Борислав Радосављевић – Излет с пуковником (роман, 2020) by Borislav Radosavljevic

Борислав Радосављевић

ИЗЛЕТ С ПУКОВНИКОМ РОМАН

Борислав Радосављевић ИЗЛЕТ С ПУКОВНИКОМ Издавач ИК „ГАМБИТ”, Јагодина 069 27 38 762, gambitja@gmail.com За издавача Златомир Лазић Рецензент Иван Радосављевић Технички уредник и дизајн корице Зоран Јевремовић Штампа •Топаловић• Ваљево Тираж ??? примерака ISBN Јагодина 2020.

Фотографија на корици: Део Штаба Девете далматинске бригаде - стоје Љубиша Урошевић и Вицко Крстуловић, клечи ????????

Борислав Радосављевић

ИЗЛЕТ С ПУКОВНИКОМ РОМАН

Шетао се сваког јутра ободом Града, доле насипом реке, или горе, стазом на брегу изнад његовог насеља, и смејао се; нечујно, али видно, кривећи уста и жмиркајући, док је у себи понављао речи лекара: шетај се, шетај се, шетај се, бар један сат дневно, то је најлакши и најбољи начин да одржиш здравље… И он се шетао и сећао и смејао. Јер то нису била јутра већ вечери, мрачне, са притуљеним или погашеним уличним светлима, и није се шетао ободом града већ градским улицама, главним и удаљеним, споредним, кроз густу мрежу насеља, и није био сам, око њега корачала је бучна гомила, дувала у пиштаљке, или певала на брзину склепане борбене песме, или бацала у таму ноћи, као ватрене стреле, дрске, изазовне слогане на које је одговарало само треперење звезда, ако је била ведра ноћ: они којима су били упућени седели су занемели у својим замандаљеним домовима иза спуштених ролетни на прозорима. Бука је, приближавајући се, палила светла у понеком дому и довлачила на балконе оне који јој се још нису прикључили, који су махали одозго раздрагано освојени том енергијом масе која се разливала Градом као поплава и као магнет привлачила мушкарце и жене, старце и децу, мајке и очеве са бебама у колицима или у рукама, учене и просте, паметне и глупе, здраве и јуродиве; чак и псе луталице који су, као и људи, стрпљиво чекали да се маса окупи и крене и ишли са стране као каква послушна стража. Дамарала је у њему радост коју никада до тада није осећао. Дубоко је разумевао историјску суштину тих шетњи, њихову револуционарну и превратничку снагу: било је то први пут у његовом животу да види побуњени народ који се више не повлачи ни пред кишом, олујом, снегом, мразом, мећавом, мраком, удбашима који насрћу на 5

њега аутомобилима, ни пред кордонима полиције који запречавају улице и пролазе; газе као одваљени брег, као талас цунамија, разгрћу полицајце који беспомоћно и све слабије ударају пендрецима прибијени том тешком масом уз зидове зграда, излоге продавница, ограде периферијских кућа, иду даље, даље, и најављују се све већом буком. А сада је све утихло, као гроб. Гледа доле на град, на метеж ужурбане и хаотичне изградње и смеје се. Где је нестала сва та енергија? Није нестала, само се претопила, претворила у нешто друго, пламено црвено усијање претворило се у плаво, чивитно, модро, прљаво, згажено, стапкано у каљугу. Нагло, одједном? Не, није то било нагло, знао је, видео, само није обраћао пажњу. Док је он напољу, са неког мрачног платоа понекад говорио кличућој маси, убеђивао све те људе да су сад слободни грађани и позивао их да крену не обазирући се на полицију опремљену штитовима и панцирима, јер је и полиција, ма колико била застрашујуће опремљена, ипак само део слободног народа, мали Реки, кога је сматрао само потрчком, седео је у канцеларији и додворавао се оном горе у престоници који је смишљао и бацао у масу те превратничке идеје. Ко је био и шта је радио тај Реки, није знао, нити га је интересовало. Касније, узгредно и са чуђењем, сазнавао је да је тај „мали привредник“ много пута, под комунистима, кад је то било тешко, започињао некакве приватне послове, углавном тако што је лагао и варао лаковерне од којих је узимао новац који никада није враћао, кога су повериоци увезивали у врећу на дугачком конопцу, бацали у Дунав па извлачили у задњем тренутку, придављеног и помодрелог. Смејао се тим причама. Сматрао је да је све то неважно, да су сви добродошли: за промену тог ужиљеног комунистичког режима били су потребни гласови, гласови, много гласова! Да се ишчупа та репа из приче није био довољан само деда, требало је за њега да се хвата све што је хтело и могло. Није разумео да су се многи хватали, али нису потезали. Реки и његов другар Боки, младић са лепим раздељком, витак, дугачког врата и женских покрета пуних увијања – нису хтели да буду мали миш који последњи у низу доприноси чупању те велике репе. Хтели су да буду први. Држали су се за 6

деду и претварали да им искачу жиле на врату од напрезања. Уживо су преносили великом Вођи шта се догађа и хвалили се колико су народа окупили, кога су све превели и довели у његову партију! А Вођа је то и те како знао да цени. Он, велики, велики, велики „краљ тргова”, пророк божанског лица, испосник дугачке браде и умашћене косе, а они апостоли који пророчки глас његов шире по народу! Видео је све то и знао, слутио је можда само у почетку, први пут кад је то видео, а после засигурно знао шта ће се догодити, али је ћутао са малим, сетним осмехом. Већ су долазили код њега да му се додворавају. Водили га по кућама да га госте, у кафане, тапшали по рамену, продавали се до мучнине подмукло и неискрено. Бићеш председник Општине, говорили су, посланик, наш вођа, наш лидер. Не, нећу ја бити ништа од тога, одговарао је и смејао се жмиркајући, с погледом од кога су збуњено спуштали главе и нагло заћутали. Не, нећу бити ништа од тога, рекао је и сада. Ништа. Казао је то гласно и окренуо се да се увери да нема никог у близини. Помислиће да је полудео, да разговара сам са собом. О, како је био у праву! Још траје еуфорија победе. Зграда Општине сада је њихова. Седе у кабинету председника. Али власти још нема, нико није изабран. Чиновници преплашено седе у својим канцеларијама и чекају убеђени да ће их неко избацити напоље и довести нове. Реки им не даје никакву наду. Сваки час грубо отвара врата и презриво виче: „Шта је, комуњаре, још сте ту?” Улазе и други. Не вичу, али гледају их намрштено и с висине, ваљда меркају која ће места да заузму. Чека се Деда. Шта ће бити, то ће он да одлучи. Је ли дошао, је ли дошао, питају уплашеним погледима једни друге, једва мало подигнутих брада и обрва. Не знамо, не знамо, одговарају једни другима, једва мало подигнутим раменима и обрвама. Ево, најзад, великог Деде који је овде, у овом Граду, ишчупао ту жилаву репу. Ауто стаје на самом улазу закрчивши цело степениште. Телохранитељи хитро искачу и отварају врата, а Деда споро, али ипак лаконого, не гледајући не само своје телочуваре, него ни народ који се врзма около, пење се на спрат. Устају, аплаудирају. Њему као непријатно. Седите, каже, седите, и не рукује 7

се ни са ким. Седа и он. Сад ћемо да решимо оно што је неопходно, каже растежући сваку реч као жваку и дајући им значај псалама Давидових, сонорним гласом којим је опчињавао масе. Ја сам добро размотрио вашу ситуацију и одређујем да председник Општине и народни посланик у Републичкој скупштини буде човек који се највише истакао у овој нашој неравноправној али ипак успешној борби, а то је господин Реки! За односе са јавношћу, за пи-ара Општине – то место такође припада нама – одређујем господина Бокија. Истовремено он ће преузети и функцију председника Општинског одбора наше Партије. Немојте, немојте – скаче Реки – то је превише за мене! Превише! Ја јесам амбициозан, господине Дедо – виче стављајући руку на срце – јесам, признајем, јесам, и ја то никад не бих одбио, али ми смо се већ договорили, ми имамо у граду правог човека за те функције, доктора од угледа, стара грађанска породица, коленовићи тако рећи, начелник неуропсихијатрије, озбиљан, угледан, опозиционо настројен, пред пензијом! Деда који је ишчупао репу неодређено лута погледом по канцеларији, размишља. Доста ми је тих стараца, каже, млади су будућност, биће онако како ја кажем! Реки се скрушено повлачи на место, Боки се подсмешљиво кревељи Рекијевој глумљеној скромности. Тишина. Сви гледају около с мањим или већим запрепашћењем. Устаје неки млади адвокат. Нема браду и бркове, али има дугачку, благо коврџаву косу везану на потиљку у некакав реп који му пада низ леђа. Свака част, каже. Изабрали сте најгорег међу нама! Деда се не збуњује. У глувој тишини гледа један дуги минут у плафон, па пита. „А ко је бољи?” „Сви су бољи”, каже младић. „Бришите ме из свих ваших спискова!” И одлази. Ћутке, као да се искрада, за њим одлази и инжењер Раде, председник Окружног одбора Партије, који је очекивао да ће њему понудити посланичко место. Његов одлазак као да нико не примећује. „Ја знам”, каже Деда, „да је адвокат добар човек, али ако неко неће да ради – ја ту ништа не могу!” Дакле, млади адвокат „неће да ради”. Реки хоће. Молим лепо. Осмехивао се. Знао је. Он је урадио шта је могао. Његова улога је завршена.

Ипак, нису могли без њега. Оставио је иза себе исувише дуг и дубок четворогодишњи траг који су видели и доживели, који им се урезао у мозак. У ствари, његове штрапке лежале су негде у пустињи прошлости, окамењене као трагови копита коња Краљевића Марка, тридесет година уназад, кад је писао оно што други нису смели ни да изговоре, ни да шапну другима на уво; кад је у књизи, сам-издату, коју су читаоци тражили на све стране, извргао руглу ниске страсти комуниста, сурову борбу за власт, тешке међусобне обрачуне, описао генезу њихове моћи и власти – пут од ништака до званичника. Клеветали га по новинама јавно, називали ту књигу политичким памфлетом којим један непријатељ народа сахрањује њихову „револуцију”, напада самоуправљање и социјализам, блати успехе радног народа, оптужује за Голи оток, а тајно му радили о глави: тражили су да књигу забране, да њега избаце с посла, да га кривично гоне. Налазио је у поштанском сандучићу „Србобран” и друге емигрантске листове. Књигу су читали и у емиграцији, покушавали су да докажу да је повезан с емигрантима, да га оптуже за заверу против државе. Он је носио те листове у милицију. Неко ми је убацио у сандуче – говорио је уз осмех, ширећи руке – молим вас проверите, ја не знам какве су ово новине! После их више није било у сандучету. А на улици су му прилазили – комунисти. Грле га и шапућу: браво, дивна књига, права књига, храбра и истинита. Немој да станеш, никад немој да станеш, не обазири се на ову галаму, све ће то проћи, књига ће остати! И читаоци су слично писали, подржавали га, хвалили. Једног преподнева, било је пролеће, уживао је у благим на9

летима ветра и прозрачном небу док је корачао обалом реке, сусрете га окружни јавни тужилац. Стаде испред њега. Висок, наочит, стари господин. Предратни судија. Познавао га с виђења, али није му се јављао. Мислио је да га тужилац не познаје. Али сад види – познаје га. Прочитао сам твоју књигу – каже уперивши прст у његове груди – свиђа ми се и – нисам је забранио! Закон штити само оне највише, а ти о њима ниси писао. Смешкајући се одлази, он гледа за њим и такође се осмехује. O tempora, o mores, узвикнуо би Цицерон. Али за ове младе то су само сенке на далеком хоризонту, нешто магличасто на рубовима сећања, о чему су слушали без жеље да чују и памте. Они га знају из овог свог времена, док је као уредник Новина сваке среде објављивао критике, жигосао неморалне, корумпиране, неспособне. Писао је о блиским и далеким, малим и великим, познатим и непознатим, о свима који су се огрешили о правду и морал, о привредницима и политичарима способним једино да чувају свој положај и привилегије, да на све могуће начине пљачкају народ и државу, да потпаљују ратне фитиље, да воде омладину у ратове да гину за њихов профит, за виле на Дедињу, за џипове и јахте. Исмевао их, извргавао руглу. О, како су они беснели, а читаоци се радовали, смејали се охрабрени, радосни што се нашао неко да исмеје неког бедног биџу који се без мере и укуса додворава власти. „На говорницу је ступио један српски биџа. Мали, дебео, мастан и ћелав, округле главе као да је шестаром нацртана, ставио је достојанствено бележницу на пулт, искашљао се, узео чашу и гуцнуо мало воде, испрао уста, загргољио, пљунуо прштећи иза себе право на председавајућег и, док се овај брисао, почео да говори: Два месеца ова наша Скупштина тркља и пркља нешто, место да рачисти сас ту непријатељску омладину и ти профисори кобајаги универзитета који су се ставили на чело снага мрака и покоља. Опозиција нас овде замајава и вија ки теле по ливаду док ми сељаци немамо леба да јемо, увили смо се и упрели ки кукуруз на оморину. А кад нас довели дотле, јурнули да нас докусуре, разни Лечићи, Смиљанићке, сп - овци, страни криминалци, шиптарски сепаратисти, усташе, љотићевци и четници. Али нису они сами смислили те стратегије. Њи неки води! 10

То је ова опозиција која тунак седи сас нас! Дошли су из божје матере овде, ми ги наранили и напојили, а они руше наш мили и драги Београд и нашу Србију и нашу легално изабрану влас!” Председник једног суседног града препознао се у овом колоритно описаном скупштинском јунаку и месецима слао претеће поруке. Ја доручкујем са Милошевићем, викао је, ја сам познат и моћан, ја могу све, ја ћу уништити тог клеветника. Био је моћан и богат, али ипак бедна сподоба окружена још беднијима који му се клањају за ситан новац и ситне привилегије које је разбацивао около. Није могао ништа. Забранио је новинарима да долазе у његов град и пишу о њему, они нису долазили, али Новине су имале дописника из тог места који је писао о чему је хтео. Забранио је да се Новине продају на киосцима у том граду, продавци су их скривали и продавали познатима и поверљивима. Они су их читали и давали другима да читају. Како сме тако да пише, говорили су добронамерни у бризи за њега, како сме! Да ли га Удба плаћа да нас провоцира, питали су се у тренуцима отровне сумње неки уплашени док су читали у својим закључаним канцеларијама, да их нико не види. Човече, убиће те, опомињале су га телефоном колеге из других градова. Исецали су његове чланке и слали их својим пријатељима и рођацима који живе далеко у свету, они су се радовали што постоји неко ко сме да пише оно о чему други ћуте. Штампао је новине у штампарији „Политике” у Београду. Политика је тада била режимски лист, спутана као коза везана за колац усред раскошне ливаде. Читали су његове чланке, објављиване увек на трећој страни. Док је дежурао у штампарији, по цео дан, увече кад новине стигну у ротацију морао је да потпише одобрење, падали су по њему погледи пуни страха, поштовања, али понекад и мржње. Две коректорке, пошто би прочитале ујутру прве шлајфне његових новина, долазиле су цвркутаве и еуфоричне да поделе с њим свеже утиске. Јаој, јаој, како сте ово смели! Боже, како сте смели! И шта Вам тамо кажу? Да ли Вам прете? Зар се не бојите? Он се смејао и причао са њима, дуго. Не бојим се, говорио је. Неки ме због овога мрзе, али многима се такво писање свиђа. То је тест на коме пролазе само добри и неискварени. Ето, и вама се свиђа. Јаој, 11

јаој, једва чекамо да отисну шифове да прочитамо. И запричају се без мере. Проћелави шеф коректуре са зализаним остатком косе и црним надлактицама преко рукава сакоа мора да долази по њих. Даме, побогу, чека вас посао - каже ширећи руке. Једном га је, она млађа, повела на спрат да га упозна с мужем. Поносила се њиме. Леп и озбиљан млад човек, већ дуго извештач телевизије са Косова, где се разгорева ватра побуне. Интелигентан и одмерен, писмен, прича уживо са лица места, пробрано али истинито. Можда нешто прећуткује, али оно шта каже није лаж. Види се поштење на његовом лицу које сви препознају, и на улици. Стекао је углед који, у то време, на државној телевизији, мало ко има. Сада седи у некој празној просторији и игра шах са колегом. Да те упознам са уредником о коме сам ти причала, каже с радошћу у гласу његова жена. Он окреће главу и уредник у тренутку види блесак чуђења и запитаности у његовом погледу. Тај поглед као да је говорио: зар је могуће да ми жена доводи овог човека за кога никад нисам чуо, никад га видео, као неку знаменитост са којом треба да се упознам? Ипак је културно устао и пружио руку. Да му је жена причала, није потврдио. Можда је није ни слушао ни упамтио шта и о коме прича. Али кад се завршавала прва смена, провиривали су радници који полазе кући и питали раднике на прелому: „Има ли трећа страна?” То је значило: има ли оног чланка на трећој страни? Има, одговарали су. Оставите у фиоци! Хоћемо, не брините! Нису познавали аутора, нису знали да он седи ту и помало се чуди. Понекад га је директор позивао у канцеларију. Да пију виски и разговарају. О, времена! У граду, и свуда, ипак, било је много више оних који га мрзе и псују. И у редакцији радија, горе на спрату, у његовој фирми, готово сви су га мрзели. Нису хтели да пишу за новине, нису долазили на редакцијске састанке, окретали су главу од њега. Једном, кад су ипак дошли, рекао је: не знам зашто се тако понашате, мислио сам да се ви поносите тиме што сам вам ја уредник. Насмејали су се безобразно и цинично. Гледао их је сасвим мирно и озбиљно и казао: значи, преварио сам се. Кад је тако, зашто се не буните, зашто не покуша12

вате да ме смените? Да сам на вашем месту, ја бих се бунио! Сагли су главе и ћутали. Иако је изгледао озбиљан, схватали су да је и он говорио цинично. Нису наседали. Поткопаваће га ћутке. Неће писати, угасиће му Новину. Предводи их лично уредник радија, млад новинар, уредно школован, писмен, али ружан, уста као у жапца, мален растом, искомплексиран. Носи штикле као Луј Четрнаести, високе десет сантиметара, прикривене манжетнама. Гура се у власт, члан је Општинског комитета СК. Али нису угасили Новину. Имао је опозиционо оријентисане, писмене и вредне дописнике у свим околним градовима, затрпавали су га темама из својих средина, оштрим критикама режима. Објављивао је писма уредништву. Лично их је прекуцавао и сређивао. Обично, аљкаво исписано парче папира претварао је у запажен и елоквентан чланак. Објављивао је дописе и оних који нападају и оних који бране режим. Охрабрио је људе да пишу. Ускоро су целе две стране у новинама заузимала писма читалаца. Као да је дунуо у рог, шапутали су озлојеђено новинари који га нису волели. И почели да доносе и они своје прорежимске чланке и коментаре. А он их је, док још аутор стоји пред њим, гледајући га у очи, без читања, левом руком, са висине, бацао у кош. Размењивали су новине са другим регионалним листовима по Србији. Једном је на столу затекао „Мајданпечке новине”. Усред кризе и немаштине, инфлације и санкција, кад се све у Србији урушавало и пропадало, у текстовима Мајданпечких новина све је цветало и напредовало: доходак, плате, стандард, изградња, запошљавање… Позвао је портира. Однеси ове новине горе уреднику радија, казао је. Портир је однео новине. Ускоро се на вратима појавио уредник. Зашто си ми послао оне новине, питао је. Да видиш како би изгледао наш лист кад би га ти уређивао, казао је. Уредник радија је стиснуо жабље уснице и с треском затворио врата. Једном је написао чланак о некадашњем председнику Скупштине општине Града који је тада био српски министар полиције. О његовој кући у Граду коју ноћу и дању чува полиција, иако у њој нема никога, јер министар са женом живео је у Београду. Чувају је да неко, пун нагомиланог беса, који више не може да гледа „заслужног како 13

бедно проси, и ниткова што се богато кинђури, и оданост како понижење сноси, и златна одличја о погрешном врату” – како је певао Шекспир – не запали „министрове дворе”. Чланак је у целини, заједно са сликом „министрових двора”, пренела „Наша борба”, тада једини опозициони лист у Београду. Министар је звао уредниковог директора. Моја жена је прочитала чланак и много се узбудила – казао је. Она има слабо срце, и ако јој се нешто деси, ја ћу убити тог скота. Пренеси му то! Директор му је то пренео, а он се смејао и вајкао около: како ћу да пријавим полицији ову претњу, кад ми министар полиције прети убиством! Али о министру полиције није више писао, иако ја имао намеру. Знао је да се неке границе не смеју прелазити. Звали га телефоном, претили. Долазили у редакцију и стајали пред њим гледајући га с мржњом. Зашто сте дошли, питао би. Да те видим, говорили су растежући речи као жваку. Видели сте ме, говорио је, не изгледам страшно, зар не? Сад можете да идете. Одлазили су, али мржња им није била мања. Његов фоторепортер, који је пола радног времена проводио по кафанама, често му је говорио: твоја је срећа што не идеш у кафане и што те људи не знају! По цели дан те псују и питају ко је тај, како изгледа, хоћеш ли да нам га покажеш! А он је само одмахивао руком: пси који лају не уједају, говорио је, да сад одем међу њих и поручим једну туру, све би било изглађено!

Али његова жена се бојала. Ако се теби нешто деси, или ако ураде нешто нашем сину, ја ћу се отровати – говорила му је – чујеш ли шта говорим, отроваћу се! Спремила сам кутију јаких седатива. Све ћу их попити, заспаћу и нећу се више пробудити! Он се опет смејао, грлио је и говорио: неће се мени ништа десити, анђели чувају твог Бранислава. Има он свог анђела који бди над њим! Стотину пута до сада био сам у смртној опасности и увек претекао, претећи ћу и сада! Разумео је њена помешана осећања. Била је поносна на његов професионализам, поштење, храброст, али бојала се. Слушала је и читала о отпуштању, малтретирању, хапшењу, па и убиствима оних јаких који се не покоравају. А он се није покоравао и није ћутао. Бранислав, Бранислав! Сви отварају Новине и траже чланке испод којих стоји то име. Раније нисам могао да читам те Новине, казао му је један пријатељ, сада не могу да их не читам! Шта је данас рекао, о коме, о чему је данас писао? Знао је да она то не разуме. У њеној крви, у њеним генима није било те храбрости. Родитељи су је учили само исправности, трпељивости, доброти, поштењу. Кућа њене мајке била је једна од најугледнијих и најбогатијих у Велесу. Деда Настас био је трговац дуваном. Извозио највише у Енглеску. Кућа велика, на спрат, са доксатом, преко пута цркве, магацини за смештај, обраду и паковање дувана, воденице на Вардару, виногради, подруми. Остао млад удовац са малим сином и ћерком. Оженио се младом, лепом, девојком која му је чувала децу. Деца су је волела, више је она била са њима него мајка. А и он је потајно гледао, допадала му се. Родила му је још три ћерке – Милунку, Радунку и Верунку. Милунка је била мајка његове жене. Велес је још био 15

турски град, живело се мирно, незаталасано. Породица се множила, богатство увећавало. Деца су расла, девојчице су се задевојчиле. Размишљало се о миразу, о свадбама, о весељу, кад је наједном букнуо рат и све се узмувало, потонуло у неред и хаос. Срби и Бугари ослобађали су Македонију, а онда се тукли између себе у напору да је поделе. Турци су продавали будзашто куће, радње и имања и хитали негде на југ, у Грчку, или још даље, преко Босфора – у Турску. Младе буле, које су провеле детињство и девојаштво с Настасовим ћеркама, опраштале су се плачући: знале су да је то заувек, да је њихов растанак као смрт, да се никада у животу више неће срести ни видети. Милунка, Радунка и Верунка су их грлиле, стезале им руке, љубиле у образе, ћутљиве и скамењене. У тим борбама, уз застрашујуће урлике, изблиза, често прса у прса, млади српски и бугарски сељаци, на брзину претворени у војнике, невешти и преплашени до очајања, масовно су гинули. Већ у првим сукобима погинули су Бранислављев деда Михајло и његов брат Гојко. Иза Михајла остала је млада удовица са три мала детета. Две девојчице и дечак, Бранислављев отац Станислав. Био је беба од једанаест месеци, још у колевци. Гојко је био младић, неожењен. Станислав је одрастао без оца и стрица, у сиромаштву, диваљ и бунтован, с мајком и сестрама. Једна је умрла млада, друга се удала млада и отишла у град, мајка је надничила код богатијих суседа у селу. Станислав је лутао ноћима селом, пољем, обалом Мораве, гледао месец и дубоко, тамно небо са треперавим звездама и замишљао како изгледа његов отац. Причали су му да је и он волео да лута ноћу и да је с презривим осмехом слушао опомене да то не чини, да ће га негде, у мочварним ливадама обраслим зуком, шеваром и трском, у тами великих храстових крошњи, или на белим спрудовима где тајанствено гргољи вода, пресрести анђаме, сотоне, зле утваре које јашу, даве и море усамљене људе. Где је мој отац, питао се, где су сотоне, анђаме, зле утваре! Где су, где су, где су? Морава се блескала под звездама, на месечини, и шумећи говорила нешто, говорила. Али ништа му није рекла. Он није знао да се кости његовог оца и стрица, измешане са хиљадама других, сакупљене у гомилу да их сахране у нову гробницу 16

која се зида у Куманову, беле на месечини као шодер на спрудовима. А да се у градовима, у тим српским паланкама, на трговима на којима сељаци још увек пијачним даном продају стоку, ужурбано подижу споменици са високим постаментима на којима поносно, закорачени у смрт, стоје сељаци са шајкачом и опанцима, са пушком у уздигнутој руци, тако слични његовом оцу. О, времена! У оној богатој породици у Велесу све се пореметило. Отац Настас почео је да поболева, послове је преузимао његов син првенац Георгије, незадовољан новом улогом, тешко се одричући свог безбрижног живота, своје тако пријатне улоге најстаријег брата окруженог многим сестрама. Нова држава Србија, затегнута као струна, спремала се за нови рат, мобилисала младеж на све стране. Момци су облачили униформе, ко ће се женити лепим девојкама? Лекари у Велесу нису налазили лека Настасу. Мораш у Беч, казали су. Написали му препоруке, дали написмена. Пун наде, сео је једног дана у воз, испраћен целом породицом која се трудила да сакрије страх и очај. Воз је кренуо, он је отворио прозор и махао им, махао, насмешен, као да својим махањем може да их умири, да их увери да ће све бити добро, да се не брину... А онда је однекуд истрчао његов ловачки пас мезимац и потрчао за возом који убрзава, потрчао хитрим скоковима расног ловачког пса и скочио ка прозору са којег је махао његов господар. Скок је био трагичан – удар воза одбацио га је на следећи вагон, пао је међу точкове. Воз је однео Настаса, жена Ефка је у очајању кидала своју шамију, син се хватао за главу, девојке су вриштале. Занемели од ужаса, у мртвој тишини, сахрањивали су куче. Личило им је то на неко лоше предсказање. Слутили су несрећу. И она се догодила. Јавили су им да је отац Настас умро и да је сахрањен на неком болничком гробљу у Бечу. Рат се ваљао Србијом, нико није могао да се макне из Велеса. Настас је остао негде далеко, да лежи као жртва рата, неопојан и неоплакан. Мајка Ефка је тајно пребројавала дукате, стављала на гомилице и везивала у памучне кесе. За мираз – кад се рат заврши и дођу просци, да их поудаје. Најстарију ћерку Милунку која је учила грчку гимназију у Солуну, вратила је кући: није више имала пара за школарину. Милунка се тресла, дрхтало јој је цело 17

тело, плакала је, ноћима је плакала. И она је постала жртва рата; рат је убио њено школовање. Рат се докотрљао и до Велеса. дошло је време несташица. Девојке нису имале где да купују хаљине. Рат није убио њихову навику да их имају у изобиљу, да их мењају, да их испробавају, да им се радују. Сада су тужно пребирале по орманима и мрштиле се, узимале па их враћале, увек незадовољне. Милунка је отишла код неке рођаке кројачице да научи занат. Учила је цело једно лето, а онда је почела да их кроји и шије сама, ручно, навлачећи напрстак на домали прст и боцкајући брзо и вешто по цели дан. Довијала се за материјале, преправљала старе, давно одбачене хаљине, завесе од сомота, прекриваче. Девојке су поново цичале од задовољства, нове-старе хаљине, шивене вештом руком сестре, допадале су им се. Прочуло се: комшинице и пријатељице су долазиле и понизно склапале руке: и мени, и мени, говориле су. Она је шила и њима. Једнога дана дошла је докторка из америчке санитетске мисије, са женом која јој је била тумач. Извадила је из торбе једну прелепу плаву хаљину украшену врпцама, везом и тракама и ставила је преко столице. Преко друге столице ставила је исти материјал од којег је хаљина била сашивена, исте врпце, траке и вез. Можете ли да ми сашијете исту овакву хаљину, питала је. Милунка је гледала хаљину, гледала материјал, гледала докторку и скривала радост што се њена вештина толико прочула. Могу, казала је, дођите кроз недељу дана! Докторка је дошла кроз недељу дана. На две столице чекале су је две исте хаљине. Која је моја, питала је докторка. Обе су Ваше, казала је Милунка. Докторка је погледала младу девојку и насмешила се. Коју сте Ви сашили, питала је. Милунка је показала руком. На домалом прсту још увек је стајао метални напрстак. Ручно, питала ја докторка. Да, рекла је Милунка и потврдно климнула главом. Докторка је спаковала хаљине, пољубила девојку у образ, рекла да ће се вратити и отишла. Дошла је поподне са двојицом носача који су између себе носили, чинило се, поприлично тежак дрвени амбалажни сандук. Кад су га отковали, појавила се нова шиваћа машина марке Сингер, хрпа разних материјала, кале18

мови конца. Од сада ћеш шити само за нас, казала је и платила јој за хаљину која је сада била на њој. У још једној кући у Велесу такође је владала пометња. Млади тек свршени учитељац Пантелија готово није излазио из куће. Мезимац мајке удовице и две старије сестре, живео је у страху да ће му сваки час уручити позив за војску. А то је тада значило – кратка обука, па право на прву линију фронта! Бојао се рата и смрти, али, чинило му се, још више растанка од девојке која се тако брзо прочула по кројачкој вештини. И његовим сестрама шила је она хаљине. А увече су се, по мраку, тајно и кратко, пуни нервозе и страха, састајали у заклону велике црквене капије, преко пута њене беле, господске куће. Мила, Мила, говорио је младић, ти мораш бити моја, само моја! Волим те, волим те! Узео бих те одмах да није овог проклетог рата! Али шта да радим ако ме мобилишу? Твоја ме мајка неће, бранила се Милунка, немам мираз, мој мираз потрошен је на моје школовање, на школовање које сам морала да напустим! Сад немам ни мираз ни школу. Ја сам, мили мој, само шнајдерка! Брига ме за то, брига ме за мираз! Узећу те такву каква си! Али шта да радим са војском, отераће ме на фронт! Чула сам, казала је Милунка, да железничаре не мобилишу. У Скопљу има виша железничарска школа, упиши се тамо. Ти си моја љубав, казао је Пантелија, ти си моја паметница! Покушаћу! Али мораш да ме чекаш! Да ме чекаш док завршим школу! Чекаћу те, рекла је. Чекаћу те! Завршио је школу по скраћеном, ратном програму, за годину дана. Били су потребни школовани железничари, возови су морали да иду. Обукао је плаву железничарску униформу и постао отправник возова у Велесу. Најзад. Узели су се. Скромна, ратна свадба. Срца бију у грудима, радују се, али на лицима страх. Шта доноси сутра, шта доноси? Фотограф им приближава главе, помера их као да су лутке, пажљиво режира слику, нема негативе за бацање, ничега у рату нема довољно. Као да су свесни тога, они гледају у објектив озбиљно и тужно. Али не слуте ништа, не знају шта ће доћи. Сели се у његову 19

скромну кућу. Његове сестре одушевљене, али мајка уздржана. Она се не мири с тим да девојка из тако богате куће долази без мираза. Зар баш њеном јединцу, негованом и паженом, лепом и школованом, да западне девојка без мираза? И то из богате куће! Муж на послу, снаја скува кафу за све, да пију заједно, да се опусте, да попричају. Свекрва узме своју кафу и оде у другу собу. Имаш ти свог мужа, каже мирно али ипак намћорасто, па пиј кафу са њим! Али Пантелија нема среће – ни железница не може да га заштити. Потребни су железничари, али још потребнији тумачи. Мобилишу га и шаљу у Генералштаб француске војске. Сазнало се да поред словенских језика говори француски и грчки, а баш такав им треба! Три дуге године провео је на Солунском фронту. Милунка чека. О, кад би могла и она у Солун! И она говори грчки и француски. Али жене у тој војсци могу бити само болничарке, не и тумачи.

Она иста војска која их је ослобађала од Турака, сада их ослобађа од Бугара. Неко се опет радује, неко плаче. Али нема дирљивих растанака, нико се не сели, не иде никуда, сви су тамо где су и били. Пантелију и Милунку, у поновној срећи, ништа не дотиче. Он поново носи униформу железнице, она поново шије лепе хаљине, али сада самој себи. И нису више у Велесу. Нови живот започињу у Скопљу где је Пантелија постављен за шефа станице, у свом стану покрај бројних колосека којима непрекидно, дању и ноћу, пролазе или маневришу возови. Тако, у том стану на спрату, изнад канцеларије у којој Пантелија ради, телефонира, чита бескрајне траке с Морзеовим цртицама и тачкицама, издаје или слуша упутства, усред тракарања вагона и писка локомотива, Милунка рађа прво дете, Девојчица. О, радости! Ту, међу чиновницима, скретничарима, кочничарима, прегледачима точкова, надзорницима, кондуктерима, носачима, светом који однекуд долази или некуда путује, на тој великој, прометној станици, расте лепа и паметна девојчица Милица. Већ са три године она разговара са маторима као њима равна; подиже увис лепу главицу кривећи мало врат, трепће окицама, упире прстић и говори: знам те, знам те, ти си тетка Вела, мама је послала амала да те зове и сада те очекује! Паметнице моја, каже тетка Вела љубећи јој главицу, паметнице моја! Са пет година Милица зна да чита, броји, рецитује и пева! Сви у окружењу знају за то чудо од детета. Она је миљеница чиновника, њихових жена и деце, радника на железници, пружних радника који ујутру крећу на посао својим дресинама на ручни погон. Ако је неко нов па још не зна Милицу, сви му се чуде и као да га прекоревају због 21

тог пропуста. О, морате што пре да упознате шефицину девојчицу, говоре, нико никада још није видео тако паметно дете! А Милица се једног дана разболела. Горела је у ватри и болела је глава. Нису јој давали да устаје, мајка јој стављала облоге од сирћета, везивала колуте кромпирића око чела – није помагало. Дошао је доктор, прегледао дете, слушао како дише, како му ради срце, мерио температуру, написао рецепте и послао по лекове. Трчали су с великом надом, доносили пилуле, подизали је да их попије с водом и чекали бољитак. Није га било. Долазиле су жене, хладиле јој чело својим рукама, причали јој да је развеселе, Милица их је слушала упињући се да им буде дорасла као и увек. Али оне су виделе у њеним очима умор и тупост какву дотад, код тог детета, нико није видео. Нешто тешко, камено, стезало се у грудима тих добрих жена и оне су, у неприлици, настојале да што пре оду, док не заплачу. Шефицино дете је много болесно, шапутале су тихо, тихо, да их зло не чује! Најзад је и доктор проговорио: молите се Богу, казао је. Сада само Бог може да помогне! Није помогао. Седмог дана Милица је затворила очи и више их није отварала. Држала је мајку за руку и стезала је, стезала све слабије. Тако умиру деца која не знају за смрт: усну држећи мајку за руку и узлете на небо, међу звезде. Proxima soli, најближи Сунцу. Земља је некад била бела, усијана кугла као звезда. Милунка је јаукала тихо, као да не пробуди дете, а онда све болније и јаче, све болније и јаче. Кад више није имала гласа, сузе су и даље текле низ образе у тишини која се чинила необичном, неземаљском. Кад су сахранили Милицу, казала је мртвим гласом мужу: води ме одавде, ја више овде не могу да живим! Отишли су на север, ближе Србији, у Куманово, први град који су Срби ослободили. Прва велика битка са Турцима, прва велика победа у силовитом надирању кроз Отоманску империју која је лежала, пространа, као каква велика, остарела, уморна аждаја, која ипак, и таква, може да замахне тешким, смртоносним репом. Нису бројали жртве, славили су победу као освету за пораз на Косову, еуфорично и бучно, као да тим жртвама и том славом победника поништавају вековно ропство. Народ у Куманову славио је са њима. Већина је оду22

век, ту на граници, говорила српски. Бацали су устрептале погледе на Србију као на пијемонт и нестрпљиво чекали тај њихов моћни, незадрживи јуриш. И ту је Пантелија био шеф станице и живели су као и дотад, међу колосецима и возовима, али људи су били другачији, нису знали за њихову тугу, нису се склањали од њих и скривали погледе, примали их отворено и срдачно, и живот је потекао својим нормалним током. Милунка је поново затруднела, и опет родила девојчицу. Сви су се радовали, али у њој је било више страха него радости. Сва уздрхтала држала је дете у наручју, дојила га, нежно љубила и гушила свој страх захвалношћу према Богу који јој је подарио нову Милицу. Не, не, говорила је себи у бесаним ноћима, њу ми неће узети! Да хоће – не би ми је дао! Тако је она доживљавала то своје дете и полако почињала да прихвата судбину и да се радује животу. Хоћу још једно дете, говорила је мужу, хоћу сина, да има ко да нас чува у старости! Женска деца су туђа срећа! О, те балканске, јужњачке жене! Њихови тамни, далеки корени! Искуство векова, записано у генима, несавладиво, неизбежно, које увек, вечно, на исти начин, у исто време, проговори у нама! Хоћу сина, говорила је, хоћу сина. Затруднела је још једном. С великим стомаком, отежала, лежала је на спрату у великој, светлој соби са прозорима који гледају у возове, примала посете, радовала се и чекала сина. И он је дошао. Лепо, буцмасто, мушко дете. Шефица родила сина – ширила се вест околним зградама, све до последњих караула, усамљених станичних предстража испред којих укочени железничари дочекују возове са црвеним барјачићем у руци и гомилом деце иза себе. Шефица родила сина! С великим гутљајима мајчиног млека, које је текло у млазевима, дечак је растао брзо. Ускоро је трчкарао пероном и завиривао радознало у канцеларије тражећи оца, праћен дадиљом и понеким амалом кога је шефица подмићивала питама и колачима да пази на дете. Да пази, да пази! И он је пазио, пун љубави, пун среће што је одабран да чува малог принца. Али сва та брига и пажња није могла да спречи провиђење да не спусти још једном руку смрти на душу Милунке у којој је, дубоко запретена под слојем среће и радовања, још тињала рана непреболне туге. Мали дечак Никица се разболео од дифтерије. 23

Никакви лекови, никаква нега, нису помагали. Дете је горело у ватри и топило се пред очима мајке која је ноћи проводила клечећи, лактовима ослоњена на креветац, у очају немоћи грлећи и мазећи сина. Тако је, сломљена и исцрпљена, спустивши главу на дететов јастук, једне ноћи, несвесна тога, заспала. И уснила чудесно леп сан: њен Никица је оздравио, устао из кревеца и каса пероном, смеје се и радосно јој трчи у загрљај, она шири руке, подиже га и грли, стеже у наручју! О, радости! Буди се нагло још буновна, срце јој лупа у грудима, не зна где се налази. Нема перона, дете јој није у наручју. У мрачној је соби једва осветљеној треперавим пламичком кандила и далеким одсјајем станичних фењера, наслоњена лактовима на креветац детета. Стеже му шакама главицу и љуби у хладно чело. Дете је мртво. Њен врисак, њен лелек, ослабљен дебелим зидовима, неземаљски језив и далек, пробудио је и као ножем пресекао људе који су дремуцкали доле по канцеларијама очекујући брзојаве који најављују возове. Локомотиве су тамо под високим водоторњем гутале велике млазеве воде, испуштајући са стране шиштаве млазеве водене паре, док су гарави ложачи у врелим кабинама избацивали гвозденим шипкама кроз решетке ложишта, доле на колосек, огромне количине усијаног пепела. Радници су товарили тај пепео на ручна колица и бацали га на вечно тињајућу депонију из које се диже загушљив, невидљив дим који штипа за очи. Ноћу, кад се понегде сфуља пепео, она покаже на тренутак своју усијану нутрину, црвену као вулканска лава. При дну, занемарујући штипање љутог дима, сиротиња је скупљала у џакове комаде недогорелог угља. Доле низ Вардар, у усеку под Велесом, окретала су се и даље витла воденица њеног оца, прскала је са њих и искрила се на сунцу бистра вода, воденичари бели од брашна увече су вукли из воде ујутру постављене мреже пуне риба, на обронцима су се златили виногради у којима је сазревало прво грожђе, нека деца су трчала за млинарима-рибарима, кликтала од радости због толиких риба које се праћакају у кофама, небом су повремено прелетала јата хитрих чворака, неки коњ је касао обалом упрегнут у кола чији се тандрк није чуо; све се кретало, сви су некуда журили, само је она, непокретна и непреболна, слепа за небо и земљу, за боје, мирисе и 24

звукове, клечала над колевком и јечала изнемогло. Ти њени све слабији, готово нечујни јецаји, излазећи из грла непрекидно, као таласи мора који шумећи запљускују песак, јачали су ширећи се около, овладавали околином као и свако знамење несреће, постајали јачи од хуктања и писка локомотива, металног праскања одбојника, довикивања скретничара. Њена душа је одлетела у неке непознате, сабласне, нељудски тихе пределе. Али ни тамо није налазила смирај. Неке страшне немани, урлајући грозно, забадале су ножеве у њено срце. Никада више није веровала у снове, никада није причала о сновима, није дозвољавала да јој причају о сновима. Никада. Лежала је дуго немоћна и болесна. Није могла да подноси ове људе, ову станицу, ову собу. Гушила се. Води ме одавде, казала је мужу, умрећу ако останем овде! Пантелија је наручио вагон, амали су утоваривали тешке ствари, селили су се опет на север, у Србију, у неки мали, непознати град. Тешко се опорављала. Размишљала је о себи и Богу. Била је као Јов кога Бог искушава. Дао јој је другу Милицу, да ли ће јој дати другог Никицу? Жене морају да рађају, говорила је себи, морају да рађају, за себе и за Бога! Можда тако Бог хоће, можда је свет тако саздан, можда тако мора! Морам да родим још једном, казала је свом преосетљивом, потресеном, од туге сломљеном мужу. Морам да родим сина! И затруднела је поново. Чекала је са страхом и надала се, веровала у провиђење. И дочекала, док су је бабице држале за руке и главу, притискале јој стомак и мазиле истовремено, говориле повишеним, вриштећим гласовима, дочекала да зачује плач још једног свог детета! Било је женско! Још једна девојчица. Држала је у наручју и гледала, гледала, али није је видела. Очи јој је мрачио ужас разочарања. Радост рођења овог детета потискивао је бол који јој је секао груди, секао као нож: знала је да је ова девојчица њена коначна судбина, да је ово њена последња трудноћа, да више никада неће моћи да роди, да се њен Никица никада неће родити! Никада, никада! 25

Тако се родила његова супруга Босиљка. Расла је и препознавала у очима мајке тај ужас разочарања, осећала њене грубе, нервозне покрете, њену уздржаност, тешко скривану зловољу. Свим својим бићем, сваким делићем свог малог тела трудила се да задобије мајчину љубав, али осећала је да та љубав припада само њеној старијој сестри, да за њу недостаје, да се истопи у оном делићу секунде док мајка окрене главу према њој, док јој каже једну реч, док пружи руку да је привуче да јој обуче хаљиницу или да је очешља. Ако не подигне руке колико треба, ако не сагне главу довољно, зачује оштар, љутит глас мајке. Уздржава њуцање које јој навире из малених груди, а кад је мајка пусти, завлачи се под астал и плаче, плаче. Њена бака која однедавно живи са њима види како јој се тресу раменца, извлачи је, љуби, теши. Мајка ме не воли, мајка ме не воли, цвили дете. Воли те, шапуће њено „Бапче“ (сићушна је женица, сви је тако зову!), воли те, не може мајка да не воли своје дете! Још једанпут, још један велики рат преплавио је Србију. Бежећи од њега, ова породица му је овај пут, чинило се, пошла у сусрет: дошао је са севера. Немци су прегазили Србију готово без отпора. Војска која је требало да је брани распрсла се као глинени голуб, распршила се као магла у моравским луговима, одмарширала у малим, јадним, невојничким колонама далеко на север, у заробљеништво. Пантелију овај пут нико није дирао: радио је и даље као шеф станице. Све чешће пругом су пролазили тајанствени оклопљени возови претоварени непознатим теретом, или отворени, пуни веселих војника који певају „Лили Марлен“ и машу, поздрављају забленуле грађане, у еуфорији победе и тријумфа. Железница је постала важнија него што је икада 26

била. Изграђени су бункери и напуњени војницима да чувају пругу, у канцеларије су стигли нови надзорници да контролишу службенике. Али Пантелија је као и увек био шеф за пример и похвале су стизале и од нових надзорника и нове владе. Кад је дошло време, по законима које ратна Недићева влада није мењала, добио је и унапређење. У зло време стигао је до највише класе у служби. Био је поносан на себе. Није ни слутио да се у том успеху, скривена као капсулирана опака бољка, налазила његова несрећа. Та бољка показаће се – кад дођу партизани. У оних месец и по дана њихове осветничке страховладе, од половине октобра до краја новембра 1944, док су, по упутствима за застрашивање народа и учвршћивање још лабаве власти која су стизала из непознатих центара моћи нових властодржаца, хапсили и стрељали без суђења, у зло доба ноћи на Пантелијина врата су залупала два наоружана човека са црвеним корчагинским петокракама на титовкама. Ти си током рата био шеф станице, питали су нервозно расходани по соби у својим блатним чизмама док је преплашени Пантелија, мршав, истањеног врата, дрхтурио пред њима у пиџами, а жена и ћеркице стискале се у кревету уплашено и постиђено у исто време. Јесам, одговорио је. Ти си у мају месецу 1943. четничком команданту Васићу обезбедио вагоне да превезе мобилисане војнике до Крушевца, да се боре против нашег партизанског, Расинског одреда? Обезбедио сам вагоне по наредби општинске власти, нико ми није рекао зашта су били потребни. По наредби Недићеве власти? Друге није било. После тога добио си као награду вишу класу у служби? Класу сам добио по закону, због доброг рада и времена проведеног у служби. По Недићевом закону? То је предратни закон који је одувек примењиван на железници. По закону труле Југославије? Не знам каква је била. Не знаш каква је била? Да дајеш вагоне, знаш! 27

Шетали су се тако и испитивали га, са тим злим инсинуацијама и простачким претњама, до свитања. Имао је чир на желуцу, који му је вероватно прокрварио. Припадала му је мука, знојио се. Знојиш се, коментарисали су са сладострасним цинизмом, сад се знојиш! Ниси се знојио кад си давао вагоне, кад си добијао вишу класу! Очекивао је да ће му сваки час рећи да крене са њима, тако, у пиџами, и да ће га повести на стрељање. О тим стрељањима већ се чуло у Граду, спискови ликвидираних „сарадника окупатора и народних издајника“ вешани су по бандерама. Ипак, нису га повели. Изнервирани његовом трпељивошћу и јадним изгледом, одустали су од „крајње мере“. Још ћемо се видети, казали су и отишли. Никада их више нису видели, али Пантелија је, исцрпљен, пао у постељу и опорављао се данима. Ускоро су га пензионисали. Пензија му је била мала, унапређење нису признали. Законом су поништена сва унапређења Недићеве ратне владе. Жалио се, писао свим инстанцама, доказивао да су на железници важили ранији, регуларни закони, никаквих нових, ратних уредби није било. Узалуд, све жалбе су одбијене као неосноване. Смрт фашизму – слобода народу! Да је фашизам мртав, није знао. Али видео је да је он сам поробљен и обесправљен, да је слобода стигла само за оне који се потписују испод те флоскуле. Морао је да ради да би прехранио породицу у тим тешким, сваком немаштином оптерећеним годинама. Радио је у малим фирмама као шеф финансија. Тамо су директори били неписмени сељаци, владао је хаос. Често је до поноћи скапавао над рачунима. Добио је притисак који су лекари лечили тако што су му забрањивали да пије воду. Вечно жедан, до половине дана је пијуцкао једну чашу воде! Одлазио је болестан на посао, враћао се још болеснији. Умро је изненада, још млад, пре шездесете године. Босиљка је тад имала само шеснаест година. Борила се и даље да стекне мајчину љубав. Била је добар ђак. Мајка је долазила на родитељске састанке да чује како јој хвале дете. Само тих дана, кад се враћала из школе, споро, као осмехнута негде далеко у себи, чинило се Босиљки да не види у њеним очима онај скамењени ужас сазнања да 28

се њен Никица никада више неће родити. Никада, никада. Да се она, Босиљка, грешком, пакошћу неког ђавола, родила уместо њега! Нека искра радости, сићушна и краткотрајна као свитац у топлој, летњој ноћи, севала је тада у њеној души: можда ће ме мајка заволети! Бићу још боља! Волећу је још више! Старија сестра је завршила факултет, вратила се и удала. Отишла је с мужем у нови стан. Босиљка се спремала да крене на студије. Ти се нећеш никад удати – казала је мајка, казала на онај начин којим се пита, али се одговор не очекује – ти никада нећеш отићи од мене, чуваћеш ме у старости, бићеш моја узданица? Нећу се удати, мајко, рекла је Босиљка срећна што може мајци да посведочи своју љубав, никада се нећу удавати, увек ћу бити са тобом! Није имала момка, није искусила ватру љубави која све прождире, до задње ћелије у мозгу, и олако је дала обећање. Кад је окончала студије, вратила се да буде с мајком. Запослила се, почела да прима плату. Куповала је ствари за кућу које су одувек недостајале – електрични шпорет, фрижидер, телевизор, усисивач – срећна што она сад може да помаже мајци, да јој учини живот лепшим и лакшим. А онда је срела њега, Бранислава, и њене зелене очи су се рашириле као да је први пут у животу видела момка, као да је хтела да га очима упије, увуче у себе, а њене пеге око носа наједном су постале видљиве док јој је лице црвенело. Док су се љубили на путу до куће, застајкујући у пустим, слабо осветљеним улицама, вилински утихлим у дубокој ноћи, обећање дато мајци почело је да јој стеже грло. Није смела да му то помене. Али време је пролазило, они су се везивали све више и једном је морала да проговори и о томе. Шта ћу с мајком, рекла је, обећала сам јој да се никада нећу удавати, да ћу увек бити са њом? Он се смејао, не гласно, него онако сетно, очима и уснама које су само мало показивале лепе, беле зубе. Па ако жели – нека се пресели код нас, казао је. Она га је гледала захвално, али је знала да се то неће догодити, да она мора да погази обећање. Љубав јој је помогла да се у њеној души, први пут откад је знала за себе, роди бунт, осећање које није препознавала и коме није знала име. Видела је само да стоји на раскрсници и да мора да се одлучи куда ће да крене. А сада није био само Бранислав, био је и њихов син који је завршавао студије у Београду! Бојала се, о како се бојала! Није разумела 29

ту потребу коју је имао Бранислав, потребу да се бори с ветрењачама, да се бори с непобедивим! Водила је живот пун трпљења, поштења, скромности! Никад та размахана, бучна српска побуна, та луда храброст, та надмоћна самоувереност, то презирање опасности. Ако ти се нешто догоди, ако ти се нешто догоди, шта ћу и куда ћу ја, разумеш ли ти то? Није разумео. Гледао је и видео у њеним очима тај дубоки страх, тај ужас смрти и затирања, то проклетство и муку њеног живота, али ипак није разумео. Знао је да се неће догодити ништа.

Знам да се неће ништа догодити, говорио је, буди мирна, знам, сигуран сам! Ја сам изнад свега тога, ја сам изнад опасности, мене поштују и они који ме мрзе, зато ме још више мрзе јер морају да ме поштују, јер их збуњујем, везујем им руке и мисли у неразмрсив чвор! Сећао се: његова правдољубивост их је много пута шокирала, оставила у њима дубоке, неизбрисиве трагове. Једне године Градска библиотека добила је највишу републичку, Сурепову, награду за успехе у раду. Две библиотекарке су се побуниле због награде. Мрзеле су директора и изјавиле су да је награда додељена незаслужено, по политичкој линији, зато што је директор истакнути партијски функционер. Позвале су га да присуствује састанку Збора радника у Библиотеци када ће се разматрати њихов предлог да се награда врати. Биле су уверене да Бранислав мрзи директора исто као и оне, јер је јавно, преко новина, одрекао да је био рецензент Бранислављевог романа који је режим жестоко осудио, иако уистину јесте био рецензент, и пре објављивања није имао никакву примедбу! Дошле су тајно да га зову. Шапутале заверенички. Он није имао ништа против. Доћи ће да чује. И дошао је. Директор се скаменио кад га је видео: имао је осећај кривице, сматрао је и он да га Бранислав мрзи и да је сада дошао да наплати дуг, с каматом. Мрсио је нешто без главе и репа, збуњен, ширио руке, гестикулисао, правдао се да није ништа крив у целој ствари, да су о награди одлучивали они који одлучују, да он нема с тим никакве везе. Али његов заменик био је много прибранији. Објаснио је критеријуме за доделу награде, а онда изнео податке: квалификациона структура побољшана за толико радника са високом, толико са вишом спремом, број књига повећан за толико хиљада нових насло31

ва, број читаоница по селима за толико, у школама… Дакле, награда је заслужена. Побуњенице су ћутале, нису могле да кажу ниједну реч у одбрану своје побуне. Вратио се у редакцију и написао текст са отровним насловом „Диверзија због награде”. Тих дана сви медији заокупљали су пажњу јавности диверзијом усташе Хркаћа у биоскопу „20. октобар” у Београду кад је једна девојка изгубила обе ноге од његове бомбе. Чланак је изазвао прави шок код читалаца. Био је то један од оних догађаја који остављају дубок траг: прокажени новинар одбранио директора који се јавно оградио од његове књиге! Исмевали су побуњене библиотекарке. Ево иду Хркаћи, бежите у заклон – викали су и загрцњавали се од смеха који је незадрживо избијао из њих. Оне су се надувале од мржње према њему као хелијумски балони. Сматрале су, биле су уверене да је он на њиховој страни, нису могле да разумеју такву подлу издају! Муж једне од њих, пензионисани удбаш, претио му је судом, батинама, убиством, свим и свачим. Био је немоћан и зато још јароснији. Није могао да заштити своју жену. Ах, да је у служби, као некад! Ухапсио би га, малтретирао, тукао, натерао га да полиже све што је избљувао у новинама! Али шта сада? Тужиле су га за клевету и увреду. Комитет је наложио директору Новинске установе да узме најбољег адвоката да брани новинара. Адвокат је дошао да се упознају. Ја ћу те бранити, казао је, не брини ништа, средићемо их! Зашто тужите новинара, питао их је на суду. Зато што нас је назвао диверзантима, Хркаћима, викале су углас, тешко нас је увредио, извргао руглу! Ах, другарице, рекао је адвокат, како можете да мешате диверзанте са Хркаћем? Хркаћ није диверзант, он је терориста! Па реч диверзант не сме никоме да буде увредљива, диверзанти су били партизани, изводили су током целе народноослободилачке борбе диверзије против Немаца, усташа и осталих издајника! Наши хероји с поносом говоре да су били диверзанти! Онда је дошао и лично председник Комитета да сведочи. 32

Наш Комитет је разматрао овај случај, рекао је, и закључио да новинар није изнео ништа нетачно, па самим тим није никоме нанео никакву увреду нити је иког оклеветао! Судија је ћутке завршио суђење. После неколико дана стигла је пресуда којом је Бранислав не само ослобођен сваке кривице, већ му је упућена и необична поука „да је могао да упути и оштрију критику према дотичним тужиљама”. Више пута је био на суду да одговара због свог оштрог пера, и увек је ослобађан, али никада није од судије добио подстрек да буде још оштрији! Другом приликом о књизи приповедака јединог доброг приповедача кога је Град имао, који је био директор школе, партијски функционер, комуниста који је као члан бројних идеолошких комисија у општини много пута радио њему о глави, објавио је у својим новинама афирмативни приказ. Приповедач је био страствени риболовац и писао је о занимљивим, колоритним ликовима с којима је друговао на Морави. Књига се звала Трагови на води. Читали су те похвале са чуђењем и неверицом. А писац и он постали су пријатељи. Једном је у новинама освануо његов чланак о добром, часном и угледном професору књижевности кога је директор-намћор уклонио из наставе и преместио у школску библиотеку. Понизио је професора пред пензијом кога су ученици волели, са којима је постизао многе успехе на такмичењима и у настави уопште. А тај професор био је ортодоксни комуниста, заљубљеник у радне акције и све друго што је било знак препознавања југословенског социјализма, у то време члан омрзнуте и проказане партије Југословенске удружене левице! Брат тог професора дошао је у редакцију. Пришао му, пружио стидљиво руку, па му је стезао и тресао, док су му очи биле пуне суза: хвала ти, говорио је, хвала ти што си тако лепо писао о моме брату! Једног лета из Јавног тужилаштва стизале су оптужбе против директорке Музеја наивних уметника, и новине су објављивале те оптужбе. Рађала се нова афера међу комунистима. Сликари су је оптуживали да је њихове слике, купљене од њих за багателу, на изложби у Аустралији, коју је организовала са неким приватником, продавала по баснословним ценама! Са том директорком, због неког његовог оштрог написа, није говорио годинама. Тачније, 33

она није говорила са њим! Он је у почетку поздрављао кад се сретну на улици, али она је ћутала па је заћутао и он. И сада је незаинтересовано пуштао да се објављују ти написи против ње, који су били у ствари званична саопштења Тужилаштва. А онда је она затражила да је прими. Донела је пуну фасциклу папира и рекла: ја те само молим да ово прочиташ! Он је прочитао. Били су то уговори са сликарима, са приватним галеристом из Аустралије, одобрења државних органа да се слике извезу и слично. Јавни тужилац је извртао чињенице, ништа од онога што је писао у оптужници није било тачно! Истина је била да је приватни галериста купио слике од сликара по ценама које су сами одредили, да је приредио изложбу о свом трошку и са својим сликама, да их је продавао Аустралијанцима како је знао и умео, да је имао више ценовника за различите муштерије, да су слике за оне најбогатије биле и најскупље (јер богаташи не купују ништа јефтино!), али да сликари, који су своје слике продали, нити Музеј, нити било ко други, нема нити може да има са тим никакве везе! Све је то написао и објавио и додао да би, уместо оптужби, директорки Музеја требало одати признање што је упркос санкцијама (којима Европа, тих мучних година, ни врапцима није дозвољавала да лете изван српских граница) успела да организује изложбу у Аустралији и да је, учешћем Музеја, претвори у промоцију српске културе! А тужиоцу је препоручио да штетне уговоре не тражи на изложбама слика, већ у корумпираној привреди која купује у иностранству застарелу опрему на којој се никаква роба за светско тржиште више не може да произведе! О како је то било оштро и сурово! И истинито! Какав је то човек који то може, питали су се. Људи су читали и чудили се, а јавни тужилац је ускоро дао оставку и отишао у адвокате. Траг му се замео у неком малом, удаљеном месту. Такви његови поступци, који су се понављали с времена на време, јер он би истину написао и да је морао њоме да оптужи самога себе, спутавали су оне који га сада мрзе и псују да предузму било шта против њега. Они у власти, кад баш нису могли да се уздрже, позивали су на одговорност – његовог директора. Зашто кривите мене, љутио се он, не пишем ја него он, ја немам начин да га спречим, он 34

је уредник! Он има право, говорили су му, он може, али ти си наш, ти не смеш то да дозволиш, мораш да га спречиш! (Какав сам то човек, питао се Бранислав гледајући негде увис и трзајући нервозно главом. Какве сам то гене и од кога наследио? Јесам ли се такав родио или сам такав постао? Можда сам – док сам био исувише млад, наиван и неискусан – премного читао бајке у којима се добро увек награђује, па сам поверовао у то?) Размере своје популарности схватио је тек кад му је истекао мандат: дуго нису расписивали конкурс за реизбор уредника, у страху да се не јави поново и да га под притиском јавности комисија опет не изабере. Директора и уреднике бирале су скупштине општина целог региона, и само су оне могле и да их смењују. То би значило још четири године његових уредничких дискреционих права, још четири године њихове немоћи да га смене! Јер ко ће убедити већину одборника у целом региону да смењују тамо неког уредника у Граду у коме они не живе! А ко зна колико њих не би то ни желели! Док су му тако невољно продужавали мандат, смишљали су и најзад смислили како да га смене. Изменили су Статут установе. Град постаје сам оснивач Установе, општина бира управни одбор, управни одбор поставља директора и уреднике! Све постаје лако и просто, као чесма за воду коју домаћица одврће и заврће по потреби! Да ли то значи да је под комунизмом било више демократије – запитао се. По тим правилима нису могли да ме смене четири и по године, сада ће за дан. Сутра ћу већ добити разрешење. О, не – казао је цинично самоме себи, зар си толико заблудео? Тај Титов комунизам је имао свемоћну Партију, свако је морао да слуша. Демократска форма тих закона и правилника била је позлата на тешким, гвозденим букагијама. А сада се народ изделио, већина је постала непослушна, злоупотребљава те законе, и власт је присиљена да их брзо мења! Тада је казао: уреду, досад сам писао, одсад ћу да говорим! Већ су га били увукли у ДЕПОС, ни сам не зна како – постао је председник. Седи ту, говорили су, седи ту и говори овим људима, они желе да те слушају, ти говориш оно што желе да чују! Он је говорио. Видео је да су потребне промене и знао је да мора да помаже. Није био 35

усамљен. Многи су исто мислили и исто радили што и он – у Граду, региону, држави! Али примећивао је да у том хаотичном буђењу народа неко потајно, невидљиво, подземно, вуче конце, усмерава народ погрешно, разједињује га уместо да га уједињује, уместо да увећава силу која ће срушити лопове и преваранте са власти, умањује је. Уместо да руши власт – видео је – побуна је учвршћује! Као вође многих партија, тамо на врху, као и у одборима по градовима, измилели су из рупа неки анонимни, опскурни, контроверзни и ништавни. Одакле, питао се, одакле? Онда, док их је слушао како се противе уједињењу, како тобоже бране и истичу „интересе својих партија”, схватио је: долазе са Удбиних спискова! Цинкароши, друкаре! Удба формирала партије и „оснивачима” дала спискове својих сарадника по градовима! Ево их, говорио је себи, они су правили мој досије у Удби, сада глуме опозицију, боре се за „промене”! Али ћутао је. Нешто мора да се догађа, народ мора да верује у неко кретање напред. Ако изгуби веру – све ће стати – вратићемо се у прошлост, тамо где смо били. У Европи која галопирајући одбацује комунизам, кад се он урушава чак и у бољшевичкој Русији која нам га подарила, Србија ће постати музеј комунизма! Били су избори, њега су ставили на листу кандидата ДЕПОС-а за посланика. Двојица „активиста”, оданих Удбиних сарадника, тајно обучаваних како да обесмисле све напоре опозиције, попуњавали су му формуларе, лепили његове слике, показивали му где да се потписује, водали га до некаквих општинских-удбашких шалтера где се те пријаве предају; али истовремено све те наводно опозиционе партије пријављивале су своје кандидате за посланике. Народ је гласао за партијске кандидате. Изабрани су први на листама, они који су се већ наметнули као „оснивачи” и вође. Удбаши су ушли у Скупштину! ДЕПОС-ови кандидати су пропали. Истински побуњеници из народа, истински активисти који су улагали себе без остатка у наивној вери да ће њихов напор бити награђен, сад су видели превару. Ми нисмо скупљали потписе за неке неписмене партијаше, говорили су озлојеђено, већ за Бранислава, за Бранислава, разумете ли, за Бранислава! Написали су отровно протестно писмо у коме су разоткрили превару и тражили да се објави у новинама. 36

Он их је убеђивао да то не чине, молио, преклињао! Није важно ко је персонално добио за посланика, важно је да је тамо у име опозиције, да се догодила нека промена, говорио је. Важно је, говорили су они, важно је. Било је важно, али, знао је, ништа се није могло против тога. Србија је била окована тешким оковима тајних служби, хиљадама и хиљадама посленика деценијама обучаваних и усавршаваних да раде за комунистичку власт. Ти њихови безбројни доушници имали су мале, псеће привилегије и били су јој псећи одани. А онда је моћни председник Србије, пошто је добро проучио извештаје својих тајних служби, с насладом садисте уживајући у њиховом незнању и немоћи, једним специјалним, краљевским законом, решио да им дозволи ту толико жељену, малу, локалну, комуналну власт. Свој пораз претворио је у освету. Дао им је Тројанског коња. Не веруј Данајцима кад дарове нуде! Превратници који су месецима тражили праведнију и бољу власт били су бог Јанус са два лица. Ушли су у општине и јавна предузећа и понашали се горе него иједна власт пре њих. Дизгине су преузимали неморални, безобзирни, огољено сурови и прости, они без досијеа у Удби, цинкароши који су другима стварали досијеа! Они поштени, искрени, наивни, који су се за кратко зарадовали бољитку који ће донети промене, згрануто су гледали како њихови јучерашњи „саборци” безочно деле себи функције, продају општинско земљиште тајкунима, приходе општинског буџета поверавају приватним банкама а рачуне плаћају кредитима од тих истих банака са зеленашким каматама, за новац запошљавају нераднике и свакакав олош, послове дају својим „партнерима” плаћајући двоструко и троструко више него што коштају. Неки од тих згранутих праведника отишли су у Београд код њиховог вође да га обавесте како се брука и срозава њихова власт, каква злодела раде они које је он именовао. Пун срџбе што се усуђују да га узнемиравају на његовом високом трону, процедио је: „Ваш је задатак да све јавне послове дајете искључиво нашим предузетницима и да уговарате да се од сваке исплате десет одсто уплаћује нашој странци. Ако уговорите провизију од двадесет одсто и десет одсто поделите између себе, ја у то нећу да улазим!” Они су ћутке, занемели, без поздрава, напусти37

ли његов кабинет и вратили се у град, неразговорљиви и главоболни. Казао нам је да крадемо, да пљачкамо народ, говорили су огорчено, запањено, постављајући себи питања на која нису имали одговоре. Међу њима био је и Бранислав кога су именовали за директора Установе. Он се бунио, тражио да се распише конкурс. Зашто, питали су, Радио-новинска установа припада нама, то је сад наше, ми именујемо, запошљавамо и отпуштамо! Видео је да говори неразумнима или злонамернима. Пристао је. Тамо је радио, није хтео, не би могао да поднесе да и тамо поставе неког удбаша. Долазили су они који су „шетали” да би нешто добили. Да траже посао. Слушао их је, отпуштао уз изговоре да већ има вишкове, а бес је кључао у њему. Зашто сам се трудио, питао се, трошио време и снагу, они су опет победили! Ово неће трајати дуго. И није трајало. После две године одборници који више нису скривали друго Јанусово лице продали су се неком богатом привреднику који је имао политичке аспирације. Дао им је шта су тражили – станове, локале, положаје, посао за жене и децу, и славодобитно ушао у Скупштину општине из које никада више није изашао. Новац је постао улазница за власт, а он га је имао у изобиљу.

Кад му је писао Пуковник, његов рођак, најстарији син његове тетке, очеве сестре, да жели да иду на излет, најпре у његово село а потом на Јухор, на Добру воду, већ је био у пензији, недодирљив за нову „демократску” власт која је две хиљадите године преплавила Србију као мутна Морава, хаотична и узаврела, у којој су се нови богаташи профилисали брже од нових државника. Било је зрело лето, раскошно зелено, сунце је грејало занемелу, залеђену Србију, али она је и даље лежала непокретна на том сјајном сунцу као мртав гуштер на камену. У марту су били убили Зорана Ђинђића. Био је у центру града и ушао у продавницу да погледа неки сако кад му је продавац ужагрених очију, са неком тупом и нервозном хитњом која је требало да изражава радост и задовољство, казао: „Убише оног скота!” Кога, питао је изненађено, згранут изгледом и понашањем овог трговца. Па оног, оног, премијера, Ђинђића! – одговорио је претичући самог себе у журби да искаже ту њему радосну вест. Изашао је згађен, збуњен, неспреман да поверује. Убили Зорана, јединог човека који је уливао неку наду да није све промашено, да Србија није изгубљена, да њоме неће довека владати преваранти сваке врсте, људи са лицем бога Јануса? Видео је како се људи комешају, нервозно и зането негде журе, неки говоре у своје мобилне телефоне, тихо и неразумљиво. Убили су га, заиста су га убили, танки конац наде да вест није тачна пуче у њему. Сетио се шта су све говорили и писали о њему, каква се хајка била дигла! Обележавали су га као мету за одстрел. Кад неког нису могли да савладају или купе – убијали су. Зли и неспособни хоће да владају по сваку цену. Они који су се докопали некаквих положаја у власти провлачећи се кроз рупе у закону као пси кроз натруле плото39

ве. Са купљеним дипломама и докторатима на непостојећим факултетима. Учили су једни од других, усавршавали стилове пузања, прилагођавали се новим законима и условима, незадрживо, као гамад гмизали ка врху, остављали за собом на кори друштва тешке, краставе болештине. О, није то било ништа ново. Сећао се неког новинара Милоице кога је Комитет именовао за директора Радио-новинске установе. Ваљао је речи тривијалних ступидарија кроз уста споро као да гута кнедле. Гледао је притом у плафон и давао им значај као да изговара мудрости Соломонове. Као да је управо лукаво изговорио женама завађеним око детета: располутићемо дете, даћемо свакој по једну половину! О, мудрости Милоицине! Гадио се што му је такав човек директор. Али приметио је да има неку слабу тачку, неку неизлечиву рану. Запазио је да постоји реч која га погађа равно у то болно, незаштићено место, као копље Сигфрида у знак листа на леђима, једино смртно место на његовом телу. Та реч била је – диплома. Два пута је понављао у гимназији. Никада о факултету није смео ни да размишља. Постао је потрчко у градским новинама, куповао новинарима бурек и дневну штампу, додворавао се, увек хитар и насмејан. Добар дечко. Учили га понекад да напише вест, а он је гледао у њих с љубављу и бескрајним поштовањем, као у оца и мајку. Боже, дан кад су му објавили први текстић! Летео је са буреком као ветар, носио га испред себе обема рукама, весео и раздраган! Ко би испустио таквог захвалног послушника? Временом је постао новинар, па уредник, па директор. Али диплома, одвратни животе, много је већ новинара са дипломама, шта да ради? Начуо је нешто – одлазе у Загреб, Сарајево, Скопље, Приштину, одлазе по дан-два па се враћају, по дан два па ево их назад – са дипломом факултета! Али они су можда паметни, искусни, превејани, начитани, њима је лако да уче, а шта ће он, како ће да изађе пред професоре у том Загребу, Сарајеву? Шири уплашено очи и пита своје другове директоре без дипломе – шта да ради, шта да ради? А онда му један од њих, Аца Мерџан, пријатељ који његову муку разуме боље од свих, прилази и конспиративно шапуће: „Долазе код нас!” „Ко долази?”, пита он узбуђено, шиштећи као придављен. „Професори”, шапуће Аца, „професори! Отварају одсек на нашем 40

Радничком универзитету. Економски факултет. Скрипта оволицна! Савладаћемо их за месец дана. И – крке те бато – ево дипломе! Водићемо професоре у Касину на роштиљ, можда ће мало да нам погледају кроз прсте!” И ево их, пријатељи и мученици, уче по цео дан. Милоицина жена Верка – млађа од њега двадесетак година, љубоморан као пас, не дозвољава да се запосли иако је дактилографкиња и траже је у Суду – кува им сваки час и носи кафе. Излазе повремено на смену из собе и хватају се за главу: јаој, што је тешко, тешко ово бубање по цео дан, цвиле очајни. Скрипта – осам листова, густо куцано са обе стране. Основни појмови економије: капитал, средства за производњу, рад, роба, новац, профит, трговина, маржа, рентабилност, вишак вредности… ко ће све то да попамти! Али ипак, на крају, положе. Дипломе добију око поноћи, у Касини, сити и напити, пошто се рукују и љубе са професорима. Ујутру још мамурни, али радосни. Не иду, него лете два метра изнад земље. Одозго отпоздрављају, као са неба: добро јутро, добро јутро! Нека сви виде, нека сви примете! Диплома, најзад! Мора да се урами: скуп, позлаћен рам на највидније место у дневној соби. Драган гравер израђује никловану плочицу за врата: Dipl. Ecc Miloica, Dipl Ecc Aca, обавезно са два C, много је убедљивије, иако се „економиста” пише обично, ћирилицом. Свиђа им се то, много им се свиђа, пуни еуфоричне среће гладе те плочице рукавом сакоа, бацајући крадомице поглед да их не виде комшије. Не знају да би то ecc, евентуално, као латинска скраћеница, могло да значи – црквењак! Дипломирани црквењаци! Никловани белег незнања на вратима! Тако високо школовани кадар сад има велику прођу. Какво новинарство, то је мало плаћено! Примају га за директора општих послова у Пивари. Велика фирма, велика плата, креће се ходником покрај канцеларија као ново божанство, високо дигнуте главе. Али шта ту има да се ради, како да се истакне, да покаже вредности своје високе дипломе? Ватрогасци и портири раде свој посао, правницима и другим чиновницима не можеш да наређујеш, све знају боље од тебе. Али кадровска евиденција! Боже, какав неред! Ту се не зна ко пије а ко плаћа. Он ће то да среди. Пажљиво, педантно, по прописима и 41

закону. Систематизација мора да се поштује. Свако мора да има одговарајућу диплому за радно место. Како он може да има, тако морају и други. Радници без дипломе, па ко је то примао и како? Ради као ВК мајстор за пиво, а има смо четири разреда основне школе! Ужас. Више од половине радника нема квалификације. Поређао гомилу досијеа на крај стола и почео да позива, једног по једног, двојицу по двојицу. Увија се, додворава, снижава глас, благо, очински саветује: не може то тако, мора мало и да се учи, да се стекне диплома, систематизација мора да се испоштује, закон тако налаже, организоваће им нешто па да уче, све да науче и да све буде на месту и како треба... цакум-пакум... Радници га гледају широм отворених очију, увек мало припити, ненавикнути на пропитивања: још њихови дедови овде правили пиво, па очеви, па они, и њихови синови ће, шта овај тртља, шта ломоће, шта се увија, какве дипломе, какво учење! Па они се родили са знањем да праве пиво! Слушај ти, пиздо, кажу му и бацају свој досије у најдаљи ћошак, немој још једном да си ме позвао због тога, да ти не разбијем ту педерску лабрњу! И одлазе, осврћући се и севајући љутитим погледима који га секу као ујед стршљена. Одлазе у погоне, крсте се, шире руке, галаме и псују, чудом не могу да се начуде: дошла нека будала у општи сектор, тражи дипломе! Сви чули за бруку. Једни окрећу главе од њега кад га сретну, други га гледају попреко, трећи отворено псују: пичка ти материна, говедо једно, ти ћеш мене да научиш како се прави пиво! Дошао у Комитет, моли за премештај. Послали га у Банку. Начелник сектора за кредитирање привреде. После неког времена срео један искусни банкарски чиновник Бранислава и пита га: „Јели, бре, шта радио онај Милоица док био код вас директор?”. Ништа, одговорио му Бранислав, баш ништа! „Мамицу му јебем”, очајно узвикнуо чиновник и ухватио се за главу, „да оће бар код нас да не ради ништа!” Такве невоље доживљавали су само ецецеови ударени мокром чарапом. Лукавији су са таквим дипломама радили оно што су већ радили, али за веће паре. Или радили тамо где се ништа не ради. Дипл. Аца је, на пример, од кинооператера шеснаесто-милиметарског пројектора којим је по сеоским домовима културе приказивао 42

„Неретву“ и „Сутјеску“ догурао до секретара Заједнице „самоуправних интересних заједница становања” Србије, са седиштем у Београду. Стан, канцеларија, секретарица, телефон, кола. Организује вишедневне „размене искустава” по новим хотелима широм Србије, изграђеним скупим америчким кредитима. О, како је било лепо у то време бити дипломирани, уважени, државни организатор свега и свачега! Дошао је једном, са тим чопором извежбаних нерадника, и у Град, одсели у новом, тек отвореном луксузном хотелу, башкарили се по собама, купали се доле у затвореном базену, шетали се ходницима комотно у хотелским плавим баде-мантилима (које су на поласку спаковали у кофере) испод којих су им вириле грубе, рутаве ноге, блесасто исцерени и раздрагани самом чињеницом да су толико привилеговани и уважени. А поподне, све до вечере, окупљени у „конгресној дворани“, говорили су, говорили, или слушали, слушали, како је коме било по вољи. Аца је просто летео од среће. Уважени гост у сопственом граду! Нека сад сви виде колико људи он предводи, колико њих корача за њим као за пророком! Другог дана потражио је Милоицу. Сажалио се што и он није постао пророк, да заједно предводе људе. Покушаће да му намести нешто. Милоицо, друже, рекао је, злопатиш се овде међу овим простацима, а Београд кука за тобом! Нешто сам мислио – зашто не бисмо основали „Савез удружених самоуправних интересних заједница комуналне делатности“ са седиштем у Београду, па да га ти водиш, као што ја водим овај за становање! Па нас двојица опет заједно! Џумбус бисмо направили! Погледај колико људи сам довео овде, види ту лепоту! А Милоица зинуо: ел може, питао. Како да не! Чим се вратим у Београд, пишем СИЗ-овима по Србији предлог. Да се оснује то и то, има сви да прихвате! Ти си, Ацо, геније, промрмљао плачним гласом Милоица и нежно га загрлио. Заиста, ускоро стиже комуналном СИЗ-у у Граду предлог: да се оснује Заједница; секретар, секретарица секретара, канцеларија, телефон, ауто, финансирају сви комунални СИЗ-ови у Србији онолико колико буде потребно за нормално функционисање... Секретар комуналног СИЗ-а пребледео: да одбије не сме, ко зна ко стоји иза 43

тога – а како људима да објасни тај трошак, који није чак ни дефинисан, који може бити онолики колико се неком прохте, а Град нема ни половину потребне канализације, о пречишћавању отпадних вода да се и не говори, нема свуда ни водоводну мрежу, о селима не сме ни да размишља. Сазвао седницу Савета, прочитао предлог и – ћути. Ћуте сви, нико не говори ништа. Бранислав пратио седницу. Ћути и он, али смеје се у себи, смеје се да пукне! Види и разуме о чему се ради и много му смешно. Председник одлаже тачку дневног реда за идућу седницу, Бранислав у међувремену објављује оштру критику предлога под насловом „Како расте бирократија”. Коме та „заједница“ (под наводницима, него како!) треба. пита, ти нови чиновници? Хоће ли они да граде водовод и канализацију, или да се шетају по Србији и троше народни новац? Поново се састао Савет, сви у руци држе новине. Предлог се одбија, кажу, а ово да умножимо и пошаљемо свима у Србији, да сви одбију! Тај предлог нико никад више није поменуо, а Милоица никад више није проговорио ниједну реч са Браниславом. Али нумера му падала све ниже, углед му се нагло срозавао, нико га више није зарезивао ни у шта, чак ни рођена жена. Хоћу да радим, казала му кратко и отишла у Општински суд за дактилографа – записничара. Он се правио да одобрава, да му је баш мило, умиљавао се и додворавао жени, да те мука ухвати! Онда му је рекла и за децу. Ти си крив што их немамо, мени доктори рекли да могу да рађам, само треба да променим певца, казала је. Он се ухватио за главу и пао у несвест, али преко кревета. Ти си беда од човека, рекла је тада тихо, уверена да је он добро чује, и зато нећу да ти родим чак ни туђе дете! Школовало се све живо, деца и одрасли, уз рад и без рада! Студенти су варали на испитима, преписивали, полагали један за другог, куповали оцене. Одувек је било професора који су били вољни да их продају. Та неће пропасти свет ако неки студент заврши студије са недостатком знања! Имали су и ценовнике: толико кошта шестица, толико седмица – више и не треба, већа оцена би будила сумњу у тим индексима! Али нови, буразерски богаташи, нису хтели да уче ни колико пас да пружи шапу. Та њима је цело богатство пало с неба, зар они да нешто читају, да смишљају преваре, да дрхте пред неким 44

бедним професорчићима! Никад! Они би могли да купе и њих и њихов факултет. Зар они да уче напамет оних шеснаест ситно куцаних страна? Оне будалаштине које смишљају надрндане професорске будалетине? Ајде, бежи! Кол‘ко кошта диплома? А докторат? Сабери, плаћам у кешу! Али ко ће им продати те дипломе? О, нашло се, брзо се створило! Свака роба нађе купца, сваки купац нађе робу. Један од оних који су варали на студијама толико се усавршио да је од тога створио професију. На све испите долазио је у дубокој црнини, тужан, потресен због смрти вољене бабе која га је очувала, јер родитеље није имао, умрли су кад је био сасвим мало дете. Увек је читао само трећину уџбеника: једно питање морало је бити из тог дела књиге! Он га је натуцао, нагађао, гледао упитно у професора, овај му је помагао, он се као присећао па потврђивао што је професор рекао. На остала два је само плакао, брисао сузе и објашњавао како га је смрт вољене бабе потресла и распаметила! Он је учио, због ње је учио, да је обрадује, али она је сад умрла, а он толико потресен да не може ни да говори. Тако искука шестицу. И тако тридесет пет пута. Тридесет пет предмета је полагао, тридесет пет пута му је умрла баба. Најзад, ево дипломе којом ће обрадовати не само вољену бабу, већ и све оне који могу да купе себи диплому, да се не муче, не понижавају и превијају пред професорима као што је он морао! Диплома мора да стигне достојанствено, културно, свечано, уз све почасти, аплаузе и честитања! Регистровао је своју фирму – у Лондону! Megabrand International Expert Consortium Limited – London. О како то отмено, учено и светски звучи. Испоставе у Београду и по свим већим градовима по Србији зову се скраћено: Мегабранд универзитет. Није важно што је то само британско привредно друштво, у Србији је „универзитет”, уписује студенте вољне да плаћају школарину, ангажује професоре који се разумеју у „бизнис”, производи „менаџере” оспособљене за све врсте превара. Промоције по хотелима с плаћеном вечером. Јефтине тричарије које се представљају као највећа достигнућа светске науке и технологије. Лековити јастуци и покривачи, апарати који извлаче отрове из организма, масажери који подмлађују, помаде које уклањају целулит и све боре… Све је могуће, живи се у земљи науке и просперитета. 45

Ипак, то студирање и преваре с тричаријама посао су само за оне са мало пара и веза са моћницима. Ови други, смешкајући се, просто купе диплому. Очеви, мајке, деца, стрине, тетке, ујаци – сви менаџери. Постају политичари, функционери, посланици, председници општина и округа, министри. Деца – за почетак – директори јавних установа и предузећа: библиотека, домова културе, музеја, спортских друштава и организација. Преплавили су све буџетске организације, освојили све што доноси углед, престиж и новац без икаквог рада и труда. Они владају, они одлучују, усмеравају даље кретање и напредак друштва, они се питају шта ће бити и како ће бити. Размишљао је о тим људима који се без стида хвале лако стеченим академским титулама и без зазора прихватају одговорна радна места на која их постављају партијаши на власти. „Чика-Браниславе”, каже му један од њих, „ја сам сада доктор наука... знаш... и прихватио сам да будем директор у... И моја жена је доктор наука, и њу моле да буде директор , али она се нећка, не одговара јој... а ја сам, ето, прихватио”. Понашају се као да је куповање диплома нормална и регуларна ствар: ако се нуде као и свака друга роба, онда могу и да се купују као и свака друга роба. Ко има пара и коме то треба, он купи. Ко нема пара – он мора да се довија на разне друге начине, па у крајњем случају и – да учи. Очито да учење, размишљао је, не сматрају као нешто неопходно, нити да иза дипломе треба да стоји неко знање. Њихово искуство их учи да је знање потребно само онима који морају да раде, али не и онима којима је дато да руководе. Онај ко те негде поставио казаће ти већ шта треба да радиш. Твоје је само да извршаваш наређења. Ах, помисли нервозно мичући уснама као да ће да крикне, они су – да би само опстали на местима на којима није требало никада ни да се нађу – пуцали на демонстранте у Београду и гањали их тенковима, они су артиљеријом рушили Вуковар и Дубровник, они су стрељали ратне заробљенике и цивиле... Они су, сервилно и агилно, без размишљања, извршавали свако наређење... Бранислав је давно у пензији, смењен и презрен већ оног првог дана кад су „његови” великом побуном народа поново освојили власт. Иде градом као сенка, никога не познаје, нити њега неко познаје. 46

Окрзну га погледом и прођу. Понеко, као да га се присети и застане, да му се подсмехне: јели, за ово си се борио? Јесте, за то се борио! За капитализам. Све је на продају, а купује онај ко има новац. Влада онај ко уме. Милиони запослених раде под уговором на три месеца. Ако не гласају за онога ко треба свака три месеца да им продужава уговор, изгубиће посао. Гласају и они и сви њихови који такође брину за њихов останак на послу. Милиони поробљених који увек гласају за партију на власти која им обезбеђује парче хлеба. Пашће са власти кад се милиони тих запослених осамостале, кад им не буде више потребно то њихово парче хлеба. Кад ће то бити? За сто, двеста, триста година? Бранислав се цинично осмехује – себи и свима. Он зна: то је живот, онај прави, сурови! Ко хоће да буде слободан – нека се бори. Устајте, презрени на свету!

Доста о томе! Размишља о Пуковнику. Долази да иду на излет на Јухор, да обилази места на којима је започео рат за ослобођење од фашиста, али и за бољи живот сиротиње, радника и свих страдалника којима је и сам припадао. Са којих је његова чета кретала у диверзије – да минира пруге, путеве, мостове, фабрике, складишта муниције и ратне опреме, да разоружава жандаре и пљачка општинске касе, уништава њихове архиве, убија Немце и њихове сараднике. Како је веровао у ту своју борбу, како је бранио њен успех и резултате, иако је морао да види и њене моралне и људске неправде, тешке падове, подлости вођа, злочине због сујете, у борби за власт, непотребна смакнућа невиних. Оправдавао је то коначним резултатима, остварењем циљева. Циљ је оправдавао средства! Био је макијавелиста, иако никад није чуо за Макијавелија! Како се само љутио на њега, како му је писао гневна писма што се упустио у борбу против социјализма! Шта радиш то, будало? Кога хоћеш да вратиш на власт? Дражине кољаче, Недићеве жандаре, Љотићеве фашисте, проклете капиталисте? Срамота ме је да чујем шта говориш народу! У шта си се то претворио, јеси ли полудео? Тако је говорио. А сада долази да се друже, да газе јухорске брегове и да разговарају. Да се помире, као браћа што се мире? Па, браћа су! Време је да се измире! А можда се и он променио, схватио да су промене биле неизбежне. Србија је бранила комунизам кад се он свуда био урушио, и сада трпи последице те упорности и тог ината! Ваљда је разумео! Ваљда! Али та борба била је дубоко закопана у његовом срцу, вера у њену потребу искрена и фанатична. Може ли се он тога икад ослободити? Бранислав је ишао градом и замишљено вртео главом. 48

Не верује, не верује! Пуковник је био најстарије дете његове тетке, очеве сестре. Његов отац, Никола Чопа, пореклом Чех или Словенац, то нико није знао, јер о томе никад није хтео да говори, био је најбољи молер у Граду; уметник, живописац. Имао је пријављену фирму и држао раднике. Умео је не само да омолује, већ и да ослика велике, луксузне собе богаташа, да их украси цвећем и дрвећем, дугоногим срнама које пасу на рајским ливадама и птицама које лете широким, плавим небом. Њихове капеле на гробљу, зидане као мале цркве, украшавао је небом осутим звездама по коме лете анђели; мали, буцмасти амори раширених крилаца. Бранислављев отац , сељак који воли земљу а нема је, ђак који учи школу а не воли је, весељак и боем, кад се оженио и схватио да нема од чега да живи, скрушено је отишао код њега да учи за молера. Учио и изучио, постао и он молер, али радио само кад му пригусти, кад мора. Кад није морао, враћао се у село и обрађивао виноград. То је једино имао и то је волео. А Никола умро изненада и оставио жену са троје мале деце. Најстарији, Пуковник, имао десет година, најмлађи, Неђица, само две. Живели су у изнајмљеном стану, морали су да га напусте. Брат се растрчао, купио на периферији неки јефтин плац, изградио кућу са два одељења – соба и кухиња – засадио испред винову лозу, ред воћака – трешања, јабука, крушака – остало је места и за баштицу; да имају где да живе, да му сестра и сестрићи имају свратиште, говорио је. Кад им немарни отац није хтео да обезбеди нешто више и боље, додавао је с прекором у гласу. Због тога су увек били као једна кућа, долазили у село и остајали колико су хтели и могли, расли као рођена браћа. Рат их је раставио. Пуковник, као најстарије дете, преузимао је улогу домаћина, хтео да привређује. Напустио гимназију, радио ситне послове, трчкарао свуда. Куповао по селу воће, паковао га у фишеке и на станици у Граду дочекивао возове, продавао га уморним путницима жељним укусног освежења, зарађивао. Тамо су га пронашли, увукли у илегални покрет, напунили главу причама о некој лепшој и праведнијој држави коју морају да створе, они, мали и слаби, сиромашни и презрени, који ће удружени бити велики и јаки, победници пред којима ће се рушити трула грађевина себичног, суровог капитализма. 49

Једне ноћи поздравио се с мајком и браћом и отишао с групом другара који су кренули у планину да се прикључе чети партизана. Ратне трубе, које су најављивале победу и славу, нови живот у слободи, одјекивале су у њему док се верао козјим стазама уз брегове Јухора, све више и стрмије.

Кренули су из центра села навише, усеком између два брда која су се ту завршавала стрмо и нагло, као да су се уплашила да не пресеку и запрече царски друм који је од памтивека водио кроз село негде далеко на југ, према Сталаћу, Наису, Константинопољу и Јерусалиму. На левом брегу, као да стражари над селом, стоји црква са звоником чији лимени кров држе четири високе, мало искошене храстове греде; на десном, присниженом до равнине пута, шири се механа са широким двориштем у чијем су се дну, леђима ослоњени на стрмину, поређали подруми, магацини, сенаре и стаје за коње. Као све старе механе по Србији, и ова је чувала легенду о власнику који је некада давно на спавању убио и опљачкао богатог трговца. Овај вековима убоги народ имао је тврду веру да се нико никада није обогатио мучним радом, већ само убиством и пљачком. Навише, са обе стране, угнездиле су се куће староседелаца, првих досељеника, који су, бежећи од водоплавне равнице, бара и мочвара, жаба и комараца, отимали од брегова тескобни простор за куће и авлије, кошеве, стаје и оборе. Кад пут напусти село и изгуби се навише међу брдима која се громадно настављају у недоглед, под њим, са леве стране зажубори поток. Скакуће мирно и питомо преко стена које су моћне, бучне, пролећне бујице оголиле и испрале, као дечачић који жури у село, док они полако, придржавајући палчевима ремене тешких ранаца, спакованих уредно, војнички, са ваздушним душецима и ћебадима везаним одозго, корачају навише. И Бранислав и Пуковник пролазили су туда хиљадама пута. Имали су успомене. Некада су туда сваког јутра гоњена стада на испашу, увече враћана у село. Видни белег тога биле су бројне стазе и стазице са обе 51

стране пута, где се он изненада ширио нудећи овцама још који, тог дана први или последњи, залогај траве. Около, на заравнима, били су виногради, плави као небо, свеже опрскани бордовском чорбом. Бранислава је мајка водила за руку, још непробуђеног, у мрачно јутро, док се беличаста пруга зоре тек помаљала иза њих, на небу изнад далеких, тајновитих Кучајских планина. Били су високо на брегу, доле под њима у зеленишу црвенели су се и црнели кровови села под слабом светлошћу која се помаљала далеко на небу. Утрнуо је за тренутак: то је био призор из његових снова о летењу. Увек пред свитање, кад је у најдубљем сну, а он на неки необјашњив начин зна да је у сну, неки невидљиви анђео пружа му руку, извлачи га из кревета, носи некуда у висину и пушта да лети. Он лети над селом високо, изнад крошњи дрвећа, изнад кровова, сам је, нигде анђела, он је анђео. Маше рукама, шири их, пружа напред, и лако као ваздух понире или се пење, кружи, кружи и ужива; не осећа своју тежину, сав је од неке лаке, божанске твари, али нема свести о томе, не зна ко је и шта је, где се налази, које је време дана или ноћи, има ли кога или је сам на свету. Зачаран је тим летењем, тим дивним, божанским кретањем, и ничега више нема у његовој свести. Не зна да ли има кућу, оца, мајку, брата, не зна који је дан, да ли је празник или недеља, среда или петак. Зна анђела. Не види га, али осећа блаженство његовог присуства. Лети високо, високо и жели само да то траје, да траје бесконачно, заувек... А онда, увек у истом трену, осети мајчину руку која му се благо спушта на чело и грубо прекида сан. Зачује њен тихи глас који га буди и наједном осети тежину свог маленог, крхког тела које очајно жуди за сном. О, тај поглед сада, тај поглед који му враћа сан! Ничега више нема, само тај поглед и свежина јутра! Мајка га води држећи га за једну руку, а он другом руком на кратком конопцу води крупну црну козу која мирно корача за њима. Мајка је са својим оцем и браћом окопавала кукуруз на неком мршавом парчету земље у брдима, док је његов отац био негде далеко, он није знао ни где ни зашто. У глави му је брујала музика, долазила и одлазила у моћним таласима, утишавала се и појачавала у налетима, дизала се у крешенду, па лагано тихнула ширећи се и гутајући 52

непрегледне просторе земље и неба, као моћна, неземаљска поплава. Извирала је из мрака, страшног мрака, из црних сенки усека, стена и дрвећа, пролазила кроз њега и летела кроз ноћ, у бескрај. О, како се бојао, како је стезао мајци руку, како је сваки час нешто запиткивао, само да би чуо мајчин глас, да се не би осећао самим и изгубљеним у реци те моћне музике која надире одасвуд и допире свуда, увлачи се у сваки делић његовог тела, у сваки део тог дивљег, мрачног простора. Док стигну горе на зараван пред питомину њиве на којој џигља млади кукуруз, давно се већ разданило, нестали су мрачни амбиси, утихнула неземаљска, моћна, надирућа музика; оба ујака, ујне и деда беле косе и бркова, још увек прав и витак, у лакој конопљаној кошуљи без крагне али у вечним вуненим чакширама, црвеном тканицом утегнутим преко стомака, високи у њиви, са кукурузом до колена, већ копају (дошли су из суседног села, ближег овом парчету питомине у планини); прекидају чаврљање за тренутак, да их поздраве весело, и то чини ово блиставо јутро и њих под плавим небом драгим и блиским. О, тако су му драги и блиски, драги и блиски, иако не обраћају пажњу на њега, не виде га, не поздрављају, не прилазе му, не говоре ништа и не мазе по глави! Довољно је само да их гледа, нешто непознато и невидљиво као магнет увек му скреће поглед ка њима. Он гледа и осећа неку тамну привлачност која расте из дубине његови крви, испуњава његов уморни мозак пун чудних, хитрих, неухватљивих мисли које дођу и нестану пре него што их препозна, схвати и упамти, као свици у летњој тами, као косови у грабовом жбуњу. Раде тешко, зането, упорно, без кукања, вајкања, псовања и роптања, шегачећи се весело, као младеж на излету! Нешто јако, несаломиво, надмоћно, господско зрачи из њих, преплављује и оплемењује све што додирну, сваки убоги простор у коме се нађу, зауставља, примирује и лечи зло у људима, припитомљава и кроти животиње. У њима буја снага последњих трагова неке мешане крви из давних, господских времена, кад се живело у кућама од камена, прављеним за вечност породице и племена, окруженим стајама за овце и коње, подрумима дебелих зидова у којима се кртило рујно вино, међу брдима на којима су у раскошним јесенима дозревали виногради, долинама у који53

ма су се дуж бистрих река златила поља ражи, јечма, овса и пшенице. Преци њихови дошли су из града Призрена, славили су славу светог Арханђела, крстили се, Богу молили и колач секли у Цркви цара Душана. Бежали су од зла на север, што даље, где их душманин не може да стигне нити нађе. Понели су само тај несаломиви, господски понос, тај витешки осмех непокорности и бунта. Ишли су опустелом, осиротелом земљом голи и гладни, градили јадна, пролазна и кратковечна станишта па и њих напуштали, изнова и изнова покушавали да се скуће, међу бескућницима. Трпели су зиму и врелину, глад и болести, али никад их није напуштала моћ, запретена дубоко у њиховој крви, да се осмехну патњи и да је сперу као прашину с далеког пута у бистрој топлој реци. Кад су помислили да су се коначно скућили, на далекој периферији Града, у равници на обали велике реке, изградили куће плетаре, омеђили велике авлије, искрчили и изорали њиве, прославили нове свадбе, изродили нову децу и посејали прве гробове, стигла их је још једна несрећа. Овај пут не од људи, већ од Бога: једног пролећа, уз страшан хук, Морава је просекла себи ново корито тик поред њихових кућа. С муком искрчене плодне њиве остале су недохватно, на другој обали реке! Опет су напустили насеље и потражили уточиште далеко од реке, на узвишенијем делу равнице, под брдом. Али пре њих тамо су већ били стигли многи и недостајало је земље. Добили су мале парцеле, уврате и окрајке, раздвојене и неповезане. Морали су да траже мале, погодне забране далеко у планини. Ипак, и на новом месту успели су да се скуће. И ево их овде, у планинском беспућу, где се аче и шале у хладу лиснатог, разгранатог цера на међи, наздрављајући ракијом, док чекају да жене простру чаршав по мекој, тек окопаној земљи, да ужинају. Мајка га зове да приђе, гладан је, и он треба нешто да једе. О, он није гладан! Прилази али неће да седне покрај њих, није гладан. Гади му се од помисли на јело. Сан је деци потребнији од јела. Ненаспавана деца губе апетит. Дивљају отрови у крви које слабашни организам није савладао. Мајка не наваљује, ујаци не наваљују. Загледани у себе, навикнути на снагу која кола у њиховој крви, не разумеју слабе и пометене. Не мари, јешће кад огладни! Да тражи, дали би му, да дође у госте, почастили 54

би га, али одбијање примају као вољу. Ах, да неко може да нема вољу, то они не разумеју! Само старија ујна гледа његово мршаво, убледело лице и у њој почиње да букти, да се распламсава велико, незадрживо, мајчинско сажаљење; слути да није добро кад мало дете не огладни после толико пешачења на овом свежем, планинском ваздуху. Грли га, нуди му кувано јаје, сир, батак пилета, корицу свеже погаче, моли га да грицне, само мало, само мало. Сећа се те ујне, њене мајчинске бриге. Она нема њихове крви, уме да види, да се загледа у душу детета! Али не сећа се да ли је нешто појео. На очи му излази коза која га гледа жутим очима кроз велике, густе трепавице равнодушно као да је грумен камена који вири из суве планинске траве. Неким чулом које људи немају она зна да је у рукама нејаког детета, што за њу значи – слободна. Тргне мало главом и он испусти поводац. Оде у забран где су из пањева густо изникле младе стабљике багрема. Мајка је изричито рекла да јој не дозволи да иде тамо, направиће штету. Али она је бржа, не може да је стигне, гризе нежне врхове млађара. Искриви главу водоравно, разјапи уста и прегризе одједном читав снопић који расте из пања! Иде редом и гризе, гризе! О, ужаса! Сад види зашто му је речено да је не пушта тамо. Али он је немоћан, не може да дохвати поводац који се вуче по земљи прекривеној сувим лишћем. Кад се сагне да га дохвати, она тргне главом и удаљи га. Плаче, моли је, преклиње, не помаже. Безосећајна звер се не обазире на његове молбе и кукање, иде даље, иде даље, уништава младо багрење. Кад га докрајчи, сјури се низ стрмину у поток и изгуби у шуми на другом брегу који стоји наспрам њега у белини и светлости јутра далек, али наизглед близак – да га додирнеш! Одустаје, његове мале ноге не смеју у амбис потока, у таму далеке шуме. Седа на топли, сунцем загрејани камен и беспомоћно зури у брег, у комад младе зелене пшенице високо на заравни; сумња да се тамо упутила његова зла коза која га гледа презриво својим жутим очима. И заиста, ускоро је угледа усред пшенице. Црна коза на зеленом чаршаву њиве чини штету! О, ако наиђе власник! Одвешће је некуда, никада је више нико неће видети! Како да објасни мајци где је њихова коза и зашто је није сачувао? Седне крај једног грабовог жбуна и тихо, беспомоћно 55

плаче. Седи дуго, са главом на коленима, нема представу о времену. Седеће све док га не пронађу, нема храбрости да оде и да им саопшти страшну истину! Наједном осети на образу додир длакаве њушке, запахне га топао ваздух из моћних груди. Погледа – коза стоји мирно пред њим. Устане, обилази је опрезно да зграби штрангу, али опрез му је сувишан, коза мирно стоји и дозвољава да је веже за грану граба. Легне и прежива задовољно не марећи за њега. Он трчи радосно, скакуће, трчи на њиву и гледа где је ујна, огладнео је, тражиће јој оно кувано јаје које је јутрос с гађењем одбијао. Још не зна, и не слути, да ће се тамна, дубока снага мешане крви, јача од сваког зла, од сваке патње, слепа за сваку и свачију слабост, једнога дана разгорети и у његовим венама.

На том каменитом планинском путу који је кривудао усеком између два брега, дуж потока који се доле, невидљиво, падајући са високих стена, повремено оглашавао шумним говором воде, видео је свога оца како жури идући навише или наниже, одлазећи у виноград или враћајући се из њега. Тамо десно, уз притоку поточића на чијем почетку стоји кладенац укопан у камен, одваја се узан колски пут за њихов виноград. У почетку је као тунел наткриљен густом шумом, али се убрзо отвара и шири у рајски предео: на обема странама брда, у недоглед, све до високих ивица које се спајају с небом, шире се виногради! Отац с бакарном прскалицом на леђима обиграва чокоте као пчела. Отац и мајка окопавају виноград, прекопе, одозго надоле низа страну, праве пажљиво хоризонталне јаркове који ће бујицу спровести до јаруге на међи која стрмо иде ка потоку, заламају младе, бујне честаре, везују лозу рафијом уз високо багремово коље, у касно лето или рану јесен, пре коначне бербе, пуне дозрелим, набубрелим гроздовима сортног грожђа велике котарице које ће продавати на пијаци у Граду. Прве слике оца на планинском путу можда и нису сећање, можда су настале из прича његове мајке, створене тим подсећањем, уобличене у памћењу којег није, нити је могло да буде. Али су оне њему живе, живе пред очима, може да их дозове и види, чудећи се увек изнова са каквом јасноћом види и доживљава себе малецног, годину ако је навршио, ако је зашао у пролеће друге, како плови овим путем чврсто пригрљен у левој руци мајке, како види неку мушку прилику где им долази у сусрет, како се извија, копрца, отима од мајке и пружа ручице према човеку који није његов отац и дозива „тат, тат!“, 57

док му мајка, смејући се постиђено, десном руком притиска ручице надоле и истовремено шаком затвара уста. Каквом то снагом слутње, интуиције, интелекта, или чега другог, мало дете измиче из мајчиног загрљаја и пружа руке према оцу? Тајне закопане у неизбројним квинтилионима година живота на земљи, тајне записане у генима, несазнајним, тамним и дубоким као универзум! Мисли га воде у луде и разметљиве године његовог оца, кад је о благданима долазио пијан из кафане, средином сокака, овлаш грлећи Цигане свираче да их не омета у свирању – хармоникаша и ћеманисту – и певао из свег гласа „Једва чекам да недеља дође“, „Седамдесет и два дана на мом срцу лежи рана“ и ко зна шта још друго, певао да све газде, окореле ћифте и цицијаре, чују и виде како лумпује Нила Бајкић, резервни поднаредник, Моравска дивизија, Крагујевачки војни округ! У авлији под брестом постављена празнична трпеза и гости пијуцкају и тек понешто замезе, чекајући пијаног домаћина да отпочну праву гозбу. И ево, дочекали! Направите места за моје пријатеље свираче!, виче. Ово је Ранко, кад он растегне хармонику и кучићи певају! А ово је Пуле, најбољи виолиниста у Граду. Кад он загуди „Свилен конац“ сви устану као да се свира химна! Чули смо те, кажу поспрдно његови шураци, заурлавао си тачно по нотама! Не, нисте чули ништа, каже отац, јер да бисте чули, морали бисте прво да платите. Али сада ћете чути, пошто ја плаћам! Вади новчанице и клатећи се гура их у мехове хармонике и жице виолине, свирачи их, правећи кратке паузе у свирци, склањају. Гозба траје до увече, са свирком, песмом, јелима које више слабо ко и гледа, и с бокалима најбољег вина из очевог подрума у чије темеље и зидове је „уградио десет фати камена и својеручно га омалтерисао“, како се по стоти пут пијано хвали дижући руке у ваздух и започињући увек нову песму, док збуњени музиканти, и сами напити, са закашњењем покушавају да га прате. Пролази дан, пада вече, почиње топла, летња, ведра ноћ осута звездама. Пијано, бучно весеље не пролази, траје, појачава се, улази у неку фазу благог делиријума. Бучно је, али невидљиво. Разбуцану трпезу осветљава само једна петролејска лампа постављена сред тог 58

нереда на средини стола, али њена слабашна светлост готово да не допире до пијаних весељака. Та невидљивост њих раздражује, вређа њихову све већу потребу да буду виђени, у центру пажње, осветљени јарко, као на позорници. Ту увредљиву мањкавост свог лумпераја надокнађују већом буком. Његовом оцу, Станиславу Нили Бајкићу, на памети је једна луда идеја коју одмах, истог трена, покушава да оствари. Устаје и, помало несигуран на ногама, одлази у таму да на неком, само њему знаном, скровитом месту нађе стару тепсију пуну барута, фитиља, каписли и динамита који тамо бораве још из времена кад је вадио „десет фати камена“ из мајдана. Хоће да баца динамите по авлији, да пуца, да грми, да експлозијама ставља до знања комшијама, сокаку, селу, целом свету, како лумпује Нила Бајкић, поднаредник, Моравска дивизија, Крагујевачки војни округ! Доноси тепсију коју у мраку нико не види, не види је ни он иако је готово нос набио у њу и пипа рукама да напипа фитиље и каписле. Узео је петролејку и принео сасвим уз тепсију, нагнуо је пијаном, несигурном руком – и тада је барут с праском плануо винувши увис језик беле светлости и ватре! Скочио је јекнувши болно и ухвативши се за лице – у тренутку отрежњен и свестан шта је учинио – и потрчао према пумпи у авлији испод које је вишак испумпане воде током целе године правио повећи, блатњави вир. Клекнувши захватао је шакама блато и лепио њиме болно лице, чело и груди. А док је лелекао мажући се блатом, на столу, сред занемелих и збуњених весељака, у ноћној тишини, одјекнула је прва експлозија динамита! Бранислав, који је целе вечери седео на топлим басамацима, а сада је уплашено гледао шта се догађа са оцем, чуо је страшан тресак и у севу пламена видео госте како, заједно са столицама у којима су седели, падају на леђа. Ранкова хармоника, растежући се на његовим грудима, тужно је зајечала. Потом, једна за другом, у кратким размацима, праштале су на столу, у тепсији која је сваки пут одскакала увис, нове експлозије. Динамит је сам од себе извршавао очеву луду замисао. Све комшије, цео густо насељени сокак, сви ближи и даљи, са жаљењем или злурадом пакошћу, чули су како је Нила Бајкић прославио благдан. 59

Ујутру су одвезли оца у болницу. Лекари су испрали блато којим се он целу ноћ хладио, загледали његово поцрвенело и осмуђено лице – без обрва, без трепавица – и казали: човече, да ниси стављао ово блато, ми не бисмо знали како да ти помогнемо! Лечили га две недеље и отпустили. Дошао је насмејан, с новим и подмлађеним лицем, с глатком, розикавом кожом као у детета, и напола израслим, новим веђама и трепавицама! Злураде кукавне комшије којима се он ругао, себичњаци и циције, убоги богаташи који су век проводили о сиру, луку и проји, увлачили су главе у масне кожухе као корњаче кад угледају копца! Неуништиви поднаредник, молер, виноградар и весељак Нила Бајкић! Рађао се поново, као птица феникс! Сећао се једне тешке, гладне године. Било је рано пролеће, све залихе хране биле су потрошене, хлеб се делио на бонове које су добијали само радници, на селу само учлањени у Задругу, „колективци“. Отац је с гађењем, раздражено и с псовкама, одбио да се учлани у ту „Колективу“ у којој су главну реч водили полтрони, сеоски олош који се приклања свакој власти. До јуче такорећи служили су четницима и недићевцима, а сада газдују туђим, на силу отетим чаирима. Лопови и смрдљиви олош, казао је пред свима, јавно, на збору кад се наводно одлучивало о задругама. Одлучивало о одлученом. Морао је да плаћа високе порезе на оно мало окућнице и брдске земље, али он је зарађивао и бацао им тај новац као комад буђавог хлеба гладним псима. Наједите се, говорио им, Нила никад неће да вам прави друштво! Али сада пекаре нису радиле, новац није ништа вредео, хлебом су располагали ти гладни пси, тај олош, продавали га само онима који имају купоне. Како добити те купоне? У кући се гладовало, није се могло живети на младом зељу и копривама! Распитивао се за посао, није га било. Једино да крампаш на прузи, рекли су му с надменим ликовањем, тамо увек недостају радници! Прихватио је. Отишао у железничку управу, уписао се, добио бонове и прикључио се радницима који се ручном дресином возе пругом и мењају дотрајале храстове прагове на шинама. О, горког ли хлеба! Долазио је увече сломљен и пун страшних прича! Норма је да се замене четири прага дневно, причао је запрепашћен тим чудовишним захтевом, 60

четири шлипера! На сваком да одврнеш двапут по четири завртња, да га ископаш из камења и извучеш, да поставиш нови шлипер, избушиш осам рупа, заврнеш осам шрафова дебелих као рука, кључем великим као ћускија, па да вратиш и подбијеш ископано камење! Па како си то успео, пита га сажаљивим гласом мајка. Никако, казао је клонуло, никако! Успео сам да заменим само један праг! Остала три заменили су други радници. Они стални, вечити крампаши. Веома су солидарни, велики другари! Па како ћеш издржати, јадни мој, каже мајка. Појма немам, каже отац. Али издржао је, цели један месец. Онда је наишао неки његов исписник, школски друг из давних дана, шеф секције, довезао се моторном дресином да обиђе раднике. Шта ћеш ти ту, питао га изненађено. Невоља, казао је отац, због бонова за хлеб, другог посла нема! Исписник се замислио. Има, казао је, има за тебе бољег посла! Ти си молер, хоћеш ли да кречиш станице? Комплетни радови изнутра – кречење, фарбање столарије, плус фарбање станичних ограда, у жалосном су стању одавно. Склопићемо уговор, добићеш бонове за целу породицу. Може, казао је, колико станица? Све у секцији, од Сикирица-Ратара до Ланишта! Отац је бацио крамп, загрлио другаре и сео у моторну дресину. Увече је рекао Браниславу: од понедељка си на распусту, идеш са мном да кречимо станице, бићеш ми помоћник, нећу да плаћам раднике! Цело лето радио је са оцем. Фарбао ограде, кречио велике станичне мушке и женске клозете, грунтирао дрвена врата где није морао да пази да не умрља стакла. Понекад и лакирао. Отац га је учио: дугачки, лаки потези четком, да не остају трагови! Гледао, гледао како вешто прави грунт, подлогу за лакирање. Кува туткало, додаје цинквајс у праху и бир-креду, узима кришом из великих буради олај којим скретничари подмазују скретнице и додаје у смесу уз жустро мешање, разређује водом, проба прстима густину и кад емулзија буде довољно житка за четку, премазује столарију. Гледа га испод ока и лукаво се смеши. Ово не кошта скоро ништа, а боље је од масне фарбе, каже. Кад се осуши, само префарбаш белим лаком и столарија блиста! Сећао се тога и после десетак година, кад је путовао спорим путничким возом који стаје на свакој малој станици; 61

грунт његовог оца којим су премазивали врата и прозоре није био попуцао нити се ољускао, само је лак који га прекрива мало избледео. А кад је за ферија долазио кући и кад је с оцем залазио у поља која је пресецала пруга на којој су и даље крампаши, с ручном дресином покрај колосека, мењали прагове, отац би увек стао, загледао се у призор и изговарао са сетом у гласу: то су мученици!

Прешавши оно место где се пут одваја за очев виноград, чвориште где се својим подножјем додирују четири брега које сељаци зову Точак – због три поточића која, као паоци точка, одељују брда и на том месту сливају се у онај који, малим каменим каскадама, жуборећи дуж пута, вијуга према селу, или због саме воде која се ту „точи“, ко би то знао – пуковник је неосетно, Бранислав није то одмах ни запазио, преузео вођство; никада није ишао даље, увек је скретао десно, нестрпљив да што пре угледа очев виноград у коме прво воће, трешње ђурђевке, дозрева већ у мају, а прво грожђе, црни мускат, почетком јула! О, ти рајски плодови! Они последњи – грожђе дренак, зимске крушке, јабуке и дуње – своју пуну сласт добију тек почетком зиме, око Божића, кад љути ветрови навеју прве сметове на путевима! Никад се није пео уз Ђотинац тим стрмим козјим стазама које воде незнано куда, у далеку дивљину Јухора. Али Пуковник јесте, много пута. Препознавао је своје трагове. Како знаш куда идемо, питао је Бранислав, мало збуњен густишем шуме који су морали да разгрћу, стазама које сваки час негде скрећу и измичу оку. Само навише, одговарао је Пуковник смејући се, увек навише, према врховима, и не можеш да погрешиш! Загревао је дан и у шуми је постајало спарно и загушљиво; заморени стрмином, тешко су дисали. У једном тренутку Бранислав је осетио тешки, масни задах нафте. Застао је. Загушљиво је, казао је, осећам неки чудан мирис, као од нафте! Да, казао је пуковник, осећа се тај задах, морамо брже до врха, до заравни, до неке промајне чистине. Овде, под танким слојем хумуса на коме једва опстаје ово шибље, леже дебеле наслаге шкриљца, трошног камена који је некада, у правремену стварања земљине коре, изронио из дубине 63

земље натопљен нафтом. Тај камен непропустан је за воду и кише никада нису успеле да сперу те остатке нафте која се осећа кад су топли и спарни дани као што је овај. Како знаш све то, питао је Бранислав. Имао сам само петнаест година кад сам ступио у Белички партизански одред, казао је Пуковник, био сам млад и радознао, а наш командир Љубиша Урошевић био је образован и начитан. Најбољи ученик Гимназије, најбољи студент на војној Академији. Тако паметног и мудрог човека никада дотад, и никад отад, у животу нисам срео! Од њега сам то чуо. Слушао сам о њему, казао је Бранислав и задубио се у мисли. Заћутао је и Пуковник. Избили су на зараван, на чистину у чијем средишту се разгранала велика липа. Бранислава обузе нека милина, нека чудна, необјашњива пријатност. Липа и та кружна чистина око ње на којој су расли само бусени оштре планинске траве, поново чист ваздух и пријатна топлота, заличише му на неко старо словенско светилиште. Да ли је ово место где су боравили словенски богови, питао се скидајући ранац и позивајући Пуковника да мало предахну. Липа је била једно од светих дрвета Словена. Осећао је као да свети дух још увек обитава под овом крошњом. Дрвеће је било њихова црква, под њим су се молили Богу. И још увек то чине! Памтио је девојке-додоле које, у сушним летњим данима, окићене биљем, играју око усамљених, старих храстова у пољу, молећи Бога за кишу! Касније су од дрвећа правили куће и цркве, ограде и утврде, да се одбране од непријатеља. Кад су се селили у нове крајеве, трагови њиховог живота трулили су и нестајали. Много касније, кад су стизали до обала неких мора, тешко и несвикло, учили су да праве куће и цркве од камена! Музика шуме, са тог светлог, промајног пропланка, падала је низа стрмину уоколо у једнаким, мелодичним таласима. Пуковник се сећао. Тражио је посао, али није га налазио. Немци су затварали пред њим свака врата на која је покуцао. Били су то домаћи Немци, рудари и радници у фабрикама, приучени мајстори који су се населили овде кад бољих није било, намучени и понижени, вечни странци и подстанари са својим ружним женама и ружном дечурлијом. А сада су наједном, досад невиђеном брзином, њиховим трагом, моћно 64

оглашени тенковима на земљи и авионима на небу, силно и незадрживо сјурили се овом плодном равницом небројени ескадрони њихове војске и њих, презиране и омаловажаване, прогласили аријевцима, људима бољим и вишим од свакога на свету. Учланили су их у „културбундове“, обукли им црне униформе сличне војничким, украсили рукаве црвеним тракама са кукастим крстовима, окачили им „парабелуме“ на кукове и поставили на све улазе и капије. Мали, ништавни и невидљиви људи, које нико никада није зарезивао ни у шта, преко ноћи постали су усуд који кроји судбину народа, одлучује о животу и смрти. О, како су наједном нарасли, како су се надули, како су саставили риђе обрве и стиснули танке усне! Како су га гањали док је продавао фишеке са воћем на станици! Морао је да улеће у возове препуне путника, да замеће трагове, да излази из вагона на страни где су колосеци и да се крије иза гвоздених точкова, не стигавши често да наплати фишеке које је у журби разделио путницима! Неки су, изненађени што је тако нагло искакао, отварали прозоре и махали новчаницама тражећи га погледима, други су мирно седели са фишецима у крилу и смешкали се, као да им је воће даривано. Ти униформисани швапски ништаци, који су, још до јуче такорећи, непримећено али и неометано живели међу њима, више но ико други и више но ишта друго, натерали су га на побуну. Прихватио је позив да увече, кад већ увелико траје полицијски час, споредним сокацима, тајним пролазима, иде на конспиративне састанке. Дипломирани правник, млади адвокатски приправник Бошко Ђуричић, говорио им је како су Немци мучки напали Совјетски Савез и како су тиме изрекли себи смртну пресуду. За три месеца моћна Црвена армија сломиће ту надувену, осиљену и уображену немачку армаду која је олако, уз издајничко ћутање великих сила, заузела нејаке и за рат неспремне земље. Али сада је загризла у тврд орах који ће јој сломити зубе. За три месеца неће је више бити. За три месеца! Зато се морамо подићи из мртвила, кренути у борбу и с пушком у руци дочекати тренутак кад ћемо моћи не само да уништимо ту ништачку страну власт, већ и домаћу издајничку која се хвата за свачије скуте, која је омогућила пораз и срамоту! Створићемо нову власт, нову и праведнију државу 65

у којој ће свако живети животом достојним човека, онако како се данас живи у великом Совјетском Савезу! Како је мудро говорио овај лепи младић високог, паметног чела! Наоружаћемо се, говорио је, отећемо пушке, машинке, пиштоље и бомбе, од непријатеља, од жандара, вршићемо ноћне препаде на жандармеријске станице и немачке патроле, кретаћемо се неопажено као духови, бићемо ефикасни и неухватљиви, ми познајемо сваку стазу и сваки путељак, ово је наша земља, ми смо свој на своме! О, како је лепо говорио тај Бошко! И сада, под овом липом, док се сећао, Пуковнику се узбуркала крв, палила се моћна ватра борбе за слободу у његовим венама! Знаш ли – питао је изненада Бранислава – да је Крајскоманда била објавила да ће за сваког убијеног Немца стрељати десет српских талаца, колико и за сечење телефонских каблова, или какву другу диверзију? Не знаш? То је кратко трајало. Убрзо су излепили објаве да ће за главу једног Немца стрељати сто Срба. Цигане и Јевреје нису бројали. Њих су одмах обележили жутим тракама и сврстали у раван са псима и мачкама луталицама: могао си да им бациш кору хлеба, али и да их шутнеш или убијеш ако си се из неког разлога наљутио, или само неког јутра устао на леву ногу. Догађале су се муњевите промене, нико није знао шта доноси следећи дан. У почетку су куповали од сељака по ценама које су сами одређивали, својим безвредним новцем којим се није могло купити ништа, потом су само узимали, па отимали, па наређивали да им се доноси, уз претњу смрћу. Тражили су оружје, претресали куће, и ако га где нађу сакривено, стрељали домаћине, или их слали на рад у Немачку, у заробљеништво, како се говорило. Кад сам једне ноћи, са неколико другара, стигао овде, на ову планину на којој Немаца није било, осећао сам се као да дишем ваздух слободе, хтео сам да певам, иако смо прву ноћ преспавали на земљи, завучени у грабове жбунове! Знам, казао је Бранислав, да је Беличка чета, којој си се ти прикључио, све до касне јесени боравила овде на Јухору и одавде, ноћу ишла у многе акције. Читао сам много о томе. Пуковник се некако чудно, киселкасто, смешио и жмурио, или чкиљио кроз затворене трепавице – Бранислав није могао тачно да 66

процени – наслоњен на дебло старе липе. Ћутао је дуго пре него што је казао: не верујем да је ишта тачно од свега тога што си прочитао. И опет је дуго ћутао. Сећао се. Бошко Ђуричић, из угледне градске породице, паметан и образован, политички комесар чете, прерушен у сељака, по цели дан обилази села, проналази поверљиве људе, доводи нове борце, договара се, планира, неуморно гони на нове акције. Жури, жури. Три месеца, три месеца! Треба све стићи и урадити за та три месеца, док не стигне моћна Црвена армија! Али и живети, преживети! Планина нема удобности, често се спава под импровизованим склоништима, на земљи, недостаје хране, сељаци не дају ништа бадава, мора да се плаћа, пара нема! Многи сеоски младићи, пошли грлом у јагоде, да освоје слободу на јуриш и стекну славу и углед, разочарано гледају около где су се и у чему нашли и беже ноћу у своје топле домове! Бошко само одмахује руком и доводи друге, чије је главе напунио причама о трпљењу зарад блиставе победе и велике славе и јунаштва! Прве акције су хајдучки ноћни препади на општине и жандармеријске станице. Изговор је да треба запленити и спалити архиве са списковима становника, да непријатељ не сазна кога ће отерати на присилни рад у шуме и руднике, кога отерати у заробљеништво или држати у апсу као таоца, да га стреља за одмазду. Али пуковник је видео и тада, тако млад, устрептао и уплашен, да је прави разлог тих „патриотских акција”, тих „диверзија против непријатеља и петоколонаша који му служе”, те „партизанске борбе”, отимање оружја и новца, очајнички напор да се преживи: броји се пажљиво заплењени новац и уредно слаже у комесарску торбицу, прегледају и чисте пушке, броји муниција и слаже у реденике. Пуца се ако неко некада пружи отпор тој хајдучији, убија! А ти „петоколонаши”, жандари и чувари општина, то су млади српски сељаци који раде да обезбеде парче хлеба укућанима, жени и деци! Они су само верни држави у којој живе, они не знају за идеје младог адвоката Бошка, а и да знају, не би у њих поверовали: та руска пропаганда наилазила је тих година у српским селима на тежак, мрачан отпор. Тамо, у тој Русији, говорили су Пашићеви радикали, па и Гролови демократи – у томе су се 67

можда једино и слагали! – живи се у колхозима, једе се са казана, све им је заједничко, па и жене и деца, домаћина нема, породице нема! Те залуделе младе људе који пропагирају Стаљина по Србији треба похапсити, говорило се, стрпати у букагије и казамате! О, времена! Повремено има и других акција, правих диверзија. Минирају пруге, хангаре, складишта муниције. Рудари који беже из рудника доносе експлозив и вешто рукују њиме. Бошко стално гони на нове акције. Али планира их и изводи војнички вешто командир чете, Љубиша Урошевић. Млад, школован официр, потпоручник. Са брковима и вечно шљампавом шајкачом на глави, изгледа много старији него што јесте. Али тај утисак појачавају и његово ћутање и уман, проницљив поглед којим прати и упија све што се догађа. Говори ретко и шкрто, само неопходно: план акције, упутства. Толико ће нас поћи, у толико сати, стићи ћемо у толико, овај ће бити овде, онај онде, овај ће урадити ово, онај оно. Црта планове, ставља кружиће где ће који, стрелице шта ће и куда ће. И увек се догађа оно што је планирао. Пруга код Гиља одлетела је у ваздух, недељу дана возови не иду, све новине пишу о томе, пруга код Ланишта је демонтирана, немачки воз је склизнуо са шина, вагони се испревртали, опет не иду возови! Шта би било, питао се безброј пута, да Љубиша није са њима, да није командир, да га Бошко – у чијој кући је као даљи, сиромашни рођак становао док је био у Гимназији – није убедио да као млади официр мора да се жртвује за слободу свога народа? Пристао је, дошао, и чврсто, камено, без иједне речи, без иједног уздаха извршавао оно на шта се обавезао. У крошњи липе прхнула је нека птица. Негде у шуми оглашавала се, кратко и уједначено као да куца Морзеове цртице и тачке, кукавица. Чуло се негде далеко у урвинама истањено крештање сојке. Шума је упорно изливала своју тишину, ниједан листић није се покретао. Пуковник је, и даље затворених очију, гледао у прошлост. Једнога дана била је туга у чети. Курир је дошао рано ујутру из града, преплашен, блед, неиспаван. Немци су у возу код Багрдана заробили наше другове Гојка и Радослава, које смо послали да се повежу са партизанима у Рачи, иако су били обучени у сељачка одела и имали 68

уредне немачке исправе на туђа имена – рекао је изненада се окренувши Браниславу и гледајући га право у очи. У Милошеву су их скинули из воза и испитивали у чекаоници, тукли. Радослав је наједном извукао пиштољ и запуцао и док су га Немци савладавали и везивали, Гојко је успео да побегне. Везаног и претученог Радослава довели су у Град, тукли га и мучили да нешто ода, али он их је само презриво пљувао. Вратили су га у Милошево и ту иза станичне зграде наредили му да ископа себи гроб, па га стрељали. Пре него што су запраштали меци, успео је да викне: „Живела народноослободилачка борба! Живео Стаљин! Гледајте како умире студент комуниста!” А истог дана, готово у исто време, фолксдојчер Карло Ферлогер (Лажов) пуцао је из пиштоља, усред Града, испред биоскопа, на Јоцу и Животу који су били кренули да се повежу са ћупријско-параћинском четом у којој је Јоца био именован за политичког комесара. Живота је одмах пао мртав, али Јоца је покушао да бежи. Стигли су га, везали, одвели у општину и тукли да извуку из њега неки податак, али све им је било узалуд, Јоца се држао херојски. Помахнитали Карло и остали гестаповци дотукли су га у ходнику, на очиглед преплашених чиновника! Пуковник је опет заћутао, чепркао по ранцу, тражио флашу с водом. Гледао около као да ужива у лепом призору који их је окруживао. У ствари, тонуо је поново у своја сећања. После неколико дана исти курир донео је у чету сазнање да је Гојка и Радослава Немцима одала Олга Лађаревић, немачка доушница, жена трговца из Града. Ћутке, смркнуто, са једом у грудима и мржњом у очима, осудили су је на смрт. Дали су „парабелум” Воји Милојевићу, младом опанчарском раднику из неког ресавског села, и упутили га у Град. Не познајем је, казао је Воја док је бледео у лицу, како ћу да је нађем? Иди код Милорада Марковића, рекао му је Бошко, он је познаје, показаће ти је! Отишао је увече, по мраку, сабласним планинским путељцима, саплићући се о камење и квасећи ноге у невидљивим потоцима. Нашао је свог другара Милорада, са којим је учио опанчарски занат. Седели су у кафани преко пута Олгине куће. Изашла је око подне и кренула према центру. То је она, казао је Милорад, устао и изгубио се некуда у мрежи периферијских уличи69

ца. Воја је уплашен и уздрхтао корачао за Олгом. Град је био готово пуст. Кад је хтела да уђе на нека врата, позвао је. Окренула се – и он је пуцао у њене груди, четири пута. Кад се вратио у чету, другови су му безгласно честитали, тапшали га по образима и стезали за рамена: извршио си задатак, убио си издајника, осветио наше жртве, говориле су те њихове другарске нежности. Али њему од тога није било лакше. Имао је ноћне море, борио се с неманима, та жена га је гледала страшним очима, није хтела да падне иако је пуцао у њу, прилазила му, хватала за гушу и давила, пуцао је и даље, из близине, директно у груди, али она није хајала за то, давила га, давила, и он је скакао иза сна загушен, са руком на грлу, дишући тешко и шкрипаво, исколачених очију.

Почела су да се догађају тешка, страшна убиства. Убијали су их и убијали су. Вешали су их мртве о бандере дуж пруге, полагали на пијачне тезге у граду, да народ види те „шумске звери” и да се уплаши, они су слали своје осветнике да убијају и кољу издајнике. Али слобода није долазила, од тих смрти никоме није бивало боље. Живели су у шуми као хајдуци, и били су хајдуци. Немци су расписали потерницу за „вођом бандита” Бошком Ђуричићем. Млади, школовани правник летео је на све стране, давао упутства, наређивао. Једна његова реч значила је за једног живот, за другог смрт. Није било жандармеријске станице ни општине коју нису опљачкали, није било пруге, пута, магацина, складишта муниције или хангара, које нису минирали, спалили, или бар покушали. Пресретали су немачке колоне или усамљене патроле, убијали војнике или их заробљавали, па, не знајући шта ће са њима – стрељали. Немци су сакупљали таоце, изводили невине људе из авлија и кућа, и стрељали их, јавно, на трговима. Смрт се умножавала, умножавала, и никоме није бивало боље, свима је бивало све горе и горе. Убијали смо, казао је Пуковник, то је било оно најгоре. Јеси ли и ти убијао, питао је Бранислав. Имао сам само петнаест година, рекао је Пуковник тихо и одсутно, ни пиле никада нисам заклао! Знали су то и тражили да будем јак и храбар, да се калим. Наредили су ми да убијам. Кога си убио? Немце, заробљене Немце, везане! Како је то било, причај ми! 71

Никада о томе нисам причао. Тешко ми је да о томе причам. А стоји у мојим мислима сваки секунд тог догађаја, неизбрисиво урезан у мозгу! Испричај ми, можда ће ти бити лакше! Било је то почетком септембра 1941. Немци су често, у мањим или већим колонама, долазили из Крагујевца у Град. Пут је био макадамски и ми смо га, горе код Драгоцвета, често прокопавали, правили дубоке рупе, рушили мостиће преко увала и потока, секли телефонске бандере. Тако смо их успоравали, присиљавали да путују са много војника и да поправљају пут. Били су тада лака мета за наше заседе. Имали смо мало метака, морали смо да штедимо муницију, да будемо брзи и ефикасни. Командир Љубиша је све то планирао, математички прецизно. Никада није омануо. Увек смо се из тих акција враћали као победници. На путу су остајали мртви и опљачкани Немци, запаљена возила. Узимали смо од њих оружје, али и цокуле, шињеле, униформе, догађало се да их скидамо до голе коже, били су добро обучени, а нама је све недостајало. Тог септембарског јутра нам се такође посрећило. Били смо у заседи са обе стране пута и гледали како нам се приближава једна немачка лимузина, а за њом три камиона са церадама, пуна војника. Сваки час су искакали и поравњавали рупе да би лимузина могла да прође. Убили смо тројицу, шесторица су се предала, двојица су побегла кроз кукурузе. Ја сам лежао у њиви крај пута и пазио да нам неко не дође с леђа, из Града. Наједном дотрча до мене мој другар Шиља. Брзо, виче, побегоше двојица. Јурнемо тамо где је он показивао руком и ускоро нађемо пушку и смотану пелерину које је Немац бацио да би лакше бежао. Мало даље нађемо га скривеног у високој детелини. Био је дебео, дисао је тешко, није више могао да бежи. Предао се без речи. Од другог – ни трага. Вежемо му руке телефонском жицом и поведемо да се придружимо нашима. Сретнемо успут сељанку која је носила канту с млеком. Били смо уморни и жедни, затражимо мало млека и она захвати лончетом и да нам да пијемо. Немац гледа и дахће. Ми му принесемо лонче устима, напојимо га, он пије и гледа нас разрогаченим очима. Ко зна шта мисли о нама! Кад смо се окупили, Љубиша 72

разговара са њима немачки, пропитује их. Заробили сте лекара, хирурга, каже мени и Шиљи, као да нас похвали, чак има и мало радости у његовом гласу. Предлаже лекару да остане са нама, да не буде више окупатор, да лечи партизане и наш народ. Он љутито одмахује главом и прибија се уз своје Немце. Нии, каже, ниии – никада! Љубиша разочарано подигне мало обрве и рамена и оде. Послао курира да нађе нашу везу, да позове Крајскоманду у Нишу, да понуди размену – за седам Немаца да пусте из логора седам заробљених партизана. Међутим, никакав одговор отуда није дошао. Курир за везу данима се враћао из Града и одмахивао главом: ништа, увек ништа! Бошко каже: не можемо више да их чувамо, стрељаћемо их! Ни они немају милости према нашима који се боре да ослободе своју земљу и свој народ! Зашто да ми будемо милостиви према њима, окупаторима! Гледа у мене, прилази ми, ставља руку на раме и каже: Чопа, ти си млад, треба да се калиш! Да схватиш да је ово борба на живот и смрт, да за окупатора не сме бити милости. Они су дошли у нашу земљу да нас муче и убијају, наше је свето право и дужност да им узвраћамо истом мером! Скида машингевер с рамена, репетира га, ставља ми га у руке и каже: поведи их у ону увалу и стрељај. И доктора, питам дрхтавим гласом. И њега. Он хоће да дели судбину са њима. Све их стрељај. Немој да ти рука задрхти! Они су непријатељи! Мисли о томе шта би они теби радили да си у њиховим рукама: најпре би те страшно мучили, а потом убили као пса! Покретом цеви показујем им да крену. Лево и десно од мене иду моји другари Шиља и Дуле, такође са откоченим аутоматима. Стижемо у малу удолину окружену кржљавим дрвећем – неки ров из давних ратова, можда је одатле дејствовао неки топ – и вичем да стану. Они се окрећу, ја им руком показујем да се зауставе на том месту. Прилази им Шиља, одвезује им руке и откопчава блузе, показује да се изују и скину. Alles, alles ab, abziehen. Све, све доле, свлачите се, виче љутито. Немци се свлаче, остају само у поткошуљама и гаћама. Шиља скупља цокуле, чизме, одећу, и ставља иза нас, на гомилу. Гледа ме: пуцај, цеди кроз зубе, пуцај! Ја повучем обарач, као у бунилу. Гледам како падају, иако не видим да сам их погодио. Оспу рафале и Шиља и Дуле. Тек кад се 73

сви опруже на бусенима ретке, спржене планинске траве, ја видим трагове метака и крв како цурка под њима. Мука ми је, окрећем се да не гледам. Шиља ме грли и шапуће у ухо да је у реду, све у реду, да се смирим и да не будалим. Да ти нађемо добре цокуле, каже. Немачке цокуле! Те на ногама су ти се готово распале! Доноси цокуле, гура ме да седнем и одмерава величину. Ове, каже, ове! Обувај, будалетино. Видиш да су као нове. Обуо сам их и не знајући шта радим. У тим цокулама провео сам цео рат – не три месеца, како смо ми тада веровали, већ пуне четири године! Шиља је погинуо у борбама за одбрану Ужица. После тога, кад год бих погледао те цокуле, које сам увек мазао неком швапском машћу и које су увек изгледале као нове, нисам више мислио на Немца који је остао да трули на пожутелој јухорској трави, већ на мог друга Шиљу који ми је навлачио те цокуле на ноге, који је бринуо о мени као старији брат. Читао сам Дневник Родољуба Чолаковића, рекао је Бранислав. Писао је о томе како вас је посетио овде на Јухору, како вам је помогао да дисциплинујете чету, да ојачате вољу и морал код бораца. Пуковник га је погледао испод ока и мало се насмешио. Читао сам и ја, рекао је. Много тога што је написао није се никад догодило, или је било сасвим другачије. Измишљао је, улепшавао, хвалио се, давао себи значај који никад није имао. Тим дневником он се додворавао власти, куповао себи привилегије. Мени је изгледало доста реално док сам читао, казао је Бранислав. Ништа ту није реално, казао је Пуковник. Ништа. О командиру чете Љубиши Урошевићу, без кога наша чета не би могла да изведе ни једну једину акцију, или би све биле неуспешне, са губицима који би чету убрзо десетковали и потпуно уништили, он говори узгред, као о неком споредном лику, и нетачно! Одазвао се „на позив Комунистичке партије”, каже. А Љубиша није имао никакве везе са Партијом! Није се одазвао Партији, него својим рођацима Бошку Ђуричићу и Живки Дамњановић, у чији искрени патриотизам је поверовао. А био им је и захвалан за помоћ коју су му пружали док је учио Гимназију. Становао је и хранио се код њих. Он је био човек који је знао да цени доброту, који је знао добро да врати добрим, да се жртвује ако треба. 74

Шта још није тачно, инсистирао је Бранислав. Ништа није тачно, рекао је скоро љутито Пуковник. У то време су и четници убијали Немце и правили разне диверзије. Многи поштени људи су сматрали да је часно бити у четницима, јер су они званично били „краљева војска у отаџбини”, борили се да ослободе своју државу у којој су мирно и поштено живели, а нас су сматрали за продане или залуђене српске душе које се боре да униште Србију какву су они знали и волели, да јој наметну Стаљинове колхозе, општу једнакост, казане, беду и неморал сваке врсте! Ми нисмо онда тако мислили о себи, али сада, кад погледаш уназад, ми смо то и били! Зато је у нашој чети било много младих људи који су се разочарали кад су чули шта се ради и прича у чети, чему нас уче и куда воде. Ћутали су и гледали прилику да пребегну четницима, или да баце пушку и врате се кућама, родитељима, жени и деци, да се ману ратовања. А Чолаковић пише како је он те људе убедио у праведност наше превратничке борбе. Додуше, он главну улогу у том „убеђивању” препушта свом сараднику Филипу Кљајићу, али не зато што је способнији, већ што је нижи, што му је то партијски задатак који му је он, Чолаковић, као виши, паметнији и способнији, одредио. „Он (Филип) је сломио отпор тих незадовољника и постидео их због њихове харангерске и разбијачке работе.” Преобразио је чак и једног калуђера који је окупљао око себе неколико сељака из тога краја „и држао их некако по страни”. После тих ноћних конференција и њихове неодољиве убедљивости, сутрадан сви су као један положили заклетву верности Партији. Изгинуће ако треба сви до једнога, али не за Србију, већ за Партију! Живела наша борба! Живео Стаљин! Међу тим „колебљивцима” био је и један млади рудар који је морао да стреља борца за кога су „другови из Града дојавили да је у служби Гестапоа” и кога је „суд одреда” осудио на смрт. Не пише у том Дневнику да је млади рудар после тога имао ноћне море, да се с вриском будио, да је преко дана био клонуо и ћутљив, да су сви сматрали да размишља не о бекству, јер је био издалека и није у овим крајевима имао никога, већ о самоубиству. Ништа о томе. Написао је како је „неискусни штаб младог одреда ријешио да шпијуна стреља не раскринкавши га пред 75

људством, што би свакако допринијело политичком васпитању одреда”. Нема ни речи о преком суду који изриче смртне казне „сарадницима окупатора” који дојављују Немцима где логорују „бандити” и о Бошковим наредбама да осуђене ликвидирају како знају и умеју, где их нађу, макар и на кућном прагу. Нема ни речи о председнику и деловођи општине Драгошевац који су доведени у логор и стрељани, ни о неком сељаку Лалету из Деонице кога је партизанска тројка извела ноћу из куће и стрељала зато што је скривао оружје и није хтео да га преда; није записао усмену Бошкову наредбу тој тројци: „Док не ухватите Лалета и не ликвидирате га, не враћајте се у логор!” Нема помена ни о томе да је убицу овог човека Окружни суд осудио на петнаест година робије. Није поменуо ни ликвидацију двојице „шпијуна” који су се прикључили одреду. Није описао ни брижљиво припреману ликвидацију Животија Стојковића из Града у којој је учествовало бар десетак партизана. Предводио их је трговачки калфа из села Мишевића, касније обожаван као херој, Светица Живановић, јер је лично познавао дотичног Животија. Док су други опколили кућу и чували стражу, наоружани аутоматима и пушкомитраљезима, Светица је ушао у двориште и позвао Животија. Изашла је његова мајка и убица је рекао да жели да разговара нешто са Животијем. Тада се на вратима појавио Животије. Његов познаник Светица му је пришао и ту, на кућном прагу, пред мајком, избо га ножем! Јауци, заустављени леденим страхом, застали су мајци у грлу. У муклој ноћној тишини, безљудним улицама, партизани су мирно отишли да праве ноћну заседу немачким патролама, а кад су пред зору напустили Град и коначно се домогли логора, поносно су рапортирали Бошку о својој „успешној акцији”! Не, нису то лепе ствари за дневник лирски надареног комунистичког летописца какав је Чолаковић. Издељени и љуто завађени Срби убијају једни друге! Не, боље о томе ћутати. Уместо тога, стоји опис предаха на овој лепој планини: „Послије дневне припеке пријатно је августовско вече на овој висоравни на којој је смештен логор. Крупна храстова и букова шума окружује логор; у двије три колибе, направљене од грања, смештен је штаб и неколико десетина бораца. Сједим на улазу у једну коли76

бу и, освежен хладном водом на потоку, одмарам се послије дневног посла“. (Каквог ли је посла он тамо имао, од чега се уморио?!) „У логору је уобичајени жагор. Дијели се вечера. Једна група партизана спрема се у акцију. Она се издвојила у страну и вођа групе, један млад, жустар сељак, бивши подофицир, нешто им тумачи. Са њима је командант одреда Љубиша Урошевић, који ћутећи слуша како он објашњава борцима задатак. Једна група партизана пјевуши пред својом колибом“. О, каква идила! А онда пушта машти на вољу и, у заносу револуционарног песника, наставља: „Било је нешто симболично у тој слици људи окупљених око ватре усред бурне ноћи. Над њима изненада тутњи летња олуја, млазеви воде слевају се на ватру, цврче капљице воде на угљевљу – али ватра не само што се не гаси него се све више разгорева, стално подстицана рукама људи који, као пркосници, песмом надвисују ветар и грмљавину! Запламсала је и друга ватра у Србији, јарко осветљујући ноћ којом је она сада обавијена. Сав њен олош дигао се да ту свету ватру угаси, али права деца Србије подстичу је стално својом крвљу, и нико је угасити неће – као што ни летњи пљусак ове олујне ноћи није могао да угаси ватру у партизанском логору!” А после следи дискретни зачин хероизма: „Поред мене на сијену сједи другарица В(ида) из Града. Прије неколико дана погинуо јој је син, млад студент, један од активиста Партије у овом крају. Он је био отишао у Ћуприју партијским послом. Један домаћи издајник, агент Гестапоа, убио га је испаливши му метак у леђа. Мајка је због тога уцвијељена, али о томе не говори”. Поезија и драма, лепота и хероизам! Браво, браво! Али о задацима Партије мора да се говори, то мора увек бити у првом плану. Пред полазак им је одржао лекцију: „У одреду се не осјећа чврста рука, није му јасна перспектива наше борбе. Одред живи и развија се у акцији. Не смемо дозволити да и један дан прође без акције. Ми хоћемо да запалимо читаву Југославију, то значи да морамо сваки дан све жешће ударати на непријатеља, а не – извршити неку акцију па се онда одмарати на ловорика77

ма. Не дати Немцима да мирно пролазе друмом Крагујевац – Град, стално рушити железничку пругу, нападати возове, уништавати живу снагу непријатеља – то је главни задатак одреда!” Убијати, убијати! А одмазде, а сто за једнога, а масовна стрељања невиних талаца и вешања на бандерама? О томе дневник не сме да говори. Запалити Југославију – то је циљ Партије, то је оно најважније да се стави у тај дневник, да генерације читају и да се на њему уче патриотизму! Тај „песник револуције”, који је у слободи тако лепо певао о борби за слободу, добио је Орден народног хероја 1953, девет година пошто је испаљен последњи метак Другог светског рата!

Пуковник готово љутито забацује свој ранац на леђа и креће планинском стазом даље. Бранислав жури за њим, прште му каменчићи под ногама. Па јесте ли га послушали, виче и смеје се – о, тако закаснелој пуковниковој љутњи! – јесте ли уништавали „непријатељску живу силу”? Него шта смо, гунђа Пуковник себи у браду, него шта смо! Знам, виче Бранислав журећи да га стигне, знам и ја понешто од тога. Читао сам и слушао многа хвалисања о томе како сте убијали Немце на прилазима Граду и у самом Граду. Код Криве ћуприје на Липару сачекали сте у заседи немачку колону и убили осам Немаца. На Каменом мосту на Белици, оне ноћи кад је Светица заклао Животија, твоји партизани су направили заседу и око два сата после поноћи дочекали један немачки вод, вероватно смењену стражу у Барутани, и убили осам Немаца. Кад су преостали Немци отворили ватру на њих, побегли су низ Белицу. Немцима је из касарне дошла помоћ, па су опколили цео крај, истерали људе из кућа и одвели их у Крајскоманду. Сутрадан су их пустили, али оне који су имали било какве везе са партизанима задржали су у затвору као таоце. За одстрел. Да изврше освету. Али нису је извршили. Наш град био је један од ретких, можда и једини, који је успевао да избегне чувену немачку наредбу „сто за једнога”! Знаш ли зашто, питао је Пуковник не осврћући се. Знам, казао је Бранислав, то сви знају, то је овде легенда. Председник Града, угледни адвокат Тома Ђорђевић, био је пореклом Немац. Деда његов дошао је у Србију, оженио се Српкињом и немачко 79

презиме Rauschenbach (Жуборпоток) променио у Ђорђевић. Први светски рат затекао је младог Тому Ђорђевића као питомца војне школе у Скопљу. Био је један од легендарних хиљаду и триста каплара који су се борили у српској војсци на Солунском фронту. Вратио се са одликовањима, завршио школу, оженио се, добио две ћерке, постао угледан грађанин. Кад је плануо Други светски рат, кад су Немци поново закуцали на српска врата, једна делегација виђених грађана закуцала је на Томина врата. Буди председник, молили су, ти си немачког порекла, знаш језик, говорићеш са њима као свој са својима, можеш да нас заштитиш од многих невоља! Пристао је. И заиста, као да су били пророци, убрзо је дошло време кад је морао да их штити. Ишао је у Крајскоманду и разговарао као свој са својима, јасно и одрешито, да не могу да стрељају невине грађане који ни мрава нису згазили зато што су неки бандити, дошли ко зна одакле, тамо код Криве ћуприје на Липару, далеко од града, у дивљини и заклону ноћи, пуцали на немачке војнике! А пуцњава у Граду, на Каменом мосту, казао је, била је забуна! Са обе стране моста били су Немачки војници, ишли су једни према другима. Кад је изненада нестала струја и Град потонуо у мрак, неко се уплашио и опалио метак. Они с друге стране помислили су да партизани пуцају на њих па су отворили ватру. Тако је то почело и трајало све док нису зачули јауке и дозивања на сопственом, немачком језику. О, адвокати! Био је Тома ђаволски убедљив, поверовали су му! Уместо да буду стрељани, таоци су одведени у немачку да раде на фармама чије газде су ратовале на руском фронту. Сви су се после рата вратили живи и здрави и хвалили се како су лепо живели у Немачкој као заробљеници, боље но икад у Србији, на слободи! Само је Тома Ђорђевић, Тома Раушенбах, тај добри и слаткоречиви адвокат који је говорио као што жубори његово презиме, стрељан! Неки партизани, дошли однекуд издалека, с југа, извршавали су наредбу да се стрељају сви који су имали било какву власт под Немцима! Нису никог питали ко је и шта је, да ли је крив или прав! Није било никакве делегације виђених људи да моли за Томин живот: сви су страховали за свој сопствени. 80

Откуд све то знаш, питао је Пуковник разгрћући изненадни густиш испред себе, повијен под тешким ранцем на леђима, где си то прочитао? Нигде, казао је Бранислав, нигде то не пише! Пише како су Немци поштедели таоце зато што је „један рањени Немац казао да су они забуном отворили ватру једни на друге”! Нико никада није поменуо заслуге Томе Раушенбаха, у чију се лепу кућу у центру града, одмах после стрељања, уселио нови, партизански председник града, столар који је рат провео у пратећој чети Врховног штаба правећи дрвена постоља на која се пео самозвани маршал, да народу држи запаљиве говоре! О томе је почело да се говори тек после две хиљадите године, кад је дефинитивно, и у Србији, пала комунистичка влада. Ја сам, радећи за једну телевизију, снимио о томе емисију са млађом Томином ћерком. Снимали смо у њезином стану на Новом Београду, у неком удаљеном блоку испод Бежанијске косе. Причала је како су мајку и њих две сестре, она је имала осам а сестра једанаест година, истерали из куће и сместили код неких људи у једну тесну собу, како је на басамацима своје куће заборавила лутку којом се играла и хтела да се врати да је узме, како јој нису то дозволили и како је нови власник, церекајући се, рекао да сви чују: „Нека виде буржујска деца како је било пролетерској деци која нису имала играчке”! Причала је како су њих две са мајком ноћу тражиле свог мртвог оца међу лешевима које су разносили пси на њивама преко пруге, како су га пронашле и уз помоћ неких добрих људи пренеле на гробље и кришом сахраниле. А онда је уплашено погледала у камеру и питала: смем ли о томе да говорим? Питала је то готово шездесет година доцније! Можете, рекао сам, можете! Нисмо то питање исекли из емисије, сви гледаоци могли су да га виде и чују! А једног дана отишао сам на гробље да питам да ли Тома Ђорђевић постоји у евиденцији сахрањених. Неки млад човек обријане главе, са никлованим алкама у веђи и усни, дуго је једним прстом, зането тражећи слова на тастатури компјутера, куцао име. Гледао је потом у екран, прочитао неко женско име са презименом Ђорђевић, па рекао: „Не, није то. Нема таквог имена!” Објаснио сам да је тај човек стрељан и сахрањен још у новембру 1944, 81

да бих му олакшао претрагу; мислио сам – можда постоји неки посебан списак за такве гробове. Младић ме погледао с неким надменим презиром и казао: „Џаба причаш, то ме уопште не интересује!” Тај младић – то је наша метафора, узвикнуо је љутито Пуковник, који се већ пробио до неке мале чистине, тако ми поштујемо нашу прошлост! Нико не учи младе генерације да живот на Земљи није почео од њих! Драги мој брате Пуковниче, казао је Бранислав који се и сам с муком пробио до чистине, није баш тако! Не носе сви млади никловане алке на веђама и уснама! Има и данас нормалног света који има потребу да памти те страшне неправде које су се догађале у прошлости. Прави од њих приче и легенде, брише детаље, али бруси оштрицу истине и прича их, казује, говори, шапуће, мрмори, оне се шире, разливају као поплава у равници народа, залазе у најудаљеније засеоке и сокаке, уђу у сваку кућу, постају саставни део живота, као јутарњи звонки гласови деце у пролеће, цвркут ласта, џивџикање врабаца, зрикање попаца у топлим летњим вечерима. И прича о Томи Раушенбаху живи у народу; упрошћена и нетачна у детаљима, али сурово истинита у целини. Причају како је један ништавни човек, столарски калфа, кога је живот-комедијант начинио моћником, стрељао једног поштеног и часног човека да би се уселио у његову кућу, пошто је из ње истерао његову жену и децу! Видиш, драги брате Пуковниче, није га тај човек стрељао. То није тачно. Али био је у тиму који је стрељао! А то је тачно. Легенде занемарују такве детаље, оне истичу оно суштинско трагично у догађају! Ишли су сада узаним шумским путевима са видљивим траговима точкова запрежних возила. Пели су се лагано уз следећи јухорски брег, диваљ и шумовит, али повремено неочекивано питом, са парчићима обрађене земље или покошене ливаде. Застајали су онда обрадовани том питомином усред дивљине, тим знамењем присуства човека у овим дивљим пределима; неко сећање дамарало је у њима, некада давно и они су се кретали тим стазама. И неки људи које су знали кретали су се туда, и сада су гледали као да виде себе и те људе, у многим тренуцима који су долазили у њихову свест из 82

прошлости, увек нови и другачији, умножени, као сенке, самотне и недодирљиве, које живе још само у том ишчезлом времену. Бранислав се присећао да се тај брег зове Диверсиловица и да никада није сазнао етимологију тога имена. Значење му се изгубило у прошлости, у покољењима и народима који су живели или пролазили туда. Али његов деда по мајци помињао га је много пута, имао је ту забране и њиве, нека од тих питомина на које су наилазили била је свакако и његова. Својатао га је, у његовом говору он је постајао нешто блиско и домаће, као да је цела та планина Диверсиловица била његов чаир. Ваљда је зато Бранислав и упамтио дедину причу, неке дуге зимске вечери, у којој је деда о Диверсиловици говорио, некако необично занет и тајанствен, као о страшној и дивљој планини у којој је, дрхтећи од страха и ужаса, угледао змаја! Његов деда, кога се сећао из свог најранијег детињства, кад је на некој посној планинској њиви, можда баш у овом пределу, помагао својој ћерци, његовој мајци, да окопава кукуруз, како му је она сипала у малу чашу ракију, а он се, пре него што је попио, прекрстио и казао мудро да је ракија младима отров а старима лек, који је тако лепо, топло, људски и занимљиво причао о борбама на Церу, о гушању са Маџарима, о својим војводама Мишићу и Степи, о страдању у албанским гудурама, о Крфу и њиховом опоравку у том рају под маслинама, о добрим Грцима и својим друговима који су маштали о лепшој будућности, тада је изгледао далек и непрепознатљив, као да је тек стигао из правремена, из времена стварања света и Земље, из времена земаљских чуда о којима причају бајке и митови. Била је олуја, севале су муње, пуцали громови, снажно и блиско, потоци воде сливали су се планином, изгледало је као да се Земља распада и тоне у амбис. Лежао је под ситним жбуном граба, беспомоћан и уплашен као никад дотле, срце му је лупало у грудима. А право у њега, са десетак метара удаљеног каменитог ћувика опкољеног бесним бујицама, гледала је аждаја о каквој су му стари људи причали кад је био дете, коју је понекад виђао само у ноћним морама. Палацала је танким језиком широм разјапљених уста и шибала репом, тело јој је било снажно и прекривено перјем, великим канџама опирала се о тле спремна да нападне или полети. Премро 83

од страха, готово загушен водом у коју је био утопљен, оглувео од блиских удара громова, сићушан и изгубљен у тим дотле невиђеним силама које су беснеле свуда унаоколо, видео је како је аждаја раширила велика крила, одбила се канџама од тлa и витлајући репом полетела у небо међу муње и громове. Претурио је деда преко главе многе ратове, видео доста света и разна чуда и радо је и лепо причао о њима. У том причању било је оне тихе елегије која долази са свешћу о пролазности свега и свачега, која као прах и магла сенчи узбуђење, дивљење, понекад страх и језу пред збивањима и призорима виђеним у свету, далеко од дома и завичаја. Али сада у овој причи, сећао се Бранислав, док је деда описивао ужас невремена у планини и страх пред аждајом која је стајала пред њим као привиђење из ноћне море, осећали су се у гласу и гестовима неки понос и задовољство. О том страшном догађају причао је деда полако и са уживањем, као да прича о најлепшем и најрадоснијем доживљају у свом животу. Та чудна антиномија урезала му се у сећање неразрешена, само као неодољива дедина потреба да о томе прича. Међутим, сада, чинило му се да разуме та контроверзна, помешана дедина осећања. Та крилата аждаја, тај змај који је палацао језиком, са којим се гледао у очи, та звер из приче коју је Свети Ђорђе пробо својим копљем (као на икони која му је висила на зиду), приказала се само њему, баш њему, једино њему од свих људи на свету. И није му се приказала негде далеко, у некој страној земљи у којој су свака чудеса могућа, већ у питомини његове Диверсиловице која му је била позната и блиска као њива, као башта, у којој је познавао сваку стазу и стазицу. Глас му је подрхтавао од задовољства што је гледао како ала његову питому Диверсиловицу претвара у подивљали предео где лију потоци воде, пуцају громови и муње севају као да гори небо и земља; а кад полети у небо, она са собом поведе и непогоду. Није деда могао да сакрије понос што зарад овог највећег чуда које човек може да доживи није морао да се потуца по свету, већ је чудо дошло у његов чаир, њему на ноге. Планина Јухор тако, у његовим очима, дигла се у неке божанске висине. 84

О, мали, ситни, немоћни створе у канџама побеснеле планине! Сећао се како се прибијао уз мајку, грчио и узмицао, преплашен до сржи у костима, али ипак крајичком свести сигуран да је овде, у кући, под мајчином руком, заштићен од тог страшног призора! Одавно је знао да је то био само велики орао који је кљуном и канџама држао неку змијурину коју је вода истерала из земље. Сад му све то изазва само сетан смешак: планина је мировала у топлоти летњег преподнева, пригушивала далеке звуке бујања живота, говорила мирисима биља које су газили, шуштала хрпицама прошлогодишњег сувог церовог лишћа, пуцкетала гранчицама које су ломили. Лик деде и лик његове мајке, умножени стотину пута, појавише се на овој дивље-питомој висоравни испресецаној узаним колским путевима који су се често укрштали, састављали и раздвајали, а сенка његова трчкарала је за њима радосно и усхићено.

Пуковник је видео нешто сасвим друго: младиће из околних села тек пристигле у одред које командир Љубиша по цели дан обучава, показује им војничка правила и понашање, учи да рукују оружјем, крећу се устрелце, маскирају и залежу кад припуца непријатељ. Они га пажљиво слушају, послушно извршавају његове команде, легну увече да спавају – а ујутру их нема. Вратили се кућама. Љубиша ћути, али је забринут: неко ће питати те младиће где су били, они ће неопрезно рећи и тако открити где им је логор. Поставља стражаре на удаљеним, далекогледним местима. Понекад, ако сви још спавају, стражари сам, осматра двогледом. Једног јутра угледа човека како се пење стрмином према логору. Препознаје рођака из свог села, курира који долази ретко, само кад мора. Сигурно је и сада нешто важно. Пуковник је будан и гледа њихов разговор, не чује шта причају, само види неког младог човека како живо гестикулира рукама и уноси се у лице Љубиши који стоји непокретан као стуб и не говори ништа. Шта је младић причао Љубиши, сазнаће касније. Старешине села у пратњи десетак Немаца, које је предводио Карло Ферлогер из Ћуприје, дошли су у кућу његовог оца са решењем да кућу запале, а укућане похапсе и спроведу у логор на Бањици. Љубишин отац Божа их дочекао у дворишту и покушао да их спречи да запале кућу. „Да ли сам ја крив за дела мога сина”, казао је Карлу, „и треба ли ја да испаштам за његове поступке. Хоће ли и ваш отац морати да испашта за ваше поступке које овде чините?”, питао је. Карло је ћутао неко време сагнуте главе, али је ипак поступио по решењу. Запалили су кућу и помоћне зграде. Гледали су како све гори. Отац Божа је онда клекнуо пред запаљеном кућом, скинуо капу, прекрстио се и казао: 86

„Нека си проклет, сине, што си ми уништио кућу и затро породицу!” Све укућане су тада – оца Божу, мајку Раду, брата Станишу и сестру Љубинку, везане спровели у градски затвор, а потом одвели у логор на Бањици. Оца Божу и сестру Љубинку пустили су после четири месеца, мајку Раду после осам месеци, а брат Станиша ослобођен је тек у септембру 1944. године, у групи са последњих 40 логораша, непосредно пред коначно ослобођење Београда. Велика се промена догодила код Љубише кад је сазнао шта се збило са његовом кућом и породицом, казао је Пуковник изненада, као да је Бранислав имао појма о чему он размишља. Велика, велика! Каква, питао је Бранислав, мало затечен том изненадном упадицом. Мислим, рекао је тихо и споро Пуковник, да до тог тренутка није био сасвим сигуран да ће остати у партизанима, да ће остати до краја нечега чему се крај није назирао, што се стално продужавало и измицало моћи предвиђања. Престало је да се прича о рату који ће трајати само три месеца, о моћи Црвене армије која ће сломити немачку силу. Догађало се све супротно. Немци, пуни победничке еуфорије, приказивали су филмове о освајању Русије и њеној скорашњој капитулацији, возови препуни одморних и ухрањених Немаца који певају „Лили Марлен”, дању и ноћу одлазили су на југ, у Грчку и на средоземна ратишта, Бугари су запосели бункере дуж пруге све до Београда и чинили свакаква недела. Љубиша је упорно и предано обучавао младе људе, учио их ратним вештинама као да је тиме хтео да одужи неки свој патриотски дуг због којег је и дошао овде, па да нестане, да се и он врати породици. Али кад је сазнао шта се десило, нешто тврдо и камено населило му се у погледу. Мени се чинило да је танки кончић његових дилема тада коначно пукао, да је тада знао да ће остати до краја, да повратка више нема нити може да буде. Престао је да обучава борце. Разговарао је и даље љубазно са свима, учио оне који су хтели да уче, који су тражили да их учи, извршавао дисциплиновано све што се очекивало од њега, али успорено и без журбе – као да је тим својим понашањем стављао до знања да је све што се овде ради мало и неважно, да тешко и страдално стоји пред њима не87

где далеко у времену и простору. Пророчки је гледао у будућност, али видео је само тмину. Није се уплашио. Видела се на њему нека решеност да закорачи у ту таму, мирно, без страха. То је почело да зрачи из њега, да се прелива на остале борце. Кад нас је постројио и казао да сада идемо у прави рат, да више немамо своја села, своје домове, своје родитеље, браћу и сестре, комшије и пријатеље, да имамо само себе и циљ који смо себи дали, да су пред нама дани који могу постати године, да они који се плаше могу да предају оружје и да одустану, јер другу прилику више никад неће имати – нико није одустао. Сви су стајали ћутке и осећали како им у души расте бунт и пркос, решеност да иду с њим до краја, у победу и славу, или у смрт. Отварао се полако видик према огромној громади Добре воде. Бранислав никада није ишао тим путељцима, корачао је слепо, без размишљања, за Пуковником. Он све зна, он је тамо ишао много пута. Тамо, у тим висинама, међу огромним стаблима букава, свој лик више није видео. Јеси ли, јеси ли и ти пошао за Љубишом, питао је. Рекао сам ти, казао је Пуковник, сви смо исто осећали и сви смо пошли. Никада се од Љубише нисам растајао. Једино поред њега нисам осећао страх. Био сам млад и уплашен. Сви смо били млади и уплашени. И Љубиша је био млад, имао је тада само двадесет и две године, али он се ничега није плашио и нама је изгледао као стар и искусан ратник. Понашао се не као командир, већ као брижан старији брат или отац, спреман у сваком тренутку да помогне свакоме и да реши сваки проблем. Питали смо, почесто збуњени, а он је одговарао мирно и разложно. Чинило нам се на тим дугим маршевима да смо беспомоћни и изгубљени, да смо залутали у непознате пределе, да путеви којима идемо не воде никуд, да воде само у даља беспућа, а он је из своје кожне торбице вадио мапу и показивао нам где се налазимо, давао нам двоглед да погледамо поцрнеле шиљке кровова неког сеоцета залепљеног уз неку далеку падину, где ћемо наћи храну и топао кутак да преспавамо. За све године мога ратовања, само још једног таквог сам упознао: био је то Иво Лола Рибар. Драги мој брате Браниславе, они су били једва коју годину старији од нас, али – ако 88

се то може мерити неким временским мерилима – хиљаду година способнији и паметнији од свих нас заједно! Нажалост, ни један ни други нису дочекали крај рата и слободу. Како је то могуће? Све нас је као нож секла сумња да је неко тако хтео. Да се неко потрудио да тако буде. Да је неко удешавао да они погину. Да је неко организовао њихово убиство. Да је неко њих убио! Бранислав је увек веровао Пуковнику, никад, ни у најмањој примисли, није изражавао сумњу ни у шта што он говори. Али сада је ипак мало застао и питао: зашто су вам такве мисли падале на памет? Застао је тада и Пуковник, окренуо се и упутио му дугачак поглед. Рече да си читао Дневник Родољуба Чолаковића, тог квази-интелектуалца те наше квази-револуције, питао је. Читао си. Е, па онда присети се шта је написао о Лолиној смрти. Због два глупа случаја. Због два глупа случаја погинуо је Иво Лола Рибар! То је тако велика и смрадна лаж да се открива сама, својом величином и смрадом! Да је знао ту истину, Чолаковић не би био то што је био: купац привилегија које плаћа лажима. Велике привилегије је уживао тај ништавни човек, па је сматрао да мора да их плаћа великим лажима. Та логика замагљује мозак таквим људима и тера их да брзо и лако и сами поверују у сопствене лажи! Слушај пажљиво и разумећеш како лаж саму себе открива: авион којим Лола треба да лети за Каиро налази се на Ливањском пољу, пише наш Роћко, али тамо је писта „мало мекша” па ће натоварени авион мало теже да полети. Зато је неопходно да га позову да долети на Гламочко поље, „ту је писта мало тврђа!” То је, наравно, бесмислица. Могао је Лола да полети и са Ливањског поља, али Роћко мора некако да оправда зашто је авион долетео на Гламочко поље. Дедијер у својим „Прилозима за биографију друга Тита” пише оно што су сви у Штабу током рата знали: да је позив пилоту послат радио поруком. А те поруке Немци су увек дешифровали у року од пет минута. Ту чињеницу треба обесмислити и ту сад почињу „две глупе случајности” о којима нико ништа не зна осим мудрог и свеобавештеног Родољуба Чолаковића. Пилот, наиме, цела два сата не може да покрене авион. Каквих пет минута! Два сата не може да упали авион! И кад слети на ту „тврђу” гламочку полетну стазу, 89

не гаси мотор док се путници не укрцају – не дај Боже да поново не може да га покрене! Али ни тада се још ништа страшно не догађа, и тада, са тим закашњењем, могао је авион мирно да се вине у небо и да сви живи и здрави стигну куда су кренули. Али ево и друге, кобне, баш кобне глупе случајности: један од двојице енглеских изасланика који су боравили у Врховном штабу и сад са Лолом треба да одлете до Барија у Италији, грешком је убацио у пртљажник авиона своју ручну торбу која треба и током лета да му буде при руци! Он излази из авиона и копа по пртљажнику, тражи своју торбицу целих пет минута, и кад је најзад нађе – све је касно, на небу се изненада појавио немачки „апарат” и почео да сипа бомбе на авион и борце који га испраћају. Лола искаче из авиона и смртоносни шрапнел га погађа „с леђа”. С Лолом гину, поред осталих, и та два изасланика. Ах, ах – и нека су! Један од њих је скривио то кобно закашњење! Тако би некако требало да тумачимо између редова то Роћково лажљиво бунцање, зар не? Зар мислиш да је Дедијер говорио истину, пита Бранислав. Пуковник подиже веђе. Мислим. Зашто мислиш? Зато мислим, каже пуковник, јер сам читао мемоаре Љубодрага Ђурића у којима Дедијера, једног од ретких интелектуалаца који се искрено трудио да ту „револуцију”, ту бољшевичку, стаљинистичку, бескрупулозну борбу за власт, под плаштом борбе за ослобођење, борбе против фашизма, представи као једино исправну, поштену и моралну – да тог човека наслика најпре као обичног мамлаза који замишљене и забринуте чланове Врховног штаба засмејава упадицама у стилу „може ли се добити репете”, а затим и као „пропалицу и кукавицу”, јер је напустио сопствену, тешко рањену супругу! У одељку под насловом „Носила без пратилаца” тај Ђурић пише: „Док смо испратили Назора, борба се свом жестином разгорела. Луне ме је обавестио да наши батаљони врше противнапад, не би ли одробили комору. Кад се борба утишала, сиђох са двојицом курира у поток да се умијемо. (Пази добро: усред борбе они силазе у поток да се умивају!). „Испод једне леске” (обрати опет пажњу: усред шуме он запажа и памти и 90

какво је дрво било – леска) „осмотрисмо носила покривена ћебетом. Одмах нам је било јасно да су пратиоци побегли. Полако подигох крај ћебета, а испод њега се указа бледа и лепа глава другарице др Олге Поповић Дедијер. Кад ме препозна, благо се насмеши, а једна крупна суза скотрља се низ образ”. (Суза захвалности! – такву кичерску сцену ни Мир-Јам не би могла да измисли!). „Курир донесе воде у чутурици са потока, те јој овлажисмо усне и обрисасмо лице. На чело јој стависмо мокру марамицу”. (Све што се могло – хумано, лепо, брижно, што је требало да уради Дедијер, а није!). „Послах курира до Луна да упути једну десетину. Кад борци стигоше, кренусмо са Олгом у правцу Романије”. И тако, са рањеном Олгом на носилима, драги мој Браниславе, они се толико брзо крећу да сустижу колону Штаба дивизије у којој он угледа Владимира Дедијера завијене главе. „Сустигао сам га и мало посматрао са стране”. (Не може га описати ако га добро не осмотри, то је логично, зар не?). „Он се мрзовољно и трапаво кретао, погнуте главе, као да се ништа није догодило. Пришао сам му и повукао га за рукав, говорећи: стани Владимире! Он је застао, док су други пролазили мимо њега” (и треба да пролазе, и да га напусте и оставе самог, као што је он Олгу!), „и погледао ме тупо. Онда је из мене провалио јед, због напуштене Олге”, (гнев праведника, па то је малте не божји гнев!), „те сам му свашта рекао. Како би спасавао друге – кад си напустио сопствену другарицу! Назвао сам га и пропалицом и кукавицом. У то пристиже и Крцун и прекиде ме: видиш да је изгубљен човек, пусти га, рекао је. Дедијер нас је, повремено, тупо погледао и сагињао главу – ништа не говорећи. Крцун га је мало извукао из колоне” (зар нису већ стајали изван колоне? – у лажи су увек кратке ноге!), „а ја кретох уназад да сачекам носила са Олгом, у колони болнице наше бригаде” (сада Олгу носи нека друга колона из „болничке бригаде” а не она десетина коју је дозвао Луне!). „Са Олгиним носилима стигох до Дедијера, и рекох му: Ево ти Олге! И не напуштај је више!” (Таквој битанги човек мора да удара пацке, зар не?). Видиш ли сада, мој Браниславе, како се лажи саме разоткривају, својом претераношћу? У свом дневнику Дедијер о овом догађају пише много другачије! 91

А шта ако је Дедијера срамота због свог понашања и лаже, а Ђурић ипак пише истину, питао је Бранислав. Пуковник је застао и погледао га. Наиван си, брате, казао је, наиван! Зашто сам наиван? Зато! Зар би неки Ђурић, вечно покоран свакоме, који је пливао на сваки могући начин само да се одржи на површини, смео да пише тако, чак и да је то истина, о једном од највећих и најпознатијих функционера у држави? Зар би смео тако да пише да му неко са врха није дозволио, или чак наредио? То је, драги мој, без икакве сумње била опомена Дедијеру због неке истине коју је обелоданио, а коју су они хтели да сакрију. И није то њему била једина, и најболнија опомена! Крајем педесетих година, у јесен 1958, у стану је пронађен мртав његов тринаестогодишњи син Бранко. Наводно, извршио је самоубиство зато што је понављао разред! Био је лош ђак, није хтео да учи, казали су они који су испитивали случај, али је због тога толико патио да се убио! Некако у исто време пронађен је мртав у стану и Кардељев син Борис, за кога су истражитељи такође рекли да је извршио самоубиство, али из сасвим супротних разлога: зато што је био миран, повучен, одличан ученик, скроман као да није син великог функционера! Наводно, оставио је писмо у коме је стајало да је „морало тако да буде због неподношљивог осећања несигурности и душевног терета”! Један се убио што је био превише рђав ђак, други што је био превише добар! Све лаж до лажи! Једна лаж раскринкава другу, драги мој Браниславе! О тим убиствима деце, о тим страшним убиствима којима је свемоћна власт кажњавала непослушне појединце, нико никада није смео ниједну реч да каже или да напише, нико никада није смео ништа да дозна. Тако страшно кажњени, ти функционери су и даље стајали тамо горе, немоћни и послушни, свесни да су напојили Баш-челика који ће им одсећи главу ако не буду послушни. Али, авај, пишући своје мемоарске књиге, величајући револуцију у којој је учествовао, наивно убеђен у поштење власти којој је припадао, Дедијер је правио нове пропусте. И стигла је нова, страшна опомена. У Фужинама, близу Бохињског језера, у планинској врлети 92

Алпа, 13. јула 1966. године, под нејасним околностима које никада нису разјашњене, погинуо је Боривоје, други син Дедијеров. У почетку Дедијер верује у званичан извештај да је у питању несрећан случај, али га нагриза црв сумње и он временом признаје самоме себи да игра у колу са ђаволима и схвата да његов први син није извршио самоубиство, а други случајно погинуо. Да је обојицу убила свемоћна Удба! Почиње да истражује, да се распитује, да разговара са онима који су као и он трпели терор Удбе, и полако му се отварају очи. У то време живи у Словенији, има пријатеље међу људима који раде у органима безбедности и ЦК Словеније. Неко од њих му је показао смртну пресуду коју је његов Боривоје добио два месеца пре смрти! Едвард Кардељ му је рекао да је истрага стигла до католичког писца Јожета Јаворшчека (који му је био вишегодишњи кућни пријатељ!) и да је ту стала. Зашто? Стане Кавчич му је објаснио да је Јаворшчек „обавештајац безбедности Словеније”! Дедијер јавно, у словеначким новинама, оптужује Јожета Јаворшчека да је крив за смрт његовог сина. Јаворшчек у истим новинама објављује „Отворено писмо Владимиру Дедијеру” у коме га назива психопатом који измишља, лошим оцем који није умео да васпита синове, који је сам крив за њихову смрт, и у своју одбрану од Дедијерових клевета наводи да је „на дан погибије Боривоја он био у Дубровнику, а о томе може да посведочи писац Миодраг Булатовић, јер су се тог дана срели и разговарали!” Дакле, сарадник словеначке Удбе Јаворшчек није својеручно гурнуо аутомобил Дедијеровог сина у провалију, био је тог дана у Дубровнику! Има респектабилног сведока који ће то да потврди! Тако се бране удбаши: можеш да ми пљунеш под прозор, што би рекао наш народ! После Титове смрти Дедијер се охрабрио да јавно оптужи Удбу за убиство својих синова и да од Председништва Југославије затражи заштиту за себе и породицу. Јер у међувремену Удба је претила и његовом трећем сину Марку (због Дедијерове активности у Раселовом суду правде, којим је председавао!), а његову супругу Веру данима саслушавала и притискала да се одрекне мужа! У свом захтеву тражио је да се из тајних архива Удбе и ЦК Словеније објаве сва документа везана за смрт његових синова и прогон његове породице. Написао 93

је да јавни тужилац Словеније негира да је икад тражио отварање истраге о смрти свог сина Боривоја, иако је послао копију тог захтева Танјугу 10. маја 1986. године. Никакав одговор није добио. Писао је председнику Словеније Милану Кучану. Уместо званичног одговора, неки новинар објавио је циничан коментар: „Досад се не зна за случај да се председник Милан Кучан узнемирава због тамо неких планинских несрећа!” И у новим околностима стара Удба остала је чврста, монолитна, непољуљана. Исти људи на истим положајима радили су исти посао: и нова власт морала је остати недодирљива као и стара.

Избили су на још једну висораван. Видик се наједном проширио. Диверсиловицу са својим мрачним, змајевским шумама удаљавале су од њих ливаде са обе стране каменитог пута на којима су, осим оштре планинске траве, расли и бусени мајчине душице и шумских јагода. Кад су скретали с пута, нежни, опојни мирис мајчине душице дизао се увис. Осећали су га још дуго, испаравао је са њихових ципела. Зашто су тако сурово казнили Кардеља, питао је Бранислав, да ли је и он откривао неке истине о којима није смело да се говори? Не верујем, казао је Пуковник. Тај је, као и Ранковић, ћутао до смрти. Мислим да су и његове руке биле крваве, да би се откривањем истине дошло и до његових злочина. Словеначки историчари су недавно у својим архивама пронашли једну његову наредбу из 1945. „да се убрза са чишћењем” јер ће ускоро почети да раде нормални судови! Радило се о наредби да се убрза са стрељањем заробљених „издајника и сарадника окупатора”, оних који су се сами предали, или су их Енглези пребацили преко границе. Можда је почео да шурује са словеначким сепаратистима, или да штити неке који су спремани за одстрел, ко би то знао. Дуго су ишли равним и каменитим путем окружени мирисним ливадама и ћутали, загледани у нераван колски пут. Нису ни приметили кад су поново ушли у столетну букову шуму. Тргли су се мало, погледали зачуђено уоколо и видели са леве стране, између ретких, високих букових стабала, купасти врх Ветрена. Изгледао је, са бистрим, прозрачним небом изнад себе, тако близу. Застали су да уживају у призору. Хајде да се попнемо, казао је Пуковник, стари 95

партизански хајдук, смешкајући се. Био је заљубљен у планине. Оне су му много година биле дом и домовина, кров и прибежиште, лечиле га од болести, спасавале од смрти, давале му воду и храну; у њима је боравио са људима који су му били више од пријатеља – као мајка и отац, брат и сестра. Планинама је даривао најлепше године своје младости. Бранислав се такође насмешио: све му је то у трену прошло кроз мисли. Хајдемо, казао је. Лепо је попети се на врх планине! А овај је пред нама, тако близу! Скренули су с пута и убрзо видели да је близина врха којој су се надали била варљива. Између висоравни којом је вијугао пут и Ветрена била је дубока урвина. Пре но што започну пењање на Ветрен, морали су да сиђу до њеног дна. Уместо да иду према врху, ишли су ка дну. Између стабала букава расла је бујна папрат, све гушћа и већа како су дубље силазили. Ипак, нису одустали. Дижући високо ноге упорно су газили меке, лепршаве бокоре папрати која је обилато сејала по њима магличасте млазеве жућкастог полена. Сишли су до дна урвине па кренули, њима се чинило, из самог подножја високе и стрме купе Ветрена. Није било никакве стазе, само је папрат, како су се пели, бивала све ређа и мања. Требало им је времена да се попну на ону висину са које су пошли. Хватали су се за гране, додавали један другоме руку и вукли се нагоре, смејући се самима себи: изгледало им је као да су до тог тренутка, као људи који веслају уз матицу, заправо стајали у месту. Причали су о Јухору. Зашто се ова планина зове Јухор, који народ јој је наденуо то име и шта оно значи, питао је Пуковник. Овде су живели Трибали, Трачани, Илири, Келти, Хуни, Римљани, и ко зна који други, нама непознати народи, говорио је. Ко је од њих крстио планину? Мени се чини, казао је помало несигурним и неубедљивим гласом Бранислав, да су му то име дали Словени и да је етимолошки гледано ономатопејско. Шума хуји, олуја у шуми хуче. Јухур, јухор, то је слично. Јухор, лахор! Благи, летњи удар ветра! Хор – многозвучје гласова! Можда, казао је Пуковник. Можда јесте тако, а можда и није, ко би то знао, изгубљено је у времену! А Ветрен, то је назив јасан. Постоји и врх Ветерник. На врховима увек дувају ветрови. Тачно, казао је Бранислав. Као и Црни врх. Тих црних врхова има 96

свуда где живе Срби. Кад опадне лишће, гора се на планини зацрни. Кад у пролеће шуме озелене, највиши врхови још неко време остану црни, тамо пролеће стигне касније. И тако добију име. Тако ћаскајући испели су се на сами врх – невелику зараван са ситним грабовим растињем и бусенима траве. Тачно на средини тог високог пропланка, са којег је пуцао видик на велику равницу коју је секла вијугава бела трака Мораве око које су се начетили градови и села, са ове удаљености беле, смеђе и црвенкасте мрље лишајева на зеленом образу долине, стајала је камена пирамида. Далеко на истоку плавеле су се велике Хомољске планине иза којих је вирио шиљак Ртња, а на западу ширио се Левач са својим брежуљцима, као какво заталасано море. Уживали су неко време у том дивљем, маленом али високом пределу окруженом очаравајућим пространством, и осећали су се необично, као путници у корпи залуталог балона који су ветрови однели у далеке и непознате пределе. Погледали су онда и пирамиду и прочитали уклесана слова: ВЕТРЕН, НАЈВИШИ ВРХ ЈУХОРА, 746 МЕТАРА. Видели су да је неко изнад тих слова, обичном графитном оловком, исписао исправку: НАДМОРСКА ВИСИНА 774 МЕТРА – ЈОХАН КРАУС. ИЗМЕРЕНО 1937. Ко је то премеравао висину Јухора? Откуд Немац у срцу Србије премерава планине? Која бројка је тачна? Немац је свакако прецизнији, можда је имао и боље инструменте? Да ли је званично мерење било непрецизно, или је планина у међувремену порасла? Наврла су у њима питања док су читали запис. Зашто је у ову врлет долазио Немац Јохан – питао је Бранислав – да ли је све планине по Србији премеравао? Можда, казао је Пуковник отежући. Можда су још тада, 1937, знали да ће њихови авиони летети над Србијом, па су хтели сами да измере висину сваке планине, јер у званичне податке нису имали поверења? А пакт принца Павла, споразум о неутралности Србије, Хитлеров дочек Павла на станици у Берлину? О, то је било касније, рекао је Пуковник – очигледно да ни сами Немци нису веровали да ће Срби примити то ново за готово! Плашио 97

се он Срба као ђавола! Имао је лично прилике у Мачви да бежи пред њима потпрашеног тура! Очигледно да су се темељито припремали за сваку могућу ситуацију. Немци су Немци! И имали су, на крају крајева, право, зар не? Имали су, казао је Бранислав. Главу им, за тренутак, замутио тај запис неког давног немачког „планинара” који је крстарио Србијом. Нека иду сви дођавола, рекао је Пуковник и окренуо се да још мало ужива у дивљој лепоти овог места на које, вероватно, никада више неће доћи. Тада је испред себе, на каменитом тлу са ретком, ситном травом и сивим остацима лањског лишћа, угледао нешто необично, што никада у животу није видео: низ падину је журно покушавала да се удаљи од њих једна корњача, а за њом су, као пилићи за квочком, једна за другом, ишле три корњачице! Гледај, узвикнуо је, гледај ово! Колико знам, корњаче немају матерински инстинкт. Положе своја јаја у земљу и више не брину о њима. А ова корњача изгледа као да брине о својим младунцима! Корњаче на Јухору немају велики радијус кретања и не удаљавају се много од места где полажу јаја, казао је Бранислав гледајући и сам у то чудо, можда је природа овде нешто изменила, усадила корњачама матерински осећај! Ми живимо у незнању, казао је тужно Пуковник док су корњаче нестајале низ падину у трави и шибљу, саможиво и сурово уништавамо све око себе, без трунке кајања и гриже савести. Не знамо и не питамо за вредност онога што уништавамо, чак и кад су људи у питању, а камоли природа! Доле у урвини Јухор је „зајухорио”, зашумио, лахори су покренули лишће, свеж планински ваздух померао се надоле пут велике низине и Мораве. Покренули су се и они. Осмотрили су и видели да је на јужној страни урвина много мања. Да су продужили путем још један километар, не би морали толико да силазе и после да се пењу, али би ишли уназад. Одмахнули су мало главама, подигли ранце на рамена и кренули низ тај лакши пут, тамо куда су се и запутили, према великим пространствима наредног врха који се звао Добра вода. 98

И ви сте сурово убијали своје непријатеље, казао је Бранислав после неког времена, кад су већ изашли на онај колски пут у хладовитој шуми који их је водио према циљу, чак и онда кад су били заробљени и немоћни, кад нису могли ничим да вам науде. А шта да радимо са њима, нисмо могли да водимо са собом заробљенике, казао је Пуковник мало изненађен том оптужбом. Могли сте да их пустите, казао је Бранислав, да им одржите лекцију из хуманости, да им кажете да ви убијате оне који силом држе у ропству ваш народ, али не и кад су заробљени и немоћни. Ваша хуманост, као и њихова, односила се само на истомишљенике! Шта смо могли, казао је Пуковник, наредба је увек била само – убијати, убијати, убијати! Не верујем да је тако мислио и Љубиша Урошевић, казао је Бранислав. Разговарао сам о њему са многима који су га познавали. Био је човек правичан до бола! А он је био командир ваше чете. Зар није могао да вас подучи шта је јунаштво, а шта чојство? Пуковник је ћутао. Тек после дужег времена тихо је рекао: Љубишу су држали само за официра, нико га није питао ни за шта, осим за тактику како да се изведе нека акција. Извади блок, нацрта, објасни, учествује сам, увек истурен, на најопаснијим местима – једном је био и рањен у некој акцији – а кад се све заврши, опет ћути, опет је само наш друг, готово као обичан борац. Бошко иде на тајне састанке са Стамболићем и другим „инструкторима”, њега ретко кад води. То су и Немци знали. За Љубишом никада нису издали никакву потерницу! Немци јесу запалили његову кућу и породицу одвели у логор, али су све .– осим брата Станише за кога су веровали да ће побећи партизанима – брзо пустили! Он није био ни скојевац ни члан партије и ми смо се питали како је уопште одлучио да дође у чету. Стицај околности, казао је Бранислав, стицај околности. Основна премиса његове одлуке лежала је у њему самом: био је официр и патриота, сматрао је за своју дужност да се бори за слободу своје земље! Да му Живка Дамњановић и Бошко Ђуричић нису били рођаци код којих је становао и са којима се дружио док је био ђак у ћупријској гимназији, можда би отишао у четнике, а не у партизане. 99

Они су били убеђени комунисти и уверили су га да је партизанска борба најефикаснији и најлакши начин да се, уз помоћ моћне Русије, брзо, за само три месеца, дође до победе и слободе! А ту је била и Ружица Милановић, лепа студенткиња медицине у коју је, причало се, био заљубљен. Многи су говорили да је највише због ње и приступио партизанима. Наједном је преломио и отишао у шуму не рекавши ником ништа, причао ми његов брат Станиша. Готово петнаест дана нисмо знали где се налази, рекао је. Мислили смо да је и он, као што су многи други радили у то време, отишао у Београд да се стави на располагање Недићу, да га не би отерали у заробљеништво! Онда нам је човек из села, који је био курир у чети и одржавао везу са партизанима, рекао да је Љубиша са њима и наша баба, мајчина мајка, пошла је да га тражи. Нашла га је у селу Дулену, у Левчу, кад је био на неком састанку, молила га да одустане и врати се кући, али није је послушао. Отац је био очајан због тога. Нашој породици идеја комунизма била је страна као и већини сељака. Ни Љубиша није веровао у идеју комунизма. Ни тада, ни касније. Ево, увери се сам шта је о томе мислио, казао ми је Станиша и дао ми копију у неком архиву пронађеног писма које је Љубиша послао свом саборцу Миловану Матићу Лунету. „Нова истраживања потпуно руше Енгелсову поставку да је кретање материје дијалектично” – писало је у писму. „Таква теорија је код руских научника постала службена религија, а престала бити научна чињеница. Ми, који смо једва побегли из једне вере, немамо права да слепо упадамо у једну нову ортодоксију. и да примамо говор глупости за нове истине, ма колико били све чвршће уверени у потребу једног социјалног покрета”. Видиш, казао ми је Станиша, тако нешто су у својим мемоарима писали о њему и други. Контакт са комунистима није могао да измени ни његово политичко уверење ни његов карактер. Он је био увек правичан и против сваке силе и неправде! Сели су на малу, сеновиту зараван крај пута и, ослоњени на дебло букве, са ранцима испред себе, почели да приређују себи ручак: прострли су мали чаршав, вадили из ранаца и ређали пластичне чиније са динстаним месом, сиром, куваним јајима, гибаницом, виљуш100

ке, ножеве, флашу с водом и чаше. Гозба, рекао је Бранислав смејући се. Били су гладни. Шума је била тиха као у Хелдерлиновој песми Die Stille. Тишина. Немачка реч звучи готово као и српска: штиле, тишина. Мантале су се те речи Браниславу у глави, и сам се питао зашто. Због оног Немца који је премеравао висину Јухора? Ипак није била тако тиха: кад се боље ослушне, чује се шушкање косова у жбуновима, тихо зујање, неко свеукупно и свеобухватно оркестрирање, као светлост, као ослабљени бук далеких водопада, са кратким амплитудама, као удари срца, дамари у слепоочницама. Мисао му се опет вратила на Љубишу који је био командир чете а није командовао, ратовао уз комунисте а није био комуниста. Замишљао је како га је бака тражила у Дулену. Ситна старица забрађена шамијом, са опанцима на ногама, у сукњи коју је сама ткала и широкој антерији коју је шила сеоска самоука кројачица, са неким млађим рођаком вози се у чезама које вуче „Љубишина кобила“. Писао је оцу кад је био у трупи у Матејевцу: ја сам сада артиљеријски официр, морам да имам коња. Кад бисте ми дали једну од ваших кобила? Мада верујем да би вам било жао! Дали су му. Послали је возом за Ниш. Радовао се, јахао поносно, био је комплетан официр, командовао је водом. Али ускоро почиње рат и његова јединица креће према Пироту, где се сусреће са Немцима. Командант пука наређује да поваде затвараче на топовима, да их предају Немцима и да се разиђу! Љубиша је запањен том одлуком. Били смо у клисури, причао је касније, могли смо камењем да се боримо! Војска се расула. Код сељака где је становао заменио је униформу за неке прње и кренуо кући. Ускоро је и коња оставио код неких сељака и вратио се возом. Било је касно вече, капија затворена. Прескочио је. Мајка у штали музла краве. Уплашила се кад је бануо. Загрлио је и заплакао: не плаши се, ја сам, мамо, казао је. Плакао је у мајчином загрљају од муке и туге. Отац је после ишао по кобилу, возом до Крушевца, а онда пешице. Лепо ухрањена и одморна, сад вредно каса. Дулене је негде далеко, у Левчу, путује се до тамо читав дан. Хоће ли да га затекне? Затиче га. Своје друго унуче, миљенче! Сине, шта ћеш овде, врати се дома, шапуће му док му вуче главу надоле да га 101

пољуби. А он је љуби у образ, па у руке, и само је гледа и смеши се неким одсутним, сетним погледом и баба наједном види да је он загледан у небеса, да разговара са боговима, да јој је стран и непознат. Странац њој, баби својој, странац сестри и браћи, родитељима, рођацима, странац међу овим људима, странац на земљи! Види је како сломљена од бола брише крајичком шамије сузне очи, љуби му руке и шапуће: нека те Бог чува сине! Нека те Бог сачува и врати нама!

102

И Пуковник је у исто време размишљао о Љубиши. Откад је дошао у нашу чету, па све до његове погибије те кобне вечери почетком октобра 1943, био сам увек уз Љубишу и много тога сам видео и знао, казао је наједном, као да говори самоме себи. Али зашто и како је дошао у нашу чету, нисам знао. Он о томе никада није говорио. Бранислав је хитро окренуо главу али није се изненадио. Хтео је да прича о Љубиши. О његовој породици, о младим данима, школовању, сазнао сам много из разговора са његовом родбином и многим другим људима који су му били у то време блиски, казао је. Водио сам забелешке, записивао та казивања. Био сам фасциниран, готово опчињен тим човеком. Његова слика коју сам стварао у машти на основу тих прича била је готово невероватна. Ту слику није лако ни замислити: у једном блатњавом, моравском селу кривудавих сокака који се на све стране, без икаквог реда и правила, протежу дубоко у поља, међу неуким и затуцаним сељацима који мукотрпно раде и живе обредно, од празника до празника, од повојнице за рођење детета, преко дарова за младенце, до даће за умрле, од песме успаванке и бајалице за болесне до песме младости и лепоте која тако брзо пролази, песме која долази из дубине времена и све боји радошћу и тугом истовремено, која се пева са елегијом у гласу, родило се дете са даровима непримереним тим људима, са интелигенцијом генија, са способностима владара, са најређим особинама човека који побеђује самога себе, савладава све тешкоће и препреке и иде напред не оптужујући ни судбину, ни Бога, ни људе, што се родио ту где се родио, што се није родио на 103

неком бољем месту и у боље време, што за сваки успех мора да плати велику цену – да гази блато, да кисне, да се смрзава, да се покорава онима који често ништа не знају и ништа не желе да знају! О, драги брате Пуковниче, са каквим узбуђењем сам слушао те приче! А често ме је, после тога, болело нешто у грудима, притискао неки тешки камен, нека јака рука ме је стезала за грло! Тог човека, који је био јунак и херој, божански Ахилеј који даје себи задатак да се на сваки начин бори за свој народ, за његову слободу, за његов бољитак, понизио је и заборавио тај исти народ! О, времена! Само његови сељани, који су га гледали како расте, стасава, који су се дивили његовим ретким даровима, његови најближи, сестра, браћа, школски другови, ретки преживели саборци, говорили су о њему, размишљали о њему, причали какав је био, шта је све могао и шта је радио. Остали као да нису знали ни да је постојао, живео међу њима и борио се за њих. Неки штури, бирократски подаци које сам у почетку читао, нису откривали истину. Та флоскула „средње имућна сељачка породица”, из које је Љубиша потицао, настала је у рату, када се „имућним” сматрао свако ко је себи могао да обезбеди насушни хлеб. Љубиша је на себи носио жиг сиромаштва, борио се с немаштином која га је спутавала, надљудском снагом покушавао је да се извуче из кавеза беде у који је био заточен. Породица његова није била староседелачка, није на том месту живела од давнина, није ту имала корене. „Наши стари” - говорили су - „дошли су са Косова”. Потомци нису знали имена тих „старих”, нико их се више није сећао, потонули су у тмину времена и непостојања, трајало је само то магловито сазнање о доласку из далека, са Косова. Како, када и зашто, нити је ко знао, нити питао, нити икада на било који начин покушавао да сазна. Можда је то било време кад се Србија ослобађала од Турака и кад су те вести доносили Татари-поштари који су пролазили туда на свом путу за Стамбол. Па се народ, притиснут тешким зулумом, ускомешао. Србија слободна? Може ли се тамо? Има ли слободне земље? Има, Турци беже и остављају све за собом! Колико се може добити? Онолико колико ко може да искрчи и обради! О, Боже милостиви, куцнуо је час! Неки хајдук који је убијао Турке и скривао се у шуми 104

већ је отишао и скућио се тамо. Јесте, видели су га и разговарали са њим. Плодна моравска земља. Плодна и шумовита! Могу се изградити куће, кошеви и обори, оградити њиве и чаири! И упрегнути су коњи и волови у тешка, гвожђем окована кола, и запутили су се ноћу околним, планинским путевима, на север, у неизвесност, у наду, у причу о слободи – по цену патње, глади, жеђи, болести и смрти! Слобода је вреднија од свега, дамарала је свест у њиховим главама, слобода, слобода! И они су је освојили. Ко зна после колико дана и ноћи поворке тих тешких и спорих воловских кола довукле су се у неко блатњаво моравско село које се звало Селиште. Мочварно и смрадно, пуно болесних испарења. Нису ту дуго остали. Нико ту није дуго остајао. Можда се зато и звало Селиште. Људи су долазили и одмах се селили даље! Пронашли су неко ново место и порадовали се, али ни тамо се нису скућили. Средином сушног лета, кад је вода оплићала, прегазили су Мораву и скућили се у селу где сада живе. Отада почиње и њихово породично сећање. Био је, кажу, неки Радосав, наш чукун-деда, и по њему носимо презиме Радосављевић. Тај чукун-деда имао је више синова, али упамћена су само три: Мален, Марјан и Ђурђе. Ђурђе је имао два сина: Милана и Милутина. Милан је имао сина Благоја, а Благоје три сина: Радована, Милана и Димитрија. Милутин је имао сина Ђурђа, а Ђурђе није имао синове, имао је шест кћери. Зато је најстарију, Раду, удао за неког надничара Божу Урошевића из неког удаљеног села и довео га у своју кућу. Био је тај Божа сиромашан, али леп и пристојан момак, лепо је певао, после напорног рада кад су се окупљали млади на седељкама, на сокацима кад су се палиле покладне ватре. Призетио га. Божа и Рада родили су петоро деце: Љубинку, Љубишу, Станишу, Драгишу и Винку. Три сина и две кћери. Било је то после Првог светског рата, у време опште беде и сиромаштва. Прво дете рођено је 1917, последње 1929. године. Сва деца су била необично бистра и хтела су да се школују. А у сељачкој кући живело се тешко, динар је с великом муком падао на тврд, сељачки длан. Временом Радине сестре су се поудавале и отишле, отац Ђурђе и мајка Стана умрли. Једна од угледних кућа из великог рода Радо105

сављевића постала је кућа Урошевића. Сиромашни надничар Божа, његова жена Рада и деца која су стасавала, нису умањивали углед старих Радосављевића. Увећавали су га. Данас у селу Рибару тешко да се ко и сећа да је ту некада живела породица Радосављевић. Свима изгледа да су Урошевићи ту живели од памтивека. Слутио сам понешто из прича родбине и пријатеља. Отела би им се понекад нека реч, мисао, сећање, гест, поглед, који су, као свици у летњој ноћи, као звезде падалице, пробијали горку таму прећуткивања. Љубиша се родио 26. марта 1920. године. Снег се отопио, одужали су дани, напупиле су гране воћака, из малих цветних башти иза тараба и плотова избијали су из мокре земље, као врхови оштрих копаља, лале, нарциси и зумбули. Прошле су покладе, прослављени Младенци, поједени слатки хлепчићи премазани медом. Долазило је још једно бујно, чудом натопљено пролеће, чули су се гласови пуни радосне воље и полета. У кући Боже Урошевића било је славље: уз жену, пет свастика и прворођену ћерку Љубинку, он је био једини мушкарац у кући. Рођење сина прослављао је као дар од Бога! Још једно мушко у кући пуној жена! Кад се родила Љубинка, тешко је скривао разочарање и жалост. Сада се није трудио да сакрије радост. Шест дана није се трезнио и чашћавао је све које затекне у кафани. Хеј, говорио је и грлио пијано људе, родио ми се син, да ме наследи, да преузме славу и имање, презиме! То мушко дете, међу толиком женскадијом, постало је његова опсесија. Бдио је над њим, као да су мајка и њених пет сестара биле недовољне да га чувају. Те прве зиме догодило се да се жене забаве у кухињи, он у авлији цепкао дрва, а дете, играјући се, падне са кревета. Кад је ушао у кућу и видео дете на поду, направио скандал: истерао све жене на снег! Ако будем дочекао да га женим – говорио је – пустићу да ме свака сватовска кола прегазе! Божа је полудео, шапутале су жене и гледале се раширених очију. 106

У ствари, Божу је напуштало лудило: био је уобразио да је кућа у коју се призетио проклета, да ће се у њој стално умножавати жене, да се никада неће родити мушко дете! Из те чежње за мушким наследником рађала су се, незнано како, нетражена и неслућена, пузећи незадрживо из таме минулих хиљада година, и очекивања. Љубиша је та очекивања посисао са мајчиним млеком, упио их у себе са првим речима које су му мило тепале, са уснама које су га љубиле, са рукама које су га грлиле, носиле и дизале високо у ваздух, изнад свих глава, до плафона, до грана расцветалих воћака, до неба. Откад је проходао и проговорио, трудио се да буде добар и послушан, да свакоме угоди и буде од користи. Као да је својим бистрим окицама читао њихове мисли, са осмехом је чинио оно што су очекивали од њега. А они су радосно и забезекнуто бленули у њега и чудом се чудили. како се роди овако паметно и благородно дете, Боже милостиви! Сестра Љубинка била је старија три године од њега. Кад је пошла у школу, учио је заједно са њом. Упирао је прстићем у буквар и срицао слова и речи у почетку кад и она, а доцније и пре ње. Описменили су се заједно. Читали су заједно. Све што је она знала, знао је и он. Кад је она пошла у трећи разред, могао је и он с њом, али пошао је у први. Годину дана раније! Док су остала деца срицала слова, он је читао уџбенике, учио градиво за старије разреде. Кад је био у четвртом основне, знао је оно што се учи у четвртом гимназије. Кад је био у четвртом гимназије, знао је оно што се учи у осмом. Волео је математику, физику, хемију, али и српски језик и књижевност. Читао је класике. Његове писмене задатке из српског оцењивали су као најбоље. Био је најбољи математичар у гимназији, али и председник литерарне дружине! Чудио се како то друга деца не знају. Подучавао их. Подучавао је и ђаке из старијих разреда. Учио их је оно што су они учили а нису знали. А он је знао оно што тек треба да учи! Прозвали су га Уча. Шта ко не зна, Уча ће му показати! А он клинац, млађи од њих! Како зна кад није учио? Учио је, учио са сестром. Знао је колико и она, каткад и више од ње. 107

Гледао је Бранислав узане шумске путеве просечене точковима тешких воловских кола натоварених свежим стаблима букава и није видео себе, видео је девојчицу и дечака, сестру и брата, Љубинку и Љубишу, у тами година пре свог рођења, обучених у сељачко сукно и са поткованим опанцима на ногама, у окаснело зимско свитање гацају блатним путем према Граду где иду у Гимназију. Дечак сеца канту са шест литара млека о коју је окачена литарска лимена џезва за меру; не дозвољава сестри да му помаже. То је, његов, мушки посао. Пре школе он ће то млеко да разнесе муштеријама по граду и да тако заради сестри и себи за школовање. Креће од оних удаљених, а последњи је готово преко пута школе. Кад стигне до њега, одмери и сипа у његов лонац последњи литар, већ чује у дворишту Гимназије реско лупање звона којим домар Милентије снажно млатара држећи га за дрвену дршку високо подигнутом десном руком. Стиже на време, јер је сада удаљен од своје учионице колико и деца која се играју у најудаљенијем кутку дворишта. Да ли је уморан? Да ли је ненаспаван? Да ли је и он кроз затворене трепавице, у мрачној соби у којој су га будили, видео беле, узавреле градове и набујале сунчеве реке које јуре носећи га кроз чудесне, непознате пределе? Да ли је чуо свеобухватно и свеприсутно оркестрирање музике која га снажно вуче назад у сан, док се он с болом и муком отима? То нико не зна, о томе нико не говори, никаквих наговештаја о томе нема. Ни речи, ни гестова, ни погледа, ни уздаха. Знају само да је волео ту краву која му даје млеко, да се старао о њој. Мајка помузе шест литара млека ујутру, које ће он разнети по вароши, а шест литара увече за њих. Вруће млеко с качамаком, парче хлеба намазано кајмаком, гибаница са сиром, све то даје њихова крава. Он брине да је увек сита. Кад дође из школе, одлази у њиве и међу ижџигљалим кукурузима, невидљив, кида штир, пепељугу, мувар, везује у велике нарамке, прти их на леђа и носи Белки у јасле – она га препознаје, диже главу кад он уђе у шталу дахћући под теретом, мрда ушима, муче задовољно, додирује га влажном, руменом њушком по лицу, а он је помази по белом, чупавом челу и са задовољним осмехом жури у кућу. 108

Међу гимназистима по Србији у то време, као опојна дрога, као чудесна мантра, као замамна прича о херојима из неког далеког, чудесног света који својим подвизима стварају ново, праведно друштво, којима се диве понижени и презрени, шири се подмукла, бољшевичка, совјетска идеологија. Попут тајних секти стварају се кружоци у којима се читају књиге Максима Горког – „Мати”, „Бурлаци са Волге”, „Моји универзитети” и друге. Нарочито је на цени књига Николаја Островског „Како се калио челик”. Надљудски подвизи једног младог пролетера. Херој који побеђује аждају и спасава народ. Понекад је читају и у оригиналу: Николай Алексеевич Островский, „Как закалялась сталь”. На корицама у боји лепи младић у кожној јакни и са кожним качкетом испод којег вире немирни чуперци косе. Велика крила наушница немарно падају преко крагне. Изнад ширита на челу огромна црвена петокрака. Један неодољиво привлачан млади херој. У свим временима, откад је света, млади сањају о борби, победи и слави. И Ахилеј је изабрао кратак и славан живот хероја. Корчагин је био борац, мученик, жртва, али на крају славни, тријумфални победник. Ахилеј и Одисеј у једној личности – бори се, пати али издржава све тешкоће, побеђује и траје, нема рањиву тачку на телу, Ахилову пету, Сигфридов лист на леђима – побеђује и живи, ужива у тој новој пролетерској земљи правде и просперитета за коју се својим подвизима изборио! Био је то неки бољшевички праузор Џејмса Дина, опојан као дрога, слаб и јак у исто време, жртва и херој, неуништиви феникс који се рађа из свог пепела! Тој чудној секти, свим жаром своје немирне младости, припада и Љубишин брат од тетке Бошко Ђуричић код кога једно време станује. И пасторка његове тетке Живка Дамњановић заљубљена је у тог бољшевичког челичног Џејмса Дина у кожној јакни и са кожним качкетом на коме блиста велика црвена петокрака. Они, жреци те секте, већ студирају и из Београда доносе и деле те књиге. Али Љубишу не привлачи та опојна литература која призива немир, хаос, смрт и патњу да би се остварио сан о правди на земљи. Он чита руске класике – Пушкина, Гогоља, Тургењева, Толстоја, Достојевског, и машта о томе да студира технику. Не жели да се бори за идеје о којима не зна ништа. Жели да 109

буде инжењер и да ствара бољи живот својим знањем. Али породица нема новац за његове студије. Новац од млека више није довољан. До Београда не може да се иде пешке, до Београда не може да стиже храна од куће. Љубиша у очајању моли сестру Љубинку, која ради у Београду као продавачица код Митића за бедну плату и студира ванредно права, да издржава и њега! Она плаче и љуби га. Не могу, каже, не могу брате, није довољно! Бићемо увек гладни и промрзли. Умрећемо од туберкулозе! Зато војна академија мора да буде његов избор. Не спава по целу ноћ. Раздире га у грудима, плаче му се. Покушава некако да утеши себе и прихвати сурову реалност: то је артиљеријска академија, математика је главни предмет. Прорачуни – параболична путања гранате мора прецизно да се израчуна и одреди место поготка. Углови и растојања, тачке у простору, снага експлозије. Све је математика. Школовање је бесплатно, обезбеђени стан и храна, униформе. Траје три године, али због рата скраћују на две. Завршава као други у класи. Бољи од њега је син неког генерала, али само зато што је син генерала. На свечаности доделе диплома и тај генералски син му пружа руку и честита. Знају сви ко је уистину најбољи и ко мора бити најбољи. Младог потпоручника то не погађа. Захвалан је Академији. Прихвата себе као официра и жели да се одужи за све што је добијао, да буде од користи. Да буде од користи. Било је то последње предратне 1940. године. Хитлерова Немачка изнад свих, као зломислећи Баш-челик из бајке, кида своје обруче и осваја територије суседа уз ватрене говоре и циничне изговоре да мора да заштити Немце који тамо живе. Сви у Европи знају да је Чемберлен поступио као мало дете, да је пружио чашу воде која је звери дала снагу да раскине обруче, и да је рат сада неминован. Зна ли ико тада да ће дивље хорде немачких змајева брзо стићи и на границу Југославије? Можда Љубиша слути, али њега то не плаши. Долази накратко кући и чека распоред. Добио је село Доњи Матејевац код Ниша. Одлази смирен, спреман да у миру и рату одрађује своје године школовања. Бранислав је пажљиво слушао оне који причају: повремено застајкују, муцају упадице, присећају се. Љубиша је већ у академији читао „напредну” литературу. Издања синдикалне организације „Бо110

тич”; старешина у Академији био му је Јова Вукотић са којим је касније био у партизанима; одлазио је код тетке у Ниш где се састојао са комунистима Станојем и Лабудом; кад се вратио са Суве планине разочаран због краха југословенске војске, говорио је да су официри напудране лутке и да су само комунисти спремни да подигну устанак и да се боре против Немаца; повезао се са Бошком и Славком и окупљао омладину спремну да се бори; сакупљао оружје; најзад, августа 1941. отишао и сам у одред. Али све те натукнице, чинило му се, биле су само додворавање режиму који је сурово, без скрупула, отворено, захтевао једноумност: против Немаца борили су се само комунисти. Сви остали, без изузетка, били су „издајници и сарадници окупатора”, па су „комунистички хероји” морали да се боре и против њих. Десет на једнога, о, зар се и то може! Како сада рећи да се неко борио против Немаца, а није био комуниста? Дружио се са комунистима, читао „напредну” литературу, они су му отворили очи, показали му прави пут. Сви смо били јадници, казао је гласно. Зашто смо били јадници, питао је Пуковник погледавши га изненађено. Зато што смо морали да причамо оно што су нам диктирали: да су се само комунисти борили против Немаца. О коме то причаш, питао је Пуковник. О Љубиши Урошевићу, рекао је Бранислав, о Љубиши! Он се борио против Немаца не зато што је био комуниста, него зато што је био официр и што је хтео да буде од користи своме народу. Хтео је да буде од користи откад је био дете, мало дете у својој кући. Хтео је да буде од користи кад је хранио краву која породици даје млеко, кад је продавао то млеко варошанима, кад је подучавао ђаке млађе и старије од себе, кад је уписао војну Академију коју није волео! Зашто морају увек да истичу да је „сарађивао са комунистима”, да је због комуниста отишао у шуму да се бори? Не, он није био комуниста, одсечно је казао Пуковник. Био је официр који се ставио на располагање комунистима. Он је хтео да се бори и они су хтели да се боре. То им је једино било заједничко. Све друго су произвољне приче, можда и манипулације. 111

Заћутали су. Пуковник се задубио у мисли. Овај дијалог изазвао је прави ковитлац у његовој глави. Гледао је шумски, где-где излокани пут испред себе, прошаран мрљама сунца које се пробијало кроз крошње високих букава, засут с крајева лањским лишћем, и видео пут успона официра Љубише: од командира чете од стотинак партизана, од којих је само њих тридесетак кренуло с њим пут Ужица и Босне, док су се остали разбежали кућама, од стратега малих диверзија по Граду и околини, израстао је до команданта дивизије, члана Врховног штаба кога шаљу тамо где је нешто запело, јер је био способан организатор, пожртвован, спреман да поднесе сваку недаћу, да се солидарише са сваким војником, свакоме да помогне. У одбрани Ужица показао је војничке способности и несвакидашњу интелигенцију. Лукаво је затварао све прилазе, све стазе, искључивао свако изненађење. Слобода која је трајала месецима, та хвалисаво названа „Ужичка република”, опстајала је захваљујући његовом војничком знању. Тек је огромна немачка сила, несразмерна за тако слабе партизанске моћи, коју је разјарени Вермахт покренуо да једном заувек сломи ту шаку побуњеника која кочоперно шаље свету поруке да је отпор великом Хитлеру могућ, успела да надвлада одбрану Ужица и натера партизане на повлачење према Вишеграду. После тога никаква војна акција није могла да се предузме а да се не чује мишљење тог момка који је свима изгледао као стари, прекаљени ратник! Пуковник је увек био са њим. Био је поносан на свог вођу који је тако упорно, из дана у дан, покушавао да од њих – младих, залуђених авантуриста, хајдука који пљачкају општинске касе, отимају паре од поштара, минирају пруге и путеве, убијају људе и пале куће – створи војнике, објасни 112

им војнички кодекс, научи их правилима борбе, улије им понос и дисциплину коју морају имати наоружани људи који себе сматрају војницима. Био сам тада млад и неискусан – казао је Пуковник – али разумео сам да тим напором да од нас створи војнике Љубиша жели да се одупре сулудим командама „инструктора” да само убијамо, палимо и рушимо, јер ни Немаца ни „домаћих издајника” после тих наших акција није било мање – само је било више невиних жртава, немачке сурове одмазде, стрељања цивила. Јауци и крици затворених у Топовским шупама у Крагујевцу, који су свакодневно извођени на стрељање, допирали су не само до нас – чули су се у целој Србији; ноћу, у глувој тишини замрлих поља и брегова, села и градова, допирали су до ушију смртно уплашених људи као злослутно оглашавање кукувија. У јутарњој свежини јухорског пропланка постројени, до појаса голи младићи. Умивање на потоку. Вежбе за разгибавање, један два! Доручак, дневни план рада, обука у руковању оружјем, стратегија извиђања, избегавање борбе, одбрамбена дејства, улога заштитнице. Љубиша је био војник. Из Друге пролетерске, којој је наша чета припала одмах после одласка из Ужица, почели су да га шаљу у штабове других бригада и дивизија, новоформираних или десеткованих у борби. Заменик команданта, командант, како када. Не буни се, не протестује, никад не говори ништа. Уљудан, благ у разговору са људима, свима драг и близак. Брзо схвата у чему је проблем, шта треба да ради, како да створи ред и сигурност, ефикасност у командовању и извршавању команди. Прочуо се међу борцима и командантима. Траже га. Никад се не жали, не помиње зиму или врућину, напорне маршеве, глад и жеђ. Увек иде први. На челу колоне. Не, није Тито на челу колоне. Никад и нигде, осим у песми. Љубиша је увек на челу колоне. Зову га „Челик”. Човек од челика. А има само двадесет три године! Не могу ни да се сетим где су га све постављали и зашта су га именовали! Лично Тито га распоређивао, гурао у ватру, тражио од њега да поправља што су други покварили, да снажи што су други ослабили. Већ у марту 1942, кад је формирана Друга пролетерска бригада, имао је функцију штабног официра и команданта 113

једног батаљона. Потом Тито тражи да буде крај њега као члан Врховног штаба! Постоје слике из тог периода: Тито са својим личним шофером, двојицом телочувара, Пеком Дапчевићем – командантом Друге пролетерске – и Љубишом Урошевићем! Знаш ли, драги мој брате Браниславе, шта су у очима партизана били чланови Врховног штаба? Богови, богови који одлучују о судбини њихове борбе, о садашњости и будућности, о животу и смрти! Кад се распламса борба у Санџаку, на тромеђи Србије, Босне и Црне горе, кад се формирају нове бригаде, постављају га за начелника Штаба Четврте црногорске бригаде која води погибељне борбе око Бугојна и Купреса. Кад се те борбе окончају, он је заменик начелника Штаба Четврте оперативне зоне Хрватске. Усташе кољу, народ бежи у шуму. Љубиша од престрашеног света који се бори за голи живот мора да ствара нове партизанске борце! Једно време Тито га поставља за помоћника начелника Артиљеријске официрске школе коју формира у ходу, јер има много заплењене артиљерије којом нико не зна да рукује. А Љубиша је артиљеријски официр! После тога Љубиша је опет на новом задатку: постављен је за заменика начелника Штаба Девете далматинске бригаде у тренутку кад она води очајничке борбе штитећи бокове главнине ка долини Неретве и Јабланице, на голом, кршевитом терену Биокова и Имотског. На том делу фронта непрекидно, дан и ноћ, надиру јаке снаге Немаца, Италијана, четника Баћовића и усташких кољача под командом Шимића; дивизија трпи огромне губитке јер непријатељ синхронизовано напада авионима, топовима и тенковима. Изнемогли борци улажу последње атоме снаге да би омогућили Врховном штабу и осталим бригадама да пређу преко срушеног моста на леву обалу Неретве, у сигурност. Начелник те бригаде је Вицко Крстуловић, Далматинац, Сплићанин, полуписмени радник у бродоградилишту, човек частан и искрен, патриота и Југословен. Члан Партије од 1922, идеалиста који верује у правду и поштење, солидарност и братство међу људима. Један од ретких „астралних“ (звезданих) комуниста, како је Дедијер називао саборце који никад нису одступили од начела партизанског морала. 114

Знаш ли, брате Браниславе, рече Пуковник прекинувши изненада самога себе, да су Далматинци изузетно ценили краља Александра и већ тада били велики Југословени? Не знаш? Наравно да не знаш, о томе није смело да се говори. Краљ је дефеудализовао југословенски простор, извршио прву велику аграрну реформу. Одузео је земљу баронима, грофовима, беговима и спахијама и доделио онима који је обрађују – сељацима. Далматински сељак – мученик први пут у животу почео је да ради на својој земљи, за себе. У многим кућама поред иконе и кандила висила је слика краља Александра! У једној од таквих кућа, задојен југословенством и правдом, формирао се карактер пролетера Вицка Крстуловића. Са таквим убеђењем ступио је у партизане да се бори за нову и бољу државу. Али већ ту, на првом кораку, сусрео се са неправдом и лажима, са преварама и подвалама. Знао је да су Хебранг и Бакарић преговарали са челником усташког режима Славком Кватерником да НДХ легализује Комунистичку партију Хрватске. И једни и други желели су разбијање Југославије. Тито их је у томе спречио. А сада су и они уз Тита! Реаговао је отворено, искрено и храбро. Патио је што је необразован, имао је комплексе, они који су га мрзели знали су то и ућуткивали га сурово и грубо. Ти си само радник, неспособан да мислиш, твоје је да слушаш, говорили су му. Али Огњен Прица, Лола, Коча, Пеко и други волели су га, учили га, помагали му да напредује! Ранковић није био међу њима. Пре него што је мост срушен, док су размишљали како да се извуку из обруча, позвао га да му пренесе наређење Врховног штаба и Тита да Девета далматинска дивизија заузме фронт на падинама кршевитог Биокова да штити главнину војске и Врховни штаб. Ти си неспособан, казао му је Ранковић охоло, с висине своје недодирљиве функције заменика Јосипа Броза, сви то знају! Ти немаш способности да будеш начелник Штаба дивизије! Смените ме, крикнуо је Вицко увређен до сржи у костима, ево одмах, сада, дајем оставку! Поставите способнијег да води дивизију! Био је старији од њега по годинама, старији по партијском стажу, није могао да схвати да неко може да буде тако дрзак и охол према њему. Зашто се љутиш, мораш научити да трпиш критику и самокри115

тику, рекао је надмено Ранковић. За заменика ти шаљемо Љубишу Урошевића, он је добар стратег, можеш се ослонити на њега! Вицко се тргао и тренутно умирио, заборавио на Ранковића и његов дрски презир: дуго је већ знао за Љубишу Урошевића, његову способност, доброту, хуманост. Сјајно је, помислио је у себи, што ми шаљу таквог човека! Није ни слутио да је то био некакав увод у наређење да крену у смрт заједно са рањеницима, да би Врховни штаб могао мирно и растерећено да се повуче на офанзивом незахваћено подручје! Тако у разговору, нису ни приметили кад су изашли из букове шуме. Пред њима се ширила прегледна висораван, пространство ливада на којима су жене из моравских села, чији су се кровови назирали дубоко доле у подножју, с пролећа, сагнуте до земље, с кофицама преко руке, брале дивље јагоде. Чинило им се да с мирисом мајчине душице још увек лебди у ваздуху и њихов мирис. Жуто цвета лековити кантарион. Пред њима, на крају тог дивног предела, диже се високо шума четинара. Огромни борови пружају гране надоле, као да им желе добродошлицу. Бескрајне шуме јела, смрека и борова на високој заравни Јухора! Бранислава обузима неко чудно узбуђење: као да је, прешавши тих десетак километара планинским путевима, стигао у Канаду, а не на висораван питомог Јухора! Те четинарске шуме овде, међу бреговима на коме расту букве, церови, шумарице, грабови, багремови, понекад само шикаре пуне глога, шипка, купине и свакаквог другог грубог и бодљикавог растиња, чине се Браниславу као дотерана, лепо обучена и негована господа међу простим и бучним сељацима. Да седнемо овде, у овај шарени хлад под бором, предлаже Пуковник, хоћу да ти испричам нешто о том Вицку Крстуловићу. Да седнемо, слаже се Бранислав. Тај легендарни далматински пролетер и комуниста, партизан и народни херој, политичар и државник – започео је причу Пуковник – до краја живота борио се против хрватског подмуклог национализма који је спознао још на почетку рата. Знао је да су многе вође хрватских комуниста шпијуни НКВД-а и да верно служе Стаљину. Пришли су му само зато што мрзи Србе и краља Александра, јер су белогардејци нашли у српском краљу свог заштитника и у Србији своју 116

нову домовину. Частан и моралан, искрен Југословен, малтретиран и понижаван у рату иако никада није штедео ни себе ни своју породицу, увек је презирао Хрвате који воле Коминтерну само зато што она отворено ради на рушењу Југославије, и Србе полтроне, каријеристе и режимлије, које државни интереси не занимају. Против таквих наставио је, на свој начин, да се бори и у миру. Док је обављао високе државничке функције у Београду дружио се са Стеваном Јаковљевићем, ректором Београдског универзитета, академиком, писцем „Српске трилогије“, часним човеком који никада није постао комуниста, због чега јавност о њему никада није сазнавала ништа. За режим он је био давно мртав, али не и за Вицка Крстуловића. Састајали су се у некадашњој кафани „Таковски грм“ и сатима, сатима, причали - под будним оком Озне. Знали су да су их прате, али нису марили. Вицко није крио да жели да учи од знаменитог професора и писца чувене књиге. Да жели и он да напише своје мемоаре, своју „Југословенску трилогију“! Он је желео да напише мемоаре, Озна је желела да их не напише! Знали су да такав частан човек може да говори само истину, истину која ће демаскирати њихове лажи, скинути танку, кичерску позлату са њихових „епопеја“, развејати магле и отворити људима очи да сагледају сву беду и суровост партизанске борбе за власт, себичност и безобзирност, тешке злочине. Да ће открити да та партизанска борба од самог почетка није била борба за очување, већ борба за разарање Југославије, да ће указати на оне који су посејали ту разорну клицу и неговали је упорно, на све могуће начине, снагом својих моћних тајних служби. Док је књига настајала, те тајне службе улагале су много енергије да би дознале о чему се у њој говори. Пратили су и прислушкивали Вицка, снимали разговоре, упадали тајно у његову радну собу и копирали текстове, па све то достављали Владимиру Бакарићу и Стевану Крајачићу, боговима који су имали да пресуде шта да се ради. И пресудили су. Кад су видели да га и у писању не напуштају морална начела и истинољубивост, преданост правди и слободи, мржња према национализму и стаљинистичком култу непогрешивости вође, решили су да ураде оно што су увек радили и што се увек показивало ефикасним: убили су му сина. Његов најстарији 117

син Максим, који је као десетогодишњак, 1943. године, са сестром Наташом и братом Виборгом, уз мајку Луцију и оца, и сам прошао кроз пакао борби на Неретви и Сутјесци, помагао је оцу да напише мемоаре. Путовао је и сакупљао грађу по европским архивама. На самом почетку писања, 1974. године, Стигла је Вицку вест да му је син Максим изненада умро у Лондону. Имао је само четрдесет једну годину. Вест није садржала никакве детаље, није говорила о узроцима и околностима. Породици никада није стигао извештај о његовој смрти. Све је остало мистериозно и тајанствено, као и увек и свуда где је Удба умешала своје крваве руке. Вицко је отишао код свог ратног друга Коче Поповића, министра иностраних послова Југославије. Затекао је тамо енглеског амбасадора који му је, пред Кочом, рекао да је извештај упућен Министарству спољних послова Југославије. Коча је само слегнуо раменима. И он и Вицко знали су да на границама постоје неке рампе на којима неко моћан а невидљив одлучује шта може а шта не може, шта сме а шта не сме, да уђе у земљу. Али Вицко није престао да пише мемоаре. Завршио их је после више од десет година рада. Наравно, нико није хтео да их објави. Али Вицко је био велика југословенска личност, имао је много пријатеља и тражио је начин да „мемоаре“ објави. Удба је морала да прати сваки његов корак, да би по сваку цену спречила објављивање те књиге. Кад су проценили да ће та партизанска легенда ипак успети да оствари намеру, да ће човек који је још 1962. године од Централног комитета тражио да „стари, са Титом на челу, оду с власти“ (он је тада имао 57, Коча је имао 52, а Титу је било 70 година) открити све њихове лажи и преваре – одлучили су да га ликвидирају! Прилика им се указала кад је 1988. године отишао у свој родни Сплит, у војну болницу, да лечи колено. Трећег дана, био је 28. септембар 1988, јавили су да је изненада умро. „Слободна Далмација“ је известила јавност да се „верује да је узрок смрти инфаркт“! Не тврди се, већ се „верује“. После двадесетак година, кад је коначно објављен први том „Мемоара“, кад ни Југославије ни њене Удбе одавно није више било, приређивач књиге, Вицков син Владимир, написао је у напомени да је у лечењу блокаде левог колена, после два дана третмана врућим воском и масажом, 118

трећи дан примењена електрофореза, што је узроковало тренутну смрт Вицка Крстуловића. Лекарима је било познато, тврдио је Владимир, као и самом пацијенту, да се та метода не сме применити јер је Вицко имао уграђен пејсмејкер! Како је то Вицко ипак дозволио? Да ли га је неки слаткоречиви „лекар“ убедио да је колено далеко од срца и да се ништа неће догодити, или су можда, ако то није помогло, применили силу – везали га и запушили му уста? Седећи на дебелом тепиху од давно пожутелих, годинама слаганих борових иглица, ослоњен на дебло дрвета, Пуковник је гледао парчиће бистрог, плавог неба који су, попут мрља на дечјем цртежу, мировали у разгранатој крошњи високог дрвећа. Тим својим „Мемоарима“, рече тихо, мртви Вицко нам је испричао шта се стварно догађало у тој „епопеји спасавања рањеника“ на Неретви. Врховни штаб и Тито хтели су да пређу Неретву преко срушеног моста са главнином војске – без рањеника! Деветој далматинској дивизији, којом су командовали Вицко Крстуловић и Љубиша Урошевић, издата је наредба да крену на супротну страну са главном болницом и свим рањеницима, преко голог и кршевитог терена Биокова, Камешнице и Динаре, директно у сусрет непријатељу! Вицко је разумео да им је наређено да својим животима и животима рањеника плате мирно и сигурно повлачење Врховног штаба и главнине војске; пробој кроз толико бројчано надмоћне и тако наоружане снаге, на таквом терену, не би био могућ ни без рањеника, а камоли са њима! Али Вицко неће то да уради. У селу Совићи, у долини реке Дољанке, он сазива „проширени састанак чланова Штаба Девете далматинске дивизије” на којем учествују сви команданти и комесари бригада, и износи драстичну ситуацију у којој се налазе. Предлаже да се не изврши наређење Врховног штаба, већ да и они пређу Неретву са свим рањеницима и крену заједно са Врховним штабом према Херцеговини и Црној Гори, „пак коме опанци, коме обојци”. Предлог се после бурне расправе усваја и Вицко са замеником Љубишом Урошевићем креће код Тита. Ко је могао боље од Љубише да војнички, стратешки, аргументовано, објасни Титу немогућност пробоја пре119

ко тог крша из којег сипа непријатељска ватра, чак и без рањеника, а камоли са њима? Љубиша је био стратег Врховног штаба, легенда међу борцима, зар се може њему не веровати? Вицко зна шта о њему мисле тамо у Врховном штабу. У лице му говоре да је неспособан! Сетио се оног разговора са Ранковићем. Да ли је то била припрема за ово слање у смрт, питао се. Зато није хтео без Љубише да крене код Тита. Њему би Тито рекао да је неспособан и кукавица и поновио да наредба Врховног штаба мора да се изврши по сваку цену. Љубиши то није могао да каже. И заиста – ћутао је, смркнуто гледао у земљу и климао главом. Уреду, казао је на крају, нека буде тако. Дејствујте као заштита и повлачите се за нама! Променио је одлуку и – осудио Љубишу на смрт! Главна болница, рањеници и Девета далматинска дивизија прешли су Неретву. После свих, под страшним нападима немачких авиона! Тако је створена епопеја о „најхуманијој акцији партизанске револуције“. Већина рањеника је ипак страдала у борбама на Сутјесци, или поумирала од тифуса и гангрене. После тога Тито је распустио Девету далматинску дивизију, деградирао Вицка, а Љубиша је убијен под околностима које нико никада није ни покушао да разјасни! Зашто је само Љубиша морао непослушност да плати главом, питао је Бранислав, а не и Вицко? Вицко је за Тита био само необразовани, фанатични комуниста, неко ко ће увек, на крају, морати да уради како му се нареди. Љубиша је био официр школован у краљевој академији, некомуниста, интелигентан и самосвојан. Значи – потенцијални непријатељ. Кад се, много доцније, показало да ни Вицко није само крпа којом бришу под – убили су и њега!

120

Устали су, упртили ранчеве и кренули даље, радознало и задивљено гледајући пределе који су се ширили унедоглед. Висораван Добра вода, сва у четинарима и ливадама, стрмо се обрушава према моравској равници и селима у подножју, али се готово неприметно, у благом паду, стапа са заталасаним бреговима Левча. Негде у даљини, кроз разређена стабла борова, као тачкице на хоризонту, на плавом небу поднева, назиру се последње куће неког села и бела трака сеоског пута који вијуга навише према просторима који су, очигледно, том планинском селу били само пашњаци, питомина, њихова поља и забрани. На ливадама иза четинарске шуме, које су на подневном сунцу изгледале тако блиско, белеле су се чобанске кућице, катуни, мајури, склоништа од олуја и невремена за чобане, косаче, дрвосече, сакупљаче шумских плодова, гљива и лековитих трава, за сељаке који се ту нађу из било ког разлога. Далеко, на осунчаној белини пута, видели су тамне прилике сељанки забрађених шамијама и сељака у гуњевима како се, готово неприметно, крећу према планини. Браниславу је изгледало чудно, готово надреално, да су ови дивни планински предели, које су они угледали после више од пола дана пешачења, овим људима ливаде и чаири надомак села. Зато му се и предео, и људи, и то село које се назирало, учинише нестварним, као да долазе из правремена и живе у правремену, да су – иако тако близу – недостижно далеко, да је сусрет са њима немогућ; да би, ако би им пошли у сусрет, они нестали као сенке, истопили се у белини дана. На своје велико изненађење, ускоро наиђоше на једну препреку која је такав сусрет чинила реално немогућим: пред њима искрсну узан али ипак непрелазан и необично дубок кланац на чијем дну се 121

беласала малена река Грача! Милионима година она је дубила, кривудајући, њушећи трагове, избегавајући камен целац, трошни, сипкави камен, претварала га у песак и носила према Лугомиру, и тако заувек оделила те људе у планини од људи у водоплавној равници, и Јухоров масив од заталасаних брегова Левча. Те ливаде са чобанским колибама, које су се назирале кроз борова стабла, малена река Грача великодушно је поклонила том левачком селу. Стигли су до повеће, угажене ледине где је још увек стајала стара шумарска кућица. Била је отворена, изваљених врата, потпуно празна. Али прозори су били цели и под од дасака чист. Очигледно је неко, бар повремено, боравио у њој. Убрзо видеше и ко: доле низ падину, иза неколико стабала чворноватих борова, пружао се велики комад обрађеног земљишта на коме су расли редови садница младих јела и смрека. Два радника, у избледелим плавим радничким оделима, дугачким цревом прикаченим на лулу чесме са том чувеном планинском добром водом која је овој висоравни дала име, заливали су брижљиво неговани расад. Хеј, викнули су Пуковник и Бранислав и замахали рукама, добар дан! Срећан рад! Радници су такође махнули рукама и кренули према њима. Добродошли, казали су и срдачно се руковали. Откуд ви? Из града? Пешице, питали су гледајући их како скидају ранчеве и бришу зној са чела. Нас овде ретко ко обиђе, казали су. Ми смо радници Шумског газдинства, негујемо расадник. Саша и Луле. Ја сам Саша, казао је млађи смејући се. Одоздо смо, из села. Из Својнова. Долазимо на посао рано ујутру овом старом „ладом“ – и показа руком према грму иза којег је – сада тек опазише – вирио задњи крај неког жутог возила. Како да захватимо мало ове ваше добре воде, питао је Бранислав пружајући пластичну флашу у којој готово и није било више њихове градске „чесмуше“, воде из дувара, како је у шали говорио Пуковник. Лако, казао је Саша опет се смејући, скинућемо црево. Донећу вам балон, рече одбијајући да узме флашу. То је заиста добра вода, казао је Луле. То није површинска вода. То је дубинска вода која избија на површину под притиском планине. То је она иста вода која извире у српским бањама, а укус јој зависи од састава камена кроз који пролази на путу до површи122

не. У свим изворима, у свим кладенцима на Јухору, вода извире из камена! Пуковник се смешкао слушајући Лулета. Добро познајеш те наше добре воде, казао је. То је нама објаснио инжењер Миша, казао је Луле, тај све зна! Саша је донео напуњен шестолитарски балон од неке бањске воде и спустио га пред њих. Имате и за умивање, казао је. Овде нема кревета, рекао је Луле показујући главом на кућу, како ћете да спавате? Имамо ваздушне душеке, казао је Бранислав. Осећао се пријатни мирис борове смоле. Однекуд из даљине допирао је рески звук кљуцања детлића, Тамо преко узаног кањона Граче, на ливади која се назирала кроз борова стабла, неки сељак, ситан као играчка, скинуо је гуњ и завртао рукаве беле кошуље. Спремао се да коси. Срце шуме, целог тог пространства, дамарало је под сунцем. Слушали су то дамарање и, као опчињени, смешили се без разлога. Ћаскали су још неко време, па су радници подигли руке у знак поздрава и с неком нелагодом, извињавајући се, казали: морамо да радимо, чека нас посао. О, само ви радите, рекао је Пуковник. Напили су се воде гледајући се и климајући главама: заиста добра вода; питка, без хлора, хладна. Од ње ћемо брзо огладнети, казао је Пуковник смејући се. Умили су се поливајући један другога. Квасили су руке до лактова, пљускали се по лицу, грлу и врату уз кратке, праскаве узвике задовољства што им хладна вода прија. Сунце је подоста прелазило зенит и шума је била загрејана. Пустили су да вода сама испарава са њихових руку и лица и осећали пријатне, до тог тренутка неосетне лахоре, као да дише шума. Пред њима, у хладу кроз који су се пробијала безбројна сунчана оканца као рој звезда расут по земљи, стајао је сто направљен од огуљених, давно посивелих стабала смреке и исто такве две клупе са обе стране стола. Сели су, налактили се и опуштено уживали у том рајском крајолику. Сад су били свесни да су те дивне четинарске шуме, те госпође наших планина, овде, на овој висоравни на којој цветају само ливаде, засадиле људске руке. Јухор је био исувише мали брег за ову избирљиву шумску госпоштину која стреми висинама. Одавде сам започео ратовање у августу 1941. године, казао је сетно пуковник, а завршио га у Лењинграду, јуна 1948! Кад смо у про123

леће 1945. са Другом пролетерском ослободили Словенију, преко Корен седла прешли Алпе и стигли до Филаха на Драви, рекли су нам да је рат завршен. Данима смо славили, весели и опуштени, срећни што смо живи, и жељно, до лудила жељно – тај осећај, ту носталгију, нико не може да схвати ако је не доживи!– чекали да се вратимо кућама, кад су рекли да ме шаљу у Лењинградску војну академију! За мене рат није био завршен! Имао сам тада чин мајора и био командант корпуса, велико ратно искуство, али никакву школу. Знао сам само оно што сам научио од Љубише Урошевића. Ми смо тебе планирали да останеш са службом у Југословенској армији, а ратно искуство није за ту службу довољно. Потребно је знање. Ти си млад и можеш да учиш. Желимо да постанеш школован официр! Било ми је тешко кад су ми то рекли, али и радосно: видећу Русију, живећу у Лењинграду, завршити руску академију! Замишљао сам како ће моји земљаци бити задивљени кад то чују, како ће ме дочекати, какво славље ће бити кад дођем међу њих обучен у праву официрску униформу од најбољег камгарна, са шапком и еполетама, са медаљом за храброст (које су свима већ биле подељене!) на грудима! Та мисао ме је храбрила током школовања, помагала ми да издржим мучне, дуге часова учења, тешке вежбе и маневре, гвоздену дисциплину, летње жеге и љуте лењинградске зиме са леденим ветровима који бришу преко залеђене Неве! А кад смо у пролеће 1948. коначно завршили школовање и загаламили од радости и среће, свуда око нас завладало је неко ледено, злослутно ћутање: догодио си информбиро, Стаљин је прогласио Југославију отпадничком земљом! Дошли су наши професори смркнутих лица и казали: Вы русские кадеты, мы надеемся, что вы останетесь здесь как русские офицеры в Советской Армии! Не, крикнули смо ми, ми смо Југословени, нас чекају наше породице да се вратимо, ми идемо у своју земљу! Они су сагли главе и ћутке отишли. Видели смо: извршавају туђе налоге, каква ће одлука бити кад се врате? Вратили су се опет ћутљиви и смркнути и рекли кратко: Хорошо, вы все идете домой! Вратио сам се међу моје земљаке као официр у изгланцаној новој униформи, са медаљом за храброст, шапком и еполетама, 124

али ништа није било како сам замишљао: ни радости, ни усхићења. Страх, сумње, неизговорена и неизговорљива питања. Шта ће бити? Каква је перспектива? Да ли је избор добар? Отишао сам као мајор и командант, вратио сам се као потпоручник, потчињен свима! Нико није помињао мој партизански чин и заслуге. Морао сам да прођем кроз пакао сумњичења, даноноћних саслушања у Удби, притисака да оцрним своје другове, да кажем да их је заврбовао НКВД! Тражио сам да ми врате пиштољ, рекао да хоћу да се убијем, да су моји другови, да смо сви ми чисти као сунце, да волимо своју земљу и да смо се школовали због ње, а не због Руса! Пустили су ме с презиром, као да ми они, милошћу својом, поклањају тај најнижи официрски чин! Као да га нисам стекао трогодишњим учењем, тежим и од партизанског ратовања! Ти си ипак остао жив, казао је Бранислав гуркајући га прстима у ребра, и школован, догурао си до пуковника, а Љубишу, који је већ био школован, убили су! До потпуковника, казао је Пуковник с малим, тужним осмехом, до потпуковника сам догурао! Чин пуковника добио сам тек у резерви!

125

Пуковник је устао и одшетао се доле низ благу падину да ужива у питомини лепо уређеног расадника, тако упадљивој у овом дивљем пределу, да се расхлађује водом која је обилато заливала младе јелке и да прича са Лулетом и Сашом, а Бранислав је извадио неке папире и поређао их по столу. Биле су то фотокопије записаних разговора са људима који су познавали Љубишу, или њихова писма као одговор на упите, пригодни говори на сахрани или о празницима, сачувани у Градском архиву. Издваја писмо једног од најважнијих сведока погибије Љубише Урошевића, човека који је седео са Љубишом у аутомобилу и преживео напад. Четири странице лепо исписане полуштампаним латиничним словима, готово красописом, са уредним абзацима и фуснотама означеним ситним, лепо нацртаним звездицама. Крајње педантно, уредно, посвећено. На крају ситним словима име и презиме, чин, адреса. Џемил Икановић, мајор у пензији, Улица октобарске револуције 22, 75000 Тузла. То тако лепо и брижљиво написано писмо, међутим, касни осам година, један месец и десет дана! Толико је Џемилу, мајору у пензији, било потребно да одговори на молбу Архива да напише своје сећање на трауматични догађај из којег је и сам једва извукао живу главу! Зашто? Шта је то спречило миљеника судбине који је преживео тај страшни напад да одмах одговори на молбу Архива? Зашто је чекао толике године? Зато што је заборавио. Затурио допис. Срећом, он је уредан човек који не баца папире, па га је, ево, сада нашао и спреман је да одговори! „Врло поштовани другови у Граду. Данас (тај дан је означен у заглављу писма: 20. 7. 1979.) прелиставајући своје старе списе и документа нашао сам ваш допис број 314 од 10. 6. 1971. године. У њему 126

се тражи да пошаљем своја сјећања или неку фотографију у вези Љубише Урошевића – тада начелника Шеснаесте војвођанске дивизије – који је погинуо прије 36 година негдје почетком октобра. Ја нажалост немам никаквих фотографија али вам могу још исприповједати шта се догодило тог кобног, вјероватно 2. октобра 1943. године. Ја сам тога дана друга Љубишу видио први пут. Био сам тада курир при Штабу Tрећег корпуса. (Погибија се десила 3, по некима 4. октобра. Мајор вероватно намерно греши – размишља Бранислав и врти главом – да покаже како се искрено труди, али, ето, понешто и погреши!). Све је почело у селу Добрњи код Лукавца. Био сам се вратио са задатка из тек ослобођеног Лукавца, када ме је позвао начелник Трећег корпуса Јово Вукотић и рекао ми да идемо у Тузлу. (Kасније сам дознао да су начелници Јово Вукотић и Љубиша Урошевић ишли у Тузлу која је била први пут ослобођена од снага Трећег корпуса да обезбједе смештај Штаба). Вожња је протицала у најбољем реду све до изнад раскрснице пута Тузла – Добој код Букиња. Ту су нас зауставили неки цивили и упозорили да се доле на путу налазе Нијемци и тенкови. Таквој информацији нисмо повјеровали. Знали смо да се Лукавац налази у нашим рукама а тенкови су могли доћи само из тог правца. Нажалост, то је било тачно. (Kасније сам сазнао да су Нијемци пробили наш фронт цестом Добој – Тузла јер се Мајевички одред није могао супротставити тенковима, који су прошли Лукавац и зауставили се код Букиња. Даље нису могли због мрака. Та колона је пошла из Добоја да помогне својим снагама у Тузли али већ сутрадан се повукла назад.). Када смо изашли на главни пут упали смо право у колону нијемачких тенкова. Нијемци су се брзо снашли и на лимузину која им је ишла право у руке отворили убитачну ватру из митраљеза са тенкова и из аутоматског наоружања пратеће пјешадије. Ја сам остао задњи у колима јер су се сви брже снашли од мене и поискакали из кола. Изнад мене шћућуреног на сједишту прштала су стакла на лимузини. У том тренутку видјео сам једино до мене шофера који је зауставио кола и испао у јарак крај пута. Назад иза високих наслона сједишта у првом моменту нисам ништа видјео али 127

сам мало касније установио да су сједишта празна. Захваљујући низу срећних околности и својој брзини ја сам извукао живу главу. Сав изгребан од жице поред пута без капе и једног опанка лутајући цијелу ноћ шумом наишао сам баш на Мајевички одред који се повлачио из Лукавца. Сутрадан сам пронашао Штаб корпуса у Сребренику и тек тада сам сазнао шта се догодило са осталима. Начелник Трећег корпуса Јово Вукотић је рањен на више мјеста, начелник Шеснаесте војвођанске бригаде Љубиша Урошевић је погинуо а за шофера ни данас не знам. Друг Љубиша се иако тешко рањен извукао далеко од пута да не би пао непријатељу у руке. Ту су другови нашли његово тијело. Посмртне остатке Љубише Урошевића другови су пренијели у Тузлу гдје је био и сахрањен. Читав град и сва војска били су на последњем испраћају партизанског команданта. На гробу је посмртни говор одржао покојни Владо Поповић комесар Трећег корпуса. Уз одјеке плотуна из артиљеријског оружја чуле су се ријечи друга Владе: нека чује мајка Србија да сахрањујемо њеног јунака! Ето то је све што ми је остало у сјећању на друга Љубишу Урошевића и то све трагични догађаји јер сам био на мјесту његове погибије и на његовој сахрани. Ја ћу настојати да ово детаљније напишем за војни лист Фронт. Уз извињење што нисам могао прије да се јавим другарски вас поздрављам“. Какав цинизам, какво понижавање оних који су питали, какве лажи и измишљотине! По ко зна који пут Бранислав је читао ово писмо и увек му се изнова гадило, сваки пут све више, чинило му се. Јер он је прочитао на десетине таквих писама, изјава и сведочења учесника и очевидаца и видео да се ништа ни са чим не слаже, да су то све сама замајавања и врдања, препричавања „званичне“ верзије коју је „незванично“ формулисао Родољуб Чолаковић у књизи својих „Сјећања“. Ти немачки тенкови нису дошли из Лукавца. Дошли су равно из његове књиге! Више од осам година требало је том Џемилу да напише писмо за које је сматрао да ће помоћи веровању у „званичну“ „истину”, а оно је постало сведок безочних лажи. Ко зна колико пута се распитивао код „надлежних“, звао све који би могли да му помогну како најбоље да састави своју причу, све док га нису 128

упутили на Чолаковићева „Сјећања“ и изјаве других „сведока“ који су причали о ономе чега није било и прећуткивали оно што је било. Тенкови – то је била сјајна идеја! Тенкови и „Нијемци“! Ко би се супротставио тенковима? Да су били само Немци, још и некако, али шта да радиш са тенковима који пролазе кроз Мајевички одред као кроз сир и довлаче се све до предграђа Тузле где ће – ваљда су о томе обавештени, шта ли? – морати да прођу команданти партизанске дивизије!. А можда и нису о томе знали ништа, можда је то била чиста случајност, можда би они ишли даље, али нису напросто могли због мрака. Пао је мрак, а тенкови се – то је опште позната ствар – боје мрака! Стали они тако да сачекају јутро, кад ево партизанских возила која упадају право у колону немачких тенкова. Немци одмах виде да су партизанска возила, како и по чему их препознају, нико не зна, али Немци су то, лукави и препредени, „брзо су се снашли и на лимузину која им је ишла право у руке припуцали митраљезима са тенкова”. А генерал Јово Вукотић, који је седео са Љубишом у колима, који је заједно са њим требало да изврши исти задатак, који је такође био официр краљеве војске, који је Љубиши у Академији био професор и тада имао много виши чин од њега, али сада, у партизанима, нижи, јер је био само начелник Штаба корпуса, док је Љубиша био начелник Штаба целе дивизије, који је тада рањен рафалом на шеснаест места, однет са места страдања и лечен у Италији, који је и излечен и остао као официр у Армији па је о том догађају, кад је баш морао, говорио увек узгредно и штуро – тај Јово Вукотић у тим штурим напоменама увек каже једну исту реченицу: код села Букиња у близини Тузле из заседе и непосредне близине засули су нас ручним бомбама и ватром из аутоматских пушака. Кад се тога сети, Браниславу увек задрхте руке а лице му изгуби боју, дође му да поцепа тај лажљиви папир! Џемиле, друже, виче, да ли то тенкови бацају ручне бомбе и пуцају из аутомата? Можда професор војне академије не разликује пуцање из аутомата и пуцање из тенковских митраљеза? Зар та реченица не побија приче о тенковима? Да се ниси ти мало занео у својој лажи? О, али то је само почетак лагања! Шта је са тим „цивилима“ који вас опомињу да је постављена заседа? Ко су они? Зашто им ви не 129

верујете? Зашто у множини, кад се зна да је Вукотић незванично, Љубишиној породици, оцу, браћи, сестри – на кога се они дискретно позивају у својим сведочењима! – тврдио да су то били муслимани и да им једино Љубиша није веровао, јер муслиманима никад ништа није веровао, да је Вукотић тражио да се врате, да су се препирали око тога, али да је Љубиша наредио да се иде даље? Шта је са камионом у коме је била партизанска пратња и који су наводно Немци пропустили, па ватром засули само лимузину у којој је позади са Јовом седео Љубиша? Зашто су пустили и лимузину да прође па пуцали с леђа, јер да није било тако, да су пуцали у лимузину спреда, прво би рафали са тенкова пресекли тебе и шофера до кога си седео, а не Љубишу и Јову који су седели позади? Осам година смишљао си причу и ништа сувисло ниси смислио! „Ја сам остао задњи у колима јер су се сви брже снашли од мене и поискакали из кола. Изнад мене шћућуреног на сједишту прштала су стакла на лимузини“. Каква уверљива слика! Да ниси био тако трапав и спор, да се ниси „шћућурио“ на седишту, да си одмах искочио, и ти би страдао? Видео си да је и шофер искочио и лежао у јарку, али ниси знао да ли је жив или мртав, па ни за следећих осам година ниси о њему ништа дознао! А после си наједном постао много брз и захваљујући „својој брзини“ сачувао живу главу! Све остало чуо си од других, и то нетачно, па си тако сазнао да се тешко рањени Љубиша одмакао далеко од пута „да не би пао непријатељу у руке“ (о та вечита партизанска флоскула – ни живи ни мртви да не падну непријатељу у руке!) и да су га другови нашли и сахранили уз све почасти у Тузли! Али ниси сазнао за Вукотићев исказ да је Љубиша, кад је чуо рафале, узвикнуо: „То су се наши забунили“, јер није видео никакве тенкове. Да су и он и шофер искочили на исту страну, али да је само Љубишу рафал пресекао, док шофер није ни окрзнут! Ниси сазнао да је мртав командант дивизије лежао на ледини недалеко од пута пуних осам дана, да су га „другови“ четири дана тражили и „нису га нашли”, да га је нашла нека чобаница и да су га сељаци сахранили на сеоском гробљу! То си прећутао; ваљда су ти рекли да су ти подаци исувише страшни јер сведоче о томе да су убице управо то и хтеле – да Љубиша струне на ледини и да му се ни гроб не зна! 130

Јер је неко мудрији одлучио да је много боље применити уобичајену процедуру – сахранити „хероја“ уз помпу и почасти, величати онога кога си убио и који ти више не може наудити и тако присвојити његове заслуге и славу. А тој сахрани си наравно присуствовао и радо сведочиш како се тада уместо из пушака пуцало из топова, „да чује мајка Србија како сахрањујемо њеног хероја“! О, времена! – узвикнуо је гласно Бранислав. Шта ти је, питао је Пуковник који се управо вратио и седао на клупу од посивелих облица смреке. Читао си ово, рекао је Бранислав и пружио му папир. Читао сам. Тај Џемил је био убачен, вероватно је знао шта је планирано. Његово дуго ћутање сведочи о страху због тих сумњи које се стално подгревају, због тих упита који стижу однекуд из Србије. Зато тако дрско истиче своју заборавност. Тиме он, између редова, како се то каже, поручује: тај ваш Љубиша и то што се с њим десило, мени је неважно. Ето, и ваш допис сам затурио па га сад случајно пронашао, и одговарам вам зато што сам културан човек, да не мислите да сам нека бараба! А може ли, Браниславе мој, тако нехајно да се понаша човек кад га питају о тако драматичном догађају из кога је и сам, како каже, једва извукао живу главу? Наравно да не може. Да је све то дуго, дуго и напорно смишљана лаж сведочи и та натукница како ће опширније да напише и објави у армијском листу „Фронт“. Кад је све то успео да срочи, прича му се толико допала да већ замишља како ће се у будућности сви позивати на њу: у листу „Фронт“ број тај и тај, године те и те, учесник догађаја Џемил сведочи... Провидно је то, драги мој, веома провидно! Сви смо сумњали који смо били тамо, чим се догодило, сви смо слутили да је убијен! Није могао да смисли муслимане, ни они њега! Причали су да је српски националиста. Није хтео да их прима у одред, сматрао је да су дволични; да долазе зато што виде да губе рат, да се ближи крај њиховог фашизма и усташтва! Зашто је Љубиша мрзео муслимане? Није их мрзео. Био је згађен њиховим злочинима над цивилима. Он је био војник, могао је да разуме кад неко пуца у непријатеља, али није могао да схвати да неко убија и касапи недужне цивиле, 131

жене, децу и старе људе! Муслимани, кад су бежали, прикључивали су се усташама, Срби – партизанима. Зато је директива била да се диверзије врше поред српских села. Зато није волео муслимане. Али како то да су их баш сељаци муслимани опоменули да не иду даље јер је постављена немачка заседа. И откуд су знали да су баш Немци у заседи, питао је Бранислав. Нису сви муслимани били усташе. Били су то обични људи, сељаци из Бусиња. А био је октобар 1943, назирао се слом фашизма, осећало се то у ваздуху, и народ је опрезно, пипајући, ситним корацима као да корача у мраку, лагано прелазио на победничку страну. Ти победници, тамо у Босни, за тај народ, били смо ми, партизани. Неки сељак је можда процењивао да ће бити корисно да после рата прича како је спасао смрти партизанске команданте! А ти људи који су чекали у заседи носили су немачке униформе! Па зар нису онда заиста били Немци? Не мора да значи. Сви су имали немачке униформе, скидали их са мртвих Немаца и носили понеки комад; кад треба, облачили их комплетно. Тајне службе кад нешто организују све је замршено и загонетно. Озна формално још није постојала, али фактички јесте. Знало се да је имала убачене људе међу муслиманским усташама, као и међу муслиманским партизанима и четницима! Много година доцније процурела је прича да је главни организатор Љубишиног убиства био неки Башага из Тузле који је предводио муслиманске партизане. Причало се и да је позив Косте Нађа на састанак Штаба у Тузли био лажан, да Нађ није о томе знао ништа! А Башага је после рата био савезни посланик и секретар Централног комитета Босне и Херцеговине! Проглашен је за народног хероја! Машала, казао је Бранислав чудно се кезећи и мрштећи у исто време, машала! Грађански рат буди успаване злочиначке гене у људима. То је рат у којем цвета крваво цвеће! Али у ком се испуњавају и неке чудне жеље. Знаш ли, брате Пуковниче, да бајке нису измаштане приче, да су оне жива истина која се свакодневно догађа у стварном животу? Неко нејак и неспособан савлада аждају која је претходно побила његову јаку и паметну браћу, неко чобанче постане цар, нека будалетина постане паметнија од свих и ожени се краљевом ћерком... 132

Знам, прекиде га Пуковник. Хеј, чуло се одоздо из расадника, да ли сте за једну добру комовицу? Да направимо мало паузу? Може, дођите овде за астал, викнуо је Бранислав. Саша и Луле су дошли, насмејани, са флашом и неким пластичним чашицама у рукама. За њих, тако младе, здраве и јаке, неговање садница на овој планини био је лак и весео посао. Налили су и пружили им чаше. Живели, казали су. Седели су и ћаскали дуго, а онда је Луле рекао да га жига лева подлактица, промениће се време. Увек тако, откад је ломио ту руку. Никад не омане. Јесте, потврђивао је Саша, мени не треба да гледам прогнозу, Луле предвиђа боље од оног Недељка с телевизије! А осећа се и у ваздуху: све се утишало, ни дашка ветра! Ено тамо, изнад Гледићких планина, почиње да се пресијава небо, то наилази неки облак. Увек долази с те стране. Ми ћемо да кренемо, казао је Луле, да стигнемо на време, уме да буде гадно! Поздравили су се и кренули према колима. Чуло се кресање и после брундање мотора, па повремено прштање каменчића под гумама, кад су кола кренула низа стрмину, према селима у равници. Бранислав и Пуковник остали су да седе мирно, није их плашило невреме. Имали су где да се склоне. Бранислав је показивао Пуковнику папире, фотокопије изјава нађених у Градском архиву. Много тога је овде нејасно, недоречено, контрадикторно. Стиче се утисак да родбина, отац, браћа и сестре, знају много више него што казују. Причају о Љубишином животу, али кад се ради о смрти, понављају опште познате фразе: Немци у заседи са тенковима, кренули на задатак у ослобођену Тузлу, нису обавештени да више није слободна, јесте, није, пратња однела рањеног и онесвешћеног Вукотића који се освестио тек после месец дана лечења у Италији и остао жив, а није однела рањеног и још увек свесног Љубишу. Наводно рекао човеку из пратње који је пришао да га носи да спасава друге, а њега да остави јер зна да је тешко рањен и да му нема спаса! Дирљиво, веома дирљиво! И у смртном часу брине о другима! Личи на величање мртвог јунака, на разрађени сценарио који су увек примењивали кад неког ликвидирају! Па наводно претраживали тих пар стотина ме133

тара даље од пута четири дана и нису успели да га нађу и одустали. Мислили да су га однели Немци! А сељаци га нашли и закопали на сеоском гробљу! Зар није било баш никога да јави партизанима да су нашли њиховог команданта? И све то стоји у овим изјавама без икаквог коментара! Једино сестра Љубинка има неке натукнице, и то позивајући се на Вукотића. Изгледа да им је он причао отворено да је Љубиша убијен по наредби Озне, али они се нису усуђивали да о томе јавно говоре, а и они који су записивали гледали су на сваки начин да то забашуре. Ипак, у Љубинкиној изјави стоји тврдња да је Вукотић казао да Немци нису увече никада напуштали касарну и да није био њихов начин ратовања да постављају заседе! Да је у тој лажи пројектована партизанска логика, описиван партизански начин ратовања, доказивала је Љубинка и чињеницом што је заседа пропустила камион са пратњом и пуцала тек кад их је и лимузина са командантима прошла, одостраг! Јер они које је требало убити седели су на задњим седиштима! Да су заиста Немци направили заседу они не би знали ко су партизани у возилима и ко где седи. Са две тенковске гранате могли су да униште оба возила са свима који су били у њима! Разумеш ли, брате Пуковниче, питао је Бранислав, очито задовољан својом анализом. Разумем, казао је Пуковник смешећи се кисело и тужно у исто време. А да ли ти разумеш какво је то време било? Да се није смело отворено говорити ни о чему? Љубишина браћа су били комунисти, функционери, на положају, нису смели да се замерају властима, а отац и друга родбина такође нису хтели да се замерају режиму поводом нечега што се десило давно и што се више није дало исправити. Живели су помирени са тим злочином. Једино сестра, једино њена љубав према брату није знала, није хтела да зна за тај страх од замерања зликовцима, није марила за последице. Она, уосталом, није била ни на каквом положају и преко њених изјава увек је могло да се пређе ћутке, слегањем раменима: сестра је то, ах, не може да прежали смрт брата-хероја, разумемо ми то, зар не? Да ли ти то разумеш. Браниславе? Разумем, казао је Бранислав и замислио се. 134

У младости, иако тога није био свестан, веровао је у морал и разум те младе, полетне Југославије. Радио је у фабрици која производи каблове, великој модерној фабрици у којој су радиле хиљаде радника, која је продавала своје производе по целом свету, у коју је Тито два пута доводио председнике неразвијених држава, да се хвали својом индустријом, у чије је радничке савете – проналазак који коначно, веровао је, уједињује раднике и послодавце, обезбеђује тако неопходну хармонију која болно недостаје капиталистичкој производњи – био загледан цео свет. Једном је у неким новинама био прочитао оглас компаније „Сименс“ која нуди светском тржишту изградњу централа, далековода и трафостаница. Дакле, комплетну услугу по систему „кључ у руке“. Како је „Сименс“, приватна, капиталистичка компанија, успео да уједини све те произвођаче и понуди тржишту комплетну услугу, а ми у социјализму, где су сва предузећа државна, и даље радимо свака вашка обашка? Ми правимо каблове, загребачки „Кончар“ прави турбине, „Минел“ далеководе, нека фирма у Суботици трансформаторе, наша грађевинска оператива гради Асуанску брану на Нилу, највећу брану на свету. Зар не бисмо могли да се ујединимо, питао се, и да будемо бољи и конкурентнији од „Сименса“? Отишао је да постави то питање директору. Тада је директор био Драгиша Урошевић, најмлађи брат Љубише Урошевића, један од најбољих и најобразованијих електроинжењера у фабрици. Познавали су се. Примио га лепо, седели су у његовој пространој канцеларији, пили кафу, и он му је изложио своја размишљања. Зашто не изађемо уједињени на страно тржиште, питао је. Кад може „Сименс“, зашто не можемо ми? Све је државно, једна наредба и ствар би била 135

решена! Драгиша је дуго ћутао, а онда изговорио једну реченицу која му се заувек урезала у свест. Кад би ти знао, казао је, колико смо ми далеко од тога! Рекао је то тихо, готово једва чујно, и није рекао њему, рекао је то гледајући у страну, неком свом невидљивом двојнику коме је, учинило се тада Браниславу, једино смео и могао да поверава таква своја сазнања. Сав полет његових питања срушио се, његова несвесна вера у моћ и снагу социјализма која је била уграђена у та питања наједном је почела да испарава као залеђени азот и он је могао да види облачиће те беле магле који се дижу са стола и постају невидљиви кад додирну високи плафон канцеларије. То тихо, резигнирано обраћање неком невидљивом, кратко као уздах, развеја веру у његовој души као кошава суво, јесење лишће. Да ли су је незнане сумње већ биле нагризле, да ли су мразеви праскозорја већ били спржили лишће и у гомилама га наслагали по земљи, а он то није видео? И наједном му се отворише очи и он виде јасно – као кад је са брега, у свитање, гледао доле у равници своје село, црвене кровове кућа и беле пруге путева у зеленишу дрвећа, док му је у ушима оркестрирала моћна музика сна – да је сва та еуфорија „изградње социјализма“ само отужно радовање служинчади којој газда плаћа тешки рад својим изношеним оделом, да су све те фабрике у којима хиљаде људи налази свој смисао живота и срећу само застарела и одбачена технологија Запада, да ми производимо скупо и нерентабилно и продајемо то сиротињи већој од нас, а Западу спорадично, ако му понекад затреба, уз помпу и хвалу, увек у бесцење. Ми смо као црна служинчад, рече гласно, коју сам једном гледао како напушта Виндзорску палату у Лондону грлећи велике букете цвећа које су гости у фраковима доносили долазећи на поподневну чајанку. Нека војвоткиња их је тиме наградила што су добро послуживали. Они су их носили са захвалношћу, иако су знали да би, да њих није било, ти букети морали бити бачени у ђубре. Замишљао сам их како метроом одлазе у своје насеље на неком удаљеном хилу и стављају то цвеће у најлепшу вазу, правећи се важни пред укућанима. Ми смо за Запад та црна служинчад на тим хиловима којих, око Лондона, како би рекао Црњански, има много. 136

Знам, рекао је Пуковник посматрајући мирно громадан бели облак који се лагано дизао над Левчем. Ми нисмо само сиромашна црна служинчад достојна сажаљења. Ми смо зао, покварен, слугерањски народ у којем најгори убијају најбоље, да би заузели њихова места, а нико о томе не сме ни реч да каже. Сви ћуте и праве се да ништа не виде, да се ништа зло не догађа, узвикну наједном Бранислав, машући папирима Пуковнику испред носа. Погледај ове изјаве, срамота ме било од себе самог док сам их читао. Градски архив је слао људе да разговарају са многима. Сви су они знали шта се догодило, али шта су одговарали? Ево одговора Пашка Ромца, високог функционера. Све стало у десетак редова. А, Љубиша Урошевић? Срео сам га у Ливну 1942. Примеран борац, храбар, добар друг, карактеран човек. Ето, то. А да вам причам нешто о себи? Рођен сам 1915. у Вукшићу, у Хрватској. Члан сам Комунистичке партије од 1936. Запишите, од 1936! Рат ме затекао на робији, у Митровици! Робијао сам, него шта! Устанку сам приступио на самом почетку! По директивама Партије стално сам се налазио у Врховном штабу. Био сам политички комесар Прве војвођанске бригаде, а Љубиша начелник Штаба Шеснаесте војвођанске дивизије. Шеснаесте, дабоме. А ја прве бригаде. Политички, ја сам увек политички, увек сам био речит и убедљив. Толико. Браво, Пашко, браво! А Љубишин блиски рођак Мија Митић? Он се дружио са Љубишом, и хтео с њим да иде у чету на Јухору, али Љубиша му није дао. А кад је ствар сазрела и кад је све било спремно да и он коначно оде у партизане – погине курир и веза са четом се прекине! Несрећа! Хоћете да чујете како је то било? Ево, овако. Воја Ђурђевић је имао два сина и оба је послао у рат, плус братанца. Млађи био курир Беличке чете и преко њега сам одржавао везу. Али Немци дознају за моју активност и једне ноћи дођу, опколе нашу кућу и ухвате оца и два брата. Али ми укапирамо да они траже кућу председника општине, а мој отац је био председник ранијих година, па искористимо тај неспоразум и пошаљемо их код тадашњег председника! А тај курир управо стигао из одреда и чуо за немачку потеру, уплашио се па узео бисаге 137

за брашно и кренуо у воденицу, да би прешао преко Мораве и тако се спасао. А Немци блокирали воденицу и ухвате га баш тамо и стрељају га! Тако се моја веза прекине те ја не одем у одред. Али радио сам у позадини, помагао револуцији све време, нема шта! Један Љубишин школски друг, наравно, све зна о Љубиши. Добар ђак, велики друг, живи спартански, али много сујетан. Гледао га он кад игра шах, не воли да губи! Хоћеш да чујеш шта је о Љубиши имао да каже један партизански симпатизер, неки учитељ Милоје? Љубишу сам познавао још као ученика ниже гимназије, јер је његова сестра Љубинка била моја школска другарица. А у рату сам га видео само два пута. Упамтио сам те сусрете за цео живот, ево да вам испричам. Први пут је то било у лето 1941. у пољу између Урсула и Кавадара. Био сам тада код стрица и помагао му у пољским радовима. Каже ми он да је горе код извора видео два наоружана човека и ја одмах потрчим да видим, кад тамо Љубиша Урошевић и Бошко Ђуричић, чекају да дођу неки другови из Урсула, са задатка. Палили пописне књиге. Ја сам био много активан и пожртвован у разним диверзијама. Кад је једном долазио Петар Стамболић и одржао састанак, ја сам такође био присутан. Наложио је да се запали жандармеријска станица у Рековцу. Тада сам ја добио задатак да сазнам колико тамо има жандара, и још неке друге важне податке. Договорили смо се да се нађемо на једној ливади где ћу ја да им дам податке како би они одмах могли да делају. Сазнао сам све што је требало и отишао на ту ливаду и чекао целу ноћ, али нико није дошао. После сам сазнао да су другови издати и да су одустали од те акције. Други пут сам видео Љубишу у селу Бресју, у једном забрану где је био са неким важним друговима. Ја сам са братом сакупљао новац за партизански одред од јагодинских трговаца, па смо ишли на то уговорено место да предамо шта смо сакупили. Тада ме Љубиша звао да се прикључим одреду, што сам и мислио, али ме омело хапшење које се догодило по повратку из тог забрана. Брат и ја свратили смо успут и украли мало грожђа које смо ставили у марамице и тако носили; кад, не лези враже, сретне нас један полицајац и са упереним пиштољем спроведе нас као сумњиве до општине и ту 138

затвори. Преузму нас одатле недићевци па нас предају Немцима, а Немци нас предају редовном суду јер смо се ми вадили да смо само крали грожђе и ништа друго, а доказ је био што смо и ухваћени са грожђем у рукама! Пошто је било мало грожђа и вредност му није била велика, суд нас ослободи и ми тако, захваљујући тој крађи, после месец дана изађемо из затвора. Мој отац после ишао у Београд да моли да добијем запослење и ја тако добијем за учитеља у селу Цикоту и отклоним све сумње те престану да ме прате и шпијунирају. А о Љубиши као човеку могу да кажем све најбоље. Био је добар ђак и добар друг, једноставно један врло способан млад човек. Баш се распричао тај Милоје! Имао човек заслуге за револуционарни покрет! Двапут се срео са Љубишом! А генерал ратног ваздухопловства Мирко Бурић, шта он има да каже? Опис Љубише Урошевића као борца, команданта и човека, нешто је најлепше, најискреније и најтачније што сам икад прочитао у било ком документу о Љубиши! Ево, драги брате Пуковниче, послушај шта је госпођа Љубица Божиновић, радница Архива, записала у разговору са њим који је водила у Београду, 2. јула 1971. године. То није само сећање, опис неких далеких догађаја, штури исказ о нечем проживљеном – то је ода једном великом човеку! Између два рата живео сам у Суботици и Београду, где сам студирао. Четрдесет прве пошао сам у рат и повео са собом сестру и брата, јер нисмо имали родитеље. Осим мене, они нису имали никога. Брат ми је погинуо, сестра је преживела и сада је официр. Друга Љубишу срео сам негде у фебруару 1943. у околини Имотског, где сам био распоређен у једној бригади Далматинске дивизије. Била је то Девета далматинска дивизија у којој је начелник Штаба био Вицко Крстуловић, а његов заменик Љубиша Урошевић. Та дивизија била је састављена од цвета Далмације и цвета омладине Србије, а руководећи кадар је био јако млад. Био је то најтежи период наше борбе, у току је била непријатељска офанзива на Неретви, а та дивизија подносила је највеће жртве. У таквом тренутку и у таквој ситуацији за мене је била највећа срећа да сретнем једног таквог младог и полетног команданта какав је био Љубиша. Борбе су биле свакодневне, борци су били 139

без хране, јер су се налазили на зачељу и штитили одступање преко срушеног моста на Неретви, и треће – имали су задатак да носе рањенике, а то је било јако напорно па су многи спасавајући рањенике и сами страдали. У таквим околностима срео сам тог необичног младог команданта. То је био јако леп и пропорционално грађен човек, како код нас у Црној Гори кажу – прав као пушка, са маркантним лицем, изразито лепих очију, лепо подшишан и у најтежим данима. Изгледао је јако уредно, педантно, оружје припасано беспрекорно, као да се налази у строју за параду. Та његова педантност и уредност позитивно је деловала на борце, сугерисала је да је и у најтежим тренуцима био трезвен и достојанствен, пун вере и јаке душевне снаге. Био сам са њим око два месеца, али ти дани у односу на ове дане у миру изгледали су дуги као година! Такви детаљи и такви људи као што је био Љубиша добро се памте. Његово претходно војничко знање за нас тек придошле борце значило је много, он га је на непосредан начин преносио на нас. Био је необично озбиљан човек. Када се радило био је озбиљан као неки четрдесетогодишњак, а када се посао заврши, онда је то био неки сасвим други човек – умео је да своју духовитост и расположење пренесе на своју околину. Као такав, био је изразити стваралац братства и јединства. Руководио је српским, црногорским, далматинским, хрватским и војвођанским јединицама, ишао је свуда где је било тешко и где је његова помоћ била потребна. Тако је генерал Бурић описивао Љубишу. А о његовој смрти није рекао ништа. На том борбеном путу изгубио је свој живот, казао је. Или се то нама само тако чини? Можда та реченица много више значи него што нама на први поглед казује? Можда је и та кратка реченица довољна, драги Пуковниче? Јер та Љубишина борба – како је овај генерал описивао – није била само пуцање у непријатеља, већ борба за братство и другарство, за љубав међу људима и народима, за доброту и поштење! А у таквој борби често се погине и од „братског“ метка! Још је препаметни, можда баш због тога и омрзнути, Макијавели писао свом владару, пресветлом Лоренцу Медичију: ако радиш оно што би требало, уместо оно што мораш, нећеш догурати далеко, јер поштен човек међу непоштенима мора да пропадне! 140

А шта су други саборци сведочили о Љубиши? Углавном ништа. Неколико муцавих реченица. Неки Војин Ђурашиновић, народни херој, каже да је Љубишу упознао приликом повлачења из Ужица и да је то био „прави народни човек, близак сваком борцу“. Баш речито, зар не? А један његов јаран из Града одбија да говори. Питајте Ену Милановић, каже, она зна много о Љубиши, био је заљубљен у њену сестру Ружицу, која је много утицала на то да Љубиша оде у одред. Ружицу је неко потказао, Немци – петоколонаши је ухапсили, мучили да ода другове и на крају стрељали. Никога није одала, ни под највећим мукама. Проглашена је за народног хероја. Девојке? Заиста, где су девојке у животу овог лепог и паметног младог човека? Његова сестра Љубинка сведочи да је његова једина и највећа љубав у Гимназији била нека Нина која се, кад је он отишао у одред, удала за неког богатог момка и све време рата живела са њим у Београду. Погинула је на порођају, у болници, заједно са дететом, у савезничком бомбардовању Београда 1944. године! Питали су и генералпуковника у пензији Сава Оровића зна ли и он нешто о смрти Љубише Урошевића. И он је ратовао тамо око Тузле, можда су се сретали, можда је чуо шта се прича? Не, он се ни са ким није сретао, ништа није чуо. Само је читао оно што се о томе званично бележило и сматрао за своју дужност да то укратко саопшти у одговору који је написао својом руком, лепим, оштрим, мало накосим рукописом, на половини листа папира. Насловио је то „Подаци о погибији и сахрани Љубише Урошевића“, написао две опште познате чињенице и потписао се: погинуо је на извршењу задатка од непријатељске заседе и сахрањен са свим војним почастима у Тузли. Посмртни говор одржао командант Шеснаесте дивизије Данило Лекић (а онај Џемил написао – Влада Поповић!). Сматрао је да треба да дода и своје лично мишљење да је Љубиша „имао све услове за сјајну каријеру у Југословенској народној армији“! Неки би више написали о смрти и сахрани свога пса! Многи су, наравно, теком година, о разним годишњицама, или различитим поводима, кад су евоциране успомене на „славне дане“, држали дуге говоре и о Љубиши. Међу таквима нашао се и генерал 141

Перица Пешић коме је припала част да говори приликом откривања бисте Љубише Урошевића у његовом родном селу Рибару, пред школом која је названа његовим именом. Tај „документ од великог историјског значаја“ уредно је заведен у Архиву 22. децембра 1961. године. Ево, имам га у целини, драги мој брате Пуковниче, ако ти није мука од тога, можеш да га прочиташ! Не будали, казао је Пуковник смејући се. Шетао се око стола зането удишући мирис четинара. Били су заранци, свежило је однекуд, осећали су се слаби дашци ветра. Јесте за смејање, казао је натмурено Бранислав, али више за плакање. Тај генерал Перица био је добар човек, једно питомо створење. Био је сиромашно и намучено дете. Рат га је затекао као касапског помоћника у Кланици. Младић који, како то народ каже, ни мрава не би згазио, морао је да коље и касапи бикове. Лако су га убедили да треба да се бори против непријатеља, али и за неко боље и праведније друштво. И он се борио, од првог дана. И све што је постигао за себе, постигао је кроз ту борбу. Он је дубоко веровао да је својом борбом постигао много и за све друге. Учио је, мучио се и догурао у војсци до генерала, али је остао и даље не само онај неписмени, крвљу јунади умазани калфа, већ и наивна добричина која једнако као првог дана искрено верује у партизанске пароле и флоскуле којима су га залуђивали. Био је један од оних неискварених, један од оних „звезданих“, како их је називао Дедијер. Њему се у животу догодила бајка и он је на свет гледао очима Црвенкапе. Све што се рђаво догодило и догађа на крају мора испасти добро. Ловци ће увек убити злог вука и спасти баку коју је појео! Тако је говорио и сада одајући почаст свом првом ратном команданту. Муцао је, штуцао, гутао слова, грешио у падежима и свако зло претварао у добро, сваки пораз у победу. „Друг Љубиша је као ђак гимназије припадао напредној омладини и оној генерацији напредних људи који су се увек и на сваком месту борили за напредне идеје, које воде ка слободи и бољем животу радних људи, за које идеје је и положио свој живот“. Легендарни командант – ловац је погинуо, али је спасао бабу: ми сад имамо оно зашта је он дао свој живот! Страшни грађански рат, међусобно 142

убијање Срба невољно затечених на различитим завађеним странама, он је доживљавао само као победу „напредних идеја“. Жандари нису били сиротиња која ради за кору хлеба, него назадњаци и квислинзи које напредни борци треба да „ликвидирају“. А Љубиша који је као официр био обучен и способан да их води у тим акцијама био је „друг, човек, комуниста и командант револуционарне војске. Високо је ценио Комунистичку партију Југославије и њену улогу у оружаном устанку и зато је одмах, још првих дана 1941, примљен у њене редове“! Лаже ли народ тај добри генерал Перица? Не, он верује! Он не може да схвати да би неко могао да буде члан Врховног штаба, да седи поред врховног вође, да буде заменик или начелник целих дивизија, а да није члан Комунистичке партије! Не, никако! Зар би неко ко није „члан“ могао од потпоручника да постане мајор? Никад! Зар би он био генерал да није верно служио Партији? Незамисливо! А погибија, шта он има да каже о погибији том окупљеном народу у родном селу тог легендарног команданта? Па ето, сви борци из овога краја били су дубоко потресени и „дуго нису могли да приме ту вест и да схвате да неће више видети друга Љубишу“. Али „та погибија, као и погибија осталих бораца, уродила је плодом велике победе револуције, за бољи и срећнији живот наших народа“. И зато му народ обећава да ће „чувати тековине и идеје народне ослободилачке борбе за које је он положио свој млади живот“. И ова његова биста која је у близини „ове путне магистрале Београд – Скопље представља симбол за све генерације Поморавља и за оне који ће пролазити овим путем!“ Тако је, у великом стилу, поетски надахнуто, завршио своје велико обраћање окупљеном народу овај касапски помоћник, генерал Перица.

143

А народ тај који је све то слушао знао је што генерал Перица неће сазнати никад: да су тог „легендарног команданта“, тог хероја који никада није проглашен за народног хероја, убили они који су се борили за тај бољи живот. Да су дуго и пажљиво, у највећој тајности, смишљали и припремали ликвидацију. Да су пуцали с леђа, кукавички, мучки. Да су га оставили да струне на ледини. Да су се предомислили и сахранили га на тузланском гробљу уз топове, говоре и помпу, али потом опет заборавили. Да им је о свему томе, у дискрецији дома Љубишиних родитеља, сведочио Љубишин сапатник Јово Вукотић који је жртвован да би Љубиша могао бити убијен, али је заслугом Бога или провиђења преживео и пробудио се из коме после месец дана, у болници у Италији. И да је од јавности морао да скрива то што је знао, да би остао у животу. И да су сви они који су то чули морали да ћуте, да би остали у животу. Али истина се не може сакрити, каже истинита бајка: у цара Тројана козје уши! Како заборавили, питао је Пуковник, прекинуо шетњу, спустио руке којима је махао горе-доле као на јутарњој гимнастици и загледао се у Бранислава. Па ја знам да је овде, на гробљу у Рибару сахрањен уз многе почасти. Од капеле старе цркве у Граду до села сандук је вожен на топовском лафету, уз пратњу официра и војника из Гарнизона и бројних грађана. Професор музике у Учитељској школи Вељко Комарек водио је школски хор који је отпевао над гробом неколико Мокрањчевих руковети, јер православног опела, разуме се, није било. Сви су они ишли пешице, за лафетом, скоро осам километара! А на гробљу се окупило готово цело село, па је испаљен троструки плотун постројених војника и држали су говоре командант Гарнизона, генерал Грачанин, многи првоборци, па локални полити144

чари Љубинка Милосављевић и Вита Цветковић. Такве почасти, овде, ни пре ни после, никада никоме нису указане! Завршивши своју тираду, Пуковник се нагао над столом као да ће да прогута Бранислава. О свему томе се годинама причало навелико, о каквом то забораву ти причаш? Хајде, гукни, казао је са значајним смешком. Мислио је да Бранислав нема одговор. Али овај га је гледао одоздо подигнутих обрва, са неким тужним изразом лица. Све је то тачно, драги брате Пуковниче, казао је, све је то тачно! Овде, међу својима, Љубиша никада није нити ће икада бити заборављен! Али тамо, у оним висинама где је летео, међу оним змајевима са којима се борио, за које се борио, које је почесто и предводио и из разних невоља спасавао, који су му на крају и пресудили, тамо је он заборављен! Тамо је он, на гробљу у Тузли, у сандуку од „браничевине“ (храстовине), како је отац Божа запазио кад су га откопали, био заборављен! Две пуне године, све до октобра 1945, лежао је он у том заравњеном, у коров зараслом гробу, који је било тешко и наћи јер су и натпис и петокрака давно били уклоњени! Наводно – да Немци не открију гроб и не однесу тело! Као да су Немцима били потребни мртви партизани! Никаква војна, државна нити партијска комисија, каквих је тада много било, није разматрала могућност да његово тело пренесу у Београд, као што је са другима чињено, сахране у Алеји великана и подигну достојно обележје. Никада га нису предложили за одличје Народног хероја. Чинио је то више пута само Вицко Крстуловић, али је његове предлоге увек односила мутна Марица. Никад ни одговор није добио. И тако би тело тог младог партизанског команданта – кога многи који су га познавали и дан-данас држе за народног хероја, иако он то одликовање никада није добио! – струнуло и било заувек изгубљено да се није случајно десило да неки Љубишин рођак, који се у јесен 1945. распитивао у Тузли за његов гроб, није свратио у продавницу неког Ирфона Прцића да раситни новац. Тај Ирфон, кад види да је намерник из Србије, започне с придиком како су Срби мало дали за револуцију и партизанску победу, тамо владали недићевци и четници који шуровали са Немцима, а они у Босни борили се и крварили све време. Како то, побунио се рођак, кад је баш овде, у Тузли, 145

погинуо партизански командант, начелник Штаба Војвођанске дивизије, мајор Љубиша Урошевић? Ирфон се изненади. Ма немој, каже. Па ја сам био један од оних који су га ископали са сеоског гробља и сахранили у Тузли уз велике почасти – лафет, топовски плотуни, говор Данила Лекића, цвеће, петокрака! Па знаш ли где је тај гроб, пита рођак. Како да не знам, каже Ирфон и одведе га да му покаже. Рођак се врати у село и исприча то оцу Божи који онда о свом трошку, без ичије помоћи и ичијег знања и одобрења, организује да му се син – кога је својевремено проклео што му је кућу затворио! – пренесе и сахрани међу своје, на сеоском гробљу. До краја живота захваљивао Божа том добром човеку Ирфону који их је љубазно примио у кућу, показао им гроб и помогао да га откопају и пренесу у Србију. Имао сам среће, причао је Божа, командант Тузле био је неки друг нашег Живка Ђурђевића. Са њим је овде ишао у Гимназију, пошто је био истеран из Тузле. Он нам помагао у раскопавању. Ја од туге нисам могао ни да гледам кад су отварали сандук, наш рођак је препознао да је то Љубиша. Тако је то било, брате Пуковниче, рекао је Бранислав па и он устао и загледао се у облак који се дизао изнад Левча. Имаћемо, изгледа, олују, казао је. Саша и Луле били су у праву! Ћутали су дуго загледани у чудно блештаво небо на западу. Уместо да замраче предео, облаци су га осветљавали јаче. Сунчеви зраци одбијали су се од громадних облака који су се надимали као велики балони. Осветљено том додатном светлошћу, дрвеће је губило сенке. Хладан ваздух који се слутио попут тихе језе зауставио је лахоре. Настајала је глува тишина. Ниједан листић у шуми није се покретао. Чуло се како нека корњача гази преко сувог лишћа. Разазнавали су танки прасак сломљене суве гранчице. Знам, рече Пуковник, све знам. Док су ђаци под диригентском палицом професора својим младим гласовима певали духовне песме, цело село је плакало. Чемер је у селу. Патње, невоље и неуспех отупе људе, измире их са судбином. Ретко се у таквој средини роди дете које се бистрином и снагом отргне из учмалости и оствари неки успех у далеком свету, у надметању са великима. И мањи успех тамо 146

се кује у звезде. А Љубиша је био заиста нешто изузетно. Још као дечак истицао се не само знањем. већ и поштењем и праведношћу. Замерао је теткама ако само подигну глас на неко сирото дете из села које им помаже у кући или на имању, а не дао Бог да му учине нешто нажао, да му нешто закину! Завршио је за официра, предводио устанике, догурао до вођа револуције. Слушао сам много пута како јадикују што се излагао опасности кад је слобода већ била на видику, кад су се назирали победа и крај рата. Плакали су кад им је Вукотић причао како га је молио да се врате кад су им сељаци казали да их чека заседа, али се он љутио на њега и називао га кукавицом! Зашто је тако срљао, говорили су очајни и неутешни, зашто није послушао искуснијег човека? Није ли та прича о намештеном убиству ипак, ипак, резултат непребола и очаја, неприхватања страшне истине? Не помишљаш ли и ти, Браниславе, понекад да може бити и тако? Не помишљам, рече Бранислав мрко. Али сведочења, па ту неких јасних сведочења и нема, нико никад није рекао нешто сасвим поуздано! Та сведочења су доказ, узвикну Бранислав. Сви одреда, и који су видели нешто и који нису, сведоче како никаквих завера није било, како је све било случајно, стицај несрећних околности! Сви знају како је било, иако никад није сачињен и дат на увид званичан извештај, никад није урађена аутопсија, реконструкција догађаја. Ако је заиста трагично настрадао од непријатеља тако велики човек, зашто није проглашен за народног хероја? Зашто је 1953. године за народног хероја проглашен Родољуб Чолаковић, који је писао лажи о Љубишиној смрти? Лажи се не могу сакрити, драги мој, лажови одају сами себе. Не треба их ништа питати, треба само гледати шта раде. Зар ти сахрана у Тузли није необорив доказ да је Љубиша мучки убијен? Коме су још топови пуцали на сахрани? Зар то није брзоплет корак – који све убице учине у страху да не буду откривене – да би се народу поручило: гледајте колико смо га волели, колико је он нама био значајан, где бисмо га ми убили! И то тек пошто су га сељаци случајно пронашли и сахранили на сеоском гробљу, пошто партизани „нису успели да га пронађу“! 147

У праву си, рече Пуковник. Хајде да надујемо душеке и преместимо се у кућу. Мислим да наилази страшна олуја! Има још много доказа, рече Бранислав, коме се очито није журило и који се мало зајапурио у лицу од еуфорије која га је захватала, има још много других, важних доказа, брате Пуковниче! Кад питате неког у селу за Љубишу Урошевића, било кога, не само рођаци, већ и обични сељаци, који можда памте, можда и не памте Љубишу, само су слушали о њему, они се уозбиље, рашире очи и обавезно вам узврате питањем: мислите на нашег народног хероја? За њих је он народни херој. Ако им кажете да такво одликовање њему никада није додељено, они врте главом, одлучно поричући. Али по њему се зове наша школа, кажу вам као необориви аргумент. Заиста, све школе у Граду носе имена народних хероја. Зашто би школа у Рибару носила име партизанског команданта, ако он није народни херој? А није! Ето, драги мој, то је тај парадокс који разоткрива велике лажи! И једна улица у Граду носи Љубишино име. То је она улица од десетак кућа непосредно испред пијаце. На левој страни су предратне градске куће, на десној су рушевне зграде Комуналног предузећа са великим, ружним двориштем које избија на пијацу у коме су увек без реда остављени сметларски камиони ван употребе, цистерне, трактори, косачице и разне скаламерије. Пролазио сам туда безброј пута и та слика Комуналног предузећа некако ми се неосетно везала за Љубишино име. Идите до Комуналног, свратите до Комуналног, зовите дежурног у Комуналном, улица Љубише...А многим првоборцима мањег значаја и угледа, које нико никада није ни предлагао за тако велика национална одликовања, имају у Граду магистралне улице од по неколико километара! Улица браће Дирака, Улица браће Радуловић, Младена Миленковића, Животе Станисављевића... Ружици Милановић, Милану Мијалковићу, Кости Абрашевићу и другим одликованим херојима, већ да ти не говорим – улице какве им приличе! Светици Живановићу, ономе што је клао људе на кућном прагу, ставили бисту на тргу у новом делу Града, испред великог маркета! Све су то парадокси који сведоче о истини, драги мој! Ето, дали смо и 148

Љубиши уличицу, мала је, неће ваљда замерити, разумеће – да запушимо народу уста, да не прича свашта! Ишао сам на сеоско гробље у Рибару да видим Љубишин гроб, рече после кратке станке Бранислав и боцну прстом Пуковника у чело. Ако сам дотле и могао да имам неку сумњу у оно што се прича, после тога је више нисам имао! Водио ме један мештанин – сам никада не бих нашао тај гроб! На улазу у гробље огроман асфалтиран паркинг, нове капеле, уређене стазе. Али до Љубишиног гроба нема ни обичне утабане стазице, прескакали смо гробове, газили травуљину и једва стигли до једног обичног сивог, омањег обелиска од сиве импале, усамљеног међу оронулим, старим, сиротињским споменицима клесаним од домаћег пешчара, са готово невидљивим натписима. Отац Божа му је подигао тај споменик, о свом трошку, рече тај мештанин – очито се стидећи што је толико забачен, готово изгубљен међу тим старинским споменицима далеко у дубини гробља – био је најлепши споменик у оно време, од најбољег мермера који постоји! Да, рекао сам, свакако, леп споменик, и читао сам натпис занемео од чуђења: Љубиша Урошевић, мајор, рођен 26. марта 1920, погинуо 3. октобра 1943. код Тузле у борбама за ослобађање наших народа. И слика једног прелепог младића, цивилна. Ни крст, ни петокрака. Ништа. Та шкртост стоји тамо, урезана у тај мермер, да сведочи истину, за сва времена. Не сумњај и не питај ме, драги брате, више ништа! Док је он причао, Пуковник је напумпао оба душека и показивао главом на разваљена врата шумарске кућице, позивајући га тако да уђу унутра. Понели су и ранчеве, балон с водом, пластичне чаше, пешкире. Сели су, завалили се да им буде удобније и гледали преко крошњи облаке који су се одједном зацрнели јер су прекрили сунце. Нагло се смрачило. Дунуо је ветар, подмукло, невидљиво, ниоткуда, прикрадајући се. Све је мировало, а он се чуо како хучи, тихо и језиво, као крила војске змајева из приче. Онда је севнула муња и њен блесак, хиљаду пута јачи од малопређашњег сунца, расекао је таму планине на пола. Одмах за њом разломио се блиски удар грома од којег је кућица задрхтала и, чинило се, била спремна да се одлепи од земље 149

и полети, као преплашена птица. Хук ветра се сасвим приближио и у трену се претворио у завијање чопора вукова и њиску крда подивљалих коња. Видели су како се дрвеће шумно повија према земљи као у тешким боловима, па се усправља борећи се с невидљивом силом, како се стабла упредају као да ће се ишчупати из земље и полетети у небеса да започну битку са змајевима; чули су како крцкају гране крешући се и уплићући се у лудим замасима. Задобовале су прве капи крупне кише, као да небо куршумима гађа земљу. Учестале су муње, а грмљавина је потресала на планину налегла небеса. Овде смо шесто метара ближи громовима, рече Пуковник смешкајући се. Гледали су мирно олују, били су заштићени. Киша је почела да лије, муње су парале облаке: некад су биле као ужарене змије које се упредају у незамисливим мукама, некад као моћни бацачи пламена од којих гори небо, некад као експлозије атомских бомби које цео предео обасјају за тренутак моћном, неземаљском светлошћу. Звук тих небеских експлозија каснио је, његове амплитуде биле су у несагласју са светлошћу, мешао се са хуком ветра и бучним пљуштањем кише по дрвећу и крову, па су га они доживљавали као нешто земаљско, одвојено од те полуделе светлосне канонаде која је улетала кроз отворена врата заслепљујући им очи и у коју су они, ћутећи, зурили као хипнотисани. У једном тренутку Браниславу се учини да тамо међу тим облацима који горе види оног дединог змаја са огромним ватреним крилима и разјапљеним змијским устима из којих бљује ватра. Само он се сада није дизао са земље и, сав мокар, летео према жару облака, већ се из небеске ватре спуштао кроз бучну провалу облака према земљи. Нешто задрхта у њему. Ко смо ми, питао се – земља која лети према светлости, или светлост која се спушта на земљу? Удобност ваздушних душека, пријатна топлота коју су зрачили загрејани зидови куће, осећај сигурности и заштићености, ипак надвладаше чудни немир и он у мирису дрвећа и расквашене земље који је надирао унутра осети сву блискост са том горопадном природом, повезаност човека и земље откад је века и света. Нисмо ли ми саздани од истих елемената од којих је и овај ваздух који сада мири150

ше на смолу борова и натруло лишће, од којих је саздана и та земља на којој трули лишће, коју квасе и раздиру кише и пеку сунчеве врелине, питао се. Зар се све живо не враћа у мртве елементе из којих је створено и зар из свих тих мртвих елемената, у сваком тренутку времена, не буја увек изнова нови живот? Зар није то увек један исти, вечни, божански, затворени круг живота и смрти? Храна коју једемо, размишљао је, била је некад крв и тело свега што је живело квинтилионима година уназад, од прве амебе до последњег створа који је умро и вратио се земљи. Зар причешће по Христу није само ритуално подсећање на ту истину? Кад је Христос ученицима својим рекао да је вино крв његова и хлеб тело његово, зар није изрекао, метафорично и буквално у исто време, ту највећу божанску реалност? Зар додир са природом, вечни повратак природи, тај антејски додир са земљом, није увек наша највећа пријатност, и наше здравље и снага? Сећао се путника из возова које вуку парњаче, који кроз отворене прозоре, насмејани, са усхићењем, тамо негде код Колара, кад захуктала локомотива изрони из Рипањског тунела, додирују још влажне од росе, беле, мирисне гроздове расцветалог багрема, деце на оживелим бреговима у пролеће која радосно плету венчиће цвећа да се њима оките, колона излетника који зането и задовољно корачају кроз шуму, прескачући вододерине уз вриске задовољства уместо љутње, безбројних срећних купача на плажама, грађана који чезну за далеким морима и планинама, сељана који никада нису пожелели да напусте своја поља, забране и винограде. Шта нас то тако привлачи земљи? Јесмо ли ми као биљке које непрекидно и непогрешиво стреме у висину да дохвате што више сунца? Не, нисмо, рече себи Бранислав, нисмо! Ми смо материја која мисли, која има свест о свом постојању, о постојању себе саме. У атомима од којих смо саздани, који су на Сунцу само пакао од атомских експлозија, уграђен је тај ген живота и разума, али до његовог оваплоћења, у Космосу целом, долази ретко и тешко! Живот је зато тако драгоцен! Он је билионима пута ређи од дијаманата и злата, од најређих, још неоткривених, метала и минерала! Атак на живот највећи је грех који се у целом Космосу може учинити! Убити и најмањи живот, и најсићушније биће, значи убијати самога себе! А ми убијамо! Ми се убијамо! О, времена! 151

Захвати га неко чудно осећање. Његови сад брину за њега. Где ли је он, питају се сигурно, у овој олуји. Дохвати из ранца телефон да их позове. Пуковник га ухвати за руку смешећи се. Не сада, рече. Мобилни дозивају громове. Јавићемо се кад прође невреме! Бранислав га погледа с неком чудном гримасом извињавања и прекора самога себе: и он је то знао, али порив који је осетио сасвим га је помео. Легао је на душек са рукама под главом и гледао у прљав плафон који су и даље обасјавале муње и потресали громови. Мисао га врати на Урошевиће. Познавао је Станишу, млађег Љубишиног брата, који је управо због Љубише провео три године заточен у логору на Бањици. Између седамнаесте и двадесете године. Пропустио је редовно школовање, ослобођење га затекло као несвршеног ђака. Али његова бистрина је побеђивала: радио је одговорне послове и школовао се уз рад. Био је одборник, председник општине, републички и савезни посланик. Бранислав је извештавао са седница Скупштине општине кад је Станиша био председник, много пута. Излазио је са тих седница са осећањем необичног задовољства. Сваки пут, смејући се и вртећи главом, изговарао је увек исте флоскуле: свака част, скидам капу, председниче! Ах, ти Урошевићи! Станиша је секао глупаке којих је била пуна Скупштина, сецкао их као репу! Шта имаш да кажеш? Не увијај, не околиши, суштину, у две речи! Немаш ништа битно да кажеш, не знаш, не умеш? Крај, идемо даље! После таквих седница и извештаји у новинама били су јасни и прецизни, са акцентима на оном што је било суштинско, најважније. Ваљда су се и Станиши свиђали. Познавали су се, поздрављали на улици. Прошле су биле многе године. Станиша је отишао у пензију, повукао се на очево 152

имање у Рибаре, ретко долазио у град. Бранислав је и даље радио. У тешким годинама рата, санкција, пљачке народа, опште пропасти, процвата неморала и непоштења сваке врсте, кад је писао критичке чланке против режима, ратних хушкача, лажних патриота, те чланке, тамо у селу, у свом добровољном изгнанству, читао је и Станиша. Бранислав је то сазнао годинама касније, на необичан начин. Једног поднева, у центру Града, на оном широком простору који је у његовој младости био шеталиште, сусрео се са Станишом. Поздравио га је с оним малим наклоном уважавања као и увек и хтео да продужи, али овај га је зауставио. Хоћу да ти се извиним, казао је. Стао је изненађен. Зашто, питао је, зашто да ми се извиниш? Зашто, побогу, Станиша има мени да се извињава, мислио је. Зато што сам те псовао, казао је Станиша. Бранислав се насмејао. Зашто си ме псовао, питао је. Зато што си онако ружно написао о Енрику Јосифу и Клари Мандић, казао је Станиша. Бранислав се мало намрштио: присећао се. Заиста је једном писао о њима, ружно. Сврстао их је у подле, од неког наговорене или плаћене, ратне хушкаче. „Српски Јевреји Клара Мандић и Енрико Јосиф“ – писао је у чланку под називом Савезници за рат – „ иду и корак даље: Србија треба да ратује против целог света, од данас, па до последњег Србина. Све док тако ради, свет ће се бавити Србијом и оставиће на миру Израел да коначно и до краја разреши све своје државне проблеме. Докле ће само Израел да ратује и да свету буде трн у оку? Згодно је кад тај барјак преузме неко други. Заборављају само да кажу једну ситницу: за све време свога ратовања Израел је имао иза себе највећу силу света, Америку, и ма колико се дрско и осионо понашао, ниједанпут још, ни на једној мировној конференцији, није осуђен као агресор! А Србија данас нема ниједног јединог савезника у свету и сви је осуђују као агресора! Дакле, ратује без икаквих шанси, осим оних небеских, које великодушно обећава Енрико Јосиф, као прави старозаветни пророк. Па ако неко поверује, нека изволи!“ Ја сам одувек некако преосетљив на Јевреје, казао је Станиша. Бранислав је то знао: три године је Станиша, у логору на Бањици, гледао како убијају Јевреје – и жене, и старце, и децу. Али ништа не стоји. Времена се мењају. 153

Ако си ме и псовао, казао је Бранислав, опет не треба да се извињаваш, ја то нисам чуо, ја то не знам! Али ја знам, казао је Станиша. Желео сам да ти се извиним, јер сам видео да си био у праву! Сад ми је лакше. Примам извињење, казао је Бранислав смејући се и пружио му руку. То су Урошевићи, мрмљао је заваљен на душеку, док је шумарска кућица лагано тонула у мрак и тишину. Удари громова удаљавали су се и блесак муња постајао је све слабији. То су Урошевићи! Разговарали су са својима, и Бранислав и Пуковник. Смејали су се. Не брините, ми смо стари планински вукови, сналазимо се у шуми, то је наша друга кућа, говорили су. Босиљка је посматрала олују одоздо, само је окрзнула град и отишла према југу, али горе – горе је тако севало, тако су пуцали громови, као да је НАТО бомбардовање, казала је. Баш се бринула! Били смо у шумарској кући, у сувоти и топлоти, зидови још зраче од данашње врелине, и уживали смо у олуји. Тако је лепо доживети олују у планини, овако заклоњен и сигуран, рекао је Бранислав. Не брини, видећемо се сутра! Изашли су на пропланак пред кућом и погледали у небо: све је било утихло, облаци су нестали, појавиле су се трепераве звезде. Кроз свеже опран, чист и разређен планински ваздух изгледале су сјајније и ближе, као насликане у црквеној куполи. Разазнавали су Мала и Велика кола, Северњачу, Кумову сламу. Венера је такође сијала над тамним рубом Кучајских планина, на ноћном хоризонту. Над њима, блештав на невидљивом сунцу, мирно је стајао, као везан ужетом за земљу, крилати амерички сателит. Подишла их је језа од неземаљске шумске тишине: никаквих знакова живота није било. Сами у огромним шумским просторима! Као последњи људи на Планети! Само је тихо, тихо, једва разговетно, у тој глувој тишини, дубоко у свом узаном кланцу, зашумела речица Грача у коју су се још увек сливали остаци водене бујице. Није било чак ни оних тајанствених, ретких, сабласних крикова ноћних птица који испуњавају језом ноћну тишину на планини. И оне су још мировале у својим дупљама и ослушкивале када ће се покренути мали шумски створови, њихова 154

ловина. Тај ненадани мир и одсуство живота изазваше у њима нешто налик на носталгију. Савладавала их је усамљеност и подилазила језа. Без речи, ћутке, пажљиво, под слабом светлошћу Месеца који је израњао из светлуцавих, удаљених левачких ливада, очима свикнутим на таму бирајући оцедита места, пошли су на исток, према рубу велике заравни, на место са којег се далеко доле у тами виде ретка жута светла подјухорских села Рашевице, Поточца, Својнова, и још даље густи ројеви светла у Граду. Правили су се да уживају у дивној планинској свежини после олује, али слутили су да их то чежња позива да сиђу из шумске таме и језе у топла светла својих домова. Не, нису то биле више оне давне, страшне ратне године, није тамо полицијски час, не шетају се улицама наоружане патроле, не чекају их хладне цеви оружја, оштра сечива двосеклих ножева. Бранислав је и сада видео, гледајући са овог места чежњиво доле у жута светла домова, оно што гледа већ годинама: младе људе, децу пребогатих очева која возе скупе нове аутомобиле, ноћима седе у кафићима; али и децу аутсајдера, сиромашних губитника, такође заражену вирусом новца и моћи, која такође седе у кафићима; тетовирани су по врату и рукама, бесни и обесни, спремни на свако злодело и поносни на свој статус „опасног момка“. Видео је сву ту еуфорију изградње, нове путеве, улице, тротоаре, фабрике, солитере и целе стамбене блокове на некадашњим општинским утринама, парковима и паркиралиштима, нове супермаркете преко ноћи долетеле са пребогатог Запада, свакакве продавнице луксузне робе, али и оне јефтине у којима се вечито тиска сиротиња, улице закрчене аутомобилима; али и загађене реке у које се изливају непречишћене отпадне воде, пијаце препуне хране затроване пестицидима и хербицидима, касапнице које продају месо пуно стероида и антибиотика, младе који тешко и мучно раде на узди тромесечних уговора, старе који живе од социјалне помоћи...Бранислав види како ти људи тамо доле еуфорично корачају улицама очекујући да им се догоди нека бајка, и како се многима, заиста, догоди. Некада давно прочитао је негде да постоји тренутак у животу сваког човека када постане могуће остварење његове највеће жеље, кад свака бајка може да постане стварност. Треба само бити у 155

стању да осетиш тај тренутак. Идеш празном улицом у рано јутро, сунце се рађа на истоку, засијао је нови дан. Осетиш јако узбуђење, застанеш као опијен, срце ти залупа у грудима, очи ти се рашире од чуда: пред тобом, паркиран на тротоару, полуотворених врата, стоји нов-новцати металик црвени спортски „мерцедес“ који сањаш већ целу годину. Баш такав какав си видео у сновима! Завириш – кључеви стоје у брави, на седишту писамце, за тебе лично: не питај ништа, чудо које си чекао догодило се, седи и вози! Ти седаш у удобно седиште, окренеш кључ, мотор тихо забрунда и ауто полети празном улицом кроз Град! Ускоро ће се улице испунити људима, сви ће гледати задивљено у твој ауто јер тако леп досад никада нису видели, а ти ћеш успорити и возити полако са руком ослоњеном на спуштен прозор и смешкати се задовољно. И лепо види Бранислав одозго из већ хладњикаве таме јухорских борова и јела, под тамно -љубичастим бистрим небом на коме трепере безбројне звезде, како млади људи са истетовираном Мадоном у боји на врату, у раздрљеним мајицама и тесним фармеркама, сваки час остварују своје најлуђе снове, управо сада, у тренутку кад их гледа, под тим чежњивим жутим светлима. Сусрећу се двојица и застану. Има ли шта, брате? Има, брате! Стигла пошиљка, Чиста ко суза! Virgo intacta. Спреми кило парацетамола, да је пресечемо. Паковаћемо мале дозе! Сто динара лиз! Нема клинца који нема сто динара у џепу. Полудеће од усхићења. Распродаћемо све до недеље! Имаћеш најмање пет хиљадарки у џепу! Браво, брате! Баци пет! Пљас! Пљас! И другој двојици догађа се бајка. Они изгледају озбиљније, као да су неки привредници. Армани одела, браон италијанске ципеле. Њихове бројне тетоваже су на грудима и леђима, служе само за разметљиво мрдање раменима при ходању на скупим плажама. Брате, припреми документацију, ускоро тендер за ону нову улицу. Са тротоарима. Ивичњаци и све. Кишна средином. Уреду, брате! Дил? Дил. Можемо сада на једну лагану вечерицу? Може! Код Динче, горе у Излетишту, има добра јагњетина. То, брате! Али види и другачије људе, вредне, занете, амбициозне, поштене. Напустили су пропале фирме у којима месецима не примају плату, неће у нове у којима се, иза дебелих зидова и високих прозора који 156

гледају само у небо, ради цео дан, од девет до пет, за дечји џепарац, враћају се очевим и дединим напуштеним занатима, отварају мале трговине, породичне фирме, ако имају имање обнављају воћњаке и винограде, оснивају винарије за квалитетна вина од домаћих, већ заборављених сорти грожђа којих више нема нигде у свету, купују пластенике и гаје поврће, држе тезге на пијаци; зарађују својим рукама и својом памећу, задовољни су и срећни. Види децу која уче, такмиче се, освајају одликовања и медаље, која се баве разним спортовима, или глумом, музиком, сликарством, децу која гледају у будућност, лепо васпитану, озбиљну и паметну. Дух њихов лебди над градом, присутан је стално, као ваздух, као светлост, као измаглица, неухватљив, невидљив и неуништив. Све пролазно ће проћи, све материјално ће постати прах, само ће тај дух креације, напора и стваралаштва живети и вечно бити лице тог града. У сећање му дође један тренутак из оног времена кад су се шетали улицама Града у дугачким, протестним поворкама. Увече, кад се згушњавала мрклина, прилазио му је један познати предузимач, један од првих приватника који се некако измигољио из замршених комунистичких забрана и обогатио. Градио је телевизијске релеје на врховима високих планина по Србији. Ниједна државна фирма није хтела то да ради, морали су да пристану на његове услове. Коњима и магарцима преносио је грађевински материјал планинским врлетима. Стискали су зубе и плаћали енормно високу, његову, уцењивачку цену. Градим, хоћу, могу, али толико кошта. Ако нећете, градите сами! Плаћали су. Обогатио се. Лудовао. Напустио жену и сина, оженио се млађом и лепшом. Коцкао се, пио и проводио. Купио јахту, авион. Учио да пилотира, под старост. Није успео да савлада ту вештину, плаћао је пилота да га вози. Сада му је прилазио скромно, готово додворавајући се, и извињавао се. Морам да те држим подруку, говорио је, опрости ми, морам. Не видим у мраку, готово сам ослепео. Од шећера. И причао му о свом животу, путу до успеха, од сиромаштва до богатства. Дошао сам у Град из једног забитог левачког села, причао је. Бос и го сељачић, са парчетом проје у џепу. Седео сам на брду изнад Фабрике каблова и гледао доле и мислио шта ћу 157

и како ћу. Побегао сам из сиротиње, из глади и чемера, и знао сам једино да овде морам да створим себи нови живот. Како, појма нисам имао. Обилазио сам стоваришта и нудио се да развозим робу. Коњи, кола, шпедитери, то је онда било. Био сам млад, јак, полетан, вредан. Примили ме и почео сам да зарађујем. Упознао сам много људи, стекао пријатеље. Једног дана један другар ми предложи да идемо на Бељаницу, гради се релеј у планини, одлично плаћају, спава се у бараци, обезбеђен и топли оброк, нека сељанка кува за раднике. Одемо тамо и радимо неко време, заиста је све добро, али посао наједном стане, прекине се изградња. Неко забранио војним хеликоптерима да довозе грађевински материјал. Нема од релеја ништа. Они из Београда се хватају за главу, полудели. Мени онда сине идеја: ја ћу довозити материјал, кажем, изнајмићу коње од сељака и довући ћу га овде. Али мора све да се плати у кешу. И коњи, и материјал и мој труд. Може ли? Они се опет хватају за главу, али одлазе на консултације. Уреду, кажу, измуваћемо некако, ајде ради! Тако то крене. После ми кажу – не може више тако, мораш да оснујеш фирму, ми да платимо твојој фирми, а ти плаћај после коме хоћеш. Како да оснујем фирму, питам ја. Ми ћемо ти помоћи, кажу, имамо правнике. И заиста, моја фирма градила релеје по Србији. Какав сам био алав, да су ме само пустили, радио бих и десет пута више! Новац, новац, дај новац, само новац. После подмићујем све редом, ради и војска за мене, опет лете војни хеликоптери. Како си успео, питају, а ја се смејем! Али сад се питам, сад се питам – шта ми је све то требало? Шта сам ја добио тиме? Здравље сам изгубио, ево сад сам готово ослепео. Станем па размишљам: па човече божји, ти не можеш да ручаш двапут и да вечераш двапут, и да обучеш два одела одједном, и да се возиш у два аутомобила истовремено! Имао сам пара да се коцкам, да се опијам, да плаћам курве и удворице који облећу око мене. И шта сам са свим тим добио од живота? Умро је убрзо после тих наших протеста. Лежи у великој мермерној гробници коју је изградио за живота. Нико му не пали свећу. Млада жена се преудала, бивша жена и син га отписали одавно. 158

Тешко да неко плаћа и закуп за гробно место. Једног дана можда ће управа гробља одлучити да прода његову гробницу. Добиће подстанара, да прича с њим у вечности, ако се тамо прича. Његове релеје на планинским врховима порушила је НАТО авијација током бомбардовања Србије. Телевизија је изградила нове. Иза човека који је градио релеје није остало ништа. Изнад крошњи борова полако се дизао међу звезде велики, сјајни диск месеца и просипао по бескрајном пределу светлуцаву, бисерну прашину. Бранислав се загледао у њега – сјајнијег овде на овој висини него што га је икад видео – и чудо месеца и слике на њему која вечно гледа доле људе на земљи, дотаче га се. Кад год би се загледао у њега кад је био пун и сјајан, видео би на десној половини, јасније него на Ђотовој слици, фигуру жене која у левој руци држи мало дете. Жена има онај карактеристичан, мало повијен став мајке која држи у наручју дете, природан и уверљив као на Леонардовом цртежу. Главу јој уоквирује бујна коса – или тамна марама какву данас носе Арапкиње – а њена бела рука јасно се види преко тамног тела детета чија округла главица са црном косом, или капицом, готово додирује руб месеца. Као репови који се вуку после олује, дунули су однекуд мали, хладњикави лахори. Борови су стресали са иглица последње, заостале капи кише. Хајдемо у кућу, рече Бранислав који је помало дрхтао од изненадне језе. Шума, мајка наша, Србија, уме да буде тако сурова, рече Пуковник.

159

Борислав Радосављевић Фото: Жика Пантић

О ПИСЦУ Борислав Радосављевић је рођен 19. новембра 1937. године у Србији, у селу Јовцу, на средокраћи између Ћуприје и Јагодине. Основну школу завршио је у родном селу, гимназију у Ћуприји. Фебруара 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Групи за светску књижевност. Радио је као новинар у листу „Каблови” (Индустрија каблова Светозарево), потом и као главни и одговорни уредник тога листа, од 1963. до краја 1969. Потом прелази у лист „Нови пут” који је у то време покривао шест поморавских општина: Јагодину (тада: Светозарево), Ћуприју, Параћин, Свилајнац, Деспотовац и Рековац. Ту је радио све до пензионисања 2001. године обављајући разне дужности. Био је уредник рубрике, заменик главног уредника листа, главни и одговорни уредник листа, шеф пропаганде, директор Радио-новинске установе. Био је дописник „Младости”, „Политике експрес” и „Политике”, извештавао за Радио и Телевизију Београд. 161

После пензионисања радио је три године као телевизијски коментатор. По истеку мандата главног и одговорног уредника листа „Нови пут”, од 1992. године, активно је учествовао у политичким збивањима. Био је председник ДЕПОС-а у Јагодини, потом председник Општинског одбора СПО у Јагодини, одборник у општини и председник одборничког клуба владајуће коалиције 1998. године, када је коалиција демократских снага, после тромесечног протеста и борбе за промене у Србији, освојила власт у овој општини. Упоредо с писањем за новине и друге медије бавио се и књижевним радом. Као гимназијалац писао је песме и приче. Први пут је објавио песму („Љубав на периферији”) у листу „Омладина” још као гимназијалац, у пролеће 1956. године. Касније пише искључиво прозу и објављује приче у разним листовима и часописима. Прву самосталну књигу, роман „Време кад смо женили Павла”, објавио је 1971. године. Објављен је у пет хиљада примерака и продаван у целој ондашњој Југославији. Донео му је, како су касније писале новине, „књижевну славу и сасвим некњижевну главобољу”. Писац је доспео на црну листу ондашњег режима, приморан је да напусти новинарство и да ради као шеф маркетинга. Забрањено му је да објављује књиге. Касније су стеге попустиле, па је уз разна довијања објављивао своје књиге, али је тешко доспевао до великих издавача. Следећу књигу, роман „Доња мала”, успео је да објави тек 1981. године, иако је роман био довршен још у лето 1974. и у рукопису, на анонимним конкурсима, добио чак две прве награде. После тога објавио је следеће књиге: „Раногрешници”, роман, 1989. (награде „Душан Срезојевић” и „Светозар Марковић”), „Српски белег”, приче, 1991, „Анђелко и другови”, роман, 1993. (у конкуренцији за НИН-ову награду, у том недељнику објављен опширан приказ), „Злочин власти”, чланци и полемике, 1997, „Ериксонови далеко”, роман, 1997. (награда „Кристална призма” за најбољи роман године), „Трагање за вођом”, оглед из историје разума, 2002. (награда „Живојим Павловић”, опширан приказ у „Политици”), „Славолук”, роман, 2005, „Моћ да се каже”, дневник писца 1969 – 2000, 2008. (награда регионалне 162

књижевне асоцијације „Јухорско око” за најбољу књигу године), роман „Удворица”, 2015. и роман „Драма о одласку”, 2018. Бавио се и превођењем с руског. Његов превод Пушкинове поеме „Кавкаски заробљеник” (први после превода Јована Дучића) објавио је интегрално часопис „Зора” који излази у Требињу. Необјављени су му рукопис књижевних критика и беседа под називом „Из књижевне провинције”, рукопис позоришних критика под називом „Приче о веселишту”, „Политички коментари 2001 – 2003.”, рукопис нових прича, драма о животу краљице Наталије и једна комедија инспирисана ретроградним приликама у данашњој Србији.

163

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд