушене крви. „Видите“, рече, „погођен је у главу. Рукавице су натопљене крвљу, притискао је рану да заустави крварење. Да је имао шлем, можда би сада био жив... А он је имао само траку... И његове старешине су све то гледале и допуштале. Професионална војска и полиција је у тим акцијама носила не само шлемове, већ и непробојне прслуке, а они су те младиће слали у смрт са тракама око главе! Злоупотребљавали су њихово незнање, наивну веру у срећу, младалачки занос. Користили су их за најтеже, најопасније, најризичније акције. Учествовали су и у оном драматичном нападу на касарну у Опузену, кад су за једну ноћ ослободили сто четрдесет наших војника. А ја о томе ни појма нисам имао... Тек кад су ми уручили Маркове ствари... Међу њима сам нашао видео траку. Неко је снимао њихов полазак на задатак, а потом и повратак, кад заједно са ослобођеним војницима ускачу у брзе чамце на Неретви“. Доктор поново оде до витрине, донесе траку и укључи је у видео. Разабирао сам војнике који се, без неког јасног реда, гомилају и комешају, а потом журно крећу некуда, неко застајкује, неко пожурује, и даље се види нека нервоза, неко комешање. Доктор упире прст у једног полуокренутог војника коме се за тренутак показује лице и каже: „То је Марко, видите, то је Марко!“ Ја не препознајем Марка, снимак је слаб, светло је слабо, сви ми изгледају исти, али климам главом. Верујем да је то Марко, не би Марко бадава носио са собом ту траку. И ко зна колико пута ју је доктор гледао! „А погинуо је без икаквог смисла“, казао је доктор после неког времена, гласом који је показивао да није пречуо моје питање, „у акцији извлачења неког мртвог територијалца који је лежао на брисаном простору који су контролисали непријатаељски снајперисти. Извлачити мртве по цену живота, војнички је то без икаквог смисла. То ниједна војска на свету не ради. То је некакав партизански морал, нешто из читанки, нешто из измишљених „епопеја“ које немају везе са животом. Ту, крај њих, био је и вод професионалних војника које нико није терао то да раде. Нико није ни помишљао да им тако нешто нареди... Нико није наредио ни Марковој јединици, али водник их је држао приковане на тој чуки цело пре подне чекајући добровољца! Неко би требало да се јави, говорио је, неки доборовољац би сад морао да се јави, не можемо човека тек тако да оставимо на ледини! А знали су да снајпер вреба, пуцао је чим би се неко помолио из заклона! Водник је упорно чекао 131
да се неко јави, да га пошаље у смрт! Играо се са њиховим нервима, растезао их и чекао коме ће прво да попусте. О чему је размишљао? О томе како ће да добије похвале што је поступио као партизани из читанке? О томе како ће његови Рамбо-момци да га учине ратничком легендом, равном онима са Сутјеске и Неретве? И успео је у свом науму! Негде око подне Марку су попустили живци, или се пак нешто друго догађало у његовој глави, нешто што је понео са собом у гроб и о чему ми можемо само да нагађамо. Устао је и рекао: 'Неће, ваљда, мене...' То су последње речи које је изговорио, последње које су његови другови чули. Ја их стално понављам, оне одјекују у мојој свести, ја ослушкујем сваки прелив гласа, замишљам сваку могућу интонацију... Шта је хтео тиме да каже? У њима се крије нека порука. Није то вера у срећу, то је изражена сумња у срећу. А зашто је кренуо кад је сумњао у срећни исход? Да ли је, дубоко у себи, био свестан да срећног исхода у његовом животу више нема, да је он, да су сви они, после свега што им се дешавало, за живот мртви, живи мртваци, и да је права смрт, пре или после, само техничко питање? Да ли му је тада постало свеједно да ли ће смрт доћи пре или касније? Или му мисли нису биле тако мрачне, можда је у њима било и неке наде? Можда је жудео за подвигом који би га издвојио, издигао изнад стварности, узнео на неке спасоносне висине на којима је могуће, и после свег искуства, продужити живот? Или је у њему проговорило мажено дете које је очајнички желело да се та мора једном оконча и да се врати међу своје, у загрљај драгих, у мир и сигурност? Можда је помислио да ће само бити рањен и да ће, са том херојском раном, најзад окончати рат, отићи, растати се од другова без губитка части и дигнитета? Нема одговора. Само та сумња, те три шкрте речи, пре него што је закорачио у смрт. Шта год да је било од тога, био је на домаку остварења. Тог мртвог борца, због којег су изгубили цело то сунчано мајско преподне, ту на обали Неретве, надомак Мостара, због којег се изложио смртној опасности, био је већ готово довукао до заклона, недостајало је да пређе још само неколико корака тог брисаног простора... А кад га је зрно погодило, наставио је да се креће и даље, све док му другови нису прискочили у помоћ... И није погинуо на месту, био је рањен. Ако је о томе размишљао, ако је то желео, жеља му се остварила! Али шта долази после тога?“ Доктор Јелић прекиде причу и поново подиже оне Маркове рукавице. „Видите ли“, рече, „видите ли колико је крви на њима? Ја сам доктор, ја знам шта то значи: био је свестан, био је потпуно свестан! Притискао је рану да заустави крварење, а то значи да му 132
куршум није оштетио витални део мозга. Мој син је могао да живи, само да су га збринули на време! Он је умро од крварења! Они нису имали пратеће службе, никакву санитетску подршку нису имали, све је то било напустило ратиште, само су они још ту били! Цела два сата чекали су да дође хеликоптер, судбоносна два сата! Мој син је умирао на њихове очи, а они нису могли да му помогну, никог није било да му помогне! А тог преподнева, док се све то догађало, док ми је син умирао, мени су у Врховној команди, са благим, умирујућим осмехом, понављали да немам шта да бринем, да они брину о војницима као да су њихова рођена деца...“)
133
ПРОЗРАЧНИ ТРЕНУТАК ЈУТРА У ШИБЕНИКУ СВЕТЛИ КРОЗ СВЕ РАНКОВЕ ГОДИНЕ
Није корачао још ни стотинак метара, још је нестрпљиво очекивао да се густа борова шума која га је пратила са леве стране прореди и да му се кроз игличасте крошње укаже мирно, јутарње плаветнило мора, да се бар тако, једним крајичком ока, опрости од тог кампа у коме ће тек за један сат, у тишини овог медитеранског јутра, преко разгласа одјекнути мелодија „Мост на реци Квај“ која, иако из војничког миљеа, тако успешно деградира зов војничких труба на устајање и провоцира излежавање са погледом на рајски предео, пренемагање и мажење, говор радости и задовољства – а већ ја иза себе зачуо звук аутомобила. Била је то нека црна „олимпиа“, један од оних застарелих модела чије су четвртасте форме, без обзира на сва техничка побољшања и увећан луксуз, настављале след оних непревазиђених „фордових“ модела из ере немих филмова. „Олимпиа“ је ишла споро, пажљиво обилазећи огромне рупе на асфалту, више пута попуњаване ситним камењем које је упорно бежало из њих. Кретала се опрезно и нервозно као каква стара госпођа у свечаној црној хаљини која скакуће по минском пољу, с тешким напором процењујућои где су сигурна места, да сачува живу главу. Све је то Ранку у трену прошло кроз главу, у оном истом трену у коме су му из главе изашле све мисли о кампу из којег је, после свега бурног и лепог што је у њему доживео, синоћ тако изненада избачен. Подигао је високо руку и црни аутомобил-госпођа је – стао. Отворила су се задња врата и возач је, окренувши се упола на свом седишту, ћутке и упитно гледао на њега, из тог неприродног положаја, кроз отворена врата. Био је то неки мршав, ситан човек, уредно одевен, носио је смеђи сако и белу памучну кошуљу са краватом, мека, слабашна коса била му је уредно зачешљана навише и зализана. У супротности са његовим пропорцијама и анемичним изгледом био је његов поглед и став. Одмеравао је Ранка презриво, као са неке велике висине и удаљености, мало сагињући главу. Та удаљеност, очито, била је она која дели човека из добро очуване лимузине чији се црни лак пресијава на првом јутарњем сунцу, са удобним седиштима 134
пресвученим угасито црвеним плишем, од другог који, са лаким ранцем о рамену, усамљен, жипчи друмовима пешице. Зато је та дистанца имала у себи огромну дозу самозадовољства, као и потребу да се, у игри приближавања и поновног удаљавања, стално увећава. До тог човека који је све то изражавао својим погледом, тако полуокренут, дијагонално кроз отворена задња врата, седео је млађи човек у избледелој и изветалој, сивкастој памучној мајици с кратким рукавима, преплануо, кошчат и снажан, који је тупо и незаинтересовано зурио у шофер-шајбну и у свему учествовао само толико што је, можда, на заповест, у тренутку када то Ранко није могао да види, руком пруженом уназад отворио задња врата. „Имате ли једно место за мене?“, изрецитовао је Ранко своје стереотипно, двосмислено питање, иако је видео да су оба задња седишта празна. „Докле идеш?“, питао је човек радознало, гласом у коме није било ничега осим потребе да се комуницира са неким удаљеним. „До Сплита... и даље, ако ви идете даље и ако хоћете да ме повезете“. „А плаћаш ли ти нешто за вожњу?, питао је човек, а глас је сада био намештено радознао, готово презрив, као да је унапред знао одговор. Ранко се мало повукао пустивши врата на која се млако ослањао. „Не“, казао је, „ја сам аутостопер, аутостопери не плаћају“. Очекивао је да се врата залупе, да се човек окрене и да настави вожњу. Али он је и даље гледао на исти радознао и презрив начин. „А ко си ти“, питао је, „шта си, чиме се бавиш?“ „Ја сам студент“. „Где студираш?“ „У Београду“. Човек је ћутао још неко време, а онда изненада командовао: „Ускачи!“ Ранко је збуњено ушао и сместио се на задње седиште, аутогоспођа је кренуо, споро и врлудаво, као да задиже сукњу при сваком малом скоку. „Какав је пут до Сплита?“, питао је човек Ранка, готово уверен да овај, пошто иде друмовима пешице, мора да зна тај податак. „Није важно да ли је кривудав или није, да ли је асфалтиран или није, само је важно да нема рупа! Рупе су најгора ствар, то уништава кола!“ „Не знам“, казао је Ранко, „и ја први пут идем тим путем“. Ако ме је због тих информација примио, може одмах да ме избаци, размишљао је Ранко. Откуд да ја знам да ли ови путеви имају или немају рупе? Али човек није показивао да је незадовољан тим одговором. „Слушај“, казао је после неког времена, „ја идем на север све до Истре и могу да те возим колико хоћеш. Али мораш нешто да радиш за мене“. Ранко је ћутао. „Мораш да будеш мој помоћник“. Ранко је и даље ћутао и гледао упитно човека у очи, преко ретровизора. „Слушај“, наставио је човек, „ја сам трговачки путник, заступам 135
Занатско-производну задругу „Рог“ из Београда. Продајем дугмиће, све врсте дугмића. Уговорам посао са пословођама продавница. Посао овде на мору иде одлично. Али човек мора да оставља утисак, разумеш, то је такав посао! Добра кола, лепо одело, уредан, обријан, свеж, кожни коферчић, педантно сложени и обележени узорци... Али све то опет није довољно! Видиш ли овог мамлаза ту? То ти је један београдски пробисвет и ленчуга, једна лења ништарија, ја га бесплатно возим и храним само да ми изиграва шофера! Вучем га са собом само због утиска. Упознајем га са људима и кажем: 'То је, знате, мој шофер!', а он не зна чак ни да вози кола! Е, сада ћу тебе да представљам као свог заменика! Ја сам као постао комерцијални директор, а тебе уводим у посао, ти ћеш убудуће да држиш ову линију као путник! Ја обавим посао, ти ћутиш, седиш и гледаш, као купујеш занат! Је л' важи?“ „Важи“, казао је Ранко и с чуђењем гледао у рмпалију испред себе који је мирно слушао све те увреде упућене њему као да се односе на неког другог. „Зашто да не, сасвим ми одговара, ја се нигде не журим!“ Казао је то потпуно свестан да ће и он сад постати једна студентска ништарија коју човек мора бесплатно да вози само да би је представљао као свог помоћника, да би себи подизао углед, јер га на то присиљавају сурови закони посла којим се бави. И он ће, кад човек буде почео наглас да се вајка како га због посла искоришћавају скитнице и пробисвети, мирно гледати у шофер-шајбну и ћутати. И у истом тренутку је осетио да је склопио чудан, поданички савез са непознатим рмпалијом чије још ни лице није успео честито да види. Изненадио се кад је касније, током дана, док су се шетали у Омишу, по обављеном послу, открио то исто осећање и код тог рмпалије, који је заиста био један тупави клипан. Не обраћајући никакву пажњу на свог патрона, пуштајући га да измакне неколико корака испред, он је пријатељски ћаскао са Ранком, казао му да се зове Светислав, да је Београђанин са Чубуре, да путује са тим путником из досаде, на Чубури је сада досадно, сви су некуда отишли, да би се мало забавио. Кикотао се док је то причао, тапшао Ранка по леђима и гуркао га лактовима у ребра, а повремено, да би му демонстрирао своју снагу на коју је био поносан, завлачио би леву руку под Ранкову десну мишицу, дизао га увис и тако носао по десетак метара церекајући се, док би Ранко млатарао ногама а брбљиви свет у Омишу, навикнут на свакакве „фуреште“, застајкивао и отворених устију, са половином речи у грлу, посматрао шта раде те будале.
136
У знаку тих дугмића, тог путника који је пред пословођама изводио право позориште, пун извештачене важности, и Светислава са Чубуре, Ранко је полако освајао простор према северу. Путник се звао Чеда Станојловић. Он му никада није рекао како се зове, сматрао је за сувишно да му се представља, али је Ранко то име могао да прочита сваки пут кад се путник, жмиркајући сањалачки и церемонијално (прикривајући тако прве знаке далековидости), потписивао на крају закључнице, лепим, читким словима, развлачећи црту изнад слова „ћ“ изнад целог имена и презимена – пошто је претходно отварао коферчић, пажљиво као да су у њему све сами рубини и друге драгоцености, извлачио табле са редовима пришивених дугмића испод којих су, техничким словима, уредно биле исписане ознаке и називи, и уписивао тражене врсте и количине. Пре подне су „обрађивали“ – како је Чеда говорио – све радње које држе дугмиће, а поподне су били слободни, шетали се и ишли на купање. Увече је Чеда одлазио у хотел, који је увек резервисао искључиво за себе, док су Светислав и Ранко спавали у колима. Светислав на свом седишту, које је само мало обарао уназад, а Ранко на задњем. Понекад је, међутим, Чеда морао да узима двокреветну собу, јер других није било, и тада је Светислав имао привилегију да спава у хотелу, а Ранко би остајао у колима. Ауто је био обично паркиран негде у центру, испред хотела, понекад је на корак-два била башта са музиком, и Ранку је пријало да се, тако изолован, заваљен на плишаним седиштима, излежава док около све ври од живота, келнери се увијају између столова носећи пуне послужавнике, музика надјачава жамор, парови се врте на простору за игру у средини... Успављивао се са жамором и музиком, окружен људима, а будио сам и у тишини јутра, на сабласно опустелом тргу, под слабим зрацима сунца који још нису стигли на трг, чији одблесак – преко рибарских барки, преко бело и црвено процветалих олеандара, преко жућкасте ћерамиде ниских кровова – добацује мирно огледало мора. Тако се једном, у чудесној тишини летњег медитеранског јутра, пробудио на тргу у Шибенику. Изишао је из кола, закључао их и мотао се мало бесциљно пустом пјацом, а онда угледао радњу коју му је јуче Чеда показао, где је требало да га сачека, и сео на тротоар подбочивши лице лактовима, још омамљен од сна. Седео је тако неко време а онда је подигао главу и на отвореном прозору неке високе зграде која се дизала равно наспрам њега угледао неку прелепу младу жену у танкој, лакој кућној хаљини, која је више откривала него што је скривала њене беле, господске руке и груди, са бујном, позади једва 137
мало скупљеном смеђе-плавом косом, како га радознало, са симпатијама и осмехом, посматра. У трену роди се нека блискост која погоди Ранка и целог га раздрма. Његов још сањив и поспан мозак поче наједном грозничаво да ради. Схватио је да га та жена већ дуго посматра, можда од тренутка кад је изишао из кола, да зна да је преспавао ноћ ту на тргу, да је у пролазу, странац, да чека нешто и да ће после тога отићи као што је и дошао, да га више неће бити као што га ни дотад није било. Али сад је он био ту и она га је гледала и упијала тај тренутак његове присутности, испуњавала њиме неку своју, само њој знану потребу – за блискошћу, за лепотом, за узбуђењем, или ко зна за чим другим. Била је то једна нова Селена која му се, тим погледом и осмехом, са тог високог прозора, на овом пустом тргу још недотакнутом првим зрацима јутра, бацала у загрљај. Ранко устаде лагано гледајући као опчињен у ту непознату Селену која живи иза тог прозора на тргу у Шибенику, а рука сама, готово несвесно, притиште његово срце, показујући тако да јој узвраћа врели загрљај. „Сиђи доле!“, рече Ранко тихо, сигуран да његов глас у овој јутарњој, глувој тишини допире до ње, али ипак своје речи пропрати и гестом руке показујући јој да сиђе доле. Она одречно одмахну главом и као да се мало у страху трже од прозора, али се смешила и даље. „Да се попнем горе?“, питао је Ранко поткрепљујући опет речи гестовима и закорачи преко трга. Жена хитро одмахну руком и повуче се мало од прозора, а у њеним крупним очима оцртавали су се и страх, и збуњеност и пријатност! Боже, помисли Ранко и склопи молећиво руке, ову бих жену могао да волим! „Зашто“, питао је, „зашто нећеш да сиђеш?“ Жена се тад, готово заиста уплашена, с прстом на устима, молећи га тако да ућути, сасвим повуче од прозора и Ранко више није могао да је види. Покварио сам лепоту тренутка, лепоту сусрета, лепоту овог јутра, помисли Ранко. Нама није суђено да будемо блискији од овога. Али зар је то мало? Можда јој у кући спава муж, можда има мало дете, можда је сама са свекрвом. Некога, у сваком случају, има. А она је ипак, мени странцу, кога је први пут видела и кога никад више неће видети, свом снагом својих мисли и осећања падала у загрљај! И тај дивни, прозрачни тренутак јутра у Шибенику светли, ево, кроз све Ранкове године и заокупља његове мисли овог преподнева, ненадано оживеле чаролијом лице Радоја Дакића. Упамтио је и једно друго јутро кад се, после бучне вечери, пробудио сам у тишини пустог трга. Било је то у Биограду на Мору, пред хотелом „Илирија“ у коме су спавали Чеда и Светислав. Ауто је 138
био паркиран поред саме ограде од кованог гвожђа и од вечерње живости баште и музике за игру делили су га само ниски олеандери. Зато је заспао касно и ујутру, иако већ пробуђен, настојао да продужи себи сан. Колико му је синоћ пријала та живост хотела, толико му је сада пријала и успављивала га тишина јутра. Лежао је склупчан на задњем седишту, с коленима под брадом, још увек омамљен сном, кад га трже Светислав који нагло отвори врата церекајући се. Зграбио га за рамена и усправио. „Кључеве, дај кључеве од кола“, говорио је уносећи му се заверенички у лице, „да се мало провозамо!“ Ранко се од страха у тренутку разборавио. Књучеве је Чеда поверио њему, он је одговоран за кола. Како да их сад да мамлазу? „Не!“, викао је, „не смем, не знаш да возиш, скршићеш кола, шта ћу ја онда да радим!“ Светислав је престао да се церека и стезао га једном руком као менгелама док му је другом претраживао џепове. „Знам да возим“, казао је, сад ћу да ти покажем да знам да возим!“ Нашао је кључеве, тријумфално сео на возачево седиште и креснуо. Ауто је застењао и кренуо трзајући се и врлудајући по празном тргу. Светислав се усхићено церекао док је Ранко седео укочен и пренеражен, стежући се грчевито за седиште. Тако је Светислав провозао неколико кругова. Сваки следећи био је бољи од претходног, ауто се полако смиривао, престао да трза и врлуда, на крају је мирно стао тамо одакле је и кренуо. Чеда се није појавио, нико ништа није видео, ништа се није десило. Ранко је стегао шакама главу и одахнуо. А Светислав је, искрививши лице у крајње презриву гримасу, која је очито била намењена Чеди а не Ранку, мирно вратио кључеве и казао: „Видиш да знам да возим!“ Било је то баш оног дана кад су га Чеда и Светислав напустили. Чеда је ставио на задње седиште неке две кикотаве и веселе девојке, протурио главу кроз прозор и, надмено, презриво и задовољно у исто време, казао му: „За тебе, момак, више нема места, мораш да продужиш сам!“ Док су се возили од места до места, или док су седели у неком ресторану да ручају или да попију кафу, Чеда је причао, обраћајући се искључиво Ранку, јер Светислава није сматрао за саговорника, да је крајње време да пронађе „нешто за себе“, неку добру „требу“); да их он редовно проналази на својим путовањима, да му то уопште није тешко, јер има за њих добре мамце. Отварао је онда свој кожни коферчић и, на Ранково згражање, поред табли са дугмићима показивао уредно поређане бочице са мирисама које нису никакви узорци за продају, већ служе за освајање девојака. „Даш јој једну 139
бочицу и она је готова!“, говорио је самоуверено. Али Ранко му није веровао ни реч. Замишљао је како се девојке презриво осмехују и гадљиво измичу док им љигави Чедица уштогљено и церемонијално нуди бочице парфема из свог кожног коферчића, како се кикоћу и беже кад он покушава, намочивши бочицом своје прсте пожутеле од дувана, да им додирне и намирише косу. Зато је Ранко сада пренеражено и разочарано гледао како се „олимпиа“ удаљава и нестаје у кривини на друму. Није му било жао што је изгубио сигурну вожњу и што опет почиње неизвесност стопирања. Болело га је сазнање да заиста има девојака које радосно прихватају понуде зализаног трговачког путника, којима не недостаје љубав, већ вожња на плишаном седишту аутомобила и јефтине мирисне водице.
140
ПРИКРАЛА МИ СЕ МИСАО КОЈА МЕ ЈЕ ПОРАЗИЛА
– Рећи ћу ти сада нешто, драги мој Ранкославе – рече Видоје пошто је ћутао неко време, ћутао толико дуго да је Ранко помислио да је завршио своју причу и да више неће говорити о доктору Јелићу – рећи ћу ти нешто што ме мучи, о чему досад нисам никоме говорио. Чини ми се да сам се мало огрешио о доктора Јелића, имам утисак да сам изневерио његова очекивања, да нисам успео да га разумем до краја. Он то, наравно, ничим не показује, али ја ипак и даље осећам због тога малу нелагодност. А ево како је то било. Уочи шестомесечног помена доктор ме је телефоном позвао да присуствујем том догађају. „У недељу је помен на Новом гробљу“, рекао је, „волео бих да дођете, ако можете“. „Видећу“, казао сам неодлучно, „ако будем могао, доћи ћу“. Ослушкивао сам нијансе у његовом гласу да докучим разлоге зашто ме зове. Да ли као пријатеља? Неко, непознат, ко је показао толико интересовања за његову трагедију, из несебичних побуда, и тако се са њим зближио, ваљда му је постао пријатељ? Или као новинара? Да видим и опишем још једно одавање поште његовом сину, да доживим ту тугу и очај, згрчена лица родбине, ћутање присутних? Нисам отишао. Било ми је тешко да све то гледам, а да пишем о тој накнадној бризи, о тој закаснелој освешћености и разумевању губитка чија величина расте сразмерно разумевању његове узалудности, сматрао сам бесмисленим. Марко је погинуо заведен, изманипулисан, у једном рату који ничему није служио, којим никакви циљеви нису остварени, рату који је био општи пораз, који је свима донео само патњу и страдање. Увек кад сам размишљао о тој смрти падала ми је на памет једна лепа и, чинило ми се, тачна мисао историчарке Барбаре Тухман која би, мало парафразирана, могла да се сведе на то да из тих костију није никла никаква слобода. А кад сам се, много после тога, још једном срео са доктором у његовој кући, у оном истом салону, осетио сам ипак малу нелагодност што се, упркос свему, нисам одазвао позиву да присуствујем том парастосу. Опет сам имао онај исти, чудан утисак да доктор Јелић разуме моје мисли. Није ми у почетку ни помињао парастос, причали смо о неким сасвим другим стварима, а онда ми је, као узгред, ипак 141
показао слике са тог догађаја и почео тихим гласом да ми тумачи шта представљају. Није ми говорио као новинару, као да очекује да ја о томе нешто пишем, ни као пријатељу кога мора да упозна са важним догађајима у својој породици. Његов глас имао је ону занетост која указује на дубоко запретане, и њему самом нејасне разлоге зашто то чини; звучао је као човек који, причајући, извршава туђу вољу, врши поверену мисију чији значај и њему самом није познат. „Сви његови другови су дошли“, казао је показујући слике постројених војника у маскирним униформама, „цела јединица, са свим старешинама. И света је било много, и људи које нисам очекивао, које нисам познавао, које никад нисам ни видео“. Док ми је тако причао, мени се наједном прикрала мисао, која ме је за тренутак поразила, да он мене разуме, али да ја њега не разумем. Почело је да ми се рађа сазнање да он као родитељ, у свом страшном болу, види нешто што ја не видим. У тим „његовим друговима и старешинама“ и у том „непознатом свету“, у свима онима који су на било који начин били сведоци те смрти, или су само дознали за њу, у свима онима који су прочитали и упамтили оне бројне и дирљиве читуље и чланке у новинама, који их носе у својим мислима, који су о њима било коме и било када прозборили макар и једну реч, у свима онима који су чули ту реч, живи његов син. Они га носе у себи, он је постао део њих и они су постали део њега. Та монотона упорност са којом је причао, налик на прикривену нежност, открила ми је да доктор Јелић, не мирећи се са коначношћу смрти, види и препознаје оно што ја нисам могао – да његов син живи у том мноштву, присутнима и неприсутнима, познатима и непознатима, које никада неће ни упознати, али је сигуран да постоје. Запућен том стазом, готово сам уздрхатао од сазнања које је уследило: његов син не само да живи у тим људима, он утиче на њих, он их мења. Примивши га у себе на тај начин, као жртву, они никада више неће бити исти. Жртва је оно што делује. Нема, нити може бити узалудних жртви. Историчарка Тухман није у праву, то је само лепо срочена, нетачна фраза. Из костију сваке жртве никне бар делић неке људске слободе. Подигао сам лагано поглед и, безизразно колико сам могао, посматрао доктора Јелића. Да ли је и његова мисао – питао сам се – стигла дотле? А онда сам опет сагао главу и ћутао. Хтео сам тиме да пружим шансу доктору Јелићу, читачу мојих мисли, да разуме да сам и ја почињао да схватам понешто од свега тога болног и трагичног
142
кошмара у којем његова душа покушава да нађе скривену путању утехе. Да ли је заиста могао да разуме о чему размишљам? Не знам, и никада то нећу сазнати. Кадa је после дужег времена проговорио, глас му је био тежак, спор, измењен. „Јесам ли негде погрешио“, питао је, „сносим ли ја кривицу за Маркову смрт? Та мисао ме стално прогања, ноћима не спавам, размишљам о томе. Можда је требало да одем и да га изведем из те нишке касарне, и силом, и против његове воље, да га извучем из те добровољачке јединице и вратим међу регруте, где му је и било место? Реците ми“ – казао је тихо, гледајући у под – „јесам ли ја крив?“ Био је то опет само човек који пати, отац кога раздире осећај страшне кривице. Ћутао сам, нисам хтео одмах да му одговорим. Гледао сам га дуго суженим очима све док није смогао снаге да подигне главу и да се сусретне са мојим као олово тешким погледом. „Не, докторе“, казао сам тихо, „Ви нисте криви, Ви не сносите никакву кривицу. Ви нисте послали свог сина у рат, већ на војну обуку, у армију која има своја строга и непрекршива правила. Они нису смели да приме Марка у добровољце. Ни да сте га Ви узели за руку и лично одвели у Ниш да га упишете у ту професионалну јединицу, да сте молили, клечали и преклињали да Вам то учине, они не би смели да га приме! Они су Вам убили Марка још за живота! Нису Вам, докторе, дали никакву шансу!“ Доктор је слушао и ћутао и ја сам разумео да причам сувишне речи, да је све то доктор већ чуо од других, и сам изговорио, много пута. У салону је била тишина, свуда около је била тишина, никакви звуци нису се чули, цео тај крај изнад Славије као да се био расплинуо и нестао у некој бледој, нездравој светлости. Устао сам да се опростим и доктор Јелић ми чврсто стеже руку. Помислио сам – захвалан је што сам се трудио да га тешим. Иако он све то зна, опет му је лакше кад чује још једном, од неког другог. Готово да сам поверовао да му је од мојих речи било лакше, али мени је од њих постало теже. Зашто сам то изговорио? Зар је могуће да није постојала никаква шанса? Да нико од нас баш ништа није могао да учини? Зар постоје уопште таква времена и такве прилике које искључују сваку могућност да утичемо на своју судбину? Видоје нагло заћута и начини један гневни покрет руком, један оштри, брзи замах, као да тим хитрим ударцем жели да убије наказну утвару која му се уноси у лице и подругљиво церека.
143
– Ја сам се бар трудио, Ранкославе мој – рече тихо – трудио сам се до сатирања!
144
ЧУЛИ СУ КАКО УПРАВНИК СТЕЊЕ НАПИЊУЋИ СЕ ДА ИЗДУЖИ РУКУ
Путовање на север остало је у Ранковом сећању у живим, али искиданим, неповезаним сликама. Путеви су били бољи, саобраћај гушћи, предели лепши, градићи живописнији. Ту је први пут почео да виђа и друге стопере, младиће и девојке; нису марили да се упознају и зближе, распоређивали су се што даље једни од других, настојали да буду сами на друму, јер би у групи имали мале шансе да се неко заустави и да их повезе. Туристи, с колима претовареним децом и коферима, нису их ни примећивали. Возили су их мештани, на кратке стазе, од места до места. Али било је изузетака. Једну подужу деоницу – после Равних котара где се возио чак и трактором и био збуњен крајоликом који ни по чему није подсећао на море, личио је на равни Срем, и сељаци су чак носили иста паорска одела и црне, запрљане шешире – возио га је неки Шваба из Беча, у маленом „тополину“ без крова, на задњем, узаном и неудобном седишту претрпаном свакаквим стварима. Говорио је добро српски, уз објашњење да је „живео у Србији за време рата“, а Ранко је сматрао да је то неки банатски „фолксдојчер“ који не жели да говори о себи. Врпољио се, нагињао напред, тражио најбољи положај да исправи леђа и испружи ноге које су му биле готово под брадом, а Шваба је стално запиткивао како му је, је л' се добро вози, је ли му удобно, и сам закључивао, не чекајући да му Ранко потврди, да је то сасвим добар ауто „за једног занатлију сасвим добар ауто“. И жену, која је седела напред и ћутала јер није знала српски, питао је исто што и Ранка, да ли јој је удобно и да ли се добро вози, и опет сам закључивао да је то „добар ауто, за једног занатлију сасвим добар ауто!“ Негде испод Велебита, на путу који је сав у кривинама, стрмим успонима и падовима, препуном возила која су бесомучно јурила и која је он узалуд својим размаханим палцем покушавао да умоли да га повезу, на једној узвишици наишао је на две Немице, мајку и ћерку, крај неке сјајне, сребрнкасте лимузине с разбијеним фаром који је тужно висио и згњеченим левим блатобраном. Старија Немица, господског белог тена с једва приметним пегицама, сва у белом – у 145
белој блузи с кратким рукавима, белим панталонама и белим мокасинама – држала је у руци некакав сјајни, никловани пехар и усхићено махала њиме поздрављајући возаче који су јој у пролазу одмахивали кроз отворене прозоре или дигнуте кровове. Говорила је о неком „јадранском релију“ који се управо завршио и на коме је она освојила тај пехар, грлила је ћерку – која је била веома лепа и имала на себи елегантни тегет жакет и сукњу – и стално узвикивала „покал, покал!“, а Ранко је загледао слупани фар и блатобран, било му је жао те дивне лимузине, и чудио се какво је то такмичење на коме бабе возе таква кола, и још побеђују! Био је готово љут на ту полуделу Немицу, али је ипак, сасвим мирно и незаинтереосвано, питао да ли путују према Ријеци и да ли желе да га повезу. „Ја, ја!“, одговарала је стара Немица, али је и даље скакала и махала возачима које је, ваљда, препознавала као учеснике релија, у намери да тако продужи, увелича и у њихова сећања заувек утисне свој тренутак тријумфа. Узимала је из аута фотоапарат, намештала експозиције и терала Ранка да их слика, грлила је ћерку, дизала „покал“ увис и намештала се код аутомобила са једне и са друге стране, да се у позадини виде камените стрмине Велебита са ветровитим кланцима и усецима, а потом питомина обале са белим каменим кућама са црвеним крововима утонулим у бујно растиње. У Ријеку је ушао возећи се у старом џипу, са неком породицом која се враћала са излета, седећи на задњем седишту са девојчицама које су га немо посматрале дигнутих глава. Ко зна какве је страшне мисли у тим лепим главицама, које се никада нису удаљавале од родитеља, изазивала појава скитнице чији су изглед и понашање сведочили о томе да сам лута друмовима и градовима. Али, за разлику од девојчица, родитељи нису њиме били нимало импресионирани. Било их је стид због његовог бедног положаја и срамотног мољакања за вожњу и све време избегавали су да се сусретну са његовим погледом. Тек кад су стали негде у центру, на неком тргу, обратила му се жена и извињавајући се, уз молбу да се не увреди, понудила му пуну кесу сендвича који су им претекли. Узео је сендвиче и захвалио се. Скитнице не одбијају добру домаћу храну. Сендвичи су били са мајонезом, свежом мирисном сланином, качкаваљем и ситно сецканим, зеленим паприкама. Захваљујући тим сендвичима пријало му је расхлађено пиво које је увече пијуцкао на дрвеном трему феријалног одмаралишта – неколико барака стешњених на малом простору без зеленила, у густом ткиву града – о коме се дуго распитивао док га коначно није 146
пронашао. Био је планирао да у Ријеци остане неки дан, да се одмори и испуни чула великим градом, али то је било могуће само ако се држи свог статуса феријалца. Имао је довољно новца само за повлашћене цене феријалних кампова, хотели су за њега били превише скупи. Зато је сада задовољно густирао пиво недоступан за метеж и галаму тескобног кампа. Тик уз терасу врзмала се једна група младића и девојака из Ниша. Никако нису могли да усагласе вечерњи план провода. Препознао их је по говору, понашању и изгледу – били су лепи како то само нишка младеж може да буде. Уживао је да их слуша и посматра тако дискретно, из прикрајка. Доживљавао их је у овој збрци великог лучког града као нешто своје, драго, завичајно. Али није имао воље да се представља и упознаје. Хтео је да остане сам, непознат, неприметан и непрепознатљив. Чинило му се да би, кад би се измешао са њима, чаролија и лепота тог блиског сусрета у далеком граду наједном нестали. Но један младић, разочаран неуспехом договора, издвоји се из групе и седе за његов сто. „Ако Вам не сметам“, рече, „видим седите сами, а около је све заузето. Ови моји никако да се договоре, ко у клин ко у плочу, праве Нишлије, досадили су ми, сад нећу да идем са њима и да ме моле, седећу овде. А Ви, одакле сте?“ „Из Београда“, казао је Ранко, „живим у Београду, тамо студирам“. „Која сте година?“ „Сад ћу уписати трећу“. Младић мало рашири очи и загледа се у Ранка. „Ја сам завршио гимназију и најесен ћу се уписати на студије у Београду“, рече тихо, „то ми је животни сан, да студирам у Београду!“ Гледао је разнежено у Ранка, није скривао радост што је ненадано, у овом пролазном и ужурбаном свратишту, сусрео свога идола. Ранко осети неку топлину према том младићу. На очи му, свом силином, изиђе улица Радоја Дакића, њен устаљени ритам, њихова кућица у травнатом дворишту иза зида са бројем 47, драге особе које долазе и одлазе, његова чудесна снага која обавија све те сусрете, појаве, облике, ствари, његова моћ да проникне у тајне књига, да господари знањем, радост победника која га држи и кад туга и очај истање летњи дан, дозову језу ледене, утихле зимске ноћи, отворе дубоку рану усамљености у срцу. Наоружан том радошћу победника, он овога лета искушава те подмукле хијене страха, стида, несигурности, бола и очаја, баца им рукавицу у лице, изазива. И сада, на овом јадном месту, у хуци великог и непознатог града, док посматра усхићено лице овог драгог младића, он види како се слабост повлачи и у њему расте снага, учвршћује се и надима, заузима празне просторе његове душе,
147
тиха, поуздана, свеприсутна а невидљива, удаљена а блиска, као пријатељ који се одазива само у нужди, кад затреба. Ову лепу слику без прелаза смењује друга, тамна и узнемирујућа упркос топлом, тихом, сунчаном дану. Ничег између. Ријека остаје, ма колико се кретао њеним улицама и трговима, тајанствена и непрепознатљива, као градови који живе само у сновима, блиски а несазнајни и неопипљиви. У сећању му је нека плажа коју град опкољава и стеже на неком парчету обале, крупан, неудобни шљунак, нечујно, мирно море са погледом на отворену пучину, препланули, спори, сунцем омамљени купачи. До Ранка, налакћен и загледан у море, лежи неки младић црне, кудраве косе и маљавих груди, омален и мршав. „Не иди далеко у море“, каже му младић наједном, „јуче се овде појавила ајкула. Дошла је са неким бродом. Могла би неког да нападне. Ја сам морнар и знам те ствари. То су ајкуле које се хране отпацима са брода. Кад брод пристане у луку, за њу више нема хране на коју је навикла и она постаје узнемирена и кидише на све. Тако може да нападне и човека“. Ранко слуша тог младића и наједном му у мисао долази да је шљунак прљав и неудобан, да је море хладњикаво, плажа стешњена и ружна, град велик, стран и незанимљив. Одлази да се окупа, али некако на силу и без уживања. Свуда су око њега купачи, сви су мирни, нико не хаје за ту ајкулу. Зашто тај младић баш њега упозорава? Не осећа у води никакав страх, али му купање не прија. Увече се спакује и рано ујутру већ је на друму према Сушаку, Ловрану и Опатији. Жели у Пулу јер је чуо да тамо постоји велико и лепо феријално одмаралиште. Пула га изненађује равницом, ширином и пространством. Ничег од стешњености далматинских градова, узаних, мрачних уличица које се укрштају стварајући „пјацете“ на којима, понекад, заблиста нека стара палата са бројним порталима и прозорима, филигрански истесаним од белог мермера, са малим баштама пуним растиња; уместо тога, пространа „агора“ поплочана сивим каменом, окружена сивим зградуринама у неокласицистичком, барокном, ту и тамо чак и модерном стилу. На рубу тог великог трга равнотежу новим зградама држи велика римска арена; лажним стубовима рељефно назначеним на фасадама нових грађевина придружују се колонаде правих римских стубова са капителима, остаци камених грађевина расту из земље. Колонадама ту и тамо недостаје понеки стуб, понеком стубу фали капител, грађевине више немају него што имају зидове. Ранку се чини да је нови град сав никао не темељима старих римских грађевина, да су све те зграде које гледа нека чудна симбиоза – над 148
земљом нове, модерне, под земљом старе, римске, да је Пула над земљом а Рим под земљом, и да те римске грађевине свуда у видокругу нису остаци нечега што је било и што се урушило, већ жилави напор Рима да поново узрасте и стане у ред са овим новим што се зида; да се то Римска империја, као каква неуништива вечна трава, још увек отима, пркоси. Људи је на том тргу мало, или се то Ранку само чини зато што су раштркани по том пространству и што их оно чудесно умањује, чини далеким и сићушним. Тек кад се неком приближи, он наједном узрасте, увећа се на неки брз и неприродан начин који Ранка готово престрашује, па му се обраћа збуњено и муцаво распитује где је феријално одмаралиште. Неприродно увећани људи, жене, млади, стари, љубазно застану, насмеше се, али слегну раменима: они, на жалост, не знају где је феријално одмаралиште. Тек на пристаништу, један барба у пругастој, избледелој морнарској мајици каже: „А, то ти је у Стоји, девет километара одавде, овим путем уз море!“ Стоја је стари, давно опустео и срушен римски каштел подигнут на ниској, промајној обали, вечно загледаној у пучину, који су сада населили словеначки феријалци. У остатке тврђаве увели су воду и ту изградили умиваонике, тушеве и тоалете, испред тога бетонско игралиште за мале спортове, а шаторе су разместили около по ниском растињу. Море је ту сивкасто, обала дугачка, ниска и монотона, обрасла ситном, спрженом травом на танком слоју хумуса под којим се, као костур земље, назире оштро камење. Били су дани касног лета, сунце је сјало пригушено, тмоно, као кроз измаглицу, и све је деловало суморно и тужно. Али младе, дражесне феријалке, које су биле у већини, као да је камп припадао каквој женској школи, биле су веселе и брбљиве. Удаљене од метежа и путева, заточене на овој пустој и самотној обали, оне су се радовале сваком новом сусрету. Тек што га је управник примио, показао му шатор и упознао са „цимером“, неким средњошколцем из Осијека који се звао Владо Мареш, и кога је он одмах по србијански звао Влада, оне су почеле да прилазе и да се упознају. Са једном која је изгледала најзаинтересованија Ранко је мало прошетао, издвојио се и сео на неко усамљено и скровито место. Смешкајући се, почео је да јој дели комплименте, тек да види шта ће из тога да произађе. Надао се да ће је то обрадовати, али њу као да је ласкање растужило, сагла је главу и заћутала. У тој тишини, ослушкујући лахоре, Ранко је зачуо најпре неко шушкање, а онда и тихи кикот који је долазио одасвуд. Окренуо
149
се и угледао младе феријалке које су се, као какви Скити маскирани жбуњем, прикрадале да чују његово удварање. „Ове девојке не траже љубав, него интриге“, казао је разочарано свом цимеру Влади кад се вратио у шатор. Увече је отишао у Пулу да гледа филмове у римској арени која је била уређена као летњи биоскоп. Тамо где су се некад, окупани знојем и крвљу, борили гладијатори, између себе или са дивљим зверима, одакле су се разлегали очајни и страшни звуци борбе на живот и смрт, сада су ћутке седели, у мраку, аветињски осветљени снопом светлости из кинопројектора, опуштени и раскомоћени туристи, а на трибинама, на издигнутом и заштићеном терасастом гледалишту, где је седео цезар са свитом, борили су се на живот и смрт виртуелни гладијатори. Туристи нису имали право, као цезар, да палцем упереним према небу или према земљи одлучују о животу или смрти побеђених; све је било унапред одлучено и туристи-гледаоци могли су само да тугују или да се радују, да јецају или да се смеју, у зависности од тога да ли су умирали добри или лоши момци. Вратио се у камп касно ноћу, пешке, очију пуних звезда које су светлуцале у тами пространог, утихлог и опустелог мора. Никаква стража га није дочекала. Увукао се у шатор крај уснулог Владе, разместио кревет пипајући у мраку, свукао се и блажено утонуо у сан. А ујутру га није пробудила музика из разгласа, никаква мелодија из филма „Мост на реци Квај“, никакав весео жагор кампа који је лењо отварао очи и сањиво се протезао. Некаква жилава, кошчата рука, која се зверски ушуњала кроз разрез шатора, болно, као клештима, стегла је његову ногу и вукла га из кревета. Будећи се насилно, с напором, расрђен због тог простачког атаковања на његов најслађи, јутарњи сан, разгрнуо је крило шатора и угледао лице управника који му је тада мирно пустио ногу и казао: „Устајање, фискултура, касните дечки, брзо!“ Седео је неко време у кревету запањен тим простаклуком и глумљеном мирноћом, покушавао да размишља о томе, али му није ишло; био је ошамућен, бунован, штоно кажу „затечен на спавању“. Погледао је у Владу који је такође седео на кревету и збуњено слегао раменима: ваљда је и њега пробудила насилничка рука управника. „Да одспавамо још мало“, казао је најзад Ранко одустајући од напора да размишља и опружио се потрбушке загрливши јастук. Али само што је осетио опојно враћање сна, управник завуче главу у шатор и викну: „Хајде, дечки, касните, фискултура!“
150
Ранко се придиже и поново седе у кревету налактивши руке на колена. Реч „фискултура“, коју је управник посебно наглашавао, као да се ради о неком светом обреду од кога зависи опстанак живота, коначно га расани. Да га неко на такав начин извлачи из кревета у седам ујутру да би радио фискултуру, Ранку се чинило као нешто најглупље, најнеморалније и најдрскије од свега што га је икад снашло у животу. „Идемо да се умивамо“, казао је Влади који се такође био поново придигао, „док они раде фискултуру. После тога ће ионако бити гужва у умиваоницима“. Голи до појаса, са пешкирима пребаченим преко рамена, кренули су у тврђаву. На игралишту, постројени у четири реда, феријалке и феријалци су се разгибавали под командом полетног управника који је очигледно уживао. „Идемо право“, казао је Ранко и закорачио међу њих. Били су лепо проређени и могло се ићи без сметње. Док је пролазио, радио је исте покрете као и они: руке горе, један два, десна горе, један два, рашири обе, један два... Влада је ишао за њим и опонашао га. Чим су прошли постројене вежбаче, престали су да слушају команде и мирно, пролазећи покрај управника, ушли у тврђаву. Нико их због тога није позвао на одговорност. Но, следећег јутра управник је поново покушао да их шћапи за ногу и извуче из кревета. Али шатор је сада био зашниран и морао је да се сагиње, да пузи, да руком млати и пипа по земљи. Успео је да се докопа ногара кревета и да га јаросно продрма. Ранко и Влада су га чули како стење упињући се узалуд да издужи руку не би ли се докопао њихових ногу. Наредне вечери измакли су кревете сасвим удно шатора и ујутру, пробуђени, смејући се безгласно, правећи се да спавају, уживали у јаловим напорима руке која, упркос тешком дахтању и стењању, није успела да дохвати ништа и повукла се поражена. А само десетак минута касније управник је поново морао да их гледа како кваре беспрекорни ред вежбача и карикирају његове команде. Шетали су се ниском, пустом, пепељастом обалом тражећи у њеној оштрој, каменитој, излоканој утроби боље место за силазак у море. Негде далеко од кампа, кад се иза њих више нису видели не само шиљци избледелих феријалних шатора, већ ни масивни, рушевни римски кастел, наишли су на препреку: био је то неки морски усек, продор мора у копно поравнато танким слојем посне земље са спрженом травом. Као неки мали фјорд у коме су се заглављивали и бучали високи таласи који су у равномерном ритму надирали са пучине. Усек је био дубок, а обала равно одсечена. „Овде је добро за скакање“, рекао је Ранко и загледао се у воду из које су га, 151
са дна, мирно гледале као нож оштре стене. Обала је била висока петшест метара и он је процењивао може ли, ако са те висине скочи, да не докачи стене. Има ли вода довољну дубину? Кад је наилазио талас, ниво воде дизао се за више од метра, кад се хучећи враћао у море, ниво се нагло снижавао и стене су се претећи приближавале површини. „Скочићу!“, казао је стојећи на ивици и припремајући се за одраз. „Не, не, немој да скачеш!“, викнуо је уплашено Владо и готово пружио руку да га задржи. Али Ранко се није ни осврнуо да види шта овај ради. Сачекао је да талас с мора подигне ниво усека и скочио „ласту“, испрсивши се и раширивши руке. Летео је испружен, готово водоравно, и тек над самом површином направио мали прелом и, скупивши руке над главом, улетео у воду косо, да би што плиће заронио. Али удар је био снажан и осећао је да тоне много више него што је очекивао. У тренутку кад се зауставио, пре него што је успео да направи онај рефлексни, гипки трзај да крене ка површини, осетио је на десном длану, нежан као баршунаста крила лептира, додир оштре стене са дна. Изронио је сасвим близу супротне обале и ту га је дочекала неочекивана невоља. Талас се већ био повукао и са мора је надирао други. Осетио је како га диже и носи према оштрим, храпавим стенама преко којих се прелива и пенуша. У магновењу се окренуо, испружио према стени руке и ноге и, снажно погуран таласом, измилео из воде четвороношке, као каква велика краба, на још мокру површину оштрих стена, па се на исти начин испео на оне више, суве, које талас није запљускивао, а онда се усправио и узверао узаном стазицом уз супротну, косу обалу. Владо га је чекао да полако, бирајући где гази, обиђе мали, бучни фјорд и стигне до њега. Нису говорили ништа. Ћутке су се враћали у камп. Осећали су како жута аура узбуђења, која их обавија, са сваким кораком постаје све блеђа. Поподне су се сунчали са Димитријем на обали испод кастела и гледали у море. Заправо је Димитрије, седећи непокретан као сфинга, са лабаво сплетеним прстима и лактовима наслоњеним на колена, гледао у пучину, а они су му само правили друштво. Димитрије је био Словенац, али им је говорио да не воли Словенце. Није подносио њихову себичност, скученост, практицизам, аустријски ћифтински карактер. Немају ширину, говорио је, не знају да буду прави пријатељи. И седео је тако, окренут мору, да их не гледа. Убрзо после тога Ранка је изненада ухватила туга још топлих, али видно окраћалих дана одлазећег лета. Оглашавали су се једнолично, дугим, упорним струјањем ветрова с мора, из недогледа и тајанства пучине. Решио је да иде. Седели су у свом шатору, свако на свом 152
кревету, и размењивали адресе. Уписивали су их у своје блокчиће, велике као длан, које су држали на коленима. „Владо Мареш, Сушачка 5, Осијек“, записао је Ранко и одмах знао да то чине само због туге растанка, да никад ниједно писмо неће кренути са тих адреса. Али био је уверен (а био је уверен и сада, кад се тога сећао!) да би га Владо, кад би, било када, дошао пред ту кућу у Сушачкој 5, у Осијеку, и ту га пронашао, и тада гледао истим погледом пуним прикривеног дивљења и кренуо за њим ћутке, без речи, у мале, сулуде авантуре. Путовао је кроз Истру лагодно, толико лагодно да се тог пута није више ни сећао. Морао је да поштује вољу оних који су га возили, па у нека места није ни свраћао, а у некима је морао да остаје дуже него што је хтео. Ровињ је упамтио само као слику – виле на брежуљцима изнад залива, у зеленилу које тамни са смирајем дана – у Пирану се досађивао на плажи окованој у бетон док су око њега јурцала деца, у Изолу је стигао поподне и обишао цео градић, а ноћ провео на пустој обали, на још топлом песку, готово без сна, слушајући шапутање мора. Море је причало а он је ћутао, али он се опраштао од њега, он је био тај који прекида њихово дуго летње дружење. Ујутру су га возили туристи који преко Копра иду за Трст. Били су Словенци, али изгледали су му чудно – зато што путују у Трст. Сећао се да је као дете марширао улицама Равнова и викао: „Трст је наш, живот дамо, Трст не дамо!“ Сва деца су то викала, а пионирски руководиоци су ишли крај колоне и подстицали их да вичу што гласније. Подизали су обе руке увис као диригент који од оркестра захтева крешендо и викали: „Јаче, јаче, можеш ти то јаче!“ Он је почео да виче из свег гласа, другови су га несташно подигли на рамена и урлали заједно са њим, а руководиоци-диригенти су онда блажено склопили руке и одушевљено се смешкали бацајући нервозне погледе негде горе, према балконима, где су седели неки важни људи, да се увере да је њихов напор запажен. А сада је тај Трст био ограђен леденим зидом границе, далек и тајанствен као Троја. Но, они који су га возили причали су о њему обично, говорили да „иду у Трст“ као да он није иза границе, онако исто као што им је он рекао да иде у Копар. Зато су му изгледали чудно и зато је још увек памтио једино то чуђење, и њих само кроз то чуђење. Сећао се да се из Копра вукао до Постојине читав дан, а онда ту преноћио у неком приватном пансиону на који су га упутили, јер феријалних одмаралишта више није било, са узаним ходницима и собицама као кутијама. Ујутру је кренуо за Љубљану и некако стигао до ње, али је морао целу да је препешачи и мрак га је затекао на 153
излазу према Загребу, на цести пуној кривина иза којих су једнако искрсавале мале периферијске куће утонуле у мрак нигдине. Оне нити су више припадале Љубљани, нити су биле неко посебно насеље. Та бесконачна кривудава цеста била је једини разлог њиховог постојања. Саобраћај је замирао, а ретки аутомобилисти нису били расположени да примају у кола чудне сподобе из мрака. Пешачио је и бацао поглед около да спази неко згодно место за спавање, неки стог сламе или сена, јер је нагло постало хладно. Сустигао је неког младића Словенца који је такође безуспешно стопирао. Имао је на себи само кошуљу с кратким рукавима и било му је хладно. Држао је руке скупљене на мршавим грудима да се угреје. Измењали су поздраве и пошли даље удвоје. У неком разграђеном дворишту Ранко је угледао неки стари ауто који му је личио на давно заборављену олупину. Пришао је и видео да је отворен, а унутра су још увек била седишта. „Хајде да преспавамо у њему“, предложио је. „Не, не!“, узвикнуо је престрашено Словенац и погледом показивао на кућу у којој је горело неко шкиљаво светло. Ранко се чудио том страху, али се ипак вратио на улицу. У том тренутку из куће је изашао један старији пар у пратњи домаћина. Нагло су прекинули разговор и претећи се загледали у њих. „Кај тражите овде?“, питали су тихим, претећим гласом. Били су то неки ситни, груби, чворновати људи. Ранка је ужаснула мисао да их они сматрају за ноћне лопове! За трен је нестала сва његова опуштеност, надмоћ скитнице чија је снага негде далеко, недокучива и недохватна за случајне сусретнике. Повукао је Словенца и казао, одлазећи, да су стопери и да иду у Загреб, али је иза себе чуо псовке и претње, и предлоге да их стигну, похватају и предају милицији. Ранко је био готов да потрчи, али се савлађивао јер је ценио да су пијани, да су пуни „цвичека“ и да псују јер нису у стању да остваре претње. Преноћили су далеко у пољу, на неком стрништу, у камари сламе. Ранко је дао Словенцу своју јакну, а сам је обукао џемпер. Само су им очи вириле из сламе, да гледају ведро небо и звезде, све док се нису склопиле. Ујутру му се вратило расположење, изгревао је опет сунчан и топао дан. До Новог Места возио их је неки камионет. Словенац је продужио са возачем у град, а Ранка су оставили на ауто-путу. До Загреба је стигао брзо, а онда је све стало. Саобраћај је био жив, али као да нико није марио за стопере. Ранку је полако улазило у свест да овде више нема туриста из Европе нити путника за Трст, да нико није слушао предавања Николе Рудића и да његов подигнути палац више 154
нико не разуме. А онда је прошло неко чудно возило, некакав огроман плави џип који је возила некаква људина са раздрљеном белом кошуљом и великим црним шеширом на глави. Пројурио је крај Ранка пуном брзином, а онда изненада закочио и стао пар стотина метара даље. Ранко је трчао као без душе, да се човек не попишмани од чекања. „Шта хоћеш?“, питао је човек. „Да ме повезете“. „Шта си ти?“ „Студент“. „Докле идеш?“ „До Београда“ „Ја идем до Шида, ускачи!“ Човек је изгледао јако задовољан што је стекао сапутника студента. Одушевљавала га је чињеница што студенти немају новац и морају да моле за вожњу. Он је био возач и имао је пара. Возач тешких камиона, аутобуса и свега громадног што се ваља по земљи. Ова џипчина за њега је обична ситница, он то вози једном руком, какви руком – једним прстом, ево овако! И притом је демонстрирао ту вештину шетајући џип лево и десно, с једног на други крај пута. Зауставио се у некој крчми да руча, већ је било подне. Наручио је и за Ранка, а овај је одбијао. „Шта нећеш!“, викао је човек. „Шта нећеш! Ти си студент и гладан си. Студенти немају пара! Видиш ли, ево видиш ли, човече“, говорио је келнеру, а уствари је викао да га сви чују, „ја возим овог студента и још га успут храним!“ Келнер и ретки гости ћутке су их гледали, а Ранко је слегао раменима, смешкао се и пристајао на обилан ручак, са вином и орасницама, на крају. Велика шидска равница, кукурузи који већ почињу да жуте, храстове шуме на хоризонту као острвца у мору, пространи паркинг испред мотела чији павиљони се удаљавају као деца на ливади, права линија ауто-пута којим повремено пројури неко возило остављајући за собом звук који нестаје и мирис који траје – то су слике које означавају крај Ранковог подухвата. Џипчина руковођена једним прстом тешке руке веселог возача камиона умањила се као тачка и нестала, а милицајац са маленом шапком наврх велике главе израстао у правог џина. Ранко је већ био депримиран и обесхрабрен том равницом која се размиче на све стране до у бескрај, већ разочаран том брзином која не хаје за дигнуту руку стопера, већ нестрпљив да се што пре домогне Београда, Студентског Града, своје улице Радоја Дакића у Земуну (коју је неко на једвите јаде, кроз подвожњак, као да је копао пролаз кроз стену, силом и неприродно, продужио готово насумце, цик-цак, кроз метеж Новог Београда), већ невољан да још једну прохладну континенталну ноћ проведе у неком стрништу или бостаништу, и то овде, надомак Београда. Само је још недостајало да му та цопина од милицајца приђе и лупи неку глупост. И баш то се 155
догодило. Док је он готово очајнички махао руком, милицајац се лагано догегао, израстао на тој равној плочи банкине високо као дух из боце, и претећи питао: „Зашто ти друже заустављаш саобраћај?“ „Стопирам“, казао је Ранко покушавајући да му глас звучи презриво, „стопирам, а не заустављам саобраћај!“ „Овде је забрањено заустављати саобраћај“, истрајавао је милицајац, али се ипак мало удаљио збуњен таквим одговором. Није знао шта то значи, да ли је то нека забрањена или одобрена радња, и по чијој наредби се изводи. Но, у том тренутку Ранко је угледао аутобус који је долазио одакле и он, из Загреба, како скреће ка паркингу. Неки прави дух из боце решава проблем! Да ли аутобус иде за Београд? Иде! Ранко улази и седа, плаћа карту и ставља је у мали џеп од кошуље на грудима. Утонуо је у седиште, зачкиљио и ужива у кретању аутобуса који сече равницу готово без звука, благо се њишући као на врху неког моћног таласа. Ааутобус је стао тачно испред Студентског Града. Преко пута је бифе у коме ће Ранко попити неки газирани, освежавајући сок, пре него што се упути том безвезном новобеоградском улицом Радоја Дакића, покрај павиљона са платанима испред. Док седи и пијуцка, очи му светле: још увек се свуда около вуче реп лета, лењо се крећу ретки пролазници, нема студената, кућица у броју 47 је празна, троскавац у авлији пожутео, кад узме кључ који чека под гредом и отвори врата запљуснуће га самоћа коју неће моћи да поднесе. Али на обали под Гардошем је живо, на сплавовима још има купача, скела вози и на Лидо. Кад се мало распреми, отићи ће тамо да лежи на песку и ослушкује лахоре ветра, да лечи носталгију за морем и тражи позната лица. Прошао је Нови Београд и ево га на голој и беспутној ледини пред самим подвожњаком. Расте узбуђење, срце му убрзано куца, не осећа никакав умор. У том тренутку он нема никакве пророчке визије, он савршено не зна да ће се тај подвожњак једнога дана у далекој будућности претворити у чудни славолук, да ће штрчати увис показујући своја омршавела ребра лепим новим кућама с балконима које га притискају са обе стране, али ипак корача под њим дигнуте главе, срећно осмехнут, као легионар под Тријумфалном капијом на Јелисејским пољима. Док он корача, очекујући сваки час да пређе кривину подвожњака и угледа светлост улице, за њим се вуче дугачка поворка ликова која ће одсад, заједно са њим, насељавати улицу Радоја Дакића. Ту су девојке, оне са којима је био, али и оне које је само једном срео, случајно упознао, или само видео у пролазу, 156
сапутници који су га прихватали и возили, управници кампова, другари и пријатељи са којима је проводио време, људи са којима се сретао кратко, са којима је прозборио тек по коју реч, којих је хтео, али и којих није хтео да се сећа. На крају те шарене поворке која се тихо кретала за њим, која је одсад неприкосновено припадала само њему, вукао се послушно са својом укрућеном вештачком ногом чак и онај ћорави и сакати есесовац који је одбио да га повезе на оној сувој, прашњавој утрини под храстовима.
157
ЧОВЕК ЈЕ ПАМТИО НЕКО ДРУГО ВРЕМЕ, КАД ЈЕ ТРАВЕ БИЛО ПОД ПЛАТАНИМА
Док је поворка ликова, укрућено и парадно као што приличи, корачала под славолуком и улазила у улицу Радоја Дакића, Ранко и Видоје су из ње излазили. Са последњом групом, већ мало развученом и у нереду, мимоилазили су се у густој сенци лакаткривине славолука, не хајући за опасност, јер никаквог саобраћаја није било. Да је којим случајем налетело неко возило, неприлагођеном брзином, са наглом шкрипом кочница и проклизавањем гума, као што се често догађало, тешко да би то Ранка тргло – толико је био узбуђен због овог сусрета. Али чим прођоше кроз славолук и угледаше пред собом познато лице Новог Београда – ту сада није била беспутна, добро утабана утрина, већ асфалтирана улица која се рачвала на све стране – чаробно дејство славолука нестаде. Ликови као и Ранково сећање остадоше са оне стране подвожњака, у улици Радоја Дакића која се више, одатле, није могла видети. Како је Ранково сећање оживело кад је прелазио подвожњак натамо, тако је нестало кад је прелазио наовамо. Док се тамо сећао нечега што се догађало у далекој прошлости, а заборављао оно што се догађа у том тренутку, сада се десило обрнуто: прошлост је нестала и садашњост је поново заузела своје место. Наједном је не само постао свестан нагло пробуђене Видојеве говорљивости, већ је био расположен и да га слуша. Али овај је, да ли због чудног дејства славолука, или због бриге шта ће му рећи доктор Јелић, безнадежно заћутао. Препознавао је улице и зграде поред којих су прошли, све је било на свом месту и уобичајено. Појавили су се чак, ту и тамо, ретки пролазници који су ишли за својим послом. На бензинској пумпи у парку, према којој су ишли, која им је служила као оријентир, било је возила која су чекала за гориво. Иза пумпе лево пружала се узана улица у којој је била Клиника, и даље закрчена аутомобилима. Имали су утисак да касне и убрзаше корак, да их доктор Јелић не чека. Кад уђоше у хол видеше, међутим, да их доктор Јелић ипак чека и било им је мало непријатно. Видоје није био сигуран да ли ће га доктор препознати, било је прошло много времена од њиховог последњег сусрета. Зато му је пришао мало снебивљиво и, не 158
пружајући руку, питао: „Да ли ме се, докторе, сећате?“ „Како да Вас се не сећам“, казао је доктор Јелић тихо, „Ваше чланке чувам као светињу!“ „Извините што мало каснимо“, рекао је Видоје и тек тада му пружио руку. „Не, не касните“, рекао је доктор Јелић здравећи се, „ја сам управо сишао са одељења!“ Ранко је све време стајао по страни и нетремице гледао у доктора Јелића. Потресало га је неко сећање које се с напором пробијало отуд из улице Радоја Дакића, којег није било док је трајала чаролија славолука, које је сасвим одвојено и накнадно призивала појава доктора. Њему се чинило да тог човека познаје, да га познаје управо из улице Радоја Дакића, из оног времена кад је та улица припадала њему и његовом пријатељу Крци, да је доктор био један од оних које је Крца повремено доводио међу њих, из неког другог света, кад су славили рођендане, положене испите, нове љубави, било шта, да се друже и радују са њима. Ранку је тада било чудно што ти људи, који живе неки лепши и богатији живот, долазе међу њих, у њихову беду и сиромаштво, што им то нимало не смета и што се радују и веселе као да и сами ту припадају. Некако нејасно, по аналогији са оним што се догађало са њим, приписивао је то снази улице Радоја Дакића, оном несавладном утицају које на њих има, коме су сви они на крају подлегли. И сада, док се чудио како је уопште успео да се сети тога лица, толико измењеног, које је упознао пре толико година, он је опет на неки смушен начин повезивао то са улицом. „Симон“, узвикнуо је наједном обраћајући се доктору Јелићу, „Ви сте Симон! Ви сте се некада дружили са нама у улици Радоја Дакића! А сада радите овде, у овој Клиници која је баш у улици Радоја Дакића, у њеном новобеоградском продужетку, тако близу оне наше улице, тамо преко подвожњака...“ Док је Ранко изговарао то у једном даху, као у трансу, доктор Јелић га је гледао озбиљно и напрегнуто, готово љутито. „Не знам о чему причате“, рече. „Откуд знате мој надимак?“, упита полако и отежући, као да премишља да ли да пусти љутњи на вољу или да се и даље савлађује, „...ја не дозвољавам да ме тако зову... осим мојим друговима из гимназије... Али видим да сте ме Ви познавали у младости“, рече после мале станке, као какав закључак, да прекрати неугодну ситуацију, па се окрете Видоју и показа му на нека врата. „Да уђемо у ординацију“, рече. Видоје је отуд изишао сам, видно умирен и задовољан. И доктор Јелић мисли да срчана мана није озбиљна. Погледао је све анализе и
159
дијагнозе и рекао му да доведе унука на преглед, кад све ово прође, кад се прилике колико-толико нормализују, није ништа хитно. Посао је за њих био завршен, кренули су ка колима. Док су откључавали врата, већ занети, већ у мислима одсутни, већ у аутомобилу који се опрезно извлачи из узане улице и жури да стигне до прикључка на ауто-пут, тамо изнад Студентског Града, трже их неки љутити глас. „Није вас срамота да остављате ауто у парку, да газите траву!“, говорио је неки старији човек, лако и аљкаво одевен, у тренерци и папучама, очито станар у павиљону пред њима. Ауто им је био заиста више од половине изван тротоара, готово ослоњен на дебло платана, и они махинално погледаше доле. Али никакве траве ту није било, само црна, утабана ледина. Ту траве није било откад се платан раскрилио, можда у последњих тридесет година, али човек је очигледно памтио неко друго време, кад је траве било, и кад су је несавесни возачи такође газили. Само их је тада, свакако, било много мање и нису долазили одасвуд, наваљивали са свих страна, без престанка, из сата у сат, дању и ноћу, као што је почело откад је на ледини преко пута где су се играла деца изграђена Клиника. „Извините нас што смо газили Вашу траву“, рече Видоје трудећи се да звучи озбиљно, „ево, одмах се склањамо!“ Али човек се само презриво окрете од њега и, сав бесан, оде у улаз. Сматрао је можда да би трава и даље расла под платанима да није тих уљеза који је газе, и мрзео је и њих и њихова извињења. Тек кад су далеко одмакли ауто-путем, пошто су све време ћутали и размишљали ко зна о чему, као да се тек тог тренутка присетио, Видоје упита Ранка кад је он то упознао доктора Јелића и зашто се он тада звао Симон? Али Ранко искриви лице у мрзовољну гримасу, и то само десну страну, ону према Видоју, и одмахну руком. „Дуга је то прича“, рече. „Уосталом, нисам баш ни сигуран, можда сам се преварио!“ И опет утону у ћутњу. Ауто-пут је и даље био пуст, дан сунчан и прозрачан, на све стране пуцала је тишина празног предела и они су уживали у томе. Било им је пријатно да ћуте, да седе један поред другог и да се возе том утихлом и опустелом магистралом. Уједначено брујање мотора, једини звук који се чуо, испуњавао их је неким нејасним осећајем снаге и слободе који им је – као да су тек сада тога постали свесни! – у последње време толико недостајао. Тишину ништа није нарушило ни кад се мост на Морави наједном уклонио испред њих. Ни тада ништа нису чули, само су осетили како тону и видели да пред њима више нема моста на који су били управо ступили. Као висока стена која штрчи из воде, дизао се пред њима и 160
растао носач са којег је склизнуо мост. Ранко је притиснуо кочницу, одупро се о седиште свом снагом, и остао тако укочен, са укрућеном ногом која га је болела, и кад је ауто стао тачно пред стубом, као пред неким високим зидом. И даље је владала апсолутна тишина и тек после дужег времена, кад почеше да се враћају неки ситни, уобичајени звуци – шуштање и гргољење воде, шум ветра – они закључише да су им уши биле заглунуле. Најпре су загледали себе и пипали се да виде јесу ли повређени, па кад су видели да нису, гледали су један другог и обазирали се около. Видели су да су и даље на траци моста, али да је она сада срушена и да лежи у води. Сва врата на колима била су отворена и они су гледали како вода – само који метар од њих – прави велики, бучни талас који се одбија од изненадне препреке и обилази стуб моста. „Јеси ли повређен?“ упита Ранко. „Мислим да нисам“, рече Видоје, а ти?“ „Мислим да ни ја нисам“. „Шта чујеш?“, упита опет Ранко после дужег ћутања. „Чујем како шуми Морава“, рече Видоје. „Осећаш ли мирисе?“ „Осећам“. „И воде, и спрудова, и врба, и топола?“ „Све осећам“, рече Видоје. „Кад си задњи пут тако седео, слушао Мораву и удисао те мирисе?“ „Не сећам се“, рече Видоје, „заиста се не сећам!“ Изашли су полако из кола и тек онда осетили да су угрувани и да их боле леђа. Држали су се за крста, пресавијали и разгибавали, али су се и даље понашали као да им се никуд не жури, као да су својевољно дошли овде да уживају у чарима Мораве. „Хеј!“, узвикну наједном Ранко укочивши се и буљећи у Видоја, „ако се врате да доврше посао, готови смо! Боље да се што пре мичемо одавде!“ И они, заборавивши на бол у крстима, кренуше, помало шепаво и поскакујући, назад да се докопају обале и врбака. Пре него што су успели да стигну до половине срушене траке моста, тамо на обали, на самој ивици где се трака преломила, зауставила су се полицијска кола и из њих су изишла два полицајца. Стајали су горе и пожуривали их високо подигнутим рукама.
161
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Борислав Радосављевић је рођен 1937. године у селу Јовцу, гимназију је завршио у Ћуприји, Филолошки факултет (светску књижевност) у Београду. Професионални је новинар, живи и ради у Јагодини. Прву књигу објавио је 1971. године. Био је то роман „Време кад смо женили Павла“ у коме је насликао наличје режима, његову борбу за опстанак, моћ и утицај. Књига је наишла на жестоку осуду штампе и медија. Писац је уклоњен из новинарства и онемогућено му је да објављује. Други роман, под називом „Доња мала“, који је 1974. на анонимном конкурсу Књижевног клуба „Ђура Јакшић“ добио прву награду и био читан и хваљен у рукопису, успео је да објави тек после смрти Јосипа Броза, 1981. Исте године враћен је у редакцију јагодинског листа „Нови пут“ из које је био избачен. После тога објавио је следеће књиге: „Раногрешници“, роман, 1989. (прва награда на анонимном књижевном конкурсу Књижевног клуба „Ђура Јакшић“ за најбољи роман у рукопису, награда „Душан Срезојевић“, награда „Светозар Марковић“)), „Српски белег, приче, 1991, „Анђелко & другови“, роман, 1993, „Злочин власти“, чланци и полемике, 1997, „Ериксонови далеко“, роман, 1997. (награда „Кристална призма“ КПЗ за књигу године), „Трагање за вођом“ – оглед из историје разума, 2002. (награда „Живојин Павловић“)).
162
Додаци
ПРОМОЦИЈЕ, ПРИКАЗИ, КРИТИКЕ Прочитали смо за вас СУБЛИМАТ ПОЕТИКЕ Борислав Радосављевић: „Славолук” – „Гамбит”, Јагодина, 2005. Борислав Радосављевић је један од ретких прозних писаца са овог подручја који се (веома успешно) огледао у свим важнијим прозним књижевним формама – кратким причама, приповеткама, романима, есејима, књижевним и позоришним критикама, чланцима, полемикама и огледима – али се чини да је наклоност књижевне јавности понајвише завредео управо романима. Као што се читалац може запитати (када је о песницима реч) не пишу ли, заправо, целог свог живота једну једину песму ма како, сагледавајући целокупни опус, оне деловале, на први поглед, разнородно, различито по структури, верификацији, мелодиозности, па и тематици, слично би се питање могло гласно изрећи и за прозне писце (или барем неке од њих): не пишу ли и они, заправо, целог свог живота једну једину књигу? На овакво питање наводи и књижевна авантура (да ли само то?) Борислава Радосављевића који, почев од ефектног дебитантског романа „Време кад смо женили Павла”, који је још пре више од три деценије уздрмао најширу јавност тадашње СФРЈ, преко епске породичне саге „Доња мала”, маестралног лирског романа „Раногрешници” (награде „Душан Срезојевић” и „Светозар Марковић”) и изазовног и помало провокативног дела „Анђелко и другови”, све до романа „Ериксонови далеко” (награда „Кристална призма” за књигу године) варира сличне теме, па и догађаје, чак и ликове и топониме, и исписује их готово идентичном, избрушеном и изнијансираном романескном техником. Теме власти, ратова, борбе за егзистенцију, односа појединца према окружењу и обрнуто, анализе каузалних веза, присутне су у свим претходним, као и у најновијем роману поетичног и вишеслојног наслова – „Славолук”, који је испричан филигранском романсијерском техником, непоновљивим ритмом реченице која на 163
необичан начин једноставно носи све пред собом као озон после кише, једним дубоко смисленим али и наглашено лирским доживљајем света. Све те поменуте карактеристике, као и друге које због недостатка простора није могуће поменути у овом тексту, највише долазе до изражаја у најновијем Радосављевићевом роману којим је писац, чини се, досегао стваралачки зенит и написао књигу за коју се, без много двоумљења, може констатовати да представља сублимат препознатљиве поетике Борислава Радосављевића, а припада самим врховима савремене српске прозе. На мање од 200 страница, прилично сажето, Борислав Радосављевић говори о мирном животоку Титове ере, која се поклапа и са младошћу и студентским данима главног јунака који може бити и сам писац, и где се препознају неки ликови, као и чувена студентска кућица у Земуну из његових ранијих романа, паралелно градећи причу из доба Милошевићевог режима и доба храброг „уредниковања” у „Новом путу” и бројним занимљивим догађајима из тог периода, завршно са чудовишним бомбардовањем „милосрдних анђела”. Иако се прича, условно речено, креће на поменуте три равни, све то је мајсторски испреплетано и повезано, да представља право чудо, баш као и сам живот који је све то изнедрио. Слично као и у претходним романима овог аутора, и у „Славолуку” има доста аутобиографског, па и готово документарног, чак директније од претходних остварења – што овом роману даје и наглашену читалачку драж, поред осталих квалитета о којима је већ било речи. Наравно, као и код свих уметничких дела, и у овом роману има делова који су наглашено лични, што их помало удаљава од објективне хроничарске повести, али их зато интензивно приближава искреном уметничком доживљају, а ваља запазити и, овога пута, мајсторску композицију, занимљиву и (у доброј мери) препознатљиву галерију ликова, као и изузетно одабрани наслов који, на неки начин, попут фреско малтера повезује све те камичке у један раскошан мозаик флуоресцентних слика пишчеве (и наше) стварности. Јер, „Славолук”, вијадукт или подвожњак, односно мост, тамо негде између Београда и Земуна, може бити и нека, видљива или невидљива веза између два света, Истока и Запада, комунизма и капитализма, или танка нит која раздваја, односно спаја два времена – пишчеву младост са садашњим добом, као дуга која се јавља после кише и чије нијансе очи још засењене пљуском једва и уочавају, све док се те божанске боје чаролијом природе тек после неког времена не споје у један прамен. 164
Писац на крају, после бесмислених ратова и бомбардовања, после болних нестајања и одлажења, поручује да су се Одисеји вратили на своје Итаке, али не одговара експлицитно на питање да ли су успели да победе себе саме – већ то оставља читаоцу. То питање само је један у низу разлога због кога, несумњиво, треба прочитати ову занимљиву и артифицијелно високо остварену књигу, чијим самим звучним насловом, наравно као и садржином, Борислав Радосављевић, после бројних меандрирања између сцили и харидби, недвосмислено потврђује своју најзначјнију књижевну, а самим тиме и животну победу. Б.(ајо) Џаковић (Нови пут, 23. март 2005) “Славолук” Борислава Радосављевића У ДВА ГЛАСА Писац из Јагодине Борислав Радосављевић, чије су књиге временом наилазиле на жестоке осуде комунистичке власти, ових дана огласио се романом „СЛАВОЛУК”. У делу аутор говори у два гласа: први долази са далеке периферије Брозовог мира, са замућених обриса јадранских плажа, малених села заробљених у врелом камену, које из далека покренута зла судбина додирује нежно, непрепознатљиво, а други из дубоке позадине Милошевићевог рата до које допиру само најболније последице. Раздвојени чаролијом славолука, чудом преживелог подвожњака на давно несталој траси железнице која је ишла за Загреб, Љубљану, Трст и Виену, опстајући на размеђи нечега што је било и нечега што настаје, гласови се на крају стапају у један – каже се у рецензији ове књиге. (Вечерње новости, Београд, субота 2. април 2005) Нове књиге СЛАВОЛУК: КАКАВ, КОМЕ, ЗАШТО? Борислав Радосављевић: Славолук, „Гамбит”, Јагодина, 2005. Најновија књига (роман) Борислава Боре Радосављевића (1937.) има мали наслов, али веома велико (широко и дубоко) значење и значај. Именом романа, својеврсним славолуком (спомеником победи) засвођен је људски живот, живот човека (људи) у нашем 165
друштву и времену. А то друштво је српско, југословенско, европско, са разним системима (социјалистичким, капиталистичким, патријархалним, грађанским...) а време је од око пола века; то је друга половина 20. века. Још прецизније: од 1999. године па уназад око педесет година. Зашто уназад? Зато што је то тако приказано (описано) у роману, да би било: јасније, пластичније, живље, животније, уверљивије, снажније... Зато је ово „роман тока свести” – и савести. Радња романа – у физичком смислу – стварно почиње 1999. године, у време НАТО бомбардовања наше земље, и одвија се – само један дан. У том дану, два човека – јунаци романа – путују у Београд (аутопутем из правца Ниша), обављају посао (у Београду) и враћају се... Разговарају и присећају се разних догађаја – доживљаја; успона – падова; дилема – разрешења; среће – несреће; судбина... Ту су, такорећи, читави њихови животи или само један живот, са његовим битним карактеристикама. Тако онда „радња романа” – кроз свест – траје пола века и дуже; већи део живота, од младости до старости. Централни садржаји романа су из живота студента који, касније, ради као новинар, уредник. Роман је врло сложен, слојевит. У првом, површинском – приказивачком слоју су описи студентског живота у Београду, у социјалистичкој (титоистичкој) Југославији, крајем педесетих година прошлог века, те и живот студен(а)та лети (путовања аутостопом, феријална летовања, љубавни заноси; младалачки поноси; авантуре, са и без разлога – (не)згоде... као и живот, рад, развој (младог па зрелог човека) новинара, уредника недељног листа у поморавском граду – средишту округа... Понирући још дубље кроз та два слоја романа, може се доћи до трећег – идејног (како се то обично каже). У њему су, педагошкодидактички речено, поуке и поруке. Ту су одговори на оно суштинско питање: шта је писац хтео да каже? По моме уверењу, казао је да: живети није лако, али је лепо; живот мора бити испуњен радом и сарадњом са другима; рад и сарадња морају имати упорност, стваралаштво, хуманост, солидарност, живот је толико компликован да увек постоје проблеми, недоумице, дилеме, успони – падови, (не)среће... За илустрацију, у овом роману су присутне и велике људске дилеме о начинима постизања слободе, правде, одговорности... Рецимо у вези са судбинама младића који часно служе војни рок у
166
својој земљи – држави и гину у другој држави... Како, зашто, у име којих вредности, идеала? У складу са три назначена слоја овог романа су и три његове компоненте: естетичка, политичка и етичка. Сматрамо да је естетичка најквалитетнија. У њој се Радосављевић још јаче него до сада (кроз повелик број добрих романа и других дела) потврдио као сасвим зрео писац, романсијер великог формата, високог стила... Аргументи за то су у Славолуку. То је књижевно дело веома сложене композиције, створено изузетно зналачким писањем; језиком и стилом који су истовремено јасни, пријемчиви, допадљиви, лепи. Све то не само што одржава пажњу читаоца, већ и ствара атмосферу за пријатан (снажан, уверљив) естетски доживљај лепоте, не само нашег језика, већ и књижевности као уметности. У таквом језику и стилу, код овог писца, у Славолуку поготово, је обиље – раскош књижевних фигура (метафора, симбола, компарација, персонификација, епитета...) које се складно повезују у књижевном ткању па та (књижевна) лепота има нешто и од музичке лепоте (тонова, ритмова, мелодичности...), па и ликовне (боја, облика, нијанси, прелива...). Склон сам да помислим да је и у Славолуку показано да књижевност има шире, веће, дубље изражајне могућности него музичка и ликовна уметност. Сумарно речено, Славолук је веома добар роман, са првенствено естетским квалитетима. Најкраће речено: то је славолук – споменик честитом животу, сваком човеку који изграђује себе радом, поштењем, праведношћу... Можда у њему (местимично) има и сувишног естетизирања: сувишних детаља, нарцисоидности главних јунака (неко ће помислити или рећи: поистовећивање аутора са главним јунацима, нарочито Ранком...). Али, нека. Нема романа без мана! Славолук је и њих надкрилио, надвисио. Истински похваљујемо, прво аутора, па издавача. А најбоља награда биће: што више пажљивих читалаца и коректних критичара. Проф. др Адам Нинковић (Нови пут, 17. август 2005)
167
Промоција романа „Славолук” Борислава Радосављевића у Јагодини ПИСАЦ КОМЕ СЕ ТРЕБА ВРАЋАТИ Изузетно афирмативне оцене новог романа угледног јагодинског романсијера, али и целокупног његовог дела Прошлог уторка у великој сали Народног универзитета у Јагодини одржана је промоција романа „Славолук” истакнутог приповедача, романсијера, есејисте, књижевног критичара и новинара Борислава Радосављевића, који се пре пар месеци појавио из штампе у издању издавачке куће „Гамбит” из Јагодине. После поздравне речи Весне Вукићевић, директора Народног универзитета, која је нагласила да овакве и сличне књижевне вечери представљају прави празник за ову установу, о новом роману, али и целокупном досадашњем књижевном опусу Борислава Радосављевића, веома надахнуто говорио је књижевник и новинар Бајо Џаковић. У презентирању књижевног портрета Радосављевића Џаковић је пошао од првог романа „Време кад смо женили Павла”, који је објављен 1971. године и који је, како је Џаковић нагласио, због храброг и критичког става према тадашњем режиму добро уздрмао целокупну јавност оне Југославије и доспео на насловне стране тадашњих дневних листова, па је аутор касније због тога имао озбиљне проблеме и следећи роман (“Доња мала”) успео да објави тек десет година касније. Говорећи о сваком делу понаособ Џаковић је посебно истакао лирски роман „Раногрешници”, књигу чланака и полемика „Злочин власти” и огледе из историје разума „Трагање за вођом” – које је Џаковић назвао есејистичком прозом. – Од првог романа па до „Славолука” Борислав Радосављевић непрестано обрађује тему власти и сагледава је са више аспеката. Притом, веома маркантно и сугестивно, слика и доба које су неки означавали Брозовим режимом, као и недоба које смо заједно проживели а неки га зову по Слободану Милошевићу. Притом у свим делима Радосављевића има аутобиографских елемената – од дечештва, преко студентских дана, до уредниковања у недељнику „Нови пут” – тако да све његове књиге делују питко, комуникативно, па и интригантно, односно вуку читаоца да чита даље. Томе свакако доприноси изванредан, перфекционистички изграђен стил, као и моћан ритам реченице, 168
ретко виђен у савременој српској литератури. Све те карактеристике на најлепши начин сублимисане су у „Славолуку”, роману симболичног наслова, који означава и мост између два времена, младости и зрелог доба, али и Истока и Запада, овостраног и оностраног, и велику књижевну и животну победу Борислава Радосављевића – закључио је Џаковић. У веома аналитичном излагању угледни књижевни критичар Драгољуб Стојадиновић, иначе стални критичар „Вечерњих новости”, испричао је да је за Борислава Радосављевића први пут чуо почетком седамдесетих година прошлог века и да му је драго било што су се у Јагодини тога доба појавила два млада писца (Борислав Радосављевић и Никодије Спасић) која су имала храбрости да гласно проговоре о слабостима режима, који су се тако придружили Јари Лабуду који је, по Стојадиновићевим речима, до тада био усамљени песник у запарложеној Јагодини кога је мало ко разумео. Касније се Стојадиновић, како је рекао, изузетно пријатно изненадио романом „Доња мала” Борислава Радосављевића који говори о Поморављу, тамним страстима и мукама, али и презентира изузетне слике реке, као и поплаве и човекову борбу са стихијом. Те пластичне и мајсторски орнаментисане слике Поморавља Стојадиновић је, како је нагласио, доживео као нешто аутентично и ново у нашој литератури и, по његовом мишљењу, пред тим сликама Поморавља, у књижевном смислу, устукнуо би чак и чувени „Петријин венац” академика Драгослава Михајловића. Потом је Стојадиновић говорио о даљим делима Борислава Радосављевића и истакао да је после ишчитавања романа „Славолук”, којим се писац у уметничком погледу враћа на своје почетке, али их и надограђује, одлучио да се поново врати овом писцу и одужи се на тај начин што би као искусан књижевни критичар озбиљно и валидно валоризовао његов занимљив књижевни опус. (Нови пут, 1. јун 2005)
169
Садржај СЛАВОЛУК
2
ЈУГО НА СРУШЕНОМ МОСТУ, КАО НА ПАЛУБИ ЛАЂЕ ИЗ ГРАДА ОБАВИЈЕНОГ МАГЛОМ, НА ПРОЗРАЧНУ ШИРИНУ АУТО-ПУТА ИСПОД ПОДВОЖЊАКА, КАО ИСПОД ДУГИНОГ СВОДА ГОВОРИЛИ СУ СНИСХОДЉИВО, СА КУЧЕЋИМ ОСМЕХОМ МАГЛЕНА МИСАО ИЗ РАВНОВСКОГ БИОСКОПА ЗЛАТНА ПРАШИНА БОРЦА ЗА НАЦИЈУ НИКОЛА РУДИЋ ЕДУКУЈЕ ВИЛИЈЕМА ХОЛДЕНА ПРЕРУШЕНОГ У СКИТНИЦУ ЉУДИ СУ БРАНИЛИ МЕНЕ И „НОВИ ПУТ“ КАО НЕКАДА ЗАДРУГУ И ЖИВОТИЈА ДАНИЛО ЈЕ ПРАВИО МАНГУПСКЕ ГРИМАСЕ И НАМИГИВАО ИЗ КАБИНЕ МАРКСОВО УНУЧЕ НЕЋЕ ДА ЈЕДЕ ОТПАТКЕ ОДБИЈАО ЈЕ ДА БУДЕ ЗАРОБЉЕНИК У ПРЕДЕЛУ СЛОБОДЕ, УТОНУЛОМ У СВЕТЛОСТ МОРА МОЖДА БИ МЕ И ЛУПИЛИ КОЛЦЕМ ЗА ВРАТ, НЕГДЕ У МРКЛИНИ И БЕСПУЋУ УСАМЉЕНА ЛУТАЛИЦА СИШЛА ЈЕ СА ЕКРАНА НАОЧИГЛЕД ЦЕЛОГ ЗАПАЊЕНОГ КАМПА „ДА УБИЈЕМО СКОТА“, ШАПНУ НЕКО ЗАВЕРЕНИЧКИ ДИГА СИ СЕ НА ПУТ, ДИТЕ! ОПТУЖБА ПРЕД КОЈОМ МОРА ДА ЗАНЕМИ СВАКА ОДБРАНА ДА ЛИ ЈЕ ТО БИЛА КЛЕТВА РАЗОЧАРАНЕ ДЕВОЈКЕ, ИЛИ МОЛИТВА? СПУСТИО САМ СЛУШАЛИЦУ И СЕДЕО САМ, СРОЗАН И НЕСРЕЋАН ЗАЧАРАН ПРЕДЕО И ЧАША МЛАКЕ, БЉУТАВЕ КИШНИЦЕ ВРХОВНА КОМАНДА МЕ ЈЕ ЛАГАЛА ЛЕГЛА ЈЕ НА УЗАН, КЛИМАВ ПОЉСКИ КРЕВЕТ ПОКРИВШИ МУ ЛИЦЕ КОСОМ КОЈА ЈЕ МИРИСАЛА НА 170
3 8 16 20 26 34 40 43 49 54 60 69 74 80 89 98 102 109 112 120 125
ЛАВАНДУ ПАРТИЗАНИ ИЗ ЧИТАНКЕ ПОД ВАТРОМ СНАЈПЕРА ПРОЗРАЧНИ ТРЕНУТАК ЈУТРА У ШИБЕНИКУ СВЕТЛИ КРОЗ СВЕ РАНКОВЕ ГОДИНЕ ПРИКРАЛА МИ СЕ МИСАО КОЈА МЕ ЈЕ ПОРАЗИЛА ЧУЛИ СУ КАКО УПРАВНИК СТЕЊЕ НАПИЊУЋИ СЕ ДА ИЗДУЖИ РУКУ ЧОВЕК ЈЕ ПАМТИО НЕКО ДРУГО ВРЕМЕ, КАД ЈЕ ТРАВЕ БИЛО ПОД ПЛАТАНИМА БЕЛЕШКА О ПИСЦУ Додаци
171
130 134 141 145 158 162 163