Beleske o veselistu by Borislav Radosavljevic

Борислав Радосављевић

БЕЛЕШКЕ О ВЕСЕЛИШТУ

Позоришне критике

Е-издање Београд, 2016.

ПРЕДГОВОР

Идеја о оснивању Фестивала Дани комедије родила се, верујем, спонтано после бројних манифестација одржаних поводом прославе шест векова од првог писменог помена имена Јагодине у оквиру којих је главна звезда био комичар Миодраг Петровић Чкаља. Популарни Јованча из филма Пут око света био је на врхунцу популарности и у Јагодини је дочекан као идол. Та чињеница је свакако покренула мисао да је велики Нушић заувек обележио Јагодину овим ликом, да је преко њега она изашла из учмале провинцијске анонимности, и да зато треба на сваки начин да га негује и подржава, а преко њега и комедију уопште. У то време био сам уредник за културу у листу Нови пут и писао о свим догађајима везаним за почетке Дана комедије. Године 1973. први пут сам о свим представама написао краћи приказ и то објавио у Новом путу као додатак извештају о одржавању Фестивала. Намеравао сам да то чиним сваке године, али сам имао прилике да то поновим још само следеће, 1974, јер сам после тога на дуги низ година био склоњен из новинарства и са Фестивала. У новинарство сам се вратило после пет година, а на Фестивал, као извештач, после пуних десет. Зашто сам са Фестивала био склоњен пет година дуже, за то постоје бар два разлога. Комедија је по природи ствари увек имала и једну сатиричну ноту која се, како год окренеш, сводила на жаоке упућене савременом, актуелном тренутку. Тако је фестивалска дворана често бивала, сред свеопштег ћутања, једна слободна и гласна причаоница из које су на све стране врцале духовите опаске на разне глупости политичара и моћника. Многи од њих седели су у првом реду и смејали се кисело правећи се да се то не односи на њих. Зато су ти моћници имали шизофрен однос према Фестивалу: желели су да он буде добар и успешан, да се играју најбоље комедије, али и да се забрани нека „неподобна“ представа, а ако то није могуће – да се избегне расправа о њој, да се пригуши и прикрије. Да све остане у малом, затвореном простору. Слобода уметности, али и незаталасано море тековина социјализма. Зато извештачи нису могли да буду нелојални и непоуздани новинари, са мањком аутоцензуре, за каквог 3

сам ја сматран тада. Моји новинарски задаци тада били су плаћене привредне репортаже и извештавање са синдикалних и самоуправних састанака на којима се много говори а мало одлучује. Други разлог је могао бити што је Фестивал био престижан друштвени догађај у малом граду на који се долазило да се буде виђен. Фестивал су још увек отварали политичари високог ранга, а домаћа елита заузимала је прва два (бесплатна) реда. Новинари су, на наки начин, као „друштвено-политички радници“, били „пратећи вокали“ те елите. Мени, после сукоба са том елитом, разуме се, није ту могло бити места. Кад је временом све то било превазиђено и кад сам опет почео да извештавам са Фестивала, наишли су прекиди због функција које сам обављао. Четири године био сам главни и одговорни уредник листа, а нешто касније две године директор Радио-новинске установе. Опис послова на тим функцијама није допуштао извештавање са Фестивала. Ипак, у дугом трајању Дана комедије, накупило се једанаест година у којима сам био марљиви извештач не само за лист Нови пут, већ и за Радио-Јагодину, Радио-Београд и многе локалне радио станице у Србији које су имале интереса да прате јагодински Фестивал. Критички прикази тих осамдесетак представа одиграних у такмичарском жару пред фестивалском публиком у Јагодини, сакупљени у овој књизи, могу бити мали пламичак који ће, у даљем протицању времена, бацати мало светла на моћан креативни траг који је овај Фестивал зрачио око себе.

ДАНИ КОМЕДИЈЕ 73. ФЕНОМЕН ИЗИГРАВАЊА Атеље 212: КРАЉ ИБИ Алфреда Жарија у режији Љубомира Драшкића и са сценографијом Владислава Лалицког

Готово десет минута је светозаревачка публика немо посматрала представу бавећи се више препознавањем својих љубимаца под гротескним кловновским маскама, него суштином представе. Истини за вољу, и сама суштина представе: специфичан хумор, циркуски, а дубок, личности са дијапазоном понашања од идиота до рафинираног циника, строго стилизована радња којој су подређени костими и сцена – све то није одмах могло да запали публику навикнуту на конвенционалнији позоришни израз. Али, у тренутку кад се чинило да ће се и глумци, навикнути на френетичну подршку публике, резигнирати, из гледалишта је дунуо дашак поимања чудесног, извитопереног света Алфреда Жариа. Глумци су смогли снаге да наставе и моћ њиховог артизма најзад је покренула гледалиште на сарадњу: Зоран Радмиловић, Ташко Начић, Никола Милић, Маја Чучковић, Зоран Ратковић, Петар Краљ и остали исписали су једну од најзначајнијих страница у историји феномена који се зове Краљ Иби: повели су светозаревачку публику на дуг и опасан пут до авангардног позоришног израза и за цигло десет минута довели је до циља. Доказали су да њихов Краљ Иби није феномен само београдске публике, већ публике уопште. Гледалиште у Светозареву није могло да осети и покрене екипу на чари нових импровизација. Ова публика је била само процењивач и баш зато нека искуства из овог сусрета могу бити драгоцена за даљи живот ове представе. У току десетогодишњег извођења Иби се не само усавршио, већ и кварио помодним глумачким и сценским новотаријама које је карактерисала управо протекла деценија. Многе импровизације имале су за циљ једино да шокирају малограђанске духове и оне не доприносе квалитету представе. Импровизације које су проширивале и продубљивале дијапазон глумачког израза и поруке осетила је и ова публика и наградила бурним аплаузом. Идиотске и циничне реплике краља Ибиа, минуциозно самозадовољство цара Алексеја и гротескно командовање генерала Лашија очигледан су доказ за то. 5

НЕПРОЛАЗНА САТИРА Народно позориште из Сомбора: РОДОЉУПЦИ Јована Стерије Поповића у режији Жељка Орешковића и са сценографијом Владимира Спасића

Друга представа овогодишњег Фестивала тематски се дивно уклопила са првом, по два основа: Краљ Иби је модерно изигравање, Родољупци старинска сатира која, међутим, ништа није изгубила од своје актуелности. Глумачка екипа из Сомбора је полетно и са жаром одиграла ову представу и повремено изазивала спонтан смех у гледалишту, иако је дошла на Фестивал без претензија да се бори за статуету Јованче. То весело позорје – каже редитељ Жељко Орешковић – је грко, горко и тужно. У њему има смешних сцена, али нам није до смеха, јер је сувише истинито о нама. То није смех који разгаљује, већ смех кјоји отрежњава. Зато ту Стеријину комедију многи нису волели. Можда неће ни данас. Из глумачке екипе свакако треба истаћи Велимира Суботића као Шербулића и Бору Стојановића као Смрдића. Изнијансираном и префињеном, уметнички зрелом глумом, они су држали висок ниво представе, уз значајну помоћ осталих. Сценографији треба замерити што није више стилизована и што је пренатрпана, а томе није крива само мала светозаревачка позорница. Костими са јефтином симболиком (паучина) нису били потребни, јер и сам текст пати од наравоученија.

СМЕШНЕ СЛИКЕ И ПРИЛИКЕ Народно позориште из Титовог Ужица: ПОДВАЛА Милована Глишића у режији Миленка Мисаиловића и са сценографијом Петра Пашића

За похвалу је настојање Фестивалског одбора да сваке године на Данима комедије видимо и резултате којег мање афирмисаног позоришта из унутрашњости. Оно што је, мерено аршином Фестивала, мање успело, може бити изузетно вредно у односу на опште стање позоришне уметности у Републици. Такав је управо случај са Народним позориштем из Титовог Ужица. Њихова Подвала је примљена топло и са симпатијама од публике која на кантару свог допадања истовремено важе прворазредне екипе из позоришних метропола, а то је за полупрофесионално позориште које је тек у формирању, какво је титовоужичко, значајан успех. Режијски потупак, сценографија и костими у потпуном су складу, а глума је на моменте достизала врхунски домет и мамила спонтане аплаузе. То се нарочито односи на Јована Јојића у улози Вулета Пупавца и Љиљану Шремпф као Стану. Небојша Миловановић као Неша је био на дохвату великог остварења, али му је недостајало више контраста и нијанси, јер текст то не само дозвољава, већ и тражи.

ПОЗОРИШНО СЛАВЉЕ Београдско драмско позориште: ИВКОВА СЛАВА Стевана Сремца у режији Градимира Марковића и са сценографијом Душана Станића

Много пута је Ивко проклињао Светог Ђурђија на сцени светозаревачке мале сале, али опет је интересовање публике за ову представу било изузетно. Изабрана екипа Београдског позоришта није изневерила очекивања. Приказан је, многи би рекли, највећи домет који може да пружи ово непролазно Сремчево дело. Верност тексту и класичан редитељски поступак једини је правилан приступ кад се ради са глумцима оваквог квалитета. Развученост није могла да се осети, јер текст је био само један део глумачког учинка. Цела екипа играла је изузетно надахнуто, а Жика Миленковић као Калча, Мића Татић као Ивко и Чкаља као Неко постигли су такав домет да ће још дуго представљати прави хендикеп за све њихове следбенике који би се представили светозаревачкој публици. Ивкова слава, укратко, била је право позоришно славље и дала је изузетан допринос угледу и реномеу Фестивала.

МАЕСТРАЛНИ АГАТОН Народно позориште из Ниша: ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА Бранислава Нушића у Режији Рајка Радојковића и са сценографијом Бориса Чершкова

Нишлије су се овог пута представиле својим сталним гледаоцима у Светозареву у најбољем издању. Публика је више пута награђивала глумце спонтаним аплаузом на отвореној сцени, а крај је дочекан са правим одушевљењем. Решеност Нишлија да на Фестивал дођу са једним Нушићевим делом показала се као исправна. Нушић ће још дуго, ако не и вечито, остати обећана земља у којој ће редитељи и глумци тражити и налазити нова и неоткривена богатства. Редитељ Радојковић је с правом сматрао да у Нушићевим комадима треба пре свега истицати смешну страну. Подсмевање је један од елемената смешног, али само по себи подсмевање може бити и жалосно. Зато је Нушић пре свега инсистирао на смешном подсмевању и то је глумачка екипа нишког позоришта осетила и остварила на најбољи могући начин. Ђорђе Вукотић је играо Агатона бриљантно и незаборавно. У његовој интерпретацији овај Нушићев лик је израстао у једно од највећих остварења југословенске комедиографске литературе! Његов Агатон је постао лик коме се смејемо и подсмевамо, али га истовремено схватамо и прихватамо, јер га налазимо и у људима око себе и у себи самима.

ТОРИ РАЗОЧАРАО Театар Јоаким Вујић из Крагујевца: АЛЕКС ИЗ КУТЛОВА Торија Јанкoвића у режији Љубише Ристића и са сценографијом Вишње Постић

Покушај филмског режисера Торија Јанковића да створи савремено комедиографско дело није уродио плодом. Тек после ове представе може се у правом светлу сагледати криза савремене домаће комедије. Друкчије се заиста не може објаснити одлука једног реномираног позоришта као што је крагујевачко да ову незрелу играрију уврсти у свој репертоар и да се са њом чак појави у фестивалској конкуренцији. Али чак ни тиме се не може правдати одлука Организационог одбора да ово дело на невиђено уврсти у програм Фестивала. Истини за вољу, основа идеја Алекса из Кутлова је сасвим добра и захвална за савремене комедијске експерименте. Али то је и једино похвално што о овом делу може да се каже. Даље од идеје се није отишло и имао се утисак да оно право лежи негде изван представе, у просторима које пишчева имагинација и поимање ствари нису могли да досегну. Јефтино лакрдијање једног мангупа са сељацима из Кутлова, за које није дато чак ни право објашњење, деловало је као исечак из лоше ТВ серије, али никако као целовито уметничко дело. Осим Пијанца и оца Милоша, у одличним интерпретацијама Симе Ерчевића и Миодрага Марића, код којих се донекле осећа карактеризација, сви остали делују као случајни учесници у лакрдији којој се не зна прави смисао и намера. Повремено, комад је најцрња сатира друштвених односа, а повремено јефтини, паролашки апологет наших друштвених стремљења. И у једном и у другом случају све је без мере и укуса и далеко од правих уметничких вредности. Лик професорке са знањем четири страна језика која чами без посла у Кутлову и моли макар за три дана наде да је неком потрдебна је исто толико неуверљив и жалостан колико и металостругар Алекс који се после седам година рада у Шведској враћа само са једним картонским кофером и одмах добија запослење и кредит за стан. Ово последње, иначе, представља и потпуно несхватљив комедиографски обрт. 11

Све у свему, један нимало смешан дилетантски текст у коме изванредна глумачка екипа са Љубомиром Убавкићем на челу није имала шта да тражи.

МИЈИНО ПУТОВАЊЕ Народно позориште из Београда: ПУТ ОКО СВЕТА Бранислава Нушића у режији Јована Путника и са сценографијом Владимира Маренића

Мија Алексић у улози Јованче – велики је дар Светозареву и Фестивалу. Публика је и саму појаву свог Јованче пропратила бурним аплаузом, а у току представе много пута је награђивала високо професионалну и уиграну екипу глумаца и забављача. Труд организатора да ову представу видимо на светозаревачкој сцени, и баш у фестивалској конкуренцији, свакако је оправдан. Јованча Мицић, у свету позоришта и позоришне публике далеко најпознатији Јагодинац, симболизује овај Фестивал. Али публика није могла да доживи све квалитете ове преставе јер екипа од 130 људи није могла да се размахне на скученој позорници. То је хендикеп за представу у целини, али не и за глумачки учинак Мије Алексића, Душана Јакшића, Оливере Марковић и осталих.

ПРЕДСТАВЕ ИЗ 1974. БЕЗ ДИСТАНЦЕ ОД ТРИВИЈАЛНОГ Атеље 212: РАЊЕНИ ОРАО – по роману госпође Мир-Јам за театар преудесио Борислав Михајловић Михиз, режија Соје Јовановић

Атељеу 212 из Београда припала је част да представом РАЊЕНИ ОРАО отвори овогодишњи Фестивал у Светозареву. Препуна сала и огорчење хиљада људи, за које није било улазница ни за једну од две представе РАЊЕНОГ ОРЛА, више су доказ реномеа који ужива ова позоришна кућа и њена глумачка екипа, него вредности представе. Адаптирајући за позорницу срцепарајући роман предратне списатељке Милице Јаковљевић (Мир-Јам), Борислав Михајловић Михиз је рекао: Текст који је пред тобом само је повод за предтаву. Ако си то схватио, настави, ако ниси, бежи од овог посла као ђаво од крста! Клатно моде и укуса помера се у наше дане од цинизма, бруталности и сексуалних слобода поново ка сентиментализму. Предусретнимо нови сентиментализам и покажимо му у огледалу искривљено лице старог: напарфиминисано, срцепарателно, слаткасто, патетично, вапајно, декоративно, меломанско, плитко и тривијално. Нека ти ови атрибути буду водеће идеје за представу. Додај још: укус, стил и костим из епохе касних тридесетих година овог века, а из наших дана дистанцу, иронију, модеран слободан третман сцене, филмски рез прелаза, убрзан ритам и комуникацију са гледалиштем. Ове и друге ставове које је Михиз наметнуо редитељу, Соја Јовановић је зналачки схватила. Изменила је текст са мером и смислом за сценски израз, удахнула је личностима локални колорит и индивидуалност и тако представу учинила веома занимљивом. Али текст који је Михиз понудио, на жалост, није омогућавао да се учини ништа више од тога. Само пародирање текста госпође Мир-Јам, без додавања нових личности, а то значи и новог текста, није било довољно да се створи нужна дистанца и ограда од свега тривијалног, сладуњавог и безвредног, што је писац очигледно желео. На моменте (самоубиство, крај представе) ништа осим гротескне игре глумаца није доводило у сумњу аутентичан текст предратне списатељке!

Публика је била у очигледној недоумици да ли треба да се смеје трагичном самоубици и несрећно обогаљеном пилоту. Соја Јовановић је осетила овај недостатак и покушала да створи дистанцу архивским филмским инсертима који су, међутим, ишли на штету комичности: после слике Хитлеровог разарања Европе гледаоци су се тешко враћали тривијалним јунацима на сцени, па је недостајао исрен доживљај нужан за свако уметничко дело. О глумцима – посебно. То је екипа изузетних професионалаца. Својом особеном, надахнутом игром они су спасли част представе и оправдали реноме који ужива ова позоришна кућа. Ружица Сокић је за улогу Мир-Јам добила једну од две прве равноправне награде, а Петар Божовић за улогу Томе једну од две друге награде. Сека Саблић и Мира Бањац носиоци су глумачких награда са ранијих Фестивала.

УСПЕХ ПЕНДУЛЕ И АМАТЕРА Драмски студио Дома омладине у Светозареву: БРАК НА НЕРВНОЈ БАЗИ, савремена комедија Милана Ралета Николића, другопласирана на конкурсу ДАНА КОМЕДИЈЕ, у режији Добрице Милићевића

Истакнути првак крагујевачког Народног позоришта Љубомир Убавкић Пендула већ други пут у трогодишњем животу Фестивала улази у ризичну авантуру тумачећи насловне улоге у премијерним, савременим комедиографским текстовима. Први пут је то учинио прошле године у представи своје матичне куће АЛЕКС ИЗ КУТЛОВА од Торија Јанковића. Ове године популарни Пендула је отишао и корак даље: стао је на чело светозаревачких аматера који су за Фестивал припремили другонаграђену комедију са конкурса БРАК НА НЕРВНОЈ БАЗИ београдског писца Милана Ралета Николића. Али док је АЛЕКС ИЗ КУТЛОВА завршио неславно, овогодишњи ризик Љубомира Убавкића, иако већи, у потпуности се исплатио. Бриљантни текст Милана Николића (који је у потпуности оправдао институцију конкурса, иако није добио прву награду!), умешно адаптиран за сцену од стране редитеља Милићевића, пружио му је могућности да на најбољи начин, уз бурни смех и аплаузе публике, искаже своје глумачке квалитете. Светозаревачке глумице, аматери које су практично први пут на позорници, добро су се снашле вођене магијом неодољивог шарма и маестралне глуме овог изузетног карактерног комичара. Жири је Убавкићу за ову улогу доделио награду Синдикалног већа, а новинари своју специјалну награду. У општој потрази за добрим савременим комичним текстовима било би право чудо ако БРАК НА НЕРВНОЈ БАЗИ не доживи своју репризу и у великим југословенским позориштима. Не сумњамо да ће се то десити и то ће бити још један доказ да фестивал у Светозареву успешно остварује свој задатак: унапређује и подстиче развој позоришне комедије у нашој земљи.

ТРАГИЧНА МИЈАЧЕВА ФЕМА Српско народно позориште из Новог Сада: ПОКОНДИРЕНА ТИКВА, редитељ Дејан Мијач, сценографија Радован Марушић

Класично дело наше комедиографије Новосађани су одиграли на нов, до сада невиђен начин. Редитељ Дејан Мијач је смешно у овом тексту потражио у његовом локалном и народном колориту, дакле у ономе што представља битну компоненту вредности Стеријиног текста. Глумци су дали свој пуни учинак и помогли редитељу да своју замисао до краја оствари. Тако су се сувопарна Стеријина наравоученија изгубила у личним, смешно-тужним доживљајима новопечене грађанске класе. Тужно у представи Мијач је остварио тиме што је видео нешто у Стеријином тексту што други нису: самосвест ликова о сопственој заслепљености и жељи да се, упркос свему, истраје у напорима да се буде нешто друго, боље и узвишеније. Уместо лепршаве, ограничене Феме и будаласто занесеног Ружичића, пред светозаревачку публику су изашле трагичне личности које свесним заблудама настоје да побегну из сурово прозаичне садашњице у којој је новац једина духовна вредност.Они су још трагичнији кад их неумитна логика окорелих односа разобличи и победи, заустави и сломи њихово отимање. Представа није смешна, али је Мијачу донела највеће признање.

САТИРА УЛЕПШАНА ИГРОМ И ПЕВАЊЕМ Народно позориште из Сомбора: ОНДА ЛОЛЕ ИЗМИСЛЕ ПАРОЛЕ, режија Никола Петровић, сценографија Иштван Косо

Сомборци су овом, изванредно режираном, играном и певаном представом успели да загреју дланове светозаревачке публике која је очигледно имала чуло за врцаву, духовиту, савремену друштвену сатиру. Жири је похвалио ову представу и истакао висок професионални ниво, уједначеност и ваљаност скупне игре глумачког ансамбла, али ипак остаје чињеница да представа прављена мањевише од новинских текстова не представља праву фестивалску конкуренцију. Глумци су могли да се искажу једино као читачи текстова и забављачи, а то им није давало могућности да конкуришу за награде. Похвално је што се једно мало позориште какво је сомборско прихватило жанра друштвене сатире, ретког у нас, а увек радо примљеног и потребног.

ГОЛДОНИ КАО ДАЛМАТИНАЦ Народно позориште из Ниша: РИБАРСКЕ СВАЂЕ – текст Карла Голдонија преведен на средњедалматинско наречје, режирао Душко Родић

Похвала званичног жирија поклопила се са оценом публике која је веома топло примила колоритне, медитеранске свађе рибара, њихове мржње и љубави, највише због изванредне, индивидуално веома наглашене глуме. Олгица Мустафић је за улогу Кеке у овој представи добила једну од две друге глумачке награде, а Брана Војновић награду Општинског синдикалног већа коју је такође доделио званични жири.. Неоправдано је, по нашем мишљењу, изостављен Ђорђе Вукотић, добитник прошлогодишње награде новинара-извештача, који је маестрално одиграо улогу Канцељера. Редитељу се може ставити замерка што је представа била нешто дужа него што је било потребно.

УСПЕХ СОПСТВЕНИМ СНАГАМА Народно позориште из Лесковца: ДР Бранислава Нушића, режија Ђорђе Ђурђевић, сценографија Предраг Цакић

Млади позоришни критичар и редитељ Ђорђе Ђурђевић је успео, са скромним могућностима лесковачког позоришта, без помоћи глумачких асова из већих центара, да оствари симпатичну представу која се успешно уклопила у јаку фестивалску конкуренцију. Званични жири није ничим издвојио ову представу, али само њено довођење на Фестивал представља признање лесковачком позоришту. Преко ове представе мала провинцијска позоришта су нам се представила у бољем светлу. Са осцилацијама у глуми, али ипак на нивоу професионалног, Лесковчани су успели да загреју публику и измаме аплаузе и на отвореној сцени.

ЛЕПО ПРИМЉЕН МОЛИЈЕР НА МАКЕДОНСКОМ Драмски театар Скопље: УЧЕНЕ ЖЕНЕ – Молијеров класични комад у препеву Владе Урошевића режирао Мата Милошевић, сценографија Панче Минов

Традиционални гост Фестивала била је ове године екипа Драмског театра из скопља. У интерпретацији ове високо професионалне глумачке екипе класична Молијерова комедија била је пуна ритма и живота и публика је топло прихватила представу. Македонски језик, захваљујући изузетној говорној култури глумаца, што је посебна похвала кад је у питању Молијеров текст, а и иначе, није био препрека светозаревачким гледаоцима да се уживе у комедију коју су први пут гледали на својој позорници и да аплаузом награђују изузетне глумачке медаљоне.

ЗВЕЗДА – СЛОБОДАН ЂУРИЋ Југословенско драмско позориште: МИСТЕР ДОЛАР – режија Мирослав Беловић, сценографија Владислав Лалицки, костими Божана Јовановић

О квалитету ове представе говоре довољно већ имена глумаца и редитеља. Публика је МИСТЕР ДОЛАРУ дала своју највећу оцену, а тиме и редитељу Мирославу Беловићу који је од овог мало играног и несценичног Нушићевог дела створио представу која се од почетка до краја гледа без даха. Изванредна уиграност глумачке екипе није имала премца на овогодишњем Фестивалу. Режија и глума у овој представи достигли су готово ненадмашан уметнички ниво. Из ове изванредне глумачке екипе ипак се издвојио и наметнуо гледаоцима лик Жана келнера у тумачењу младог глумца Слободана Ђурића. Новим, особеним глумачким изражајним средствима, Ђурић је успео на незабораван начин да оствари лик Жана келнера, младог поштеног човека који једнако подноси и добро и зло у животу и притом увек остаје свој, неизмењен, мали и поштен, смешан и тужан. Кад сви мисле да је богати наследник, он је ипак само мали келнер, и тада је смешан, кад сви мисле да је ништавни келнер, он је велик у свом неизмењеном поштењу и тужно-трагични лик. Прва награда коју је жири доделио Ђурићу неспорна је у сваком погледу, иако је на Фестивалу, па и у екипи у којој је играо, било далеко славнијих имена. Божана Јовановић је добила награду за костиме у овој представи.

1984. ГОДИНА Тринаести Фестивал Дани комедије У ЗНАКУ „ЈОВАНЧЕ“ – БЕЗ НУШИЋА

На овогодишњим Данима комедије виђене су представе изузетно високог уметничког домета, али чини се да је то више резултат богатства комедиографског репертоара позоришних кућа у Србији него добре репертоарске политике овог Фестивала.

Добили смо један парадокс: никад није било више импровизације у састављању репертоара Дана комедије, чак и погрешака и промашаја који су имали и вероватно ће и убудуће имати озбиљније последице на углед и ниво ове манифестације, али истовремено – никад, или готово никад, повољнији укупан утисак гледаоци нису понели са ове комедиографске смотре. Иза ове наизглед нелогичности, као што често бива, крије се сасвим проста истина: богатство комедиографских представа наших позоришних кућа је такво да је било тешко направити погрешан избор. Ипак, упркос таквој истини, погрешан избор је направљен, и то неопозиво. У години прославе 120. годишњице рођења великог комедиографа Бранислава Нушића, тринаесто такмичење за освајање статуете његовог најпопуларнијег јунака, Јованче Мицића, протекло је без иједне његове комедије! И то је учињено упркос чињеници да је Нушић и данас присутан на позоришним сценама као и раније, и упркос чињеници да се и овај Фестивал у току тринаест година десет пута одвијао, понекад чак и премоћно, у знаку Нушићевих комедија! Треба увек поздрављати напоре да се Фестивал осавремењује, да се играју нове комедије, али овом приликом заиста је постојала потреба, и не само јубиларна већ и репертоарска, да на Фестивалу буде и један Нушић. Поменимо само Госпођу министарку Народног позоришта из Београда у тумачењу Оливере Марковић. Ова представа није била чак ни у комбинацији, иако је баш око Народног позоришта било доста комбинација. Представа Волпоне Бена Џонсона није могла да се одигра „из техничких разлога“ (овај Фестивал је јединствен и по томе што опстаје и чак се развија упркос истини да нема ни најелементарније услове – одговрајућу салу и позорницу), па су накнадно у репертоар увршћене једночинке чехословачких 24

савремених писаца Павела Кохоута и Вацлава Хавела Протест и Атест. Полемика у штампи настала због отказивања представе Студентског културног центра из Београда Неуспели дочек 1954. открила је са колико неозбиљности и импровизације се организује Фестивал у Светозареву. Требало је да председник селекторске комисије Драгослав Лазић (или селектор, до краја је остао неразјашњен његов статус) на своју руку откаже представу, да се чланови селекторске комисије (или само „помоћници“ селектора!) Милосав Буца Мирковић и Дејан Пенчић Пољански наљуте и дају оставке (Мирковић и на место у жирију коме је требало и да председава), требало је све то да се догоди да бисмо сазнали да је година дана недовољан временски период да би селектори видели двадесетак представа које се квалитетом намећу за избор! Кад се то зна, онда оним што смо на Фестивалу видели морамо заиста бити презадовољни.

О Фестивалу Већ поменути потез Драгослава Лазића условио је да се о Данима комедије пише више него иједне године раније. На овај начин за светозаревачку смотру комедија чули су и они који се мање интересују за културу а више за скандале. Међу познаваоцима маспсихологије могла би се поводом тога повести расправа да ли културне манифестације са ореолом „случаја“ постају атрактивне и за оне који нису потрошачи културних творевина. Кад је у питању књига, филм, или нека стална позоришна представа, можда би ова теза могла и да се брани, али сигурно не кад је у питању фестивал на коме се представе играју једном и никад више и за који се тешко може купити карта. Ево шта о томе каже Душан Ковачевић, прави наследник Нушића, писац у чијем знаку се одвијао овогодишњи Фестивал и чије се комедије играју у готово свим позоришним кућама Србије. „Мислим да би Фестивал морао да се чува од таквих појава. Селекторска грешка је у томе што је накнадно, када је већ програм направљен, једна представа елиминисана. Ја уопште не желим да говорим о квлитету те представе, него хоћу да кажем да се то у принципу не сме да ради, јер се тада доведе у сумњу и све остало. Ако је изабрана, требало је да се игра, па нека публика да свој суд о њој. У Београду се Дочек игра најнормалније, ниједног тренутка се 25

око њега нису стварали никакви проблеми, међутим сада се проблеми стварају и ломе преко града који уопште није заслужио, заједно са својим Фестивалом, да те проблеме има. Светозаревачки Фестивал је веома цењен, нарочито у Београду. Свако позориште се изузетно радује кад иде на њега, а глумци нарочито, јер Ћуран представља знак великог успеха, па се тај Фестивал мора сачувати од личних интереса, страхова и личних параноја“. Да је Ковачевић у праву, посведочили су, по ко зна који пут, и глумци. Цитирајмо најпре уводничара овогодишњег Фестивала, популарног Мију Алексића. Ево дела његове уводне речи којом је отворио Фестивал: Дани комедије су један од фестивалских бисера наше позоришне културе, наше глумачке уметности и професије. Читава породица жанрова комедија обновљена је и подстицана управо на овој сцени, на овом Фестивалу. Овде је фестивалска утакмица демократска, равноправна, без наноса сујете и без естетичких замагљивања. Добити трофејног Ћурана, симбол нушићевског комедијског стабла и корена – узбудљив је и захвалан чин. Дани комедије су пожељни у сваком народу, у свакој култури, и да је више дебљих џепова, овај јединствен Фестивал би требало учинити путујућим, опет јединственим Фестивалом који би обиграо целу Србију и целу Југославију, којој је за стабилизацију потребна и енергија ведрине, хумора, весеља и сатире. Комедија на сцени је и вештина и уметност, човекова вештина и човекова уметност“.

О представама Коначни репертоар овогодишњих Дана комедије изгледао је овако: Балкански шпијун Душана Ковачевића у извођењу Народног позоришта из Ниша, Светислав и Милева Милоша Николића у извођењу Народног позоришта из Новог Сада, једночинке Протест и Атест Вацлава Хавела и Павела Кохоута у извођењу Народног позоришта из Београда, Српски рулет Александра Ђаје у извођењу Народног позоришта из Шапца, Пропаст царства српскога Миладина Шеварлића у извођењу Атељеа 212, Балкански шпијун, овај пут у извођењу Југословенског драмског позоришта, Позабави се Амелијом Жоржа Фејдоа у извођењу Народног позоришта из Сомбора и, ван конкуренције, Господска крв Марка Каваје у извођењу Црногорског народног позоришта из Титограда.

Балкански шпијун нишког позоришта испао је доста бледо остварење, мада се глумцима мало шта може замерити, посебно носиоцу главне улоге Стевану Петровићу. Ковачевићеву комедију нарави, набијену контрастима и апсурдом, редитељ Милорад Берић схватио је поједностављено, као дивну могућност да један савремени текст растерети захтева модерног театра и одигра га мирно и реалистички. Тако се из сцене у сцену рушила чврста архитектура гротеске, а са њом и свака могућност да се успостави јачи и емотивнији контакт са гледаоцима. Само на тренутке, у сценама схваћеним као неизбежност да се направи гег, досетка, смешни обрт, глумци су расним инстинктом измицали захтеву да се игра преозбиљно и дидактично. Публика је осетила овај раскорак између онога што се говорило и начина на који се говорило и млако, мада коректно, наградила напор екипе. Рецимо и то да се у редитељеву концепцију представе уклопио и ценограф Борис Чершков статичном сценом која је догму насликала као црквене портале и сводове, а неслободу човека илустровала – мрежама. Новосађани су на Фестивал дошли растерећено, свесни да немају кеца у рукаву, и тако и одиграли лаку и распевану комедију Светислав и милева која се бави људским тескобама у широком Банату. Публици се допала ова смешна прича о љубави и мржњи на банатски начин, испричана духовито, глумачки допадљиво и динамично. Аутор Милош Николић каже да је идеју украо од Француза Марсела Пањола, да је у представу уплео младе љубавнике и тиме хтео не хтео варирао тему Ромеа и Јулије, да је наслов украо од Стерије, али понешто и из живота, на лицу места, лутајући банатским селима. И та крађа од живота, та препознатљива лалинска нарав, којом је обилато зачињена представа, тај инат да се не говори са комшијом и кад се не зна разлог, и кад се воли, кад се без њега не може, основни је квалитет представе. Редитељ Воја Солдатовић добро је следио основну идеју и пружио публици уједначену игру, са малим понављањима и незнатним падовима. Добро уиграна глумачка екипа умела је да измами аплаузе и на отвореној сцени. Света Шалајић као Ива Николин, Раде Којадиновић као Душан Милошев, Васа Вртипрашки као брица и други, умели су да владају сценом и гледалиштем. Представа Народног позоришта из Београда није била много смешна, па се публика која од комедије очекује лакрдију и сочну псовку осетила разочараном. Ипак, укупан уметнички домет није остао непримећен, што се осетило у топлом аплаузу. Једночинка 27

Протест чесхословачког дисидента Вацлава Хавела заиста није наводила на смех, али изузетана духовитост текста у бриљантној интерпретацији Милоша Жутића и Миде Стевановића оставила је хладним само гледаоце недорасле за порауке ове сатире „коју људи разумеју подједнако добро у Бечу и Београду, где се дела Вацлава Хавела играју, као и у Прагу, где се не играју“. За разлику од Протеста, Атест Павела Кохоута, такође чехословачког дисидента који живи у Западној Европи, имао је више комичних елемената. Фарсичне ситуације и колоритни ликови, смешни обрти, ублажавали су тужни ефекат сатире. Књижевни јеретик Вањек (писац Вацлав) добио је атест за пса, а сви су остали чисти, нико није себе довео у невољу да га оптуже за помоћ прокаженоме… Љиљана Јанковић, Славка Јеринић, Бранка Секуловић и Предраг Тасовац остварили су запажене улоге. Редитељ Желимир Орешковић реализовао је две целовите, као кристал чисте једночинке. Представа шабачког позоришта Српски рулет Александра Ђаје, у режији Бранислава Мићуновића, доста је испод овогодишњег, високог нивоа Фестивала. Шапчани су сат и двадесет минута покушавали да испеку питу гужвару од папазјаније у којој се нашло нешто историјског труња из српског преврата 1903, радничких комбинезона, рок сонгова и дувања лепка, као варијанте савремене фолкнаркоманије, али у томе нису успели и поред све дисципллине и успеле сценографије Зорана Ристића. Иако је сатира препознатљива, она није нашла пут до гледалишта. Све је остало на нивоу подругивања и досетки. У таквој представи ни глумци нису имали своје праве шансе. После Рулета на програму је била представа Пропаст царства српскога Миладина Шеварлића у извођењу Атељеа 212 коју је режирао Миленко Маричић. Такође историјска сатира, писана је, међутим, са више истанчаности и прелива, радња има чвршћу унутрашњу структуру и пружа глумцима прилику да се искажу. Не треба посебно ни наглашавати да су Зоран Радмиловић, Петар Божовић, млади Светислав Гонцић, Ташко Начић, Весна Пећанац, Милутин Бутковић, Аљоша Вучковић, Ђорђе Јелисић и други знали да је обилато искористе. Са правим одушевљењем публика је примила представу Балкански шпијун у извођењу Југословеснког драмског позоришта и режији душана Јовановића. Највећа заслуга за ово припада Данилу Стојковићу који је, као Илија Чворовић, давао тон и темпо представи. Два и по сата Бата Стојковић доминирао је сценом и измамљивао 28

аплаузе. Утисак није могао да поквари ни очигледно дописани крај представе који непотребном дидактиком доводи до пада темпа и замора радње. Ова надахнута игра је догађај који ураста у саму суштину Фестивала и који чини неважним све неспоразуме којих је било и којих може бити око ове манифестације. Са великом знатижељом очекивана је представа Позабави се Амелијом сомборског позоришта. За ово су постојала бар три разлога. Први је само сомборско позориште које је титулу најсмешнијег већ освајало 1979. године. Други разлог је редитељ Љубомир Драшкић који је 1975. освојио награду стручног жирија за режију. Трећи разлог је писац Жорж Фејдо чији су водвиљи, иако стари готово једно столеће, и даље неодољиви. Фејдо је био најсмешнији писац прве такмичарске, 1972. године. Очекивања се нису испунила, али публика се ипак лепо забављала, захваљујући пре свега Тањи Бошковић и Радету Марјановићу који су исказали заиста богату палету свог глумачког умећа. Господска крв Марка Каваје била је само гост Фестивала и играна је ван конкуренције. Ипак, рецимо и о њој неку реч. Подсмевање овешталом, лажном племенском моралу, лажној госпоштини и јаду оних којима је тај танко позлаћени црногорски кич животни идеал, свакако да има своје књижевно оправдање. Али представа нема пуноћу и сугестивност. Њено сиромаштво (чак и декора) недовољно је за комедију, а сатира је превише директна.

Награде Драгослав Лазић боље је обавио дужност председника жирија (која му је наметнута после оставке Буце Мирковића) него селектора. Наградама се тешко може нешто приговорити. Жири (поред Лазића у жирију су били Милева Жикић, глумица из Крагујевца, и Драгутин Тасић, председник Извршног одбора СИЗ-а културе општине Светозарево) за разлику од селекторске комсије, у свему је био једногласан. Занимљиво је да се његово мишљење поклапало и са мишљењем публике, што се не догађа често. Најбоља представа по оцени публике, Балкански шпијун Душана Ковачевића у извођењу Југословенског драмског позоришта, освојила је и награду за режију. Редитељ Душан Јовановић однео је у Београд два трофеја: Статуету Јованче и Ћурана. Тако нешто догодило се на овом Фестивалу само

још 1977. године са представом истог позоришта Дундо Мароје коју је режирао Мирослав Беловић. Данило Стојковић је за копље испред осталих освојио трећег Ћурана Дана комеадије. Поред њега ову награду су освојили Тања Бошковић за улогу Амелије и Стеван Петровић за улогу Илије Чворовића у нишком Шпијуну. Награде за најбољу епизодну улогу добили су Славка Јеринић за улогу управнице у једночинки Атест и Васа Вртипрашки за улогу брице у Светиславу и Милеви. Награду за најбољег младог глумца добила је Бранка Секуловић за улогу Иванке такође у Атесту, а награда Јежа припала Александру Ђорђевићу за улогу Светислава у истоименој комедији. Новинари извештачи доделили су награду Радио-новинске организације Нови пут Миди Стевановићу који је играо лик Вањека у јчедночинкама Протест и Атест. Рецимо, на крају, да је најбољи протагониста Фестивала Данило Стојковић одбио да прими награду, у знак солидарности са београдским глумцима који су послали изјаву да су играли само из поштовања према светозаревачкој публици и радним људима. Овај потез изазван је отказивањем представе Неуспели дочек Студентског културног центра. Иначе, после представе Балкански шпијун Данило Стојковић је изјавио да своју награду носи у срцу, да му је награда захвалност ове публике изражена аплаузом какав није доживео у својој глумачкој каријери. (Овај текст до сада није публикован. Написан је по наруџбини Ковиљке Смиљковић, у то време уреднице књижевног часописа ДОБА, али је у последњењм тренутку, пред само излажење часописа, враћен без образложења.)

1985. ГОДИНА БЕЗ КОМПЛЕКСА О ПОРАТНИМ ГОДИНАМА Театар „Јоаким Вујић“ из Крагујевца: МОЈ СОЦИЈАЛИСТИЧКИ КУЛАК, комедија Тонија Партљича

ТАТА

Иако наслов асоцира на нашу савремену муку, на раслојавање и социјалистичке милијардере, комедија словеначког писца Тонија Партљича бави се првим годинама после рата, када је ова земља преживљавала далеко веће муке. А назив је ту да нас увери у неспоразуме у којима је писац видео смешну страну збивања. Гледајући ову представу човек се не може отети утиску задовољства што смо толико сазрели да се без комплекса можемо смејати нашим болним послератним заблудама. Већ и ово је велики комплимент за писца. Радња се одвија у једном словеначком селу. Сиромашни надничар враћа се из рата са етикетом Стаљиновог борца, јер је био руски заробљеник. У селу затиче све окренуто на главу: кулаке развлашћују, надничарима деле куће и земљу, у школи уче децу да нема Бога, а Стаљин се котира високо. Сиромашак Јожа Малек верује у Бога, заклео се Госпи, али верује и у земљу, хтео би да искористи чињеницу што се борио и под Стаљином да добије веће и плодније парче земље, да има своје „социјалистичке“ кромпире… Ето заплета какав се само пожелети може. Главни саветник Малека је Ванч, политички активиста, његов брат од стрица који није служио војску јер је ћопав (па малиЈожин син Тинчек пита да ли су сви активисти ћопави), али га залуђују и жупник, кулак Медведов, учитељица, па и његова рођена деца, ћерка Олга (прекрстио је у „Волга“) која постаје омладински активиста, син Тинчек који све што види и чује пише у школи на писменим вежбама, па тако властима издаје рођеног оца, јер ускоро наилази информбиро и јадни „стаљиниста“ дође под удар. Његовог брата Ванча хапсе а Малек се извлачи јер је толико залуђен да је сва политичка убеђења довео до апсурда и представник власти види да би „сам отишао у апсу ако би ухапсио Малека“, јер је очигледно да Малек није ништа крив већ политика која је од њега направила папазјанију. Човек само хоће да има своју земљу и да је поштено обрађује. Али долази последња,

нимало смешна заблуда власти: одлука о колективизацији и одузимању земље. Све до тог последњег тренутка (када се Јожа Малек сасвим непотребно уозбиљи и одједном проговори „паметно“) комедија Тонета Партљича била је заиста смешна. Прављена динамично, са сликама које се лако и без напора смењују (успела сценографија то много олакшава), представа из сцене у сцену врца оригиналним хумором који свима нама знану, преживљену муку претвара у забаву. Напор заиста вредан дивљења. Како је то Партљичу пошло за руком? Не улазећи у дубљу анализу, поменимо само успео елеменат смешног који представља нови прилаз врућој теми информбироа у нас. Промењеном друштвеном ситуацијом највише желе да се окористе ситне, себичне душе, полтрони и каријеристи. Нормалној људској тежњи да се снађе и преживи, која од Партљичевих ликова чини симпатичне јунаке, они додају ону нужну дозу претеривања која их чини смешним без примеса сажаљења за невоље у које упадну. Тако активиста Ванч, кога су такође саме прилике учиниле стаљинистом, па је што се информбироа тиче такође потпуно невин, не изазива сажаљење јер се хапшење доживљава као праведна казна за болесни каријеризам у који је гурао и несрећног Малека. Режији се нема шта замерити, а о глумачком ансамблу крагујевачког позоришта рекла је довољно сама публика која задуго није хтела да устане са својих места и бурним аплаузом узвраћала за пријатан уметнички доживљај.

НЕУСПЕО САВРЕМЕНИ ВОДВИЉ Народно позориште из Сомбора: ПРОБУДИ СЕ КАТО: водвиљ Милана Гргића

Сомборско позориште навикло је фестивалску публику на водвиљске представе, углавном доброг квалитета. Са Андром и Љубицом 1979. добило је награду публике, а прошле године гост њиховог ансамбла у представи Позабави се Амелијом Тања Бошковић домогла се стауете Ћуран. Али комедија Милана Гргића коју су Сомборци синоћ извели показала је да је само малом броју изабраника дато да се докопају врха пирамиде водвиља. Милан Гргић, на жалост, није међу њима. Већ сам заплет, позајмљен из секси-криминологије, деловао је неубедљиво и оставио је гледаоце хладним: два ожењена мушкарца желе да доведу у стан неку „малу“ да би снимали стрип-тиз и, еваентуално, себи дали прилику и за „нешто више“… Та нимало смешна замисао требало је, према замисли писца, да постане смешна тако што ће њено остварење стално наилазити на препреке. Тако жена и ташта никако да оду на договрени пут и испразне стан, а трећи саучесник стално телефонира јер не може више да задржава „малу“ у неком хотелу… И то траје двадесет минута! Публика је била придављена више него два несрећна сексикриминалца на сцени. Онда ствари почну да се догађају овим редом: трећи саучесник доводи девојку Кату заједно са камерама, али Ката грешком попије таштине таблете за спавање и заспи на рок од шест сати. Све је пропало, али треба склонити успавану лепотицу. Позову „стручњака“ Цинцека који покуша да је изнесе, али га спречи ненадани посетилац, смотани Казимир, супругин удварач из детињства који је дошао да другарици честита рођендан. Снађу се и са Казимиром, али се враћају ташта и супруга јер су им се покварила кола. Дотле је протекло више од једног сата. Представа сада, наравно, живне, али касно да поправи утисак, поготову што и тај кулминациони део нема неке елементе нужне за ову врсту представе. Нема оних невероватних, неочекиваних обрта, препознавања, заборављања и сличних само у теорији могућих ствари којих су, свакако не без разлога, пуни стари водвиљи. Уместо тога, Гргић нам је понудио статичне карактере од почетка до краја, без 33

обзира на богатство и различитост ситуација у којима се нађу. Једини „препород“ доживљава ташта која се на крају распаљује и жели да покаже како се изводи прави стрип-тиз… Поента сасвим у складу са почетком. Редитељ Желимир Орешковић вероватно је могао да скрати први део представе и сведе је на један сат згуснутих догађања, што би помогло комнуницирању са гледалиштем. Глумци, углавном стари знанци ове публике, са своје стране нису изневерили. Њихов труд био је и награђенм спонтаним аплаузом. Одиграли су професионално и од срца и извукли што се могло извући из ове бледе копије европског водвиља.

ГРОТЕСКА КОЈА СЛИКА НАШЕ МАНЕ Позориште на Теразијама: БАЊА ЗА НЕРОТКИЊЕ, комедија Миодрага Зупанца

Позориште на Теразијама памтимо више по комадима са певањем него по било чему другом. Али представа од синоћ је показала да ће публици, хтела то или не, једноставно морати да уђе у главу да ово позориште има на свом репертоару и једну расну политичку сатиру. Публика се није много смејала, иако је био видан напор редитеља и свих глумаца да представу освеже елементима бурлеске, бројним геговима, не би ли је приближили и оном делу публике који од комедије очекује само лаку забаву. У томе су, разуме се, успели само делимично. Разуме се – јер претворити сатиру најбољег кова у јефтину бурлеску једноставно није могуће и кад би неко хтео, а редитљу то није ни падало на памет. Бања за нероткиње је прича (стори, како би рекли Американци, историја, све је историја) о правим људима малог места Руше испод Похорја, чиновницима железничке станице, јер је то једина организација у месту која некога може да запосли, осим месне канцеларије. Ту возови одавно не стају и кад један стане, да би сишао млади инжењер Јанез Штрос, савезни железнички инспектор, то је двоструки шок. Шта Јанез затиче? Шефа у пиџами, отправника обученог као кломфер, скретничара у неглижеу и пијаног, станица само што се не сруши, клозет легло заразе. Слика јавашлука и нерада тако убедљива и типична да је право чудо, кад им изнервирани Јанез командује „мирно“, што и добра половина гледалаца није стала на ноге. Али Јанез није дошао само да кажњава. Он је послат да испита има ли услова да овде буде царинарница, „капија“ Југославије. Буди их из летаргије и они настоје да се покажу вредним поверења, али у први план одмах избијају личне комбинаторике, планови за брзо богаћење: неко блатиште проглашавају за лековито (бања за нероткиње), чекаоницу претварају у бифе, зидају куће за издавање, планирају да Јанеза ожене лепом гостионичаркином ћерком како би имали „савезне везе“… Као уље на ватру долази министар, стари ратни друг и земљак људи из Руша, који багателно одмахне руком на 35

Јанеза и њихове ситне подухвате и нареди да се овде изгради вештачко језеро, хотел са пет звездица, спортски терени и све што треба за светски туризам! Разочарани Јанез одлази јер види да се овде прави рачун без крчмара. А убрзо сазнају то и остали кад стигне телеграм да је железница одустала од царинарнице у Рушама и да укида станицу… После првог шока, први људи Руша заиграју полку скупа са земљаком-министром и повичу: ми не одустајемо, ми идемо даље, ми ћемо изградити нашу железницу, ме ћемо довести наше туристе… Кад буде размишљао о наградама, жири ће вероватно ову представу стављати међу прве. Глума Жарка Родића, Радомира Вукотића, Радисава Радојковића, Бранке Митић, Љиљане Шљапић и других, као и сценографија Александра Златовића и режија Славенка Салетовића, спадају у врхунска остварења.

КОМАД БЕЗ ПОШТЕНИХ И ЧАСНИХ Народно позориште из Вршца: О СОЛЕ МИО ИЛИ ШУБУКЛЕ, комедија Александра Обреновића

Невелики ансамбл Народног позоришта из Вршца, у коме је половина учесника означена као гост, успео је да загреје и засмеје светозаревачку публику комедијом под дугим и загонетним насловом иза којег се крије један сасвим питак, савремени текст. Заплет приче је у основи фарсичан. Шубукле је паметни папагај који има натприродну моћ да нестане из затвореног кавеза, одлети у неку другу кућу, а затим прича све што се догађало у претходној. Он је као неки птичији Мефисто који има моћ да увече подигне кровове и са брдашца посматра шта се у којој кући ради. Газде које су га изгубиле, знајући за ту његову особину, боје се да не открије њихов „прљав веш“ и гледају на сваки начин да га нађу, а они који га тренутно имају гледају како да Шубуклове информације искористе на најбољи начин… Поштених и часних у овом комаду нема, сви имају своје мање и веће недостатке који нам можда и не би били смешни, јер их сваког дана доживљавамо и гледамо, да их паметни Шубукле није повезао, измешао и сукобио. Високи функционер каријериста, који је успео да се обогати пишући неразумљиве реферате, који је сам себе убедио да се обогатио једино зато да би радном народу показао смер куда треба да иде – постаје смешан у контрастирању са махером (барабом, како сам каже) нижег ранга који зна шта ради и зашто ради и тога се не стиди, који живот познаје скроз на скроз, тргује са свим и свачим и на свему зарађује. Осим њих, на сцени су још и њихове неморалне супруге, један љубавник и један сиромашни али исто тако покварени полухипик – полуфилозоф који Шубуклу заврне шију кад схвати да ће почети да раскринкава и његов морал. Далеко најуспелији је лик Јефте (барабе), кога је успешно одиграо Томислав Пејчић, засмејавајући публику од почетка до краја. Редитељ Душко Родић успео је да представу учини динамичном уз помоћ успело решене сценографије са ротационим кулисама, али је, из разумљивих разлога, није довео до оног степена до којег би 37

представа могла доспети у позоришту које има већа средства и могућности. Ово је четврта савремена комедија коју смо видели на овом Фестивалу, па је можда време да кажемо неку реч и о списатељском маниру наших савремених аутора. Без обзира на различити дијапазон њиховог интересовања и могућности, свима њима је заједничко да упорно беже да примене најважније Аристотелово учење које се односи на позоришну уметност, учење о катарзи. У жељи да буду „модерни“ они одустају од класичног поступка у коме се вешто ствара заплет, води према кулминацији у којој ће гледаоци најзад наслутити расплет, прихватити пишчево гледиште, доживети „катарзу“, и здушно саучествовати заједно са глумцима и навијати за једино могући крај представе. Уместо тога, писци нам на самом почетку понуде готову шему, кључ смешног, који представу чини унутрашње статичном, а уместо катарзе – јефтина наравоученија: као синоћ, на пример, затварање свих учесника у велики кавез. Многа стара правила у много чему представљају сублимирано искуство и мудрост, значе саму суштину неке ствари, и једноставно их не смемо пренебрегавати ако не желимо да будемо скоројевићи и помодари.

РУГАЊЕ НАШЕМ МЕНТАЛИТЕТУ Народно позориште из суботице: СПОМЕНИК ЗА ДРУГА ДАНИЛА, комедија Новице Савића

Секретару месне заједнице у једном селу, који већ 22 године води своје мештане у бољу будућност, пало на памет да гради себи споменик. Подршку му даје „председништво“: учитељ, коме секретар зна све мане и који зато не сме ни да шушне, и омладинац који себе, у будућности, види као новог секретара Данила, па му зато полтронише и пише летопис. Сви остали се противе, али кад сине сулуда мисао да ће их споменик прославити и довести им туристе, рачуницу налазе приватни крчмар, млекарица и други… Представа може да почне. Публика је била у прилици да се два сата смеје свом менталитету, ако јој је то било смешно. Писац се обилато ругао свим оним елементима наше психологије, наших карактера и понашања који нас уместо у хумано, демократско и социјалистичко, воде у ћифтинско, групносвојинско, бирократско и медиокритетско друштво… Критика која се свакодневно слуша са наших политичких и делегатских говорница претворила се овде у живе ликове, школски огољене и разумљиве, као мотор за обуку возача, пресечен напола, да му се виде клипови и стублине. Овај, дакле, у суштини реалистички текст писац је чинио смешним обилато користећи проверени арсенал комике: гег, карикатуру, гротеску, апсурд. Редитељ Владимир Путник добро је уочио шта треба да ради и на томе инсистирао. Никаквих неспоразума са писцем није имао. У целини, представа суботичког позоришта била је живих боја, фоклорна и весела, имала је и своје блиставе глумачке тренутке када је публика аплаудирала на отвореној сцени, али је ипак остала уметнички недоречена, са крајњим утиском да се из овог текста могло извући више, далеко више. Укупна оцена зато вероватно неће бити већа од тројке, а жири ће за себе чекати нове прилике.

ФЕЈДО БЕЗ ПУЦЊАВЕ И УБИСТАВА Народно позориште из Ниша: ХОТЕЛ СЛОБОДАН ПРОМЕТ, комедија Жоржа Фејдоа

После Бубе у уху, представе која је у Београду прославила своје пет стото извођење, југословенска позоришта никако не желе да се одрекну Фејдоа, француског писца фарси с краја деветнаестог века. Наравно, његове бајате текстове и реплике редитељи и глумци модернизују, како ко зна и уме. Углавном, то је за све велики изазов, јер Фејдо пружа основу коју му не поричу ни највећи зналци позоришта, а само од надградње зависи колико ће он бити актуелан и прихваћен и од данашњег гледалишта. Комедија Хотел слободан промет спада у Фејдоова „мекша“ остварења, љупка и згодна за извођење, мада су потребе сценографије и дужина текста и овде много већи него што укус данашњег гледаоца захтева, па стилизација и сажимање представљају главни проблем извођача. Заплет је, као и увек код Фејдоа, тривијалан: мужевима омрзле сопствене жене, један од њих пожели туђу, она је спремна да му узврати љубав, закажу састанак у некој рупи од хотела који се зове Слободан промет, тамо се, по другом послу, нађу и преварен муж и незвани гост са бројним ћеркама, настане трка и фрка, умеша се и полиција, затим настану неспоразуми са идентитетом, јер су оптужени за прељубу они који нису криви, па се све разрешава тако што кривица падне на младог човека и собарицу, који су заиста били у хотелу и водили љубав, али којима то и приличи. А прељубнику који је све закувао казна је што мито од 5.000 франака који је дао комесару добија нећак који сав срећан каже: Диван хотел, проведеш се, па ти још и плати! Увек ћу ићи тамо. А прељубник Пингле: Проклети хотел, никад више нећу крочити у њега! То је све. Овог пута, као што иначе бива код Фејдоа, није било пуцњаве, убистава, освете љубоморних мужева и слично. Грех није био велик, па је казна само новчана, али свеједно био је смешан и фестивалска публика се добро развеселила, посебно у завршном делу, после паузе, када су настали бројни неспоразуми и када је Пингле почео да демонстрира већу способност да се из невоље извуче него да у њу упадне. Треба рећи да су у средишњем делу глумци били мало 41

хендикепирани пренатрпаном сценом – скученим простором позорнице, и да је због тога знатно умањен смешан ефекат јурњаве. Али први део представе показао је још нешто. Тада је било видно да је Фејдо писао за глумце друкчијег менталитетааааа и образовања и за позорнице за које раскошна, барокна сценографија, са маштовитим и богатим реквизитима, не представља никакав проблем. Фејдо је, пишући своје комаде, видео пред собом ненадмашно пантомимичарско образовање француских глумаца и сјај париских позорница. Тако је синоћна представа, повремено, остављала утисак филма снимљеног у синемаскопу који се гледа на малом екрану. Редитељ Марислав Радосављевић знао је да нишки глумци који носе ову представу немају моћ трансформације ни сугестивност која је нужна за Фејдоа, па је представу морао да конципира још модерније, слободније и динамичније. Додуше, услови за то постоје и у даљој надградњи, јер је поставка, заједно са сценографијом, у основи врло успела.

СМЕХ ЗА САМООСВЕШЋЕЊЕ Звездара театар из Београда: МРЕШЋЕЊЕ ШАРАНА, комедија Александра Поповића

Поповић се никада не одриче преиспитивања, држећи се девизе: историја се свети ономе ко је заборавља. То преиспитивање, код Поповића, по могућству, треба да траје, и траје, колико и наш живот. У том преиспитивању коришћени су сви елементи расне комедије, сукобљене су све наше заблуде и подвале, сви наши ситни напори да се домогнемо части и славе, да се извучемо из потчињености и загосподаримо другима, али после свега, после смеха које делује као отрежњење, остаје горко сазнање неке дубље истине. Шта је Мрешћење шарана понудило гледаоцима који су, као још ниједанпут на било којој представи, било које године, испунили сва празна места сале и седели на помоћним столицама, на поду, на избочинама прозора? Професор биологије је под окупацијом, под „оцем Недићем“, на радију држао предавања о мрешћењу шарана. После рата због тога ће бити ухапшен, а лезилебовићи којих је пуна његова кућа домоћи ће се части партизанске и борити се за револуцију која траје. Али наилазе нова искушења: информбиро. Експонирани одлазе на поправак, а на њихово место долазе они са којима нико никад није рачунао, а и понеко од старих – рецимо професор, који постаје директор, па докторира, а професорка гимназије, послератна активисткиња, му је дактилограф. Једни шарани се пецају, други се множе. Једино професорова жена, млада сељакуша, која води љубав са свима који долазе и одлазе (осим са Русима, што јој је жао), снађе се у свакој ситуацији, као мачка, и траје, траје. Да ли би све ово имало смисла да није једне узгредна опаске честите брђанке (коју је капетан ОЗНЕ оставио, да би га она једина прихватила кад се врати са Голог Отока као пола човека) да нема других подела осим на оне који су људи и на оне који то нису. И да се у контексту свега што се пред очима гледалаца догађа не намеће непрекидно једино могуће питање: нису ли све наше слабости, о којима данас тако гласно говоримо, са којима се данас тако очајнички боримо, рођене још тада, у празним просторима 43

почетака, када су простота и плитка памет као авети пратиле брод револуције и ловиле сваку прилику да заузму позиције оних које револуција свргава? Управо на томе, на тој проницљивости текста, градио је редитељ Дејан Мијач представу, а то је била и шанса за глумце коју су они, без икакве сумње, искористили.

1986. ГОДИНА ПАС КОЈИ ЈУРИ СВОЈ РЕП Народно позориште из Београда: КАКО ЗАСМЕЈАТИ ГОСПОДАРА, комад Виде Огњеновић

Уметности која слика саму себе увек прети опасност да направи круг – као пас који јури сопствени реп – који може бити јако занимљив са стране, али без довољно мотива да се у њега уђе. А ако нема тог мотива, ако нема саживљавања, онда недостаје спој са публиком, саучесствовање и катарза, пун, лепи учинак једне представе. То би могао бити сажети утисак који смо понели са синоћне представе, уз неминовни додатак да разумевање и дивљење за мајсторство и умеће – које је, верујемо, донело много високих оцена код гласања публике – ове дружине Народног позоришта из Београда није изостало. Али. Представа Како засмејати господара прича о томе како је први српски позоришни посленик, писац, редитељ и глумац Јоаким Вујић, припремао и изводио у Крагујевцу своју представу Шнајдерски калфа за господара Милоша Обреновића. У основи идеја је добра и пружа разноврсне могућности сатире и комедијања, но, изгледа да су баш те могућности завеле писца Виду Огњеновић (која је и редитељ) да се не определи за један угао, за једну визуру – ону која највише одговара гледаоцима. Заиста, чему се све требало синоћ смејати? Дилетантизму и простоти на једвите јаде скрпљене Јоакимове дружине из „Прека“, која и као таква у Милошевој Србији игра месијанску улогу, реаговању Милоша, односно српске публике тога доба, Милошевој тиранији, односу културе према њој и њеном односу према култури? Све је то дато и добро и духовито и с мером, али једно с другим се није уклапало, често је једно друго искључивало, стајна тачка се стално мењала. На пример: на сцени се приказују пробе и припреме дружине, њени јади и невоље са текстом, глумом, глумцима, гардеробом, присутан је страх од страшног господара, једна слугерањска судбина уметника, повремени бунт против тога и тако даље. Гледалац се, нужно, идентификује са глумцима. Онда почиње представа 45

(Шнајдерски калфа, представа у представи – засмејавање господара) која у исто време значи и напор да се засмеју гледаоци. Милош тиранин постаје Милош – гледалац. И једним делом његове примедбе су такве, гледалачке: то што радите свиђа ми се или не свиђа. Публика се сада идентификује са Милошем. Али опет наилази пасаж у коме је тема представе тужан српски примитивизам, тешка тираније власти… Неколико аплауза на отвореној сцени измамили су глумци својим високим артизмом којем, чини се, представа и дугује крајњи повољан утисак. Разуме се да је највећи учинак Предрага Ејдуса који носи представу од почетка до краја, у темпу коме, још од фамозне Бубе у уху Љубише Ристића 1972, београдски редитељи помало робују и којем недостаје понешто од елеганције и хармоније једног Беловића.

ДЕМОНСТРАЦИЈА ДОБРЕ ГЛУМЕ Театар Круг 101 Народног позоришта из Београда: САРА И КРИК ЈАСТОГА, комад Џона Марела

Једном је Милан Гутовић, чекајући на ред да спере шминку у јединој „гардероби“ светозаревачке позоришне сале, саркастично изјавио да су овде услови добри само за монодраме. Он је, на свој начин, био у праву, али, упркос томе, Светозаревчани за своје Дане комедије очекују – смех и спектакл. Оно што је примерено сцени – публици ни најмање. Са таквим почетним хендикепом одиграна је синоћна представа Сара и крик јастога. Први пут откад је почео Фестивал „карте више“ било је на претек. Но, они који имају више разумевања за уметност глуме, и они стрпљивији, били су богато награђени. Комад заиста није био ни смешан ни спектакуларан, али су Ксенија Јовановић и Милош Жутић исказали све своје богато умеће, варирајући суптилно готово невероватну скалу односа двоје старих људи који се добро знају и на чудноват начин воле. Сара Бернар, глумачка легенда деветнаестог века, вољена у Европи и Америци (на два континента, како се то с поносом истицало), жена образована и самосвојна, чији су поступци често скандализовали грађанство, покушава да учини последње што може: да уз помоћ свог секретара, старог Питуа, сачини своје успомене. Али тај посао тешко иде – не зато што се Сара не сећа увек свега што би хтела, или што је Питу својеглав па исправља и дотерује њене успомене често по своме – мада свега тога има – већ што је богатство њеног живота прави океан из којега је тешко издвојити шта је више и мање важно… Гледаоци су топло поздравили ово двоје врсних уметника.

НИШКА „МАЛА ФЛОРАМИ“ Народно позориште из Ниша: ЗОНА ЗАМФИРОВА Стевана Сремца, режија Радосав Дорић

Класика у позоришту личи на снимак фудбалске утакмице: резултат је унапред познат, па уживај у дриблинзима колико волиш! А дриблинга је у представи Нишког позоришта заиста било. Редитељ Радосав Дорић учинио је све да од ове комедије са нагорким социјалним укусом направи оперетску мелодраму нишког поднебља. Нешто као нишка „Мала Флорами“. Ту су сви атрибути: симпатичне партије са певањем, прави хорски пасажи, стални оркестар. А ништа од јефтиног, истрошеног фолклора. Напротив, све лирске, нежне мелодије (заиста лепо певане!), оде, па и права химна Нишу. Ту је масовност, колорит, каламбури, прави нишки улични жаргон (као пандан сплитском). У поступку све то много личи на амерички филм „Прича са западне стране“ са Натали Вуд (Весна Јосиповић као Зона нема разлога да се стиди поређења било са ким), али, наравно, са срећним завршетком. Да би се приближио циљу који је себи поставио, редитељ је Сремчев опор реалистични дијалог, кад није изговаран у савременом нишком уличном жаргону, претварао у споменарске риме. Штета што глумци нису више пародирали, па су понекад деловале патетично. Кад је бал – не знамо зашто није био до краја. Та замерка односи се на сценографа Бориса Чершкова. Представу која кипти од локалних боја сместио је у безлични бели простор и само натукнуо неколико карикатуралних гранчица са лицидерским срцима и намоловао један портал који се претвара у чесму и обрнуто. А представа је просто вапила за широким нишким, чорбаџијским, цинцарским, византијским небом и сјајним ореолима богаташа. Да не улазимо у детаље, али Ниш има боље симболе старих тргова и улица од једне чесме. А сад нешто о ефектима. Извлачење у први план мелодраме и лиризма осавременило је представу, притиснуло застареле дилеме чорбаџијске средине, и то је успех вредан хвале. Представа у целини тако је постала хвалоспев лепоти на коју је наша средина (а која

није!) толико осетљива. Показало је то и гледалиште које је здушно аплаудирало управо на местима где лепота побеђује предрасуде. Најлепши момак да узме најлепшу девојку, па нека се сруши царство! Тако је то код нас.

ДРАЖИ НЕДОВРШЕНЕ КОМЕДИЈЕ Позориште Двориште из Београда: ВЕНЕЦИЈАНКА, ренесансна комедија непознатог аутора из 16. века

Ко макар једном није завирио у двориште Капетан-Мишиног здања на Студентском тргу у Београду, тешко ће разумети извориште и душу представе коју је синоћ гледао. Задужбина Мише Анастасијевића, трговца, Милошевог капетана подунавске области, данас је ректорат Универзитета, његов симбол, и културноисторијски споменик. Двориште тог здања, атријум потпуно окружен високим зградама, већим делом је поплочано, али има нешто траве и дрвећа. Преко зиме двориште је тужно и празно, хладно између зидина, са понеким заборављеним столом и одбаченом амбалажом. Али за лепог времена ту свраћају студенти Филолошког факултета да попуне формуларе и пријаве за испите, а понекад и студенти хемије из оближњих подрума-лабораторија, да попуше цигару и проветре плућа од сумпорводоника (H2S, просто и смрдљиво), раднице које перу пипете и епрувете, у белим мокрим мантилима, и пију кафу са женама асистената које станују около по мансардама-голубарницима. То је двориште: оаза мира усред бучног велеграда, тврђава мира, изазов за немирне да је нападну и освоје. Они су то и учинили. Али чиме се може населити, нарушити, тај мир који, деценијама, ужива привилегију младости? Има ли за то ишта боље од комедије? А Венецијанка је за ту сврху још и нешто посебно. Она је весела и разиграна, слави живот, сласт и путеност, као и други ренесансни комади, али нема ништа друго, никакво труње које би ужитак могло да поквари. Тако чисте нису чак ни приче Декамерона, да и не помињемо комедије (као што су Држићеве) са амбицијом да подучавају грађанство. И овде се млади племић отисне у свет, стигне у лепи ренесансни град (Венецију) и лепо се проведе, али му се ништа рђаво не дешава, не покраду га, не пребију, не избаце голог на улицу. Венецијанка је само први део приче. Недовршена комедија. Неко је започео па је баталио, или није стигао да је доврши, или је довршено изгубљено.

Тако је на сцени остала само животна радост младих људи, њихова жудња да задовоље страсти. То је тако лако, према томе – лако је бити и срећан, па и пресрећан. Њихове „муке“ и „несреће“ су само пролазни мали неспоразуми, на путу до остварења циља, који се отклањају на најбољи и најсмешнији начин. Нема старих, ружних, болесних, гладних, понижених, уплашених. Само мале, узгредне расправе око новца ту и тамо натукну да се, ипак, ради о вучјем друштву у коме се, и те како, води борба на живот и смрт. И сад, како испунити и довршити тај делић, тај исечак ренесансног живота? Двориште, са својом младошћу, дало је одговор. Глумци су добили неслућену слободу да импровизују, да комедијају, да се аче, да увлаче публику у своје замке и каламбуре, слободно, без сценографије, у простору где се нађу – у маниру ренесансних дружина које су комедијале по трговима. Још кад би Неда Арнерић знала да глуми!

ЧАРОЛИЈА ПРИЧЕ И ЗВУКА Позориште на Теразијама: ЈАЛТА, ЈАЛТА, мјузикл Милана Гргића

У шали, новинари имају обичај да кажу: ништа се није догодило док новине не објаве. У том стилу, за синоћну представу можемо рећи: живот нема лепоте док се не прикаже на позорници! Заиста, ко би имао довољно маште да на такав начин размишља о чувеном састанку ратних великана (Стаљин, Черчил, Рузвелт) на Јалти када се одлучивало, у неку руку, о судбини света? Како се о томе уопште може размишљати а да вас не савлада величина ауторитета, значај догађаја, размере последица? А ето, нашао се неко који размишља другачије. Милан Гргић је испричао причу – о собарима тих великана који разговарају о судбини света. У почетку они имитирају своје господаре – шта би собари друго и могли – али ту је млада украјинка Нина која ће их повезати љубављу и распалити им машту, да неосетно дођу до јединог могућег решења: да некаква зелена ливада, ничија земља, око које се споре по угледу на господаре, не припада никоме посебно, већ свима подједнако. Јер то је симбол мира, слободне земље, земље љубави. То је зелена светлост која обасјава сваку земљу, која је могућа свуда, па и на Антарктику. Ова прича сама по себи, ма како била пожељна, безазлена је и наивна и тешко би могла да комуницира са савременим гледалиштем, васпитаним на естетици „ударних доза“, јаког звука, јаког ритма, дисонантних тонова, крупног плана – да није оденута чудесном музиком Алфи Кабиља којој је, нема сумње, публика дала високу оцену. Јалта, Јалта је, дакле, мјузикл у најбољој традицији Позоришта на Теразијама које овај жанр негује са великим успехом. Мора се рећи да су услови за његово извођење, овде, у Светозареву, били никакави, али да је ансамбл прегрмео ову невољу како је знао и умео. Један од највећих наших виолиниста, Трипо Симонути, мирно и достојанствено седео је подно прашњаве позорнице и свирао као у бајци. Но, то је детаљ, илустративан. Рецимо да су тај оркестар – у два реда, целом ширином сале, од врата до врата, са виолинама и

трубама – тај хор, ти солисти, пружили Светозаревчанима прави уметнички доживљај. О редитељским поставкама, кореографији и сценографији, неукусно је говорити у прилици кад су се извођачи буквално тискали у тескоби позорнице и строго контролисали покрете. Једино музику и песму ништа није спутавало, а ни публику да поздрави извођаче. Сви су били на висини задатка, а Љиљана Шљапић је заблистала на крају.

КОМАД БЕЗ РАДЊЕ Народно позориште из Шапца: САМО ВИ АЈТЕ, МИ ЋЕМО ГРАКТАТ И АРЛАУКАТ, комедија Миодрага Караџића

Сам наслов неодољиво подсећа на ону послератну анегдоту о Црногорцу који је на радној акцији дао себи задужење да виче – орук! Подсмевање двојном моралу, блефу у друштвеним односима, мистификацији из користољубља и тако даље, чини суштину представе Само ви ајте аутора Миодрага Караџића коју смо гледали синоћ, у извођењу Народног позоришта из Шапца. Наш двојни морал – причаш једно радиш друго, или чиниш глупости а представљаш их као херојска и велика дела, односно све што си у прошлости радио представљаш ка нај, са свим могућим варијантама – заиста је захвална тема за комедијање. А кад се све то још увије у шарм сочног црногорског језика, са карактеристичним досеткама и изрекама, ефекат не може да изостане. Но, колико се још степеника треба попети да се од свега тога створи уметничко дело? Кажу: наш народ је досетљив, ми смо народ који воли и негује виц. Истичемо то као неки наш посебан квалитет, а ради се само о томе да ми тек сада откривамо и верификујемо такву комуникацију као делић свога друштвеног и културног миљеа. Други народи су то учинили одавно – кренули су још од ренесансе – а ми смо навек у томе заостајали. Историја нам је више намењивала јуначку песму и тужбалицу него досетку. Па сад, природно је што прецењујемо тај наш недовољно откривен и коришћен таленат. И наседамо текстовима који не нуде више од досетке.. Јер овај текст није понудио готово никакву радњу. Неколико апсурдних ситуација и вербалних дуела у којима се откривају мале, рецимо смешне, биографије актера и раскринкава њихов лажни морал. Али да се у све то поверује више него што се верује вицу – било је потребно испричати бољу причу, измислити бољу интригу, показати ствари у кретању, у менама. Овако, све је било статично од почетка до краја, нико није био добар па постао лош или био лош па постао добар, сви су дрпатори на исти начин, свима је подједнако

стало да нешто добију без муке, нудећи у замену оно што немају, без стида и срама. Укратко, домет синоћне представе био је испод нивоа који се овде очекује, иако је глума била добра, са малим изузецима.

КРУШЕВАЦ СПАСАВА ЧАСТ ПРОВИНЦИЈЕ Народно позориште из Крушевца: ШОВИНИСТИЧКА ФАРСА, комедија Радослава Павловића

Последња представа у званичној конкуренцији донела је публици толико очекивани савремени текст прихватљивог нивоа. Надмудривање српског и хрватског шовинисте у комедији Радослава Павловића Крушевљани су одиграли у маниру великог позоришта, и, без обзира на нешто слабије епизоде, спасли част провинције. Носиоци главних улога Милан Ђурђевић и Милија Вуковић, у улози историчара и повјесничара, држали су пажњу публике сат и по и побрали много аплауза на отвореној сцени. Шта рећи о тексту? Дугачки монолози у којима се препознају готово свакодневна шовинистичка препуцавања, уз цео арсенал нијанси, блефова и „обланди“, уз „научну“, „филозофску“ и „историјску“ аргументацију, зналачким комедиографским и драматуршким средствима досезали су ниво правог комедијања. Врући аргументи, тако, поништавали су, у игри, сами себе. Јер сваки је имао и свој противаргумент, увек је био тук на утук, ничија није била јача, завађени професори бадава су призивали у помоћ сву своју ерудицију, све енциклопедије, све знање, све емоције – рат је унапред био осуђен на неуспех. На крају им је једино преостало да скоче један на другог – два националиста, два национализма, и да се ухвате за гушу, или да се охладе и да пруже један другоме руку извињења, да признају да су бадава дизали глас. Дакле, храбар и честит текст који је успело огледало наших безумних препуцавања и деоба, смешно и фарсично, које помаже да се боље видимо и разумемо. Посебно се мора истаћи успешан лик Хрвата Драха кога је глумио Милан Ђурђевић, суптилно грађен и доследно изведен до краја. О сцени: тако нефункционални кафански сепаре тешко се може замислити и у некој провинцијској крчми, а камоли на сцени.

1988.ГОДИНА ИСМЕВАЊЕ НАРАВИ И ИСТОРИЈЕ Београдско драмско позориште: ДУГО ПУТОВАЊЕ У ЈЕВРОПУ, комедија Стевана Копривице

Прва представа освојила је публику и вратила смех у дворану, у коме се, прошле године, поприлично оскудевало. Дуго путовање у Јевропу младог писца Стевана Копривице једна је од оних представа, каквих је све више у нашим позориштима, које се обраћају историји да би редитељу, глумцима и гледаоцима пружиле прилику да се смеју себи, сада. Историја се понавља, а осим тога, кад смо ми у питању, неке ствари су вечне. Ово полазиште у комедији има своје предности, али и замке. Без најављене Весне Чипчић у улози кнегиње Милене, цео терет комедијања пао је на Лазара Ристовског у улози црногорског књаза Николе. Његов учинак је заиста велик. Он се овим остварењем вероватно наметнуо жирију као кандидат за једну од три главне глумачке награде. Али то, ипак, није било довољно за комплетан домет представе. Овакве фарсе, без неке дубље драмске линије која би држала пажњу гледалаца, заснована на карикатури, досетки, вицу, обрту, траже већу опуштеност свих учесника, више уживљавања и више комедијања. Овако, са глумцима који су већим делом представљали само рутинирану, коректну екипу, и многе мањкавости текста више су долазиле до изражаја. Шале на рачун црногорског чојства и јунаштва понекад су биле бајате, а танушна радња, идући према крају све мање инвентивна. Међутим, глуму Лазара Ристовског треба још једном посебно нагласити. Његово тумачење овог текста, његова моћ владања сценом, чак и кад је свега осталог тако мало да припомогне, била је дар изванредној фестивалској публици, која је тај досег знала да награди. Оним малим, искричавим доградњама и импровизацијама, Ристовски је подсетио на мага наших позорница, Зорана Радмиловића.

ЧУДО НАЗАДОВАЊА И ОСИПАЊА Дом културе Студентски град из Београда и Студентски културни центар из Крагујевца: СТРАХ ОД ВЕРНОСТИ, комедија Ранка Младеновића

Представа Страх од верности у режији младог Ненада Илића, иза које стоје Дом културе на Новом Београду и Крагујевачки студентски културни центар, понудила је више новина него што их је, понекад, доносио цео Фестивал. Редитељ је успео да од једне старе, уосталом промашене драме, створи сасвим нову представу која није ништа друго до слика нефункционисања, тако препознатљива из наше свакодневице. Није то слика нашег балканског јавашлука, већ чудо назадовања и осипања, упркос очајним напорима да се ствари одвијају како треба. Био је то не само други план представе, не само представа у представи, већ она права представа којој је текст старинске драме о брачном троуглу и осипању морала, његовом извртању и постављању наглавачке, тек оквир догађања. Чудо те представе понео је у целини, на начин који је ретко виђен, глумац Милутин Караџић.

НЕИЗНЕВЕРЕН ВЕЧНИ НУШИЋЕВ ШАРМ Театар Јоаким Вујић из Крагујевца: ПРОТЕКЦИЈА од Бранислава Нушића

Нушићева Протекција, коју су извели Крагујевчани, била је савремена онолико колико је и Нушићева порука савремена: протекције има и данас, само се зове „везе и везице“. Уосталом, тога ће бити увек и зато ће Нушић бити увек изазов за нове генерације глумаца и гледалаца. Редитељ Говедаревић је допустио да се догађања на сцени убрзају и поједноставе по укусу савременог гледаоца, и у складу са сензибилитетом савремене глуме, али није нарушио основну поруку нити разорио класичну Нушићеву драматургију. Срећни обрти и весели завршеци Нушићевих комада, показује се, никада нису досадни ни превазиђени. Њихова порука је лепа, они казују да живот тече даље. Шарм и домет ове представе изнео је троструки добитник „Ћурана“ Љубомир Убавкић Пендула, као и увек кад је овај ансабл у питању. Овај пут, међутим, имао је неочекивано појачање. Од ове сезоне члан крагујевачлког позоришта је и Милан Ђурђевић који се улогом Бернарда Драха у представи Шовинистичка фарса крушевачког позоришта, 1986. године такође уписао у победнике овог Фестивала.

САТИРА НИКЛА ИЗ СВАКОДНЕВИЦЕ Сцена Радовић из Београда: БРАЋА ПО ОРУЖЈУ, комедија Радослава Павловића

Вечерња сцена Радовић представила се комадом Браћа по оружју младог писца Радослава Павловића, у режији србољуба Божиновића. Модеран, проницљив, храбар и духовит текст, пробрана екипа глумаца, у којој су били Предраг Ејдус, Оливера Марковић и Бранко Цвејић, одиграла је надахнуто. Текст о бирократији, власти и властодршцима, који је Ејдус назвао криминалистичким водвиљем, стигао је овде без икаквих препорука, али се показало да му оне нису биле ни потребне. Духовите, слојевите варијације о нашој, препознатљивој бирократској врхушки, која је друштвену улогу одавно поистоветила са сопсвеном каријером, која се изненади кад уочи да је „крађе било и пре револуције“, која је схватила да морал и сопствени останак не иду заједно па прескаче препреке како зна и уме, измишља досијеа, једног уклања другоме се клања, једнога умори другоме даје ћерку за љубавницу – у оваквој обради и са оваквом глумом делују и шире, универзално, као људски пад, као пад човека. Уосталом, сан свих полицајаца на свету је исти: да од сваког човека направе полицајца, а од друштва – полицијско аматерско друштво, или скраћено ПАД, како је то каламбурски у комаду дефинисано. Храброст да се о томе пише и моћ да се то овако одигра на сцени ствара понос и рађа веру у човекову свест и савест.

РАЗОЧАРАО ЕКСПЕРИМЕНТ СА НУШИЋЕМ Позориште на Теразијама: НАРОДНИ ПОСЛАНИК од Бранислава Нушића

Позориште на Теразијама остало је својим ранијим наступима гледаоцима у Светозареву у најлепшем сећању, па је за Народног посланика владало велико интересовање. На жалост, публика је разочарано напустила салу. Овај младалачки Нушићев комад, изузетно храбар и провокативан за време у коме је настао, данас је одвећ старински и наиван. У тумачењу оваквог текста Радисав Радојковић, Лидија Булајић, Душан Голумбовски, Љиљана Стјепановић и други имали су своје светле тренутке, али је представа ипак текла исувише равно, без карактеризације ликова, без оне неопходне колоритне индивидуализације која би овај текст приближила укусу садашњег гледаоца. За фестивалски учинак недостајало је оне звездане прашине коју својим креацијама исијавају вансеријски глумци. У овом случају неминовно се намеће поређење са представом Мистер долар коју је 1974. извело Југословенско драмско позориште у режији Мирослава Беловића. Ту представу, базирану такође на једном танушном и занатски недорађеном Нушићевом тексту, публика је прогласила најсмешнијом, а носилац главне улоге Слободан Ђурић освојио је највише глумачко признање Фестивала.

КОМЕДИЈА О УМЕТНОСТИ Звездара театар из Београда: КЛАУСТРОФОБИЧНА КОМЕДИЈА, комад Душана Ковачевића

Клаустрофобичну комедију Звездара театра, која је у Београду распродата и по два месеца унапред, публика је примила топло, али не и са великим одушевљењем, што је показала и гласањем: пре ње је, осим победничке, и представа Пут у Јевропу. Ова сетна прича о пољској балерини која преко Југославије жели да стигне у Канаду, на специфичан начин говори о тежњи уметности да постане слободна и универзална. Али какав је њен пут? Она мора да се проституише и потчињава власти. Љупка балерина може да дође у Југославију само ако прихвати љубавни позив једног моћника, а да изађе – другог. Рањавајући притом, као у некој тужној скаски Максима Горког, оне који су заволели њену љупкост, лепоту и невиност и желе да је заштите. Ту је и југословенски писац, у чијој се глави или збиљи све ово догађа, и његов брат моћник коме не може ништа, па колоритни свет периферије, груб а нежног срца, коме припадају и Сава оџачар и Вуле милиционер – улоге за које су глумци понели одличја.

СОПСТВЕНО ВИЂЕЊЕ ТИРАНИЈЕ Словенско гледалишче из Трста: СУМЊИВО ЛИЦЕ од Нушића, ван конкуренције

Словеначки ансамбл из Трста представио се као уиграна професионална екипа која је својеврсним комедијањем успела да прескочи језичку баријеру и освоји гледаоце. Међутим, редитељским прекрајањем од Нушића је мало шта остало. Први део представе одвија се у луксузном ружичастом француском будоару, испуњеном еротиком и садизмом (кад уђу, прости чиновници се изувају и држе ципеле у рукама), а други под зидинама казамата, уз јауке и крв претученог сумњивог лица, са фашистоидним парадирањем његових џелата – кловнова. Уместо срећног завршетка, млади пар се отрује, а начелник убија помоћника, па себе. Ма колико изгледале авангардне, овакве представе намећу и размишљање о нашој културној баштини и границе до које се неки текстови могу дописивати и прекрајати за једнократну употребу. За редитеља Душана Јовановића Нушић је очигледно био само повод за сопствено виђење власти и тираније. Ипак, публика није била оптерећена овим размишљањем и аплаузом је испратила госте и 17. Фестивал позоришне комедије.

1993. ГОДИНА СЛАБАШАН НУШИЋЕВ ВОДВИЉ Југословенско драмско позориште: НЕ ОЧАЈАВАЈТЕ НИКАД од Нушића

Прваци Југословенског драмског позоришта Иван Бекјарев, Весна Тривалић, Дубравка Јовановић, Маја Димитријевић и други учинили су од слабашног Нушићевог водвиља, чији је значај тек у томе да је Нушић и такве ствари знао да пише, праву ризницу глумачких гегова и бравура. Свака сцена била је до танчине разрађена минијатура у којој су до крајњих граница искоришћене личне особине сваког глумаца. Смеха, међутим, није било. Чак ниједног аплауза на отвореној сцени. Контакт са публиком ниједног тренутка није успостављен, или боље рећи публика није успела да успостави контакт са представом. Шармантна забава и невине шале текли су у некој другој равни, као у неком другом свету. Јагодинци су посматрали представу као егзотични филм или забавну емисију на ТВ. Кад се представа завршила, клањајући се публици, Иван Бекјарев је широко отворио очи – да се увери да није играо пред празном салом!

ПРЕДСТАВА ЗА НЕКО ДРУГО ВРЕМЕ Народно позориште из Сомбора: УКРОЋЕНА ГОРОПАД од Виљема Шекспира

И ова представа није публици донела смех. Ова допадљива „комедија нарави“ Виљема Шекспира коју су Сомборци (а главну реч су водили глумци из Јагодине Саша Торлаковић и Слободан Тешић) одиграли професионално и допадљиво – није засмејала гледалиште. Кроћење једне горопадне удаваче, ма како виртуозно написано и одиграно, није напросто била тема која је Јагодинцима могла да легне на душу. Заиста штета.

ПАРАБОЛА О ЉУДСКИМ СУДБИНАМА Српско народно позориште из Новог Сада: КОВАЧИ, комад Милоша Николића

Ковачи Милоша Николића, иако нису прављени за смех већ за размишљање, изазвали су ипак више смеха него претходне две представе које су сву своју енергију бациле на ту једну једину карту. Досетљива прича о ковачима који су у вихору Другог светског рата, далеко од завичаја, нашли неке друге ковачнице да кују и неке друге жене да са њима праве децу, која има свој ослонац у животу, увукла је гледаоце у свој успорени али моћан загрљај. На крају ове поучне приче, кад се клупко одмота, прича се једна претпоставка: шта би било кад би се опет заратило и кад би синови тих ковача чинили што и њихови очеви? Србинов син, који је уствари Рус, робовао би код Немчевог сина, који је уствари Србин, а син Руса, који је уствари Немац, ослобађао би Србиновог сина, који је уствари Рус! Та прича коју су новосадски глумци причали рафинирано (посебно Владислав Каћански кога награде неоправдано заобилазе) прави је шамар национализму. На овим просторима, где бесни жесток национални рат, у земљи пуној националних лидера и заштитника нације, била је то права мала позоришна проповед.

РОМАНТИЧНА СЛИКА МАРГИНАЛАЦА Београдско драмско позориште: КАСКАДЕР, комад Бранислава Петковића

Култна представа Београдског драмског позоришта Каскадер са Гораном Султановићем у главној улози први пут је сишла са своје матичне сцене на београдском Крсту и представила се на скученој јагодинској позорници. Београдско драмско позориште прославило се крајем педесетих година комадима Артура Милера и других америчких савременијх писаца који су сликали маргиналце америчких градова, промашене људе. У тим ликовима Београд је, тада, препознавао сопствене фрустрације. Сада је доживео да на тој истој сцени гледа маргиналце и промашене људе са његовог сопственог асвалта, из његовог срца, који говоре његовим, београдским жаргоном. Реч је, наравно, о каскадерима. Лик који је писац Братислв Петковић оживео има понешто из живота целе једне генерације чувених београдских филмских каскадера – Пигија, Бате Каменог, Сланог и осталих. Љубав према филму, спремност да се поломе руке и ноге, да се изгори у аутомобилу, да се иде главом тамо где други неће ногом – то је била специфичност београдских каскадера. А шта се за то добија? Мало новца, фотографије са познатим глумцима и варљива слава која помаже да се освајају девојке, то јест „добре требе“, како они говоре у то време. Остало каскадери надокнађују самохвалисањем, лажима, измишљањем. Тужан и промашен живот се улепшава. Стварају се лажне представе о себи. То је тако људски. Да је то све, била би то заиста само прича о маргиналцима. Представа Каскадер је, међутим, и много више. Миље у коме се одвијају ове судбине је Београд иза гвоздене завесе у коме млади маштају о Западу али немају пасоше и могућности ни да га виде, а камоли освоје. Њихова промашеност није лична као у Америци, већ друштвена. Они не остварују своје идеале не зато што су неспособни, већ зато што су онемогућени. Они су најбољи каскадери које је свет видео, али остају маргиналци само зато што живе у Београду.

Живот се у представи одвија до данашњих дана и њен опори, сетни тон потиче отуда што процес маргинализације оног најбољег што имамо иде у континуитету и не престаје ни данас: режисер снима филм по сценарију који је написан још 1981. па је у дилеми да ли главни јунак и даље треба да буде партизан, или да га претвори у четника. Млади и способни долазе да статирају у филму, пуни илузија и наде „да ће их неко запазити“, да би видели расуло, дезорганизацију, нервозу промашености и узалудности битисања оних који су и сами имали па изгубили илузије.

КАО ПОЗОРИШНА АРХЕОЛОГИЈА Сава центар Београд и Град театар Будва: ЛИСИСТРАТА од Аристофана

Аристофан је праотац целе европске комедије која, преко Менандра, потом његовог римског преводиоца Тита Макција Плаута, бројних ренесансних аутора, па Шекспира и Молијера, досеже до данашњих дана. Али како учинити данас занимљивим стари текст кад је његова прича одавно постала опште место, а сјај и актуелност времена нестали без трага? Шта је данас текст чија је снага почивала на митологији, вери, заблудама и пороцима старих Атињана, њихових властодржаца, чувених грађана, свима знаних јавних личности? Опасност да се играње оваквих текстова претвори у позоришну археологију виси над главама свих редитеља. Како се од тога спасавао Петар Зец, редитељ Лисистрате коју смо гледали у Јагодини? Да ли је и колико у томе успео? Пре свега, довео је значајна глумачка имена. Рачунао је на индивидуални учинак свакога од њих и у томе се није преварио. Остао је веран тексту (превод нашег најпознатијег хеленисте, професора Милоша Ђурића), али је пренаглашавањем радње отишао у гротеску. Хтео је по сваку цену да убеди савременог гледаоца да је женска апстиненција од постеље ефикасно средство да се мужеви натерају да одустану од рата и склопе мир. Покушао је да учини уверљивом једну луду Аристофанову идеју коју је сам Аристофан изабрао управо зато што је сулуда и неуверљива, Атињанима више но иком другом, јер је као таква служила идеално за завитланцију, за врцав хумор, за блесак жаоки на све стране. Пошто је тај хумор, та актуелност старе Атине, наравно, нестала, редитељ је морао да јој нађе замену у савременом животу, да посрби и балканизује Аристофана, да нас убоде у наша слаба и болна места. Уместо тога, он је покушао да наслика старе Грке као похотљиве сатире који ће Грчку продати за значку, који ће интерес домовине подредити интересу свог фалуса. Све је то, разуме се, лакирано једним пијанством паганства које сугерише да су закони природе моћнији од закона људских, и где се они сукобе, морају да страдају

ови други. Али све је то сјај наших мудровања, а од Аристофана даље но ишта.

УСПЕЛО ПОСРБЉАВАЊЕ ЕНГЛЕЗА Народно позориште из Шапца: ЈУГОСЛАВИЈА, водвиљ Реја Кунија

ЛУДА

НОЋ

ХОТЕЛУ

Очекивања чланова екипе Народног позоришта из Шапца да ће забавити и засмејати фестивалску публику испунила су се у највећем степену. Они су задовољно напустили Јагодину, а имају и разлога за то. Комедију енглеског писца Реја Кунија, коју је драматург Драгана Бошковић посрбила и лоцирала у Београд, они су одиграли на један жив и весео, нушићевски начин који је публика већ после десетак минута разумела и прихватила. Тако су се луде сцене забуна, апсурда и довијања, кроз које се пробија некакав препознатљив лак живот, одвијале уз пуну, извођачима тако драгу, сарадњу публике. Да ли се ова комедија могла боље одиграти, на другачији начин, изворно, енглески, са затомљеним хумором Хичкока из младих дана – остаје у домену претпоставки и изазова за неке друге редитеље и извођаче. Шапчани су у својој намери успели и нама остаје једино да кажемо да је водвиљ из пера једног Енглеза који се завршава весело, оптимистички као каква ренесансна комедија, без Фејдоових мртваца који испуне позорницу, доказ да се водвиљ као жанр опоравио и витализовао и да започиње свој нови поход позориштима која желе да испуњавају своју свету дужност да забаве публику. Ниједан уметнички жанр који се допада публици не треба потцењивати. Нема тако лаке комедије, ако је публика прихвата, у којој се не могу исказати и неке сасвим озбиљне животне поруке. Публици се не може казати ништа једино у комаду који она одбија да гледа.

ГОНЦИЋЕВ НАИВНИ И ЛУКАВИ ЈОВАНЧА Позориште Бошко Буха из Београда: ПУТ ОКО СВЕТА од Бранислава Нушића

Последња такмичарска представа приказана у петак била је Пут око света којом је Нушић за вечита времена задужио Јагодинце. Наравно, вечерња сцена београдског позоришта „Бошко Буха“ није припремила ову представу специјално за Фестивал у Јагодини, већ специјално за Београђане којима је, као и свакој другој публици, Јованча Мицић синоним за смешног малограђанина суоченог са изазовима великог света. У овој представи коју је, у свом маниру, помало нагињући гротески, дописујући Нушићу и сатиричне акценте, режирао Дејан Мијач, као носилац улоге Јованче Мицића појавио се млади глумац Светислав Гонцић. Импонује сигурност са којом је овај расни протагонист закорачио светом у кожи Моравца Јованче коме је пут изазов, али и велика невоља, који путује и чини напоре да се пута ратосиља, који ће после свега пољубити земљу јагодинску и изјавити да ће убудуће добро да размисли пре но што се одлучи и до Параћина да крене, јер је цели свет прошао, али Јагодину нигде није нашао. Неоптерећен нашом позоришном романтиком, Гонцић је одиграо Јованчу као полунаивка и полушерета, као збуњеног провинцијалца у коме ипак преовлађује лукави трговац који зна цену свега и свачега, и то цену коју одређује јагодинска чаршија. На тим контрастима Гонцић је веома рафинирано изградио своју комику коју је публика наградила, али, на жалост, не и жири.

МУЧНА И НАТЕГНУТА ПРЕДСТАВА Народно позориште из Крушевца: ШУМСКИ РАЈ од Зорана Божовића, ван конкуренције

На крају треба рећи неку реч и о представи ван конкуренције коју су осмог дана извели Крушевљани уз помоћ Параћинаца и Јагодинаца. То је премијерно извођење текста Шумски рај који је прошле године добио прву награду на конкурсу за комедиографски текст. Квалитет тог текста је такав да доводи у питање саму институцију конкурса: ако бољих текстова нема (или жири не уме да их препозна?), чему уопште награде и још напор и трошак да се такви текстови приказују, све под паролом „унапређења позоришта“? Гледаоци који брину бригу да ли ће ујутру поскупети млеко и хлеб имају право да од савременог комедиографа, који има амбицију да њих саме стави пред огледало, очекују много више. а огледало Зорана Божовића било је тако танушно и замагљено да је публика углавном гунђала, а оно мало куртоазних аплауза упућено је једино глумцима који су се, ни криви ни дужни, својски трудили да мучну и натегнуту представу приведу крају. Како нас је видео Зоран Божовић? На сцени, у парку неког хотела који се зове „Шумски рај“, излежавали су се, заводили и интригарили неки пресити и пребогати политичари са својом камарилом. Смешно је требало да настане тако што су једни позициони а други опозициони, па се узајамно пецкају фразама и „аргументима“ које смо давно читали у новинама. Опозициони посланик и његова жена, сваки за себе, заводе младића, а позициони је прави српски Дон Жуан који користи одсуство жене да се искаже у пуном сјају. Међутим, млади које политика уопште не занима већ једино новац и излежавање у „Шумском рају“, преваре и једног и другог тако што један младић настраном опозиционом лидеру обећава љубав и тако искамчи десет хиљада марака, а једна девојка се подаје позиционом лидеру да би га ухватили „ин флагранти“ и уценили компромитујућим снимцима, такође за десет хиљада марака. Јагодинска публика није прихватила ту отужну слику једног очито недаровитог писца.

1994. ГОДИНА ИЗНЕВЕРЕНИ ФЕЈДО Народно позориште из Ниша: ЋУРАНИ од Фејдоа

Представом Ћурани Жоржа Фејдоа, коју су извели глумци Народног позоришта из Ниша, започео је 23. позоришни фестивал Дани комедије. Свечаност отварања прошла је без великих церемонија, можда чак и без минимума једног неопходног гламура који би се за овакве манифестације морао да подразумева, и без великих речи. У својој краткој беседи председник Фестивалског одбора Владимир Јовановић захвалио се свима који, деценијама, улажу напоре да се овај Фестивал одржава на задовољство извођача и гледалаца. Потом је дао реч доајену нашег глумишта Мији Алексићу да отвори Фестивал. После тога десио се један већи и један мањи аплауз. Велики аплауз добио је Мија Алексић за речи о људској потреби за смехом и за све оно што је сам дао стварању тог смеха. Извођачи представе Ћуран Жоржа Фејдоа, глумци из Ниша, добили су потом мањи аплауз. Дакле, публика је више наградила оно што је овде било раније, што се догађало током минулих година и деценија, него оно што се десило синоћ. Да ли ни Фејдо није више што је некад био, или га је редитељ Велимир Митровић слабо протумачио, или га је сценограф и костимограф Дејан Пантелић лоше ликовно представио, или су га глумци погрешно играли – или од свега има помало – тешко је са сигурношћу рећи, али је чињеница да се ова Фејдоова комедија није ни примакла, на пример, легендарној Буби у уху која је овде, својевремено, и победила. Но, да не претерамо у негативној оцени. Ниш је прави расадник глумачких талената, за каламбуре поготову. Представа је комуницирала са гледалиштем, било је и смеха и аплауза на отвореној сцени. У томе највеће заслуге имају Живко Вукојевић као Ватлен, Верица Јовановић као Лисјен, Мирољуб Недовић као Ернест Родион и Сања Павковић као Меги. Од епизода треба истаћи Славицу Кнежевић у улози дадиље Жерониме.

НАЦРТАНИ СНОВИ Народно позориште из Вршца: ПОКОНДИРЕНА ТИКВА од Ј. С. Поповића

Друге вечери фестивалска публика у Јагодини имала је прилику да види једну сасвим нову Покондирену тикву Јована Стерије Поповића коју је извело Народно позориште из Вршца. Заиста, после Дејана Мијача и његовог тумачења Тикве, тешко да ће се наћи ко да ову представу постави школски чисто, као националну класику, са акцентима на локални колорит који овој представи, ипак, у свакој варијанти, даје посебну драж. Само нам се у почетку учинило да редитељ Милан Караџић, па и сценограф Зоран Мојсиловић, желе да ова представа буде управо онај узорак за тумачење позоришне класике као националног добра, у оном позитивном смислу као што то раде Енглези или други народи који позоришну класику имају и држе до ње. Убрзо се, међутим, показало да је то тек једна и за редитеља мање важна раван представе и да је Стерија, у тумачењу редитеља Милана Караџића, добио примисли које су њему можда биле стране, али су савременом гледаоцу блиске. Сценограф је то и визуелно изразио тако што се показало да је позорница неком лаком и полупровидном завесом подељена на два дела и да је онај предњи део у коме се све дешава далеко мањи део, далеко скученији простор, обичан, свакодневан, чак ружан, а да је онај простор иза, у коме тек једина Фема понекад заплови сама самцита – простран, леп и кићен, изазован. То су, дакле, нацртани њени снови. За све њих – мањи и ружнији простор, за њу једну саму – већи и лепши. Како је комад одмицао, гледаоци су све више увиђали да Фема Милана Караџића није само банатска простакуша, мајсторица која би хтела да постане „милостива госпођа“, која стога и заслужује да јој се подсмевамо и ружно и грубо, већ осећајно и напаћено људско биће које заслужује да буде и нешто више у животу. Фема јесте проста и наивна, али њена жеља да нешто више сазна и научи, да се уздигне на више ниво живљења, да постане „госпођа филозофица“ – у овој представи је и људска и разумљива. А здраворазумска памет која Фему спречава да заплови у њене грешне висине, која код Стерије 79

ужива све симпатије, изврће се током представе у прави тријумф простаклука, оног који нити хоће нити може да разуме тежњу ка нечем вишем и духовнијем, а поготову да оправда лутања и замке које очекују људе који се на такав пут отисну. Протагонисти су ове идеје спровели игром која је била на високом професионалном нивоу. Ансабл је деловао уиграно и компактно. Ипак бисмо издвојили остварење Невене Нововић у улози Феме, Валентине Станисављевић у улози Анчице, Милана Комљеновића у улози шегрта Јована и Младена Огњановића у улози Ружичића.

АЛЕГОРИЈСКА ДИМЕНЗИЈА НУШИЋА Народно позориште из Зрењанина: ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА од Нушића

Овогодишњи феномен Дана комедије у Јагодини јесте – публика. Она до задњег помоћног места испуњава салу и кад играју мања позоришта која су ранијих година била увек у другом плану. Једино су велике хит преддставе београдских позоришта могла да доживе да сала буде дупке пуна, да мноштво посетилаца пристаје чак и на стајање, само да би пратило представу. Ове године, међутим, то се догађа редовно, из вечери у вече, без обзира која је представа у питању. Догодило се то и треће фестивалске вечери кад је Народно позориште из Зрењанина приказало Ожалошћену породицу од Бранислава Нушића. Редитељ Бранислав Митровић скројио је ову представу прецизно, са акцентима на групним сценама, са малим драматуршким иновацијама, али у целини узев класично, што би се рекло – нушићевски. За јагодинску публику, која Нушића воли, то никако није минус, напротив. Међутим, није остало незапажено да су дискретне сценске иновације углавном биле у функцији појачавања алегоријске димензије овог вечно актуелног комада. Сценографија је под одређеним светлом, у појединим сценама, постајала провидна и показивала тужне наследнике у акцији опште грабежи заоставштине њиховог „драгог“ покојника. Данас, у овом времену, такви акценти не могу остати незапажени и непротумачени. Треба рећи да је зрењанински ансамбл оставио добар утисак, да је играо уједначено и да је зрачио једним набојем који се, како је представа одмицала, ширио и на публику која је почела да учествује у догодовштинама на сцени и да се одлично забавља. Била је то заиста једна весела дружина из Бечкерека која се и сама одлично забављала играјући у сценама безочне отимачине свега до чега се може доћи, уз јефтина, исто тако безочна, чак цинична и увредљива оправдања.

СМЕХ ЈАЧИ ОД МУДРОСТИ Народно позориште из Шапца: ЈЕСИ ЛИ ТО ТИ, НОРМАНЕ, водвиљ Рон Кларка и Сем Бобика

Тачно на половини пређенога фестивалског пута догодила се једна представа за коју се без сваке сумње може рећи да се јагодинском гледалишту допала без остатка. Водвиљ Јеси л то ти, Нормане написали су Рон Кларк и Сем Бобик. Та имена нама ништа не говоре. Међутим, представу је режирао Никита Миливојевић, а то име говори много. Уопште се не може сумњати да је његова највећа заслуга за велики успех који је представа доживела код јагодинске публике. Миливојевић је не само из текста, већ и из малене, компактне и надахнуте екипе глумаца извука највише што се може. Прича о момку из велеграда који уместо са девојком живи хомосексуално са младићем, о његовим родитељима који ту везу откривају и преваљују пут од шока до мирења, који и сами нису без својих личних проблема – та прича сама по себи може бити и трауматична и шокантна и бласфемична и тривијална. Да би постала смешна било је потребно оно врхунско умеће које одликује праве уметнике, она луцидна откаченост која у свим међуљудским односима, и оним најличнијим, и оним најтананијим, види и потенцира смешну страну. Смех је покрио, ублажио, облагородио и оплеменио, учинио релативним и прихватљивим оно што бисмо у првом тренутку хтели да одбацимо као вулгарно, неуксуно и увредљиво за наш морал и осећања. Смех је овде јачи од сваке аргументације, од сваког убеђивања, од сваке мудрости. Ова представа била је права демонстрација снаге смешног и људске потребе за смехом. Почетне, унапред постављене контрасти и максимални изазови за карикатуралне односе – феминизирани мушкарци који проговоре мушки тек кад падну у хистерију и кад желе да се вређају, шокирани родитељи разапети између љубави према сину и одбојности према његовој вези – јесу право извориште смеха, јесу могућност да се створи смех. Андреј Ивановић као син, Иван Томашевић као његов пријатељ, Петар Лазић као отац, Анета Томашевић као јавна женска и 83

Јелица Војиновић као мајка – искористили су ту могућност стилизованом, пригушеном глумом и рафинираним гестом пуним набоја и значења. Ова представа имала је заиста онај шокантни загрљај у коме се публика осећа тако пријатно.

МЛАДИ ИСКОРИСТИЛИ ШАНСУ Народно позориште из Београда: УКРОЋЕНА ГОРОПАД од Виљема Шекспира

Представа Народног позоришта из Београда Укроћена горопад од Виљема Шекспира стигла је на јагодински фестивал са ореолом хит представе у којој једна класа надарених студената глуме, уместо да спрема дипломски у хладним просторијама Позоришне академије, осваја срца Београђана на највећој и најлуксузнијој сцени Србије, у Народном позоришту. Природно би било, кад је Шекспир у питању, да се улога Петручиа, Катарине, Бјанке, Гремиа, Хортензиа, Траниа и других, у овако великим позориштима као што је Народно позориште у Београду, додељују искусним глумцима за које оваква улога, у једном шекспировом комаду, може бити прилика којом ће крунисати своју каријеру. Овде су те улоге додељене полетарцима. Та чињеница наводи нас на помисао да је тај срећни корак можда учињен из нужде. Народно позориште напустило је, из протеста, у последње време, толико глумаца, да се поставља питање да ли је уопште било погодних за извођење Укроћене горопади? Да ли би уопште комад могао бити изведен да Др Владимиру Јефтовићу није синуло да дипломски са својом класом припреми и изведе јавно, уз сав гламур и рекламу које пружа ова сцена? Није ли ово срећна последица једне несреће у коју је запало Народно позориште? Заиста, када се то могло десити да млади глумци добију у Београду овакву шансу? Но, како било да било, чињеница је да су они своју шансу искористили! Млада екипа коју су сачињавали Драган Николић (има исто име као његов много познатији старији колега), Сергеј Трифуновић, Данијела Михајловић, Наташа Нинковић, Жељко Митровић, Борис Пинговић, Војин Ћетковић, Небојша Дугалић и други – протумачила је млађане Шекспирове ликове генерацијски блиско, глумећи ренесансну веселост на један откачени начин савремених младих београдских шмекера. Тај спој храбрости, дрскости и благе ироније, једног мангуплука који рачуна истовремено и са добитком и са губитком, равнодушан подједнако и према једном и према другом, могао би се назвати неком врстом 85

савремене београдске глумачке школе. Тај свежи дах позорнице полетарци су издашно просули и на фестивалску публику у Јагодини која им је захвално узвратила дуготрајним аплаузом. Ако неко пита шта је то ова екипа глумаца посебно донела, може се одговорити да је учинила да се овде, у Србији, у Јагодини, један Виљем Шекспир прима и поздравља као што се примају Нушић или Стерија. Кад се мало размисли – то је право чудо.

КАЗНА ЗА ПРЕТЕРИВАЊЕ Народно позориште из Сомбора: МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ, комедија Душана Ковачевића

Нешто недоречено остало је да лебди у сали када се завршила представа Маратонци трче почасни круг од Душана Ковачевића коју је извело Народно позориште из Сомбора. Недостајао је онај флуид који обично зрачи са позорнице још неко време пошто се завеса спусти, и држи у вези глумце и публику. Представа је одиграна развучено, са недоличном и непотребном паузом у средини. Текст је мењан да би се умножили смешни ефекти и каламбури. Очигледно, редитељ Кокан Младеновић није жалио труда да засмеје публику. И у том претеривању је погрешио. Инсистирајући само на смеху, додајући га тексту на неприродан и неприлагођен начин, редитељ је обрисао многе важне слојеве текста Душана Ковачевића. Тако се изгубила она танка, неухватљива магла оне готово мистичне вере у форму живота, у онај лажни чаршијски ред и поредак ствари коме робују Топаловићи, на коме заснивају и само своје постојање и опстајање. Уместо да смех производи оно што они чине, логично објашњено самим њиховим постојањем као таквих, Топаловићи су производили смех као какви увежбани кловнови, и сва мистика њихових предугих и као конзервираних живота, сва тежина једне прастаре зградурине српске чаршије, претворила се у лаку и шарену, ваздушасту, пространу циркуску шатру. Хумор на коме је редитељ инсистирао био је нушићевског типа, лак и забаван, козерски, он води у веселу завршницу, он прелази преко несугласица, прашта, мири и непомирљиво, позива на свадбе и весеља. Због инсистирања на таквом хумору изостала је катарза, просветљење публике, њено разумевање за завршницу у којој се уместо мирења рађа побуна, у којој уместо да се оплемени и просветли, балкански простаклук се надме, неприродно нарасте, пређе у убиства, у силовања, у рушилачку силу која гази све пред собом поништавајући себе, али и све људске вредности уопште. Ова представа сомборског позоришта показала је да се не може тек тако, по сопственом ћефу и зарад какве јефтине користи,

прекрајати једно кохерентно, целовито, заокружено уметничко дело какав је овај комад Душана Ковачевића. Казна одмах уследи.

ЗЛОЧИН ВАРАЊА НАРОДА Атеље 212 из Београда: ЛАЖА И ПАРАЛАЖА од Стерије, режија Егон Савин

Публика на Данима комедије очекује смех, али зна да ужива у добро направљеној представи и онда кад она изазове само осмех, понекад чак и горак. Потврдило се то много пута, али ретко када као на представи Атељеа 212 које је приказало Стеријину Лажу и паралажу у режији професора драмске уметности Егона Савина. Готово је право чудо шта све има да понуди Стерија савременом гледалишту када га обраде и прочитају прави људи! Била је то представа савршена и избрушена као кристална призма, која се прати од првог звука и прве изговорене речи до самога краја, са пажњом да се чује и сами шапат, да се уочи сваки миг. Шта је то тако чаробно, тако ново понудила једна прастара прича о двојици лажова који варају лаковеран народ, одузимајући му имање и част, оно до чега му је највише стало? Звук и пригушено светло војвођанског села, чудесна игра Радета Марковића, Аните Манчић, Тихомира Станића, Милутина Бутковића и Александра Кубуровића, пригушена, дубинска, слојевита, уклопљена у звук и пејзаж, у простор и време, одмерена, сагласна локалном колориту, карактерима и радњи – све то као што се ретко када виђа на сцени, али још и подтекст радње, један слој који је уткао редитељ Егон Савин и који са сцене зрачи стално као одсјај рефлектора. Казује та прича у свом дубљем значењу да нико и никада, ма како био спретан и обдарен лажов – лажов и паралажов – ма како му прилике ишле на руку, ма како народ био жељан и припремљен да га неко вара – нико не може некажњено да вара народ, да га обмањује, да га залуђује и да му, тобоже у његовом интересу, одузима част, понос и имање. Ми гледамо како двојица спретних варалица који се издају за барона и његовог слугу наилазе на сељанчицу која машта управо о баронима и принчевима и на њеног оца који је толико воли да би због ње жртвовао цело имање, гледамо их како срамоте девојку и пљачкају честитог наивног сељака, готово до пред сам крај представе. А онда се ипак њихова прљава работа открива. Народ је стоглава хидра, 89

народ има велику скупну памет, већу од било које појединачне. Кад пукне истина, јаој варалицама! Тада наивни сељак заћути пре него што процеди, горко и сурово: Врати паре! Шта? Врати паре! Ааа… паре! И мало по мало, раскринкани и понижени лажни барон схвата да је починио злочин над злочинима: варао је народ! И пуца на себе. То је права катарза која никога не оставља равнодушним. Да ли смо се смејали тим догодовштинама? Да ли је то уопште смешно? И било је и није, тако некако. Али било је толико узбудљиво истнито како то само права уметност може.

1995. ГОДИНА ЉУБАВ ЈЕ ЖИВОТ, МРЖЊА СМРТ Театар Тиз Београда: ЛУКРЕЦИЈА ИЛИТИ ЖДЕРО, ренесансни каламбур непознатог аутора, режија Јагоша Марковића

„Веселиште је отворено“, рекао је на свечаности почетка глумац Михајло Јанкетић. Лепо и тачно речено, али ипак. Да ли је комедија само веселиште? Ту сталну дилему наметнула је и прва представа на 24. Фестивалу Дани комедије. Текст сам по себи, од непознатог аутора, који вуче порекло из 16. или 17. века, а пронађен је и штампан у Котору почетком 20. века, представља један весели каламбур који се, вероватно, како наводе зналци, изводио приватно на свадбама богаташа, ради увесељавања. Но, заслугом редитеља Јагоша Марковића, затим сценографа (идимо редом!) Радослава Зарића, костимографа Зоре Мојсиловић, лектора сценског говора Др Љиљане Мркић Поповић, композитора Љубомира Нинковића и глумаца од којих ћемо – чинећи неправду осталима – истаћи Горана Шушљика као Скапина, Даницу Максимовић као Елену, Мају Новељић као Лукрецију и Јаноша Тота као Ждеру – дакле, заслугом свих носилаца овог пројекта представа је добила, чудесном игром и продубљеним сценским говором, и многа друга значења. Све почиње, као што бива у ренесансних писаца, због љубави и око љубави, весело и полетно. Двоје младих се воле и доста лако савлађују препреке које им стоје на путу. Док љубав зрачи на позорници – све је весело, све глупости и све грешке су опроштене, скандалозни поступци су љупки и смешни. Али болесна љубав мајке према сину, која се претвара у мржњу према његовој невести, све мења. Мржња проналази врачару Есмералду да поквари планове. И кад се то деси, све се на позорници мења, све мане се виде и немају опроштаја, живот се сагледава са трагичне стране. Мржња убија. Син потеже руку на себе јер је то једини начин да се уништи мађија. Али кад нестане мађије мржње – опет се враћа љубав. А љубав је живот. Младић мора да оживи. Ево опет Есмералде која има моћ да мртвог оживи. Пошто мржње нема, сви морају бити срећни и задовољни. Тако се и догађа, али нека сенка ипак лети у гледалиште: све је успорено и љигаво као сумња. Живот нема Есмералду да зачара и очара, да убије и оживи. У животу мржња је мржња, а смрт је смрт. 91

Необично дуг аплауз као награда ансамблу показао је да су се већ појавили кандидати за награде.

АМБИЦИОЗНО ЗАМИШЉЕНО ИСМЕВАЊЕ Народно позориште из Крушевца: ЊУЈОРК, ПРИЧА СА ИСТОЧНЕ СТРАНЕ, комедија Небојше Ромчевића, режија Небојша Брадић

Другог такмичарског дана представило се крушевачко позориште комадом Небојше Ромчевића Њујорк, прича са источне стране, у режији Небојше Брадића. Ову камерну комедију са само четири глумца – какве, иначе, крушевачко позориште негује већ више година уназад – публика није примила са одушевљењем. Кривци за то, да одмах кажемо, нису глумци, а о режијском поступку би се дало полемисати. Основа неуспеха овог комада је исувише „танак“ текст Небојше Ромчевића. Претенциозни наслов Прича са источне стране указује на жељу писца да пародира Америку, али један уврнути пар пропалих бизнисмена није био довољан да изнесе тако амбициозно замишљено исмевање. Сваки београдски козер који је провео месец дана у Америци испричаће у кафани више занимљивијих опаски о Америци него што се чуло у овом комаду. Још слабија од сатире америчког живота је сатира савременог политичког тренутка у Србији коју на сцени представља млади српски брачни пар који се доселио у Америку, живи у беди и понижава се пред једним пропалим Американцем само да би дошао до посла – „макар да заради за авионску карту за повратак у земљу“. Непотребно и неисплативо понижавање Срба пред Американцима који и сами живе у још горим тешкоћама, са превише јасним алузијама на политички сукоб Србије са Европском заједницом и Америком, напросто, бар овде код Ромчевића, није испала добра основа за сатиру. Глумци су још и успевали да сталним контрастирањем стилизованог говора и извештаченог понашања са простачким сленгом и демонстрацијом своје „праве природе“ изазову понеки комични ефекат, али је неуспела сатира притискала гледалиште као какав комшија гњаватор кога из пристојности не можете избацити из куће. Из гледалишта према позорници, према писцу Небојши Ромчевићу, стално су лебдела зачуђена питања: када је то Србима толико мањкало поноса? Зар нису све њихове невоље и проистекле из превеликог национаног поноса? А потом и ово: може ли се 93

сиротињска српска емиграција оптужити за увоз прљаве технологије и робе коју у Америци нико неће? На крају реч-две о редитељу и сценографу. Уместо „спектакла“ сиромашне и понижене Америке, какву је Ромчевић хтео да наслика – неког сиротињског хотела у којем дефилују Афро и Латиноамериканци сумњивог морала и понашања, наш сиромашни избеглички пар живи у суперлуксузном апартману у коме све ради „на дугме“. Просечан гледалац тако може да види, евентуално, нашу дипломатију у Америци, а никако избеглице.

ТЕЖАК, БАЛКАНСКИ ФЕЈДО Народно позориште из Зрењанина: ДАМА ИЗ МАКСИМА, комедија Жоржа Фејдоа, режија Велимира Митровића

Треће такмичарске вечери наступило је позориште из Зрењанина представом Даме из Максима од Жоржа Фејдоа, у режији Велимира Митровића. Била је то добра представа, мада почетак није обећавао. Комуникације између глумишта и гледалишта дуго није било, тек у другом чину нешто се откравило и публика је почела да ужива у догодовштинама на сцени. Било је у почетку неког мучног несагласја између понашања глумаца и онога што треба да представљају на сцени. Био је то некакав тежак, балкански, српски Фејдо који је иритирао уместо да засмејава. Неки редитељи и глумци никако да науче оно правило које важи и за драму – а камоли за комедију – да тешке, непријатне, увредљиве и свађалачке речи треба, на сцени, изговарати тихим и загрцнутим гласом, а нежне изјаве љубави као да вам неко уврће уво и држи уперен пиштољ под ребрима. Глумци из Зрењанина су кренули да тумаче Фејдоа виком, дерњавом и широким, размаханим гестовима, глумећи некакве „природне“ и „убедљиве“ породичне свађе. Томе се нико није смејао и изгледало је да је Фејдо превелик залогај за овај ансамбл и да га он не може савладати. А онда је полако почео да се догађа преокрет. Како је радња одмицала, глумци су подлегали оном неодољивом шарму Фејдоовог дијалога, оној култури сценског говора која не трпи поговор, оној Фејдоовој драматургији која делује прецизно као швајцарски сат, која се састоји, како је он сам сведочио, „од грама заплета, грама голицавости, грама запажања“ – и смешни ефекти почели су да се догађају на задовољство свих. Кад глумци нису могли да освоје Фејдоа, Фејдо је освојио њих. Ето, и такве ствари се догађају кад неко воли свој посао и кад је довољно упоран. Публика је на крају била задовољна и оценила је ову представу високом оценом, вишом него претходне две. Тако високој оцени највише су допринели Маријана Вићентијевић као Маца „Шљунак“, Јован Торачки као Петипон, Ружица Савић Цвијетић као његова жена, Милоје Буца Ивановић као генерал и Сандра Илић као 95

његова усвојеница. У епизодној улози истакао се Милан Чучиловић као млади војвода од Валмонтеа.

ПАРАДОКСАЛНИ УЧИНАК Позориште Стерија из Вршца: ЖЕНИДБА од Гогоља, режија Милана Караџића

Синоћ је фестивалска публика видела једно од класичних дела руске и светске литературе, Женидбу од Николаја Гогоља, у извођењу позоришта Стерија из Вршца. Вршачко позориште је много пута играло на Данима комедије и увек успешно. То се може рећи и за синоћни наступ, утолико пре што није лако играти Гогоља и што фестивалска публика памти и неуспешна извођења овог класичног комада. Редитељ синоћне представе Милан Караџић освежио је Гогољев текст елементима карикатуре, на моменте чак и бурлеске, тежећи да изазове смех који се на овом Фестивалу, чији је синоним „Фестивал смеха“, и очекује. У тим иновацијама Караџић је имао меру и успео је да оствари једну чврсту линију коју су глумци доследно следили. Десило се синоћ нешто што ретко полази за руком и много познатијим ансамблима: од првог тренутка успостављен је контакт са публиком, потекао је онај флуид са позорнице према гледалишту, и добијено је много аплауза на отвореној сцени. Представа у којој младожења у последњој сцени утекне кроз прозор и остави уплакану невесту и очајне проводаџије не може рачунати на награду публике за смех. Публика очекује хепиенд у нушићевском стилу, али Караџић није могао да измени тај морбидни крај који је за Гогољеву сатиру неизбежан. Тако смо добили један парадокс – публика се током представе одлично забављала, а на крају су многи који смех цене изнад свега изашли разочарани и дали једној изванредној представи незаслужено ниску оцену. Но, ако неће добити награду публике, вршачка представа конкурише за многе друге. Не би било изненађење ни глумачка награда Томиславу Пејчићу који је глумио младожењу – дворског саветника и зрачио глумачком енергијом чак и у партијама кад није био на сцени, кад се његов улазак на сцену очекивао. Занимљиву глумачку минијатуру остварио је Иван Вуков у улози слуге. Избор музике такође треба похвалити. Она је сугерисала

ширину и моћ Русије, као контраст ситничавим и ништавним људским карактерима које слика Гогољ.

КОМАД КОМЕ СУ „УВРНУЛИ УШИ“ Звездара театар из Београда: ЛАКИ КОМАД Небојше Ромчевића, режија Владимира Јефтовића

Амерички писац Семјуел Клеменс, познатији као Марк Твен, ставио је на почетак свог романа Доживљаји Хаклбери Фина забелешку отприлике овакве садржине:“Ако неко у овој књизи потражи скривене намере, биће најстроже кажњен; ако тражи какву тајну поруку, биће стрељан“. Овакво упозорење требало би да стоји и на почетку Лаког комада Небојше Ромчевића. у овом комаду јефтине измотанције лако је препознати намеру писца да проговори о политичким српским деобама на старе и младе која је у једном тренутку у Србији била веома актуелна, кад су млади били за промене, а стари против њих. Препознатљив је и његов напор да такву поделу учини бесмисленом – тезом да су стари рђави, а млади још и гори, и да се на крају, кад се све помеша и извага, и не зна ко је ко. Но кад је овај текст допао у руке редитељу Др Владимиру Јефтовићу и глумцима Звездара театра, они су му до те мере „увртали уши“ (као што то у представи свастика чини своме зету генералу да би му подигла потенцију), да су тексту порасле не зечије, не магареће, већ уши неке праисторијске животиње, неког диносаура, колико смешног толико и непрепознатљивог. У маниру најбоље београдске хумористичке школе, која је започела са Мијом и Чкаљом па се наставила са Зораном Радмиловићем, Миланом Гутовићем и осталима – глумци Слободан Нинковић, Душанка Стојановић, Олга Одановић, Иван Бекјарев, Драган Петар и Ненад Ненадовић претворили су Лаки комад у завитланцију првога реда у којој је све посвећено смеху. Комад се претворио у неку врсту естраде која у свакој секунди сипа вицеве, досетке и гегове, која се ачи и бенави са свим и свачим. Само београдски глумци оваквог калибра могли су да од Лаког комада створе ово што су створили. Требало би да неки други, мање компетентни, глумци поставе овај комад на сцену па да се разабере сав ужас приче: син без запослења и занимања убија оца генерала и узима на себе његов лик да би могао да прима његову пензију, али на тај начин сазнаје да мора да води 99

љубав са рођеном тетком јер је то са њом чинио његов отац, да је његов отац живео и са његовом женом, односно својом снахом, да снаха не зна да ли је био бољи отац или син, да теча није ништа бољи од генерала, и тако даље. На крају син мора све да их поубија и кад коначно седне у фотељу са својом женом у крилу – експлодира направа коју су сами поставили и све оде у прах и пепео. То је свакако више од комедије апсурда. Ту никакве поруке заиста нема. Али неко ће некад ипак морати да констатује да је овакву комедију могла да напише само генерација која је на сопственој кожи морала да осети последице недостатка било каквог морала: грађанског, хришћанског, патријархалног. Друштва без морала нема, па је експлозија којом се представа завршава можда ипак нека порука.

100

РУЖЕЊЕ НАРОДА Народно позориште из Кикинде: Стихована трагикомедија АТЕНТАТ Милоша Николића, режија Љубослава Мајера

У суботу, претпоследњег такмичарског дана, као „предах“ између две врхунске представе београдских ансамбала, одиграли су Кикинђани своју стиховану трагикомедију под насловом Атентат коју је испевао Милош Николић, а на сцену поставио Љубослав Мајер. Данас се ретко пишу и играју комедије у стиху. Овај класицистички модел комедије очигледно је замишљен као противтежа, као „обезвремењавање“ теме препуне актуелног политичког набоја. Подсмевање глупости народа и актуелној власти није једина, али је најчешћа преокупација комедиографа још од времена Аристофана. Чуди, међутим, количина резигнације и безнађа који бију из овог текста Милоша Николића. Гледаоцу до краја није јасно да ли Николић исмева народ да би га подстакао на буну, или да би му убио сваку идеју о томе. Теза да „краљ не ваља, народ бољег и не заслужује, а они који би да га смене исти су као и он“ превише је политички арчена да би на позорници могла да засмеје гледаоце. Остаје спорна и сама „раблеовска и ренесансна тема“, како вели М. Витезовић, односно да ли сат и по стругања и ковања клозета за краља – без обзира на сочне стиховане језичке досетке које се такође крећу у домену вршења велике и мале нужде – може да забави и разгали гледаоце. Чини се да је и то било у функцији резигнације, а резигнација никад није била твар од које се прави смешно. Прича се своди на то да једни праве клозет за краља, а други раде на томе да он у њега упадне. Другима се намера оствари, али потом морају да љубе краљу усране руке, уз реплику праље да је „све исто, и прљаво и чисто“. Сцена љубљења краљевих руку неодољиво ме је подсетила на једну фотографију коју сам, као студент, видео у излогу „Политике“ 1960. године, на којој један од пучиста љуби ципеле цару Етиопије Хаилу Селасију. Кикинђани су показали да знају да глуме, за духовите реплике и успешне гегове добијали су аплаузе на отвореној сцени, али са таквом причом нису ни могли да очекују више од последњег места. 101

102

БРСТИНА КАО РАДМИЛОВИЋ Народно позориште из Београда: РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА Александра Поповића

Нови глумачки краљеви које ствара Београд доказују да Зоран Радмиловић није био случајност, већ само врх једног таласа који се у београдским глумиштима ваља већ деценијама и моћно хучећи обнавља се са сваком генерацијом. У недељу, последњег такмичарског дана, Народно позориште из Београда приказало је Развојни пут Боре Шнајдера у новој поставци, са Бранимиром Брстином у главној улози. Оно што је пре двадесетак година од Боре Шнајдера створио Бранко Плеша (представа је побрала готово све награде на Данима комедије) створило је од овог комада култну представу, а можда је највише допринело да буде проглашена за „најбољу послератну драму“. Међутим, нова поставка није без шанси да се домогне своје властите славе, понајвише због Бранимира Брстине који глуми у стилу великог Зорана Радмиловића, шармерски и комедијантски, правећи од овог лика позоришну институцију. Пре 20 година то је био храбар текст који је проговорио о комунистичким кадровима као кломферима и шнајдерима који воде државу у пропаст. Уступак тој оштрој критици је био што Бора Шнајдер за своја недела мора у затвор. Данас је то превазиђено, па је нова верзија „дописивана“ тако што се уместо Боре појављује Вита и све почиње Јово-наново. Право дописивање би било да Бора Шнајдер купи диплому на неком радничком или народном универзитету, постане републички моћник и почне да хапси своје опоненте. С обзиром на своја левичарска убеђења, Александар Поповић не би то ни данас написао, али је и са овим што је дао обезбедио себи место новог српског класика комедије. У глумачком ансамблу који се представио готово да није било слабог места, али се чини да су филмски инсерти и честе масовке са играњем непотребно одужиле представу.

103

104

1996. ГОДИНА АЛХЕМИЧАРСКИ ПОСТУПАК РЕДИТЕЉА Народно позориште из Сомбора: КАТЕ КАПУРАЛИЦА, режија Јагоша Марковића

Част да започну овогодишњи јубиларни Фестивал у Јагодини припала је Сомборцима, иначе редовним гостима Дана комедије. Они су извели комад Кате Капуралица у режији Јагоша Марковића. Као какав алхемичар који „бусен траве претвара у злато“, млади редитељ Јагош Марковић претворио је прастари текст Дубровчанина Влаха Стулића, једну приземну, пучку и грубу комедију, у модерну параболу о тежњи ка лепом и узвишеном која лагано расте и расцветава се на самом дну, у муљу и талогу живота. Несрећни, прости и груби пучани, који живе од свиња, запажају то цветање лепоте, следе га и доживљавају праву божанску апотеозу, лично просветљење и катарзу. И најгори су способни не само да доживе лепоту, већи да се сједине са њом и постану део ње. Публика је схватила ову поруку и топло поздравила крај представе, иако је редитељски поступак којим се до овога дошло био и нов и шокантан. Уместо стилизације и естетизације живота који се приказује на позорници, овде је поступак обрнут: све је на „даскама које живот значе“ много горе него што је у стварности – просто, прљаво, одвратно, с натуралистичким, шокантним детаљима. Згуснута ругоба живота ипак не одбија, опстаје као уметност и илузија уз помоћ једног поступка који би се условно могао назвати „тоталним позориштем“, у коме не играју само глумци, већ буквално све што је на сцени, реквизити, костими, сценографија, светло, музика, сам простор заробљен догађањем… А догађање је тако обично и просто и баш зато толико погодно да постане парабола: Лука и Кате желе да удају своју кћер Маре. Друга кћер и син су кретени, Маре је једина која би могла да неког привуче. Та удаја кћери, курвештије која се смуцара са морнарима, та тако обична и људска жеља свих родитеља, полако прераста, у свести тих посрнулих и простих људи, у апотеозу лепоте, у лепоту саму. Кад дође младожења и кад сви запевају песму „Маре, Маре…“, они више нису 105

пијане и грубе животиње, већ људи који воле, осећају и жуде… жуде толико да кољу своју једину кокошку мезимицу да погосте младенце… Жуде толико да заборављају да кокошку изнесу младенцима и трче за њима кад су они већ измакли. Жуде толико да им се на небу, њима неписменима, као рој звезда, причињава слово М – њихова Маре! Јагош Марковић је лепоту насликао кроз ту жудњу да се она достигне. Био је то тежак задатак за невелики ансамбл у коме су доминирала два Јагодинца – Саша Торлаковић и Слободан Тешић, помогнути Бранком Шелић, Катарином Жутић и осталима. Они су то урадили надахнуто и уиграно.

106

ПРЕДСТАВА ГЛУМАЧКИХ БРАВУРА Народно позориште из Приштине: СУМЊИВО ЛИЦЕ Бранислава Нушића, режија Велимира Митровића

Друге вечери Фестивала публици се представило Народно позориште из Приштине представом Сумњиво лице од Бранислава Нушића у режији Велимира Митровића. Ако је значајно како фестивалска публика прима представу – а значајно је – Велимир Митровић је успео да направи добру представу. Већ у првом минуту Милија Вуковић, крушевачки глумац који је овде наступао као гост, успео је да успостави контакт са публиком и измами аплауз. Одмах се видело да ће то бити престава у којој доминирају добро оцртани карактери и која осваја глумачким бравурама. Зато не чуди што су наклоност публике, осим главних актера као што су Јеротије и Вића писар, освојили и епизодисти какав је, на пример, Јоца пандур. Он је са таквим уживањем тукао несрећног Ђоку и трпао у апс газда Спасу и газда Миладина, да је то изазивало нападе смеха у гледалишту. Друга је ствар, међутим, уметнички домет представе који се постиже оваквим поступком који изазива ефекат убрзавања и згушњавања радње, сажимања оног опуштеног, „нушићевског“, лаганог тока радње који подразумева да се ствари истиха „крчкају“ и припремају, да се преокрети полако наслућују и да се ужива у ишчекивању. Митровић је успео да лепи гег на гег и тако је у великој мери нагласио вечно актуелне сатиричне акценте, оне поруге које се односе на подмитљиве чиновнике опседнуте влашћу и новцем, на саму власт опчињену собом, својим преварама, уценама, заблудама. Такво „прегревање“ текста, та филмска брзина којом се смењују секвенце, неминовно је донела и мањкавости које се у оваквој концепцији режије напросто нису могле избећи: сурови и брутални представници власти очас су се претварали у папучаре и разочаране просце којима је једина утеха музика и вино – уточиште боема. Тај спој сурове српске власти и немоћне боемштине дао је овој представи благи укус водвиља који је редитељ још и подвукао уводећи на сцену, на местима где је то било логично, веселу музику.

107

Слабији део ове представе, по мом мишљењу, јесте сценографија. Српска власт како је Нушић слика, и како је редитељ Митровић још више карикира, пре би функционисала испод крушке и крај плота него у сенци високих, прљавих зидова који асоцирају на казамат. Али ваљда је све већ, кад су Нушићеви комади у питању, толико пута испробано да се лутања и експерименти подразумевају.

108

ХРАБРОСТ НАЦИОНАЛНОГ ТЕАТРА Народно позориште из Београда: ДОН ЖУАН од Молијера, режија Петра Зеца

Треће вечери Народно позориште из Београда извело је Молијеровог Дон Жуана у режији Петра Зеца. Свако ко је видео представу морао је да се увери да честе изјаве глумаца и осталих позоришних посленика да воле Фестивал у Јагодини нису самo празна куртоазија и да они заиста, свим срцем, воле ту манифестацију. Јер како, осим толиком љубављу, објаснити ту храброст, тај авантуризам, ту лудост ако хоћете, да се једна престижна престоничка представа са велике сцене недавно обновљеног и суперкомфорног нациоанлног театра премести на не само скучену, већ и технички готово потпуно неопремљену сцену Дома културе у Јагодини! Тешко је и замислити какав је напор учинила техничка екипа Народног позоришта да одигравање ове представе у Јагодини учини уопште могућим. Да је неки други град, или нека друга манифестација била у питању, верујем да би они само слегли раменима и одбили сваки разговор о томе. Међутим, они су ипак овде учинили право чудо, али и велике уступке: представа је у неку руку морала бити прекројена, крај је морао бити измењен, а ефекти који прате представу морали су бити редуцирани. Кад су, коначно, пред саму представу, рекапитулисали збир преосталих техничких могућности и пратећих ефеката, редитељ Петар Зец је морао да каже: „Од представе овде нема ничега осим вас глумаца. Изволите, глумите!“ И они су глумили. Оно што је публика видела, доживела и много пута наградила аплаузима, то је била њихова надахнута глума која је зрачила виртуелном енергијом и која је прешла рампу већ у првом минуту када је Дон Жуан – Тихомир Станић – закорачио у публику занет, обузет енергијом ђавола који и овде, међу публиком, тражи своје жртве. Тешко је, иначе, рећи колико је јагодинска публика, у овако стилизованој представи, у којој су изостали технички ефекти и естетске допуне који су били нераскидиви део целине (игра, музика, побуна природе, бес богова), успела да ухвати и разуме главне нити 109

приче о пороку који се храни људском слабошћу и о рањивој људској врлини коју тешко могу да одбране чак и богови. Без обзира на модерна позоришна средства којима се служио, редитељ је следио ту традиционалну причу и остао веран изворном Молијеровом филозофском ставу.

110

БЕЗ ЗВЕЗДАНЕ ПРАШИНЕ Народно позориште из Крушевца: ТЕАТАР ЧУДЕСА, по мотивима Мигела Сервантеса, режија Милана Караџића

Представу Театар чудеса, по мотивима прича Мигела Сервантеса, Милан Караџић радио је на начин и са намером која је већ много пута виђена у нас – да се у шаљивој необузданости ренесансних комедијица пронађе забава за данашњег гледаоца. Милану Караџићу, очито, позната су готово сва позоришна средства којима се из таквих комада може извући оно што засмејава, којима се, боље речено, они претварају у безвременска, свуда и свагде могућа смешна збивања. Применио је метод такозваног „тоталног позоришта“ у коме се без предаха глуми, игра, пева, где се великом брзином смењују врцаве реплике и глумачки гегови, добро осмишљени, сценски и кореографски уобличени. Проблем је код оваквих представа, међутим, што оне немају онај „дубљи слој“, ону палимпсестну структуру која у сваком тренутку нуди многозначност догађања и увлачи гледаоца у одгонетање, заводи га својом тајном и пружа му сталну радост откривања. Зато су за овакве представе, усмерене „на прву лопту“ потребна глумачка имена велике индивидуалности и личне глумачке харизме. Крушевачко позориште таква имена нема. Глумци су учинили што су могли, чак и више од тога. На неки начин превазишли су сами себе и повремено, нарочито у певаним партијама, приближавали се оном врхунском артизму ради којег вреди овакве представе и правити и гледати. Публика је то одлично разумела и трудила се да узврати благонаклоним аплаузом који је био нарочито дуг и топао на крају представе. Треба рећи, без обзира на већ изречену оцену да је комад прављен са једином сврхом да глумачким враголијама забавља гледаоце, да је крај представе сугерисао нешто што би се, веома условно, могло назвати и алузијом на наше савремене политичке прилике: најпре смо се неспретно и са задњим намерама удварали једни другима, па смо живели у браку пуном лажи, превара и притворности, онда смо навалили да се разводимо, да бисмо на крају запевали песму да је „помирење најбоље решење“. 111

Кажем, ако је ово алузија, она је остала без довољног ефекта, као и цела представа којој је недостајало само мало оног врхунског чара, оне „звездане прашине“ коју у гледалиште могу да баце само ретке глумачке личности, да би била нешто више од просечног остварења.

112

АПЛАУЗ ПРЕ ПОЧЕТКА Београдско драмско позориште: НИКАД СЕ НЕ ЗНА од Бернарда Шоа у режији Мирослава Беловића

Први пут се десило Зорану Ранкићу, Ружици Сокић и Жики Миленковићу да добију аплауз публике приликом уласка на сцену, пре него што су изговорили и једну једину реч. Можда то има везе и са улогама које ови глумци играју у серији Срећни људи, али је сигурно да није само то у питању: први аплауз добио је заправо собар – Зоран Симоновић – кад је показао публици транспарент на коме, на енглеском и на српском језику, пише: Никад се не зна, од Бернарда Шоа. Публика је, већ на основу првих реплика на енглеском језику, сценографије и ове неуобичајене најаве, осетила да је у питању комад необичног шарма. Комади Бернарда Шоа стекли су огромну славу и играју се готово цео један век на свим позорницама света. Овај писац има „супериорни смисао за хумор, огромно познавање људске природе и вештину за духовите дијалоге и узбудљиву драмску радњу“. Сва његова лица имају једну специфичну „ишчашеност“, један шарм који доприноси да их публика убрзо усвоји и заволи. Редитељ Мирослав Беловић је, могло би се рећи, специјалиста за овакве текстове који траже врхунску естетизацију, високи професионализам сваког учесника – „пуно звучање целокупног глумачког инструмента“, како сам каже. Да је у томе у потпуности успео сведоче праве овације којима је ова представа дочекана и испраћена. Публика у Јагодини доживела је шарм Бернарда Шоа у најбољем издању. Правој плејади познатих глумаца, који улогом у овом комаду истичу кнадидатуру за једну од награда, придружују се и млади глумци који конкуришу за награду која се додељује најбољем младом глумцу. Веома зрелом и допадљивом глумом за ову награду кандидовао се и млади Јагодинац Драгиша Милојковић који се појавио у улози Валентијана. Овај талентовани младић недавно је дипломирао на новосадској Академији, у класи Петра Банићевића, а ангажманом у Београдском драмском позоришту и овом улогом винуо се, без икакве дилеме, у праве глумачке звезде.

113

114

ПРЕДСТАВА ЗА БУДУЋНОСТ Југословенско драмско позориште: ГОСПОЂА МИНИСТАРКА од Бранислава Нушића у режији Дејана Мијача

После Златне палме коју је у Кану добио за филм Андерграунд Емир Кустурица је изјавио да су за ту награду најзаслужнији београдски глумци, да су они били онај камичак на ваги који је претегао да између много добрих филмова баш Подземље добије награду и да је београдско глумиште феномен у европским размерама. Да овакве похвале – које нису усамљене – Кустурица није делио куртоазно, доказују београдски глумци свакодневно на свим позорницама где се појављују. Али шта се догађа кад се један одабир најбољих из тог београдског глумишта скупи у једној јединој представи и кад прваци драме пристану да буду епизодисти, као што се то догодило у представи Госпођа министарка коју је извело Југословенско драмско позориште у режији Дејана Мијача? Кад се у мањим улогама, па и правим епизодама, појаве глумци као што су Предраг Ејдус, Даница Максимовић, Бранка Петрић, Милан Гутовић, Јосиф Татић, Бода Нинковић, Бранко Цвејић…? Тада се догађа прави земљотрес, или боље речено вулканска ерупција која готово три сата шаље у гледалиште своју врелу магму позоришне илузије и потреса га до дна душе задовољством уметничког доживљаја. А смех? Он је непрекидно присутан, лица су стално развучена у осмех, а повремено се откине и проломи, као и спонтани аплаузи који су често заустављали глумце и продужавали трајање представе! У насловној улози Живке наступила је Мирјана Карановић, њену кћер Дару глумила је Весна Тривалић, зета чеду Бранислав Лечић, љубавника Нинковића Боја Брајовић, ујка Васу Миодраг Радовановић. Начин на који Мирјана Карановић глуми министарку Живку без сумње представља почетак једног новог живота ове вечне Нушићеве комедије. Међутим, квалитети те глуме долазе до пуног изражаја тек у контрапункту са глумом Весне Тривалић која глуми ћерку Дару на досад невиђен, глумачки бравурозан начин. Мирјана Карановић приказује једну Живку која се коначно пробудила и спознала свој прави, властољубиви карактер, а Весна Тривалић Дару која се буди 115

током саме представе, стално збуњена и запитана усред вртлога догађаја, разапета између љубави према мужу и поштовања према мајци и дому у коме је одрасла. Скуп овако бујних глумачких талената био је за редитеља Дејана Мијача са једне стране олакшавајућа, а са друге отежавајућа околност. Са таквим глумцима Мијач је могао да оствари сваку своју редитељску замисао, али је имао и тешку одговорност да све те јаке индивидуалности уклопи у целину представе. Оцена је да је у томе успео, без обзира што је сваки од епизодиста морао да има „својих пет минута“, што је представу одужило у делу кад је „породица“ на окупу. Дејан Мијач је, разуме се, дописивао Нушића, али, по мом дубоком убеђењу, у оној мери која не штети већ доприноси суштини саме представе и са којим би се, ако сме тако да се каже, и сам Нушић сложио. Мијач је својим редитељским интервенцијама, баш као што су то и глумци учинили својом глумом, померио представу из прошлог у садашње време и то на начин који ће свакако бити камен темељац и за нека будућа тумачења овог српског класика.

116

НАШЕ СМЕШНЕ ПРИЛИКЕ Народно позориште из Ужица: НАШИ ДОЛАЗЕ од Слободана Жикића (ван конкуренције)

Саопштавајући одлуку жирија, глумица Рада Ђуричин је са жаљењем истакла да награда за савремени комедиографски текст није додељена јер ове године на Фестивалу у Јагодини није било савремених домаћих комедија. Да се ово жаљење може протумачити и као оправдана примедба селектору, показала је представа која је, ван конкуренције, уследила одмах после церемоније доделе награда. Комедија књижевника из Јагодине Слободана Жикића под називом Наши долазе, која је пре две године добила прву награду на конкурсу Дана комедије, у извођењу Народног позоришта из Ужица, да је била у званичној конкуренцији – попунила би ову празнину. Жикић је ову комедију писао у најбољој традицији српске комедиографије – од Стерије, Сремца и Нушића, до Аце Поповића и Душана Ковачевића – са луцидним маркирањем актуелних друштвених прилика, са смислом за сликање колоритних, препознатљивих, савремених ликова, са талентом за пародирање и подсмевање које никад не прелази меру и не излази из функције стварања парадоксалних и смешних ситуација. Радња је добро утемељена, ликови срећно одабрани. Један председник општине са својим сарадницима припрема план да дочека групу исељеника која захваћена носталгијом жели да посети завичај у тешким данима политичке изолације и економске блокаде. Ко су ти исељеници? Кад су се иселили? Да ли су отишли „трбухом за сомуном“ или су здимили као политички губитници? Како их дочекати – у старој традицији партизанске борбе и социјалистичке револуције, или по новонасталим тежњама обнове српске духовности и традиције православља? Да ли њима треба давати поклоне, или они нама треба да донесу поклоне? Све су то „тешка питања нашег савременог тренутка“ која председник са групом сарадника, живећи свој бурни живот под санкцијама, бавећи се страначким питањима, ратним профитерством, забављајући се уз клафанску музику и кафанске цехове, не успева да реши – све док исељеници не хрупе на врата и

117

док им председник, збуњен, не каже да се врате одакле су дошли док он не састави „концепт“ за говор. Крећући се у овом оквиру, глумци ужичког позоришта нашли су довољно простора да се размахну, да се уживе у ликове и покажу своје, не мало, глумачко умеће. Посебно се истакао Томислав Трифуновић (још један од бројних јагодинских глумаца који живи и ради ван ове средине) у улози Гаћановића, човека који више брине да ли има нешто да се попије и „ко ће да плати оволики цех“, него како да се дочекају исељеници. Међутим, Гаћановић је такав какав је управо зато што он једини види да је окружен фолирантима, профитерима који на функцијама млате празну сламу гледајући како да ушићаре нешто за себе, који једно говоре а друго раде. Публика је топло примила ову представу и несуздржано се смејала ликовима и ситуацијама који су често имали локалне детерминанте, али чији је уметнички домет универзалан.

118

1999. ГОДИНА СУМЊИВО ЛИЦЕ ИЛИ СУМЊИВ НАРОД Народно позориште из Сомбора: СУМЊИВО ЛИЦЕ од Нушића, режија Јогош Марковић

Фестивалска публика у Јагодини видела је синоћ Нушићево сумњиво лице из једног сасвим личног угла, из угла редитеља Јагоша Марковића. Чињеница да је Јагош Марковић успео да то своје лично виђење Нушића наметне ансамблу који није ни слутио да се Нушић може и тако играти и да створи представу која од првог тренутка зрачи неодољивом магијом игре, сама за себе сведочи да се ради о правом магу позоришне режије. Шта је то Марковић учинио са духовитом Нушићевом причом о полицијском капетану Јеротију који зарад своје „класе“, то јест напредовања у служби, хапси сопственог будућег зета као „сумњиво лице“, непријатеља државе и династије? Учинио је да она зазвучи не као прича о Јеротију, о српској полицијској станици заборављеној негде у простору и времену цивилизације, већ као прича о народу који ствара, обнавља и подржава такву полицију. Шта више, ужива у томе, тера у инат себи и свима, као размажено дете. Такав дубински продор у текст најављује већ у првој сцени ћерка Марица (Ивана Јовановић) својим необичним певањем „Ој Мораво“ из којег избија ничим изазвани пркос и инаћење. Марковић извлачи из текста све што може и нерадо га мења. Ако је Нушић довољно речит у илустрацији онога што Марковић жели да саопшти, он га пушта да прича, уз понеку задршку, акценат, смисаону паузу, гест или мимику. Ако није довољно речит, Јагош Марковић пушта у погон своју позоришну машинерију, снагу свог добро уобличеног „тоталног позоришта“ у коме игра све и истовремено – покрет, простор, сценографија, говор, музика, светлост – и онда дописује слике без речи: на пример сцену кад газда Спасоја свлаче службеници отимајући му капут, прслук, кошуљу... Мање-више на тај начин остварене су кључне сцене ове представе у којима само привремено има оних који заповедају, оних који слушају, оних који муче, оних који су мучени, оних који бију и оних који су бивени, оних који добијају и оних који губе, сцене у којима се већ следећег тренутка све изокрене па мучени муче и бивени бију, они што су 119

добијали губе а они што су губили добијају. Сви се са задњом намером упуштају у игру, сви прихватају њена сурова правила да нема ничег светог до сопственог добитка, кад губе трпе, кад добијају ликују. Народ стално ишчекује од власти неку привилегију, па иако га она углавном само злоставља, шутира и избацује из канцеларије, увек је спреман да се радује кад се власт радује, да с њом запева веселе српске бећарце, да заигра и зашенлучи. Понекад, кад су недовољна сва маштовита редитељска средства којима се служи, Јагош Марковић дискретно дописује Нушића. У представу је уведена једна грађанка, на пропутовању, са коферима, занета у своје мисли и одсутна, случајно залутала овде из неког другачијег и удаљеног света. Она чека неку дилижансу да отпутује и не учествује у том циркусу. Али кад види како на крају тај народ пређе преко свега и весело се ухвати у коло са том својом веселом полицијом, она полуди, потегне флашу ракије, потегне па је попије. Али не буде ни мртва ни пијана. Чудо је већ захватило и њу. Потегне на себе пиштољ – он не опали. Покуша да задави саму себе, али, наравно, не успева. Она се онда ухвати у коло па заигра и запева са осталима. Порука за крај припала је ипак Јеротију који веселећи се и пуцајући из пиштоља убија свог будућег зета Ђоку. После тренутка ледене тишине он изговара само једно кратко „јаој“ којим Марковић као да хоће да каже да је ђаво однео шалу и да би неко озбиљан морао да се позабави народом који се шегачи својом судбином, који из самог средишта свога духовног бића репродукује сулуде и самоуништавјуће односе. За јагодинску публику посебну драж имала је чињеница да је насловну улогу Јеротија играо њихов суграђанин Саша Торлаковић и то на начин који га потврђује као вансеријског позоришног уметника, способног и за овако сложене глумачке задатке, као и чињеница да су у овој сјајној глумачкој екипи још два члана из Јагодине: Срђан Алексић (Жика) и Ивана Јовановић (Марица) Рецимо нешто и о сценографији: она је стара, распаднута, огуљена и изакана, али није старинска, реч која њој одговара је контејнерска. Скрпљена је с конца и конопца и има улогу да нагласи безвременску или боље рећи свевременску димензију поруке.

120

121

ЧЕКАЈУЋИ ДОБАР ТЕКСТ Народно позориште из Шапца: КЛАНАЦ, комад Жељка Хубача, режија Љубослав Мајера

Синоћ се представило Народно позориште из Шапца комедијом под називом „Кланац“ Жељка Хубача, у режији Љубослава Мајере. Кланац је неко место у коме се заглавио изанђали, расходовани провинцијски воз који узалуд чекају кмет, начелник полиције и жандари с једне и банда пљачкаша са друге стране. Први, да побегну из убоге провинције у неки бољи живот са златом опљачканим од народа, а други да опљачкају од њих то злато и наставе да живе као поштени и угледни лопови. Воз не долази, тако да је алузија на чекање Годоа потпуна. Редитељ Мајера и веома уигран шабачки ансамбл надали су се да ће у међувремену, док чекају на мали бедни воз, успети лепо да забаве публику. Они су започели завитланцију у маниру бурлеске коју негују већ годинама и којом су досад чак четири пута из Јагодине односили статуету „Јованча Мицић“ коју им је публика додељивала за најсмешнију представу. Међутим, иако им није недостајало умећа, чини се да је овај пут текст пружао премало и да су глумци у жељи да овај недостатак надокнаде својом игром често претеривали. Кад је понестајало врцавих дијалога и реплика, смешних обрта и изненађења, пљуштали су шамари, псовке, јефтини и вулгарни, кловновски гегови. Иако су се својски трудили, глумци су ипак, до самога краја, остали заглављени у једној недомишљеној представи, баш као и воз који су чекали. Публика је ипак била задовољна учинком врсних комичара, својих старих знанаца, па их је на крају представе наградила богатим аплаузом.

122

ХУМОР БЕОГРАДСКЕ ШКОЛЕ Фави театар из Београда: ВИДИМО СЕ У ДЕН ХАГУ, комад Радослава Павловића

Београдски хумор, који су неки крстили и као београдску школу хумора, био је познат и имао високи рејтинг у бившој Југославији. Карактеристика тог хумора била је одсуство такозваних табу тема и моћ да се подсмехне свему и свакоме. И још нешто, веома битно: несумњив таленат оних који тај хумор стварају, таленат који поседују само они расни кафански шерети који смишљају вицеве док бомбе падају. Распадом Југославије тај хумор није замро, већ је само добио нов материјал, нове теме, нове сокове за своју враголасту машту и јетку жаоку. Репрезентативне одлике тог хумора поседује у изобиљу представа Фави театра из Београда, комедија „Видимо се у ден Хагу“ Радослава Павловића коју смо имали прилике да гледамо. Слика је била: препуна дворана и загрејана публика, али не само од грејања које ове године ради и предобро, већ и од необузданог смеха и врућих аплауза. Може неко рећи да се ради и о чисто „тезгарошком“ комаду, комерцијалном хумору који се прави у серијалу (“Шовинистичка фарса четврти део“), на актуелне теме и за дневну употребу. Међутим, такве треба подсетити да су потпуно идентичне примедбе својевремено, од стране „великих“ критичара, упућиване и Нушићу и да је баш из тих разлога често овај великан скидан са репертоара Народног позоришта. Али забрана је трајала само дотле док управник не би завапио: „Авај, дајте ми Нушића, каса ми се испразнила!“ Дакле, онај који уме да прави овакве шале на дневно актуелне теме, које публика тако лепо прима и којима се тако слатко смеје, не може бити за једнократну употребу, виц у паузи између две народне песме. Уосталом, ако баш хоћемо, комедија Радослава Павловића није без поруке. Она гласи: сви људи су исти док неко моћан не почне њима да манипулише и различити су све док дозвољавају да буду манипулисани, а кад успеју да то схвате и да се тога ослободе – опет постају исти, способни да се разумеју и да живе заједно А кад то у овом комаду схвате један љути Србин, један задрти Хрват и једна

123

препотентна припадница светских моћника, иначе судија Хашког трибунала, онда ће то моћи ваљда и сви други. Није рђаво, баш поводом ове представе, подсетити да је велики немачки писац Хајнрих Бел говорио да се зло не може победити док се не исмеје. Слушајући публику у Јагодини како се смеје на духовите жаоке упућене свима редом – а никог нема да их не заслужује – помислио сам колико је дубоко био у праву. Ништа лековитије од правог смеха. Актери ове представе, Јосиф Татић, Предраг Ејдус и Тања Бошковић, били су на висини свог реномеа.

124

ПРИЧА О СКОРОЈЕВИЋИМА Народно позориште из Крушевца: ПУТОВАЊЕ ГОСПОДИНА ПЕРИШОНА, комедија Ежена Лабиша, режија Милан Караџић

Синоћ је на Данима комедије у Јагодини крушевачко позориште приказало „Путовање господина Перишона“, лаку салонску комедију француског писца Ежена Лабиша коју је редитељ Милан Караџић улепшао театарским стилизацијама, сјајним костимима и допадљивим сонговима и тако је скренуо мало и на мјузикл. Али ма како улепшана, ова прича о богаташу скоројевићу из прве половине прошлог века деловала је превише углађено, скрупулозно, префињено и успорено. Богаташ бивши колар који испуњава жељу ћерки и супрузи да путују у Швајцарску, удварачи џентлмени који се не туку због девојке већ пружају један другоме руку, увређени који примају извињења... Највећа подвала је ситна позајмица ради зеленашења, отимање ситниша из руке и нељубазна послуга, а разлог за озбиљан сукоб је увредљива реч записана у књизи утисака. Заиста, и поред лепе музике, лепих костима и лепог певања, добро уиграног крушевачког ансамбла, са гостима Милутином Караџићем и Горицом Поповић на челу – премало да се данашњи гледалац увуче у једноставну причу о томе како човек не воли онога који га спасава, јер се тако осећа пониженим, а воли онога кога је спасао, јер му то пружа прилику да се хвалише у новинама... А онда сам помислио како и ми данас имамо богаташе скоројевиће и покушао да замислим господина Перишона како вози велики џип „пајеро“ и разговара малим мобилним телефоном, његову жену како, без обзира на личне димензије, носи кратку и узану сукњу, дебеле златне бразлетне и ланце, собарице као жестоке, ошишане и тетовиране момке – и представа ми је наједном изгледала савремена и занимљива. Заиста, како се неке ствари тешко мењају и како неке поруке имају вечну актуелност! Ево, погледајмо те наше данашње скоројевиће: колико се они жестоко боре да унапреде привређивање, каквим се све ризицима и опасностима излажу. Свкодневно читамо у новинама како су некога од њих убили на вратима стана или фирме, киднаповали, опљачкали. Колико су они пута, упркос свему томе,

125

помогли разне институције, појединце у невољи, добротворне акције, па ипак ми њих не волимо, говоримо и мислимо о њима ружно. Колико асоцијација може да изазове једна мирна, весела прича о доброћудном скоројевићу Перишону! Па кад боље размислим, то уопште није лош комад. Напротив!

126

НАПОМЕНА: Овај рукопис није до сада објављиван. Ово електронско је истовремено и његово прво издање.

127

Садржај ПРЕДГОВОР ДАНИ КОМЕДИЈЕ 73. ФЕНОМЕН ИЗИГРАВАЊА НЕПРОЛАЗНА САТИРА СМЕШНЕ СЛИКЕ И ПРИЛИКЕ ПОЗОРИШНО СЛАВЉЕ МАЕСТРАЛНИ АГАТОН ТОРИ РАЗОЧАРАО МИЈИНО ПУТОВАЊЕ ПРЕДСТАВЕ ИЗ 1974. БЕЗ ДИСТАНЦЕ ОД ТРИВИЈАЛНОГ УСПЕХ ПЕНДУЛЕ И АМАТЕРА ТРАГИЧНА МИЈАЧЕВА ФЕМА САТИРА УЛЕПШАНА ИГРОМ И ПЕВАЊЕМ ГОЛДОНИ КАО ДАЛМАТИНАЦ УСПЕХ СОПСТВЕНИМ СНАГАМА ЛЕПО ПРИМЉЕН МОЛИЈЕР НА МАКЕДОНСКОМ ЗВЕЗДА – СЛОБОДАН ЂУРИЋ 1984. ГОДИНА Тринаести Фестивал Дани комедије У ЗНАКУ „ЈОВАНЧЕ“ – БЕЗ НУШИЋА 1985. ГОДИНА БЕЗ КОМПЛЕКСА О ПОРАТНИМ ГОДИНАМА НЕУСПЕО САВРЕМЕНИ ВОДВИЉ ГРОТЕСКА КОЈА СЛИКА НАШЕ МАНЕ КОМАД БЕЗ ПОШТЕНИХ И ЧАСНИХ РУГАЊЕ НАШЕМ МЕНТАЛИТЕТУ ФЕЈДО БЕЗ ПУЦЊАВЕ И УБИСТАВА СМЕХ ЗА САМООСВЕШЋЕЊЕ 1986. ГОДИНА ПАС КОЈИ ЈУРИ СВОЈ РЕП ДЕМОНСТРАЦИЈА ДОБРЕ ГЛУМЕ НИШКА „МАЛА ФЛОРАМИ“ ДРАЖИ НЕДОВРШЕНЕ КОМЕДИЈЕ ЧАРОЛИЈА ПРИЧЕ И ЗВУКА КОМАД БЕЗ РАДЊЕ КРУШЕВАЦ СПАСАВА ЧАСТ ПРОВИНЦИЈЕ 128

3 5 7 8 9 10 11 13 14 16 18 19 20 21 22 23 24 31 33 35 37 39 41 43 45 47 48 50 52 54 56

1988.ГОДИНА ИСМЕВАЊЕ НАРАВИ И ИСТОРИЈЕ ЧУДО НАЗАДОВАЊА И ОСИПАЊА НЕИЗНЕВЕРЕН ВЕЧНИ НУШИЋЕВ ШАРМ САТИРА НИКЛА ИЗ СВАКОДНЕВИЦЕ РАЗОЧАРАО ЕКСПЕРИМЕНТ СА НУШИЋЕМ КОМЕДИЈА О УМЕТНОСТИ СОПСТВЕНО ВИЂЕЊЕ ТИРАНИЈЕ 1993. ГОДИНА СЛАБАШАН НУШИЋЕВ ВОДВИЉ ПРЕДСТАВА ЗА НЕКО ДРУГО ВРЕМЕ ПАРАБОЛА О ЉУДСКИМ СУДБИНАМА РОМАНТИЧНА СЛИКА МАРГИНАЛАЦА КАО ПОЗОРИШНА АРХЕОЛОГИЈА УСПЕЛО ПОСРБЉАВАЊЕ ЕНГЛЕЗА ГОНЦИЋЕВ НАИВНИ И ЛУКАВИ ЈОВАНЧА МУЧНА И НАТЕГНУТА ПРЕДСТАВА 1994. ГОДИНА ИЗНЕВЕРЕНИ ФЕЈДО НАЦРТАНИ СНОВИ АЛЕГОРИЈСКА ДИМЕНЗИЈА НУШИЋА СМЕХ ЈАЧИ ОД МУДРОСТИ МЛАДИ ИСКОРИСТИЛИ ШАНСУ КАЗНА ЗА ПРЕТЕРИВАЊЕ ЗЛОЧИН ВАРАЊА НАРОДА 1995. ГОДИНА ЉУБАВ ЈЕ ЖИВОТ, МРЖЊА СМРТ АМБИЦИОЗНО ЗАМИШЉЕНО ИСМЕВАЊЕ ТЕЖАК, БАЛКАНСКИ ФЕЈДО ПАРАДОКСАЛНИ УЧИНАК КОМАД КОМЕ СУ „УВРНУЛИ УШИ“ РУЖЕЊЕ НАРОДА БРСТИНА КАО РАДМИЛОВИЋ 1996. ГОДИНА АЛХЕМИЧАРСКИ ПОСТУПАК РЕДИТЕЉА ПРЕДСТАВА ГЛУМАЧКИХ БРАВУРА ХРАБРОСТ НАЦИОНАЛНОГ ТЕАТРА БЕЗ ЗВЕЗДАНЕ ПРАШИНЕ АПЛАУЗ ПРЕ ПОЧЕТКА 129

58 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 71 73 74 75 77 79 81 83 85 87 89 91 93 95 97 99 101 103 105 107 109 111 113

ПРЕДСТАВА ЗА БУДУЋНОСТ НАШЕ СМЕШНЕ ПРИЛИКЕ 1999. ГОДИНА СУМЊИВО ЛИЦЕ ИЛИ СУМЊИВ НАРОД ЧЕКАЈУЋИ ДОБАР ТЕКСТ ХУМОР БЕОГРАДСКЕ ШКОЛЕ ПРИЧА О СКОРОЈЕВИЋИМА НАПОМЕНА:

130

115 117 119 122 123 125 127