Ranogresnici

Борислав Радосављевић

РАНОГРЕШНИЦИ

Роман

1989.

2

У равници пуној зрења

Закаса по плићаку, покваси се као коњ, пре него што легне; вода топла, запахне му ноздрве. Устане, врели ваздух га одмах суши. Мирис му се увукао у кожу, цео мирише на те бање. Трчкара по белом песку између младих врба. Сви на обали, лени и снени у врелини, Данче наједном севне иза жбуна, гола. Још бела, неопрљена сунцем, а мирише на те бање. He зна зашто и како али Расин кад прича, то има везе и са белим Данчетом, ту на белом песку, вода што протиче носи бање, носи бање. Морава прикупља минералне, сумпоровите, радиоактивне, свелечеће воде из целе Србије. Из Соко Бање, Врњачке Бање, Пролом Бање, Матарушке, Сијеринске, Врањске, Нишке, Куршумлијске... И тај мирис шодера, кад се пригреје на сунцу, и ужареног песка на спруду, тај моравски мирис — то је разблажена душа топлих минералних вода. Слуша као опчињен. После сања. He разуме а пријатно му. Нешто слути, али то су трице. Битно не разуме. Тихи али моћни и свеобухватни клинг-кланг звуци рада и зрења над равницом. Тихо и стално, без напора, нешто ради, под јутром, свуда у видокругу. Лале лети над равницом, мимо кућица, ту и тамо. Ко је у њима, ко је у њима? Лени и снени, као чувари, само ђерке кратких сукања, беле. He буди их, будне су, машу му, руке миришу на те бање. Окружени су непрегледним градовима, те кућице, те кућице у равници пуној зрења, нешто значе. Расину Царићу отворено су се подсмевали; неки су, можда, сматрали и да је луд, а Станислава Лалета је Цопни Брцни, његов рођени отац, тукао. Шта ћеш с тога пропалога и покваренога типа? Си чуо шта ти кажем, си разумео? Лале стиснуо срце, трпи, али криво му откуд знају све што уради, очи им проницаве свуда га виде јаој њему, крије се нађу га тешко њему, крије се нађу га куку леле, а не може да се не крије, тако воли скровита места! Оде у шимшир иза куће; у метлице у градини — бујне, топле, миришљаве и непровидне — тако је лепо, лепо! Нађу га. Тврдим дланом вади му мисао, душу, баца је свима. Сања срамоту: 3

као седи у скамији само у кошуљици, гологуз, чека да га учитељица Вера изведе на таблу. Јој, срамоте! Како да учини да буде обучен, или да бар није у школи? Упиње се, упиње. Увек постоји неко, сажаљења достојан, ко се упиње. Треба ли да кажем да у овом случају напори иду у сусрет Расину Царићу који лагано, са сумњама многим, најпре у погледу побратимовог кума Диме, коме је метнут на врат са мало загрејавања — да ли је било довољно? — да ће, кад Расин стигне, и он бити главни, па у дрљавог поштара Мису — ако је пијан у јендек пун воде, а писмо ко писмо, од хартије, мастиљава оловка или мастило? — па и у самог побратима Мечку — ако је и кумство ко и побратимство, уз курве, јеби онда препоруке — који са тим сумњама, дакле, лагано корача да се сретне са Станиславом Лалетом, Цопнијем Брцнијем, Данчетом, Гвозденом Гогом, Многоименим и осталима, не знајући о томе ништа. Упиње се, значи, неко, са, углавном, погрешним убеђењем да ти ништавни сусрети морају бити описани и објашњени тачно онако како су се и збили, део по део, као и сва остала житија уредно печатана у књигама. Јаој њему!

4

Расин под ударцима недоученога

Кривуда пут кроз села под брдом, склоњена од често обилних бањских вода. По средини села увек један поток, над потоком мост, зидани, на мосту зазјавала. Око моста: црква, ако је1 има, ако није у суседном селу, школа — деца у дугачким редовима преносе цигле из руке у руку — дом културе, недовршен, ако није због штедње између два села, на утрини. Која су села од Варварина до Равнова, под Јухором, зна свако, али нека овде буде казано изричито, још једном: Својново, Обреж, Горњи Катун (Доњи је Морава једне превртљиве зиме, на дан Богојављења, уз хук и ломњаву, претворивши литије у јаук и лелек, оставила на десној обали, пошто је ископала себи ново корито преко плодних катунских њива), Поточац, Рашевица, Трешњевица (Велика и Мала, у којој живе Цигани коритари), Сињи Вир, Дворица, Јовац (Доњи и Горњи), Остриковац, Доњи Мајур (Горњи Мајур и Андревица су повише у брду, Расин туда никада није прошао), Непоменито (измишљено нарочито за ову прилику), као и многа дивља насеља, ближе градовима, никла касније, о државним празницима, кад инспекција не ради. To су села на левој страни Мораве. На десној су сва у равници и скелом у сватове иде кога ниједна под брдом неће, јер тамо коси чума; осуше се, пожуте, остаре на брзину и умиру, отровани. Али да је народ с ове стране гори — гори је. To је и Расин дознао. Под број један: открили одмах да му је то уметничко име. Стрељају га отровним, сељачким погледима, акћу му га мајци, у себи, геак ко и ми, мисле, неки Живадин, Миладин, Попрдековић неки, Кесозубоња, мајци му га. Али ћуте, јер: са Расином тапка и женица. Због ње ћуте: згодна нека женица, варошка, неизрађена, мекана, како се само за њега закачи, дрипца, јој каква женица! Везала им језике у чвор. Ту сам вас чеко! Расин само немарно пребаци руку преко женице па мирно иде даље, иде даље. Тако они њему и он њима, али они у предности, зазјавала, а њему још сумње. Али кум га дочекује домаћински, још се и пренемаже; цело јутро, онако као узгред, причао о куму машиновођи који му шаље мађионичара: Ел знаш моега кума, оног што тера возови, од они Мечкини? Милета Мечку? Е њега! Е што тај зна разни људи! Праћа

5

ми сад једног од ови, како се каже, престављачи, ће даје приредбу у Дом! Женица по уметничком имену Жанет није носила кофер с реквизитима. Није ништа носила ни радила, није чак ни говорила, њен мекани неестрадни глас би, уосталом, само кварио утисак. Жанет је играла много важнију улогу: у Расиновом животу. Имала је задатак, како смо већ дали да се примети, његовог заштитника и чувара. Скитница и преварант, овејани опсенар, који је прокрстарио сва подјухорска села осим Горњег Мајура и Андревице, (који су више засеоци), знајући с ким има посла, одабрао је, како би се то данас рекло, телохранитеља да бољег не може бити. У свим приликама, на улици, а поготову на бини, кад се не разабира ко и шта може искрснути из замрачене дворане, Жанет је Расину била непроцењиво благо: скретала је на себе пажњу њишући се, пратећи га у стопу, а понекад је улазила и међу публику да скупља реквизите које је Расин, углавном, кварио у покушајима да их, пред будним и неповерљивим очима, претвори у нешто друго, најављивано; враћајући их морала је да се неспретно завлачи међу редове, да се саплиће о ноге и да дозволи да је, на брзину, заборављајући на присуство својих жена, занемарујући их уосталом, јер су и оне саме цичале успаљено — Шта тражи нека нађе, јебо је мој муж! — смејући се с грохотном насладом, хватају горе и доле, све док реквизит – нека флекава шнуфтикла, неки зарђао перорез, крњави чешаљ — не би испао из њених руку и загубио се у мраку под каљавим опанцима. Најопаснија и многорекламирана тачка овом приликом била је разбијање тешког, зеленог камена на моћним грудима и на овејаној, забавама и факирству вичној, проћелавој глави Расина Царића. Кум Дима се поради тога — Кад cи се ухватио у коло, играј до краја! — више од два сата увијао пред мајстор-Драганом, уваженим ковачем и коларом, кога су ценили далеко више од Колета Дозне и Молета Струје — запањујућом брзином учили су шта је нула и фаза, али са усијаним гвожђем, ево ти га! — дакле, тог уваженог ковача Драгана Дима је уњкаво убеђивао да у датом часу изађе на бину и вешто, како то он уме, тресне каменчину на обележено место, мастилом, такотолико као динар — кажипрстом и палцем начинио котурић и зури кроз њега — Учини то, мајсторе, јеби му матер, макар ти ја дао неку банку, уосталом, ту смо, наши смо! — све док Драган није, да би га откачио, рекао нешто напола, ни црно ни бело, ни тамо ни овамо, и узео две карте за први ред. Али, не лези враже — како је то ономе ко се упиње драго да каже, описменио се читајући пословице о 6

ђаволима — кад Расин изнесе две каменчине на бину и упита, наједном отежалим гласом, има ли међу присутнима каквога који чекићем добро удара, ковача неког и слично, да би снагу своју пред свима још једном доказао, пристајући да му се на грудима и глави камење ово дебело разбије, и пошто Дима, махерајима опсенарским невешт, одблеја као ован да то само један човек међу њима да уради може – ковач Драган беспоговорно одби да се на то подметање одазове. Бољу хвалу опачини публике подјухорске не изрече нико: у трену разабраше намештаљку и прилику коју им даде Драганово поштење. Чу се злуради смех, јареће мекетање и којешта — Оти кажем нешто Живомире, одрж сад Милидере! — а онда, савладавши се, подмуклица Којадин, коме је ово било највеће јавно иступање у живогу, изрече на брзину, да га неко не би претекао, општу мисао да чекићем тешким треба да руководи недоучени ковачки ученик Муса Миканов. Додуше, он викну само: Муса, Муса!, а сви су знали остало. Расин, овејанко, рашири руке, благим гласом позва на ред и објасни да њему мајстор није потребан да би ударао слабо, већ вешто, да са разним аматерима рђаво искуство има због промашивања, зашта је имао прилике бити у неугодним ситуацијама, и притом убедљиво показиваше непостојећи траг таквих промашаја на свом рамену. Али — Нећеш брајко, ни ми нисмо сисали весла! — хитро га надвикаше да је Муса ударач над ударачима, вештијега нема у свој околини, такорећи мајстор, само што није завршио. Е, ту Расин погледа у Жанет и предаде се. Тако је морао да се догоди и тај критични тренутак у животу таквог овејанка, да остане сам под ударцима чекића једног злурадог, а недоученог. Муса је, кад су га поменули, загроктао од задовољства, ја ја ја! викао и дизао два прста увис хитро као да се баца шодером, a сад се клиберио и премештао с ноге на ногу — Пази где удараш, овде по средини, обележено је да боље видиш! — чекајући да Расин престане с говоранцијом да би распалио — Да изађе на видело та снага, кад смо лепо платили да лепо и видимо! — да камен буде као да га није било и да овејана глава звекне, сматрао је. Расин лежи, камен на грудима, али држи га длановима, лактовима се опире о под; у најави није тако речено, али таква претеривања се подразумевају, ни овако није шала. Муса удара, камен почиње да пршти. Доста је, доста!, виче Дима, као већ задовољан гледалац, невешто, као да прекрати даље напрезање, а Муси тек искочиле жиле на врату, тек се зацрвенео; погодио је у мастиљаво, камен пуца; између две половине 7

устаје Расин, мало блед. Стиснуо зубе, не говори ништа, ставља венац од крпа на главу, мученички, као Христос, и клечи пред једном исцереном беном, пред једним недоученим, обема рукама држи на глави камен. Муса удара једаред, дваред, камен пршти, пуцају слојеви, Расин сваки пут поклекне више, Дима виче доста, али сад и други вичу доста, жао им Расина, или Диме, или наседају, или им живци слаби, и Жанет виче доста и скаче, хвата ручку чекића отпозади. Расин тешко устаје кривећи главу, пада трошни камен са звуцима својим, на даске. Већ пре тога Расин је гризао престругане ексере, гужвао рукама и кривио зубима лажне петодинарце, газио no стаклу које не сече; али све то, наравно, није упалило. Онај прави жамор настао је тек сада, јер веровање је у њих улазило, иако још са сумњама — вино с труњем — као ваздух у сијалицу. Тада је нешто пукло у Расину: стиснуо је зубе — Зар ви мене довде, Расина довде да доведете? — и пробушио шпенадлама образе, зинуо као риба, упалио батеријску лампу, осветлио уста и прошетао се између редова, да сви виде да се изистински пробушио; сад су, неспорено, сви морали да га уважавају. Али прави подвиг, пред увек захвалном публиком, Расин је извео сутрадан, у Дикиној кафани, највећој у свим селима под Јухором, на левој обали бањских вода као и на десној: страховитим аперкатом подигао је у ваздух, у лепом благом луку, уз нужно превртање стола и столице — да тешко падне на тврди и хладни, циглама поплочан под кафане — жвалавог Лиџу Мариног, који је ужагреним очима, с малоумљем њему својственим, заведен слободом од синоћ, покушао под столом да опипа Жанет. Тако је овејанко Расин, први пут у дугој каријери опсенара, захваљујући Подјухорцима — увек њима! — и Муси недоученоме, ударан тешко и ударао невиђено. С таквим преимућствима населио се овде, у Непоменито. Поподне је из кафане изишао Мија Циганин, познат као Змијоглавац, и упутио се некамо изван села, утабаним путићем крај јендека с бурјаном. У новчанику, пресавијено на четверо, носио је својом руком исписано написмено: Прекључер стиго код Диму неки Гуљамфер кажу маћионичар синоћке даво преставу у дом сас чекић га ударили Муса по Главу и осто жив. Данаске у Кафане ударио Љиџу синоћке пушћо жену да гу фаћкау кој оће а данас неда. Ишао је Мија напето, једва је чекао да стигне. С олакшањем је одахнуо кад је предао писмо и одмах почео да заборавља; испаравало му је из главе као алкохол. Писмо је заборавио и онај који га је 8

примио, као што смо и ми њега, али оно се, чудалеством неким, у фасциклама скочањеним, очувало да га нађе неко који тражи и да тако, хтео не хтео, потврди да ће, у селима подјухорским особито, којима је Расин одио, изаћи на видело и кад си гологуз иза плота чучао.

9

Шта причају аласи

Морава једе њиве, са дрвећем у међама; њуши своје старе токове, насрће опет тамо. Два, највише три метра и, опа, шљунак. Али то тада зна само Морава. Бетоњерке, које је често презирани стрпљиво разгледао, послаће своје багере много касније, да копају дубоко, док подземне воде не створе бистра језера усред зеленила, незагрејна. Удружене бањске воде — Пролом Бања, Соко, Врњци, Нишка, Врањска, Сијеринска, Куршумлијска, те топлице, те илиџе, насрћу на шљунак, замуљају га, велики цангрљ талас заплови у матицу, једаред, дваред, па платно детелине, кукуруза, јечма, пшенице или репе, груне одозго, као пресечено ножем, пошто је тренутак постојало на ничему: великоуста вода прими залогај, самеље и детелину, оближе глином замућену узаврелу површину, па јуриша опет на шљунак. Али с друге стране остају спрудови; ветрови их засипају, сви ветрови, јаки и слаби, па и сами дашци, увек, ево и сада, док се Станислав Лале и најмањи Мечка по имену Гвозден, зову га Гога — значи: Гвозден Гога — спремају на спруд; не преко насипа, јер тада још насипа нема. Загазе у топли плићак, шодер затеже кожу на табанима, подиже рисеве, гледају далеко по широкој води и, шта виде? Из даљине, у плитком дугачком чамцу, плове аласи; сад су, пошто су примерно избегли да их матица навуче под платна детелине, већ у тихој води и спремају се да бацају мреже. И бацају мреже — лепезасте сертмиће — док лаки ветрови засипају спрудове, док Лале и Гога гацају по плићаку. Аласи су извукли мреже. Аласи веслају према спруду. Сад су се Лале и Гога повукли, а аласи гацају по плиткој води. Причају. Шта причају аласи? Причају масне ствари — Срамота од деце! Ма немој, мислиш да не воле то да чују? — причају како је Турчин Мару. Молио Турчин младу удовицу Мару, Мару из села једног подјухорског. На путу царском имала Mapa чардак, чардак имао прозор, на пут царски гледао прозор; молио Турчин Мару често, нарастала у њему жеља,

10

обећао дукат, обећао шаку дуката, обећао кесу дуката. И полакомила се Мара за дукате. И та Мара имадијаше шћер (управо се тако казивати мора, јер све то на причу је налик), имадијаше шћер Персиду, мало пегаву. Удаде је младу, пошто је на сваки начин гледала да се прокурва од малена, за неког Диду, јединца у оца и мајке, малко блентавог, у неко село подјухорско, конак држали на путу царском. Али Персида за коју годину одбеже од мужа и конака, с неким мулаџијом, причало се ту свашта, и нестаде је по караулама на југу, идући према бањама. Иза Персиде остаде шћер Јагода, очева је фамилија волела такво име; и удадоше је младу, пошто је на сваки начин гледала да се прокурва, као што је у тим селима обичај, удадоше је опет у неко село подјухорско — увек та села подјухорска! — опет за неког младог. Одбеже ли, не одбеже, тек имадијаше шћер Магдалену. А Магдалена Стојанку, а Стојанка доби шћер Данче, па јој се деси нешто особито. И Данче не имадијаше никога.

11

Рокћу блатни топчићи

Журе да се нађу тамо где се обично налазе у поподневима — на исушеним бањским водама, под селом. Учале су пролетос, у виду тешког мутљага, целом равницом, а сада више ни капи, готово свуда трава, већином мувар, љутић, пуже већ и попонац, а има и раставића, воле га једино краве, али крава нема; само козе и овце, две-три, неко купио за почетак и сад брине о овновима, где су: стално се наређује да овце буду теране подаље у атар, али деца ко деца, воле блато. Насред бивше баре најпре испуцале корубе, па испуцало блато, па неиспуцало блато, као центар света. Кад се корубе уклоне, земља је равна, брзо се утаба и побели, лапорасти састојци — нанос из бањских предела — вежу као бетон. И Лале и Гога чине сада што и сви: доносе на ту тврду равнину блато и месе га, праве од њега неспретне чиније, трескају их изврнуте на ледину, ваздух пробија данца, рок рок рок, рокћу ли рокћу, пуцају, понекад пуф, неуспело: то су топчићи; блато састављено од лапораца глине каолина, мало хумуса и воде необичног мириса, који је у ствари разблажена душа свелечећих јужних бања топлица илиџа. Од истог блата, није имао ни четири године — колико је тада путовао до ове исушине, ако је била исушина? — Лале је направио локомотиву, са точковима, полугама, чунком, кабином, пошто је тога јутра, на смрт уплашен, шћућуривши се уз мајчине ноге, први пут видео грдосију изблиза, отпратио њен тутањ пољем, сав претрнувши саслушао звиждук одмераван и руковођен од стране већ познатог Милета Мечке, ако је био Миле Мечка. Тај воз изазваће многе и многе похвале, као што топчићи неће. Али о томе нико не размишља: Данче шири ноге, местимично већ уфлекане експлозијама блата, и рокће барабар са њима. Готово неприметно над исушином врти се топли летњи ветар; у жбунићима много поткресиване раките у међи притајено ћућоре врапци, којешта па којешта, нико их не слуша; козе далеко, скачу на натруле плотове због дудових млађара; двиске за њима, али грање недостижно, брсте купинаре. Данче изгужва своје топче, прави од њега погачу ли, лепињу ли, тапше, тапше, мало зажмури па погачу ли, лепињу ли — на Лалетово топче: тап! Трчи према међи, врапци прхну и одлете 12

ниско над травом, невидљиво, ветар и даље кружи. Лале је стиже у међи, из раките вире им само главе. Цане, кога овде упознајемо, издужује врат и у чуду шири очи, али нико не обраћа пажњу на њега, он увек издужује врат и у чуду шири очи; топчићи рокћу и даље. Је ли ти, зашто си моје топче? Ћути, ћути! Зашто да ћутим? Данче подиже сукњицу, блато на бутиницама већ побелело. Скини се и ти. Панталонице падну. Зашто? Тако треба, легни на мене. Легне преко ње, бутинице и стомак јој хладни, али јака је; подиже га и спушта с лакоћом. Шта то радиш?

He знам, али тако треба, видела сам. Али неко је сад провирио: Уa, Лале и Данче! Они су сад устали и брзо се облаче, али још неко виче уа Лале и Данче, да видите, да видите, сви вичу да видите, свако свакоме сад виче да видите, а ништа: Данче овамо, Лале онамо. Долази кући кроз башту, застајкује у жбунићима пелина и метлице; прасићи у тору, кокошке, врапци под стрехом, има их и на дудовима, нека гугутка, можда и две, на бресту. Тако долази Лале, раногрешник, уљуљкиван и завараван да нико не зна ништа, да се неће сазнати никад, да у селу Непоменитом, подјухорском, нешто може остати тајно и нерасветљено.

13

Цопни измунто капетана

Још увек ништа, никакво сазнање о томе откуда то презриво име, тај мучки смишљени надимак Цопни Брцни који кевћу преко тараба, убацују у блатну авлију, с видном намером. И онај који то прима! Кад исушина постане бара, а тога је било много пута, сви донесу корпе без дна и цопкају ли цопкају, брчкају ли брчкају, a рибе унутра дум дум дум, вичу: Ево је, цопни, ту цопни, цопино! Али ко је тако неодољиво смешно погрешио и викнуо цопни брцни? Све се заборави, остане само тај мучки надимак којим се оглашавају плашећи оно што се плаши, радујући оно што се радује, свашта има у животу, па и овде. Цопни Брцни довикује се највише у пролеће, кад се огласе жабе, на живот и здравље. Али Цопни Брцни не обраћа пажњу, тада га баш муче друге бриге: у задњој соби, која је више остава, мрачна као подрум, подрум је и зову, прави лагум, укопава се по свим прописима: одозго притке, на њима земља, што је остало за улаз покрива буре, на подвалцима. Улази у подрум кадгод неко бане у авлију, али у лагум само ако у цопни-брцни сокак дође неко непознат. И баш сада, ено га ено га, неко непознат, гледа, шта гледа? Цопни у лагуму с напором дише ваздух своје слободе, ужива и заварава се, а сви знају да копа лагуме, жабе само што нису огласиле у хору, сврби их језик да проговоре, кевће им се. Непознати, вођен духом потказивачкијем, погађа кућу, подиже споро скљокану капијицу, у бресту шупљостаблом врапци весело раде, праве гнезда, а и сенићи. Тунак има један! Нема, нема ники! Обавешћен сам. Heгo кажем ви ки пријатељ. Боље сам, па после нек се чупа. Ако га уватимо, то су казне и тако, не гарантујем ништа. Кад се врнем, нек ме чека. Биће нас повише. Уздравље. Опет подиже скљокану капијицу и одлази да се врати утростручен. Ето ти, Цопни, твога лагума! Сигурација! Ево их, мало трапави, као да се извињавају што су наоружани. Али Цопни сада лежи и не може да устане. Кратко саветовање: наређење је наређење. Неком у ближој околини сад ће бити речено да преже кола, још се не зна коме; и у селима подјухорским краве се прежу, 14

понекад и коњи, али опет говоре да прежу кола. За краве је то исто, али не и за Дену, е управо за Дену, јер на њега је пао избор. Ћушка краве неосетљиве — не жури им се, мрцинама! — од страха не сме ни да псује, толики кривили врат преко тараба, угнуло се цело платно, а нашли баш њему да нареде. Цопни стење, обесио се једном руком о Секу, ко ће да га придржи с друге стране? Тројица која, по наређењу, целу ову ствар хоће да истерају до краја, мудро се измичу — Нисмо ми ту да се нека зараза залепи за нас! — накострешили се, вичу: Ватајте човека, шта сте зинули! И, ево, тројица-четворица већ подижу Цопнија на кола, која су и оданде довде стигла да заклопарају, јер су краве, гоњене бичем, јурнуле у раскораку; тројица тек сада, опрезно, пењу се и седају на канате, пошто опробају стабилност гузицама: Терај! Дена потера, кола заклопарају опет, заломпарају, зашкрипе, они поскакују на канатама, Цопнију удара глава, ударају ноге, ударају леђа, не може, дабоме, себи да помогне, беспомоћан је, само што се не распадне. Она тројица гледају напред; пролазе поред баштица, мирише шарено цвеће, у зеленилу џив-џиво разговарају врапци, над селом лети понека врана и облаци као цепелини. Али позади нешто се догађа: за колима иде народ, сви из куће, сви из комшилука, нико неће да изостане, маса цела корача. Оној тројици дошло нешто мило, нарочито једном, срце му се загрева — жив или мртав на зборно место мора, народ корача, вране лете, џивџани, облаци као цепелини — подиже пушку увис и дум дум дум, сви се трзају, краве још брже, дам — дарам, Цопни да се распадне, само Дена још погуренији, кола поскакују али он не, свако би се зачудио ко би то видео, али нико није гледао Дену. Та тројица, нарочито један, који пуца, коме срце је весело, извршавају наређење. Они су напред, на канатама, двојица с једне стране, један с друге; испред њих — не рачунајући краве, врапце, вране — још је само Дена, али ни он се не рачуна; између њихових ногу лежи Цопни, зашто, зна се. Али шта раде они позади? Они немо корачају. Зашто корачају? Ако је јасно зашто су ту Сека и стара Када — како им само срца трепере, о смелости Цопнијеве! — ако попустљив став имамо према Лалету и Банету који се возе на руди — како воле да се возе на руди!

— и знају једино да их сад нико неће отерати швићкајући бичем — Дена се сагао и не поскакује, Цопни немоћан, срчаница се клати 15

лево-десно, Бане за кола, Лале за Банета — шта да кажемо о корачању свих осталих? Како је само изишао из куће, јој, јој, па то је била уживанција да се гледа, обесио се на Секу, лице му ишчвакано неким мелемом, краставо ли је, изједено ли је, мемла га убила у лагуму, шта ли је, а матора Када за њима, само крши руке, па Цопнићи, узмували се ко да су пошли на славу! Како само тракара, тракара, глава му удара по душеми — тандара, мандара — ено га онај крупни, као медвед, подмеће му ногу под главу, цокулу као чамац, што је јастук! А шта ли ће се десити кад га кола отклопарају, ако га отклопарају, ако не устане лукаво и док неверица спутава стражаре не клисне према исушинама, према парлозима, према врбацима? И то чудо је могуће. Кад бисмо само тако нешто видели, јој! Али да не грешимо душу? Шта ако га приведу без чуда? Хоће ли тамо, можда, неко чуденце да се догоди, или ће га неко — ко би то могао бити? — уцмекати одмах, на месту, тако, док му глава удара и ландара? Али Цопни, Цопни, Цопни Брцни? Па то је немогуће! Па промашиће га, ко бог промашиће га! Тако је размишљала множина за колима која је ишла — да ли је то оправдава што за колима иде, да ли је то одговор на питање? — тако то размишљање изгледа, уз признање да је мало скраћено, упрошћено и дотерано по правилима правилног говорења, ако га где има. Као први међу многима за колима иде Драгослав Д Трифуновић, редов, накнадни борац, мобилисан, пуштен на одсуство без медаље за храброст, прича да је при штабу Треће војвођанске дивизије, Сомбор; глава велика, очи мало примакнуте, усне дебеле с модрим преливима. Дакле — јасно, као што је одувек било јасно, чак и њему самом, јер по младу је ишао скелом, у села преко Мораве. Али одбегла после три месеца а да се нико није зачудио. Отишао, значи, као напуштенко. Тачно, али — како се вратио? Вратио се са женом лепом као уписаном; развлачио је дебеле усне, грднији него икад, жива реклама за рат, покрет и метеж, најгоре је било када је пијан отезао да му је то другарица за цео живот: отишла је и она после три месеца; али сећање је остало и враћало се кадгод би бацили поглед на њега, грднога. Ево, у множини, Живана С Максимовића. Наредник, и као такав, са ширитима, одмах допао ропства. Који га памте од раније чуде му се, чуде још увек: о свом ропству y Баварској прича као о најсрећнијим годинама живота! Гордости неке необјашњиве у људини Милоју Б Јанковићу, и сада, док ногама ускраћује корак да би, мало по страни, ипак био у 16

мноштву. Тако о њему Лале, а и други. Да ли у томе има удела дебелнога Марушка? Он напред, успорава корак, она за њим, убрзава, у јутра јутра јутра: одлазе на посао. Само неки каплари, неки наредници, неки, о којима не прича, којих давно нема — јер школу је учио кратко, не вреди ни помена — знају, знали су да је обичан мамлаз. Док одлази — успорава, док одлази — убрзава, остаје једна Крстина, шишти као гуска, и сада je ту!, шишти као гуска, свађа се с деверима: сви су видели кад ју је старији, Милидер Б Јанковић, артиљерац, помоћник нишанџије, ударио тарабом преко шиштећих устију, на овом истом сокаку; и он је ту и ни по чему другом не треба га спомињати. Млаћи, Милош, који је Крстину подигао онесвешћену, сада je у Војводини, знају да га је коњ згодио у чашицу, лежи у гипсу. Омрзнуто шарено лице Пајка Станојевића — лева страна навек гори мрко црвеним пламеном, нико га не памти као војника — окренуто је и сада крововима: осматра улегнућа, напрсле ћерамиде, незатопљене умаије — спремно за преређивање, из чандија излећу врапци. Ако му ухвати поглед Лале ће са ужасом, са очима раширеним од неверице, доживети опет: на огољеном крову укива летве — мрко црвено као крв на костуру крова — полако, полако, гнезда су растурена али сламке, перје и топли мирис вуку се по тавану; велик, млад и моћан црно-бели мачак, негован и аљен — Лале је ту главни кривац — и том приликом саучествује одоздо, из дворишта, фркће и пршти, љутит на сопствени нос: све мирише на врапце, али њих нема. Види их — прелећу. Овде мирише — тамо лете! Јаој, врапци! Успузао се с невидне стране и ево га где се издужује — мирисни врапци! — шапама ослоњен на тек укуцану летву, уцвељени, праћен одоздо. Наједном, без опомене — омрзнута мрко црвена боја се не мења — рука спретно држећи теслу подиже се увис, сенка сече очи дебелог и уаљеног без слутње, и кратак, увежбан, раван ударац праскаво пада на глатко крзнено чело љубимца. Очи се затамне, тело се тргне касно, неублажен ударац трепери до репа; зажди преко греда ошамућен, тешко се смандрља у башту: тесла звонко закуцава и даље. Да, да, кога и чега све нема за колима у којима ландара, сада већ цокулетином подглављена, машћу за цокуле умашћена, глава Цопнија Брцнија! Ако већ нису, ево, прикључују се! Жида Пантић, посилни, од капетанице — нека Томанија из Осијека — увек добијао похвале за ситно исцепкана дрва. Наполичи, у пескушима крај Мораве — искрчени врбаци — сеје бостан, избачен кревет из задње собе, чудно 17

мрачна и тиха у топло зујаво подне, приснижена до пола, на хладном глиненом поду гомила белотрбих лубеница, нису спаруци, жутајке жутајке жутајке, слатки сок цури између каљавих, испуцалих прстију; с пролећа његова Радунка, из просењене кецеље, дели ђацима џанарике. На клупици, тресе се све на рукама, на ногама, на глави. Тресе се шешир у крилу, тресу се трешње у шеширу, тресу се и кад изађу из шешира и дођу у уста, у устима се тресу. Ко је тај који се тресе, који се тресе кад седи и кад иде, који не иде већ трчи, трчи у ритму трешења? To је Милован Б Радојевић, борац из балканских ратова, контузован једног јутра под Адрианополисом; тик до њега, иза ниских позеленелих тараба, бело цвета и мирише замбак. И он се чак — занемарујући за тренутак напор да се присети мисли која се прекинула онога јутра под Адрианополисом — чак и он се придиже; стишала се пуцњава; злокобна тишина траје сатима; зашто колима, зашто? И толики народ! Да ли би хтео да прича наочити Деско 3 Марић, који ђе бити регрутован у гарду? Кучићи намиришу рђавог човека — говори се у селима подјухорским на левој обали, сабласним у свануће кад кукуричу петлови, у тишини, ту и тамо, невидимо, међу стоговима; небом које се већ просијава хује вампири, бежећи према планини, за тмином. А Деско је једном намирисан. Бане и Лале, овом приликом Лале и Бане, јер он је тај који тоне у смет и прави пртину да би, тресући ножицама, измешао се са многима на сокаку. За њима — капија непажњом одшкринута — као трећи, по две ноге у штрапку, Пацко у кога нико не сумња јер је познат, јер је снег тако свечан и бео који крајеве неке на земљи походи, вечно. Пацко је, дакле, на сокаку. Провлачи се између много ногу, псећи покорно, сагнуте главе, увија се — сад предње сад задње ноге у снег, отисци шапа после служе као доказ — па наједном дебели врат још дебљи, њушка наборана, кратко зарежи и Деска — усред бенастог поскакивања — за ногу; док Деско стигне да зајауче, Пацко хитро преко снега, груне на отшкринуту капију и већ је у сигурности авлије, нестаје полако иза настрешница и сулдрма позади. Кроз панталоне процурила крв. Врисак се већ утишао и само брекање, зачуђено и отегнуто: Бре бре брееееее, како га шћапи брееее, и нико да га не примети бреее, а толико деце, да је неко дете, али он баш њега бре бре бре, баш њега! И остаде заблудна мисао да је намирисан. Али Лaле је знао да га је уједени, само који дан раније, дражио до беснила, са улице, натенане, кроз потамнело храстово прошје.

18

Како се изговара име последњег мећу последњима, док се тужно гледа у његове заокругљене очи и опуштену доњу вилицу? Драгован М Перић? He, већ овако: Драговане, мој Драговане! И ти си ту! А ипак, Лале је већ тада нежно избегавао да га вређа истином: Драгован је веома, веома нагињао послу којим се бавио Расин Царић; са вером великом шапутао је молитве опсенара — Лале, Гога, Цане и Данче побожно чекају — али кенци стакленци остајали су шарени какви су и били, марамице исто, а карту не погађа никад: Е, ееее, еееееее, једанпут ми је стварно успело! Све сами војници, дакле, за колима, упамћени ту и тамо, мањевише, одлазили, били, долазили, али сада ражаловани, демобилисани, разуниформисани. Око њих жене, деца, врапци, горе вране, у двориштима квочке с пилићима, квоцају умирујуће, али неки петао диже узбуну: змија или кобац? Нико не чује, кола тракарају. Шта ће бити са множином овом за колима која иде? Од седења на руди шта је остало? Човек који се тресе, трешње док једе, и трешње које се тресу, где су сада? Кенци шаренци Драгованови, и карте, шта je с њима? Али тада су за колима и Цопни то зна, иако гледа само у облаке. Шта они значе за Цопнија? Да ли би му без њих било горе или боље? Кроз свако село један поток. Мост, камени. О сваком прича се исто: Био је ту некада слаб, натруо дрвени мостић, десило се онда да је туда, путем царским, пролазио краљ, па му кола упадну и заглаве се на мосту. Види то народ, јурне, на рукама изнесе кола и коње, те краљ продужи с миром и не рече ништа; али људи се постиде веома, па се договоре, скупе новац и саграде леп мост од камена. А краљ, иза кога расту мостови камени, не прође туда више никад. Учитељица Вера, под мостом, где се поток нагло шири, показаће Лалету — он ни тада није сматрао да је то баш њему особито — као на длану, уз мало маште, која не увећава већ све умањује до сразмера школских буквара, табли, свески, креда, сунђера, шестара — показаће, дакле, Лалету и осталима аде, рукавце, заливе и спрудове. Поток ће Лалету отада личити на жуту географску карту, лево од прозора. А на мосту, на огради горе, као врапци, навек, зазјавала. Под мостом неке стазе, неке стазе иду навише, потоком који Лалету личи на жуту географску карту, под бреговима, под багремовима. На десном брегу: црква, звонара — на тешким храстовим стубовима разапет лимени кров, метална боја цинка — кестенови, кестенови и трава коју газе о заветинама. Половином маја стидљиво, на осунчаним бледозеленим врховима, процвета и замирише багрење, недељу дана касније све под 19

бреговима, над стазама, побели и експлозија мелемног мириса ошамути пчеле, мушице и људе; бели се багремов цвет, према небу, у тмини. Неки звукови, неки смех допире. Ко је тамо, ко је тамо, ко се тако пијано смеје? Кога је опио лековити, медени мирис багремов? На левом брегу: општина, школа, кафана и ниска бела кућа сељачке задруге; ту је све што је икад било; пута нема коме овде није станица. Знају то чак и две Денине краве, Цвета и Ружа, које изгледају тако глупо, a и глупе су. Знају и стају. Из једних врата — каква су да су, врата су — официр. Из кола — опа! — војници. Мирно. Миииир-но! Глава на душеми — воња на шталу, изветрели мирис балеге, маст за ципеле — мирно. Лале и Бане, мирно. За колима који иду, мирно. Ко је у колима? Дезертер. Зашто колима?

He може да иде. Онда у болницу. У болницу! Јаој, војско! Јаој, кад сам наредио да се скупљају дезертери! Јаој, дезертери! Под чизмом камен, јаој камен! И деца, јаој деца! И народ, јаој народ! Али све и даље мирно. Само глава полако се придиже са душеме, хоће да говори а не говори, хоће да стење а не стење: шишти као Кристина. Имаш ли пиштољ? Имам. Уби, али у болницу не шаљи! Тамо сам био и отпустили ме. Кући, кући га вози! Шта бленеш, јаој, шта бленеш, кући га вози! Дена шири очи а глава тоне у рамена, јер то је сад Дени, сви гледају у њега, ето вам чудо сада, чуда ето вам! Кола опет заклопарају, брже, брже, Лале и Бане не стижу, измешају се са осталима, и не жури им се, никоме се не жури, размиле се. Пусто на путу. Само кола: краве, Дена и позади зна се, ко зна. Врапци, ако се ослушне. Дено, вози! Возим! Удри краве! Бијем! Уx!

Ax! Сви знају, али само Мија Циганин змијоглави пише, зна се коме: Цопни измунто капетана кој незна за Ораси и Вино и што га криједу 20

у лагум а и млого је капетан као да цео ноћ ние спаво ал то нема везе што ја знам мене не слушаду кој ће да слуша мене Миу.

21

Тужни дани глувога

Кад сване топло јутро, кад сунце обасја врбе, сваког пролећа уредно поткресиване, један плот под високим орасима, који зими проузрокује сметове, кога дечаци у замаху љуљашке надлећу без крила, сав je у отровној кукути, младом репушу, коприви, купинама, зељу, пелину. Како се смењују јутра, како мирише кукута! По средини утабана стаза, али Лале, Цане, Данче и Гога баш нарочито по кукути, под репушине подвлаче се босе ноге, изненади узица купине везана за плот, брзо зарастају подеротине под црним наслагама, али увек нове, нове преко старих; за њима, подаље, Неђа, смеје се без гласа, од ува до ува, али дозива прегласно: глув је. У множини за колима која је ишла није било He​ђe зато што је глув, нико га није позвао, није сматрао да треба да га позове. Опазио је вране, облаке као цепелине, чуо да пуца, далеко. Није имао кога да пита ни кад је посумњао; видео је после како се враћају, кола крај њега, један по један крај њега, говоре, слуша, издужује врат, сав је једна мембрана, један ослушкивач, хвата са успехом: Цопни, тројица, капетан, лагум, сироти Дена. Шта је Дена, шта је Цопни? Вуче за рукав, шта је шта је шта је, цимају се: Иди дођавола, ништа им није! Толико за Неђу, глувога! Као псу кост, кору хлеба, одскочи за сваки случај, можда камен! He говоре ни сада, ни ови малецки, нешто траже. Ниииишта му није, ниииишта!, шапућу да би им читао са усана а не слушао, вооодили га и врааааатилииииии! Клима главом, смеје се од глувог ува до глувљег ува, а не зна опет што би хтео да зна. Јаој, тужни дани глувога! Доживео је да буде људина: један џак цемента, шушка троструки папир, педесет килограма нето, миран осмех са примесом тек ћете видети, други џак цемента — исто, трећи, четврти, сада се осмех затегне, на слепоочницама набрекну жиле и покрене се, притиснут тежином, рукама подглавио џакове, корача а не стење; али где су Цопнија водили, ко га је водио, зашто, не зна и неће дознати, никада. Дижу руке у знак поздрава, смешкају се, гракћу, кратко, кратко, реч-две, или само рука увис: Здраво глувчо! Под осмехом нешто ради, кове брзо као детлић, кррррр кррррр, нешто ради: пре много и много дана имао је плаве увојке. Крстина је 22

шиштала да треба да га купа, била је Велика Госпојина, вашар, купала га под тремом, у води загрејаној на сунцу: очешљани плави увојци постали смеђи, брзо плаве опет. Милоје се кочи, нико не зна зашто, а знаће. Бицикл! Бицикл је у питању. Људина на бициклу, правоседећи и моћан, седло се под њим искривило, не исправља се никада, један знак људине на бициклу! На корпи позади — Неђа са увојцима, држаће се за његов правопадајући капут, насмешен — Велика је Госпојина, вашар, шећерлеме, циркузани, грмеће банде — и тако ће бешумно улицом, сви ће га видети — довикује, поздравља и оне у двориштима, ко да не види људину? — видеће га таквог и Марушка која корача ситно, ситно и још не убрзава, али људина зна да хоће. Зато се кочи Милоје. Али, Марушка не гледа, она је већ измакла сокаком у поље, избила у Фигуре, прешла пругу — све је мирно у подне, возова нема, пружни насип је још цео, бункера са пушкарницама нема, тек после осам поплава заредом бомбе ће направити вирове и скратити мост за један тумбас — прешла је преко моста и пољем ли, градом ли, одситнила према вашаришту.

He поздравља, не дозива, бицикл поскакује на грудвама, Неђа се не смеши; насипом према мосту који још увек има сва четири тумбаса. Који су се нашли у пољу на обалама затварају очи, окрећу главу: мердевинасте, нитоване стубове моста, косе и праве, водоравно спаја један бицикл, људина и дете, узаном дрвеном стазом међу шинама Милоје људина руководи бициклом и не осећа да је позади нешто. Вода хуји доле, цео мост једна празнина, бицикл се увија, упреда, стубови промичу, њишу се, укрштају, дижу, падају. Неђа је затворио очи: бицикл стаје, полако се диже предњи точак па задњи, цангрља ланац. Отвара очи: прејахали су шину, опет су на путићу крај пруге, укртела црвена шљака, сфуљани туцаник с пруге, шарене мрље пркоса, па троскавац као тепих, доле бурјан, бурјан, слива се црно мастило по шиљастом лишћу, мирише горко; сустиже их свежина с воде, хлади зној. Моравом теку свелечеће воде и кад се увече враћају, дебелнога Марушка с њима, Неђа и даље на корпи позади, људина и сада руководи бициклом, али иде пешке, успорава, Марушка убрзава, договарају се. Људина: Устани још за мракем, удари на Митрићевицу, ћу биднем под обалу. Она ћути. Људина је обухвати око струка, бицикл се опасно накриви. Она ћути. Људина опет: Mope изиђи још вечераске, твој се ушикао ки бог, ја ћу Шиштаљку у пизду материну! Кој ми мој требало ово дете!

23

Док се они тако договарају, док свелечеће воде теку, док Крстина узалуд шишти по мраку, док подмуклица Којадин зове Марушку и стење пун вина, задихано хвата ваздух у асматична плућа, Неђа има ватру, јагодице му се црвене. Сутрадан Крстина опет шишти — ракија, сирће, колутови кромпира, свињска маст, старе мараме око гуше, око чела, прсти хладе танак вратић, али за кратко; Неђа вришти, после само стење, стење, све док из ушију не изађе крвави гној. Сад, уплашени, траже доктора Маљу, са плавим увојцима у наручју, и ћебе, иако је лето. Водице у уши. Неђа вришти док не поцрвени. Данима. Полако умину болови, а дође тишина: глув је.

24

Шумар води легије

Меци су то, жути, већи и мањи, с нетакнутим капислама, белим и црвенкастим куршумима, зарад чега се босим ногама разгрће зеље и канџаста скривена купина болно пара кожу кроз црне наслаге; ако нађу, Глувча разгласи. Лале, Данче, Гога и Цане сикћу, брадице напред, хватају га за уста, вуку за кошуљу — не вреди, отме се, виче неодмерено као сваки глуварко. Дођу Жоја, Бане, Понекад и Деско, али љутња их је већ прошла. Уосталом, и тако не би умели сами: лепи кругови метака, мали, већи, највећи, из мекане земље вире само каписле; наложе ватру и чекају, чекају, леже у заседи, чују како у грудима туку мала срца, а онда запрашти, полети увис жеравица, чауре падају као врапци. Нађу понекад и реденике, црне, костурасто празне, још заударају на подмаз. Испуне их чаурама и опашу се, укрсте их на грудима и смешкају се, уживају у себи, необичнима. Ако не нађу ништа, ако је нађено све што је могло да се нађе, траже опет. Газе ижђикалу кукуту, трсе је, отровни сок клизи у земљу; штапом покидају младе, тек приврежене купине, поваљају маслачак на уврати под врбама, тече млеч, само се хоћу-нећу придиже опет, кидају га; прескачу плотове, краду трешње; попну се на врбе па се сфуљају низ гране; завирују у шупљине по дудовима, обилазе скривене кутове дворишта, сулдрме и настрешнице, завуку се на таване, остављају свој мирис на сенарама, у свињцима, пљују с крушке, рију по гомили шљунка. Све је пуно њих: сва дворишта, све дрвеће, све траве, сви путићи, све баште, све уврате. Свуда виде себе; један Лале као рој звезда свуда наоколо. У множини за колима која је шила није био Шумар, са нагласком на а, који је заиста био шумар а звали су га Шумар у свим селима подјухорским, од Доњег Мајура до Својнова. Теку бање. Десна обала дозвољава да буде поткопавана, леву насипају ветрови. Веју паперје с врба и топола, као снег. Онда ђикају млађари. Али шумар не залази тамо, то су врбаци. А дечаци не залазе у шуму; виногради, виногради су њихова последња тачка. Где се онда сретну? У сокачету, наравно. Виде га издалека како плови зеленишем; необичан, занет поглед, необичан, раван, нечујан ход. Лале утрне, 25

осети чудо: мимоходи их дух из давних времена. Ни глас се не чује, ни звук; ни добар дан, ни ха, ни ху; ни ципеле не трупну; ни штап. Само једном чуо је Лале његов глас, о вече црно, тајанствено, кад чује се Шумарев глас! И тада је говорио нерадо, било је то, у ствари, једно шапутање, изнуђено, Цопни га био сколетео; видело се да нема куд, врпољио се, окретао беспомоћно главу, одуговлачио, као да се бојао да ће прекршити заклетву. Лале није разабирао речи, а стезало му се у грудима: глас је изгледао као да долази из даљине, као да надјачава хујање времена. … Рекао сам и рећи ћу опет… а сад ми лепо изађи из авлије… и води то штене са собом. … Ел си човек, Шумаре, што не кажеш ки човек! … Немам више шта да кажем.

He без напора, као све друго, ономе ко је тражио по селима подјухорским дато је да дозна како је после тога код Цопнија долазила тројка, предводио је Раца Циганин, рођени Мијин брат; извежбано је куцао и позивао као за преку потребу — прече од сна — подизао рамена увис: ратно стање. Али Цопни је то очекивао и није био у кући, Сека није лагала. Батеријском лампом, светлуца кроз фиронгу, узалуд; Цопни је на највећој крушки, седи мирно на грани, заклоњен тмином лишћа. Све чује а нешто и види, месечина је. Рацу стрељали. Мија цинкари. Цопни тера своје. Крушка још буја, до неба, храниће Лалета и другове много година пре него што почне да се суши заслугом свиња: једне године њихов за клање одређен пород би посебно диваљ и узнемирен и огули крушку целим обимом, при земљи. Шумар ходи бешумно. Лалету трепери срце; мирис изгажене травуљине; везе славуј, далеко; врапци близу а тихо: џив џив; у дворишту пилићи, кокошке, исто тако. Све је садашње осим шумара. Ко је он? Расин je о томе имао неко мишљење. Овде је одувек било људи, ко зна којих и каквих? Ми знамо, рецимо, за Илире и Трачане. Па дошли Римљани, војници у кратким сукњама, млади, црни, главати, а Илирке и Трачанке су свакако биле нешто за гледање, чобански сој, румене; па отимачине. Па онда се Трачанима и Илирима рађају неки мали, поносити центуриони крупних очију и дугих трепавица — картагињанских — с маслинастом кожом мелеза. После дођу Словени, са косом од сламе. Па ти млади Трачани, Илири — Римљани, Феничани, Грци — па те младе Словенке, па ти млади Словени и те младе Илирке, Трачанке — Римљанке, Картагињанке, Гркиње, Арапке — туђе се пожели страсно 26

док Сирије кожу пали — ко ће сад знати? А онда дођу крсташи, цео свет Карла Великог, мистичан, шта све не довуку у шаторе! Па Атила и његови Хуни, и Авари, голи спавају с кобилама у степи! Па Турци, они су времена имали много тога и да приволе: лепи, неговани, милогласни, препредени, с кићеним оделом и оружјем! Паше, бегови, are, кадије! Колико ли су, нетакнуте, за њима уздисале? И сад видиш: сокаком мирно ходи центурион неки, занет и крупноглав, само што није у сукњи и сандалама, какво чудо? Или: коњушар крупнорамени грофа Бурбонског отегао доњу усну као ован на моју Жанет, или Турчин кукаста носа, с брцима лепим, швалерски јој подиже груди, очима жутим. А зове се шумски — Бориша. А коса жута, где му је? И тај Шумар ко је, како би човек погодио? Лале је могао нешто да разабере и од учитељице Вере; говорила је неупитана, Лале се никад не би усудио. Лоше, лоше ви децо говорите! Ох; боже мој, овде се тако рђаво говори! Морате из књига да учите правилан говор, морате много да читате. Понека деца имају срећу; у Западној Србији, одакле је и Вук, који је најправилнији говор српски забележио, па и у Херцеговини, понегде у Босни. Али овде, овде, боже сачувај! Народи се изукрштали, језици се измешали; наречја са југа колико хоћеш. Бугарски, свака друга реч турска, можда и персијска, арапска, египатска. Па се умешао мађарски — хунски, аварски, шта ли је. А од последњих ратова помало немачки и француски. А све се то мешало у неприликама, у ратовима, у журби, па се осакатило, прекратило, искривило. Чудан живот, чудан говор! Све изгледа недовршено, привремено, а опет се прима тако лежерно, мирно, живи се са тим, живи, ех, шта живот чини од људи! Дођу Словени, Илирке рађају Словене, дођу Хуни, Словенке рађају Хуне. Био је сурови обичај да освајачи побију мушкарце, а оставе жене. Тако су настали Бугари: мајке Словенке, очеви Хуни. А ко све није! Па Турци! Беговско право на прву брачну ноћ, не, не, то није измишљотина. Бег је узимао коју је девојку хтео, а оне су почесто биле и срећне због тога, него шта! Бег није шала! Боже мили, чуда великога: шта све наприча учитељица Вера! А Голубјев? Шумара не зна ни он, дакако, али Лалету доприноси: Хореум Марги, главна житница, ето здјес било! Почиње од Римљана: На ушћу Раванице у Мораву још стоје темељи римског моста, а мало повише била је караула, утврђење, логор. Имали су, разуме се, и водовод, још се могу откопати оловне цеви. Обалама су, дакле, ишли легионари са округлим штитовима и 27

правим мачевима, под сјајним шлемовима са перјаницама, пешке, у четвороредима, можда и у двоколицама. А где су ти мужјаци налазили себи жене? Ти млади успаљени пагани — кога су приносили на жртву Венери? Ми Словени смо плави, а овде, по градовима и селима дуж Мораве толико има људи лепог профила и густе таласаве косе! Ну, раскажу вам, ребјата! He личе на Турке, њет! Можно бит Хелени, знакома што они бежали перед Турками, почетком четрнаестог века. У долини реке Црнице, од извора до ушћа, налазе се остаци једног хеленског насеља из тог времена. Вероватно су га основали калуђери, можно бит из Свете Горе. Ах, ти грчки калуђери! Как абрашћалис они Богу! Грек, грек. Ат таво слова пријдјот и слово грех! Ње знакомаја вам атеческаја историја, но ја вам раскажу! Професор историје и русково језика Иван Голубјев. Ђонови натопљени фирнајсом. Три ученика у гуменим опанцима. На леђима ранац, они ништа. Лов? He. Јесте ли некад видели как плачет срна? Ње увиђели? Ја увижу. Било ето давно таму назад. Атстрељил јејо мај атјец; так грустно, так грустно! Отада ја не убијам животиње. Хватали смо врапце, ето да! Тако, дође јесен, а ми деца, Татарчићи — ну, ја Татарин, мој матерњи језик татарски — одемо на раскрсницу… но, как кажетса, там где се врше пшеница, так, гумно, и поставимо адну лавушку, адно корито, да, да, и здјес тоже знају. Сакријемо се иза плота… но, ета адна радост, њичево! Јесење сунце разлива се по учионици. Професор Иван Голубјев коритом хвата врапце, понекад гугутке; галаме Татарчићи а плеву жуту разноси степски ветар. Радују се очевима својим, плачу због срна. Ништа за лов, али ипак нешто носе: прекраћени пијук, ашовчиће. Вододерина је помогла, културни слој један метар. Глинена посудица за уље из млађег каменог доба. Има облик жене која седи. Маштовито. Врх стреле, од камена. Бистро, бистро ребјата, харашо! Школска збирка увећава се сваке године, разврстано најпре по ерама, па по вековима, најзад по годинама; зуби мамута из леденог доба; шљунак са рупом: камене секире; разбијени лонци, сисата жена без главе, велика као шака, у стакленом кавезу… на црвеној чоји; прстени римских стубова, камена глава бога окрњеног носа, борна кола у рељефу; пернати буздовани, стрелице, још би могле да послуже; новчићи с ликом царева. Један Татарин довлачи историју у школски кабинет.

28

Лале посматра пажљиво али не препознаје траг Шумара. Све му се сад помешало, све је могуће: Римљанин, Грк, Авар, Хун, Феничанин, Гот. Незадовољан је, хтео би да зна тачно. Распитује се: Подјухорци, они морају да знају, ту ништа скривено остати не може! Пцето, нит ромори, нит говори! Ако баш мора — онда онако његовски, шапуће: пола разумеш, пола не разумеш. Саможивац. Нема човека с ким се дружи, нема да назове Бога ки човек, нема да стане да поприча ки човек. Лале опрезно: Туђинац, изгледа као туђинац, тај поглед, тај укочен ход — као Трачанин, Келт, можда Феничанин, Римљанин, Хун? Дражинац, дражинац је он био, ето шта је! Зна то сваки у овим селима. С Васићем. Његова се пикала, шта он рекне било је готово. С њима није било као с другима, с њима је говорио. С њима је певао као птица! Лале се буни: Али није реч о томе! Свако је могао да буде дражинац. Шумар води легије, сумњив је, можда има на души силовања, децу је можда убијао? Секо, мори, ово ти дете, да простиш, некако уврнуто! Прича све неке чудне ствари! Ко је ту сад уврнут? Ко се ту прави луд? Онај који истражује ту чак мало подиже глас: Нисте никад чули за туђинце, ту и тамо? Можда сте и Турке заборавили? И Латине? И црне Арапе? и Грке? И Цинцаре? А римска насеља крај путева? А турске тврђаве на хисарима? Смешкају се — што има замлаћен свет, Боже благи! Е па сад, остало од старине, прича се, неко џидовско гробље, гор повише Градиште, били неки велики људи, копау се љуцке коске, цеванице од по метар, а има и Јеринин град, Јерина га зидала с кулук и велике муке видо народ док га подиго, а сад од њега сам камење, легу се змије; а разан народ био, то је тачно, па и сад ги има, ако оћеш, свакојаки. Сваки воли овди да живи! Дође и остане. He мож га отераш више ни с пушку!

29

Лалетова добра воља мирише као ђурђевак

Плот један, од мирисне врбовине исплетен, осушен, побелео, поцрнео — бројни жутови, зељови, гарови поткопавају, ту и тамо босе ноге које траже упориште прескачући, мрежасто размичу — који прави сметове, штити репуш, кукуту, коприве, крије метке, реденике, шаржере, кога надлећу без крила — тај плот задржава мисао. Јер Лале, Данче, Гога и Цане још увек су ту; нису нашли метке, чак ни реденике, Глувча није разгласио, Жоја, Бане, па ни Деско, нису дотрчали, нема отимања, завереничког договарања, узбуђивања; маслачци се раширили на сунцу, сунца у трави; врбе у редовима миришу. Пречицом, пољем које већ одавно није видело воде лековите а мутне — детелина, кукурузи, па и троскавац, маслачак, хоћу-нећу, паламида, штирак, медак, пепељуга, све је доказ — корача Расин Царић, опсенар, овејанко, који је селима подјухорским прошао много пута, који је ударан и ударао тешко, бушио образе пред свима и дивљење изазвао велико и траг у души Драгована М Перића оставио вечит. На троскавцу, на маслачку, под врбама, на путићу, Лале и који су с њим. Који сте да сте — склоните се! Кобајаги спавају. Који сте да сте — склоните се! Ја сам Расин Царић, газим по земљи и по води, по жеравици, стаклу, жилетима, људима, женама и деци! Јаој, јаој, склањамо се! Да видимо овога! Лале. Лале? А ноге кад су опране. Пих! А руке? Пииииих! А врат, а уши? Пих, пих, пих! Све пих? Губи се, спавам!

30

Али не спава. Подиже се у њему благонаклоност, уздрхтало гостољубље душе, разлива се по Расину и свуда. Онај који је истраживао имао је прилике лично да се увери у истинитост тога: у мајско пре подне, на крају Жикиног сокачета, под врбама лепо упарађеним, на троскавцу и маслачку, Лалетова добра воља мирише као ђурђевак. Ситан, ситан звон донесе налет ветра из поља, акнути поштар Миса — качкет изветао на сунцу и киши, трагови балеге — магаре своје, звецкаво окићено, витла по утрини. Запис по средини, жирородни, знамењем крста рањаван, шуми тијано, сотонски, ноћу кад Цопни га пијано мимоходи; девојке — додолке препланула лица; беле, шиљате, безмлечне груди цимкају се кораком, кораком; додоле, млађане, под сунцем тешким, додоле, па утамни све и утихне запис; цикне опет прва, црни барјак развије до крошње, руке-чакље закљоцају у грању; коса се најежи под капом шљампавом, хладни зној цурне на потиљку: коју би од њих, Цопни грешниче, у кукурузима, у топло подне зујаво? Продорно писне локомотива, заврши се репом који змијски мане над пољима, суне као крилата аждаја из облака, падајући на усамљена места; нико не постаје аловит, не расту крилца под мишком, ни видовит, нема потребе да ћути и скрива; сведочи о кретању — татата татата татата — много бржем него што дозвољавају кривина и мост на Морави. Сви знају да је унутра, под четвртастим качкетом машиновоће, један гарави који локомотиву убрзава баш на том месту, нешто пре кривине, на улазу у поље, зато што зна да сви знају. Крв му лагано разара сифилис. У дворишту сипљивог Којадина, подмуклице, повремено придављеног и модрог и без руку осветничких, који у надахнућу прозиваше Мусу Микановог, недоученога, да би сломио врат непознатоме, да би онај који се снагом великом хвали ходећи селима подјухорским смрт видео пре њега — у дворишту, дакле, за које Расин још не зна чије је, мекећу бели јарићи с ресама; трупкају укоченим ножицама, сишу кроз плот Лалетове прсте. Прво међу њима, нико не зна које — око подмуклице процениће — биће заклано за Свету Тројицу и кожа разапета сламом или дрвцима — мекано бело крзно унутра — висиће на стрехи са дворишне стране; друго Којадин коље за своју славу, летњег Светог Николу — што је било jape, сада мекано, плавичасто бело, крваво по рубовима, прави друштво ономе што је већ окрутело и жуто; треће повремено модри обаљује за Светог Илију. Четврто, женско — белег на челу, дугачка крива њушка и ресе 31

обећавају млеко, мирише већ јарчевину смрадну коју дашци неосетни набацују однекуд — Којадин је одредио за чување. Писак локомотиве, лудачко брзи тутањ воза, татата татата татата, буде и прође, али ситан, ситан звон доносе ветрови, јарићи трупкају и мекећу, траже прсте, у врбама и на маслачцима пчеле, мушице између, врапци немирни дрско слећу у траву, голуби и грлице гучу поиздаље. А Расин Царић, овејанко, пребројава чауре, потамнеле у жеравици; уместо каписла — рупице, ту и тамо месингано набубреле и напукле. Пет чаура жутих, мало барутно мрког, распознају да је у питању карабин, осам, девет, девет кратких, брзоклизећих — сребрнаста глаткоћа — од машингевера, једна противавионска, мрко жута, већа од шаке која је држи; мој оцко вози машину. Дванаест, тринаест, шеснаест жутих, од пушке, од митраљеза, пасују, лепо уденутих у парче црно лакованог реденика; попуњена федераста ребарца; три имају лабаве, мало одране куршуме: ископани из земље, кад се пепео охлади; његовог оца терали колима, ууууууууу, и пуцали, то је он, Лале! А сад нема чаура; хаљиница без џепова, шав под мишком подеран. Нема нема нема, нема. Нема. Била мајка Стојанка. Више је нема. Псссст, псссст, њену је мајку убио отац! Псссст, псссст! Одвели га. И баба Жана није ту, у пољу је; бере траву: штирак, пепељугу, мувар, млечику, паламиду ако је млада и не боде; понекад, с краја, ако је поље пусто, украде мало детелине. У шљивару, ограђена дебелим плотом, чекају и скиче три назимета.

32

Луне молер западно од Муниха

Ко сад пита? Ко одговара? Да ли Расин нешто пита? Да ли Расин слуша? Или се све то прича само зато да у селима подјухорским не остане нешто сакривено? Једна бела чатмара, кривозида, притиснута кровурином, ћерамида пуна лишајева нагорелих на сунцу, сама у дворишту; две кајсије, рачвасте близу утабане земље, кора углачана рукама, саме у дворишту; с јужне стране, покрај белог зида, вињаге — саме саме саме. Первази варљиво исказују добродошлицу: унутра је одмах тамно. Али ко је, долазећи из поља, већ видео мали, подмукли, тамни прозор — четири прљава, непрозирна, лукава оканца, н јутарње сунце одбијају, унутра ниједан зрак — ко је све то видео тај не може бити преварен первазима. Улазе безгласни, босе ноге на хладном глиненом поду. Астал. Клупа, са филоретнама. Шапуће: Мој отац је офарбао клупу. У ћошку кревет прекривен црвено црном чергом. Шапућу: To je кревет, то је тај кревет! Она: Видите како је та соба омалана, то је мој отац омалао, мој отац је молер. Ово је све мустрама, у четири боје, a rope линије, видите како су лепе линије! Милун молер, Милун Луне молер у јужној Немачкој, западно од Муниха, Муниша или Минхена, девет километара од Зингена према швајцарској граници, у селу Аху — он пише Ацх, Стојанка чита Ацх али не отписује на Ацх — кратко подшишаним четкама, такозваним шајберицама, шајбује лепо глетоване, високе зидове гостинске собе газде Ханса: лепо умаче, лепо стреса четку да боја не проклизи под мустром: жута, резеда, зелена, розе и црвена у виду лепих лиснатих ружа на зидовима, у виду капљица целих и размазаних на лицу, рукама, џемперу и старим Хансовим шталским панталонама; све свеже, тешко периве анилинске боје. Јаше мердевине. Заклати их укрућеним ногама, корача: тупа-туп, тупа-туп; до следећег зидноанилинског на туткало и свеже кречено миришућег цвета. Добро укоченим, затубастим прстима, понекад и целом мршавом и длакавом руком до лакта, належе круте воштане мустре и шајбује, шајбује. Пошта у то време иде редовно, преко Швајцарске, и адресована на Ацх, али сви у Аху окрећу главу према северу, јер све иде прво у Зинген и отуд, разврстано, долази олимпијом. Тако и молер Луне који овде има ново, заробљеничко име: Клакер; одмах по доласку, пред 33

свима, и пред газдом Хансом, озарено је показао прстом на шпедитер пун цин-цан бочица с белим порцеланским патент затварачем и викао: Клакер, клакер! Био је жедан, али и обрадован: такве исте клакере довозио је у села подјухорска на Благу Марију Фрања Неменски, у зеленом шпедитеру са црвеним и белим тачкастим срцима. Тако је, дакле, и молер по имену Клакер окретао главу на север, где се није могао налазити неко ко је морао да пише, али одакле је по реду овдашњем стизала олимпија, узаман. Газди Хансу пишу синови: Никс, Клакар, никс! Али шта ради неко ко чита Ацх и ко би морао да пише Ацх, можда и да се слика, с Данчетом у наручју, као што се то зна у Аху да је ред? Иде увече у шљивар. Жанини назимићи осете је, тихо, поспано, пријатељски, загрде. Хлади је промаја с поља: разголитила се, само кошуља без рукава, сисе набрекле, кад подигне руке да заглади косу, подигну се и оне. Шта тражи увече у шљивару, зашто увече? Укрутио ноге, заклати се налево — надесно коракне: тупа-туп; шајберица одсликава пупољке. Месечина? Зар нема месечине? Нема. Данче спава. Жана брине за назимиће, поподне у казану под вајатом кувала штир и пепељугу. Сад четврта мустра — црвено. Ако сад не упрска, Ханс ће частити пиво. Слабо је ко и остао у селу, али неко се увек нађе. Па војници, свуда има војника. Можда и силом? Кад би се само јавила, једну реч: Здраво! Здраво и живо, ништа више, толико и тачка, сасвим довољно! Ни реч. Омалана је Хансова гостинска соба, почишћено двориште, сазидан нов кокошарник, преграђена штала, угарено је, довучена су дрва из Валдберга, окречена стабла у воћњаку, посејано, обрано, посејано, обрано, а олимпија не довози ни реч, не довози. Тамне, олујне нођи. Урлик, језа. Избистре се. Хладне и мразовите. Отопли, свира у стрехама југо, капље. Забљеште воде, опет месечина. Отворе се неке уставе па све заграји, зажамори, зазуји, забруји, ври од звукова и гласова, али она реч не стиже, не стиже. Једном ипак стигне. Ханс виче још од капијице, маше њоме док се пење бетонском стазом (двориште је мало узбрдо): Клакар, Клакар, фир дих! Смеје се, мило је и њему, зна зашто је Клакар тужан, све зна. Али шта пише у томе писму? Зашто Клакар урла, зашто удара главом о зид? Ханс подиже са земље писмо у коме пише нешто страшно, он не зна шта пише, али у селима подјухорским дознало се. Округластим рукописом, раскреченим ђачким пером, плаво на бело, стајало је: Дознали смо твоу атресу преко Црвени крс па ако си Жив дужнос ние

34

да ти јавимо датие Жена Стојанка млого добро поштое твоу кућу одамно претворила у јебарник. Месна Команда. Ко је Месна Команда која живог сахрањује Милуна молера, Лунета, Клакера или Клакара, како више воли Ханс? Ко је написао писмо због којег Клакар три месеца, три најгора месеца — јер нико живи више не верује у газде и заробљенике — не чисти шталу, не иде по дрва, не музе краве, не ложи ватру, не једе за столом, не пије пиво, чак ни клакер, и одбија да сведочи да је са ратним заробљеницима Ханс поступао добро? Да ли је то нешто за професора историје Ивана Голубјева? Шта Татарчићи траже на гумну? Културни слој један метар; ђонови натопљени фирнајсом; три ћака у гуменим опанцима: трагова нема. Али кревет на коме је лежала Стојанка — била је ноћ, пролеће, месечина — још je у ћошку. Пссст, псст! Гвоздени кревет, ољускана боја, љубичасти анђелчићи лете по жутим таблама. Сламарица, јастук, черга: пссст. Нема трагова. Хаљиница без џепова, нема чаура, нема нема нема. У множини за колима која је ишла није било Милуна молера, или Лунета, Клакера, Клакара, јер се у то време налазио у Топоници код Ниша, у Еф крилу, под стражом, пошто је, примивши писмо неистинито и тешко и изгубивши разум код газде Ханса у селу Аху, девет километара од града Зингена према швајцарској граници, у селу подјухорском секиром убио жену своју, на спавању, пред само свануће, после трећег поја петлова, кад је најслаће сањала. Лекари су управо контали да га преместе у слободњаке, јер је био миран, послушан и богобојажљив. Понекад им се чинило да је превише паметан за једног лудака, да је разуман а лукав, и опасан. Али кад би га видели како седи на поду с ногама под брадом, утростручен, омршавео, и пуши, знали су да немa преваре нити Милуну молеру лека; тако га је Лале и упамтио: седи на басамацима опаљеним сунцем, колена му додирују браду, рукама их обгрлио, и пуши, пуши, два нагорела прста право увис, напућена уста, цигарета брзо постаје пикавац, и разговара с Цопнијем, јер они су били другари.

35

Неко ко лик деци даје

Последњи још није питан а изручује у траву две гомиле чаура, шири у чуду очи, издужује врат, издужује се цео, и Расин зна: један такав расте у Соколцу под Романијом, име му је Вехбија. Ко је тај што лик деци даје под Јухором и Романијом? Трагови куда воде? Подваљује, подваљује! Нико овде не памти, а истраживања готово никада нису усмерена у том правцу: ради зида од нетесаног камена, који је сада већ упола затрпан, Татарин не прти ранац и не жртвује ципеле натопљене фирнајсом, а три ученика не раде самостално. Морава је тада текла ближе селу, није била тако широка а имала је стрме обале; није било спрудова и насипа, пут је на обе стране водио близу воде и намерници су често прелазили, чамцем и којекако, крали бостан и шта све не, јер отуд све се видело као на длану. И тада је вода била лековита и вукла је по дну округласти шљунак у свим бојама — од гранита, кварца, мермера, оникса, травертина — а под обалу набацивала и песак, жут, светлуцав и бео. А камење које није постало шљунак постало је зид, заслугом Јеротија Јере, кочијаша, гласоноше и поштоноше Кнежевог, угледног, за дично воспоминание претходника поштара Мисе, који је пошту и намернике ту и тамо, од мезулане равновске преузимао и путевима рђавим и коњима којекаквим возио до мезулане варваринске (селима подјухорским он је, дакле, пре Расина и пре онога који истражује много пута пролазио); намернике је, ту и тамо, понекад, свраћао у дом свој и гостио, дакако за паре. Била је то, додуше, непријављена кафана, али Кнез је својим гласоношама понешто и кроз прсте гледао. Од њега се, неправедно, сви иза зида прозваше Јеротијевићи, Јерићи, Мезуланџије, Кафеџије. Јера се, значи, у слободно време бацио на ограђивање. Човек који службом својом такове прилике има да много тога види, а још више чује, мора на крају да почне зазирати и за сопствену младу жену која слободу има саблажњиву. Зато је у потоку скупљао све што још није постало шљунак, па и оно што није постало песак, ако се на сунцу довољно испекло и отврдло; па и ако није, оно ће тек у авлији. Тамо се то лепо уфатира: пет фати, десет, петнаест, двадесет. Камен на камен, малтер од свеже гашеног креча везује лепо, на крају црвена 36

ћерамида из аустроугарских црепана: ни кад стане насред авлије Јера не види ништа осим крошњи дудова у Талиним чаирима, иза њих врбаке, ако је ведро — модре планине тамо негде далеко преко Мораве, а на супротној страни зелениш у брдима која су даровала недоправљени шљунак и песак. Јерина Малина морала је видети мање, јер је била мања. Али она је видела више. Јер кад је она погледала, иза високог зида вирила је једна глава; врат се издужује, очи се шире у чуду. Сад и Малина прави такво лице, али њему је то природно својство. Да ли стоји на земљи или се попео на нешто? На земљи је, јер глава се креће дуж зида: сад је овде, сад онде, али поглед увек погађа малу Малину. Један велики и јадна мала. Ту се сад одвија један дијалог који свако разуме. He осећа се сигурном унутра, могао би да прескочи зид. He би волела да прескочи зид, волела би да је она иза зида. И он би волео Малину иза зида, али хтео би и преко зида: гладан је. Али Малини пада на памет свашта. Хоће да бежи у комшилук преко пута: измислити неки разлог, потражити нешто на послугу. He вреди, он је већ на капији: висок, коврџава коса, лепи зуби. Рекли ми да је ту кафана, дал ме преварили? Нису, ал не ради, Јера није код куће. Молио би да ради. Млого је рано. Идем издалека, не могу да угађам време. Тако се завршава јутарњи разговор. Висока капија прогута једног великог и једну малу. Брзорука и хитронога Малина петла за гушу, а високи већ послује на дрвљанику: све зна где је, ошацовао је иза зида. Букти ватра у оџаку, над њом вериге, на веригама бакрач, у бакрачу вода, у води не пева петао, већ се кува. Погача из црепуље од јуче, али неко ко је висок и гладан има јаке зубе. После Малина иде у подрум за вино — то je, уствари, качара, али сви хоће да је подрум и подрум је — нагиње се да сипа, али неко је опасно иза ње, помаже јој да сипа како не треба. Док пије не гледа у просуто, већ у Малину. Пије и она и узима му пехар из руку. Капија је замандаљена, врата затворена; један велики и једна мала сналазе се брзо. Потом је на кљокани, у сену, направљен нови лежај и Малина га обилази често у току два дана, колико Јери треба да се врати. Чудо једно шта може Малина за два дана! Али високи гледа с кљокане на пут, иде му се; узалуд му обећава нови Јерин пут, не вреде молбе, неко ко лик деци даје мора да иде, и иде, стићи ће до Соколца под Романијом, и даље: траг води у Гацко, 37

Билећу и Дубровник. Ту се губи. Да ли се губи? Можда би неко, упоран, који би се решио да крстари Новом Земљом, нашао доказ на Мичигенском језеру? Непроверено. Онај који је истраживао са сигурношћу тврди једино да је Малинино стање после тога са осмехом стављано на терет Јери, годинама, све док није постало превише очигледно да дечкић има тршаву косу, зачућене велике очи и наклоност да се издужује и вири преко зида. Јера чак и тада. Па су се намножили који издужују врат и шире очи, и на крају Цане, или Јера, или Трша. Изручио све чауре и сад чека да нестану; али Расин, задовољан, креће у поље, има намеру да насече ракиту, да је ољушти и котарице беле чаробно да плете; још не ослушкује, само тврди да ће тога бити, тихи клинг-кланг звуци зрења, у зору; путеви, ограде, канали с бистром водом, беле кућице. Лале то замишља другачије: као караула пред мостом која, кад се гледа издалека, вири из кукуруза. У њој је једно време живео железничар са женом и две ћерке.

38

Трагови у блату кратковечни

Пронађи очима соколовим, без помоћи Татарина, трагове тројице дечака и једне девојчице; блато се отада стврдло и скрунило много пута. Осим тога они кад босе кад обувене табане одсликавају само ако се баш мора: увек крајичком, оцедитом стрмином, понекад је ту и троскавац који се, низак, одмах усправља, а блато се на њему осуши и развеје у прашину, или га спере киша. Тако и пољским путићем. Само су ту оцедито и троскавац по средини, све до кривине пред којом Миле Мечка убрзава, звижди налакћен и загледан у даљину кобајаги, гарав под четвртастим качкетом: на кожи лепљива, масна гар, скида се тешко, увукла се у поре, под кожом сифилис, још теже. Криза је прошла, сада потајно ради у другом стадијуму. Миле Мечка не зна, неће да зна, и пркосно се нада. Спреман је да се раскопча пред свима, јер тврди: Сјебо сам га ракијом, изгорео сам га начисто! Тако, са сјебеним сифилисом у другом стадијуму, са пркосном надом, Мечка убрзава, налакћује се, гледа кобајаги у даљину, повлачи ручицу; са том пркосном надом и моћна УHPPA продорно писне и поплаши децу која су и без тога, од самог тутња и силине ваздуха, спремна да попадају. Али нема потребе нико да се даље труди, јер деца нису нити мисле тамо. (Само узгред нека буде поменуто: кривина је још увек иста, али сада је дупли колосек и композидије вуку електричне локомотиве, глас им се откида тешко и јечи равницом, боје чоколаде). Можда кроз баште — мрко преорано или изриљано опет има беличасту стазу — пошто су пробали зелене кајсије и гледали се кратко, укочено, скисељеним лицима; можда стреме Цопнијевој крушки коју ће јако узнемирене свиње једне године, пред другу поплаву, осушити начисто огуливши јој приземно дебелу, испуцалу кору? Трагова, наравно, нема и само непоузданим методом сведочења, коме се, међутим, упркос томе, у подјухорским селима даје предност, може се утврдити да су, слушајући сребрнасто шуштање лишћа и крц-крц помицање моћних грана, мада им то није била намера, растеривали свраке, грлице, врапце, понекад вредног детлића коме нису имали шта да замере — гурају радознало прсте у његову кљунотворину, гребу упоређујући на штету својих ноктију — лопужу сојку, нестрпљиву за гозбу као што су и они, па и самог копца 39

који кружи све ниже, јер у свим двориштима пијуче. На крају лета, јер та крушка је сазревала између Мале и Велике Госпојине, пењу се у крошњу, свако има један моћан стуб за себе. Дан је, није ноћ, али свако од њих може да се сети Цопнија који је све стубове, рачвасте даље и даље, имао за себе кад је било густо; ако се и не сете сами, ту је Кадифка или Када која ваздан, све једно па једно, опомиње да је Цопни одредио: Крушке морају бити стрешене на земљу, покупљене и акнуте у каце, да провру и да се онда испече јака крушковача, бела и испарљива; и Када је тада већ волела да цугне, кришом. Нешто што је Цопни правио од тешког зеленог камена — никакав креч, никакав цемент, само наслаган камен на камен — у селима подјухорским зову сулдрма; пажљиво истрешен барут из метака, пошто се куршуми расклате и поваде — као срце оловке исечено накосо, као набубрели квадратићи — има своје место под стрехом, а сваки раван камен у зиду сулдрме носи црни печат експлозије: у питању су прангије које кришом у фабрици израђује мајстор Цирил, а јефтино продаје људина Милоје. Различите су и грувају различито, али нема пробирача, у свачијим рукама je по једно топче — и тако их зову — и свако се радује: то су пуцњи који не убијају. Понеко, преусхићен, неопрезан, препуни. Топче се отргне, полети преко авлија, ако падне на кров страда цреп, можда два. Лалету се није отргло али је једном набрекло и испуцало по дужини на више места: пунио га је белим прахом америчког динамита пакованог у масну зелену хартију. Али зашто их тражити тамо, кад ни помислили нису! Ни тамо, ни тамо! А трагова нема: црно моловане кругове, без мустри и без шајберица, сигурно спрала киша. Све што је унутра једнако рђа јер прислоњени, угнути кров прокишњава, зидови који не знају за малтер — нахерили се. У њима се, можда, још увек скрива неко топче, макар колико оксидисало, које крута телефонска жица згодно удаљава од руке док пуца мало или много. Ако треба — срушити ! Немогуће: зид се спустио под земљу, у септичку јаму. Планска кућа има водовод, купатило, бетонску ограду, ружичњак. Због свега тога камен који је слушао експлозије морао је у јаму пуну испарења. Било је дана кад три дечака и једна девојчица нису бринули, нису нимало били тужни што су им трагови у блату кратковечни. Одсликавају их средином улице зането и предано, као да ће вечно стајати за њима, у камен утиснути, изливени у бетону, трагови знаменитих, штрапке јунака. И не осврну се: пред њима, на прописном одстојању, у истом правцу, једна за другом, две леве 40

ципеле, рахитично уске и дугачке. To је Жоја. Шљапка. Десна нога баца се лево. Мувају се у ребра, кикоћу се увлачећи главе у рамена; јер ако чује, застане, шутира у цеванице непредвидљивом путањом: нишани леву, погађа десну. Све што је мање и слабије од њега мора да ћути, или да има модре цеванице и опет да ћути. А све што је јаче неће да се смеје — само се смеши и тапше Жоју по леђима: Тако је, момче, не дозвољавај да ти маленкост квари вољу! Ципела је ципела и кад је лева! Тако га теше, а можда и себе бране? Како су се распариле, нико не зна, и где су две десне, нико не зна. Мука их разједа: како да не виде, како да не виде! Можда неки проклети старац, намазао их лојем и гурнуо у сандук? А Жоја, зар он ништа није крив? He гура се. Подбочио се. Клај-клај, миц по миц. Гледа с висине. Ако икоме — њему. Али, ајд сад, шта? Енглеске блузе — немa. Брич панталоне, ски панталоне, дуз панталоне — немa. Пелерине — нема. Ципеле, ципеле две леве! Како? Две леве. Опа Ђоко! Дај, дај, шта мари, видиш да му се допадају, жуте као восак! Ајде, пробај му! Притисни! Стаће. Фино. Ноге су младе, прилагодиће се. Опа, момче! Алал ти вера! Цупни! Разгазиће се! Зашто три дечака и једна девојчица одсликавају своја стопала средином улице? Зашто је Жоја решио да обује своја две једине леве ципеле, да би полако и не бирајући, јер ципеле су ципеле и у блату? А зна да ће морати левом на десној, измахујући пошироко, уз опасност да се оклизне, али очински нежно, да брани недостатак као восак жутих, сада каљавих. Зашто свакоме учтиво добро јутро? Они иду у школу. Жоја је уписан са великим закашњењем и он тај пропуст брани такође очински нежно — и кочи се и све то — јер ни рутавило које би ту и тамо да избије не помаже и добар је једино, као и сваки мамлаз, да одржава ред ако учитељица Вера хоће да овласти, а она то учини увек кад се из кујне — трећа врата од учионице — осећа љути мирис запршке. Цане или — сад већ имамо велики избор — Трша или Јера или Хаџа иде нерадо, издужуја врат, шири очи, хтео би да надвиси тарабе и све да види, овде стане, онде би да скрене, Онај који удише мирис липе и расуђује с пожутелим дневницима у руци ту је једино у праву, јер и све рубрике поред Лалетовог имена лажу, много тога се не уписује. Арсић М Данче, прва у сваком дневнику, двојка из рачуна стално, из лепог писања стално, из познавања природе ту и тамо, владање непримерно три. Значи, школу волела као квочка узицу. О, како се вараш, стари мој! А оно шапутање, оно кикотање, поверавање, 41

оговарање, оне кобајаги свађице, па школица, па између четири ватре, па иде маца око тебе... Не, не, Данче је обожавала школу! Онај који с дневницима прашним у руци расуђује потрже сад Лалета. У реду, у реду, стари мој, доказа има! Сваки аматер у гуменим опанцима са нешто мало праксе код Татарина може и данас да отвори једна врата која изнутра нису никада бојена и да покаже: словима крупним и разложним, ч ћирилицом изврнуто, мирно као столица, пише чове човек станислав лале. У шестој години Лале исписује слова, а још много пре тога, на нахереним басамацима, док мирише замбак и нико не обраћа пажњу на њега, прави од блата локомотиву, броји до пет стотина a Неђа глувча — ко би други? — разглашава па мора испочетка, чита причу о непослушном петлу, а једном чак — Бане га је навео на то ласкањем, требало му да однесе у школу као домаћи задатак — црта и боји карту Африке. А ко азбуку зна напамет, него Лале. А чија се свеска за лепо писање носа из разреда у разред, него Лалетова. А ко тупавима понавља девет пута осам седамдесет два, него Лале. Али кад нове читанке у тако малом броју лепо се на катедри наслажу једна на другу — коме би прва него Лалету? — Јера ипак, за сваки случај, издужује се преко свих, гласније од свих: Лалету, Лалету, Лалету! Неко ко лик деци даје, који је виши од зида — што није постало шљунак постало је зид — и трагове оставља куда прође, све до Дубровника, чини Лалету по вољи, увлачи му се у крв, у месо, у снове.

42

Шуштави џак свилобубине сласти

Школа има свилене бубе; у две учионице, на спратовима многим, руште, рукама позелењеним посмицан, дудов лист. Траже још. Још. Дебело, жуто завијање тражи џакове једрог, меканог, дудовог зеља. Врата сваког најаве шкрипањем, куцање је само за децу која уче лепо понашање; у пукотини је глава учитеља Петра. Седите, седите! Дозивајуће се клања само учитељици Вери; она за њим у ходник. Упозорава, шири руке: Неко ће бити крив, али он не. За њим, сред све слабијег руштања. Ускоро ће и дршке бити оглодане. Гусенице постају немирне; ако неко не изручи по њима, које су на даскама, на свим улазним вратима, на прозорима из поткровља, шушкаве џакове свежег дудовог лишћа, оне ће у очајању, иако већ дебељушкасте, низ летве, низ грабове мотке, олаисаним патосом, кроз пукотине, гинући масовно, преко прашине, преко шута, напасти млади дудов дрворед крај Дома културе. Извршиће, дакле, самоубиство: оно што остане иза прашине, иза шута, иза кокошака, врабаца, сврака и врана, угинуће, јер тамо лишћа готово и нема. He, не, не, никада! Све оне морају постати жућкасте, белкасте, жућкасто-белкасте свилене чауре; сва врата, сви прозори, све даске морају родити бубоплодове. Ево, већ су дебељушкасте, већ су тако умиљато споре, још мало па ће живети само за свилоконац, снене а грациозне. Ако је јуче падала киша, данас неће. Ветар. Гања облаке, суши путеве. Учитељица Вера није ни мислила да се успротиви: Децо, полако, два и два, ухватите се за руке; дудовима крај пута за Талине чаире израсло ново лишће. Барице. Нагло побујала трава. Коза затеже узицу, крава конопац, вратови над јендеком: неће траву на путу. Бели облачићи беже, крава вуче, коза вуче. Сунце. Умерена галама: све је као излет, а није. Петар осматра дудове: Пењи се ту! Лале добија свој: лепо писање, седам пута осам, овде не важи. Петар цени другачије. Све је подређено свилобубама. Важно је само дудово зеље. Неки се истичу, џакови се шушкаво надувају, али не и Лале. Са високе гране, невидљив у зеленилу, он осматра; оно што види више не може да заборави: танка сукња учитељице Вере, затегнута где треба, чиста, опеглана; цветови плави као небо могу бити само цветови на сукњи учитељице Вере, ништа друго; блуза бела, затегнута где треба, бела, преко ње мека, 43

таласава коса, лепо очешљана; шири руке, јер бира где стаје, ливадска трава је ту и тамо подбарена. Бели облачићи, па сунце бљесне у трави, у коси, на голим рукама које се шире, на блузи, на цветовима на сукњи, на небу, на лишћу. Топло. Топли ветрић. Ливадом која је местимице подбарена, невидљивим путељцима, ширећи руке, клатећи се, чиста, осунчана, идући према врбама које бело бљескају, учитељица Вера нестаје. Лале је испуњен светлошћу, ливадом и учитељицом Вером у белој блузи. Нема га под дудовима, заборавио на свилобубе. Зна пречице кроз поља; Јера, Данче и Гога, као и увек, за њим. Свуда влата, свуда искри, свуда бљеска. Равница пуна благданских мириса; венци жутог иванданског цвећа на капијама. Ни смрада свињаца, ни прштања житког блата под копитама, ни репа пуног балеге који швине крај лица: враћају се из поља, у недрима топао ветар, лактови и колена зазелењени, у очима светлуцају перунике које цветају у међама. Све то не остави трага у дневнику — узалуд се упиње онај који пожутеле као цвет липе дневнике проучава — али остави у глави учитеља Петра: он је задужен за свилобубе. Зато је учитељица Вера све препустила њему; није више само климава глава у пукотини врата, већ цео целцат, растеже кораке између скамија и спрема се да казни или награди, као бог. Сви, сви, али онај који азбуку, чије се свеске, који девет пута осам — он не може, он не сме да заборавља бубе! Он је мећу свима, он је биран! На његовом рукаву ако није, могао је бити један ширит! Али више није, он од данас није и свако нека зна: не више, никако, није и није! Уyyyyyyy! Оооооооо! Ево га где се, још једном, згрешивши, враћа кући Лaле раногрешник. Цопни, накриво насађен, испитује дланом. Ћути. Узалуд, све се дознало. Крије се — нађу га, ћути — сазнају. Мрзи школу, мрзи ууууу, мрзи ооооо, мрзи две учионице у којима рушти; учитељица Вера клати се над ливадама. Да, стари мој, тако је било. А за Цанета — можемо рећи и за Тршу или Јеру — потпуно си у праву, то се из дневника види, школу није волео. За Гогу опет ниси. He и не! Сто пута не: пре нега што се прикључио зачељу, велики шуштави џак свилобубине сласти предао је учитељу Петру.

44

45

Пун погрешно сраслих зглобова

Дајте мало озбиљности! Имајте разумевања за тешкоће у животу!

He будите пропале типчине! Цопнију није сада до: Бане реци мами и Лале реци баби. Али Кадифка Када само тако, а Сека не остаје дужна. А да ли би све то било како је било да Бане и Лале мамабаба бабамама нису, не без увесељавања, прихватили свој терет кажибабирецимами? Рекни ове старе да сам наранила пилићи да ги не баца више! Однеси матере ово зеље и рекни гу да сам га опрала! Доста! Прекините! У вражју матер с тим лалебане мамабаба рекоказо! Опет ће се тупи некоме и оде Цопни без збогом! Лагум је ствар пропала, од лагума нема ништа! Сада мора се створи стратегија, имам ја свои људи кои ће ми помогну. Свои људи је срески лекар, доктор Маља. Председник комисије за оспособљавање и онеспособљавање. Једна рука има гуку од ишчашења, ево ту. Ногу ћу искривим, овако. Докторе, мен сломена рука и нога, ја сам човек неспособан, видите и сами, џабе ме позивљу, ја за те работе нисам. Тако ће Цопни, а доктор Маља, зна се, као и сви свои људи. Али најпре Сека, она доктору Маљи дође као имати некога на селу. Тако ће и сада, што је сада кризно — а шта сада није кризно? — мало љуте, пију и доктори — их, па Маља је друг, шта гледаш ти њега! — па вино, две очишћене пилке и мало јаја. Са стратешки напуњеним ранцем Сека избије на Фигуре, нешто мало пругом, виде је за кратко на мосту па опет нестане у зеленишу на другој обали; директно из Цопнијевог плана (који ври ноћу као казан, не да му да спава) бира улице; лалекажи банереци доброћудно лице сељанке. Доктор je тек устао, баш се брије, али докторица је спремна: Па зашто опет, па зашто, жено! О, види, види, није требало! Тазе из купатила, доктор Маља слуша. А кад чује да су Цопнија једном и да некоме може да се тупи опет — никакво уверење, никакав документ, све је било на реч — поручује: Одмах, овога часа, могу да му издам уверење да буде слободан три месеца. Али за трајно морао би на комисију. Зато боље одмах на комисију, јер ко ће онда бити председник, а сад сам ја. Значи, већ сутра може у болницу, а кад дођем у визиту, исприча ми све и ја га шаљем на комисију.

46

Тако и Цопни право из стратегије, пун здравља, пред болничком капијом коју му отвара име, зна се чије. Та гвоздена ограда, то дрвеће, трава и стазе, тај болнички мир кад смо пуни здравља! Али унутра је нешто друго: гужва, журба и нервоза, шта желите друже, изволите тамо друже, не разумем друже, не пише ту ништа друже, џабе чекате друже, доктор Маља је заузет друже, ако вас је звао, онда сачекајте да проверим друже, друга врата десно друже! Друг Цопни да се не снађе? Хе, хе! Друг Цопни је то, друг Цопни, другарице! Певај ти песмице другима! Али све је пуно осим на заразном. Један кревет у осмици. Све је пуно црвеног ветра, али он се не враћа. Окренут зиду, очајава: Саћу се стварно разболим, сад сам готов! Није готов. Кад дођу у визиту, још увек пун здравља, цвили: Докторе, шта ћу ја овде, међу заразни, ја сам поломен, још ми само зараза треба! Како поломљен? Ево рука, јој, не вуци, јој! Устани! Тешко, јој, нога, једва се вучем! У један на комисију, доћи ће по тебе болничар! Визита доктор Маља, комисија доктор Маља. Али сад су голи, да се не забуни, можда ме не препозна? To сам ја, докторе, то сам ја! Ево рука, ево нога, видите како сам се искривио! Исправи му руку! Јаој, боли!

He може, да није учврстио?

He, није учврстио, мишић је лабав (бем ти бога, као челик је)! Дакле, пиши: Укочен зглоб леве руке. A нога? И нога, ево ту, укочило! Добро: деформитет зглоба карличне кости. Латера декстра. Толико. Докуменат, са печатима, у џепу је; слободан си, пружи корак, Цопни! He, будало, искриви се, можда те гледају кроз прозор! Али која нога беше крива? Лева? Да! He! Десна? Да, десна! Мало лева, мало десна. Али вратар ме гледа, кад сам долазио, био сам прав. Хе, хе, вратар је Данило, наш човек. Мало лева, мало десна. Еј, Данило мој, ево ме отпустише, узни ово папирче, то је за тебе, ал мен све горе, види како ме искриви! Ништа, видео Данило свакаква чуда. Е, откачих и тебе, сад сам ластавица! Уздравље! Цопни Брцни, који је једно претпролећно време, све док нису закрекетале жабе и зајечали пуноглавци, провео у лагуму, под 47

буретом, који је вожен пред будним очима множине, шепесао пред комисијом, враћа се с победничким документима: плаво на белом казује да је пун костобоље и погрешно сраслих зглобова, љубичасто потврђује. Још до куће није стигао, још иде пољем, никоме ништа није рекао, а већ се зна; јер шта је у селима подјухорским остало сакривено? И ко се то већ љути, ко удара шаком о сто, ко псује? Увек се неко љути, увек неко псује, увек неко удара шаком о сто. Док се једном не смркне, другом не сване. Док једном не сване, другом се не смркне. Али смркнуће се и њему, смркнуту му мајку! Набићу га у окно, три стотине под земљом! Ко се то тако сочно заклиње? Онај коме стално помињу контрареволуционарне снаге. Он је љут, њему се смркло, он удара шаком о сто, он псује. Али Цопни не даје повода. Кад је милиција штеповала у шест подјухорских атара и мирисала Лунета молера, а он га нашао у својој колиби — било је рано ујутру а већ топло, небо плаво, плаво, требало је заламати виноград — није му рекао да бежи. He, не и не! Рекао је овако: Луне мој, не бој се, то сам ја, твој Цопни! Изиђи слободно из тог сена, јер овде смо, ево, све наши: моја жена Сека, Крстина која шишти и Радунка Жидина, дошли смо да ческамо лојзе. Ел смо другари, ајд сад, кажи, ел смо другари? Ел си зато и дошо у моју колибу, што смо другари, ел тако? Ако зло теби мислим, мислио деци својој! Ел смо ми у животу искусили свашта, ел ико? Од оволицки! Ко је умео од мене и од тебе боље да рипи са обале, и на ноге и на главу? Ел смо пецкали зајно? Ел смо престравили Солунку и њеног деду Радојка, сећаш се? Она усред бостана, плете и певуцка нешто, иде Миле и то. А деда у колиби коњоше, за деду ми и не знамо, ел тако? А лубенице звоне, а диње жуте и распукле, миришу чак на спруд, вода ни иде на уста. Ајде да уплашимо Солунку, ел тако смо рекли? И уваљамо се у тињу, од главе до пете, беле ни се само очи и зуби, па ајд полако у бостан, прикрадај се, пузи уз вреже, лубеница, диња, лубеница, диња, Луне ел има — има, има и овде, готово је, полази! А Солунка врисак, ел се сећаш, ел се сећаш, ђаволи — виче — ћаволи, помажи деда-Радојко, ђаволи! А ми прпа, скачи брго у воду, побиће не Радојко с преламачу! Ел тако било, Луне? Е, а сад за Стојанку да ти кажем: бадава се плашиш, ударио си је сасвим малко, већ је и марамче макла с главе и брине за тебе. Hero ајде нас двојица полако. Болесан си, једва стојиш на ноге, држ се за мене! Цопни Брцни води одбеглог Милуна молера. Лозје под небом плавим заламају жене. Али на грех Цопнијев, зар треба чекати дуго?

48

49

Коле — Моле електрика

Иза камиона пуних котурова црвене жице и ребрастих трафоа, тешких, чворноватих, кривих храстових бандера, доле нагорелих хотимице, против труљења у здравици, белих бандер-шоља које миришу необично на масне торбе од увоштањеног платна, иза витких кула на раскрсницама које као да висе на жицама, иза журбе, галаме и одушевљења чете младих а бркатих, каишевима, кукама и пењалицама назубљеним снабдевених, у плавим комбинезонима — иза свега тога остадоше само Коле Дозна и Моле Струја. Са вештином и алатом да мекане, беле цевке савијају а да их не спљоште, да кроз њих жице провлаче по плану који су само они знали — преко крова, кроз таван, кроз дозне, до фасунга, прекидача, утикача — да на сијалице од двадесетпет свећа, што висе на упреденим жицама с ниских плафона још чађавих од петролејки, наводе струју — уживали су углед велики. И у Цопнију све вришти од нестрпљења да уместо смрдљивог фитиља уврће по кући прекидаче; али подмуклица Којадин увек за њима, флаша вина под капутом. У туђим авлијама растеже жице, приноси кутије с дознама у испражњене собе, a о Цопнију све најгоре, да би га прескочили: У Цопнијевој кући мајсторима не спрема се ручак, осушених грла од креча и прашине копаће зидове, а ни воду им неће дати, још ако им не смути за неку дозну, прекидач, за сијалицу поготову. Коле Дозна нећкао се, улазио је он у свакакве куће, ако је и тако — шта се може, а није све ни веровао, подозриво је гледао у Којадина, али Моле Струја наседе глатко; потезао је флашу и бацао бригу на весеље: Ко му јебе матер да му гладан уводим струју и још да стражарчим да се не створи неки мањак! И лепо прескочише Цопнијеву кућу. Средином улице, полако, гегуц гегуц, најпрво — натоварени — Којадин и Моле Струја, поред Цопнијеве капије као поред турског гробља. Тако, значи! Сумњао је за све време, али опет очима не верује. Готово разваљује расклиматану капијицу, а и не осећа је у руци, хтео би што пре на сокак, јер Коле Дозна још није прошао. Већ су почели да размеравају, чује се и закљуцавање, кад наилази Дозна вукући заостале торбе.

50

Мајсторе, изволи, све сам спремио, собе испражњене, за таван сам поставио стубе. Ја, овај, одма ћемо, одма, само Струју да викнем, дабоме. Мајстор-Дозна, чујем код Којадина штемајзни!

He знам, бога му, ћу да видим! Ништа нећеш да видиш, но сврћи овам! Пусти ме, охооох! Придављен, ето га мајстор Дозна у Цопнијевој авлији, звера престрављено. Још се није опоравио, тресе се као онај који се тресе, а из баште, пречицом, пребачен преко плота, с убивотинама по целој десној страни, Моле Струја. Којадин сад износи алат на пут, торбу по торбу, и мува кроз капијицу, чучећи провлачи само руке. Невољно, али ужурбано, проради штемајзни опет: Цопни говори о клању. Док се криве и укопавају цевке, дозне, прекидачи, увлаче жице, пентра по тавану, затеже, лабави, привезује, изолује — Сека у кујни — сред врења, крчкања, цврчања — комада, пљеска, сецка, просипа, брише, доноси, склања, размешта, и најзад оглашава да је ручак, који је пречи од најпречег посла, на столу. Каква трпеза! Пиле у чорби, цело! Екстра печено! Пита увијача, сир, краставци у сирћету! Проја врућа. Ракијица само за почетак, у бокалу као рубин искри вино. Где су чорбасти пасуљи с ужеглим кожицама сланине, пржени прошлогодишњи чварци с перјем црног лука? Какве смо ми будале од мајстора? Кога смо ми слушали? У мојој кући радник je светиња! У мојој кући гост је светиња! У мојој кући друг је светиња! Ја сам другар, за друга ћу руку да дам, ево ову руку да ми одсеку. Моја кућа је и ваша кућа, што имам ја — имате и ви! У пола дана, у пола ноћи — улази слободно код Цопнија! Ћe да појемо и попиемо што се затекло; нико ние гладан, ал важно је да си човек. За друга сам друг, али за зло — очи ћу ти извадим! Којадин је мрцина, Којадин је подмуклица, цело село, сва села знају да је подмуклица, а за Цопнија питај кога оћеш, сваки ће ти каже да је другар. Тако сад, убеђени, Струја и Дозна раде покајнички, гуша не боли, цела десна страна не боли, све као руком однето; и Цопни помаже с вољом. Али Којадин тужи у њихово име: Цопни напо мајсторе Колета и Молета, силом и натеро у двориште, иако су они ћали и без силу, нож вадио на њи можда би ги и покло, срећа да сам се тунак нашо ја, Којадин. Онај који се љути, псује, удара шаком о сто, сада се смијуљи и верује сваку реч, иако чак и Мија Змијоглавац доказује, написмено, зарђалим ћачким пером, грешећи и једући слова у напору великом, да 51

је Дозне и Струј сас Цопни цео ноћ пили сас галам и драње смећали комшилук и метули му сиалицу споља а никем другем нису. Узалуд, узалуд! Време дошло да се ни Мији часноме не верује! Колемоле електрика је, дакле, разлог због којег Цопни, замајан, неопрезно иде на позив који варљиво не обећава ништа. Кућевно палигаси чудо као да му је попило памет. А и други су смућени; иде сам, множина за њим не корача. Нико не очекује ништа. Дена, неузнемирен, само што је испрегао, у њиви. Нема ни Драгослава Д Трифуновића који грдобом сећа на лепоногу жену своју што је нађе и изгуби, као свиња дињу. Наредник Живан поранио да прави сушару за сено, по швапски. Људина Милоје отишао на посао успоравајући, Марушка за њим, убрзавајући. Нема ни Крстине која шишти, ни Милидера артиљерца који је ударио Крстину. Милош је и даље у Војводини. Заварана је и знатижеља Пајка Станојевића, омрзнутог шареног лица, који се разуме у црепове и ћерамиде, разваљује чандије пуне врабаца, хотимице у крзнено чело мачка љубимца удара. Одлазак Цопнија није видео ни Жида Пантић, некада посилни, мада му обичај беше да од сванућа вири кроз оканце; и жени Радунки, која je у том часу још морала да хрче на сламарици, не могаде рећи ништа. Одлазак Цопнијев видео је Милован Б Радојевић који се тресе, који се и тог јутра тресао, али није посумњао ништа. Драгован М Перић покушавао је да у празној кутији голуба напипа. Ништа није посумњао ни Деско кога је Пацко намирисао, а ни други које, до даљег, не треба помињати. Колемоле палигаси електрика смутила је потпуно и Секу, Каду, Банета и Лалета; Цопни се испратио сам, још весео од другарства. Нико није чуо Бане питај маму Лале питај бабу где то Цопни иде. Ништа, ништа! Онај који се љути, а који се сада смијуљи, куца на машини своју намеру да Цопнија пошаље у Равново на брзи поступак. Образлаже: Омето електрификацију села, раднике бригаде Електроморава нападо ножем. Прилог: Изјава очевица Којадина, саслушање радника Колета и Молета. Да ли вас омето у послу? Ние нас омето, тео да уводимо струју у његову кућу. На кои начин вас омето? Ние нас омето. Ал имамо сведоци да је против вас употребио силу!

To јесте. Каку силу? Мене придавио пред капиу.

52

Мен превалио преко плот па сам се угруво. А нож, ел вадио? Нисмо видели. А јел претио? Он причо, ал ми смо радили. Нама свеједно у чију кућу радимо, важно да радимо. Кад је електрификација у питању — све је важно. Ометање фактички постојало и доказано. Тражим да се одреди принудни рад у Рудник, а уверења разна од доктора Маљу да се не узимљу у обзир; јер ово је казнено.

53

Симке опакији од тројице и капетана

Строго поверљиво писмо је у џепу милицајца Симкета, јер Цопни је пред њим и мора да крене. Јављање не долази у обзир. Мож да пишеш из Рудник, пошта ради и за таке цвећке!

To ћемо још да видимо! И оћемо! Цопни се тек сада освестио да му је колемоле електрика ударила на баксузлук; ево га где никада није мислио да ће бити: отварују му се врата хладне ћелије, да иследник на миру прочита шта му се пише. Воз за Рудник полази ујутру, значи има времена да се каје. Пања затворска, али није проја него сомун. Прија. После доручка и додатак: три месеца принудни рад у јами. Полази одмах, спроводник — зна се — Симке. Воз има и трећу класу, али Симкету се хоће да седе у другој: машина вуче и другу као и трећу, а карте су и тако бесплатне. Једва чека да осети трзај поласка, јер му је Цопни досадио. Сваки час пије воду, или има нужду, или купује хлеб и чварке, или некога зауставља, или га неко зауставља, а онда сипа увреде, гласно, да већ није ухапшен — ухапсио би га па куд пукло да пукло! Ево ме, брајко мој, воде на правде бога! Дечицу сам оставио да цвиле гладна, а ја идем у јаму да копам ћумур! Неко тера освету на мене, али ваљда ће се неки пут погледамо очи у очи, ко људи! Тишина! Није дозвољено да претиш! Са тебе ја немам ништа, ти ради свој посо! Симке чупа брк, чисто би га ударио, толико га из коже изводи. Али насрнуће на њега, морао би и оружје да употреби, далеко било, могло би на велико да изађе. Материна им и њима! Све њему уваљују неке проблеме да се с њима бакће, као да је само он у Станици! Симке не зна, али у селима подјухорским знају: Симке улива страхопоштовање. Те ручерде, те ножурде, та главурда, та гласина: Симке смирује као хладан шприцер; преступници све сам живац. Али Цопни је нешто — Бог да те сачува! Ајд само тај воз нека крене, па нека скаче из воза, мајке му га лудачке, ако му се скаче!

54

Воз је кренуо, Цопни не скаче, Симке дрема. Али кад се деси контра трзај, глава удари у колена, воз стане — Симке скаче. Сви гледају зачуђено, свакоме је тешко да поверује, и ко зна Симкета и ко не зна: мучи се Симке ко црв, савладава га цопнистрах. Срећом, Симкетове невоље кратког су века. Колико пута воз трза тамо и овамо, колико пута стаје и полази, ево — сад већ нема никаквог значаја; све је то прошлост: уместо Цопнија Симке има докуменат, потписан. Кривудавом пругом, крај потока, над потоком, вагоном друге класе, не гледајући плаво небо над зеленишем брдских страна, ево, Вози се Јован Симеоновић – Симке или Влауца, црн и длакав по ручердама и свему што вири из затегнуте униформе. Велик и тежак споља а лак изнутра, чуди се самоме себи, јер осећа неко посебно олакшање: предао је Цопнија, вози се сам и возиће се дуго; растеже се на клупи као рундов. Воз тракара, клати Влауцу. Кад прозор урами пропланак са овцама, притисне пендрек као тојагу; ма како био миран и ћутоња, пропланци су пропланци, а кад почну пријатности, онда се оне ређају и просто не желе да се зауставе. Заборавио је сада да има ћерку од двадесет три године, још неудату; зато што је на њега, покрупња. У селима подјухорским, где ништа сакривено остати не може, зна се да носи кратке сукње и иде с милицајцима с којима је упознаје Симке лично, не би ли је, некако, удао. А сви редом тврде, знали не знали, да ничег распуштенијег немa од Влајне у краткој сукњи. Опака је Влајна Рајна! Симке, Симке, средиће тебе Симке! Влајна, Влајна, средиће тебе Влајна Рајна! Једино Лале и који су с њим немају о томе појма. Уче их да су Власи потомци Илира. Учитељица Вера доказује: Доласком Словена на Балканско полуострво, Илири се повлаче у планинске пределе. Многи налазе уточиште у Дачији. Временом, кад се прилике среде, идући за пашњацима, неки од њих враћају се у постојбину предака, поромањени. Ту се пословењују: сад имају обележја Илира, Румуна и Срба. У златном поподневу јесени, гледајући кроз прозор у дворишта пуна пластова још топле сламе, професор Голубјев, не затварајући дебеле усне као и сваки Татарин који говори српскоруски: Сејчас адно прашаније за Илију! Што би увидели шта је научио један Вла! Влашки сир очењ харашо. Власи, ета очењ интересније људи. Када ће тебе да жене, Илија? He может, престарео си! Стар момак, хахахаха! Ањи жењитса с восем, десјат, двинацат љет! Са осам, десет, дванаест 55

година! Млада и младожења, ето, так, толики, хахаха! Ета красавица — ђевушка? Њет, жена! Всјо — жена! Етот маљчик — синок? Њет, жењик! Тољко наш Илија стар момак! Тако их учи један Татарин исмевајући Илију, Влаха младог, неожењеног. Они не упамте баш све, али довољно за сазнање: Илири, Власи, Влауце, црни, ако су одрасли онда и рундави, гломазни а лаконоги, обучени у тесне униформе, опакији су од тројице који пуцају возећи се колима и од капетана пред којим тројица и све што је около стоји мирно; дође и одведе Цопнија, а нико и не види. Над пољем трепери јара. Над градинама сребрно зеленим трепери јара. Над путевима белим трепери јара; нико не зна где је Цопни. Многи у јутра јутра — све је мирно и прохлађено, још не трепери јара — одлазе на посао, многи се враћају. И сврби их језик, хтели би некоме да кажу, али никога не сусрећу, или само Лалета и оне који су с њим, а њима се не говори без протокола; они морају да остављају трагове и да их после, као истраживачи у гуменим опанцима, проналазе. Еј, самотни путеви над којима трепери јара! Поља пуста с кукурузима до колена над којима трепери јара! Авлије са реном и зељем, са сувом хајдучком травом и кантарионом под стрехама, над којима трепери јара! Баште у којима бело цвета и тешко мирише замбак, бокори се божур и нижу ђердани девојачког срца! Цопни је мирно ишао пред Симкетом Влауцом до затвора. Цопни је мирно ишао пред Влауцом од затвора до воза. Воз је одвезао Симкета Влауцу и Цопнија мирног пред њим, видели су, видели су који су хтели и који нису, нико не зна куда. Страшно сами, пролазећи, у мноштву, страшно сами! Као пруга у брдима над којом трепери јара. Као воз у брдима, као Симке Влауца и Цопни, у возу над којим трепери јара. Док они тако, Лале усмерава козу или две према бањама које теку, а који су с њим — шта ко има; стадо обрсти брестово и дудово жбуње у јендецима; штрпне ту и тамо кукурузе, репу и детелину; једе и горак бурјан, заједно с црним гроздовима: слива се мастило низ беле козје браде. Једног таквог дана Лале и Гога газе у топлом плићаку, по шодеру, дочекују аласе и чују причу о Мари и Турчину; Лале са носом пуним разблажених љутих сумпоровитих вода види Данче белу на песку, међу ракитом; Расин им прича о умерено дубоким, бистрим каналима, о клинг-кланг звуцима зрења над равницом, ноћу, при месечини, о белим кућицама ограђеним ниским живим оградама, све док караулу у којој живи железничар са две ћерке не виде умножену свуда у пољу; расте из бурјана, мирише на катранисане трупце, млађа 56

ћерка носи кратку цицану хаљиницу, на трави пред кућом прави „мост“ и виде црвене гаћице. Али Жанет је све чешће са њима. Жанет на обали. Жанет која не представља ништа, не њише куковима, не млатара рукама, не враћа публици марамице на којима је окце исечено заједно са дугметом, чува козу-две, пуни џак млечиком, штиром, пепељутом; пазе је Лале, Данче, Гога, Цане, Јера или Трша. Али стража на мосту има вољно. Ако је Жанет скрушена, један од њих није. He разговарати са цивилима: он пева. He удаљавати се обалом: он плива. Жанет наређује: Гађајте га! Он рони, грудве се истопе, бање теку. Жанет, лепа, кикоће се грлено. Она и он, држећи се за руке, отичу алејама, бањама које теку, водама свелечећим; командирима, на мосту, топло. Док они немају коме да причају, док Лале и Гога и који су с њима, док Жанет и онај који плива, док командирима на мосту топло, док Симке Влауца још није засео у воз, тек има да се шета лепо калдрмисаном улицом од Управе до станице — Цопни се већ окренуо и Рудник му гледа леђа; јер потпис на документ, који олакшава изнутра лаког Влауцу, ставља Ранко Зуја. Часте се у кафанама подјухорским и прекоморавским, где мори болештина. Ранко и Цопни не плаше се, ракију пију подјухорску која лечи и храбри. Потрошили су све што су зарадили а пију и даље, плаћају сутра. Матер вам, и парама! Матер и кафеџијама, матер и болештинама, матер и животу! Ко зна где ћемо сутра бити, ко зна где ће нас сутра бити? Гле како су у праву два пијанца што пију у селима где чума мори! У брдима ненапутним, далеко, Ранко Зуја потписује документе! Од Симкета Влауце — који ракијом части само милицајце — на поклон, потписујући реверс као за препоручено, прима Цопнија који намигује; строго и службено, али само што је Симке низ басамаке они се већ грле. Откуд овде? Доведоше. Шта да радимо? Прво ме пушћај кући, да се јавим и узнем ствари, после смишљај нешто! Може, барабо стара, али најпрво да те упишемо у рударе! Тако Цопни, још Влауца није прешао ни пола пута калдрмисаном улицом, добија одело, бонове и карте ер један. Продаје бонове планинцима који за Рудник вуку дрва; у Задрузи му љубазно продају мутмељ брашно, шећер и зејтин; измешан с рударима попије клековачу. У воз уђе кад и Влауца, али с друге стране. Тражи га и нађе 57

(зна да му је друга класа слабост). Седне преко пута. Симке добије напад цопнистраха. Мора да га умири: Ел си ме предо? Јеси. Ел си добио потпис? Јеси. Е па, онда си ти чис, шта се тебе тиче де ја идем и шта радим? Одакле су пошли, ту их опет виде скупа, али за кратко. Ишли су као на пазар и вратили се. Плаву рударску блузу Цопни прти као врећу, на Симкета се и не обазире. Шта се то догодило са Симкетом? Зашто пушта да Цопни, са плавом блузом о рамену као са врећом, мирно се запути пругом, да за кратко буде из велике даљине виђен на мосту, да утабаним, врућим пољским путем стигне кући? Дан сунчани кад отац са зејтином, брашном и шећером, у бошчи од рударске блузе, врати се кући!

58

Мирис зграда Јериних, на припеци, пред кишу

Сигнал звоњаве упорно; тако и звоњава, понављајући се, са стола, кроз отворена врата, дозива три празне канцеларије: нема обавештења када је получасовна пауза за доручак. Задужени за свако пожутело написмено склон је ситним злоупотребама; уместо да отвара прозор — отвара врата; уместо да улази мирис липе — он нестаје. Тражити га! Тражити га! Чуће неко. Телефон у канцеларији број три, телефон у канцеларији број три, липа под прозором, цвета! Ко то не дозвољава да се на миру, са средњом школском спремом, попије кафа? Ало, ало! Опет онај који тражи! Али чему молбе? Зашто преклињање, зашто псовке? Шта ми ту можемо? Ми смо плаћени да радимо по закону! Дозвола на име Расина Царића, опсенара, да приредбе може у селима подјухорским давати? He, не! Нешто за Лалета, Гогу, Данче, Тршу! Било шта, ма и најбезначајније: свеска за школске или домаће, макар само лист, цртанка, читанка, познавање природе или нешто друго, исцртано и ижврљано? Ништа, ништа! Дневник — у реду, и сведочанства, уверења о пелцовању, али садржај картонских торбица буђао се и трулио у ћошковима. За тако нешто закон нема милости. Дођавола и закон, треба бити упоран! Узалуд! од мене више ништа! Неки покушај са Татарином можда, нека кутија за оловке, лењир, шестар можда, где се човек не нада, као на спруду испод обале коју носи вода, у двориштима мирним, пуним зеља, рена и матичњака, с обавезним зујањем бумбара. Дођавола и твоји савети! Ево ти зато шкљоц, ево ти тишина из телефона! Цркавај међу својим од пода до плафона законски нумерисаним рафовима! Кад затаји онај који крај прозора — у јуну мирише липа — седи, кад не понуди ни лист из цртанке на коме партизани убацују бомбе у окупаторске камионе, кад се тапкање једног Татарина — ђонови натопљени фирнајсом — и тројице у гуменим опанцима по кукурузиштима и стрњикама сведе на бедно растеривање зечева — тада ономе који за сваку реч тражи доказ, кога, упркос томе, цене мало или нимало, или чак презиру, не преостаје ништа друго већ да започне нешто на своју руку, како може и уме.

59

О упорности истраживачке! Иде пешице — шаљу му снег, кишу, провалу облака, муње, громове, бабине јарце, росу, кошаву, жегу, кувају му се ноге, мрзну му се ноге, покисао је до коже, цеди зној из кошуље, отпали му ђонови у тешкој глини, пробушили му се гумени опанци, жмрћка у прстима, исцепају му одело, шаљу му мрак, страшне шумове, страшне сенке, страшну месечину, јy​pe га страшно, саплићу злобно, понекад и истуку прописно, подметну му лед да разбије колена — он опет иде, иде. Окачи се на шпедитер или уседне на руду, шибају га бичевима. Одвуче санке па се фуља завејаним низбрдицама — гомилају се преко њега док се салинци не исправе или распукну. Седа у аутомобил и јури друмовима, зауставља се само на раскршћима, пред кафанама и домовима — испуштају му гуме, псују га ексером по нитро лаку на хаубама и вратима, заглављују кромпире у ауспух; али он и даље иде, гледа, ослушкује, бележи. Кад се изрекне за житија, кад разаберу, мада им тешко да поверују, подсмехну се, често и пљуцну, багателно, за њим. Али говоре, да се испуни да ништа скривено остати не може. Тако се, за који минут, од било кога, може дознати све о Врећару, што код средњошколаца под липом не може за годину, ни довека, јер закон не мари ни за истину о Врећару. На југу Србије — причају Подјухорци — у селу Крупцу, живео један човек који је имао једног сина на кога се страшно наљутио, јер се оженио мимо његове воље; место да се ожени Мирјаном, од Костићевих, који су имали најбоље купусаре крај Нишаве, заблудели син нађе и доведе неку Селену из Пирота, риђу, са црним очима, из куће неких поткивача за које се издалека зуцкало да су од руских Цигана. И тај човек отера сина од куће, а поткивачи у Пироту га не прихватише, јер њима, опет, не беше по вољи он и осуђиваху Селену која је — Бог нека буде сведок иако би сведочили и многи људи — била расна и заслуживала официра. Тако момак, у муци својој великој, реши се да постане врећар, јер у тај занат понешто се разумевао; стрицу Панчету понекад је, не могући да га одбије, помагао. Како се послови наши зловољни у муци позлате! Купио je у Пироту стари разбој, за багателу, резервна вратила, брда и чункове, упаковао све то, уз оно што је већ носио, у два дењка, упртио себи и жени на леђа па кренуо насумце, у село неко напутно. Али не прође много a у њему нешто пуче, пљуну на тај козарски крај пун врећара, упути се на станицу, уседе на воз и тако срећно стиже у Равново, а одатле у села подјухорска, јер дознаде лако да тамо нема 60

врећара, нити их је икада било: вреће, бисаге и торбице од оштре козје длаке купују на вашарима, од Кривовираца. А кад већ дођоше у села подјухорска, млади врећар и Селена, риђа са црним очима, за коју се одмах чуло — шта је сакривено овде остати могло? — да се у Пироту издалека зуцкало да је од руских Цигана, нађоше уточиште међу зидовима, међу зидинама Јериним. До улице, готово непримећена, била је нека магаза, унутра, невидљиво, преграђивана за летњу кујну, кречена. Ту Селена изроди децу. Ту дошљак изгуби крштено име Јован — да се испуни клетва очева, да му се име не помиње — а доби име Врећар. Ту козје длаке, ту мирис, ту вреће као простирке, још нове и несашивене, ту мали разбој у полутами, ту ватра, напољу; пасуљ ври под стрехом где се и паприке црвене суше, и корење кукуруза жутог, велико, украдено. Ту је Врећар, румен у лицу, дочекао да се у велику, камену Јерину кућу попне као купац. Пење се и силази великим басамацима, процењује трем и первазе, подрум и оџак; клати се, шутне понеко пиле које уђе кроз давно неотварана врата, додирне црне храстове полице које висе на зидовима. Омалтерисати. Окречити. Прерадити кров. Пајко Станојевић, омрзнутог шареног лица, чека посао. Ћe гу земам, мори, знаеш де ће гу земам, кога да пушћам у авлију, ама — не ме уцењуј! Тако моли Врећар да јефтино купи стару, камену зграду Јерину коју је Лале сањао, на сунцу, као дворац. Како се пробуди Сека док црнило ноћно још не уступа и петлови спавају? Повуче са стаклених врата фиронгу и при бледој светлости далеких звезда, вешто, пипајући само где треба, наложи шпорет. Црвена, топла светлост, кроз прозор на вратанцима, заигра свуда по кући, буди Лалета који, под чергом, спава. Нестане из окна бледа светлост звезда, затамни се: упалила Сека петролејку. Топлота. Тесто у карлици замирише, лонци прокључају, зацврчи нешто у тепсијама — све буди Лалета. Отвара очи полако и гле — мајка оживела јутро пре него што на пољима, у светлости, покрену се сунчогледи; сати ће проћи док светлост, као растопљено злато, прелије мирисне баште пуне благдана. He спава, трепери у њему као црвено по кући, кроз прорез на шпорету. Да ли ће јутро заиста донети светлост, или ће бити бело без кише, или сиво са кишом? Да ли је заиста време расцветаних сунчогледа, или мразићи још падају из ведрих јутара, или прве слане, па лишће рањавају, потајно? Или жуто мирише у пољима, као тесто у наћвама, жито зрело, са осјем? Или веје бело сву ноћ и заурлавају вуци, далеко, 61

под обалама залеђеним? Лалету су очи светлуцале сјајем црвене ватре, осмехивао се, у свести му је, бела, на сунцу, светлела камена кућа Јерина. Обогативши се — јурећи друмовима коње Кнежеве — Јера је васцели дан проводио у магазама делећи жито надничарима. До неба дигне се прашина кад чобани крену Јерине овце. Сутон преплави блејање. Мукање крава, у брдима. Шљиваци се беле у пролеће, казани се пуше у јесен, мирише на џибру и ракију, на вино младо, које ври. Шта све цврчи, шта се све пуши, шта све мирише љуто и топло, шта све крчка на тихој ватри, у жутој светлости — колико ће се још тихог зујања Секине приче десити док светлост благдански расцвета села подјухорска? — док прастари Јеротије у магазама, шкрто, богаташки, дели сиротињи хлеб надничарски? Лале је једном, на гробљу више села, у купинарима, видео и Јерин гроб – сиву плочу камену са нечитким писменима. Али тога се више и не сећа; у свести му, као дворац, једнако, на сунцу, горе беле камене Јерине зидине: миришу тешко, загушљиво и сладуњаво, на ново жито, на сено и кокошја гнезда, на шљиве у врењу, на зреле дутке, на пелин и мемлу из подрума. А понекад, пред летњу кишу, припека тешка док пржи и облаци тамни гомилају се на небу, бели зидови Јерини на шљунак моравски миришу, на воде свелечеће, на бање које теку, минералне и сумпоровите. С јесени удају се девојке и жене момци, игра се коло, весели се и старо и младо, хтео би и Јера, има и он за женидбу, али гле, неда му се, обузела га туга, не весели се, не спава, не једе, не пије. Дочу се то, па народ рече: Бог мучи Јеротија, Бог мучи Јеротија јер је богат. He​гo да иде на хаџилук, у Јеросалим, гробу Господњем да се поклони. A Јера дочу шта народ прича и послуша и пoђe у Јеросалим. Гле како Кнежев гласник, хитроноша, који се ограђује, све што није постало шљунак, па и оно што није постало песак, довлачи из потока и подиже зидове, који је пре Расина и пре онога који истражује сва села подјухорска уздуж и попреко прошао много пута, коме је Лале видео гроб у купинарима, плочу једну камену ољускану, чију кућу купује врећар један румени, пошто ју је усмрдео јарчевином — гле како Јера, у годинама већ, кроз далеке земље пође, у град Јеросалим, на хаџилук. Пође кад беше младо вино и врати се кад беше младо вино. Народ нагрну да га види и назва га Хаџија. И сви његови после названи су Хаџије. А последњег Јеротијевића звали су Хаџа, понекад и Аџа. Цане, Јера, Трша, Хаџа.

62

Хаџи-Јера, пропао од пута али чио и здрав, тихо, са сјајем у очима, исприча да је Јеросалим видео, до зидина стигао где Господ пребива, али га не пустише унутра. Сред глуве тишине, као под сунцем у пољу пустом, зачу неки мукли глас који му рече да се врати. Али Јера не послуша одмах, не пође назад, већ се примаче зиду високом, каменом, и ослушну, напреже уво, и чу да отуд долази нека граја, неки жагор, као светина нека велика, на сабору или вашару, кад се чује издалека. Никада више није ушао у магазу, да мери. Свакоме је рекао да сам узме, по правди, нека му је Богом просто ако превари. А он је седео и слушао ону јеку, ону грају, онај глас светине, неразумљив, иза зида каменог, високог, у пољу глувом. Благдански мириси јела, као здравац у води у којој су, на Ђурђевдан, купали Лалета док је светлост блистала у пољу. Сваку је реч веровао; док је иза високог, белог каменог зида, под сунцем, у глувом пољу, слушао ту јеку, ту грају светине, осећао је сумпоровити мирис вода свелечећих, мирис зграда Јериних камених, на припеци, пред кишу. А срце му није тукло топло за врећара једног руменог да Јерину зграду камену купи јефтино. Цопни Брцни је био тај чије срце топло је тукло за Врећара; мрзео је зграде камене Кнежевог хитроноше, и забране живим оградама опасане, хладовите, дедовске: Матер ги јеби газдину! Еј, Врећаре, матер ги јеби газдину! Ти предеш козјевину, деца ти слабашна за разбојем, а опет ти све горе иде: чарапе од козје длаке носили, a сада ни вреће неће, ни покровце за коње, бисаге ретко. Изашли џакови јутани, у школу носе торбице картонске. Тако је Цопни говорио, сажаљења пун за дошљаке, бежанце, врећаре, пинтаре и ужаре, којих у селима подјухорским беше неколико. А Врећар, сажаљења достојан, међутим, исплати Хаџи-Милутина из места и истог часа забрани му да се на степеницама широким излежава, да се изркава и о Американцима баљезга: Неке поврз тебе да скачем по тиа басамаци, и неке да газим твое изркотине, и неке да слушам од Американци, јер ја сам уз колективци, јер моа деца су учлањена у бригаду и раду! Хаџи-Милутин се загрцну од узбуђења кад разумеде шта му то Врећар вели, отрча да узме паре које су мирисале на козјевину и јарчевину, да му их врати, викну да његова калаштура Селена и јесте за колектив, да њој и треба колектив, сви из колектива — али све је 63

било касно: Врећар је већ био унео разбоје, затворио вратанца на доксату и тешка храстова врата на соби, вирио на прозорчету с решеткама и претио да ће да пљуне Хаџи-Милутина, дражио га, све док овај не стрча у подрум, једанпут, двапут, трипут, и најзад, потпуно пијан, не леже на степенице као некад и не рече да је са Селеном, младом, још кад су се населили, док је Врећар по вашарима одио, спавао на дењку врећа. И устаде полако и оде. Врећар јурну за њим са секиром, али га жена и деца разоружаше. У мирне зидине Јерине хаџилуком трпним освећене, које на припеци, пред кишу, пре него што луди летњи ветрови јурну, Лалету миришу на воде моравске, усели се мржња велика. Цане Јера Трша Хаџа се тад потпуно приклони Лалету и Гоги и прихвати чак, удаљавајући се све више од зидина белих у поље, да освајају бункер од црвених цигала заливених бетоном, на спрат — нема степеница, што нису однеле бомбе однели Подјухорци — са пушкарницама зупчастим на крову. А док су Лале, Гога и Многоимени, јарчевином и козјевином најурени од белих Јериних дворова, још увек трагали за другим зидинама у пољу глувом да јеку рајску слушају, истинољубиви Мија Змијоглавац — коме за многа сазнања да захвалимо морамо — на мукама је био великим. Седећи за умашћеним климавим сточићем у летњој кујни чије мувама упљувано прозорче је гледало како кокошке чепркају по рену и зељу, већ трећи лист, замрљавши га, цепао је из ћеркине вежбанке, отпозади — а први листови са црвеним два плус три минус отпадали су онда сами — покушавајући да верно опише што је свим селима подјухорским знано било, да је Врејћар од Хађимилутина купио стар кућу и карали се па му Хађија у пијано стање казо за Сељену Врејћар јурно сас секиру ал му Врејћарица јотела. Ко зна шта би још, занимљиво, Мија написао да ћерка Јела, приметивши злочин према својој дваплустриминус вежбанки, не поче да дозива мајку Ђуку, а она појеба Мији матер циганску, лупи га шаком по глави, шутну га испод стола у цеваницу, па кад Мија, скачући на једној нози, поче да јауче, истрже му вежбанку, зашта морамо да жалимо.

64

65

Сваки клин — деценија

Крај бункера тутње возови. Самотне, на сунцу, зидине. Стазица води на ужарене спрудове што нарочито миришу, нико се на грдила не обазире. У Фигурама, загрејане, миришу црвене булке, отровно, опојно. Од раног јутра топло. Ту пролазе са својим малим штеточинским стадима, а окупљају се под мостом, у белом топољаку; у пролазу, стављају свој знак на зидине, поруку да су прошли: Жанет забада у пукотину зелену гранчицу, Лале угљеном исписује стрелицу, Гога грудве у пушкарницу, Цане Јера Трша Аџа камење; то им је сав додир са бункером, и мрзак. Али пукотине дају идеју. Док је трава сочна и козе се задржавају у Фигурама, Лале иде пругом, с прага на праг, скакутаво, и скупља клинове: према новим прописима ЈДЖ дозвољени су само завртњи. Крампаши који се довезу дресинама на ручни погон оставе у камењу клинове и више него што Лалету треба. Од куће Гога донесе чукче, у појасу. Клинови у пукотине, чврсто. Лале се попне, веже за појас да ослободи руке, па укуцава даље. После им се придружи Многоимени који издужује врат и у чуду шири очи; раде сва тројица, на смену. Одмарају се гледајући увис, под зидином на сунцу. Забијају клинове све више, ево их већ под зупчастим пушкарницама, са спољне стране, улазе одозго, као птице. Дочекује их раван, асфалтиран кров; ничега сем потамнелих чаура. Гледају усхићени, први пут, одакле и Вите Бугарин. Шта памте, какво их сећање походи? На узаном пољском путу Лале стоји пред Андрејиним крстом, премро од страха, док тутањ локомотиве прелази преко њега; на осунчаним басамацима — док тихо цацоре кокошке, кобац још високо на плавом небу бешумно кружи, жуте се крушке Илинке и лако падају у траву, сладуњаво мирише шљивова смола што се као ћилибар стврдњава на рањеним стаблима — прави машину са точковима, полугама, оџаком, кабином; Глувча разгласи па слуша цоктања која недоумицу изражавају да ли онај који локомотиве прави машиновођа може да буде или нешто више; памти их као оне који Усуда чекају у поноћ, узнемирене, знатижељне да судбину његову дознају, али Бугара у бункерима ограђеним жицом, до пола голих, од пола голих, улежаних, похотљивих, нема.

66

Откуда знају, ко је, неопрезно, говорио деци? По цели дан Вите на крову. И ручак му износе горе. Кукурузи као на длану; све што бере штир, пепељугу, мувар, што краде печењаке, пошто их заљушти и палцем испроба млеко, Вите процењује. Спарина у још зеленим редовима, густим. Танка, од прања изветала блуза, раскопчана. Сагиње се, ради мувара, сагиње се. Одмиче путићем ураслим у тросковац, па према ораху у међи, преко парцеле с ланом, задржи се у ували са штиром. Брзо тамо! Смандрља се, шмугне у кукурузе, ево га на путељку ураслом у тросковац. Али како су овде кукурузи високи и мрачни! He види се орах у међи, ни парцела с ланом. Јури насумце, па стане и утрне од мукле тишине поља, под сунцем. Све трепери, у јари, али тамнина нека, као копрена, дружи се са светлом. Небо над кукурузима дубоко, тамно, модро; путељак се губи у невиду устрепталом. А она коју је гледао с висине, раскопчану, склапа се из мрља треперавих, и као да му се руга, задиже полако сукњу. И то се мора дознати. Онај који ђонове, и тројица у гуменим опанцима, нађу у пустом пољу — посечени кукурузи, поље прогледало као море — на уврати ниже једног ораха, зарђали косир са поцрнелом дрвеном дршком каквим се сече ракита по врбацима; никакво почасно место на црвеној чоји у школским витринама, никакав лак за конзервирање, никакве етикете, бројеви. Перу га у барицама, сече и зарђао: швићкају црвеном ракитом. Показују га свима, али онај чији је био не јавља се. Ипак, сумња се на Деска 3 Марића. Он је секао ракиту, он је у заклону врбака плео гузаре, мазао их качамаком и потапао у бистре баре пуне травуљина и риба; караши, жути и широки као длан, црвенперке, мрене, шарани, понекад и штука грабљива. На његовом рамену торбица скројена од шаторског крила, увек влажна: до пола рибе, од пола печењаци. У подне, кад жега опусти њиве, иде пољем, торбица му хлади слабине. Изненада дашак ветра, зашушти. Стане на уврати с пиревином и кроз копљасто лишће види Крстину која шишти како пипа и обаљује војника. Лале, Гога и Многоимени чуде се кратко како су прегледни кукурузи одозго па гледају даље, даље, села подјухорска, врбаке и Мораву, воде свелечеће које теку, мирисне. На тренутак сви виде Жанет. Лале се сети Данчета на песку, међу жбуновима раките, како трчи гола, у плићак. А били су видни издалека! Дечаци руководе стаништем бугарским! Когод бацио поглед на њих — било из поља где мирише на свилу и млечац, било из Фигура где опијају црвене булке, било са 67

пруге где опет катран — хтео не хтео морао је да види и зна чудо: дечји клинови померили време; сваки клин — деценија! Мрзно, смрадно станиште војника, изгрувано авионским бомбама и гранатама, ољускано митраљеским рафалима, испечено на сунцу, гле, пусто је столећима! Око њега расте бурјан, коприва, троскавац, попонац и сваки други коров; а дечаци побадају зарђале клинове. Прљавим рукама са црним неподрезаним ноктима опипали су, циглу по циглу, пола јужног зида. Јужни зид за Лалета, Гогу и Многоименог. Цане Јера Трша Аџа. Од кафеџијиних. Од Мезуланџија. Никада бункер није имао војнике, никада Вите Бугарин, нико испод жице као пас; а свакога лета, свакоме, од краја јула надаље, мирише на млечац и свилу, и на сунчогледе и метлице у међама; и црнило је подневно у кукурузима и вруће су утрине с пиревином. Бункер је да се пењу дечаци. Крстина је дебела, нема предње зубе и шишти. Дели за покој душе свекра и свекрве тањире с јелом, на Ускрс, ујутру, и попије чашицу и благосиља. Нека тројка, наговорена и благословљена од стране девера лично, часног артиљерца Милидера Б Јанковића, долазила је бадава. Црне прилике у црном шљивару, тишина, само шуми лишће, ни пси не лају, кораци; бадава разваљују врата, троше батеријску лампу — Крстине нема. Има је ујутру кад деверу Милидеру, на улици, да сви виде, треба да покаже лакат — не, то је мало — да задигне сукњу и понуди га: На, закољи ову му! Тада Милидер послушно прилази, одваљује успут једну тарабу и ту, пред свима такође, с намером да убије, распаљује Крстину по устима која шиште, поганим. Али намера му се не оствари. Крстина се освешћује, заливана водом. Нема предње зубе и неће их више имати никада. Милидер има све зубе, али срце му рањено трепери као у сенића: мржња му лагано односи живот. А тројке што се тиче — онај који крај прозора под липом седи има доказа само за једног: суђено му и стрељан је.

68

Ударник у три декаде

Није пролеће, нису хорови жаба, није вечерња јека пуноглаваца, нису врбе благо зелене над водом — то што их нагони да вичу Цопни, Цопни Брцни. Шта је то што их натера да сваку Цопнијеву тарабу увећају за главу? Зашто се, у том тренутку, житија својих одричу? Зашто присиљавају и нас да се Цопнијем, опет, бавимо? Деска 3 Марића нема јер је у гарди, и Милоша Јанковића, који је у Војводини још увек, и Жиде Пантића, некада посилног, који у соби пуној лубеница, присниженој, кроз прозорчић прљави све посматра. Али онај који се тресе ту је, и онај који молитве опсенара изговара, чак, у празну кутију који руку завлачи тражећи голуба белог, са осмехом благим који, у топлој градини, крај долапа, сред миришућих леја свеже заливених патлиџана, трпељиво се одазива светини великој — недостижан за сумње злураде, надмоћан — да голуба из кутије празне и другог извуче, и трећег, све беле; ни он, сада, нема житије. Сви знају да Цопни ипак мора у окно, кавезом лифта, на ужадима умашћеним коломазом, до првог хоризонта, можда до другог и трећег где ватре горе подземне и сви се зноје. Цопни не жели у јаму, мисли да су сви луди што тамо силазе, страх га је; и лагум је у земљи, али над њим само даске, сигурне, над њима подвалци, на подвалцима буре. Сека стражари. Нису брда. He пуцају тешке храстове греде. He тону подупирачи. Чучи у рупи а не провлачи се свакога јутра све нижим ходницима. Нема отпуцавања, не пресреће га облак љутога дима, мирише познато: на вино и ракију, на дуге дудове, на суве паприке шиљке, на бели лук, на кромпир, на туршију и кисео купус. Мисли на Зују с којим је мученицу мучио у кафанама, по селима где чума мори. Благо оном који, у брдима, побратима има! Док они без житија што надвисују тарабе кликћу: Цопни! и мисле на лагум, на врбаке, на крушку — Цопни храбро, у оделу плавом, на посао иде којег се плаши! Безбрижно, певушећи чак, кренуо је — свако може да га види издалека у пољу како корача мостом, и да чује чак како празно клопарају разлабављене даске по шлиперима, како пролази караулу и наставља даље пругом, уђе међу станичне колосеке и шмугне под водоторњем – свако је могао да види како је сићушан на 69

великој, пустој равници станичних колосека, па још даље, још даље, тражећи ту брдску композицију, издвојену, скривену кестеновима. Кестенови хладовити, на станици пустој, у подне топло, кад путујемо утешени! Како је махнитао, раздиран сумњама, онај који удара шаком о сто, како се љутио, како се тужио! He иде мен никако у главу — говори — не иде мен никако у главу да Цопни иде у Рудник певајућки! Тунак мора да има нешто! Викао je, а није могао још ни да слути шта га чека. Цопни под сјајним рударским шлемом — бели се шлем, беле се беоњаче, беле се зуби, а Цопни се црни, није у питању моравска тиња, не краду Радојкове лубенице, нико се не престрављује — широки опасач, карбитуша; испресован решетком лифта тоне у таму. Цопникрамп, цопнилопата. Мало се засветли, заклецају ноге — срећно, срећно! — усрећују га на цопнихоризонту и тону даље; бетонски сводови; не дирај каблове, сајле, ручице – опасно по живот; грана се подшпрајцовано; чуди се коњима, слуша вагонете; брдо над њим гађа га ситним грумењем, главом мери подупираче; скакутање, узмицање поребарке, лопатање, мирис карбитуше, барута и цигарета; рудари пуше у јами: свици у руднику угља; Цопни међу рударима, гута топли ер један рударски ручак, вечеру, испија велике рударске чокање; Цопни седи на степеницама рудничке Управе; виси на папучици вагона све до Сепарације; виђен на брдима јаловине; оставља свој мирис у рударској Задрузи, па Магацину, мења цокуле; пун срећно, изрешетан срећно, спава под оцрњеним рударским ћебадима. Цопни срећковић! Срећа ради за њега; док он спава, под ваљцима флах машине — двадесет два и по цицера осамдесетграмског бељеног папира — умножава се његова слика: Цопни ударник! Док он спава, неко му тушем записује име у историју. Ујутру читају спискове: Цопни на челу; прва петолетка изградње богатија за још једног ударника: најбољи у три декаде.

To je издаја! Онај који је прокњижен, кога је Влауца с реверсом, злоупотребљава петолетку, помућује светли лик ударника: слободан је да бира посао, има право на предводништво, ужива привилегије! Али не, не! Онај који ће да виче још не виче, јер још ништа не зна. A кад сазна биће све бадава, ништа не може да спречи: новине са Цопнијевом сликом, архивиране уредно под бројем Д—156, могу се видети и сада у Рударском музеју. Сумње се не архивирају, њих сеје на

70

све стране онај који удара шаком о сто. Сумњају и други, сумња све живо што познаје Цопнија. Брда пуна рудара! Брда што су само мало лево или мало десно од аутопута, а опет пуна једино рудара: шта ће тамо путници који воле брзине? А тек кад се хоризонти и ревири разболе од воде и јаловине, кад се даскама затворе окна! Како су прљави и полупани прозори на Централи, како пусто ћуте генератори! Како се црни, како губи даске и провиди се Сепарација! Како је небо плаво, без дима! А трава већ осваја и плочник, и калдрму, расте између коцки! Као вране успаване у лету висе корпе жичаре: нема чак ни ветра, не заклате се, никакав звук челичних сајли! А тек кафана, на тргу по коме трава, сва у стаклу, са подијумом за музику! Где је музика? Како се на сунцу чудно беле степенице пред Управом на којима не седе рудари! И Цопни који обилази баре, до половине заклоњен шеваром који се лагано љуља отежао од меканих кафених маца, за главу виши од свих барских трава — и Цопни у тој пустоши брда! He, не: кад је он тамо, рудара је пуно и нису ћутљиви. Али равнодушни су за Цопнија у Руднику, за његове напорне шихте, за прсте који боле од тешких лопата прве петолетке, за џиброчокање пред прљавим шанковима, за неспокојне снове, за мамурлуке! Како су му изгледала јутра, међу непознатима! Како се увлачио под рударски шлем, палио карбитушу, стајао у ред, како му је срце треперило док су тонули с лифтом, како се бојао свих тих рударских скаламерија! И све то презирући и даље, тврдо, једног Расина, његове опсенарске чаролије једнако као и његова пророчанства, окрећући се гадљиво и од самог сећања на њега, беснећи и при самој помисли да такви живе: Пропао тип је то, акош и стопут да ти поновим — типус, типчина! Нешто овако и онако: има неку жену, нема жену, иде нека мука, иде нека брука!

71

Шта Зора Зорица Црнка ради

Хтели не хтели, ми сад морамо да знамо да је Сека, управо тих дана, уместо са Кадифком, лалебане комбинаториком, разговарала са кокошком. И то не са било којом кокошком, већ са једном одређеном, са Граорком. И то не о било чему, већ о клању: обећавала утањеним гласом, ако је још једном види на столу, живу, да краде хлеб, да ће је положити на исто место, печену. Граорка је, добро погођена шаком, закрештала, али је мало после, у дворишту, опет мирно цацорила и правила се да не разуме. И није разумела: тим истим хлебом хранио ју је Лале, из руке. Био је помор пиладије. Остало само сићушно црно пиле. Пијупи! Да је и оно — рекли сви одмахнувши руком — ког ће ђавола и оно! Али Лалету жао домаћег птичета. Изиграва мамуластавицу: у бришућем руколету хвата муве, пиле мора да их једе; расте, расте, мења перје, какво лепо граорче! Пилка, лепа пилка! Граораста међу зељем — тражи ровце — граораста под метлицама, таква се извлачи испод стога лисника. Носи јаја. Граоркина јаја под лисником! А Цопни џвокише са Ранком Зујом док му се налог пише да доле, у граду, управу над подрумима рударским преузме, с овлашћењима великим. Базени пуни комине; казан у коме гори мрки угаљ: из добро хлађене табарке, кроз левак пун кучине, бела комовица, сладуњава, на коју миришу сви рударски шанкови, пуни џбане; њишу топлу воду у бурићима, на гредама; клобуча, гргољи и испарава се на бетонској стази под њима. У мраку подрума тајанствене бачве, пуне вина. Мирише на сумпорисање, на измуљано грожђе у мушемама, на каце са широм, на хладну и топлу џибру, која се пуши, позади. Косо пада сунце, хладовито je у бетонском дворишту добро попрсканом водом. На канцеларији над подрумом цело јутро прозори бљеште као огледала: скривају убледелог Цуцу од погледа. Али више не може сам, силази са цопниналогом у руци: одозго, из Рудника, шаљу новог управника. Савијају главе и раде приљежно. Једном је морала да пукне тиква. Да се види колико исцурило у флаше и балоне. Цуцо мој, Цуцо несрећни! Више нема времена ни за штимовање, само што није наишао. Што ли си цело јутро преседео у голубарнику, што не учини бар нешто! Ако се разуме, јој ако се разуме, а пише да се разуме!

72

Тако најављен, ево, долази Цопни, селима подјухорским ближе. Право из јаме, сред лета бучног, ударник у три декаде, отежао од овлашћења, споро подиже руку за поздрав: Здраво, здраво! Белкасти бркови, дебелим месом палца увек уредно брисани од сваке добро укрћене клековаче, сада подрхтавају: Очекивали смо Вас, друже управниче, изволте овуда, па горе, тим стубицама, хехе, мало je незгодно, јелте? Ја сам Стојан Стојановић звани Цуца. Можда сте и чули за мене? Ја сам армуникаш, далапа, дилидилидили… хехе? Али — де бисте! Али шта ћете, од армунике се не живи! To ја овако, за друш-т-в-а-нце, хехе! Хоће ли Стојан Цуца, овако, због бурића који празно звоне при врху, цели свој живот да исприча? Жена ми ради у пекару, продавачица, можда ју знате, продаје леба, кифле, погачице и то? Зора, Зорица? Црнка? Али — де бисте, хехе! Имамо две ћерке, већ су велике. Како — кажу — пушћаш жену да ради у продавницу, женско ти је то! Ал ја сам човек широк, ја на то не гледам! За мене је другарство, друштво и то, изнад свега! Ја жену волем и све то, ал ја сам прошо све — свиро сам и свадбе и саране и по кафане. Знам како то иде. Жена ако оће — мош те вара и на очи! Ево, ја сам сад на посо и шта ја знам шта она ради, како могу да знам? Цопни не жели да зна шта Зора Зорица Црнка ради: жели да обилази подруме. Какве књиге, какви бакрачи! Буриће, буриће и бачве, то он, Цуцо, хоће да види! Прут раките, лепо сасушен, кафени. Тврд, у јами поцрнео нокат обележава докле вино. Прут пропева увек кад га прислони уз данце, ошамућен од толико сорти вина: Пију као смукови и деле — кофама. Помоћу подрума праве се добри и хватају везе, ко те пита за рударе, а Цуца предњачи. Издајицо! Пијандуро пропала! Сломићу те на комадиће, згулићу ти кору кафену, исцепкаћу те за потпалу, направићу шибице од тебе! Ништа, ништа! Цопни све даље, прут пева, свако данце потврђује: чук, чук, чок, чак, чанк, ченк, чееенк! Чееенк! Чееенк! Звони, звони као пресуда! Мало да слушају пре него што креда обележи чанк ченк мокросуву границу! Е па сад, друже управниче, немамо шта да кријемо. Шта је — ту je! А и ми смо ту, па изволте! Најпре, ја Цуца, јелте, хехе, па Гиле — он слаб на порезници и милицајци, све ги сврће овде — па Кене, па Лута, па Диле и Циле — они можда и крадуцкау, имау повећу фамилиу, а сви пиу ки смукови — па Дута и Шиме. Цопни неће ништа с њима. Хоће да испробава вина.

73

Јел нешто специјално, хехе? Дођавола, редом! Јака вина. Јој, јака пенушава вина! Будале! Јој, будале! Кога овде има осим нас? Кога, кога, Дуто, кога овде има осим нас? Кога има? Никога, брате, само ми! Зашто је отворена капија? Шиме, зашто је отворена капија? Затворите капију! Кене, трк, затвори капију! Кене, закатанчи! Узимајте ове кофе, пумпајте воду! Диле и Циле, пумпајте воду! Чок-чок — налити воду! Чок-чок — налити воду! До врха! Чанкченк — налити воду! Ченк-чееенк — десет кофа из чук-чок, остало вода! Вода, будале!

He бање које теку, већ вода хладна„ из пумпе. Али шљунак на спрудовима топао. Надлећу га ветрови, вране у врбацима мирују. Теку бање, под мостом, међу шпиронима. Какав управник! Какав управник! Спаде Цуци нека копрена с очију, избистри му се поглед, полегоше ограде, размакоше се куће, виде што годинама није видео: трепери ваздух на пољима, шуште кукурузи, усамљени пољски путеви воде на спрудове на којима врбе младе расту; удахну Цуца пуним плућима врели ваздух спрудова, али не осети мирис сумпоровити вода свелечећих — него мирис топлог хлеба, пекаре, Зоре Зорице Црнке. Тако се десило, заслугом Цопнија, ударника у три декаде, који дође у град са овлашћењима великим, да Зора Зорица Црнка, која продаје хлеб и пецива, затрудни. Стојан Стојановић Цуца, рударски подрумар, уверен у чудо, чекао је да му се роди син. A у пролеће роди Зора Зорица Црнка трећу девојчицу. Старије ђерке, припремљене на бату, тужно причају свима да су добиле — сестрицу. Цуца не верује: све је почело као чудо а завршава се тако обично; на уској бетонској стази радници запарују и сумпоришу празне буриће, спремају их за ново вино; казан наложен мрким угљем; пуши се тек просута, врела џибра; Цопни већ дуго не руководи подрумом; комшије честитају с беде. А девојчица је расла и није дознала да се промисао ње не би сетила, да она — баш она — таква каква је, најмлађа, трећа, мирис кисео талога винског удисала не би да из планине, из јаме, у лето 74

бучно, не дође Цопни, ударник, ред да заведе у подрумима којима је руководио њен отац. И никада дознати неће, осим ако јој до руку не дођу ова житија, па их прочита.

75

Ако je један међу стражарима слободан

Ко све није путевима подјухорским пролазио! Али професор Иван Голубјев, који памти неке јесени, јата врабаца на златном гумну, босоноге Татарчиће, који је видео как плачет срна, који довлачи историју у школски кабинет, решио је — док се гаси мразни зимски дан и бљешти у прозорима коса светлост што поља пуста надлеће — да им уврти у главу како је пре много и много година — Паслушајте, дарагие маи ребјата, как бурљит времја! — кроз села подјухорска, кроз шуме, кроз беспућа, сред врелог лета, прошла леди Мери Монтегју, (писану касније погрешно, француски: Монтегије), путујући на југ, у престоницу великог, дивљег Отоманског царства. Госпођу из царства ришћанскога прати паша са четом јаничара, на коњима, рашким. Дугу поворку, поиздаље, следи пуста рашка момчад; шљапкају боси по прашини и витлају тојагама, косе млади чичак и бурјан крај пута. Паша и јаничари и не окрећу главу на њих, осим ако треба да извуку кола из блата — јаој, путеви, сваки час упадају у каљуге под храстовима! — па их грубо вабе, као псе, и швићкају камџијама. Али просвећене очи леди Монтегије гледају с пажњом, она памти, она још тада, у одласку — а колико ће времена протећи до њеног повратка, док не стигне у Лондон и не сачини белешке тако важне ! — још тада, значи, верује у неког Ивана Голубјева који ће, живећи и њено и своје време — живима сва времена: све што је било, што јесте и што ће бити, до вечности! Јаој, радости! — док коси сунчеви зраци надлећу мразно поље и хладно бљеште у прозорима — који ће знати што она не зна: не иду Раси за Турцима због ропске покорности, већ што су им очеви наредили да коње, по замени, врате, или осакаћени ако су, наплате; па трпе камџије турске, па цвиле и плачу горко. Јој, гори бабо од Турчина! Путем прашним у пољу и каљугавим под храстовима, тако, у троверској спрези чудној, а безбожне мисли, већином, гајећи једни према другима, иду о којима је реч. А пречицом кад ударе кола, на пут мало гажен, травнат, госпођа замоли да зауставе па иде пешке, са Расима. Леди Монтегије и пуста рашка момчад! Жена у свили, велуру и брокату венецијанском, срмом опточеном! Те руке нежне и мале, то лице чисто и бело, те ногe, под сукњама, витке! Ниједна Српкиња и 76

ниједна була налик јој није! А опет са њима иде као да су своји, и пита, и чека да јој кажу. Привиде, еј, страшни, у пољу светлом, топлом и пустом, пуном врба и топола и бара бистрих, Морава што их пуни у пролеће! Није им више жао коња, нека их сатру Турци! Ни очева се, гле, не боје! Жао им је растанка са женом, као привиђење далеком, која тако присно са њима иде, пољским путевима пустим, и говори тихо, а глас јој топао као песма птица!

He као жена која ручак жетеоцима носи, ни као жена која ракитом снопље везује, иде за овцама, иде пред кравама; не као Марушка која у јутра јутра јутра убрзава; Крстина невидљивим стазама, међама, кроз кукурузе што на свилу и млечац миришу; не ни као она. Учитељица Вера која се њише, зането, која лебди над ливадама у сукњи са плавим цветовима који могу бити само плави цветови на њеној сукњи, која нестаје под узнемиреним, беласастим лишћем ситних врба и топола, а над њом, над њима, облаци бели јуре ниско као дресине; не не не! Крупнорамена у разреду, пред њима, гласно изговара њихова имена. Никада утабаним путићем, међу пиревином и чичком, у избледелој плавој сукњи. Али Жанет Жанет Жанет! О чудо издвојености, сваком видно и знано, нежељено! Путем подјухорским, мостовима запоседнутим, над потоцима, у светлости крушкастих сијалица, док Муса Миканов, недоучени, тешко удараше Расина, па међу грубим гуњевима и чакширама, пуна осмеха и њихања. Сада са њима — Лале Гога Данче Јера — корак напред или корак позади, у избледелој плавој хаљини, кадикад боса, увек, и даље, пуна осмеха и њихања, Жанет. Откад је Расин, са преимућствима знаним, међу њима, знаци на бункеру, на путићима, у прашини, говоре: Жанет са две козе и три овце, у пролеће јарићи и јагањци — све свикнуто на детелину, ништа се не надува, била росна или не — тек што је измакла, чекаће у Фигурама; кад локомотива писне, a писне увек, и после, кад у њој, под качкетом, више није Миле Мечка — јер сифилис чини своје — козе уплашено трсе у кукурузе, за њима, дружељубиво, овце. Проклете козе пуљиве! Док Жанет, машући, испраћа возове — пуне застава и ударника и оних који путују и оних који се селе, са стварима и кравама, кокошкама, мачкама и кучићима — колико сочних стабљика кукуруза, или младог корења ако је томе време, стане у ред за подневно преживање! Понекад знаци говоре: Жанет отишла рано, није савијала багрење над јендецима да козе и овце обрсте, већ je на обали, више моста; вода, заустављена шпиронима, тиха и бистра, испарава; све је 77

топлије, али под жбуновима трава још росна; лишће тополово беласа се као шљунак, искри вода у брзацима, кад прође мост: дашци ветра под плавом капом неба. Иван Голубјев, који зна више од леди Монтегије, кога је она, уосталом — пишући своје забелешке у Лондону — прорекла, заљубљенички остаје у поворци која прашно-каљугавим путевима споро одмиче, али, немерљивом брзином свести, на крилима професорске плате — четрнаести платни разред — сваки час лукаво се ушуња у разред да провери тридесет и шест пари очију из осамнаест скамија у три реда: цакле се, виде како се коњи под јаничарима пропињу и до трбуха упадају у блато, под храстовима. Каква прилика за доброћудног Татарина који воли шалу! Ну, пуста рашка момчад, надо пробудитса! Тридесет и шест пари очију насмеши се изненађено — живима сва времена, живима сва времена!

— али у буђење нико не верује: Татаринову магичну моћ путовања кроз време сви познају. Лале и који су с њим тада, готово истовремено — док коси, метални сунчеви зраци надлећу поља — болно сужавајући очи, полегну по скамијама: хвата их чежња да достигну Жанет која је измакла и већ је на обали; да седе на зидинама једног бункера који је авионска бомба, циљајући гвоздени тумбас, директно: био је потпуно празан; да у обали, у шодеру, копају нове кладенце, гледају како се пуне, мутни, па бистре полако, над песком. Доносе воду у конзервама од бисквита баченим из воза. Ужареним песком, у колотечинама пута — провуче се испод тумбаса, вијуга међу ситним жбуњем топола — одшљапкају до воденице. Воденица моравска, на две лађе, са витлом између њих! Воденичар у раскопчаној конопљаној кошуљи без крагне, длакавих груди, коштуњав, просед, са тешким џаком на рамену, климав на узаном брвну, миче се према тандрку, клопоту и чекетању; затегнути челични конопци зује; клобуча се, гргољи, пљиска вода; мирис топлог брашна над водом моравском, свелечећом, сумпоровитом! Али ако је један међу стражарима слободан! Ако је један међу стражарима на мосту слободан — они нису у белој караули већ у црним, једва видним баракама с оне стране моста — он се купа, повише, у води коју шпирони чине тихом и дубоком. He бира јутро, подне, вече, ноћ, не бира кишу или сунце, бира кад је слободан, кад пушку може да преда другоме а сиве платнене панталоне, кошуљу, цокуле и опасач, лепо сложи на обали. Тихом водом, сред амбиса, плива под месечином; изрони у сребро јутарње магле; пљиска црвену воду на крају дана. А ако је Жанет на 78

зидовима разваљеног бункера! Пева, обухвати неку ништажанет над водом па игра с њом валцер, врти се, врти, онда је љуби, безобразно, војнички, цмаче је право у уста, звучно над водом тихом, међу обалама песковитим. Тврде грудве иловачасте полете тад са обале. Ево ти Жанет, ево ти цмакање, ево ти валцер! Зарони са смехом, у амбис, грудве му се истопе на леђима. А кад изрони, недостижан је за грудве иловачасте; игра поново, још страсније привија ништажанет, ставља јој руку на леп, витки бок, нежно увлачи груди да начини место њеним облинама, истеже врат да слатко премости одстојање до њеног лица. Проклетниче! Курваре војнички! Како смешно скакућу, како смешно витлају рукама! Бућкају у празно грудве; кикоће се Жанет. Ако је један међу стражарима на мосту слободан, он седи на порушеном зиду бункера, крупан, и шапуће са Жанет. Нико не сме да приђе и слуша; ако некога интересује шта један међу стражарима шапуће са Жанет, мора да пита Подјухорце. He, није стражар који је у води играо страсно са ништажанет бројао — једанпут, двапут, трипут — своје прсте: на прстима је бројао дане које ће провести под опасачем. Један међу стражарима, који не плива, иако је слободан, говорио је после о свом селу негде низводно, међу врбацима: Ако седнемо у чамац — могу да га купим од воденичара, а и хоћу, већ сам и разговарао са њим — за четири, највише за пет сати бићемо у мом селу, пристаћемо под мојом градином, чамац ћемо везати за ђерам, такорећи! Да ли је могуће да Жанет — која је дошла и под светлошћу сијалица помагала Расину да главу извуче под ударцима недоученога, коју је Лиџа Марин, сутрадан, под столом пипао да би га Расин оборио аперкатом страшним, у кафанама подјухорским дотле невиђеним, која на обале вода свелечећих први пут стиже с Расином, a после знаке тачне остављаше Лалету, Данчету, Гоги и Многоименоме — да ли је могуће да Жанет стражара несташног слуша како прича да je у мајке јединац и велику, родну моравску земљу има? О дане сунчани, а мутни, без сјаја, кад Жанет — издвојена међу свим женама — војнику се једном приклања! Око бункера, који је пуст био кад га је бомба намењена тумбасу расцветала, неко кружи, као пчела; све су мањи кругови, све тиши лет. Слетеће сада на порушене зидове — окречена соба гледа у кукурузе — и умиљато допузиће до њих: Данче! Чека, као кученце, да је велика шака помилује по глави. Нема поскакивања на обали, 79

псовачког подврискивања и витлања грудви; на расцветаном бункеру шапућу се тајне. О зелено-плави дане, у пољу, кад први пут наслућује се женско неверство! Ако је један међу стражарима слободан, он Расину отима Жанет, а песковита земља у кукурузима пуна је гурабијастих трагова чапоњака; шарено стадо риђих, зекастих коза и пегавоњушкастих оваца меканог, чичковима укрућеног руна — све свикнуто на детелину, ништа се не надува, била росна или не — нестало je у зеленишу њива. Док Данче понизно седи, дозвољава великом прсту да осветнички-опроштајно — за грудве хитнуте са обале — прети пред самим њеним носом, великој шаци да је повуче за дебелу кику — само увије главу уз лукави, додворни осмех: све је то мала цена за уживање да слуша тајне; уз Жанет и мала Данче са великим војником!

— док Данче тако, Лале, Гога и Цане Јера Трша Хаџа или Аџа брекћу придављени оморином у њивама, прате гурабијасте трагове: ловци на своје стадо. Али сусретне их пут испеглан тешким гвожђем точкова, трагова више нема. Јој, ако наиђу пољари! Где су високе тополе, врбе и дудови у међама? Пењати се! Сваки покрет, свако сумњиво њихање класја! Све што се бели и шарени на зеленим губерима детелина! Ничега осим ветрова. Како је пусто поље кад стадо, лоповско, у њему се изгуби! Тако је то кад с курвом Жанет козе чувају! Сас курву Жанету! Шта ви с њу има да се налазите, шта тражите ви с њу! Она, кобилетина, само се вуцара по обале сас војници! На човека не мисли, а некмоли на козе! Јој, скривено шта је остало у селима подјухорским? А човек да је ки човек не би гу пушћао с војници1 Ал нашла врећа закрпу! Чим он престављао по домови, изем ти човека! Тако стадо једно лоповско углед докрајчује Расину, овејанку и опсенару, селима подјухорским који је одио; оставља времена да се граји, о гадури Жанети и будали Расину, да гласови, да дланови кажњавају пастире грешнике, без стада што се из поља довуку — сакрије се у шимшир пред кућом, нађу га, у зеље, у рен, у метлице, не вреди, из широколисних врежа дулека с цветовима лепљивим извуку га. А кад ноћ тамна падне, кад се сви примире изједени љутњом као сирћетом, пред капијом стадо, влажно од росе, замекеће и заблеји, сито, преживања у стајама топлим жељно. Избегло је власнике и пољаре, штету у кукурузима ко је причинио нико доказати не може, 80

неће плаћати глобе. Помиловање блеји на капији. Има бога и за мале, грешне пастире! Али Расину то не помаже: све најгоре већ је речено и прочуло се. Ипак, уредба једна, забрана прелажења преко моста, коју железница даје да се печата црно на бело офарбаним таблама и истакне са обе стране моста, као да је почетак Расинових предсказања; збуњује, тера на кашљуцање. Земљомери са троногим дурбинима, кроз које се зелениш кукуруза и небо, лепо избаждарени црним бројкама, виде наопачке, запоседају поља. Земљомери у пољу, шта раде? Црвено офарбаним кочићима пут су одмерили, прав као стрела, до обале изнад моста. Ту свеже ископан навоз, бели се песак, ту скела, на заравнатој обали, црни се од катрана, изврнута; лепо затегнуто челично уже расте из кукуруза. Путем правим као стрела Подјухорци до обале, до воде тихе изнад моста, стигну брже. До обале, до расцветаног бункера, до воде тихе по којој један несташни војник игра валцер — не бира јутро, не бира подне, вече или месечину, бира кад је слободан — брже стиже и Жанет; и Лале, Гога, Данче и Многоимени. Брже се и враћају. Брже се враћа и Жанет, кад се враћа. Али једном се не врати; нестане у беласању топола, према спрудовима. Изненада је угледају у чамцу, неко ко више није војник — не плива, не рони, не игра окретне игре, не цмаче ништажанет безобразно у уста — у рукама има весло. Трче, руке су им у ваздуху, али не витлају њима, не бацају иловачасте грудве — машу. Свеједно — чамац се удаљава. Бира пролаз између шипова под мостом и већ je у брзаку; шуми, шуми, чује се како мукло, по дну, цангрља шодер; пролази воденицу; мокро, црно витло бљешти млазевима воде. Погурен под тежином вреће, у обељеној тежињавој кошуљи без крагне, воденичар опрезно ступа по брвну. На обали, везане за јарам, под квргавом тополицом која се беласа, на убалегављеном песку, преживају краве. Будало Расине, будало Расине! Путем правим као стрела враћа се Татаринова пуста рашка момчад, погнуте главе. А срца су им, у одласку, била пуна усхићења! Како су шљапкали боси по прашини и витлали тојагама косећи млади чичак и бурјан украј пута! Журе се, иако је рано; топло сунце над брдом засењује им очи док гледају овниће дебелих леђа, из руку храњене, како обесно скакућу заметајући кавгу с козама пуљивим. Ступају укочено, као чудотворци: 81

тик иза њихових леђа, грабећи им за петама, отварају се обале. Страшно теку воде свелечеће; као црна тачкица, у бљештању косог сунца у брзацима, са њима отиче Жанет, грешница. Теку бање. Теку бање.

82

Миљеници на барицама перу опанке

Зашто још толико пута, напустивши много помињани пут Талини чаири Некрштено Митрићевица Фигуре, са свим кривинама и каљугама, чичком, бурјаном и багрењем над јендецима, морају да скрећу на пут широк, прав и прегледан? Да гледају како по неутабаној земљи брзо расту попонац, троскавац, по крајевима чак и мувар, заостао из њива, и како се у даљини, над врбацима у Некрштеном, окупљају вране? Послали су их у Равново да изучавају за ништарије, како су говорили Хаџи-Милутин и остали који држе до реда што свету даде Кнежевог хитроношу. Било је то управо онда кад је велики Жилац Птицокљунац, који се љути, који удара шаком о сто, најзад могао да одахне: сва сиротиња већ је била ушла у колектив. Полетни дани радости Жилца оставили су траг — једна штала у зеленишу кључа чији су кров давно појели сипци — али немир ништака који полазе у град смрвила је неумољива рука обреда: за тај свечани чин прљавштина, неред и простота морају бити уклоњени. У свакидашњу заборавност увлачи се сећање старо осам миленијума. Усред највећег нереда, чаробно и просветљено као молитва Драгована М Перића, нестваран од понављања као иванданско јутро, напупи ластар обреда. Хоће ли и данас одела лепа да обуку, везена и кићена, осунчана дворишта водом да полију и помету, цвећем да оките капије, чесне канавце ветар да развије као заставе? Хоће ли нестати воњ лањског лишћа и преврелог ђубрета, мемла подрума, каљуге по торовима, под старим крушкама? Стока хоће ли благдански бити сита, напојена и нема? Чује ли се ропац жртви? У плаво небо диже ли се, невидљив, животодавни мирис печења? Не, мало се шта покренуло из таме година. He пупи, не листа млађар обредни. Истрошени су, ољускани као кора дрвета; као кад су сами у пољу, заборављени, кад им базди дах на лук и сирће, знамења глади! Сатима им потапају поцрнеле ноге у лаворима, у бакрачима, у појилима, у коритима, да раскиселе небројене летошње наслаге. Заперу их на пумпи до пола — мршава лица, вратове и уши. Љута сапуница у очи, циче ненавикнути. Обуку им шарене цицане кошуље, меке срозане капутиће и панталонице од салије. Кројач Фирцан 83

свима шије исто: капути као доламе, брич панталоне. Али њима чини уступак, прави дуз панталоне, равне као чунак, узане доле и горе: штеди материјал и копче, а тражи од њих захвалност што их облачи по моди. На крају беле чарапе — поклон овнића дебелих леђа — и нови гумени опанци. Измакну се, гледају их и смеше се, задовољни учинком. Е баш сте лепи ки уписани! Спљискали смо грдне паре на вас. А сад глејте па понављајте! Оћемо да ви дамо леба без мотике, ако знате да цените. Знају ли, треба ли? Шаљу их да уче за колективце, да не верују у Бога, да не поштују оца и матер, да постану отпадници. Зашто их шаљу да уче? За такав сој не треба наука, отпадник можеш бити и без школе. Зар онај који се љути, који је набавио кожну доламицу и официрске чизме с високим сарама, зар тај има школе? Птицокљунац тупоглави дигао је два прста, огласио се кад су сви заћутали, хтео је и примили га. Одрезивао је порез и прирез, издавао налоге за одузимање, за позивање. Налози, налози, увек налози. Никакво сазнање унапред, никакво договарање, ништа се не зна, нема сплеткарења. Домишљатима се црно пише, јаој! Слушај, само слушај! До јуче га се нико не би сетио ни за пандура, данас издаје налоге. А његови чиновници, а његове књиговође! Све што је хтело, отишло у чиновнике! Стегне им се у грудима. He теши их ни Данче која има тегет сукњицу, белу блузицу, чипкану крагницу. He такне их се њена веселост. Збуњени су и огорчени: тако им много натоваре на њихова мала грешна леђа да не могу с места да се макну. А желе да иду. Дуго прикупљају снагу, ложе машту као локомотиву, набијају себи притисак и јуре напред, напред, преко реке, по своје мале порције знања — четири, пет и шест часова — удаљеног од њих две или три хиљаде година. He маре што их сматрају ленчугама и лошим козочуварима, што их похвале тек ту и тамо, о благданској доколици, уз реч, обредно. Морава више није крај пута. He примете бело треперење топола, траву на увратама. Окупљају се на навозу скеле, натамо и наовамо, кад иду и кад се враћају, на једној и на другој обали. Рано ујутру, у подне, касно увече. Светле батеријским лампама. Кушају цигаре припаљене на вечно горућој депонији шљаке из локомотива коју новопочени шљаконосац Деско 3 Марић свакодневно увећава одозго, са станичне равнине, препуним димљивим колицима. Гори дубински, као у руднику. Пријатно греје у јези јесењих вечери и штипка за очи. Опијају се цигарама, кикоћу и кашљу.

84

Кад започну кише и пут се раскаља, попну се охлађеном стрмином шљаке и дошуњају у свети простор перона да на чесми за путнике оперу опанке и ушљепане ногавице, да не оду глибави међу варошке дечаке. Гледају их мрачно зли прозори униформисаног железничког чиновништва. Неко од њих упослио је неку градску битангу, наоружао је белом дебелом батином и истакао наредбу: Пролаз пероном забрањен. Они се и даље шуњају станицом, али перон обилазе. Опанке перу у бистрим барицама позади, у страху од батинаша који их држи за псе луталице. Журно намрешкају огледало у коме се бљеска небо: поправљају злехудим пољским путевима нарушено обредно дело својих родитеља; као да ће у опраним опанцима више сличити за школу честито опремљеној градској деци. Гори им у очима стид. Дигли су главе да не примете подсмешљиве погледе. Долазе равно из правремена, са видним траговима на брзу руку спроведене, површне дресуре. Плашљиво, мачијим кораком — гумени, тазе опрани опанци на испуцалим плочницима немају звукове — држећи се на окупу, стигну до гвоздених копљастих вратница Гимназије. Прими их шљунковито двориште као спруд спасоносни. Нестану у шаренилу и вреви. Одахну с олакшањем, раздвоје се, овде су заштићени: пазе их као нежне биљчице. Обесном рмпалији који их мами на рвање и обара церекајући се има да буде припрећено све док не испољи страх једног цопине. Циганину који је бацио око на њихове батеријске лампе има да се изврће уво све док не пољуби угажени шодер. Пропитују их са осмехом, нежно исправљају и бистре што су учитељица Вера и учитељ Петар оставили мутно; имају налог да их штите и пазе, да од њих створе нове људе; не штедети напоре, не пита се за тешкоће, све мора да се савлада, не зна за поразе полетно време налога и ударника: они су залога социјализма, они су једнакост и равноправност, они су песница под носом буржујчићима и ћифтицама, они су масе за које смо гинули. Сви су на линији, Иван Голубјев малко и претерује: он је њихов разредни старешина. Излазе охрабрени. Прелазе у усхићењу пут од копљастих вратница Гимназије до својих иванданским цвећем окићених капија. Нико не хаје за децу миљенике. Нуде им редак пасуљ, проју и козји сир, мећу у руке прутиће, шаљу за стадом, шаљу у цркву са славским колачима у бошчи, са босиљком, дебелим свећама и педесетицом за попа, воде о задушницама на гробље да вуку котарице пуне удељених батака, пускурица, пуслица, патишпана и сарми.

85

Одлазе у школу испраћени презиром, врате се презирући. He прелазе сваки дан пут дуг осам километара, кроз кукурузе, ливаде, пругом, ломећи ноге по камењу и праговима, крај ужарене депоније пепела, око станице, чагољавим тротоарима под кестеновима — не прелазе као остали свет за сат и по — два, него за две, можда и три хиљаде година, уназад и унапред.

86

Домци иду на Палић

Ко ће, у будућности, имати стрпљења да завирује у нечитке забелешке раба Божијега попа Николе, проте свих села подјухорских, а нарочито овога о коме је реч, увериће се, као што се уверио и онај који истражује, да су истините приче о томе како су Бане, Жоја и Неђа Глувча на дан светог Арханђела, у новембру, мимоходили цркву, испели се на прегледни брежуљак, и док је прота чатио молибденија залуђеним бабама сами исекли славске колаче, изели по четвртину, попили по мало вина а остало испросипали около, запалили дебеле свеће, поболи их у траву и оставили да горе као доказ да је обред имао свети карактер. Ојађена попова забелешка овде се завршава. Можемо лако замислити како се превртао у кревету, како га је болео недостатак те три четвртине белих славских хлебова — реш печени венчићи лепо украшавају — та три литра вина!, а још више мањак планираних сто и педесет динара које су мајмуни спискали, вероватно за шваргле и чварке. Бане, Жоја и Неђа већ дуго времена били су ученици у привреди; негдашњи шлосери и џезвари, на брзу руку приучени да баратају старим чешким и мађарским дребанзима, учили су их за дреаре. До подне су скупљали металну пиљевину, сипали уље на већ масне и уљаштене клизеће жљебове, померали цевчице да сапуница једнако капље на усијани рез видијума, а поподне седали у скамије да уче технологију метала, рачун„ економику, историју, земљопис и српски; нису, углавном, знали ништа као и до сада, али, гледали су им кроз прсте. Остајали су у школи дуго навече. Куњали су под жутом светлошћу слабих сијалица, били су мршави и бледуњави, мало спавали, мало јели. Басање ноћу глибавим, па залеђеним и завејаним пољима, док је кошава завијала у врбацима, постаде превише мучно и узеше их у интернат. Храна је тамо била још слабија, али редовна и увек топла, с казана; а добијали су и Унрине посластице које бејаху јавна привилегија борцима за ново, с поносом истицана као најава за лепше сутра: мармеладу, жути сир и коцке чоколаде. Добили су и нова топла одела од смеђе чоје, такве исте титовке и плитке ципеле које су свима изгледале лепо само док не седну: онда их ногавице открију па изгледају сиротињски, као да су им посечене cape.

87

У првим летњим данима они дођоше кући још блеђи него обично, са сивкастим траговима металног уља на рукама, још увек у својим топлим смеђим оделима и плитким ципелама. Бане је раскопчао блузу, скинуо титовку и разбашкарено седи на климавој столици у дворишту. Неће да призна да му је топло. Навлаш подигао ногавице и хвали своје плитке ципеле — како нога у њима лепо лежи, како су лаке и удобне — са мало презира у гласу и погледу натукне да једино сељаци не знају да су плитке ципеле намерно плитке, као знак новога и лепшега. Панталоне уже, а сукње краће. To сад није срамота, то је лепо. А онда устане, поравна блузу и панталоне и каже да иду на опоравак, и он и Жоја и Неђа и други и све њихове другарице, на Палић; то је једно језеро код Апатина и тамо је много лепо. Тужно је кад домци иду на Палић. Воз дуго стоји на споредном колосеку равновске станице. Машина пишти, дахће, греје се па се прегреје, испушта пару, а знак барјачетом никако да дође. Домци у смеђим оделима час су у вагону, отворе прозоре па нагрну на њих, час су на степеницама и платформи, лењо се вуку за металне рукохвате као бајаги изводе неке керефеке, час су око вагона, као не жури им се, воле да се замајавају, као памет им још у дому, препричавају нешто што их као забавља. Хтели би да су сложни, да се загрле и певају, али то не може док воз не иде, иако то од њих очекује све што је службено: васпитачи, кондуктери, кочничари; а неким сумњивим путницима, који их згледају с потајним презиром, хтели би још и упркос. Па се натежу с тим, час скупа час раздвојени, запевају па стану, галаме скупа, бар да се смеју заједнички, али ништа није смешно. А још су и гладни. Ужина је код васпитача и делиће се тек кад воз крене. Воз је ипак кренуо, домци су хитро поскакали у купеа и сложно запевали, неки су били и на прозорима и махали, и тако их је Лале изгубио из вида. Воз је отклампарао и то је било врло утешно, били су то моћни звуци који су владали равницом, упркос свему они су сад објављивали чујно да домци иду на палић домци иду на палић домци иду на палић и Лале је трчао за возом, после ишао полако пругом, враћао се у село и слушао клопарање све док се могло чути, далеко још иза кривине према Гиљу. Није могао знати колико ће још пута воз да стоји на споредним колосецима док не стигне у Апатин, колико ће пута гладни домци изводити лење керефеке хватајући се за ручке час надоле час нагоре, јер ништа од тога није хтело да саопшти Банетово писмо. Вода топла, храна добра, друштво пријатно, двапут смо имали игранку. Унутра и слика: као на некој трибини над водом поређани у 88

три реда, голишави, неки и у води. Бане у последњем реду, с краја, сићушан, сићушан. А водурина излази из слике и налево и надесно, мирна је и притајена, дубока, никакав одсјај, нико се не огледа. Морава се пени, искри, брза. Ако је тиха, у њој се огледа обала са белим тополама и небо са облацима. Има спрудове и топао песак. Али нема трибине, нема опоравилиште и домце. Лалету је жао Мораве. Има скелу. Пут прав као стрела води до ње. Људи иду, клопарају запреге на навозу, има и голишавих купача, бућкају са скеле у воду, тамо су тумбаси, тешка железна решетка моста, и бела караула. Али нема домаца, све је то старо, само су домци нови. А онда је Жида Пантић Посилни једнога дана, у неком чудесном надахнућу загледан у црквене прозоре на апсиди вазда окренутој истоку, високо над спрженом и угаженом травом порте, угледао опасно знамење: три свеће догоревају на брежуљку а брадати Арханђео и света дева Богородица смркнуто гледају нечувено светогрђе. Навалише да се увере, и уверише се. У почетку, додуше, неко је видео а неко није. Они који су видели удивљено и самохвално изјавише да није свакоме дано да види. Презреног Жиду почеше да спомињу опрезно, као свеца, и бејаху спремни да се с њим побратиме. Али они који нису видели били су упорни, загледали су са свих страна, издизали се на прсте, сагињали, чучали, мало лево мало десно, и најзад видеше и они. С малим разочарањем сви признадоше да je у питању само положај одакле се гледа: одавде видиш, оданде не видиш, одавде видиш боље, оданде најбоље. Размилеше се око цркве и гле, знамења беху свуда! Расплинуте љубичасте мрље пливају по стаклима! У почетку свима личе само на свеце и анћеле, задрхте кад препознају неки лик, зову утишаним гласом, крсте се. Али после мрље личе на облаке, каљуге, овнове, лишће. Мало од светачког ореола паде са Жидине главе. Он, међутим, одмахује: све су то божја знамења. Многи пристају уз њега. Хоће да верују, душом су и телом за чудо. Ништа не помаже што љубичаста знамења нађу после и на својим прозорима, и на шупама, под слојем прашине. Зашто тога није било раније? — питају тихо и значајно и шире очи пуне ликовања. А домци су још на Палићу, имају игранке.

89

90

Апостоли напретка

Нико не може да каже када, после колико прелазака из травнатог поља на лепо планиран нагиб пруге — сигнали, ниски стубићи са точковима, на обе стране бандере и вечни ук жица, порцелански изолатори као бели врапци, шине, састави и прагови, све има свој број, све је уредно на месту на коме треба да буде, са шифрованим упутствима — после колико успињања једва утабаним путићем преко обрунуте охлађене шљаке на прегледну станичну равнину, после колико улазака у тихи жамор предграђа, дође просветљени тренутак сазнања. Али он дође. Најпре доживе, а тек потом неко им објасни лепоту ствари које су сачиниле многе руке да би служиле многима, несагледиво дуго; испрече им се на путу као знамења и изазову нејасне слутње: сви тумбаси над Моравом, сви колосеци у станици, сама станична зграда са једнаким, као пресованим квадратастим шарама на угловима, жуто-сива, решеткасте гвоздене ограде и капије, стаклићи у боји. Тај осећај однесу и даље, пренесу, лабавим судом сељачића очију пуних треперавог лишћа, цвећа и трава, на ту и тамо, једва душом градитеља и миром дуговечности дотакнуте, куће у предграђу. Расин Царић, ко би други, убаци ту и ствари одбачене: беле полупане лавабое и нужничке шоље, рамове врата и прозора, колица без точкова, мадраце; све је то било дуго осмишљавано, цртано на хамеру, фотографисано линхофом, увећавано млечно белкастом светлошћу, ретуширано у браонкастим нијансама. И све је то трајало довољно дуго. Једном ће се све на свету на увиру своме срести са стварима дуговечним, у тишини, са звуцима зрења, у равници. Лалету и варошани изгледају исто тако уредни и програмирани. Имају предност унапред осмишљеног; никаква лупетања, никакве простоте, никаква полуполузнања која се дрско протурају и жељно усвајају: уредан свет без лажи и чуда. He упушта се са њима у разговор, боји се презира, стиди се, причају о стварима које не зна, помињу — са каквом то чежњом наслућује! — нека божјим миром гостољубља обасјана градска места, неке улице, голема празна школска дворишта, игралишта, паркове. Обучени су тако различито и лепо, градски. Девојчице имају машне у коњским репићима. He разговарају са њима. Уплашени су на часовима. Иван Голубјев ће им 91

разјаснити атечествену историју. Уз његову помоћ Лале постаје видовит иако нема крилца под пазухом. Кроз прозор, преко школског дворишта, види стогове сламе и шаше, утрину са нахереним кошевима куда их Војкан води кад имају цртање, улегнуте кровове под ћерамидом; види како се град наставља у село, како село израста у град, и није му тешко да разуме садржај папира који Голубјев хоће пред њима да обелодани. Још пре непуних сто година била је то пуста касаба, а слика најважнијих зграда била је жалосна: Зданије начелства окружног, од дрвеног материјала направљено, ћерамидом покривено, с три собе и једном оџаклијом, у најрђавијем стању наоди се и готово је стропоштати се. Зданије суда окружног од плетера је направљено, ћерамидом покривено, с пет соба, на страни један мутвак који je у апсану претворен и један кош са преградама у коме пандурски коњи обитавају. Подрум на свод од камена над којим је развалина од амама. Мезулана од камена, са једном собом и једном кујном, амбаром и дрвеном кљоканом за сено. Који су апостоли напретка, и то ће морати да знају: млинарски мајстор Јохан који за Књаза сачини воденицу, на радост градским пекарима и бурегџијама, браћа Минх из Брна, трговци из Београда, патриоте и Књажеви љубимци. Доводе мајсторе из Немачке и Чешке. Нема возова, долазе излоканим царским друмовима, блатним и прашњавим, бројећи коначишта од мезулане до мезулане. Само пустолови и дрипци дозвољавају да их намами пара и клацкају се Србијом, из које се тек повукла мутна Отоманска империја, као наплавином пуном муља. Коцкари и пијанице са кесама испод очију. Сурови и себични, напустили су жене и децу, траже себи нова задовољства. Псују разочарани бедом и простотом и запивају се до бесвести. Дочекају их као спасиоце и народне добротворе, служе их обредно хлебом и сољу на чесним канавцима, наздрављају им мирисном ракијом шљивовицом. Мајстори за стакло, пиво и сукно збуњени су штовањем. А кад још виде — сред тог беспућа и дивљине, дође им да не поверују — здања и машине које познају, примире се и раде приљежно. Али не прође много па се запивају опет и коцкају. Упознали су сва околна села и олош у њима, изазивају туче и неред. Али шта се то догаћа, зашто их хоће честите девојке? Имућним сељацима трепери срце: хтели би ћерке за мајсторе да удају; обећавају велике миразе, њиве, забране и дукате. Чешки и немачки пробисвети чуде се лаковерности. Понеко од њих први пут у животу седи у хладу столетне липе, у поподневном миру осунчаног дворишта, пред великом кућом гостољубља, и слуша тихи зук пчела док га служе као 92

кнеза: покрене се у њему неко кајање, прекори себе због грешног и пустог живота који је водио, ожени се. Таст му прави кућу у граду. Понеко, дабоме, само посеје сифилис и бежи с дукатима. У кућама разбацаним далеко у потоцима усеченим у брда дуго ће се рађати шкрофулозна деца. У Лалетовом разреду има принцеза које се презивају Цирил, Журко, Мрожек, мудријаша који се одазивају на Немец, Чех, Вотша, Ганжа. Њихова необична презимена изазивају код Лалета дивљење. Осећа као да би им се и сада морало исказивати поштовање које су заслужили њихови преци. Лалетов отац, са надимком Цопни који вуче из таме свог детињства, запива се сваке вечери у својој властитој кући и псује, навлачећи на себе гнев и презрење апостола напретка, посленика прве петолетке.

93

Немирна светлост талузине

Морао је да се догоди критични тренутак и у животу таквих овејанаца као што су Подјухорци. Било је то кад је Птицокљуном стигао налог да их учлани у СРЗ. Све се измакло пред њима, побегло им, разишло у страну; остали су сами, под светлошћу сивкастог неба, лицем у лице са недоученим. На одређено место, у лоше ограђену авлију Винарске економије, имала су да се слегну њихова глибава кола с расушеним точковима, с мушемама, канатама, калканима и бирницама, па шпедитери, кочије и чезе, a у торове код општинских кошева — док се не изграде задружне штале испод села у водоплавној Пљошти — мораће да дотерају коње и краве, овце, козе и свиње, да све буде на гомили, да муче, њишти, блеји и грди, да се створи задружни буљук, велик и моћан, као зачетак њихове боље и лепше сутрашњице. Жилац Птицокљуни недоучени стоји над тим прегласним буљуком и удара рецке за све што се придружи. Сви морају да верују у његову правду. Виде га као што су преци њихови гледали Јеротија и стада његова преголема. Али Птицокљунца не мучи Бог, он у Бога не верује. He иде на хаџилук, већ на конспиративне састанке. Враћа се брзо, доноси нове налоге, у магазе и хартије не сме да привири нико. Ускоро ће и наредба да се разору чаирчићи и њивчићи, попреко, да се униште међе између оних који су све своје колективу дали; ишли су у поље иза трактора који је нека цопина намерно турирала да их поплаши, посматрали поиздаље нове дугачке бразде и памтили старе меће, упијали у себе сваки знак, белег, у по мркле ноћи да могу опет да нађу своју дедовину. Расин Царић пролазио је туда да сече ракиту и застао да им буде публика. Злурадо је уживао у ономе што види: опет један недоучени задавао је ударац, али факирски камен обележен мастилом прштао је овога пута на опаким главама подјухорским. Одлазио је на спрудове, враћао се, плео корпе, беле котарице и гузаре за рибу, и уживао у представи. Понекад je у пророчком надахнућу бившег опсенара говорио о великим економијама, о каналима за наводњавање по којима плове чамци, о равници под месечином испуњеној звуцима зрења, са сабласно белим стражарским кућицама. Псовали су га кроз зубе да не чује, а он их jet малко сажаљевао: бадава су се опирали 94

неко време, тако су били јадни и смешни кад су бацали око себе узбуђене и престрављене погледе не би ли угледали негде неки излаз и решење, кад су говорили о свом праву да скапавају на сопственим њивама. Све је било узалуд. Недоучени није знао за шалу: примао је инструкције и онима који се не уписују у колектив повећавао порез. Нађени су документи са његовим аналфабетским, надувеним потписом. Један по један савију шипке и стану у ред: први је Којадин подмуклица, јер нема ништа, јариће је поклао; одмах за њим јављају се Дима и Дена са својим кравама; Драгован М Перић верује у сваку множину као у кутије без дна из којих не извлачи марамице; сви Врећари и Миса поштар дика су полетна птицокљуног који удара шаком о сто; за њима пристају: Драгослав Д Трифуновић, Живан С Максимовић, па људина Милоје, па Пајко омрзнутог шареног лица; чак и Жида Пантић, посилни, који у себи, потајно, и даље верује да је светац. Опет су у множини и корачају, али кола не тракарају, није Цопни у колима, нису стражари на канатама, не пуцају, само су облаци опет ниски и лете као цепелини и чују се врапци. На крају пута не очекују никакво чудо да се деси. Чекају их бескрајно дуги, заморни колективски редови. У поље иду као додолке, под барјаком. Птицокљуни их наводи и на песму, али они прихватају у пола гласа, усиљено и без слуха. Цопни неће са њима. И Хаџи-Милутин неће са њима. Свако има своје јаке разлоге, бадава претње и порези. Хаџија псује Врећаре и колективце и плаћа што траже. Чуде се Цопнију. У тамним вечерима касне јесени кад се окупе око казана, док им на лицима игра немирна светлост кратковечног пламена талузине, Цопни насрће на ХаџиМилутина, раствара га у прах и ништавило. Говори му у лице на коме се већ чита учинак отрова тазе ракије натезане белом, убалављеном, мирисном цевчицом од конопље; говори смртне пресуде, три у минути, обећава презрење и заборав и ништавило, навек. Нестаћеш са својим малоумним, будаластим призивањем краља и радикала, као што су нестали народи, цареви, настамбе, глади и обиља; ја, Цопни, осуђујем те да нестанеш, у ништавило те уписујем, присилно, као што је ред и поредак овде. Колективци су се довукли под заштитом мрака, исцерени и озарени у тами, душом пристали где су увек били, уз Цопнија и ХаџиМилутина. Слушају слушају слушају! Како су слатке пресуде, како је слатко презрење! Јер Хаџи-Милутин не хаје и надбија се краљем и радикалима и Американцима, пријатно грејан ватром споља и 95

ракијом изнутра, вече цело, сву ноћ ако треба. Нико не жели да Хаџија нестане. Желе да му Цопни сву ноћ чита пресуде смртне, да га разлаже у песак и тињу, а он да не хаје, да одолева, да се надува, да ведра ноћ која обећава прву слану траје вечито, да ватра греје и да ври џибра у казану; и траје ноћ и ври џибра и ракија цури кроз левче пуно тежине у тешко џбане, Цопни осуђује, Хаџија не нестаје, баљезга, баљезга. Гладан је ујутру Цопни грешник; и Сека је гладна, и стара Кадифка је гладна. Бане je у интернату, а Лале иде гладан у школу. Тамо добије ужину: кајзерицу и лонче Унриног млека из пакета. Али пролеће кад дође, сви су гладни. Мршава летина лоше окопаваних колективских њива не достане за април. На пекарама деле само по парче хладне, дебеле, глетаве проје. А тада почињу кише, бујају потоци, доприносе свелечећој моравској води. У то време још нема насипа и вода слободно насрне на своје рукавце дубоко у пољу и испуни их, од мртваја и вирова начини брзаке, прошиша под мостићима покрај опустелих бункера, а онда, као да је неко тамо на хоризонту сретне, стане и почиње да поравнава колективске и кулачке њиве у селима подјухорским; скела опусти, нема навоза, затегнуто челично уже расте из воде; гргољи одасвуд, избија из сваке рупе, мутна и страшна; у матици носи балване, греде, капије и надуту стоку; уништава Подјухорцима пшеницу, детелину, сунчоглед и кукуруз. Беспомоћно се хватају за главу, пиште и цвиле, слуте још већу глад и беду. Једино је Расин Царић одсутно миран: све што је имао, њему је вода већ однела.

96

Којадин мање видовит од прасета

И за глад Цопни има излаз. Шуња се после поплаве подсађеним и предвојеним кукурузима које су колективци овлаш опрашили — сведоче штир, пепељуга, мувар, млечика и млада паламида које, у мирисним дењковима, Цопни односи кући да храни прасиће. Понекад све ставља у канту, додаје црвену сточну репу, трице и посне сплачине и кува на шпорету у летњој кујни: прасцима прија, задовољно грде и гоје се. Кад виде Цопнија хранитеља, узмувају се у тесном бетонском обору и заскиче. Једно од њих, најкеџавије, Цопни је одредио за клање, сред лета, пред Благу Марију: његова кућа (каже с пркосним презиром) није колективска и у њој нико неће бити гладан! Свануло je благданско јутро у дворишту Цопнијевом, одређено за жртве; плави се високо небо. Каква рђава знамења види кеџаво прасе, какве је пророчке снове уснило? Зашто између свих управо оно бежи по тору, скаче сулудо и дивље, скичи и гризе, обара лабаво причвршћена вратанца и прави луде кругове у дворишту? Али узалуд цвили и свињски дозива у помоћ, нико нема сажаљења за њега. Пододољени су тог јутра окаснели у поље и сад су надвисили тарабе и цере се. Завиде Цопнију на срећи, али колективским штиром кљукано прасе им, гле, ненадано пружа задовољење: не да се, каса у круг као коњ у долапу и нешто отежалим али успешним скоком избегне Цопнија сваки пут кад се баци на њега. He сажаљевају прасе, не притечу му у помоћ; напротив, увесељавају се све док помахнитали крмак не зграби са басамака нож одређен да га коље, домалочас нежно брушен, и не загалопира још луђе, тражећи пукотину у натрулим плотовима. Тада га сви осуде. Опколе га озбиљно и надмоћно, наредник Максимовић распали га мочугом по глави да му свици искоче на очи и да испусти тазе наоштрен нож, људина Милоје ухвати га за ноге и обори, Крстина која шишти стегне га за кишњу и Цопни, који се докопао ножа, лепо му избуши гроник; видовито прасе још се мало цима, али се полако примири и кад га најзад пусте, само нехајно по који пут тргне предњом или задњом ногом, багателишући.

97

Сви су задовољни: били су од помоћи баш кад је требало, срећна им мајка! Прасе их само позвало на гозбу! Подмуклица Којадин нема намеру ни да изађе из авлије: засукао је рукаве, надзирава да ли у летњој кујни ври вода и спрема се да заједно с Цопнијем ошури прасе. Чак се и несебични Радован М Перић задовољно цери. Душа уметника je у њему: весеље светине храни га као киша детелину. До вечери прасе је рашчеречено, посебно глава, посебно бутови, уденице, ребра и остало, танка сланина исецкана и стављена у казан да се топи, и топи се, ватра је подложена и Којадин лично, који је цели дан неуморан, који је мање видовит од прасета и не слути опасност, меша дугачком варјачом; црева су очишћена, опрана и преврнута, шкембе такође, на месту су бела и црна џигерица, тек мало умањена од испробавања на жару. У кујни крчка се велики лонац на време поткисељеног купуса са тазе гроником, у рерни цврче печенице. Сви знају да ће се у бурићима наћи довољно лањског вина — ако киси, уз прасетину не мари — a у неком склоњеном балону и ракија; и не преваре се. Дружељубиво разгаљен Цопни зове оне који већ нису ту. Пада тамна летња ноћ, али у кујни пуној лепих мириса и мушица царује пријатељска жута светлост. Велики лонац и плехове Сека изнесе на астал, ко зна по који пут обреди се пиће и почне вечера. Коме се препунио стомак или хоће да протегне ноге и избистри главу, изађе на басамаке крај којих још горуцка казан, о томе брине стара Када; истиха се припремају реш чварци. Једанпут изађе и подмуклица Којадин. Сит и расположен, изркне се бучно и пљуне далеко у тмину. Радунка Жидина пијана као клада, али ипак разабере све звуке; чека ко ће да уђе и кад препозна подмуклицу Којадина — сигурна је да је пљунуо у казан. Боже, Цопни, (вели додворно) кога све трпиш и раниш у својој кући? Виде ли, бога ти, да малочас пљуну у казан? Сви чули питање и утишају се. Којадин раширио очи, али још увек слути невољу мање од прасета: мисли да је мали неспоразум и објасниће се. Врага ће се објаснити! Цопни му шаком саставља раздрљену кошуљу и баца га низ басамаке, Бог те пита како се смандрљао, мрак је и нико не види. He може још да се опасуљи шта се то с њим збива, правда се, виче, галами док истреса колена и лактове, отуд из мрака, али устају сад и други и сви су, дабоме, на страни домаћина. Којадин тек сад виде да није шала и штуче из дворишта нагло се трезнећи, правац кући. Али тај мудри Којадинов потез не прекида псовке и галаму; једном пробуђени бес не успава се лако. Прокисло вино упорно се 98

долива и не даје да се заборави. У неко доба устаје људина Милоје, у општем метежу на столу зачудо лако проналази нож којим је заклан видовити крмак, заљуља се и крупно закорачи у ноћ. Марушка прва наслути несрећу, потрчи за њим, убрзава убрзава убрзава; у праву је, упутио се њеној кући, мета му је Којадин. Стигне га тек у кујни, али ни тада не може да спречи његово надирање: срећом, Којадин се закључао у соби. Људина боде врата; Марушка пијано плаче; људина боде и моли Којадина да изађе. Којадине, молим те изиђи да те закољем! Марушка, не дај му да уће, бему мајку крваву! Милоје, сажали се, није крив Којадин! Стижу сад и други. Ипак се претерало, умреће подмуклица од страха. Одвуку људину назад, нуде га добрим залогајем и вином; Мани сад, човече, Којадина! Мало после ето и Марушке. Пије чашу за чашом и гура се до Милоја. Хоће да се весели, диже увис руке, вришти ли, цичи ли, њишти ли, па наједном лупи о тврди земљани под Секин нови алуминијумски тањир. Направи га на питу гужвару. Па други, трећи, пружа се по столу, отима тањире, сви пијано млатарају, склањају се, док јој Крстина не разлупа један тањир о главу: Ово ти је за Милоја, каже. Марушка, мећутим, не хаје. Морају да је хватају за руке и савладавају, да је изведу у мрак и отправе подмуклици. После дужег времена Мија часни опет, дознавши о свему, моћно се упињао цело пре подне да састави свој изван сваке сумње тачни извештај који је и нама, упркос нечувеној сажетости, био верни путоказ: Синоћке Цопни прекљо крмца и звата цела тарапана све сам колективац крмац се отимљо а увећер ћали да прекољу Којадина бајаги пљуно у мас. И Којадин посведочио све како је било. Цео дан помагао и табанао, без динар, као комшија комшији, a после дошли они који ни прс нису у чорбу турили, госте се на готово, па и то ги мало него оће још и да га кољу. Жилац Птицокљуни, искрено речено, имао је овај пут право: све то било је врло контрареволуционарно.

99

100

Милост за мамлаза људину Милоја

He виђа се више на бициклу људина Милоје; не виђа се више никако: у затвору је. Као што приличи мамлазу, признао је и више него што треба. Натоварили су му на моћни врат опасно завођење честитих задругара да не испуне број трудодана зацртан у план петолетке и насртање ножем на човека који се томе није покорио; и његов моћни врат сломио се као ошинута прутљика. Глава му клонула напред и недотупаво одобрава, плачљиво прихвата све и каје се, пузи и клања се небројенима који се стално смењују, као да се на њему испробавају и уче, па су строжи него што треба, за сваку евентуалију, за бољу оцену. Лукавством које је паметнима ускраћено људина иде право циљу: сажалиће се и опростити му као детету; показаће силу, изгрмеће се, а онда ће бити задовољни што им је учинак леп, што су добили добру оцену, што су га тако смекшали и поправили, осудиће га онолико дана затвора колико је већ одлежао и пустиће га кући. Милоје слободан као птица на бициклу! Али овамо се дочуло да људина све признаје: какви честити задругари, какво завођење, какве присиле, какви бакрачи! Зар подмуклица Којадин честит задругар? Зар није баш он једини баталио трудодан да би с Цопнијем черечио крмка, а они само мало закаснили? Зар није пио као и други и на крају пљунуо у казан? Зар његова Марушка није полупала Секине плекане тањире? Како је Милоје могао тако нешто да призна? Били су га! Пребијали су га! Шутирали га у стомак, бубреге му одвалили! Дозволили су да Крстина посети људину у затвору. Она му одшишта сва питања за мање од минута и тако да Милоју постаде лепше у затвору него што је помислио да ће му бити код куће. Признаде да су га тукли. Крстини је само то требало. Остави га забезекнутог и без поздрава и рече Симкету Влауци да ће други пут доћи сас адвокати и да истина мора да се докаже на суду и да курветина Марушка има да лежи иза решетке која га је у пијано стање навела на лоши кораци. Ајд, одби, рече Симке презриво. Цопни се потрудио и нашао адвоката, неког Симу званог Талијан. Он рече да Милоје може на суду да одрекне све што je у истрази признао, да каже да сила бога не моли, то јест да су га тукли. Али 101

требало би да се то некако и докаже, да постоје неке модрице, неке убивотине, и да се на конто тога извади лекарско уверење; међутим, није било убивотина. Иследници су га само шамарали, никаквих трагова нема. Талијан је устрајао: Онда бар сведоци, да је неко као видео како га бију, шамарају, и чуо како запомаже и виче доста, све ћу да признам. Свако је то могао да види, иследничке собе су до улице. Могла су то да виде и деца. Лале, Данче, Гога и Многоимени могли су то да виде увече кад се враћају из школе. Прозори су додуше високо, али могли су да чују кукњаву па да се испењу на испуст на зиду, налакте се иза прозора и лепо посматрају. Морава је осекнула, уплићала се и избистрила. Гргољи уједначено на брзацима и цангрља шодером по дну. Иду, а кукурузи им до колена.

He гледају га али осећају његов мирис. Пасуљ полегао по риђој наплавини. Угажена трава на увратама, па свеже покошена детелина. На преораним кулачким међама, сред лепо упарађених редова, расту поново брестићи. У неко време почну валовити пескуши, пиревина и купине, врбаци, врбаци, па голи спрудови ту и тамо засечени већ засутим, старим траговима тешких точкова: одатле с пролећа и јесени извлаче песак и шљунак. Даље уз Мораву не иду никада: ако је шта било горе, вода би донела на спрудове. Али тo je било давно и ко зна да ли би се под тињавим наслагама, наплављено иза неког пања или под обалом, нашао остатак расклиматаног точка, нагорелог арња, део руде или срченице, зарђали тулац, навртка кочнице или папучица? He желе да истражују, одбили су послушност Татарину. Од десет, двадесет или чак тридесет циганских кочија нешто је морало да остане, а чергаре је однела вода. He желе да траже доказе, нека се Голубјев љути колико хоће! Сви одреда знају ту причу. Цигани се вуку са својим лаким кочијама и мршавим коњићима пољским путевима. Заобилазе села. На утринама дижу шаторе, ложе ватру, у бакрачима је украдена живина, коњићи пасу где стигну. Нико им не прилази, нико их ништа не пита. Ако неко види поцепане арњеве да клизе изнад кукуруза, црвене кићанке на оглавима да севну горе-доле, чује понеки преостали, тужно утихли прапорац и слабо рзање, боље је да шмугне у густиш да се уклони далеко и отуда да их безбедно отпрати погледом. Нарочито деца: не презају да их ухвате, ослепе или осакате, обуку у прње и водају по саборима да просе. Десило се једне године на велигданском сабору у једном селу подјухорском да отац у малој слепој Циганчици која проси препозна своје нестало дете; водају га Цигани, мршави и црни, запевају молећиво а беоњаче им се сурово беле. Отац погледа: чергари. Табор 102

им мало изван светине, на пољани, баш на самој, овде згодно стрмој и високој, обали Мораве. Горе ватре, Циганке доје децу, коњи се премештају с ноге на ногу и бране од мушица. Човек зграби дете у наручје. Људи, ово је моја Јелена — викне — гледајте шта су јој урадили, ослепели је! Дете препозна оца, загрли га и зарида. Спаси ме — виче — тата, спаси ме! Светина направи круг око њих. Циганин и Циганка се смање, само им се беоњаче увећају; цигански табор не слути ништа. Вест пукне сабором. Све се утиша. Побијмо их, каже неко. Све се узмува, жене и деца се склањају, људи се наоружавају, неко ступац, неко колац, севају и ножеви. Светина опколи табор и сада је све готово: невино плаво небо и далеки бели облаци који прете сваком сабору, морају да виде циганску погибију. Табор мора да буде згажен, са коњима, арњевима, кочијама, чергама, старцима, женама, дечацима и бебама. Мала слепа Јелена добила је наједном хиљаде снажних мушких подјухорских руку и дави Цигане, разбија им главе, ломи им кичме, ноге и руке, вади очи, баца их са високе обале у брзу, дубоку воду; понеко, још жив, запомаже неразумљиво, залелече као на обредном купању у Гангу, и потоне: Цигани не знају да пливају. На неугашене ватре набацају черге, циганске дроњке и поломљене арњеве. Неко је јавио полицији у Равнову. Кад она дође, увелико су заранци. Од сабора ни трага ни гласа. Све је мирно, ватре догоревају. Подјухорци не знају ништа. Нађу Јелену и њене родитеље, и они не знају ништа. Нашли смо свое дете, кажу, слепо. Било сас Цигани. Где су Цигани? He знамо де су Цигани. Морава зна где су Цигани. Али нема ниједног живог да посведочи да су Јелену купили, тачније трампили, за коња, на вашару у Малој Крсни, пошто су се осведочили колико је зарадила само за тај један дан, од неког Циганина са косим очима који је тврдио да мора хитно да путује у Маџарску. Није жива ни стара Магдалена која је била против трампе и која им је одмах прорекла несрећу. Нису живи ни Маринко и Смиљана који су је чупали за косу и мували у слабине све док није ућутала и дете ипак купили. Лале се окреће пустим белим спрудовима са превлакама зеленкасте воде која се искри, брзајући. Удише дубоко врели ваздух у коме се осећа мирис разблажених лековитих вода. Надолази му узбућење, осећа како се рађа расветљени тренутак олакшања, као кад je у тамном прљавом судском ходнику, осветљеном кроз далеки чеони прозор косим топлим сунцем, седео на клупи чију су боју појела тврда сукна парничара, пошто је већ сведочио лажно, 103

прерушен као слепа Јелена просио милост за мамлаза људину Милоја.

104

Симкету пала нумера

Дух колективизације присутан је и у школи. Пуном паром раде кружоци и секције, окупљају их у ДТВ и на игралишту, уче их да се љуљају, преврћу преко главе, скачу увис и удаљ, бацају куглу и копље; ако је слободно пољанче поред Раванице, испод касарне, ако на њему војници са коњима немају мањеж, деле се на две стране и играју фудбал, велика трапава гомила. Гога је добар дриблер. Себичан je, а нико од тридесет смотанаца не може да му отме лопту па професор Стамат мора да виче из својих моћних груди: Гвоздене, додај лопту! Ако не дода, дува у пиштаљку, суди прекид и јури га да му удари чвргу. Аџа је висок, игра у одбрани, бојажљиво следи Стаматова упутства и никад не греши. Лале се више истиче у ДТВ, брзо учи почетне елементе на справама и скокове у партеру. Данче је главна у фолклорној секцији. За игру обује опанчиђе и везе ли везе: Лале види само њу, готово и не чује звук клавирске хармонике на којој свира стари мајстор, слабашни Циганин Веља, кога школа ангажује специјално за ове прилике. Увек су скупа, цео разред, господичићи се не издвајају. Увече иду у биоскоп Морава, гледају руске и америчке филмове, о рату и о рату, па журе по мраку кући у село, a у души носе град добро усмераван још од времена Књажевог млинара Јохана, са парковима, плочницима и осветљеним улицама. Понекад их повезу таљигаши који се мувају на железничкој станици, позади, и сачекују „ласте“; чују звиждук и фућкање још издалека, у равници; шкрипе тешка врата на точкићима, на брзину избацују се дењци и бале у прашину, „ласта“ се увек жури. Картончићи везани канапом обавештавају: све што је шпекулација не иде у магацин, већ у таљиге; окрећу се готово у месту на утабаној црвеној шљаци и крећу лено. Али кад таљигаша нема, опрезно се шуњају колосецима: команду над станичним атаром преузео је милицајац Симке. Ходање станицом и пругом сад је начисто забрањено. За подјухорске ђаке кривоклетнике добри су и околни блатњави путеви. Симке зна да им се то неће допасти, чека прилику и дочека је: испљунула га је велика сенка водоторња баш кад су помислили да је опасност минула. Тражи им исправе које немају. Хоће да их записује а не жели да им верује на реч. Чека да наиђу Подјухорци, да их препознају и гарантују за 105

податке. Нико их не познаје. Праве се невешти, боли их за децу и Симкета! Најзад је зима и њему, мрзну му ноге: испитује их као иследник, проверава по неколико пута и шкраба у своју масну бележницу. Стигну позиви за прекршајног судију. Миса колективац и даље разноси пошту, тражи родитеље; Милету Мечки не уручује, он више не тера возове, сифилис му је ударио на мозак, само трчи по селу, радосно маше и смеје се понекад, ако му дају да пије, показује слику локомотиве у пуном замаху из које он извирује до половине, као да ће да искочи. Баба Жана ставља позив у хладовиту гостинску собу, на поличицу где стоје све хартије: она не уме да чита. Цанетов настрани деда, Хаџи-Милутин, одмах га исцепа. Само Цопни свађалачки иде у суд, али на крају мора да плати казну. To Лалета стаје нових гумених опанака: на старима се направиле рупе, у прстима му жмрћка блато, не сме да се изува у ДТВ и више не ради гимнастику. Проносе се гласови да је Симкету пала нумера, замењује чуваре с тојагама на станици, ћерка Рајна копилила му женско дете.

106

Жилац забавнији од Мексиканца

Проћи ће време док Лале обује своје прве ципеле, обуче ново тегет Вартекс одело и надмоћно прође поред кројача Фирцана коме су се ноге искривиле и очи избуљиле од штеповања на старој сингерици. Пре тога мора Дом културе да добије биоскоп, шеснаестмилиметарску покретну апаратуру, Подјухорци морају да виде те живе слике, да ефекте који их погађају као добро усмерене стреле гласно и сликовито препричавају, у неприлици да чекају на премотавање ролне, наједном осветљени, пошто су се већ били добро занели филмским бургијама; Жилац Птицокљуни мора једном таквом приликом, у паузи за премотавање, злоупотребивши њихово велико интересовање за нову забаву, да им одржи онај чувени говор којим укида СРЗ. И опет се сударамо са ништавилом којим је испуњен архив за историју кад су у питању села подјухорска: красописом попуњаване приступнице, потписи избледелом мастиљавом оловком, шкработине које могу да се протумаче као жиида Пантић кој адин илћ Драгосав фуновић драгован Перић и слично; разне потврде на удружену имовину, као: једна кола сас бирнице и јарам, једна крава и теле, једна свиња, два прасета, плуг гвоздени, дрљача дрвена, шес овце, предао — мастиљава шкработина, примио — жврљ, нечитко, тако се потписује Жилац; иступнице са додацима и напоменама: две овце липцале од метиљ, теле припада уз краву, ситан алат поузиман без реферс, плуг ние мого бити пронађен магацинер славко каже да су цртак скинуле жене да туцају алеву паприку остало не зна де је, пет трудодана исплаћено више, итд, итд — али о оном величанственом тренутку кад се Жилац са својим красним официрским чизмама, готово неопажено, јер светло их је обневидело, испне на позорницу, о томе нигде ни помена. Сад морамо да се присећамо: испред платна на коме је до малочас неки Мексиканац пузао уз стену испуњен мржњом и жељан освете, малко раскречен, стоји онај који удара шаком о сто, човек одговоран за револуцију, важно подигао носину чијом заслугом га, додуше само иза леђа, зову Птицокљунац. Још им je у глави онај наивни Мексиканац, пих, одмахују руком, уцмекаће га онај баџа са својим опаким момцима ко бог, чим се премота ролна, 107

кад — шта је сад ово, откуд сад Жилац? Шта хоће он да представља? Није он Расин Царић, нема Жанет. Нема реквизите. Није се најавио. Љуте се што им одгађа уживање да виде Мексиканца како се смандрљава са стене, али неће то да покажу, не срљају они тек тако. Зачас се приберу и вичу услужно: Лакшете тамо, оће човек да говори! Другарице и другови, викне Жилац прозуклим гласом као да имитира звучник, данас у свету има много непријатеља који нама желе зло! Ми морамо да устанемо и да њима одлучно кажемо: не! Нећемо да седимо овде скрштених руку као бабетине док они вршљају! Ја вам кажем: ако је електрификација, ми ћемо у електрификацију, ако је индустријализација, ми ћемо у индустријализацију, ми нећемо да станемо, пруге и фабрике ћемо да изградимо, слободу своју да бранимо! Другарице и другови, ја знам да ће овденак неки да се радују. Али нека знаду добро: ми будно пазимо на сваки њихов корак! Никаки смутљивци неће да угрозе наше јединство! Како се раскорачао по позорници, како се размахао, како преврће очима! Пао je у неки афекат, боже ми прости, као да није онај Жилац! Говори им надугачко и нашироко, све крупне речи, скида звезде с неба а нико не разуме ни реч. Али ћуте лукаво, Подјухорци су Подјухорци. He знају зашто се жести и шта им то пророчки обећава, али знају да је Жилац Жилац, на његова уста говори држава. He говори Жилац тупави без велике муке. Није ни њему лако да изиграва Расина, да ускаче као резервни Мексиканац, крије се ту нешто, има то своје зашто! Нема галаме, нема кикотања, Жилац испао забавнији од Мексиканца у првој, па и другој ролни: једва чекају да се сврши па да шмугну по мраку кућама, ко зна какво им се чудо спрема! Како су Подјухорци у праву! Још зором Миса смакојла тумара сокацима и не обазире се на џукце који истрчавају за њим и љутито га залајавају док не прође њихову авлију: објављује да се растура СРЗ; Жилац лично уручује решења. Свако може да узме своје натраг и да буде сељак као што је и био. Да ли се Цопни сада радује? Да ли се прави важан? Да ли свима говори како је био у праву што своје сиротињско имање није предавао општој небризи? О, не! Сатрвен порезима, Цопни гладан крампа на прузи, подбија ломљеним каменом шлипере, или кречи железничке станице, чекаонице, фасаде, нужнике, фарба дугачке ограде, псује Жилца и колектив, а увече кад крене кући купи на тачкице један сомун који ће бити издељен свима за цели сутрашњи дан. Уз њега се једе редак посан пасуљ, чорба од зеља или нешто слично. Колективци су ти који се 108

радују и праве важни. Њима се исплаћују трудодани, они нису морали да плаћају порез; они добијају препоруке за индустрију ако не желе да остану у новој Земљорадничкој задрузи, Зем зад или 33 коју Жалац одмах формира од аграрног вишка и некадашњих сеоских утрина. Иду у множини и цере се од ува до ува: били су уз државу и, ево, исплатило се! Беш му матер (нагваждају срећни) не мош се инатиш с државу. Ете, узели ни све и опет врнули и зарадили смо. Отишли су у поље, али нису тужна литија. Прозрачна је жута јесен; надлећу их крупне, колективским пабирцима нагојене вране; понегде прхну чворци, с краја, из јадних, поломљених и поцрнелих сунчогледа; ту нечије мршаве свиње преоравају већ повађену шећерну репу. Кад би погледали у небо, срећни би видели клинове дивљих гусака и патака, високо високо, можда би им се причинило чак да чују чежњиво кликтање даљине. Али нико не гледа у небо: траже старе међе, побивају кочиће, размеравају, приљежно и зането као и сви земљомери аматери. He заустави их ни вода у старом кориту Мораве; прегазе је и скачу по врбацима пуним купинара, цене стрмину и оцедитост, узимају што вода оставља. Преораће на пролеће све до тиње која мирише на шкољке, посадиће паприке, лук, патлиџане, купус и боранију; заливају равно из баре, у вадама праћакају се рибице. Неприлична слика предаје се оку: добро неговане баштице, којима је место уз кућу, добегле у баре и врбаке, као несташна и гладна деца која пређама лове рибу, каљава до бутина. Иду и даље, све до саме Мораве, присвоје врбаке које им је полако придодавала док су лено и ћораво кљуцали дугачке колективске редове. Никакав хокус-покус, никакав прљави трик са исеченом марамицом, никакво гутање жилета и спајалица: земља је, додуше, песковита, али стварна и њихова. Што вода придода качи се на њиву. Врбаци се не рачунају у максимум. Ко је тражио чудо, нашао га је, ко је чекао, дочекао. Цопни неуништиви, ето, сатрвен је ничим: нико га не тражи, нико га не хапси, не шаље у руднике; миран је, слободан и гладан и сви му се подсмевају. Радован М Перић, у својој безазлености, толико се осмелио да пошто-пото жели да му покаже трик са марамицом коју извлачи из рукава. Цопни се смеје и тапше га по рамену: Нека те, синко, било је са Цопнијем и горих ствари, преживеће он и то, има Цопни своју стратегију! Цопнистратегија води равно у школу. Како се стидом испуни празан велики ходник кад се на његовом крају, пред вратима зборнице, угледа отац у кречом испрсканом оделу 109

како несигурно се разврће не знајући коме би наум саопштио! Ево га отправљају Ивану Голубјеву. Татарину, међутим, Цопнијев изглед није мрзак: сваки дан дружи се с копачима касарнских темеља који су му већ ископали мермерну главу Римљанина, два коринтска капитела са красним троредим венцем акантусовог лишћа и једну крњотину чеоног фриза на којој се распознаје лик слабо обучене Афродите. С благонаклоним осмехом мека професорска рука нестаје у балканском цопнистискотресу; али мора да се истргне и кажипрстом припомогне напор белих руско-татарских обрва, кад чује шта Цопни декламује: Извинте, господине профисоре, ел ја сам сирома човек. Стариега сам уписао у ШУП и завршава за дреара, фала богу, да ми мало припомогне у кућу. Тео би исто и млађега, Лалета, ел немам паре да га школујем. Ако мож да га испишете, ја би га уписао у Ложионицу за бравара. Голубјев се црвени као рак и муца у узбуђењу: Н-н-ну, ти дурак, ја тебе рассскажу! Ат етава њичево не буђет, њичево! Ти галава адна римскаја! Станислав самиј лучшиј учењик! Ја пакажу тебе двер и кањец! Голубјев напрасно заборавио српски, али свеједно, Цопни добро разуме да ће, ево пред свима, од господина профисора добити батине. Добро, добро, једва се чује како смирује Голубјева и гледа да ухвати маглу, али то сад није лако. Господин се размахао и прати га у стопу. Добро, добро, понавља Цопни већ напољу и то више нико не чује, а звучи јетко као кад се псује држава.

110

Светолик књиговођи налик

Пропупе тополе крај воде, кане понека кап одозго, с млађара, као суза: први топли дани пролећа. Мирише нагорко лишће, мирише трава, мирише мирна зелена вода дубоког вира. Ветрић набаци мирис нагорелих дасака, катрана, пригрејане гвожђурије, коломаза. Ниоткуда иду трачнице по ниском насипу од шљаке који се лагано успиње и у благом луку споји с пругом, пре станичног сигнала. Далеко у пољу, сакривена ниским топољаком који се сав пресијава и бели, треперав, на сунцу, шишти, дахће маневарка; трескају одбојници један за другим: трас трас трас. Закачила је и вуче четирипет недогорелих вагона: промајни црни костури покрећу се уз непријатно циликање, цијукање, шкрипу, стругање. Промене одлуку. Неће утабаном стазом, обалом старог рукавца увек пуног бљеска и воде, пречицом до града, да одмах улете у само средиште, крај моћних здања касарне и поште, За радост вожње старим промајним вагонима опет иду преко железничке станице. Весело запоседну гвоздене пречке и осматрају лагани, мучан ход точкова по шинама, остатке нагорелих инсталација: онамо се чупка и развејава стаклена вуна, овде сплет бакарних жица, тамо патрљци ножем пресечених гумених црева за пару која су спајала вагоне. Подигну очи и уживају у промицању, поље бежи од њих, удобно им као у летњем трамвају; нема кондуктера, нико не тражи билете, бесплатни воз шкрипуће пољем, вози ђаке путнике. Свако жели као случајно да се нађе до Данчета: неко јој пружи руку да је лако повуче горе, неко је ухвати испод мишице да скупа прескоче рупу у патосу под којом промичу лишајеви троскавца на риђој шљаци насипа, сви би да седну до ње. Довикују се, галаме види ово види оно, ишчикавају се можеш ли овако онако, гледају се и кикоћу, упозоравају nicht hinauslehnen не нагињи се кроз прозор. Знају: биће важни само још на широкој станичној равнини, под водоторњем и у чагољавој безљудној улици у којој се чује шкрипа из Ложионице. Кад дођу до главне улице, крену тротоаром под старим кестеновима, крај излога у којима су кутије с Кандид бомбонама, кад се помешају с пролазницима, кад их сустигну ђаци из железничке и радничке колоније, са уредно сложеним књигама, са написаним домаћим задацима, наученим лекцијама, онда 111

ће полако почети да сиве, да бледе и нестају, истопиће се и постати опет само сељачићи на путу за школу. Сва њихова важност из вагоналетњих трамваја овде прелази на градске дечаке: они сад говоре гласно, немарно забацују торбе на леђа, скачу да дохвате младо лишће кестена. Једино Данче и даље трзајем склања косу са чела и не обазире се на излоге, кестенове и дечаке. Мој отац долази из затвора, каже Хаџа тужно. Ел се радујеш?

He знам како изгледа. Лале мисли да зна како изгледа Хаџин отац: има бркове као ХаџиМилутин, антерију и сукнене панталоне, издужује врат и у чуду шири очи, јер сви Јеротијевићи, Хаџићи, Кафеџијини, издужују врат и зачуђено гледају свет око себе. На ногама има грубе, ручно прављене опанке од разбичених гумених црева за пару: гвоздене шапе којима се кваче једна за друга, као да се рукују вагони, нађене су у његовој шупи, у великом броју. Вагони натоварени трупцима из Црног врха нису могли да крену са четвртог колосека. Излазили су на лице места и мерили пресек гумених патрљака из шупе са остацима на вагонима: све се уклопило. Светолик Јеротијевић је признао у истрази и потврдио на суду: нико није сведочио да су га тукли. Све због опанака, рекао је, није мислио никакво зло, али оскудица за опанке је била велика, а и зима је била велика, није могло да се коракне; свињски опанци омекну, развуку се и провале, залоге не помажу, узице не помажу. Јавни тужилац је све то побијао, судија је само климао главом, судило му се по закону о саботажи, а олакшавајуће околности биле су безначајне: добио је десет година. Лале се вара. Светолик Хаџа има кратак врат, носи малко изветало, на рукавима окрзано, али још сасвим добро конфекцијско одело од сивог камгарна, плитке ципеле оковане блокејима, шешир пада до ушију и даје да се наслути ћела на темену, дугачак мантил од гумираног платна раскопчан, црни се ту и тамо окрзано; не шири у чуду очи, напротив, сузио их под шеширом, не знаш куда гледа, шта гледа. Све у свему, личи на књиговођу СРЗ или 33 који је, пун брига за несалдиране књиге, тмурном маском кријући трагове ноћних седељки са чварцима и црњаком точеним директно из стаклених бачви у Винарској економији, кренуо у Срез. Тако једном прође лаганим ходом, споро дижући ноге, нечујан као дух, крај клопаравих, трескавих, шкрипавих, циликтавих вагонатрамваја, тачније мимоходи се са њима: они овамо зарђалим шинама, он тамо риђим путићем од испране шљаке. Сва та бучна, тешка 112

железничка армада, тако сликовито нагорела и осакаћена, у песковитој, благо валовитој равници са белим, треперавим жбуновима тополе под јутарњим плавим небом, не привуче му ни најмању пажњу, они поготову: види их колико и врапце на ујавим телефонским жицама. Отпрате га примирени и занемели, срећни што их климава старудија воза ставља у тако необавезујући, оделити положај и без напора удаљава, удаљава. Пошто се пријавио назначеном службенику УДБЕ, стрпљиво тмуран, одсутан, неодређен и недодирљив за његово фићфирићко демонстрирање власти — тражи податке, гледа у плафон, изађе па нема га нема га нема га, врати се па тражи исте податке — потписао се споро, темељним округластим словима, вртећи перо у мастионици све док непријатно не зашкрипи, Светолик Хаџа враћа се, ево, без журбе, у село своје подјухорско да настави тамо где је стао пре десет година и неки дан. Мора да прође познатом стазом, па сокаком у коме још увек смртно радознала множина затрчава се из задњих дворишта — препаднута кокошка безглаво бежећи закокоче, прасе заскичи, пас зачуђено одскочи — да надвиси тарабе. Али Светолик никога не охрабри да учини следећи корак; нико не истрчи на улицу, никаква кола не затандрчу у његову част, нема облака да лете ниско као цепелини, ведро је, не чују се врапци, вране, Жида Пантић може да вири колико хоће, Крстина не излази, ни Драгослав Д Трифуновић, ни Дена, ни Живан С Максимовић, Пајко Станојевић где ли је, Милидер Б Јанковић артиљерац да ли je у животу, Радован Перић шта сања, Деско 3 Марић вози колицима ужарени пепео локомотива. Нема Милана Б Радојевића који се тресе. Одселио се заувек под Адрианополис. Његово место на клупи заузима Шумар који води легије. Нико промену не примећује. Нема деце, граје, жагора, питања, нико не добацује увредљиве надимке, нека их језик сврби колико хоће; шта више, постиђено одступе, или се сагну, праве се да нешто чапкају на тарабама себи пред носом — ако Светолик књиговођи налик ледено их погледа лагано дигнувши руку до обода масног шешира, као за поздрав. Јаој, Врећару! Лако је било њему с Милутином, старом сокачаром и палавром! Али како ће сада са Светоликом који се, ево, враћа као поново рођен, преображен, стран и недокучив? Страшно, страшно изгледа Светолик у свом варошком, само малко похабаном оделу! Где је био, шта је радио, шта се то догађало с њим? Где му je бреме тешких, камених година робијања на леђима? Зашто нема испијено лице, црне подочњаке, чворновате руке, зашто није обучен као кад је 113

пошао: груби, смакнути џемпер бојен кором дуње и галицом, са проваљеним рукавима, прљава ланена кошуља без крагне сиво провирује, офуцане сукнене чакшире за два броја веће? Приснизио се, врат се смањио, очи сузиле, рамена проширила. Нико не сме да изговори, али једна мисао свима постаје блиска: као да се дух хаџије Јеротија, Кнежевог хитроноше, задовољно враћа с далека пута, пошто је извршио наум да пољуби Божји гроб. Врећар предузео мере опреза: покупио је стара брда и вратила, вреће са козјевином, ту и тамо комотно разбацане, на зидове прислоњене, по великој авлији Јеротијевића, повукао се у своју стару кућерину, на црним храстовим вратима заврће рајбере, ретко излази. Али Светолик се не обазире, не гледа, као да не види ни грдило од кућерине по којој се сад примирено и нечујно мота Врећарева булумента, неће да шутне ни залутали чунак, вретено или клубе које су деца заврљачила, мирно прескочи и иде даље; као да се подигао велики камени зид и учинио невидљивим Врећара, Селену и њихову вредну децу којима је Жилац закидао трудодане у СРЗ. Врећару после неког времена буде криво: Што е па мен наспело да га гледам, каже. Кој мен не јебава, не јебавам ни ја њега! Са разлогом многи могу да кашљуцну ако неко увече талузином потпаљује казан ранковаче, или одоцнеле комине, пошто је комињак почео да киси и цвета: на поселу нема Хаџи-Милутина. Незадовољан, трезан, гунђа и богоради док пада сумрак на разбацане, њему давно омрзнуте сулдрме, кошеве и настрешнице, каменом опасане, не сме гласно да помене Американце, иако Светолик о томе није рекао ни а ни бе; склања неко камење и неки крш, сече неке кржљаве престареле крушке које не рађају, јер саопштено му, јутрос после доручка, кроз зубе и оним безбојним гласом, да ту мора да се гради нова, планска кућа. Светолик лично седи и црта скице, на неким пожутелим папирима, уз помоћ крњавог Хаџиног лењира. Кад се место рашчисти и поравна, ископају и озидају темељи — бели, отврдли, на сунцу добро печени камен уливен у сивкасти бетон — сви могу да виде како се стара Јерина — Врећарева зграда приснизи, смањи и удаљи; са својим великим улегнутим кровом притиснутим поцрнелом ћерамидом, ољусканим зидовима (испод опале земље, под косим храстовим гредама, црвене се цигле), све више личи на кокошарник. Светолик зна да пројектује, да премерава, као земљомер кочиће у земљу побија, повлачи конце док не нађе прав угао, темеље зна да бетонира и бетонско гвожђе да савија; зуре у скелет бетонске греде пре него што Светолик нареди да се налије, још застрашени, 114

неспремни на дивљење. Зна да зида: порушио ногом допола назидано и Врцани који су погодили ђутуре и мало пожурили ожалошћено гунђају док им показује како се фугује и хвата веза. Знамо, бре, газдо, кажу и утучено шире руке, пошто су се убедили да мора све по пропису и без забушанције. Дивљење захвати Подјухорце тек кад виде Светолика у железничарској униформи и чују да је постао скретничар на малој ранжирној станици за руднике. Прима ониске ускотрачне вагоне препуњене уситњеним каменим угљем, нешто усмерава на индустријски колосек према почађавелој зградурини брикетнице, нешто на претовар, где ће после стићи и брикети, елипсасто набубрели, као пресовани шакама. (Испадају из претоварених вагона. Лале их покупи враћајући се пругом и дивно се греју све док се не појави елипсаста рупа на шпорету који је кломфер Лоле израдио од таласастог црног лима.) Једном ће Светолик, кад не мора да усмерава вагоне на малој ранжирној, од Хаџи-Милутинових таљига направити сандучину на точковима — метар са метар са метар — и стојећи у њој одвешће се у поље, укочен као пророк. Врати се у мрклу ноћ, железничарско жутозелено фењерче клати се на таљигама-сандуку позади, чују лагани топот коњчета, фркне понекад као с далека пута. С чудним таљигама, шта Светолик ради поваздан у пољу? Отрче рано ујутру и, гле, сандуци-таљиге умножили се као мрави на обали, хитају горе-доле и земљу вуку за насип. Пуче им пред очима: дошло време кубикаша! Ко је главни, питају снебивљиво, толико за кубик — чуде се — може ко хоће? Па лепо. Јурну својски, раде као предглаву. Док се окренеш, канате поравнате, вичу: Крећи! Новац се коти, али коњчићима клецају ноге, пуше се кад бридне промаја с воде. Ха, ђи! Неком жао коњчета, виче: Лакшете, лакшете! Други: Оп-ха-ха! Ко га шиша, сад па никад! До јесени многи огазде, седе по кафанама и пијуцкају Јагодинско пиво. Светолик је довршио кућу и једнако табана, таман у тмини, с фењерчетом, идући у ноћне смене. А кад Хаџа опет крене у школу, на почетку чаршије ће сагнути главу и кренути правцем који му је, то одмах постаје видно, одредио Светолик. Лале га после годинама виђа кроз излог над којим је фирма: ОБРЕН БРЕНА ГЛИГОРИЈЕВИЋ ГРАВЕР И СТАКЛОРЕЗАЦ.

115

116

Из ничега мат-бели голуби расту

Тих година у моди су шарена стакла за креденце: мат-беле симетричне гранчице с лишћем, голуби који се додирују кљуновима или пауни раширених репова, с ћубом на глави. Како се то ради, знао је само мајстор Брена: преко мустре премаже стакло киселином и на џепном зениту из 1914, са три утиснута гран прија на унутрашњој страни сребрног поклопца, мери време. Киселина невидљиво гризе. Опере стакла у плитком кориту и мајсторија је још увек невидљива. Поређа их уза зидове, пошто је подметнуо новине, и млечно бели голуби, пауни и вијугаве гранчице, издвоје се из стакленог сјаја, згрушају се најпре као измаглица, рађају се из ничега. Помоћник Сташа за то време је напред, на великој тезги жустро припомажући се лењиром, уз танак стаклени цијук, сече окна и одмах их уграђује на донета крила, укуцава ексерчиће и китоше док муштерије чекају. Хаџа му више смета него што помаже. Искрсне с непредвиђене стране и лењир запне о њега; ако нову таблу стакла поставља на тезгу, у пола покрета стаје и помно се окреће, сигурно не због муштерија, јер они су се уљудно одмакли. Затегни чоју на тезги! Поравнај и измакни се! И Хаџа се повуче у ћошак где су усправљене лајсне за рамове и загледа се кроз излог: пролазници, запреге, умеша се понеки камион; хтео би да види даље, али излог повлачи зеленим лаком обојену и испуцалу црту тачно на половини пекарске радње Антонија Тонета Петровића. Зна да је ту, преко пута, и фризерај Атанасија Танета Бресјанца. Али не задржава се, прескаче растојање и уобличава из ничега, као задојен Бренином мајсторијом, неухватљиво беличасто треперење топола и тамне мрље Лалета, Гоге и Данчета које се сред тог искричавог пространства удаљавају удаљавају. Машу му. Дозивају га. He покреће се. Светолик је повукао црту и он нема храбрости да је прескочи. Шири очи, издужује врат и гута пљувачку. Око подне Брена опет гледа танке златне римске бројке зенита, али то сад нема везе са голубима, они су давно суви и мат-бели. У кафани Атина чекају га Тане и Тоне да утроје испију пивце и замезе нешто са жара. Чине то већ годинама, у исто време и на исти начин. У подне увек, понекад и увече, кад затворе дућане. На око тако различити — Брена дебео и прћаст, Тоне кошчат и кљунаст, Тане 117

ситан и зализан — али у свему тако једнаки, чак су им и дипломе исписане истим китњастим предратним рукописом. Тако су налик да их људи бркају: млатарају рукама, гуркају се у груди, сељачки упорно разјашњавају једни другима ко је ко од знамените тројке равновске чаршије. Тоне, бре, онај пекар, с онај крив нос! Ma ние Тане, то ти је онај зализанко, фризер, код њега се жене колмују, а Брена је стаклорезац, смо пролетос свраћали код њега, он је први отуд кад се иде према овам! Учиниће их различитим — ко би се томе надао! — моторизација. Брена стаклорезац међу првима у вароши купио је тристаћа: посао му се проширио, све чешће је застакљивао нове велике куће у селима. Тане је одмах за њим купио Томосов мопед. Могао је да купи и нешто веће. Нудили му ДКВ, БМВ, али он је само одмахивао главом: А-ја, ние то за мене! Тако су Равновци увек и непогрешиво могли да кажу: Иде Тане с моторче! A Тоне је дуго био глув за моторизацију. Чак је лагано и с презиром прелазио улицу, никада није путовао нити се аутомобилима возио. Једног пролећа, мећутим, пред његовом пекаром освану нови енглески санбим, далеки изданак Крајслера који је, напипавајући тржиште, преко неке танушне увозне фирмице, напипао и Југославију. Навалили да му честитају, али Тоне је само одмахнуо руком и одбио да о томе говори. Возио се углавном по граду. Често му је најдужа релација била од пекаре до „Атине“. Санбим је сад ту чекао на малом паркингу, али Тоне га понекад, излазећи, не би ни погледао, једноставно би га заборављао и враћао се пешке у пекару, као и некад, да припрема тесто за јутарње хлебове. Тако га је мало возио да је био готово нов и у време кад су се други увелико кварили и кад су њихови власници муку мучили за делове. Изненађивао се кад су му помињали кварове и непостојеће резервне делове чудних назива, а затим слегао раменима као да га се то ништа не тиче. Понашао се као да не поседује некакав санбим, већ краљевски ролсројс чији га сервисери посећују ноћу хеликоптером и притежу никловане шрафове прецизним кило-кључем. Али откуд Хаџа све то зна? Сташа га једном води у „Атину“. Узимају суседни сто и наручују такође нешто са жара и добро одлежано пиво које расте у чаши брже него што га Миле келнер сипа, јер се претвара у пену. Хаџа замези, попије чашу која у устима хладно рези, али га убрзо упали изнутра. Завали се у наслон столице, нестане бојажљивости због мајстор-Брене. Загледа се у излог и — о чуда! — не види бело светлуцање топола, већ голубе на стаклу поређане дуж

118

зидова у радњи. Гога, Данче и Лале негде су далеко. Мисли на њих, али не осећа ништа, ништа. Ујутру магија „Атине“ ишчезне и Хаџа грешник угађа да буде слободан кад прођу, придружује им се и отпраћа их део пута. Недељом кад долази кући, вуче га да истражује њихове трагове: били су овде, ево сигурног знака, виђени су тамо, сведочење неко открива им намере. Нађе кад Данче, кад Лалета, кад Гогу. Ретко су скупа. Прати их опет неко време, замајава се с њима што може дуже. Враћа му се неко старо узбуђење као кад је дизао два прста и викао прегласно, да надјача остале: Лалету Лалету Лалету! У „Атину“ одлази и даље. Магија омамног пива и укусног роштиља сваким даном све је мања, али и кајање.

119

Руско-татарско гумно на сунцу

Река Раваница вијуга неприметно пољем, запарложеним јаругама, увлачи се готово кришом у град; бежи од погледа, бира задња дворишта, сакривене баштице; прати забачене, некалдрмисане сокаке, ретко се подвуче под неки каљави дрвени мостић. И сами Равновци као да се стиде ње: неприлично чељаде, ударило на лош пут, спало на ниске гране, срамоти породицу. Затрпавају је одбаченим стварима, скривају шупама, сулдрмама, кокошињцима, оборима, нужницима; ако ништа друго, подигну тарабе или пусте коров до неба, да јој се не може прићи. Гледају да се не сусретну, а ако се не да избећи, окрећу главе, мимоходе се поребарке измичући се колико могу даље: куће им беже од Раванице, па кад их притесни, оне просто зајашу улицу. Али има једно место, у самом средишту, на коме се Раваница отела од Равноваца, одустала од скривања и пркосно се отворила погледу. Ударила је право на главну, лепо калдрмисану широку улицу и Равновцима није остало ништа друго већ да у Бечу од фирме WIENERBRUCK поруче леп, иако нешто узан, гвоздени мост. Било је то давно. Ко је, онда, од странаца који замах дају, био међу Равновцима? Мајстор Јохан, Вајнапел или браћа Минх? Мора да је то, ипак, неко из Европе који прилику Раваници даје? Ма ко да је, био је штедљив: мост је краћи него што Раваница тражи. Кад се отопе мартовски снегови, или навале кише у априлу, пљускови у мају, свеједно, Раваница испред моста насрне на десну, нижу обалу, надрасте је и поплави; као да би да се освети за сужење и заобиђе мост. Али сретне је високи насип пута; дође му до чланака, упије мутне обрисе неба, облака, изоколних топола и ближих кућа оронулих позади и с каћиперском фасадом до улице, па се тихо повуче. Остави муљевити нанос црвене земље издалека који се брзо суши без пукотина, као добро гњечена грнчарска глина. Црвено гротло под мостом, равно, пусто, велико и ничије, окружено тополама и ситним дивљим растињем у кориту које вода досељава из планине, врапцима и голубима увек, славујима, штиглицима, сеницама, царићима и грлицама кад им је време — личи ли на жуто руско-татарско гумно под сунцем?

120

He, није само то разлог што Иван Голубјев воли ово место више од свих других: шетајући се једном овде, уз саму обалу, међу шареним наносом реке угледао је леп примерак облутка од зеленог станца, глатко пробушеног не баш по средини. Подигао је облутак до тог трена запљускиван бистром хладњикавом водом и са узбуђењем које више неће престати схватио да у рукама држи секиру, прво оруђе свога прапретка. Знао је да умне књиге то правреме означавају као неолит. Оне лепе гравире над којима је сатима маштао, онај чудни утисак да се такве ствари догађају само другима! Сада се то догодило њему, ту, надомак прага, усред града, на малом, муљевитом жалу ове скривене, јадне, пола затрпане реке! Држао је доказ у руци и зането гледао узводно у вијугави ток као у златну жицу: тамо, у пећинама из којих извире, вода запљускује неолитска станишта. Натопио је ђонове фирнајсом, упртио ранац и кренуо блатним и презреним водотоком у брда. Место открића, сваког пролећа поравнавано плитким наносом црвеног муља, које личи на руско-татарско гумно на сунцу, у сезони, крајем лета и с јесени, насељавају бучни забављачи. Непогрешиво, као и све селице, слећу на ову утрину људи с рингишпилима и шатрама у којима се кратким, изаканим ваздушним пушкама обарају металне наказе које јашу месец, или се тврдим крпењачама, из три пута, обара пирамида празних Унриних конзерви. Цене умерене, а награда су огледалца или боце отужних ликера са веселим, шареним налепницама. Због њих ово мегдан-поље заволе и Данче, Цане Јера Трша Хаџа, Гога и Лале. Натамо: прођу мост па се смандрљају с пута. Отуда: смандрљају се с лута пре него што прођу мост. Гледају и уживају. Ако се нађе неки динар, потроше га. Несвесни напора Ивана Голубјева који је пронашао златну жицу и довлачи историју у школски кабинет, они би да тако остане вечито. Чак и кад сами доприносе, идући за њим у гуменим опанцима, они не слуте намеру витрина, које се множе и ређају са обе стране великог школског ходника, да се приклоне неком здању које носи освећено име MUSEUM и ђаке присиљава да шапућу. Где је то здање? За сада само у глави Ивана Голубјева који га, међутим, све чешће смешта на црвену зараван пред мостом, на свето место открића. Види мелезанезабављаче протеране давно из Европе како на свом походу кроз метеж Балкана запоседају нетакнуту равновску утрину, побивају кочиће у добро осушени нанос и, не видећи даље од носа, поливају водом и мету пред шатрама, да привуку децу-муштерије. Одмахује руком: He, тај плавни простор, тај метежни рингишпилплац не може такав 121

примити храм времена. Удаљити гараве птице! Насути место, издићи обалу! Неко време Голубјев не обилази поља, није са радницима који копају канализацију и темеље, не удише хладноћу пећина. Виђен je у згради Занатског дома где је, зна се, Комитет, пије кафу неудобно заваљен у старинској фотељи са потклобученим фурнираним наслоном за руке. Професор је симпатичан. И његово чудно одушевљење за археологију, и његов смешни српско-руски језик, и његове буљаве, питоме плаве очи, и дебеле усне под белим руским брчићима. Ета адна маљенкост дља општину! Наравно, кањешно! Издаћемо налог да се отпочне са насипањем. Све што се у граду ископа, свака колица земље, по наредби секретара одсад има да приснижава утрину крај реке. О, како Равновци воле да заклањају своју реку! Ни две године нису прошле, а све је поравнато. На новој, издигнутој обали већ расту врбе и коров. Маленкост је обављена, шта сада?

122

Како расту планови, Голубјев се смањује

Старим гравирама надахнут, Голубјев нуди решења. Ситничаво скицира степеник-два, тророго прочеље са стубовима, строг и светао улаз, предворје у које смешта тешке крње капителе, комаде барељефа, обезглављене трупине Римљана, понеки прстен големог стуба са рупом у средини као воденични камен. Дочекује га само застрашујућа тишина. He одају ништа очи секретара Дуке зацрвенеле од дима безбројних цигарета. Примирила се и бујна таласаста коса која се из неуредног полураздељка устремљује на чело. Већ Голубјев губи дах и замуцкује, кад секретар почне видовито да жмирка, да се врпољи и нервозно подиже руку. И кад чује глас, Голубјев још не верује: приволео секретара! Чудни савез је склопљен! Широким покретом руке, већ црвен у лицу од пророчанске ватре, Душан Дука Илић означава координате будућег спомен-парка у коме je MUSEUM само сићушно полазиште. Да је видовити Дука тада у стању да види, видео би како буљаве очи губе боју и шире се у страху. Али Голубјев са својим ситничавим инсистирањем њега већ не интересује, он иде даље, даље, решава крупна питања: Иванковачка битка је међаш 1804, бој раје с царем, револуција. Уредићемо простор у пољу широком, означити сваки ров, сваку чету. Историјском парку додаћемо нове садржаје, туристичко-рекреационе. На римском локалитету саградићемо мотел KACTEJI, па горе уз реку један излетнички објекат, рецимо КОНАК ЦАРА JIA3APA, са спортским теренима и базенима. Како расту планови, како се уобличава историјско-туристичкорекреациони парк Хиљаду осамсто четврта, Голубјев се смањује. Али не повлачи се. Увија се, заклања, мученички подноси муње и громове, али опстаје. Данима истрајава. Изненађујуће лукаво за једног професора, руско-татарског истраживача Римљана, подмеће своје ситничаве предлоге кад примети да се маштовита, прегрејана чупава глава заморила, да је празна и спремна да у њу уђу мрзовоља и бес: зна да ће тада звати, наређивати, псовати, и да нема тога ко ће да приговори: Душан Дука Илић понео је пушку са четрнаест, пре него што је успео да обуче иједне целе панталоне. За револуцију, додуше, било је то доста касно, али за њега прерано. Уосталом, и тако нико 123

није мерио допринос, већ намеру. Вратио се без чина као што је и пошао, али имао је орден за храброст, a у плавим очима светлела је ватра човека који је убијао за правду. Почео је да позива„ саслушава, упире прстом, решава. Није признавао моћне. Ако некога отпуштају, ако некога не примају, ако закидају, ако не додељују стан — реците то Дуки. Спопадну га бесови, дође сав ван себе, закрвави очима. Одмах, истога часа, Дука је на лицу места, да казни, да сатре. Јел тачно да си Санду избацио с посла? Уватили смо га да спава. Јел ти не спаваш? Спавам, али... Шта, али? Пијан, овај, пио је, био је пијан! Јел ти никад ниси био пијан? Шта, али? А јел те зато избацили с посла? Нису? Ја ћу, сада! Пиши решење: себе избаци, Санду врати! Да ли је то био урођени осећај за правду, искрени, непромишљени чин, или генијално срачуната поза, шићарџијство које кокетира с једном медаљом за храброст, с неколико гробова фашисоидно тупавих Бавараца, с две-три партизанске, једном занавек прихваћене моралне догме? Нико не размишља. Важно је да пали. Равновци се слажу. Дука Расте. И кад почне да посрће, да пада, кад не носи униформу УДБЕ, кад га износе из кафана отрованог алкохолом и цигаретама, опет расте. И кад га нема у Равнову, расте. И кад се врати из санаторијума, убледео, мало већ изборан, али с очима које као и пре лако закрваве, расте опет. Бирају га за секретара. И сад, гледајући назад пропуштено, напред недосегнуто — плаши Голубјева. Али јури са састанка на састанак, успут проучава материјале, дописује их, где год види шансу мења правила, нуди своја, динамична, усијана. He разумеју га увек, али одобравају. Дочекују га и испраћају полтрони и чанколизи, као и све великане. Има ли грешке, где је пукотина, може ли да се назре? Једном крене и не стигне. Надомак Региона, стотинак метара до првих кућа, извуку га из слупаног тристаћа пуног дуванског дима. Под увојцима који су с годинама нешто тврђи, али увек бујни, још топла крв. Надахнути центурион равновског кастела хладио се брзо, много брже него што је Голубјев схватио да ће му све марљиво прецртавање старих гравира бити забадава. Груну почасти с осећањем закаснелости и кривице. Изговарају претеране похвале, проносе му славу праведника, назову рударски интернат његовим именом. Академски сликар Лебедински изради бронзану бисту. (Ситничав 124

напор досадних поподнева у прљавом атељеу да се досегне верност лика заледио се на пола пута; негде недотерано, негде претерано; ћуба виси као крпа, плаве очи смешно увећане, рамена сужена.) Све то Голубјеву узаман: за храм времена с предворјем на стубовима и натписом од стамених латинских слова, у којима обитава мир вечности, неће нико ни да чује. Ноћима и ноћима Голубјев je у грчу, на положају. Жестоко, самоубилачки упорно, ушанчен сред издигнутог руско-татарског гумна, нови Синћелић, брани своју грађевину. Бори се за сваки камен, сваки симс, сваку шару рељефа, бори се све док га не погоде безброј пута, не израњаве, не осакате, док не легне онемоћао на леђа ослушкујући како му отиче крв у дубоке наслаге утрине. Болно окреће главу и види: цинични, мирни бирократи шиљастих лица и стегнутих танких усница, злих и осветољубивих очију испод стакала с белим металним оквиром, гадљиво опипавају његове голишаве римске трупине пре него што их хитну у реку-сметлиште, међу шерпе без дна, старе мадраце, шпорете и опарану спласлу перину на којој су умирали тешки болесници. Затим мирно и зналачки раменима подупру стубове и без видног напора их искруте, па се измакну да полако падне прочеље и смрви тешка храстова врата; камени зидови размакну се онда сами и маса крова поједе тиху, тајновиту унутрашњост са витринама. Дим пораза смрди на утрини крај реке. Али неуништиви су истраживачи с маштом. Ево, диже се из пепела онај који се на пристаништу у Одеси, у метежу пораза и смрти, давно таму назад, докопао потпалубља „адиново карабља“ и као Ноје допловио у Арарат-Истамбул, а затим кренуо в чужују, но опјат славјанскују страну Сербију, сред Равнова открио Римљане и на обали смрдљиве реке откопао жицу неолитску. He, све то Голубјева није дотукло. Морао је, додуше, да напусти сугестије времешних гравира. Зграда од тесаног камена, са стубовима и рељефима, више није долазила у обзир. Шта онда? Спас је долазио оданде одакле је колико јуче дувао само страх. Идеју су давали Дукини широки етнопростори: витрине у своју унутрашњост нека прими кућа у народном стилу, с резбареним стрехама и дрвеним стубићима на чардаку, византијски стамена, с лучним вратима и прозорима. Биће то емоционално блиско и разумљиво. Како се само раније није сетио! Па Дука о Римљанима готово није хтео ни да слуша! Одмах је почињао о хиљаду осамсто четвртој, шанчевима и чардацима. Заиста, ако овај свет тако хоће, зашто би Римљани имали против? Склон компромису и 125

импровизацији, ефектима и опсенераству које му прилике нуде, Голубјев, ево, почиње и да се радује, само што не запева: на беле римске главе ставља шајкаче, трупине огрће плавим чојаним антеријама и опасује их тканицама, ноге с невидљивим римским сандалама угурава у опанке, на врат безглавој Афродити ставља ниску дуката; прави гримасу као да ће да заплаче, потреса га набој унутрашњег смеха, тако му је пред очима жива слика тог његовог хибрида — римско-византијско-словенско-турског MUSEUMA. С новом вером Голубјев улази у Занатски дом, пење се у Комитет и седа у фотељу с одлепљеним фурниром на наслону за руке. Али за своју подгрејану причу добије само неодређено обећање, нешто као: Прима се, важи, убацићемо у план, али пара нема, ако би било, кад би било, док не буде… Голубјев неће да чека. Иде даље, отвара нова врата, хоће неког који би поштовао раније договоре. Узалуд. Телефони раде, све сазнају пре него што стигне: Долазио онај смотани Рус, опет за тај његов музеј. Откачио сам га, немамо пара, не обећавај му ништа… Тако Голубјев оставља званичнике на миру и почиње агитацију у народу — мукотрпан и до крајности неизвестан посао. Обилази улице и удаљена насеља, запућује се у села. Шта прича, ко га слуша, налази ли савезнике и истомишљенике? О томе нема званичних извора, у виду уредно архивираних захтева и одговора с деловодним бројкама, чак ни забележака у роковницима с нечитко исписаним датумима у заглављу; препуштамо се непоузданој, нама тако омиљеној, методи сведочења. И заиста, на тај начин докучићемо многе истине, али једна је и унапред сасвим извесна: у нужди великој, Иван Голубјев придружио се онима који су селима подјухорским одили. На први поглед буди у Подјухорцима неке притајене страсти, слуте сласт усхићења: онако буљоок и плавокос, с ретким зубима и дебелим руским уснама, у сивој јакни необичног кроја, панталонамапумпарицама, дубоким, каљавим цокулама, обећавао је представљача. Готово да нису могли да се преваре. Док се за њим окупљала дечурлија, они су измењивали погледе и смишљали нитковлуке. Кој ли је она буљуна? Зна ли га неки? Мота се по сокаци и заглећује по авлије, сигорно некога тражи. Голубјев, међутим, не жури да се састане било с ким. Иде средином сокака и држи се на висини. Већ почиње да живцира, да диже притисак, понеко само што се није излетео с увредом, кад га деца препознају. Уједу се за језик. За децу и школу слабо маре, али сада, гле, не могу да обуздају улагивачки дух према једној сподоби: Профисоре, вича Цопни, ја сам 126

Лалетов отац! Станислав Лале! Изволите, свратите код мене! Професор код Цопнија. Седи на басамацима са којих је Којадин пљувао у казан. Пукне глас па дођу и они који немају децу у школи, ишчуђавају се притајено професору-циркузанту, иза леђа, прикривајући се шакама, и чекају да се нешто догоди. Лалета, Данче, Гогу и Многоименог, који виде и разумеју, хвата стид. Хтели би да штукну, али они су професоров адут, миљеници сад морају да плаћају што су дужни, и с киселим осмехом трпе док Голубјев прича о историји града XOPEУM МАРГИ, рељефима римским под темељима општине. За многе очи уперене у Татарина тo je заиста нешто тазе, папрено и посољено, за церекање и оговарање, и криве се и надувају и једва уздржавају. Татарин не слути ништа, али Лале, Гога, Данче и Многоимени убледели су као римски мрамор и за сваку већу несмотреност чини им се да ће их убити. Како су срећни кад рускосрпско врскање дебелих усана постане конкретно: треба му радници, материјал, грађа. To je већ нешто што Подјухорци разумеју. Разочарано се уозбиље, одмахују руком, они дрскији покушавају да ствар разводне и упропасте, сипају глупа питања: Откуд зна да су то били баш Римљани? Зашто се он за њих толико брине? Да ли му то неко плаћа? Има ли живих Римљана? Зашто они не откопавају своје, ако им је то толико важно? Али Голубјев одговара упорно и опширно, са извесним жаром чак, слеп за њихову спрдачину, тако да један по један одустају и полако хватају маглу. He издржи до краја ни Радован М Перић који je у почетку спреман с усхићењем да подржи ма и најмањи успех извођача. Зато Голубјева морамо видети опет, и још много пута, уморног, са подочњацима, са растућим страхом у плавим очима које губе боју, али и са тврдом решеношћу која га, најзад, као Аријадна, спасава лутања. Упорност истраживача још једном тријумфује. Води га Жилцу који je о свему обавештен (распитивао се у Комитету, сазнао да може, да се и општина нешто мало око тога заузима), коме то долази као поручено, јер му се већ одавно разводњава власт, као вино у Цуцином подруму. Све је мање директива. Подјухорци знају шта треба да раде и без њега. Газде опет огаздиле, сиротиња све више стаје на ноге. Дрско га заобилазе. Ево прилике да истакне себе радећи за општу ствар. Виши циљеви још једном дају му право да се љути, да лупа шаком о сто, да псује подлу Подјухорску душу: издаје наредбу да се посече десет храстова-бељика у сеоској шуми и превезе у равновску стругару. Много пре него што је Жилац издиктирао у куцаћу машину имена најдрскијих одређујући их да се сас кола или без кола лично јаве на 127

добровољни рад на место звано Селско рано у недељу, и тако пресекао Голубијев чвор, Мија часни је, као и увек, био спреман да реферише. Али будући на известан начин ипак свестан безазлености целе ствари, хтео је да провери себе и реферисао је успут Симкету, својим прозуклим, храпавим гласом, на перону железничке станице. Симке, здрав си. Један куљов ми млого сумљив. От прекључер се спотуца по сокаци и парољира неку пропаганду. Носи се у пизду материну, отпоздравља му Симке мрзовољно и окреће се од њега. И ја мислим, изводи Мија закључак помирљиво, тој неки заврнут профисур, кој му клацка коске — и са жаљењем, али дисциплиновано, пошто тако хоће виша власт, ишчепрка из поставе шешира већ умашћено писамце и баци га у барицу крај Симкета.

128

MUSEUM или круна неурађеног посла

У нескладу са напором који је улагао Иван Голубјев расло је здање на некадашњој црвеној утрини реке Раванице. Сваки час је сазнавао за нове препреке које су онемогућавале остварење његових замисли. У судару с тврдоглавим и незадовољним дунђерима, који су радили више под морање него за плату, развејавао се у ништа сваки покушај да здање поприми обележја протеклих времена и тако, већ самим рафинираним избором знамења векова, посведочи своју велику културну мисију. Расла је правоугаона чатмара, на спрат али без чардака, без лучних перваза, обична сељачка кућерина која трбушасто наткриљује доњи бој са двокрилним вратима и малим окованим прозорима који гледају позади — само што још нема и натрулог плота ураслог у коприве: власници малих рингишпила, стрељана, шатри са играма на срећу, продавци клакера и шућурака, бацили проклетство на задужбину истраживача. Голубјев ипак, упркос свему, мирно прихвата ток ствари који га толико погађа; чак успева да сачува нешто од свог заиста неисцрпног одушевљења за дане пресељења драгоцених витрина и крњих кипова и рељефа. Подјухорци слежу раменима: јасно им је да он ову просту и јадну грађевину држи за нешто друго, умишљено, велико и сјајно, што она није нити може да буде. Врте главама сметено и с малим осећајем кривње који паралише њихову потребу да понижавају лукаве представљаче. Нешто им говори да све то не може на добро даизађе. Време им даје за право, али дотле ствари се одвијају својим током. Голубјев је наложио да се у бронзи излију велика, стамена латинска слова MUSEUM и учвршћује их на белом зиду под стрехом, у чело зграде. Дебеле усне истраживача задовољно откривају ретке зубе: слова су сасвим по његовој вољи, каква треба да буду, као пресликана са гравира, и стоје ту тако лепо на белом зиду, упркос утрини, упркос Подјухорцима и Равновцима, у несагласности са свиме, осим са оним невидљивим у његовој души, као круна неурађеног посла, али и доказ да то Голубјев не признаје. Или, ипак? Да ли смо у праву? Судећи према слици коју објављују Рударске новине, под крупним насловом ВЕКОВИ У ВИТРИНАМА MУCEУMA (загриженошћу уредника, све што се збива у општини, 129

особито у култури, отискује се испод добро оцрњеног, желатинастог ваљка), Голубјев као да помало схвата да лепа латинска слова не пашу испод сељачке стрехе и као да слути да тиме изазива судбину. Јер зашто би иначе, један сат пре сликања, покушавао да некако прикрије, да замаскира, обеснажи овај натпис десетогодишњим врбама које је из корита Раванице пресађивао у већ припремљене, својеручно ископане рупе, пред MUSEUMOM? Међутим, да ли заслугом фотографа ФОТО ЗРАК који овај напор није разумео, да ли зато што су у задњи час врбе морале бити поткресане да би се примиле, тек црна латинска слова под стрехом лепо се виде. Видеће се и касније пошто врбе иштркљају, али сада је сасвим извесно да ФОТО ЗРАК натремице хоће да се виде, јер сада она висе изнад ничега и означавају ништа и чак и фотографу је јасно да je у питању атракција. Давно већ ту нису рингишпили и стрељане, не организују се веселе игре у стилу КО НАБИЈЕ ТАЈ ДОБИЈЕ. Атракција je MUSEUM. Врата су замандаљена, али улази се кроз дуваре које је побеснела Раваница једне ноћи отопила. Још су унутра витрине, али преврнуте и празне, понека разбијена, црвена и зелена чоја замрљана, понека легенда, набодена шпенадлом и жута као осушени лептир, зачудо читљива: МИНЂУШЕ ИЗ СЛОВЕНСКЕ МОГИЛЕ X ВЕК, НЕОЛИТСКА ВЕНЕРА ЛОКАЛИТЕТ ТРНОВА, РИМСКА СЕКИРА ЛОКОЛИТЕТ УШЋЕ. Експонати, где су? Богиња Деметра са дететом, од кости, богиња Венера са два Амора, од белог мермера, центурион у свечаној одежди, од бронзе, камеја од оникса и сафира са ликом римске царице, ћилибарска огрлица и златна дијадема из гроба младе Римљанке, игле писаљке, шила, ковачки и рударски алат, новац, две иконе, од легуре сребра и олова, које приказују иранског бога Сунца Митре, из трећег века нове ере, квадратног облика, велике као длан: бог Митра и богиња Луна долазе колима, са пратњом, светкују и одлазе. (Голубјев је њима тријумфално доказивао како се религија Митре ширила не само међу војницима на лимесу, него и далеко у унутрашњости. Хореум Марги — подучавао је — био је војни центар у другој линији римског утврђеног појаса). Однети у паници, изручени су по столовима, столицама и рафовима једне празне општинске канцеларије. У почетку радознало завирују они који имају или су позајмили кључ, односе понеку ситницу крадом. Неко једном не закључа врата па улазе и други, однесу за дан што Голубјев скупља деценијама. Старудија никоме није прирасла за срце, али прича се да вреди, а и згодно је да се здими. Уосталом, никад се не зна. Зашто би Голубјев тумарао урвинама да то ништа не вреди? Није он баш таква 130

замлата! Па насипање, па кућерина и она слова! Иностранска! Ако странци дођу, сигурно ће тражити да нешто купе. У том премишљању, мало по мало, однеше све, чак и тешке стубове са рупом у средини као воденички камен, питање како. Остаде неко време само једна гипсана кугла, ненумерисана, без натписа, коју су Лале, Гога, Јера Трша Аџа једном донели верујући да је од мермера и старинска; Голубјеву било жао да је баци. Неко ускоро однесе и њу. Који сазнају прекасно, јер таквих увек има, затичу само регистре и фасцикле, у неверици и разочарању отварају их и растурају општинску архиву, копије и оригинале свакаквих формулара, позива и прогласа, ишаране таксама и печатима. Створио се такав брлог да после мало ко и улази у ту просторију, иако су врата вазда отворена. Како су кратки дани реда чојаних витрина, дебелих књига са прецизним немачким гравирама! Вода донесе, вода однесе! На утрини, срушивши MUSEUM, Равновци зидају нови срески суд.

131

Гога опсенарима раван

Вратили су се хиљаду две три година уназад, али не на сат-два, у грчу повратка, тамо-овамо, већ на дуге, споре, лење недеље и месеце ферија. Лета припадају прошлости. Царским друмом не оде цареви већ Лале, Гога, Данче, Аџа. Тако им прија да прате воловске запреге, или чак да се провозају седећи на канати, придижући се кад точкови пропадају у каљуге и издубине на путу, да с косирима зађу у осунчане њиве или младе врбаке по траву или пруће. Утолико мрскији буде им стрес који их враћа у време садашње. Ако могу да га предвиде, обазриви су, гледају да га избегну, а тај напор их уозбиљи и растужи. Никада још нису безбрижним погледом испратили тутњећи воз, иако је и он за њих само гарави, занимљиви путник прошлости: боје се да им иза лећа, заштићен буком, не приђе Миле Мечка који возовима више не руководи, кога разједа сифилис. Широко и пријатељски луда насрће на све што сретне, пружа на поздрав вреле, упаљене руке. Ако га виде на време, избегну. Боје се сусрета изненада. Измичу се, крију руке иза леђа, али морају увек изнова да слушају како је Миле возио машину, да уоче болесну, понижавајућу љубав према једном послу, или огољену жељу за издвајањем, тупаво, упорно кресање искре нестале надмоћи. Тада се и сами помало застиде своје издвојености, а Лале ненадано уочи промену: Гога опет није са њима. Он је све чешће где Миле не може да буде. Пласти високе стогове сена, го до појаса, вижљав, преплануо, стамено раскречен, на високим бирницама слаже снопове жита, далек и ситан, прогутан прашином и уком вршалице, спор и опуштен, заваљен на откосима свеже траве или на џаковима за мељаву у воловским колима, заврнутих ногавица, блатњавих ногу сред баштенских вада, на заранцима, огладнео, расече на пола сочан патлиџан јабучар и богато га посоли, у предаху види да вода из долапа залива и босиљак и шарене лепе кате, замрљан балегом, у рударским чизмама, чисти шталу; смеђа, малко таласава (кажу: природна) коса запажена је увече на подјухорским збориштима, у портама, успут, дуж царског друма. (Путеви су у душама оних који су путовали. Свако у селима подјухорским који нешто тражи, на друм изглеђује. He би било ничег чежњивог у портама, тим општинским авлијама са нахереним чатмарама, под 132

храстовима и кестеновима, да нису крај пута. До порте иду да се одморе, да се забаве и развеселе, да саопште и чују новости, да зевају и да се досаћују, да се покажу, да ашикују, да се жене, дочекују, испраћају и сахрањују. Порта је део пута, слобода, мирише на даљине, коње, амове и зоб. Куће их деле, плотови, путељци, њиве, живице и међе, порта их уједињује. Даљина их дели, посао их дели, време их дели, порта уједињује. Ако је лето, ако је заветина, ако је унутра циганска капела — ћемане, бас и хармоника — ако се лепо чује дрм дрм, дрм дрм, онда их уједињује још издалека, док се приближавају.) Док Миле Мечка бива тамо где га нико не очекује, док последњим мрвицама свести, са енергијом која расте како се свест умањује, доказује оно што је било, усхићујући се све више што су докази ништавнији, да би коначно сагорео у том безизгледном и сажаљења вредном напору — Гоги су отворена врата да буде тамо где се такви очекују: међу зазјавалама на огради каменог моста, пред Домом, у великој и ружној Дикиној кафани; и Гога, заиста, свуда тамо бива, у свему равноправан, ачећи се, галамећи, смејући се. На хокус-покус начин младости нестало је замора, зноја, жуљева, прљавштине. Гога умивен бистром водом из долапа, преплануо и тајанствен, опсенарима је раван: отпрате га и дочекају погледом, искриве за њим врат, надвисују тарабе, изађу понекад баш и на сокак. Гога је обучен по ћачки, има платнене панталоне, тенис патике и црвену пепито кошуљу с подврнутим рукавима, ферије ће трајати још дуго, и никоме није рекао ништа, а сви знају да се у школу више не враћа: виде како се смеје, како говори, како хода, како се клати, како гледа девојке. Сазнали су одмах и када је променио тон са Данчетом. Није им било потребно написано да се увере да са њом не разговара више као са школском другарицом. Тај податак се возао селом јавно и гласно, као Денина тандркава кола у подне, али нико није окретао главу узнемирен, ни врапци у чандијама, ни голуби, ни грлице, нико се не вређа и не буни: љубав и поштовање Подјухораца вазда су резервисани за префригане. Гога може да крене у порту дигнуте главе, да непажљиво отпоздравља, да лагано иде у круг обилазећи коло које и само цупка концентрично око свирача, све док не нађе оно што тражи: Данче. Може са осмехом да је повуче за руку, издвоји у кут крај ољусканог дувара, где слабо допире светлост сијалице која се на жици клати над портом — тек да означи преливе њихове од сунца избледеле косе — где је немирна дечурлија већ отерала озбиљнији свет, и да јој прича простаклуке. Данче се не чуди његовој промени, само се кобајаги љути, мазно га и прекорно удари по руци, 133

стидећи се заклања лице, окрене се од њега и удаљава тамо где би је он водио — јер она годинама то очекује од школског друга. He, није то од Гоге очекивала, зато је и подигла обрве као да размишља, али све траје један тренутак: школски друг или школски друг који то више није, њој је сада свеједно. Пуна кикота, музике и заборава, са нагло пробуђеном осећајношћу за сва знамења царске џаде — порте са храстовима, механе, мезулане, станице и постаје — она му не пружа руку али креће пред њим, слушајући његова упутства или их издајући сама, нико не зна. Није потребно чак ни сведочење да би се знало куда су кренули. Из порте води само један излаз. Морају, значи, проћи тамо где је на свом месту, као и данас, као и увек, полусазидан — вечно нови — летње празан као срушен бункер, Дом културе, даље у мраку, опасана оградом од плетене жице, ниска зграда СРЗ, пропала сељачка економија у којој, међутим, и даље администрира Жилац; ноћ је, његови прозори са гвозденим решеткама тамни су; до ње дозидани, окречени магацин, кроз пукотине увек фури тежак, лепљиви смрад рибљег брашна, меша се са опорим, подмуклим воњом хербицида и пестицида, земљастим задахом арпаџика, слаткастим мирисом СК хибрида; замандаљена врата саопштавају да је и магацинер, син Жилца Птицокљунца, големи клипан Мића с приближеним очима, заједно са сестром Мицом чији се мали, дебели и брзи прсти, извежбани на течају дактилографије, свакодневно збуњују на старој задружној ћириличној олимпији која је безнадежно изван система — да je у порти као и сва остала младеж. Морају да прођу покрај посивеле црквене тарабе, ту је црвено-окер зебраста црква са источном апсидом на којој је Жида открио божја знамења, лимени кров звонаре на стубовима, црквењакова собица у којој се продају свеће и тамњан (Мија часни нешто већ њуши), и две-три камените стазе које воде навише, стрмо и кривудаво као трагови точкова расклиматаног колесара. Свако може да види да се у порти, негде на рубу варљивог круга који је повукла висока сијалица на жици — светло и тама дођу и оду са благим њихањем — налази и Лале. Сваки час спреман je да се одлепи и крене кући, музика је све заморнија, иза леђа деца у заносу играју жмурке и јурке, све је ковитлац и бесмисао. He зна где су Данче и Гога, куда су се упутили; нема знакова, никакве стрелице у прашини, грудве и бусени у пушкарницама, покошен бурјан, савијено багрење у јендецима. Ноћ је тамна, заглунула. Али нико не може да чује шта Данче поверава никоме — јер ни Гога више не разабира, 134

мада слуша њен глас. Ипак, шта је сакривено у селима подјухорским остати могло? Свако би се данас заклео да је спомињала Лалета — како се укипио са децом, како га је срамота да се ухвати у коло, како се направио да је није видео — и слагала између презриви кикот као пекмез у прорезану кајзерицу. Смандрљали су се у поток. наткриљен багрењем које је сада било мрачно зелено, онда се опет попели стрмином на нову зараван и ишли њоме још мало осећајући топлину и испарења сасушеног корова и расеклине ситних, давних, пролећних клизишта, све док је није ухватио за руку, онда обухватио око струка, па спустио шаку ниже, на затегнуту плаву ланену сукњу, избледелу на боковима од погледа. Музика се чула слабо, уједначено, али топло, као да села брује у ноћи, благдански. Да ли да га одгурне? Привлачи га. Воли што је витак, мишићав, широк у раменима, што има јаке руке, што је привија. Али истовремено мрзи његов прћаст нос, велика самоуверена уста, жуте, мачије очи. Хтела би да о томе размисли, али не може. Лежи на утабаној земљи крај неке високе стене као поред зида. Чује удаљену грају, жагор, јеку, вреву светине зидом одвојене, невидљиве. Хтела би да ослушкује, хоће да разабере неки глас, да разуме шта се догаћа, али Гога је већ вуче да устане, гура је даље од зида иза кога се чује рајска јека у благој летњој ноћи. Отпрати је до куће. He осећа његово присуство, не чује шта говори. Чини јој се да прелази огромна пространства, да је сама и да се враћа с далека пута: не распознаје сокаке, авлије, шљиваре, плотове и тарабе. Загледа све то помно и чуди је што у њој нема страха, не плаше је, као раније, пси и мачке, вреже које висе с дрвећа у башти, венци лука и паприка под стрехама, мешкољење петлова пред први пој.

135

Данче уз царски друм

Те јесени, кад се Лале, усамљен, поново спрема за школу, међу Подјухорце стиже млади Лиџа, издалека, с мора. Гледају га удивљено јер има нову плаву униформу и белу шапку: положио је за морнаричког подофицира. Нешто као риђи брчићи. Али глас окрупњао, од командовања. Кезећи се без стида, без нарочитог увода, објаснио је Драгославу Д Трифуновићу Грдноме, Расиновом куму Дими, поштару Миси и још некима, искуснијима, у кафани, уз пиво, да трипер више није ништа. Добије га у једној луци, излечи у другој. Три инјекције у дебело месо и — готово. Подјухорци се смеше на ове баљезгарије као да уз пиво једу оскоруше; процењују да га, неизоставно, пре повратка, треба оженити. И одмах им у памет дође Данче: као што вазда у овим селима бива — а они су то знали боље но ико — она гледаше на сваки начин да се прокурва млада; требало је узнастојати да се уда негде далеко, уз царски друм. Бенасти морнарички подофицир, млади Лиџа, дошао је као поручен. Замисао им пође за руком лакше него што су се надали: она глатко наседе на приче о ноћним вожњама чамцем, месецу који се љаска у таласима, медитеранском растињу, смоквама и наранџама које зру у башти уз јеку бродова који пристижу у луку. Гледала је умиљато његово голобрадо, бело, пегаво, озарено лице, привијала се уз његову свечану униформу и горела од нестрпљења — да остане сама. О томе је остао необориви доказ: Лале је добио писмо, из неког малог места на отоку крај Ријеке. Он је на мору, писала је, и волила би да се не врати, иако овди никог не познајем. Лале, кажи ми шта да радим? Молим те, не знам зашто сам дошла овди, хтела би да се вратим! Пиши на пост рестант Малинска оток Крк код Ријеке Данче Марковић. Лалета подилази језа, као да се бездан отворио пред њим. Одлаже писмо у неку стару књигу. Никада неће стићи одговор на пост рестант. Заборав мора да падне на курвинско пренемагање. Али шта ако су очај и кајање исписали хартију? Тренутак сумње сече га као нож греха: Данче нема никога. Нема нема нема нема. Кућа у коју нико не улази, у којој је мајка Стојанка. Милун Луне Молер давно не седи на басамацима. Баба Жана је отишла за њим. Расин плете корпе и 136

размишља о каналима у пољу. Ако није у „Атини“, Хаџа слика матбеле голубе на стаклу. Заврнутих чакшира Гога презриво гази блато у вадама. Онај који истражује само би одмахнуо руком. Радован М Перић, у осунчаној башти, с вером великом, у кутији празној голуба тражи. Мучио се као некад док је сањао стидне снове, крио се у метлицама и пелину, чекао да га пронађу и да му тврдим длановима траже признање. Лале грешник, Лале грешник.

137

Сан о градовима

Идући неумитно према свом крају, прича се мора све више окретати Лалету. Он је тај који ће још много пута да премери пут Талини чаири, Митрићевица, Некрштено, Фигуре, са свим кривинама и каљугама, чичком, бурјаном и багрењем над јендецима, да издалека буде видан празнином моста, пругом, па да се изгуби у пространству равновске станице под водоторњем. (Путем правим као стрела, који су одредили дурбини земљомера, већ тада иду само запреге, и све ређе: мало табану земљу поново су освојили попонац, троскавац, мувар, паламида, штир и пепељуга, па је пут све сличнији њивама, што он у ствари и јесте; у јендецима нема бурјана, чичка и багрења, тек понеки танушни брестић који неће стићи да дорасте). Тако, хтео не хтео, мало по мало, брже него што може да наслути, Лале добија значај који сви усамљеници, од памтивека, имају у селима подјухорским. Ево, само што је кренуо а већ мора да се заустави на неми али речит заповеднички знак подмуклице Којадина. Придавила га астма и не може да се довикује, али кад га домами у аветињско белило авлије (уништавао је кречом загушљиву влагу траве и земље) почеће своју поверљиву исповест, пуну лажног тријумфа и праве злобе. Лале мора да чује оно што је очигледно и да на нов начин разуме — Којадин је још увек жив! — да су многи у селима подјухорским, који су се томе, ваљда, и најмање надали, отишли богу на истину пре него што су Којадину појели пускурице и панаиу. Живан С Максимовић, наредник, где је, Милоја Б Јанковића убио коњ, на клупи онога који се тресе, којег такође давно нема, седи Шумар, и он је готов, и њега ће, и многе друге, Којадин да отпрати. Лале мора да сазна да су сви они, и остали, одувек зло и освету Којадину спремали, али да им је он пркосио, док је могао; а и сад се не да: ево, живи уинат и чека да их посахрањује. Запаливши тако своју говорну машину, која стење, трокира и гуши се, али се онда окреће још брже, Којадин доказује да je у младости био неухватљив као ветар, непредвидљив и опак, ноћ му је била као дан, никада није ишао путем већ авлијама, шљиварима и баштама, ломио им плотове, проваљивао торове и кокошарнике, убијао псе, гађао из таме камењем све што се усуди да помоли нос из 138

куће. Узнемирио се Којадин, трепери, чињенице које с толико неочекиване енергије призива у помоћ не делују, као да слути, коначно нешто слути и подмуклица Којадин: кише које ће стићи крајем лета опраће темељито и неповратно његову окречену авлију, угушиће га мирис земље и топлих барица у којима крупне капи праве клобуке и зову нову кишу. Осим чињенице да је пред Лалетом отварао срце, иза њега није остало готово ништа вредно помена. Тек што утекне из аветињске белине Којадиновог дворишта, Лалета очекује збуњујућа, молећива, псећа љубазност великог мага, четника Шумара. Седећи на клупи онога који се тресе, он почиње да се увећава, да расте, очи му се шире, напето лови Лалетов поглед, очајнички жели да му пријатељски климне главом у знак поздрава, да му каже добар дан! О луди летњи дане! Из грозе смрти и сумњивог уважавања пут води у самоћу. Почиње да лута пољима, сањар, да упија мисао треперења jape над чистинама, на усамљеним пољским раскршћима. А кад се изненада прибере, осети, сред бурјана, трњина и чичкова, слатку, будаласту чежњу: сања велике, далеке градове. Тако, лагано и с натезањем, касно за било какав поправак, сазнаје што сви Подјухорци знају већ одавно: да је слаб и рањив, дрхти од злог погледа, опаке намере, ружног изгледа, да је зато принуђен да тражи лек, траву, зачин опстанка. Тражење и тражење! Посао истраживања враћа му се невесело, без учитеља, са одговорношћу коју једва слути, али и даље изазован, пун загонетки. Само што је закорачио на пут — не води преко нових насипа и спрудова у Равново, већ супротно, у брда и даље у метеж југа — а већ разазнаје остатке нечега што се причињава као караула од тесаног камена. Можда је то и била стражара са Турцима који убирају друмарину, али он зна више: чини му се да је довољно да својом платненом ципелом разгрне прах година на поду па да извири писмо на коме још трули немачка реч reinig — чисто; такву ознаку морало је имати све што из Равнова одлази у свет. Са обе стране пута, ваљда, стајали су казани с лизолом и хлором који су имали да учине рајних, потврђено службено, печатом физикуса Нађа, све што су прљаве руке хтеле да пошаљу изван стража. Болест је харала у Равнову. Одавде, са ове прегледне узвисине, ако је нарочито напрезао слух, Лале је могао чути далек, уједначен лелек, можда и покоју реч немирења, мисао пагански дрску према боговима, али хришћански кротку и покорну према људима: Зашто си нас оставио, јао леле, у чему ти не угодисмо, тешко нама!

139

Умиру деца, умиру кућне главе, умиру нежне мајке, али неће да умре осиони Ђока Асурџија, равновски жандар, апсанџија, харачлија, џелат, десна рука Кнежевог побратима, љубезног Стевче. Људима физикус не удара печате. За њих није лизол — ноћ је за њих, мрачни лугови, сеновите баште и шуштави кукурузи. Испружи Ђока Асурџија руку и десет његових верних другара поведу га у слободу која нема печат чистоће. Тихо ржу коњи обилазећи ватре физикусових стражара.

A сутрадан дозна Књаз, па пресуду оваку срочи, Стефану је шаље: Да се незадржимо постарате, макар где реченога преступника Ђоку нађете и његову главу овамо нама пошаљете, ако желите да ваша на раменима остане. А дружину његову тврдо окујте и под стражу чувајте. За вољу Књаза, шта све може Стефан Стевча Михаиловић? Већ следећег дана Стевчино писмо, које заудара на лизол, гласом писара Симеона, казује Књазу што сви у Равнову знају: Одма, онај дан ваздан, по виноградима, по пољима, по кукурузима, истраживали смо Ђоку, са момцима и писаром. И покажу нам да je у кључу раваничком, те ону ноћ баш у свануће, пешице са оним који зна где се налази; а већ он о смрти својој разумео је био. Љубезни Стевча. Полегао дан над долином Раванице. He ржу коњи. Горе ватре сунца. He жури поток да допринесе водама свелечећим, застане крај сваког проширења пољског путића да осети дашак који начас додирне оморину, гура песак и све што хоће да постане шљунак; далеко у пољу одају га само врбе, ту и тамо мале, беле, трептаве тополе. He виде се подмукле подбарине: касно је лето, суве су и покошене. Кукурузи појели путељке и колибе од сламе у бостанима, нигде чађавих кровова појата катуна мајура са чандијама пуним врабаца, старих записа, зборишта: душа дана невидимо тече, сели се, струји за водом свелечећом, гргољи, цангрља. Села су се одселила. Све се кретало на пут и кад путева није било, уместо њих патња, мука, зној. Множина се вуче обалама калним, трагом коња аустријских. Стиди се своје патње, сања земљу христијанску: мук је над њом, у њој, презир прекрива оне који би да сведоче, тежак пагански подсмех и изругивање, осуда на усамљеност и немање. Нико се не усуђује. Све мора да нестане без трага, само сан да надживи, кићено коло да надживи, кићени дарови, лепота, час и чес, оно што је за приказивање, за видело и трајање. Ипак, нађе се. Непредвидимо се издвоји и усмери. По рођењу наречен Будислав, од фамилије Мочугара. Узалуд се поглед бори с треперењем jape над кукурузима, 140

не разазнаје се где су им куће, колибе и чаири, ко су и какви су, јашу ли коње, воде ли краве, терају свиње, чувају ли гуске у барама или овце на метиљавим обалама; ко је одредио да Будислав буде учитељ, даскал, ко га је повео за слабашну руку каменитим путељком у брда, у манастир Раваницу; да ли су се бабе буниле, да ли су браћа и сестре били преплашени, да ли је мајка у самоћи плакала; ко га је дочекао, постриго, монашку кошуљу обукао, свето име Урош одредио? Узалудно је обилазити манастир на изворишту Раванице, испитивати кречних наслага ослобоћене живописе, слабо тесани камен дозидане препрате: калос ђерон, добри старац, јеромонах раванички Урош живи једино у неуком, дрхтавом и ојађеном запису о расејанију народа христијанског и запуштенију всеј сербској земли. Беше у мноштву. Како се усудио? Да ли се поуздао у седу браду и свету мантију калуђера, у штовање које се дуговаше даскалу и јеромонаху? Да ли сагласје доби у сновима, од Бога, јер му у глави беше Свето писмо, јер страдање беше велико, као јудејско? Ипак, ипак, опрезно је поступио: запис састави тек у Сент Андреји, близу брега дунајскога, у ладу намастира, и истину малко преудеси, да сличи ономе што је већ записано, слага за дане. Четрдесет дана иђаху, рекао је, да би страдање српско изједначио у Богу, да би напор свој издајнички учинио светим. Опроштено ти је, калуђеру, због онога што је истина: Једни на лађах инихже на коњех и колесницах, други же пјеши, јакоже и аз сиромах, четрдесет днеј бист нам пут хожденија и придохом к Будиму граду, тамо же и свјатејшиј патријарх Арсеније Чарнојевић и неколико владика и от многих монастиреј калугера и человјеци многи от всеј земли сербскија, мужески пол и женски. Тако претече ништавни свети Будислав, од Мочугара. Били су заранци, све мање су треперила поља. Jlaле се спремао на пут.

141

Да звекне овејана глава Жилца

Ако се не вуче охлађеним путићем крај брда пепела које гори, ако не стреса одозго усијана колица, не бљеска ватромет свитаца, не пуцкета, не осећа се отужни отровни мирис недогорелог угља, ако не подупире леђа лопатом и из отомбољених џепова сиве блузе не извлачи завереничке цигаре, Деско 3 Марић шпарта по атару, као и обично, шушњари. Далеки, ретко посећивани топољари на великим спрудовима, рукавци, баре на рубовима недоходних лугова — али понекад залута и у питомину јухорских брда. Равно заломљени, повезани уз багремово коље, лепо опрскани виногради позајмљују чистом небу свој мир; понека раскошно жута стрњика, на заравни, у редовима засађен багремар, па шикаре и шуме пањаче с наслагама сувог лишћа које гуши — оскудне крошње пропуштају топлоту; изненада налети на пропланак са старим липама: дохвати га дозрели, тешки дах дивљине. О, како је сунце ту усамљено! Ужива у призору, готово му жао да га напусти. Али достигао је висораван и ходање је без напора, зове. Зна да ће неочекивано наићи на питомину: сред дивљине, међу шикарама, Расиновом хокус-покус чаролијом, изникла су кукурузна поља. Познато оштро шуштање лишћа, запара, распукле махуне пасуља лозана, саплете се о врежу отежалу од жуте тикве скривене у лишћу, слаткасти мирис клипова који дозревају — моравски кључ закорачио у брда. Деско 3 Марић, тако, уочи штету. Увија главом, сагиње се да осмотри трагове у бразди, шутне остатак дулека с просутим семенкама, застане пред поломљеним стабљикама, клипови пресечени као ножем, отромбољује доњу усну, сумњичаво слеже раменима, а зна: дивље свиње. Крдо папкара у питомим кукурузима наплаћује квите за отету шикару! Примају вест с неверицом, распитују се потанко, терају га да прича све испочетка. Деско је убедљив, опсовао је мајку, тамонекоме, више од десет пута, морају да му верују, али морају и сами да се увере: Муса Миканов, Расинов кум Дима и Дена дахћу предвече стрмим стазама док се не испну на висораван и не сакрију у најближем грабовику. Немају среће. Ноћ је хладна, бивају видни кратки млазеви паре из њихових уста, али штеточина ниоткуда: шума 142

одише миром. Врате се, али сутрадан утврде нову штету. Тешко је барабарити се са свињама, лукаве су. Дођу и остали, опашу њиве шуштавим тракама фолије, пободу страшила, на две шумарице у међи окаче врждала и чекетала. Опет штета. Свиње не маре за њихове справе. Подјухорци не желе да попусте. Спремни су да опколе забране и џоњају сву ноћ, с пушкама; ујутру ће, сигурно ко Бог, имати гозбу. Жилац мора да их опомене: од освете нема ништа, за лов је потребна специјална дозвола, то врашки кошта, свиње су, такорећи, заштићене законом! О, како су љути! Некада додолке смерне, бивши задругари, којима је сада мало моравске земље него и ледине јухорске разоравају, на улици, свима видно, речи тешких и гадних почињу да се присећају; желе да су оне магија, љуте се још више што нису: лабрњу, прњицу, њокалицу, њупалицу хоће Жилцу да разбију, да згњече, да смрскају. Ако закон штити свиње — питају љутито — ко ће нас и наш кукуруз? Али Жилац багателно одмахне руком, презриво се насмеши и самоуверено каже: Немам ја с то никаке везе, то је закон. А свиње морау нешто да једу. Тако, значи! Ево множине с ужагреним очима која изјављује углас: ту смо те чекали! Сад мора да пукне тврда, овејана, факирствима вична глава Жилца Птицокљунца: сви знају да је он лично предводио равновске ловце по Јухору, да су убили вепра па у хотелу Хореум приредили гозбу, са певачима, а звали и општинске руководиоце. Е па, кад су појели вепра који се гојио у њиховом кукурузу, има и да плате! Ево Подјухораца, жељних правде, како се тискају у судници. Судија, другарица Рахела, води спор озбиљно и темељито. Све слуша пажљиво: како је Деско открио, како су и сами утврдили, како су се бранили али свиње надјачале, како ловци и Жилац не признавају штету, a изели вепра, с руководиоци. Бадава Жилац протестује да је тужба против њега неоснована, да он није Ловачко друштво и да се њега свиње не тичу. Рахела хоће све да чује и запише. Ако загаламе (Нећеш, брајко, кад си јео, онда те се тицало!), она само љупко припрети прстом и замоли за тишину: посао је посао. Тако им улије наду, хвале је на сва уста: Та женска ће да истера правду. Али суђење се отеже. Рахела прекида за свашта, заказује поново и поново, сваки пут рок све дужи, неко увек заборави и не дође, неко спречен. И Жилац више не долази. Смеје им се у лице и одмахује руком. Кукуруз је давно обран, талузине посечене, лишће у шумарцима опало, кише 143

опрале трагове, лед заледио, снег покрио. Рахела их стрпљиво саслушава, пресуде не доноси. Стрпљивој, темељитој и љупкој Рахели, дакле, морамо да захвалимо за докуменат упућен Окружном суду, као вишој инстанци, за који одговарају морално и физички, како је посебно наглашено, Милојко Јовановић (Муса Миканов), Димитрије Пецић (Дима), Младен Митић (Дена), Марко Бајкић (Цопни Брцни — ево, најзад, прилике да сазнамо ко се крије иза тог презривог, сиротињски мучног, рибарског надимка!) и Драгослав Д Трифуновић. Како су се договарали да се жале, како су се стално подсећали на то, натеривали један другога, прекоревали, псовали, окупљали се код Дене, Диме, Мусе, Цопнија и редом, понављали по стоти пут један другоме битне чињенице, како се свако скањерао да узме хемијску оловку у руке док најзад нису сколетели и натерали Диму да он то учини, како је Дима крмачио и гужвао дупле листове на коцке, како су му истргли остатак и предали Драгославу чији ће спори, тупави, китњасти рукопис коначно тријумфовати — све то можемо лако да замислимо и не морамо да истражујемо. Ми долепотписати Произвођачи из Села Непоменитога — писао је Драгослав диктат исплазивши језик преко своје грдне, дебеле, модре доње усне — Поседујемо свое Њиве у Звано место Каменити Врх под Надморску висину око 600 метара под Културом Кокуруз Разни Хибриди Ране Сорте. Али такав род ние досада бијо Нити ће бити. Пошто у Јухору већ Налазесе Дивље Свиње око 10 комада нама су Кокуруз појеле и поломиле. Мисмо тужили Ловачко Друштво и Живојка Петровића званог Жилца и на суду од октомбра прошле Године и до данас још ники ние Добијо пресуду. Ловачко Друштво истиче дасу Свиње из Крагујевац да нису њихове ида они Нису Дужни да плате а Жилац не напада једнако иако је баш Он као Званично лице навео Ловци да организују Ајку и убиу Дивљег Вепра баш на оно место ди је наш Кокуруз појеђен пасе питамо сада Шта је то и какав је Доказ. Вепар је појеђен у Хотел Хоревум са Певачи из Београд а нама Који смо ранили Свиње нису ни Захвалницу послали. Сви Ловци и Гости су платили Ловци по 400 динара Гости прости и по 600 а Друштвено политичке организације и Општина ништа. Те тако сада на Суду до Гозбе заступник бијо Преседник Ловачког Друштва али пошто Гозба прошла онда Ловачко Друштво узело из општине из управе прихода Званог Пауна те на суд 14. у 9 и 30 у Собу број 18 Заступо Друштво. Када смо поставили Потпитање Ако су Свиње из Крагујевац висте ондак убили туђе Свиње и Вепра појели у 144

Хотел сас певачи а другарица судија Ракела и Паун звани се насмеју. Место да Жилца осуди као Званично Лице другарица Ракела се само прави и Ништа а знамо и то да је Жилац баш код њу више пута у Веће као Поротник и туе та веза. Пошто овако стои мисе питамо као Произвођачи шта сада да радимо Треба да садимо Кокуруз на исто Место дали да садимо или јок.

145

Ниске гране Мије часнога

И онај коме ништа не промиче, Мија часни звани Змијоглавац, извежбани достављач, почиње да губи критеријуме; јавља се све ређе, доставља којекакве ступидарије а пропушта важне ствари. Није нам, на пример, оставио ни реч о том опаком, подмуклом напору Подјухораца да звекне овејана глава њиховог Жилца, о том процесу који је трајао целе јесени, зиме, па и пролећа. Нигде његових цедуљица са тако кратким, језгровитим и прецизним формулацијама. Колико ли је важних и занимљивих детаља због тога изгубљено? Јер шта нам могу рећи пожутеле судске пресуде са тако досадним протоколом, нејасним, упетљаним образложењима, са реченицама које се сваки час прекидају оним односно да би се мисао сасвим изменила, прекројила или допунила? Ништа, односно да није било довољно доказа да судија Рахела утврди истину. Из њих не можемо дознати чак ни шта је све љупка Рахела морала да чини да не утврди истину. Додуше, ту су људи, ту је сведочење, али ма колико били заљубљени у ту непоуздану методу као богомдану кад су Подјухорци у питању, овај пут, ипак, ипак, морамо је узети с великом резервом. Тешко је прихватити да нема загрижене пристрасности у тврдњи да се Рахела за све време смишљено и лукаво пренемагала, успијала, смешила, да је трептала, климала главом, одобравала, само да их одржи у убеђењу да је на њиховој страни, да их спречи да се потруде за боље доказе и да тако спаси Жилца.

To je заиста под сумњом. Али им се може веровати да су се залагали без остатка, да су се у дане рочишта окупљали још сабајле као по команди, натезали из једне флаше комовицу да се загреју, преслишавали се наглас, претили нескривено, своје опаке наде поручивали онима што остају као аманет (Данаске ће му сјебемо знање, и сл.), галамили и пољем, и на станици, идући пероном и не хајући за одебљалог Симкета, тако горопадни и бучни заглављивали се успут у тескобној пекари код Зоре Зорице Црнке на бурек, Цопни се распитивао за Стојана Цуцу коме отичу ноге, она је одговарала мрзовољно не препознајући га. Лале је тих дана ишао за њима, стидећи се држао је одстојање, скретао пре пекаре и пролазио главном улицом где су рударски подруми и, недалеко, Цуцина кућа; 146

сударао се с девојчетом у краткој сукњици, најмлађом ћерком Зоре Зорице Црнке: пре него што пође код мајке на доручак, а потом у школу, она на тротоару игра школицу. Шта је узрок том Мијином жалосном паду? Нису ли га Подјухорци, уочивши његове подривачке напоре, сталним притисцима, изругивањем и зајебанцијама, довели у стање апатије и дезоријентисаности? Било би то логично објашњење, али, на жалост, ниједан доказ не иде томе у прилог, шта више, премного је супротних. Одувек су Подјухорци знали шта Мија ради (шта је, заиста, у селима подјухорским скривено остати могло?), a и његова осетљивост била им је добро знана — као кад уштинеш вола за рог. Имао је Мија тврд цигански образ. He остаје нам, дакле, ништа друго већ да саме прилике окривимо што је Мија почео безнадежно да тоне у глиб ситничавости. Ипак, један докуменат, последњи из пера Мије часнога који нам је дошао до руку, убеђује нас да су прилике, вероватно, само припомогле природни редослед ствари и да је Мија нужно, следом законитости посла коме је тако био предан, морао да падне на ниске гране. Његово стално подгрејавано и прегрејавано интересовање за неправилности, просто говорећи, разорило му је критичност и урођени смисао за битно. Како се усавршавао у откривању неправилности, тако је долазио до сазнања да их из дана у дан има све више, да су све опакије, све скривеније и запетљаније, и да је потребан све већи напор да се докуче и разобличе. Можемо мислити како је то сазнање деловало у свести Мије Циганина. Била је то крупна диверзија на малу пољску централу: на таквом постројењу штета и није могла бити Бог зна каква, али настали су такви криви спојеви да је надаље могла да служи једино за увесељавање. Већ дуже уназад, повремено, када би тога постали свесни, Подјухорци су псовали у све и свашта, као што иначе чине, Жиду Пантића, попа Николу и попадију Милену, што им продају скупље свеће. To и толико, или, како су сами волели да кажу — то им је било за то. Жида Пантић им је, тако, пружио прилику да му, неосетно, потамне и последњи одсјај светачког ореола, упркос званичном признању од стране цркве које је дошло у виду ангажовања за црквењака. А свеће су и иначе куповали код воскара Алимпића у Равнову који држи киоск на пијаци, a у цркви само у крајњој нужди, ако су заборавили, или ако је рђаво време па не иду у варош. Али Мију je ово узнемиравало, доводило у депресију, у лудило. Данима је њушкао около, распитивао се, на чудан, околишан, незаинтересован начин настојао да докучи оно што је свима било знано, проверавао, 147

терао све испочетка. Све се то наслућује и из дописа који je, по свој прилици, састављао дуго, у напору великом: пун је сумње и неповерења, у грчу доказивања, преклиње за веровање. У непоменито у цркву појавиле се шпекуљације звата седљица 30. новебра да одбор уважи оставку благајнику Млађе и клисару Жиде кој продава свеће одбор уважео оставке обојицима стим да вршу дужнос — почиње Мија своју пријаву уводом који сведочи да је изгубио сигурност у себе, да се већ сударао са неверицом и грубостима провере. И наставља детаљима, опкољава, стеже лукави обруч пре него што опали главне доказе: До првог јанара одређено продавац да продава једно кило свеће по 150 динара а од првог јанара свеће да се продаву по 200 динара кило. Продавац Жида изјавио продо свеће 279 кила новац предо благајне а ништа не каже за тамљан кој у децебар појавио у продају. За тамљан ние за паре јер како изљавио поп Никола тамљан доно Млађа ћора из Француску значи да је Жида и поп тамљан шверцовали пошто поп признао код одборници Милоша Николић и Петра Николић. Јадни Мија часни! Како су замршени путеви криминала! Ствари су тако помешане и испреплетане! И све то мора да се докаже. Види и сам да је тешко, али је решен да истраје: Клисар Жида продаво свеће заљедно сас попадију Милену и продавали једна димензија а две цене то ће доказати Гане Јовановић. Жида предо благајне само по коштање црквено 150 задужење остали новац није предо тољест 279 што је предо по пет иљаде те na​pe задржао и за тамљан иљаду и пет стотина исто. To je Жида у договор сас попа пошто је разрешен од дужнос од 1. јанара а поп и преседник Гута још га држу. Новац да врати пошто на конто цркву наплаћиво даби добијо бољи живот. Ето, завршио je у великом стилу, раскринкао је погану лоповску душу; није важно што је црквено, опет је од народа узето. Али црв сумње сатире га, уништава: хоће ли му поверовати? Лоповска банда је повезана, бране се организовано, сведочиће један за другога, већи залеже за мањег, виши за нижег. И ту је он дознао нешто, и то ће да обелодани. У сам отров умаче перо да настави, а Ђуки, која опет псује што нема дрва, упућује поглед од кога муве липсавају у лету. Јебали те поп и попадија у дупе циганско — поручује му Ђука и одлази сама у поље да краде грање. Јављено првосвештенству у Крагуљевац писмено признаница пошта Равново број 27 поп и преседник кажу даје секретар у Крагуљевац и намесник у Баточину његови пријатељи и да неће да дођу он ради шта оће позивљем се на записник од 30 новебар 148

позивљем се на одборници кој славе светог Николу Милентија Максимовић Марисав Перић Луле Јанићијевић…

149

Измирен са светим местом одласка

Летњи железнички ред вожње на издисају заказује рандес у пола пет, Светолик који се враћа из смене, с фењерчетом испод колена, горе невидљив, потврђује кроз зубе и беспоговорно. Ствари морају бити спаковане још поподне у браон картонски куферчић, а од старог будилника Лале тражи да звони рано, још у пола три, по могућству јако и звонко, да се напне, да узме ваздух у своје сипљиве федере, јер је тврд на сан. Није раноранилац. Зачуди га одсуство таме у ноћни час пред зору, хладноћа, глува тишина: дневна осама поља и врбака, током ноћи, пољским путевима допузала у село. Напет је и одмах будан: нека сива метална мисао спаја га с равнином станице, сам у мрежи колосека изглеђује долазак воза, издалека лови зрак лампе на гаравом челу локомотиве. Али прекинут сан пружа своје пипке, тежи да се настави, настоји слепо и упорно. Осећа пулсирање тог напора: болесно осетљива чула пропуштају више него што свест хоће и може да прими; већи део тога постаје само треперави, несвесни надражај који се хаотично разлаже на хиљаду могућности и започиње свој краткотрајан али упечатљив и самосталан живот сна. А туга одласка из родитељског дома, где је? Светлост-тама праскозорја појела је утабани путић на коме више нису трагови босих ножица, пелин, метлице, мирис баште и трептаји поља, задње двориште изгубило је топлу усамљеност лета, улица јутрос није позорница зиме. Кад закорачи, кад осети на себи топлину одела — распрши се ситниш живота. Опажа самоћу, слути далеке, притајене, још нејасне звукове буђења. Сам je. He вире иза мрачних окана, не потрчкују авлијама да надвисе тарабе, нема безочног добацивања, не излазе самоуверено на сокак да се споро и неумољиво распитују. Лаконого може да проће поред мрачних капија, испод дудова, да се неосетно извуче из тунела сокака и закорачи у поље, да избегава прашину средином бирајући путић крај јендека, који надвисује пут чичком и бурјаном, да спретно прескаче међе, рупчаге, избочине, пањеве, заобилази долапе, бодљикаве ограде, гомиле стајског ђубрета, да се непогрешиво примиче обали, без путоказа и знакова у прашини, у јендецима, у окнима бункера. Жури му се. Осећа хладноћу врбака, подигне ревере, 150

стресе се. He задржавају га никаква мала места, сав познати хаос подјухорског кључа стопио се у тек наслућеној светлости јутра, све је равно и складно, невидљиве су криве уврате, искошене међе, попречене парцеле, неухватљиви пољски путеви, светлуцаве баре, тамне мрље врбака. Али бадава, бадава! Сурово је јутро одласка, пуно немира под танким плаштом далеке светлости. Није тамна, топла, недослутна, летња ноћ пуна звезда, не ослушкује клинг-кланг звуке зрења у равници, никакви канали у пољу, беле кућице никле у зеленишу, лепо поткресане живе ограде, чувареве ћерке у кратким сукњицама које машу, нових сусрета жељне. Само хладноћа и пространство јутра. Али неки човек жури за њим, чује како трси травуљину и коров јер у мраку не погађа путић, кратко стење док прескаче јендеке. Да ли је то његов отац Марко Бајкић Цопни Брцни, лопужа подјухорска, накнадно, ослушкујући тишину, дознао да је стари сат већ давно открчао наредбу за буђење, или је кроз фиронгу, из тамне собе, уочио бледило јутра? He сачекује га, жури и даље, успиње се на насип, поново пада, беласају се тополе на обали. Тиха је вода лековита, споро тече до моста, заустављена шпиронима, брже иза њега, светлуца. Прође крај затегнутог челичног ужета које косо расте из њиве, поред навоза скеле, промајна кућица је самотна, жућкасти цреп из Кикинде већ је зелен и улегнут; из разваљеног бункера — бело гледа у кукурузе — расте купина, караула нема врата и прозоре, ниједан међу стражарима није слободан; воденица разапета између спруда и обале, вода хучи под закоченим витлом. Зашто корача за њим, зашто? И даље не жели да га сачека, не окреће се, на мосту је — узано брвно пружено у недоглед преко шлипера — моћна празнина конструкције, лако му се врти у глави, под њим брује брзаци, хук воде одасвуд, иде према средишту, над њим, заштићен; приближава се другој обали, глас воде слаби, под мостом су већ врбе и тополе, коначно искаче из последњег бруја челика и празнине на темељити, свечани мир путића. Лако и познато корачање између ниских металних стубића, који носе сигналне жице, и бурјана. Задовољство понегде поквари сфуљано камење, али све мање обраћа пажњу, већ види мноштво колосека и ниску станичну зграду под слабим светлом сијалица. Празнична светлост станице у миру ноћи!

He мора журно да је обилази, неће га непријатељски гледати тегет-чиновници, неће га дочекати јутарњи немир предграђа, мирис пекаре, лоповска тишина рударских подрума, ћерка Зоре Зорице 151

Црнке која игра школицу. У овај час рани измирен је са светим местом одласка. Успорио. Жуто осветљена измаглица праскозорја над мноштвом и недогледом колосека. Сустиже га отац. Ћутке плове ка пустоши перона.

152

Импресум

Борислав Радосављевић РАНОГРЕШНИЦИ роман Издавач Радио новинска организација Нови пут Светозарево Вука Караџића 3—5 За издавача Радован Матић Редакцијски одбор Живорад Ђорђевић, Слободан Жикић, Мирко Милетић Рецензенти Светлана Велмар Јанковић, Слободан Жикић Тираж 1000 примерака Штампа ГИТРО Слово Краљево Светозарево, 1989.

153

Додаци

154

НАГРАДЕ Трећа награда за причу (одломак из романа) на анонимном конкурсу листа “Просветни преглед”. Друга награда (прва није додељена) за недовршени рукопис романа на анонимном конкурсу Књижевног клуба “Ђура Јакшић”. Награда “Душан Срезојевић” Књижевног клуба “Ђура Јакшић” (1990.) за најбољу књигу објављену у 1989. години. Награда “Светозар Марковић” Скупштине општине Јагодина (1990.) за најбоље уметничко остварење у протеклој години. РЕЦЕНЗИЈЕ НЕОБИЧНА ПРОЗА Ово је необична проза. Необична је по томе што не само да такозваних главних књижевних ликова има више, него и по томе што сви ови ликови, непрекидно условљени једно другим, остварују неку врсту колективног књижевног јунака. Њихове појединачне животне судбине, у годинама Другог светског рата, оцртавају се постепено, појединостима које се слажу у мозаик све живописније и све шире. Обележје ове Радосављевићеве прозе, врло значајно, је особена ритмичност казивања, остварена посебним ритмом реченице. Тај ритам је и елемент који сједињује целокупну нарацију, који омогућује њено јединствено, згуснуто ткање. Врло недвосмислено речено, мислим да је највећи квалитет Радосављевићеве прозе баш у тој његовој реченици, књижевно изванредно изграђеној и израђеној, надмоћној, којом се остварује и жива мада искидана акција, и аутентичан иако стилизован говор нашег живља у Поморављу, и вишесмислени односи између шумадијског пејзажа и зањиханих, трагичних људских судбина. Својом реченицом Радосављевић успева да сугерише готово музички тоналитет неке носталгичности, врло танане, неодвојиве од ауторове приче о необичним животима такозваних обичних људи. Светлана Велмар-Јанковић ОСТВАРЕН РОМАНСИЈЕРСКИ ПОДУХВАТ Сав утопљен у равницу и моравске врбаке, брзаке и мирисе, овај роман, мозаички сачињен од низа белутака, од низа краћих поглавља, представља ипак чврсто замишљен и остварен романсијерски подухват, са јасном и чврстом композициојом. Иако по обиму 155

невелик, роман “Раногрешници” је по броју ликова, по временском периоду који обрађује, по романсијерском поступку и по уметничким квалитетима прави савремени роман. У најбољој светској и југословенској традицији кратких романа остварен, а ипак пун локалних, моравских мириса и боја, пун сећања на сопствено детињство и ликове из сопственог микро-окружења, из оног света детињства који је једва досезао до првог брежуљка, до обале Мораве, до пруге и немачког бункера. Слободан Жикић ПРИКАЗИ ВЕЛИКО СТРАДАЊЕ ДЕТИЊСТВА У поводу књиге Борислава Радосављевића “Раногрешници”, Светозарево, “Нови пут”, 1989. године Недавно, када су полагане мошти кнеза Лазара (дошао сам да видим њихов смирај у који не верујем) успут а и тамо, видео сам, мирисао, слушао и тихо пропатио много од онога што је казано у “Раногрешницима”. Раногрешници из Равнова су велико страдање детињства. Као да је коб одлучила да страдање повеже са овим крајем. Издаја је на коју морамо, на жалост, пристати о “Раногрешницима” говорити другим језиком него оним којим су писани. Ту доле ситно испод наслова стоји “роман”, али то више није уобичајена књига: то се један начин говора по њој почиње да назива. Овде нема речи са једном дршком и једном коштуницом. То нису ни речи трешња ни вишња. То су речи гроздови, нарови, рибизле, купине. Ову књигу је могао да напише само човек коме је рат без позива, у само време игре, ушао у његову четврту, пету и шесту годину. Игра је била јача од рата, рат смо мерили дечијим правилима. Ми, савременици, вршњаци аутора, морали смо да се играмо чаурама, да их скупљамо ненадно. Победник је онај који направи најдужу замишљену линију између прве, мале чауре из лаког пиштоља, па све до оне велике, противавионске, топовске, од којих смо, касније, правили вазе, Чудан живот, чудан говор. Пише то негде у овој књизи и то је њена мора. Ту се говори разливено а сажето, о малим стварима које су важне.

156

Нехајно је аутор открио метод своје живе књиге: “Ништавни сусрети морају бити описани и објашњени тачно онако како су се и збили, део по део, као и сва остала житија, уредно печатана у књигама”, а они прави сусрети, они човекови, они се откривају маштом која ствара и животом који је влажи, негује. Овде је и вода жива: Морава је целим својим током лековита, великоуста вода прима залогај. Рокћу блатни топчићи. Овде језик говори као равница. Морава, поље, брда. Лале, раногрешник, носилац је тајне која се живи. Ту су благе речи несташног детињства, ту наши шармантни или не локализми. Све речи овде живе самостално. И онда када изричу искуства, трагања, патње. Борислав Радосављевић је са мајчиним млеком посисао оно изворно на селу. Он је врсни познавалац природе, њеног бића али и даха. “Раногрешници” су најбољи трајни хербаријум сеоског, природног живота који сам видео. То су пејзажи духа, игре, упитаности, јакога сећања до споменика уплочаног. Човек овде мирише на биље. Лалетова добра воља мирише као ђурђевак. Уздрхтало гостољубље душе. Предивна легенда о мосту каменом: подигнут из стида, али се више не оправда, јер краљ никада ту више не прође. Опија ова књига мирисима које ствара: лековита је она као бање о којима казује и као медени мирис багремов. Али, ово је и књига неке особите људске туге. Удаљује се детињство. Нестају игре. Људи постају одрасли и неозбиљни. Граде непотребно. Друге држе у покори својим заслугама. Живе живот који их прерано води до грешке, до смрти. Неки од њих су робови племенитих идеја које не примају недовршени људи, не што су они зли, већ што је историја мимоходна. Цивилизацијске идеје умиру тамо где још нема оног егзистенцијалног, где је брига прва. “Ко му клацка коске”. Не могу векови у витринама музеја ако данас нису довршени. Ми смо народ који краде своје музеје преко својих представника. Није лако доћи из детињства у време садашње. То је стрес. Префригани су данас на цени. Одоше нам пријатељи из детињства. Не препознајемо свој крај. Све нас полако оставља. Лелек се у нама гнезди. Једино је тачно да још горе ватре сунца. Али нема села наше детиње наивности. “Села су се одселила” – сан о градовима. Тежак пагански подсмех и изругивање, осуда на усамљеност и немање. Остаје манастир Раваница. Остали се спремају на пут. Тешко је живети у лицемерју: “Вепар је појеђен у Хотел Хоревум са певачи из 157

Београд, а нама кои смо ранили свињу нису ни захвалницу послали. Сви Ловци и Гости су платили Ловци по 400 динара, Гости прости и по 600, а Друштвено-политичке организације и Општина ништа”. Тако је и још је горе када се власт заборави, пада се на ниске гране, њихова легитимација је наша позната максима: “Данаске ће му сјебемо знање”. Може ли се живети у том паду, у ситнишу живота, у понижењу? Сурово је јутро одласка. Наилази велика људска тишина. Шта да човек каже? Остаје само краткотрајан али упечатљив и самосталан живот детињства и сна. На овај начин сам ја читао “Раногрешнике”. Верујем у ову књигу, исцеђену из сна и муке, дуго стварану, своју и неподмитљиву. Др Првослав Ралић (На промоцији у Белушићу, 14. новембра 1989. године) “Нови пут”, 22. 11. 1989.

158

Садржај У равници пуној зрења Расин под ударцима недоученога Шта причају аласи Рокћу блатни топчићи Цопни измунто капетана Тужни дани глувога Шумар води легије Лалетова добра воља мирише као ђурђевак Луне молер западно од Муниха Неко ко лик деци даје Трагови у блату кратковечни Шуштави џак свилобубине сласти Пун погрешно сраслих зглобова Коле — Моле електрика Симке опакији од тројице и капетана Мирис зграда Јериних, на припеци, пред кишу Сваки клин — деценија Ударник у три декаде Шта Зора Зорица Црнка ради Ако je један међу стражарима слободан Миљеници на барицама перу опанке Домци иду на Палић Апостоли напретка Немирна светлост талузине Којадин мање видовит од прасета Милост за мамлаза људину Милоја Симкету пала нумера Жилац забавнији од Мексиканца Светолик књиговођи налик Из ничега мат-бели голуби расту Руско-татарско гумно на сунцу Како расту планови, Голубјев се смањује 159

3 5 10 12 14 22 25 30 33 36 39 43 46 50 54 59 66 69 72 76 83 87 91 94 97 101 105 107 111 117 120 123

MUSEUM или круна неурађеног посла Гога опсенарима раван Данче уз царски друм Сан о градовима Да звекне овејана глава Жилца Ниске гране Мије часнога Измирен са светим местом одласка Импресум Додаци

160

129 132 136 138 142 146 150 153 154