Da li je srbija sugava by Borislav Radosavljevic

Борислав Радосављевић

ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА ШУГАВА

ТВ коментари 2001–2003.

E-издање 2016.

ШТА КРИЈУ РЕЧИ

Ево и на измаку друге недеље не стишавају се одјеци два велика сукоба у оквиру ДОС-ове власти у Србији. Одјеци и не треба да се стишају. Напротив, они и даље завређују нашу пажњу јер је њихова суштина таква да открива тужну чињеницу да нова демократска власт у Србији бујицом слаткоречивости прикрива одсуство сваке намере да усагласи своје речи и дела. О чему се ради? Гувернер Народне банке Млађан Динкић оптужио је српског премијера Зорана Ђинђића да је извршио притисак на председника Привредног суда да поништи избор новог директора Поштанске штедионице и отвори предликвидациони поступак ове финансијски вероватно најјаче српске институције. Тај поступак Динкић је назвао скандалом. Премијер му, наравно, није остао дужан и одговорио да „неће нико са савезног нивоа да управља Србијом“, шаљући тако узгред и поруку председнику Војиславу Коштуници, а и Динкићу даље – да му то није први пут да се меша у ствари које га се не тичу. Динкић је ово прокоментарисао са доста ироније да је „Лаки мало нервозан“. Питање је, међутим, да ли је премијер само нервозан или нема одговоре на бар два неизбежна питања. Прво је: како се гувернера Народне банке не тичу Поштанска штедионица, банке и друге финансијске институције. А друго: зашто се са савезног нивоа не може управљати Србијом? Да ли то значи да савезни органи треба да управљају Црном Гором и Косовом, то јест ако могу, ако им то буде омогућено, а Србију да препусте њеном премијеру Зорану Ђинђићу? Постоји и треће, још важније питање, али оно је суштина и другог спора који се такође десио прошле недеље али још увек заокупља нашу пажњу. Посланици Демократске странке Србије, дакле странке председника Југославије Војислава Коштунице коме српски премијер на овакав начин шаље поруке, нису у Парламенту хтели да гласају за министра правде Владана Батића чију су смену тражили Радикали. Министар Батић није смењен, али остаје чињеница да једна велика странка у ДОС-у није хтела да га јавно подржи. Тиме су, разуме се, отворена многа питања, али ми бисмо овом приликом да поставимо само оно најважније које у овом случају гласи – како се постаје 3

министар правде, а у оном мало пре реченом – како се постаје директор Поштанске штедионице? Реч је о одсуству било каквих критеријума за избор људи за најзначајније функције. Могу Динкић и Ђинђић да се препуцавају колико год хоће, нама то може бити забавно или тужно, али ми и после свега нећемо знати која је личност погоднија да води Поштанску штедионицу. Није било никавог јавног конкурса за то место, није тражена никаква школска спрема, никакво искуство, никакав програм рада, план развоја. Нико није тражио личност која ће унапредити пословање Поштанске штедионице и учинити да њеним бројним штедишама повећа камате. Све се своди на то да ли ће нови директор Штедионице бити Динкићев или Ђинђићев човек. А тек шта рећи за функцију министра правде? Који су услови потребни за ово високо и престижно место у влади сваке земље на свету, па и земље Србије? Било би, чини се, природно да на то место дође човек великог личног и друштвеног интегритета, са великом судијском праксом, који је прешао пут од судијског приправника до судије Врховног суда. У нашем случају, међутим, било је потребно да човек има титулу доктора правних наука, искуство референта и адвоката и да буде председник једне мале странке која је чланица владајуће коалиције. Доктора правних наука и адвоката у нашој земљи има много, а и председника разних партија такође. Зашто је избор пао баш на Владана Батића, никада јавно није речено. Све је скувано у неким тајним кухињама, баш као што се то радило и у бившем режиму који је народ срушио кад му је вода прешла преко главе. Нова власт нам прокламује Европу, али се и даље служи азијатским методама. Нове српске паше покушавају да створе себи пашалуке и поданике. То је суштина неспоразума који су се догодили међу ДОС-овим функционерима и посланицима. Бадава они вичу: овај је бољи, онај гори, овај може, онај не може. Нека нам кажу какав човек за које место је потребан, а ми ћемо га онда лако пронаћи и сами. Одсуство намере да нам то кажу открива њихову жељу да јачају сопствену, ауторитарну власт против које су се и они до јуче борили. А ми ћемо, изгледа, морати и даље.

МРАЧНО ЛЕТО

Помањкање струје усред топлог кишног лета, кад су акумулације пуне а потрошња сведена на минимум, постало је специјалитет Србије. Директори Електропривреде Србије излазе пред телевизијске камере, показују нам некакве ко зна када и ко зна у каквој прилици поломљене роторе електричних турбина и објашњавају да су такви кварови нешто сасвим нормално и уобичајено, те да је, према томе, и несташица струје усред лета сасвим логична и природна ствар. Потребна је, заиста, велика доза храбрости да се овако нешто изјави нацији чија је једна половина сваке ноћи у мраку. Док размишљам одакле тим људима та храброст која се граничи са дрскошћу, пада ми на памет министар Ђелић и његово такође лудо храбро обећање да ће баш тој истој Електропривреди Србије увести платне разреде да би им смањио високе зараде и том разликом повећао плате просвети. Нису ли ове две храбрости у некој узрочно-последичној вези? Не кажем да просветним радницима нису потребне веће плате, али се питам како се стручњаци и радници електропривреде – инжењери, оператери, програмери, монтери, рудари – сви они који ноћу и дању хране и одржавају та моћна постројења која стварају електричну енергију, могу угурати у платне разреде? Нису ли овај мрак у Србији и ове сулуде изјаве челника ЕПС-а један очајнички покушај да се спречи потез који ће већ прилично ослабљену, порушену и запуштену електропривреду дефинитивно одвући у понор? Причамо о томе да су у електропривреди потребни велики напори да се она доведе у ред, а људима који треба да уложе те напоре – смањујемо плате! Са ким од нас ту нешто није у реду? Министар Ђелић јесте стручњак за финансије, али није за привреду, поготову за привреду у овако тешком стању, а није ни психолог. Њему може изгледати сасвим логично да се узме тамо где има мало више и да се помогне онима који имају мање, али неко би морао да му већ једном каже да је управо таквим методама бивши режим упропастио и оне гране привреде које су још увек могле да раде успешно, па међу њима и електропривреду.

Оно што је министру Ђелићу, који је своја животна и радна искуства стицао у Паризу, веома логично, електропривреди је нелогично. Она је вероватно очекивала да ће јој нова демократска власт у Србији коначно дати шансу да послује тржишно и да се опорави од удараца које јој је задавао бивши режим. Гарави рудари који копају угаљ под земљом неће моћи да схвате, чак и ако их буду добили, шта су то платни разреди.

ВЕСЕЛИНОВ КАО КАРДЕЉ

Умерена зима, рано пролеће и много влажних и топлих дана погодовали су пшеници. На пољима Србије она је у пуном класу. Понегде већ и жути. Очекује се добар род. Сељаци, међутим, не трљају руке и не радују се. Напротив, многи од њих се нервирају, пишу држави петиције и протестују. Разуме се, не због доброг рода, већ због цене коју је држава вероломно још једанпут снизила уочи саме жетве. Министар пољопривреде Драган Веселинов, који је на ову функцију изабран, изгледа, по географском принципу, јер потиче из Војводине која је аграрни крај, па се ваљда сматра да тамо свако дете познаје добро проблеме аграра и свако може бити министар, обећао је пред сетву да ће откупна цена пшенице бити 11 динара. То је поновио и кад су сељаци куповали скупо вештачко ђубриво за прихрањивање усева. Сада, кад су сељаци уложили све што је неопходно и кад треба да наплате своја улагања и свој труд, министар пољопривреде, професор политичких наука Драган Веселинов, каже да ће за државу Србију килограм пшенице прве класе вредети само седам и по динара. А пошто се зна да у прву класу пшенице иде само десет одсто рода, а све остало у другу или трећу, то значи да ће највећи део сељацима бити плаћен по цени од шест и пет динара по килограму. Та цена не може да покрије ни уложена средства у семе, ђубриво и обраду земље, а о сељачком труду и зноју да се и не говори. Зато се сељаци не радују добром роду већ се љуте и протестују. Њихова љутња је утолико већа што није први пут да су на сличан начин преварени и што је нова власт обећавала да ће једном занавек прекинути такву праксу. Бивши режим често није плаћао чак ни ону минималну цену коју је обећао, па је после ласкао сељацима да су на својим леђима изнели терет санкција и спасли народ од глади. Због таквог цинизма народ је и окренуо леђа бившем режиму, о коме више и не треба трошити речи, али и овај нови изгледа више воли да иде утабаним стазама преваре и отимачине, које је зацртао још чувени „идеолог“ Едвард Кардељ, него да испоштује пољопривредне произвођаче од којих зависи стабилност целе нације. 8

Ја разумем да је затечено стање тешко и да у буџету може бити да нема довољно пара за откуп пшенице по обећаним ценама. Али тај проблем морају да реше они који су преузели власт и обећали да ће ову земљу водити стручни и способни људи. Неко стручнији од Веселинова, макар и не био из Војводине, можда би тај проблем успео и да реши.

МАМА, БИЈЕ МЕ ЂИНЂИЋ!

Београдски таксисти ангажовали су Саобраћајни институт при београдском универзитету, дакле једну стручну и компетентну организацију, да им уради елаборат о томе како да уреде своју такси службу тако да и грађанима Београда и таксистима буде добро. Да Београђани плаћају јефтин такси, а таксисти да имају пристојне зараде. Ситуација у здравству Београда па и целе Србије није ништа боља, ако није и много гора, него у такси служби. Лекари и здравствени радници такође су веома незадовољни својим положајем, а и грађани њиховим услугама. А ипак нико од лекара или здравствених радника није се још обратио некој научној установи да уради елаборат како да се то стање поправи и да свима буде боље. Таксисти по природи свога посла немају неко баш превисоко образовање, као што их имају лекари и друго медицинско особље, а немају ни нека јака струковна удружења, па чак ни своје министарсатво ни свога министра. Лекари све то имају, али од свега тога изгледа да им је слаба вајда. Њихов актуелни министар Обрен Јоксимовић како стане пред телевизијске камере, тако почне да запомаже: Мама, бије ме Ђинђић! Нас, међутим, не интересује да ли њега бије или не бије Ђинђић, да ли га гуши, омета, саплиће, или му ради шта друго. Нека тај проблем решава Обрену његова мама. Ако је има. Нас интересује како да здравство буде боље и да нас боље лечи. Ако то зна, нека каже, ако не зна – нека нађе ко зна, као што су то урадили таксисти, па нека му он каже. Али проблем са господином Обреном је тај што он никад неће да призна да нешто не зна, већ напротив – тврди да све зна боље од других. Лекарима је сад горе него таксистима. Они могу да питају онога ко зна, лекарима то министар забрањује, јер тврди да он све зна и нема потребе да се било ко распитује около. На пример, сви знамо да су шангајски лекови увезени без атеста и да их лекари прописују као мачку у џаку, понекад и са непријатним последицама, али господин Обрен каже да ту све штима, а једино нови увоз квалитетних европских лекова не може да дозволи да не би неко узео провизију и обогатио се. Иако смо се сви годинама борили за то да у 10

сваком послу постоји провизија и да свако ко ради треба и да се обогати, господин Обрен се плаши од тога као ђаво од крста. Нека народ умире без лекова, само да не буде провизије. Приватизација фабрика лекова такође би могла да реши проблем снабдевања, али господин Обрен и због тога има немирне снове. И за ону једину фабрику која је давно приватизована, Ај Си Ен Галенику, он тврди да није приватизована, да и она припада нашем опљачканом здравственом фонду. А то што сад та фабрика којој је тако оспорио власништво не може да ради, њему је јако жао. Нека се болесници снађу док њега жалост не прође. Недавно су се побунили неки синдикати у здравству што је постављао директоре неких установа а да никог из колектива није питао. На те оптужбе господин министар Обрен је озбиљно подигао тон, рекао да тих синдиката има много, да није њихово да постављају директоре, да је време самоуправљања прошло и да он има дискреционо право по закону да поставља кога хоће и како хоће. То је, наравно, све тачно, али по ком закону? По оном закону због којег је народ петог октобра запалио Скупштину и Телевизију и био спреман на све и свашта да они који су такве законе доносили нису брзо признали пораз. Ето, на тај закон се сад позива господин Обрен. Једном приликом, кад се дискутовало да ли регионални здравствени центар треба да буде у Ћуприји или Јагодини, сећам се, Ћупричани су изјавили да је Здравствени центар за њих оно што је Фабрика каблова за Јагодину. Дакле, организација која много зарађује. Требало би сад неко да оде код Министра Обрена па да му то каже. Здравство данас може да буде наша највећа шанса за Европу, наша најпрофитабилнија привреда. Ми имамо врхунске лекаре и медицинске раднике. Треба направити маркетинг и понудити наше услуге Европи и свету. За почетак, бар оних милион и по наших радника у Европи почело би да користи те услуге. Да би се то организовало нису потребни чак ни неки посебни институти ни нека посебна памет. Можда је то познато чак и министру лично. Али у том случају опет би неко могао да узме велику провизију и да се силно обогати, а министар Обрен је алергичан на богаћење. Нека му народ има лоше здравство, али је бар поштено сиромашан и лекари немају провизију.

КАКО НАСЛЕДИТИ ПОКОЈНУ ДРЖАВУ

Србија никако да се окани неких великих националних и светских тема. Најпре смо живели неравноправно у оној великој држави па смо почели да се боримо за своју правду. Наша правда, туђа кривда, па смо се тако замерили великим светским силама које су почеле да нас мрзе. Милошевић је онда почео да нас брани од њих. Сад су светске силе наједном заволеле нас, а почеле да мрзе Милошевића. Ми смо стали да бранимо Милошевића од њих. Радије бисмо да га ми држимо у затвору него они. Како је он нас одбранио – видели смо, а како ћемо ми њега одбранити – и то ћемо видети. Народ те велике националне и светске теме и те како занимају, али има један мали проблем: он живи све горе и горе. Народ би хтео да се прича и о оним великим фирмама у којима је некад радио и лепо зарађивао, али власт о томе прича само у предизборној кампањи, после јој се завеже језик. Сећам се, на пример, како је Шешељ обећавао чим дође на власт да ће крагујевачку „Заставу“ да поклони Јапанцима за један динар да они у њој производе „мазде“ или „нисане“, али чим је ушао у владу, све је заборавио. И ДОС је у предизборној кампањи помињао и „фолксваген“ и „пежо“ и „рено, али чим добио власт и он се ућутао. Фабрику каблова у Јагодини, руку на срце, нико није ни помињао. Хранитељку Поморавља као да су сви заборавили и сви дигли руке од ње. Она тавори са око десет посто искоришћених капацитета, производи неке каблиће за кућне инсталације и сања о некадашњој моћи и слави кад је правила подморске каблове и осветљавала јадранска острва Брач и Шолту. Да би се тај гигант оживео, кажу, мора се најпре донети закон о приватизацији. Али пре тога мора се донети закон о банкама, па закон о дуговима, да се намире те страшне дубиозе, па закон о радним односима, да се зна ко може на улицу ко не може...Не липши магарче до зелене траве. Много тога мора, а Фабрика каблова пропада већ 15 година. Међутим, нити јесте, нити мора да буде баш све тако. Приватизација има веома сложене и различите облике који под именом стимулација, удруживање рада и капитала, заједнички пројекти и друго, функционишу и у свету и код нас и није потребан 13

никакав нови закон да би се они применили. Није приватизација само кад неко дође, извади паре и купи Фабрику каблова као кило парадајза на пијаци. Приватизација је и кад група менаџера изучи тржиште, види које каблове може најбоље да прода, узме најбоље инжењере и раднике, договори се са Фабриком, региструје пројекат, пронађе најповољнију банку која ће све то да финансира. Роба се онда произведе и прода и свако узме свој део профита. А они делови Фабрике за чије производе свет није заинтересован, оду у стечај па их откупе они који желе и могу да се шире. Тако се то ради у свету и није то неко посебно знање. То је азбука тржишне економије и знају то хиљаду пута боље и од мене и од вас, поштовани гледаоци, и они који данас имају власт у Србији. А зашто тако не раде, већ, као и бивши режим, желе за кешовину да распродају оне фабрике које уопште нису у кризи и које добро раде, као што су цементаре на пример, то заиста не знам. Зашто је неопходно да Французи производе наш цемент па да га продају нама, уместо да га ми производимо и продајемо њима, то већ није азбука тржишне економије него нека виша математика у коју се ја, морам да признам, слабо разумем.

НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС ЛАЖЕ

Има много ствари које је бивши режим започео и које би требало наставити, јер немају никакве везе са политиком и политичким странкама. Имају везе са нама, са народом, са најважнијим националним интересима. Једна од тих важних ствари јесте изградња станова за младе брачне парове. Идеја је потекла због нерешеног стамбеног питања великог броја младих полицајаца и војника који су ратовали и гинули на Косову, али се мора проширити на све младе брачне парове без стана ако желимо да победимо белу кугу и да звонки дечји смех поново оживи наше школе и улице. Међутим, ДОС-ова власт у Србији, забављена собом и питањем како да даље опстане, потпуно је заборавила на ову ситницу. Проблеми нису мали и могу потпуно да разумем оне на републичком, а поготову на савезном нивоу. Они морају да поштују приоритете и питање станова можда им се померило негде сасвим на крај списка. Али то питање станова може, а ја мислим и мора, да се решава на нивоу општина, а не на нивоу федерације и републике. Али ја не видим никакву иницијативу у општинама. Оно што је кренуло – стало је и заборавило се. А ниједан нови председник општине, који се заклињао да ће бити демократа и бринути за народ, није још увек одржао ниједан састанак са младим брачним паровима, да их бар пита шта мисле како би њихово питање могло да се реши. И председници општина, изгледа, више воле да се пачају у савезне него у своје, локалне послове. Јер изградња станова не почиње тако што неко „одозго“ пошаље огромне количине новца и нареди изградњу. Земљом располажу општине, а и стручњацима који граде пројекте. Многи брачни парови већ су били спремили новац за учешће у изградњљи и сад га чувају не знајући коме да се обрате. Ја им саветујем да се обрате свом актуелном председнику општине и да му кажу да нико нема права да лаже свој народ.

ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА ШУГАВА

Недавно је, очигледно љут и нерасположен, на једној конференцији за штампу, пред новинарима, Небојша Човић узвикнуо: Па није Србија шугава земља, да сви беже из ње! Ја мислим да је господин Човић, тако у љутини, погрешио. Хтео је ваљда да каже да Србија НЕЋЕ БИТИ шугава земља па да сви беже из ње. Јер Србија данас јесте, ако ћемо остати код вокабулара господина Човића, шугава земља, или некаква друга земља, али у сваком случају земља у којој су многе ствари постављене наопако. То је земља у којој се на власт долази из затвора, а кад се сиђе са власти – опет се иде у затвор. Наши комунистички лидери су се хвалили тиме како су робијали, а Војислав Шешељ и Вук Драшковић се тиме хвале и данас. У нормалним земљама такве би вероватно послали на посматрање а не у скупштинске клупе да заступају народне интересе. Бивши председник Србије Иван Стамболић је киднапован испред сопствене куће и никад није нађен. Влада Србије управо је синоћ прекинула вишемесечно нагађање хоће ли бившем председнику Србије и Југославије Слободану Милошевићу бити суђено овде или у некаквом Ден Хагу. У нормалној земљи на високе државничке функције долази се са престижних светских универзитета, а са високих положаја се опет враћа на те универзитете, или у институте који се брину за национални интерес. Да знање и искуство буду и даље у служби народа. Јесте, господине Човићу, погрешили сте. Србија је данас шугава земља у којој је народни интерес постао само изговор за личну каријеру. Наши страначки лидери који држе власт у Србији обећавали су да ће окупити око себе најбоље и најпоштеније људе, а окупили су послушнике и полтроне. Не смета им ни што су многи међу њима покварени, грамзиви, себични, неосетљиви и небрижни за народне муке, гори него они који су били пре њих. Важно је само да аплаудирају свом лидеру и гласају да и даље остане на челу своје странке. Све као у славно комунистичко време. А онда се чуде зашто Чанак хоће да издваја из Србије српску Војводину, зашто се пре неки дан јавио неко да од Шумадије прави нову покрајину.

Лидери ДОС-а ће и даље замајавати нарад тиме да ли Милошевићу треба да се суди овде или у Хагу, иако је то ствар тужилаца и судија, иако су се заклињали да ће, чим добију изборе, формирати слободно и независно судство. Уместо судија, партијски комитети ће нам солити памет шта да се ради с Милошевићем, сазиваће конференције за штампу и издаваће саопштења. Ниједна партија, међутим, неће сазвати конференцију за штампу нити издати саопштење о томе да најбоље младе судије и најбољи млади тужиоци, они који говоре по два светска језика и преко интернета прате науку у целом свету, који би морали бити основ нашег независног судства и који морају да одлуче о томе шта је за ову шугаву Србију боље или горе – живе као подстанари, као беда и сиротиња, које, ако још увек могу, издржавају остарели родитељи. Не, поштовани гледаоци, таквих конференција нема. Ако чујете да је негде сазвана, обавестите ме, радо бих дошао да чујем шта ће ти наши мудри лидери рећи о томе. А све док наши највиши функционери не почну о томе да говоре, и о неким другим исто тако важним животним питањима, Србија ће бити шугава, свако ће гледати само да је очерупа, из ње ће бежати они најбољи, а долазиће само варалице и светски хохштаплери.

КО УБИЈА НОВИНАРЕ И МЕДИЈЕ, УБИЈА НАРОД

Нетрпељивост према различитом мишљењу, у узаврелој и примитивној српској средини, изазива бруталне, непријатељске и насилничке реакције. Убиство власника и директора Дневног телеграфа Славка Ћурувије, затим недавно убиство нашег колеге, дописника Вечерњих новости Милана Пантића, догађаји су који су узбудили целу Југословенску, па и светску јавност. То су најмучније и најстрашније последице тог нашег простачког синдрома нетрпељивости према свему што мисли другачије и жели да свој став саопшти јавно. Међутим, ништа мање страшно од убиства новинара појединца није ни убиство медија. Били смо сведоци како је бивши режим извршио прави геноцид у националној телевизији и направио од ње сопствену пропагандну машинерију. Такође смо видели како је два пута уништио Борбу, једанпут Новости, како је од националне институције која се зове Политика начинио билтен који се бесплатно дели партијским активистима. Партије које су тада биле у опозицији, згрожене над тим насиљем, свечано су се обавезале пред народом, да ће, ако икад дођу на власт, гарантовати слободу свих медија. Народ је дао власт тим партијама. А оне, ево, већ су заборавиле на дато обећање. Новинари и медији под њиховом контролом већ доживљавају бруталне нападе због различитог мишљења и супротних ставова. Новинарки Бојани Лекић на понижавајући начин стављено је до знања да је непожељна у својој кући, Радију Б-92, зато што се усудила да прими једну престижну награду приватне фирме Браће Карић. Директор РТВ Ћуприја Весна Стојковић, високи професионалац у своме послу, смењена је са функције а Телевизија практично угашена. Новинари који могу напуштају те куће, а мање храбри поново уводе самоцензуру и пазе да не изрекну ништа што се коси са интересом партије која контролише тај медиј. Они који убијају новинаре и медије морају знати да тако убијају свој народ. Јер народ који нема слободу да критикује сопствено руководство и сопствене слабости, постаје устајала баруштина у којој умире сав живот. Различита мишљења морају постојати природно и 19

трајно као што постоје арктичка зима и тропска врућина, као што постоје ватра и вода, земља и ваздух. А ми се морамо навићи да се човек, како су говорили стари Грци, састоји од свих тих елемената, да се сви они налазе у њему и да он само такав може постојати на овој планети.

ДОБРА, АЛИ ИЗМИШЉЕНА ВЕСТ

Поред Савета за сузбијање криминала, Влада Републике Србије формирала је и тим за оживљавање производње у давно посусталом јагодинском гиганту – Фабрици каблова. То је добра вест и ја журим, поштовани гледаоци, да вам је први саопштим. Задатак овог тима је да, заједно са садашњим руководством Фабрике, проучи финансијско стање ове компаније, њене технолошко-техничке, производне, кадровске и друге потенцијале. Анализа овог тима биће основа за проналажење стратешког партнера, приватизацију, оживљавање производње и повратак на светско тржиште. Ова вест, поштовани гледаоци, на жалост, није тачна. Уз ризик да будем оптужен за ширење лажних вести и узнемиравање јавности, ја сам је измислио да бих њоме илустровао небригу садашње власти за наше индустријске капацитете који неповратно пропадају. Фабрика каблова изграђена је на голој ледини пре пола века, у време најгорих санкција, беде и сиромаштва. Исток нас је био одбацио, а Запад нас није примио. У Србији је тада мало ко и знао како изгледа права индустрија. А Фабрика је ипак изграђена и генерације посленика је током пола столећа учинило од ње светску фирму. Данас она јесте посрнула, али ипак постоји и ради. Зар није много лакше сада, него онда кад је закопан први ашов у празну ледину крај Лугомира? Али наши партијски лидери и народни трибуни не размишљају, изгледа, о томе, већ гладним оком – како би рекао Ниче – гледају отуд из Београда како би се они домогли остатака те некад светске фирме.

СМЕНЉИВИ РАДНИЦИ – СМЕНЉИВА ВЛАДА

Протекла седмица остаће упамћена као историјска по томе што је у њој Републички парламент, упркос протестима неких синдиката, дефинитивно усвојио нови Закон о раду. Задовољан тим чином, министар Миловановић рече да је тиме, коначно, престао да важи стари самоуправни закон стар 50 година. Министар Миловановић, као и увек, тек упола зна шта прича и о чему прича. Овај пут је то баш лепо и илустровао, јер стари самоуправни закон није стар 50 година, већ мање од половине тога времена. Усвојен је после дугих припрема, са великом помпом, крајем седамдесетих година, звао се Закон о удруженом раду, а од миља је називан „радничким уставом“. Од тренутка кад је усвојен тај „раднички устав“, привреди Југославије кренуло је све низбрдо и тако иде, ево, све до дана данашњега, иако многи радници нису то успели да виде, или се праве да не виде. Добро осигурани тим својим „уставом“ да их нико и ничим не може померити са радног места, они су трошили саму супстанцу својих фирми, па се многи чуде где су им то нестале фабрике, како су се наједном претвориле у јад и беду. Дакле, тај стари закон радничког свевлашћа није никоме, па ни радницима, донео добра и могао је да опстаје само док је држава узимала кредите без бриге о томе ко ће да их враћа. То време оставило нам је у наслеђе изреке као што су: радио не радио, свира ти радио, учи школу да не радиш, имам леп посао – не радим ништа, али и општу беду и сиромаштво. И сада, усред те беде, морају да се враћају стари кредити, а нови се не добијају лако. Следствено свему томе, од новог закона требало би очекивати преокрет. Могућност да сваки радник буде брзо и лако отпуштен донеће већу одговорност према послу, већи учинак, па самим тим и већу зараду и бољи живот свима. То је свакоме јасно, а ипак је у Парламенту око тога трајала жучна и дуга дебата, а радници, чак и по овој зими, протестују на улицама. Има, наравно, у свему томе неразумевања, демагогије и жеље да се задрже старе привилегије, али ипак није то оно главно што покреће протесте против новог Закона. Протесте покреће страх да у овој земљи не буду једино радници сменљиви. У земљи у којој су 22

сменљиви радници, као што је то на Западу на који се угледамо, сменљиви су и министри, сменљиве су владе, парламенти и председници држава. Људи се напросто боје да се позитиван процес реформи не заврши са радницима. Да се новим Законом који раднике чини одговорним, министри и Влада чине неодговорним, да добијају у руке инструмент којим могу да уклоне сваког противника и себе учине вечним. Било је неке правде, ма како наопаке, у томе да у земљи у којој је председник доживотан и радници буду доживотни. А сада би људи хтели да виде једну правду која није наопака, која је демократска и нормална, да у овој земљи осим радника буду сменљиви и они који им кроје судбину.

ОПАСНО ОПУШТАЊЕ

Упркос бројним контрааргументима, и по цену синдикалних штрајкова, досовска већина у српском Парламенту усвојила је Закон о раду. Међутим, предлог за формирање анкетног одбора који би испитао ко, колико и како шверцује дуван, та иста већина је лукаво, уз много маневрисања, успела да не изгласа. Пушење јесте штетно за здравље, али је очигледно корисно за нечије џепове. Наиме, нико за скупштинском говорницом није оспоравао да у Србију и даље улазе енормне количине неопорезованих цигарета, јер их има готово у свакој трафици и у сваком киоску, али је, за разлику од осталих, ДОС минимизирао овај проблем или кривицу пребацивао на друге. Демократска странка Србије, која је већ почела да се понаша у Парламенту као опозиција, поткрепила је свој предлог за формирање анкетног одбора чињеницом да је Влада донела уредбу о слободном транзиту цигарета које иду на Космет и тако практично легализовала шверц. Јер те транзитне, што значи и неопорезоване цигарете, не иду на Космет већ завршавају у Србији. Према количини цигарета које су наводно само прошле кроз Србију, испада да сваки становник Космета, укључујући и бебе, пуши 25 паклица дневно. Уместо да оповргне некако ове податке, представник ДОС-а Чеда Јовановић је оптужио ДСС да је та уредба донета док је и он био у Влади. „Зашто се“ – каже цинично господин Чеда – „ДСС није тада бунио, него сада кад је изишао из Владе“. Остали аргументи сводили су се на то да анкетни одбор неће моћи да сазна ништа што се већ не зна и неће моћи да оптужи никога конкретно, јер ће релевантни подаци њему остати недоступни. А у свом јавном наступу на телевизији премијер Ђинђић синоћ је мало и проширио ову тему. Дискусијом о шверцу цигарета – каже Ђинђић – неки желе да од Парламента направе циркус, да причају шта хоће и колико хоће, а конкретних резултата ту неће бити. Значи, ДОС је успео онако лукаво, са само два гласа већине, да сачува углед Парламенту. А ја бих рекао – да сачува добре изворе прихода многима којима је до Парламента стало колико и до лањског снега. 24

ШАЛТЕРИ И ЕВРОПА

Ако би неко хтео да провери колико смо се приближили Европи у настојању „да живимо као сав остали културан свет“, нека дође на неки од наших шалтера и нека затражи неку потврду или уверење. До скора смо се правдали да је лако Западу кад има компјутере, а ми за све и свашта морамо да преврћемо прашне књиге и архиве. Међутим, на Западу је то било боље и кад није било компјутера. А последњих година и код нас има компјутера, али стање није ништа боље. Узмимо за пример Управу прихода у Јагодини. Тамо су одавно сви порески обвезници компјутерски обрађени, али, свеједно, за уверење да сте платили порез морате најпре стати у ред да бисте добили формулар за молбу. Службеник вас теши да ће на наредном шалтеру све ићи брзо „јер тамо имају компјутере“. Само пре тога морате на поштански шалтер у ред да платите таксу од 25 динара. Кад и то обавите, ево вас у огромном реду на том компјутеризованом шалтеру. Најзад одахнете кад се сретнете лицем у лице са службеницом која вас лепо пронађе у компјутеру. Ви помислите да је сад све готово, да ће ваше уверење одмах бити одштампано. Али ни говора! Службеница на маргини ваше молбе исписује руком све податке које чита са екрана. Кад то заврши, удари параф и пошаље вас на шалтер за уверење. Тамо је опет велики ред, уместо компјутера је стара расклиматана писаћа машина на којој службеник са два прста отискује слова, куца у два примерка, раздваја и књижи копију, па тек онда удара печате и ви сте коначно завршили посао. Дакле, и кад има компјутера, они су за службенике, а не за грађане. Да олакшају посао службеницима, а не да скрате чекање странкама. А те странке, то смо ми, грађани, гласачи, којима се стално говори о некаквом лепшем и лагоднијем животу.

ТОПУЗ ЛЕКЕ ДУКАЂИНИЈА

Црногорски председник Мило Ђукановић тужио је недавно приватно, као грађанин, једног новинара за клевету учињену путем штампе. Суд у Подгорици осудио је тог новинара на три месеца затвора. Клевета се састојала у томе што је тај новинар пренео у свом листу писање загребачког „Интернационала“ да је црногорски председник умешан у шверц дувана. Ни српски високи званичници нису имуни на приватне тужбе против новинара разних медија. Последњи случај је тужба министра културе Бранислава Лечића против једне новинарке НИН-а која је написала да министарство културе помаже нека позоришта у Србији, а потом тамо гостује министар Лечић са својом представом „Контејнер“ и тако део тих средстава стави у сопствени џеп. Кад високи функционери, којима су на располагању практично сви медији у земљи, потежу приватне тужбе против новинара, то сасвим оправдано изазива пажњу јавности. На питање зашто је прибегао томе средству, Мило Ђукановић, пакосно као каква увређене уседелица, дословце каже: „Имао сам на располагању три могућности – да ћутим и тако прихватим да сам заиста умешен у шверц дувана, да тражим заштиту преко суда као и сваки други грађанин, или да применим традиционална средства да сперем са себе љагу, која овде, зашто да се то крије, постоје. Ја сам се определио за онај легални, судски начин“. Дакле, могло је и горе. Новинар треба да буде срећан што су га одрапили са три месеца затвора, што господин Ђукановић није зграбио кратеж или припасао кубуру и применио неки црногорски параграф из закона Леке Дукађинија. И српски министар Лечић је на исто питање одговорио исто, осим што је прећутао топузину Леке Дукађинија, јер је она у Србији изишла из моде. Али је занимљиво да ни један ни други нису поменули ону праву и најбољу могућност која им стоји на располагању: да дају деманти. Деманти је за новинара професионалца већа казна од било које друге из репертоара кривичног закона.

Зашто онда наши функционери неће ни да помену, а камоли да примене своје право на деманти, него се одмах машају за кривично веће? Ја мислим да је разлог томе у следећем: они шаљу медијима различите и веома оштре демантије онда кад су новинари у праву, а кад новинари погреше, њима је онда мало да демантују, они траже главу новинара. Да се никад више не сете да пишу о њима ни оно што сви знају, а камоли да истражују и чачкају њихове скривене работе.

ПРЕДСЕДНИЦИ И ОСТАЛИ

Ма колико већ било мучно бавити се појавама у ДОС-у, владајућа коалиција нас својим поступцима стално приморава на то. Пре неколико дана, на седници која је месецима одлагана, одборници Скупштине општине у Јагодини сменили су председника Петра Јовановића. Једва је саставио годину свога мандата. Кад је тако, боље да није био ни изабран – и због њега, и због Општине, и због нас грађана. Иако је обећавао свашта, није урадио ништа. Јагодинска општина је за то време живела као каква пачија школа, од среде до петка, и није се макла даље од почетка. У нечему је ишла и уназад. Оно што је било добро, сада је покварено, што није ваљало сада је још горе. Проблем градске депоније, као еколошке бомбе која прети да разнесе Јагодину, уместо да буде решен за ову годину дана јер је давно започет, замрсио се у ново неразмрсиво клупко. Проблем воде и канализације за приградска насеља и села нападнута нефритисом стално се гура под тепих. Проблем загађених вода Белице и Лугомира нико и не помиње. Изградња станова за младе брачне парове обустављена. Урбанистичка служба и не зна где се шта дивље гради, а камоли да примењује нови, оштрији закон. Истовремено је све мање нових, легалних понуда локација за приватне градитеље. Привреда је препуштена сама себи, међународна сарадња на нивоу општина је мислена именица... За све се то, наравно, мора окривити сада већ бивши председник Петар Јовановић који није био компетентна личност за ту функцију. Али и сви они који су га пре годину дана бирали. И они из његове коалиције који су га сада сменили а да ни једном речи нису навели да ће они решавати те проблеме, већ су само грлато тражили да човек из њихове странке заузме то важно место. Госпођа Љиљана Рашић, свемоћник у Демократској странци Србије, грмела је са говорнице да потпредседник из њене странке Драгослав Стевановић Нине треба да председава Скупштином. Да председава човек који у два потпредседничка мандата није урадио ама баш ништа осим што је увек био лојалан Љиљи Рашић и редовно долазио на партијске састанке. 30

Неко рече: нека владају, народ ће знати да оцени. Не сумњам, али цена те владавине за народ који жељно очекује промене на боље исувише је висока.

ЗАШТО МИЛО КРШИ РУКЕ

Заједно са овом недељом измиче полако и ова, по много чему значајна и историјска, 2001. година. Историјска, поред осталог, и у неслози Срба. Како рече господин Мирољуб Лабус, једни све оспоравају, други све преувеличавају и говоре само о успесима, уместо да сложно запну да нам буде боље. Али једна, можда и најважнија ствар око које се сви слажу јесте да у дефинисању Југославије није учињен никакав напредак. Што се тога тиче, 2001. година се мора сматрати потпуно изгубљеном. Дефинисање заједничке нам државе Југославије, сви се слажу, први је задатак нове, 2002. године. Једини кривац што ствари стоје тако јесте актуелни црногорски председник Мило Ђукановић. А нада да ће тај проблем бити решен у новој години потиче отуда што је његова сепаратистичка политика доживела прави слом. Иако и даље не признаје постојање Југославије, има посебне границе, посебну валуту, посебан шверц дувана и нафте, посебно пропалу привреду, посебне мањкове струје и тако даље, ипак смо га пре неки дан видели како седи у Београду на седници Савета одбране, заједно са Коштуницом, Милутиновићем и Павковићем, и непрекидно крши своје дугачке прсте и клима својим дугачким вратом. Мали је то знак, али мени се чини сасвим сигуран, да је и он схватио којег се ћоравог посла прихватио. Чињеница је да је Црна Гора имала своју државност и да је то могло да припомогне да се на тлу Црне Горе поново створи једна мала српска држава која би избегла Милошевићеву диктатуру. Кад је те диктатуре нестало, нико више није могао да разуме Ђукановићеве приче да ће Србима бити боље у две државе него у једној. Зашто онда не у три или четири? Ђукановићева маска тада је спала и сви су разумели да он заправо не жели од Црне Горе да прави нову српску државу, већ неку нову, од неког новог, непостојећег, преименованог народа, који нема своје корене, порекло и традицију у српству и православљу, већ у неком митолошком дукљанском племену. Ђукановић има велики проблем да убеди Црногорце да Немањићи и Цар Душан, који је столовао у Боки Которској, и Урош Мрњавчевић, и Цар Лазар и његови синови, и Марко Краљевић, и Обилић, и сви ти 32

силни српски витезови, и Пећка патријаршија, и Студеница, и Грачаница, и Хиландар и остале светиње и светионици културе и традиције, немају никакве везе са Црногорцима. Да ће њима бити сасвим довољна та нова црква коју је формирао тај распоп са својих десетак мантијаша-батинаша који на Цетињу туку српске попове и калуђере. Наравно, у тако нешто Ђукановић убедити Царногорце не може. И он сад крши прсте пред нама молећи нас, да му ми дамо оно што му његов народ не да – да направи засебну државу. Али ми му не можемо дати оно што ни сами немамо: вољу црногорског народа. Она је тамо, у тим витешким брдима. Нека узме штап у руке, као и толики пре њега, па нека крене да је тражи.

СРБИЈА СЛАВИ И ПРОТЕСТУЈЕ

Србија данас слави свој велики празник, али део Србије и Нову годину, и Божић, и Српску нову годину, дочекао је у протесту, на улици. Иако су данашњи протести у мањем обиму, разлог за њих је исти: неповерење у режим, у његове институције и у његову истину. Нема данас никога у Србији који није свестан да су нашој земљи неопходне промене и који није спреман да плати неопходну цену за погрешне потезе које је режим вукао у прошлости. Данашњи протести нису, како режим жели да представи, усмерени против промена. Они су усмерени против нових погрешних потеза и против плаћања веће цене него што је нужна. Они који су ликвидирали четири највећа српска банкарска система, и то изненада, пре него што су депоненти могли да повуку и спасу своја средства, кажу да су тиме спасли српску привреду која тим банкама дугује. Али није мали број еминентних стручњака који тврде да је сада привреда на реду. Савезни министар Финансија, професор Јован Ранковић, тврди да би Динкић са оваквим програмом ликвидација банака код њега пао на испиту. То неслагање, ако ништа друго, доказ је који не иде у прилог режиму. За овако крупне потезе, ако већ не може постојати сагласност српских странака, мора постојати сагласност српских стручних институција, српске памети. Режим који не цени српску памет, не цени ни српски народ.

ВЛАДИН КОНЦЕПТ НАПРЕТКА

Иако се после Божића, све до српске Нове године, вуку неки тихи благдани, многи убрзано хватају радни ритам за ову годину која почиње да тече, пуна неизвесности. Они који су донели одлуку да ова година започне ликвидацијом четири највећа банкарска система у земљи јавно признају да се то досад нигде није догодило, али да су друге земље које су имале сличан проблем – погрешиле. Кажу да је ова шок терапија додуше најболнија, али да ће имати најмању цену. Сада се, без ових мамутских посредника који гутају новац, лакше може да помогне нашој посрнулој привреди. Како српска влада мисли да помогне привреди – видели смо на примеру крагујевачке фабрике аутомобила где је велики број радника остао без посла, а остатак је добио повољне кредите из буџета, да покрене и опорави производњу. Данашњи министри који спроводе тај програм тврде да је он без замерке и да ће сигурно оздравити наша предузећа. Једини проблем је што буџет нема довољно пара да помогне све одједном, него се мора постепено, једна фабрика за другом. Сређена је „Застава“, сад ће ФАП у прибоју, па „Вискоза“ у Лозници, Ваљаоница у Севојну и тако редом. Циљ тог улагања у нашу привреду, уз масовна отпуштања радника, кажу министри, јесте да се наше фабрике што скупље продају страним купцима. Овако пропале нико неће да их купи. Директор Нафтне индустрије Србије, пошто за њу још нема повољних кредита из буџета, пре неки дан затражио је да се средства обезбеде поскупљењем бензина. Да ли је овај концепт приватизације успешан и примерен нашим условима – то треба да кажу стручњаци за економију. Ми смо, међутим, дужни да укажемо на неке недоумице и да поставимо нека питања. Најпре се мора запазити да није посао ниједне владе да отпушта раднике. То би морао бити посао нових власника предузећа, а влада би морала да бије битку да отпуштања буде што мање и да отпуштени буду што боље збринути. Затим, није посао владе да даје кредите из буџета, то је посао банака. Привреда би морала да пуни буџет, а не буџет привреду.

Дакле, оваквим концептом, терет опоравка привреде пада на наша леђа. Влада нема свој новац, она у привреду улаже новац који је прикупила од нас. А да ли ће нам тај новац вратити кад прода странцима та предузећа – нисам баш много сигуран.

ПРОСЛААВЕ БЕЗ ДУХОВНОГ САДРЖАЈА

Срби, због свог црквеног календара који касни две недеље, прослављају чак две Нове године. Али ниједну како треба. Док породични и црквени празници имају свој народни и религијски обред, освештан традицијом дугом вековима, који испуњава и духовни садржај тих празника, Нова година као световни празник слави се потпуно неосмишљено. Народ је тај празник прихватио као „дан провода“ када се ужива у богатој трпези, музици и весељу, без икаквог правог повода, напросто зато што нам живот пролази, што је још једна година отишла у историју. Држава са своје стране сматрала је да је сасвим довољно ако у неким већим градовима окити јелке и упали шарене лампионе, евентуално око поноћи испрашти неки мали ватромет. И то сматра разлогом да позива народ да се окупља на тргове. Осим ако томе не дода још и политику, као што су синоћ, за Српску нову годину, урадили Црногорци кад су у истој улици, у исто време, хтели да организују посебна славља они који су за заједништво са Србијом и они који су за самосталну Црну Гору. Тако у градовима, а што се варошица и села тиче, тамо као да државна нога још увек није ступила даље од максимираних цена и пореза. А Нова година је, међутим, била прилика да се свуда, па и у најмањем селу, организују свечане академије и да се презентира духовно богатство народа: изложбе народног стваралаштва – сликара, дуборезаца, везиља, ткаља, плетиља, наступи фолклорних, певачких и музичких група. У градовима би, разуме се, тај садржај могао да буде још разноврснији. Али ништа од свега тога. Иако имамо чиновнике колико нам треба и не треба, нико не сматра за потребно да запосли аниматоре културе који би покренули и организовали стваралачку енергију народа. Док нису освојиле власт, данашње демократе за све су кривиле диктаторски режим. Али чим су узеле власт, и оне су заборавиле народ и његове потребе. Надајмо се да народ неће заборавити њих.

ЗОВЕМО СТРАНЦЕ, А НАШИ БЕЖЕ

Ових дана Савезни парламент усвојио је закон којим се страни бизнисмени, који желе да отварају фирме у нашој земљи, изједначавају са домаћим. Урадили смо то – каже председник Већа грађана Савезне скупштине Драгољуб Мићуновић – да бисмо привукли странце да улажу код нас! Сад се ја питам: да ли господин Мићуновић не зна шта прича, па му треба хришћански опростити како рече Патријарх Павле, или зна шта прича него тера шегу са нама. Наиме, кроз шуму закона заосталих из времена санкција и времена диктатуре, наши бизнисмени крећу се тешко и спутано. Само душу што нису испустили. Да би неко отворио предузеће мора да ангажује адвоката верзираног да савлада све конфузне замке наших бирократских прописа. Да би добио плац и изградио погон, под условом да има гомилу пара да одмах плати ненормално високе комуналне и друге дажбине, треба му више од две године. Кад почне да ради, неће моћи да добије кредит од банке, а држава га неће ослободити ниједног пореза, без обзира колико је машина купио и колико радника запослио. Наши закони из прошлости, који су на неки аветињски начин још на снази, нису привредни, већ антипривредни, они не помажу да неко покрене производњу, они су сви у грчу и страху од богаћења, њихова једина сврха је да то спрече. У овој земљи врховни закон је био да нема богатих, да смо сви просјаци и да пружамо руку према врховном богу да нам удели који динар. Због тога је већ почетком деведесетих година много наших способних људи, жељних рада и пара, отворило своје фирме у околним земљама, у којима таквих закона није било, или су на време укинути. Најпре су наши преплавили Кипар и Грчку, потом су кренули у поход на Софију, Скопље, Праг, Будимпешту, Бања Луку, Бијељину. Много их је и у Пољској, Русији, Италији. Уместо да наш Парламент укине те пљачкашке и привреди непријатељске законе и покуша да врати најпре наше одбегле бизнисмене, он странцима даје право да дођу овде и да се злопате заједно са нама. Зашто би они долазили овде, кад наши беже тамо? Коме то и зашто Савезни парламент баца прашину у очи? 39

ВЛАСТ И ТРИХИНЕЛОЗА

Ових зимских дана, усред највећег свињокоља, у Србији је завладала права епидемија трихинелозе. Ненадано ветеринарске станице загушене су уплашеним људима који желе да провере није ли и њихова пастрма заражена овом подмуклом и опаком болешћу која се тешко лечи. Поводом тога један од српских политичара рекао је ових дана да је та епидемија веома непријатно одјекнула у Европи, којој ми тежимо свим силама да се прикључимо, јер је то болест примитивних народа. Није рекао шта је власт учинила да се болест не појави и да се та сенка примитивизма уклони са нашег народа. Није ни могао да каже, јер власт у том погледну није учинила ништа. Трихинелозу преносе пацови који су се заразили од угинулих и заражених свиња које су непрописно закопане или просто бачене негде накрај села. Опште је позната ствар да српска села немају чак ни прописна сметлишта, а камоли животињска гробља. И ђубре и лешине бацају се у потоке и реке или на утрине крај путева. Загађују се бистри водотокови и шири зараза на све стране. Какво је чудо, онда, што је у једном тренутку букнула трихинелоза? Кад је стање већ такво какво је, запуштено и опасно, требало је очекивати од брижне власти да нареди ветеринарима да обиђу села, упозоре на опасност и наложе обавезне прегледе заклане стоке. Ни то није урађено. Није имао ко да уради, јер наша власт је имала преча посла – да броји колико је функционерских и чиновничких места добила која странка у ДОС-у. Броје људи па се и заброје, па хајде испочетка. Броје, па се око бројања и потуку. Ко ће поред тако важног посла да се бави и тиме што народ баца ђубре у реке. Једино је непријатно што Европа мисли да смо због тога примитивни. То ћемо морати некако да порекнемо.

СТИЖУ НАШИ НОВЦИ

У Скупштини Србије, у некој готово нестварној атмосфери неверице и уз потпуну подељеност посланика, усваја се такозвани „омнибус закон“ којим се нека права Републике преносе на Војводину. Тиме ДОС, бар онај већински део окупљен око председника Владе, испуњава своје предизборно обећање о подели власти са челницима Војводине. Зоран Ђинђић, дакле, на овај начин купује лојалност посланика војвођанских партија и обезбеђује себи подршку Парламента. За његов начин схватања политике – ништа чудно. Чудна је упорност војвођанских лидера да се овај неуставни закон по сваку цену донесе. Нису они баш толико политички неписмени да не могу да схвате да ће том упорношћу само изгубити популарност и гласаче међу Србима у Војводини. Аргументи које износе посланици опозиције исувише су убедљиви да би се могли пренебрећи без неког великог разлога. Овај закон ствара могућност сепаратизма чије смо рђаве последице већ искусили. Шта ће Србима нове поделе? Одговор на ово питање, и то још поодавно, дао је сам Ненад Чанак кад је, поводом продаје беочинске цементаре, питао: „Ди су наши новци?“ Није он, наравно, мислио на новце које треба да добије народ у Војводини. Српски модел приватизације, уз већ усвојени Закон о раду, не доноси народу ама баш ништа. Вајде од тога могу имати само они који ту приватизацију спроводе. А Војводина има заиста много друштвених газдинстава, пољопривредних добара и успешних фабрика које чекају да буду приватизоване, односно продате странцима. Пред тим изазовом, изгледа, пад популарности и губитак подршке у народу губи сваки значај. Доношењем овог закона Ненад Чанак може коначно да узвикне: „Стижу наши новци“. Кад се лидери довољно обогате, а народ остане сиромашан, они ће му рећи да је за то опет крива Србија која Војводини није дала пуну самосталност, већ само неку малецну аутономију. И опет ће народ почети да се мрзи и свађа, не због својих интереса, већ због интереса једне групе вештих и неодговорних политичара.

МАТЕРИЈАЛИЗОВАНА СЛИКА НЕБРИГЕ

Коначно топли дани који стигоше под крај овог јануара почели су да отапају дебеле наслаге леда на улицама Јагодине. Иако је то јануарско пролеће дошло заиста рано, за оне који су на том леду поломили руке или ноге, оно је дошло исувише касно. Осим неколико главних саобраћајница које су неколико пута посуте ризлом и сољу, јагодинске улице нико није ни покушавао да очисти од леда. Током протекла два ледена месеца општинска власт ниједном није ставила на дневни ред проблем леда на улицама. Председница Извршног одбора, Драгослава Јакшић, похвалила се пре неки дан да је општински буџет завршио годину без губитака. Није рекла да се штедело и на зимском одржавању улица и тротоара, али ваљда се то подразумевало. Међутим, да ли госпођа Јакшић заиста има разлога да се хвали буџетом и да ли је лед на улицама Јагодине био нека уштеда – велико је питање. Ако занемаримо штету коју су претрпели повређени грађани, јер власт о њима најмање води рачуна, не смемо занемарити штету коју је имао здравствени фонд за њихово лечење и исплату боловања. Тако се вишак у општинском буџету појављује као мањак у здравственом фонду. А и то су такође наше паре. Али то није све. Испод дебелих наслага леда појављују се сада двомесечне наслаге прљавштине и блата. Кад кише уклоне ту прљавштину ми ћемо видети да је лед потпуно разорио улице. Појавиле су се велике рупе, а у многима је асфалт сасвим уништен. Да би се улице довеле у првобитно стање мораће да се утроши двадесет пута више средстава него за хемију која је могла да спречи лед. Уместо да правимо нове улице, тротоаре, бициклистичке и пешачке стазе, ми ћемо сад годинама морати да крпимо улице које је мраз уништио. Уместо што се хвали, општинска власт би морала да поднесе оставку. Смеће и прљавштина која се указује испод растопљене ледене коре је материјализована слика њене небриге и неспособности да газдује нашим парама.

НАМЕТИ И СКАНДАЛМАЈСТОРИ

Увек када нас ова власт дебело удари по џепу, као што је случај са децембарским рачунима за струју и новим законом о казнама у саобраћају који је ове недеље дефинитивно ступио на снагу, на јавну сцену ступе скандалмајстори типа Александар Тијанић и Горан Весић који стварају лажну слику да је важније ко ће кога да надговори, него како ће грађани да се одбране од нових намета. Ови вешти скандалмајстори напросто бацају у народ димне завесе. По њима, најважнија сатвар на свету сада је питање ко је више или мање сарађивао са злочинцем какав је Делимустафић, а не како ћемо да омогућимо народу да боље живи. Сарадња са злочинцима, разуме се, није никоме препорука, али далеко од тога да је овим портпаролима толико стало до чистунства својих партија. Њима је до дизања галаме и скретања пажње са животних проблема. Они су жута штампа политике. Да заиста желе да брину народну бригу, зашта су и плаћени, они би поставили питање које се ових дана чуло у Скупштини Србије – зашто се доноси закон који ће у Србији триплирати готово све државне институције. Србија већ издржава савезну и републичку администрацију, а ако се закон усвоји, мораће и војвођанску. Новим законом, наиме, предвиђа се стварање низа нових институција у Војводини којих досад није било. Српски државни органи изнели су пре неки дан податак да је администрација старе, велике Југославије имала 12 хиљада запослених. После распада тај број се свео на пет хиљада. А за последњих неколико година опет се увећао на десет хиљада – иако се цела Југославија свела практично само на Србију без Космета, јер је и Црна Гора престала да плаћа савезне доприносе. Да ли у том грму лежи зец што војвођански лидери толико желе ту „самосталност“ која се састоји у контроли постојећих и стварању нових државних институција? Да би могли да угурају на државно јасле партијске симпатизере и тако ојачају своје сићушне партијице. Уместо да брину о народу, они брину о томе где ће им радити тетке и стрине. Није грех бринути о теткама и стринама, грех је стављати их на народну грбачу. Ако власт настави са таквом политиком – никакви 47

рачуни за струју, казне у саобраћају, глобе и таксе, неће моћи да намире ту незаситу државу.

КОГА ЗАСТУПА ЧАНАК

Док се у Скупштини Србије веома мучно, уз честе прекиде због недостатка кворума, разматра закон који по оцени многих представља нуклеус будућег војвођанског сепаратизма, иницијатор и покретач тог закона Ненад Чанак успео је да се на својој, дакле Новосадској телевизији, услика и као прави државник. Примио је у званичну посету неког европског парламентарца седећи надмено у високој столици, са карираним шалом попут Јасера Арафата. Прави правцати борац за ослобођење Војводине од српске окупације. Али пошто тамо нема никаквих тенкова, нико не баца бомбе, нема чак ни обичних уличних протеста, па ни Чанкова машта не може да види ништа слично окупацији, он говори само о „економској окупацији“. „Не може – вели Чанак – министар Влаховић да продаје војовођанске фабрике странцима у којима ће Војвођани бити само обична радна снага“. То значи да Влаховић може да продаје фабрике у овој такозваној ужој Србији и да Шумадинци и Поморавци могу да буду обична радна снага, али Војвођани не могу. А тај исти Чанак и сви они који га подржавају гласали су да тај Влаховић буде министар, гласали су за закон о приватизацији, који му даје право да продаје фабрике, и за закон о раду који обесправљује раднике. За све је то гласао, али ништа од тога не жели да се примењује у његовом атару. Притом је и даље члан ДОС-а који га је и довео на власт, не пада му на памет да се издвоји и да самостално потражи подршку међу Србима у Војводини које на овај начин жели да одбрани од самих себе. Сумњам да ће овом профитеру, глумцу и певачу, моћи да поверују они који су одвајкада живели од сопственог рада и с поносом показују своје чворновате, тежачке, жуљевите руке.

ЧУДО У СКУПШТИНИ

Најзад се у нашој страначки подељеној, посвађаној, не тако ретко и некултурној Скупштини Србије догодило и то чудо: за један амандман Закона о локалној самоуправи гласали су сви присутни у сали. Ниједан глас против, ниједан уздржан! Шта је то, тако неочекивано, ујединило вечито посвађане посланике? Био је то амандман Захарија Трнавчевића, великог стручњака и познаваоца нашег села, да општинска самоуправа преузме на себе бригу да, поред многих других области, подстиче и задругарство. У кратком образложењу које је Трнавчевић изнео за говорницом посланици су, као у магновењу, препознали српски национални интерес. И сада, кад се то догодило, морам да се питам како је било могуће да тај интерес не препознају ни Влада ни скупштински одбори? Шта о задругарству и селу мисле људи који тамо седе? Да ли уопште нешто мисле? Какво је образложење могао да им да министар пољопривреде Веселинов који је завршио политичке, а не аграрне науке? То чудо једногласја у Скупштини прави је одговор на сва та питања. Садашња српска Влада, на жалост, још увек није у стању да у интересу села препозна национални интерес Србије. Претходне владе су демагошки говориле о селу као нашем ослонцу и сељацима као нашим храниоцима и пљачкале су и село и сељаке. Ова настоји да понешто од тога исправи, али површно и дневно политички, да угаси пожар кад се неко побуни, кад негде загусти. Није још увек направила план опоравка села без кога нема стабилности нације. Ево, на прагу је још једно пролеће у Србији, почињу припреме за сетву. Ко је дошао да са сељацима угувори куповину ратарских производа, гарантује цену, понуди кредите? Нико. Још једном ће сељаци сејати стихијски, бацаће семе у неизвесност и притом ће настојати да што више смање трошкове, свесни да тиме умањују и приход. Јер сеју више за себе него за тржиште. Ко ће бацати паре у производњу чији откуп нико не гарантује? Задруге би могле да помогну да се пронађе тржиште и повећа производња и зато општине морају да се побрину о задругама. 50

Општински чиновници који су васпитавани не да помажу, већ да спутавају свако богаћење, мораће да схвате да су се ствари дефинитивно промениле: без богатог сељака и богатих људи уопште, који су у стању да плаћају порез, ни то општинско чиновништво, такво какво је, неће моћи да опстане.

ПРЕЛАЗ ЗА ПОСЛАНИКЕ

Један пешачки прелаз у Београду, обележен специјално за народне посланике, изазвао је велику пажњу медија и бацио у засенак чак и контроверзни пут у Америку председника Војислава Коштунице. Ако један пешачки прелаз, за који је утрошено неколико килограма беле боје и пола сата рада, више интересује медије него дипломатски и државнички учинак пута у Америку првог човека земље, који нас је коштао близу пола милиона долара, онда није нешто у реду или са медијима који о томе пишу, или са нама који све то мирно читамо и слушамо. Пешачки прелаз обележен испред Републичке скупштине, да посланици са паркинга из Пионирског парка не би прелазили улицу на увек прометној раскрсници код Лондона, постао је ових дана у медијима крунски доказ привилегија које уживају посланици – којима се чак и пешачки прелаз простире под ноге – а не доказ жалосног стања Београда у коме чак ни Републичка скупштина нема свој паркинг него посланици који до Београда путују по два, три, па и четири сата, аутомобиле паркирају на простору који је изградио још краљ Александар Карађорђевић. Ако ни посланици немају паркинг, шта ли тек немају остали смртници који живе у Београду или допутују у њега? Ако посланицима мора да се нацрта пешачки прелаз, шта би тек осталим грађанима требало нацртати? Нико та питања није хтео да постави. Сви су пошли од тога – ако немамо ми, нека немају ни они. Ако ми чекамо на семафору и гурамо се да пређемо улицу, нека се гурају и они. Нека и њима липше крава. Због тога је пешачки пелаз испао важнији од пута у Америку. Нама је милије што Коштуница тамо није успео, него да је успео. Кад не можемо ми – не мора ни он. Са таквим осећањем за реалност и праве вредности ми смо и догурали довде где смо сада.

ГРАДОНАЧЕЛНИК

Ове недеље Републичка скупштина коначно је усвојила и Закон о локалној самоуправи за који кажу да је један од услова за пријем Југославије у Савет Европе. Није ништа чудно што наше законодавство мора да се прилагођава европском, ако хоћемо сарадњу са Европом. То, међутим, не значи да законе треба преписивати са Запада, без икаквог прилагођавања нашим условима. На Западу су прилике сређиване деценијама, постепено, на здравим темељима државне бриге и приватне својине, а код нас је, такође деценијама, све пропадало чекајући неки незарађен новац ко зна од кога, који никако да стигне. Зато су биле оправдане критике овог закона да ће многе мале општине, којима се сада препушта брига о много чему, остати без тога много чега. Но, има то и својих добрих страна. Странке које желе да владају у општинама мораће дефинитивно да се ману јефтине демагогије и да покажу имају ли или немају кадрове способне да управљају оним што им је поверено. Лако је управљати нечим кад паре обезбеђује други. Много ће теже бити кад паре морамо да обезбеђујемо сами. Многима ће грожђе постати кисело кад искусе да вршење власти није само почаст, већ и одговорност и да плате не стижу уредно сваког месеца из републичких фондова, већ морају да се зараде. Једна од важних измена јесте и избор градоначелника. Њега ће грађани бирати непосредно на изборима, а овлашћења ће му бити велика. Он постаје први извршни орган општине, одговоран за спровођење свега што је договорено и одлучено. Многе странке које су владале у прошлости успротивиле су се томе под изговором да су му овлашћења „фараонска“, али им је уствари сметало што је по овом закону градоначелнику одговорност постала „фараонска“. Оне су научиле да владају без одговорности. Њихов је стил био – обећавај народу шта хоћеш, а кад се то не оствари – бацај кривицу на другога. Елем, још да дођу ти локални избори па да видимо која ће се странка усудити да кандидује градоначелника и који ће грађанин имати храбрости да прихвати кандидатуру. Јер и успех и неуспех тог новог првог човека биће искључиво у његовим рукама. 54

УБИТИ ПТИЦУ

Закон о заштити природе један је од оних који треба да изазове највећу пажњу посланика и целе јавности. Колико је садашњи закон застарео и неефикасан, сведочи недавни догађај када су љубљански цариници на граници према Италији зауставили хладњаче са птицама заштићених врста које су уловљене у српским шумама и испоручене италијанским сладокусцима. Наш свет је не само сиромашан, већ и недовољно упознат са значајем очувања биљног и животињског света и чисте природне средине. Чиста вода, чист ваздух и земља незагађена пестицидима и разним другим отровима, могу у будућности вредети много, неупоредиво много више и од најсавременијих индустријских капацитета. Фабрике могу да се изграде, али једном уништена природа више се не може повратити. Наше рђаве навике и потпун немар према природи учинили су да су нам загађене чак и оне мале реке које извиру у околним планинама и које су прави украс Србије. У њих се баца свакакво смеће, а ако пролазе кроз град, као што је случај са Ресавом, Црницом, Лепеницом, Лугомиром, Белицом, Раваницом и другима, онда се у њих слива и индустријска вода и постају не реке, већ отворени канали. Закон мора да предвиди и казне за загађиваче животне средине, али оне саме неће дати резултате уколико не предвиди и не обавеже надлежне на едукацију становништва. Све док не схватимо да чиста природа има значај и за наш лични стандард, ми ћемо се према њој понашати као према нечему од Бога датом, али безвредном.

БРАТИЈА С РОШТИЉЕМ

Јавне и закулисне свађе лидера ДОС-а су жалосна политичка стварност Србије. Они који су обећавали бригу за народ, брзе реформе, афирмацију знања и памети, сада су све то заборавили и воде, као што рекох – јавно и тајно – тешку рововску битку за своје ситне страначке интересе. Демократска странка Србије, једна незнатна странка која није играла неку значајнију улогу, нагло је ојачала после председничких избора када је њен лидер постао нови председник Југославије. И њени апетити су сада такви да би хтела да буде водећа снага у ДОС-у, а то значи – у власти. Одговор Демократске странке, као најјаче странке у остатку ДОС-а, је повлађивање крајњим, радикалним струјама у овој коалицији, како би се обезбедила гласачка машина која ће маргинализовати ДСС и уклонити га са политичке сцене. И сада је свима најважније ко ће да надвлада, а не како да спроведемо неопходне реформе и да народ боље живи. Због тих свађа и оно мало стручних, паметних и добронамерних људи који се налазе у овим партијама губе шансу да покажу шта знају, а да и не говорим о стручним људима који се налазе у другим партијама, или се уопште не баве политиком. На њих се гледа као на непријатеље. Опет се догађа оно што је већ било – да су пријатељи Србије само они који су пријатељи лидера. Пре неки дан, у једној јавној свађи пред ТВ камерама, Драган Маршићанин са мржњом и презиром рече да су лидери ДОС-а о Закону о сарадњи са хашким судом разговарли са устима пуним ћевапчића, да су пред њима све време састанка биле гомиле роштиља, да то нису никакви лидери Србије, већ братија са роштиљем. Био је изнервиран што му је Жарко Кораћ рекао да Војислава Коштуницу у Америци није примио нико од званичника, једва је успео да доспе до неког од 400 сенатора. У жару те свађе, онако узгред, готово у једној фусноти, Жарко Кораћ рече да је био гост у Арапским емиратима и да је тамо сазнао да су њима потребни, из неких разлога, не оптички и ултра модерни ПТТ каблови, већ баш онакви какве прави наша фабрика у Јагодини. Међутим, наша фабрика тренутно не прави те каблове јер нема бакра! 57

Ето, тако се они узгред, у жару свађе, изрекну колико брину о народу. Уместо да одмах дођу у Јагодину и размотре тај проблем производње и продаје наших каблова Емиратима, они седе горе у Београду у својим скупим кабинетимам, возе се својим скупим авионима и свађају се пред телевизијским камерама. Докле?

ЛОНЦИ И АУТОБУСИ

Једна група јагодинских одборника на последњој седници Скупштине општине била је веома критички расположена. Коштуницини легалисти овај пут су се представили као револуционарни чистунци којима је сумњива свака сарадња и свако дружење са одборницима других партија, поготову оних из опозиције. Потпредседник Општине Драгослав Стевановић Нине оптужио је одборнике Демократске странке да иду на заједничке вечере са одборницима ЈУЛ-а. Говорио је о томе веома ватрено, као какав апостол, бацајући анатему на те грешне и издајничке појаве. Само правоверно, са Коштуницом, у нове победе! Иза тих апостолских речи, међутим, стоји прозаична чињеница да господин Стевановић припада оној мањој групи која није успела да наметне вољу већини одборника у сопственој партији. Шеф одборничке групе већ доста замрлог ЈУЛ-а, бивши градоначелник Животије Јовановић, не без оправданог цинизма, реплицирао му је да се мане навике да завирује у туђе лонце, јер Скупштина општине и њени одборници имају много преча посла. Да је био у праву, видело се на крају седнице кад су одборници почели да постављају питања. Један је питао како ће Трнава Село да обезбеди здраву пијаћу воду, ради ли ико ишта на томе, други како ће се деца са Колоније превозити до школе кад су аутобуси тако нередовни, трећи опет о хаотичном превозу, и тако даље. Могли су да питају и шта се догађа са замрлом стамбеном изградњом после забране дивље градње, где су урбанисти да понуде нове плацеве, зашто заједно са „Поморављем“ пропада и вишеспратница у центру Јагодине, зашто се не формирају задруге у селима, и још много тога. Могао је те појаве да критикује и господин Стевановић, али како кад је и он одговоран за такво стање. Много је лакше завиривати у туђе лонце и додворавати се своме лидеру на високом положају, него се бавити лошим градским превозом и затрованом сеоском водом.

НАОПАКО СУЂЕЊЕ

Суђење бившем председнику Србије и Југославије у Хагу у центру је пажње свих светских медија, не само зато што је то прво суђење за ратне злочине једном шефу државе, после онога у Нирнбергу, већ далеко више зато што је на овом суђењу све постављено наглавачке. Слободан Милошевић није ни од кога отео Космет, већ га је изгубио. Својом ригидношћу, рђавом стратегијом, ослањањем искључиво на силу а не и на дипломатију, он је учинио да се Космет де факто одцепи, а и правно да виси о концу. И уместо да му ми судимо што је на љуту српску рану стављао со а не мелем, суде му они који су искористили његове слабости да нам узму јужну покрајину. Суд у Хагу није могао горе да почне: албанским сведоцима, који с поносом истичу да су се радовали НАТО бомбама које су им донеле ратну победу и одцепљење за које су се борили још у Титово време, они желе да оправдају бомбардовање и разарање Југославије. Зато је на овом суђењу све изокренуто и надреално као на каквој Пикасовој слици. Тужиоци би хтели да представе ствари тако да су Срби малтретирали и убијали јадне и назаштићене Албанце, а Милошевић им аргуметовано и надмоћно сипа истину у лице да су ствари тамо стајале управо обрнуто. Праве и једине жртве на Космету, и то не само у Милошевићево време, већ вековима уназад, јесу једино Срби. Обе сеобе Срба под Чарнојевићима десиле су се не због зулума Турака Османлија, већ потурчених Арнаута. Они су, добивши власт од Турака, започели невиђени геноцид. Убијали су нас и гонили са тих простора и у Првом и у Другом светском рату. А кад су Срби коначно загосподарили тим простором, никаква права нису могла да задовоље Шиптаре. Нису они никада хтели равноправност са Србима, већ управу над њима коју су им Турци дали. Зато Милошевић делује сада тако самоуверено. Зато хашке судије збуњено гледају како он оптужује уместо да моли за милост. Зато хиљаде и хиљаде људи из целог света свакодневно доставља бившем председнику истините податке којима он поражава судије. Бројни светски новинари који прате ово суђење, накљукани пропагандом да 61

су Срби чинили злочине над Шипртарима, први пут сада слушају истину да су Срби овде били само жртве и неспретни браниоци своје земље. Има неке више правде у томе да човек који је и сам крив што је тако лоша слика о Србима отишла у свет, сада својом жртвом, из суднице, као оптужени, доприноси да се она исправи и да свет сазна ту стравичну истину о шиптарским вековним злоделима.

БОМБЕ И ПИШТОЉИ

Протекле седмице два догађаја везана за употребу ватреног оружја изазвала су велику медијску пажњу. Први је активирање две бомбе кашикаре у улазу зграде у којој се налази седиште Демократске странке Србије у Београду. Непознати извршилац, о коме се засад једино зна да се возио црвеним „аудијем 80“, нешто после поноћи активирао је бомбе у улаз стамбене зграде, не водећи рачуна о могућој погибији невиних лица и другим последицама. Други догађај је трагично убиство студенткиње из Новог Пазара у Студентском граду на Новом Београду, рањавање њене сестре, а потом и самоубиство актера овог догађаја, студента из Параћина. Штампа се навелико бавила овим догађајима питајући се, у првом случају, ко је актер диверзије на седиште једне странке, у другом, који су мотиви трагичног догађаја. Готово нико се није запитао како се и зашто то оружје, којим се врше диверзије и злочини, нашло у рукама починилаца. Као да никога више и не интересује чињеница да оружја сваке врсте има и превише и да се о њему премало води рачуна. Отац студента из Параћина који је изазвао трагедију у Студентском Граду, одговарајући на питање новинара како је његов син дошао до пиштоља, показао је орман у коме су поређане пушке, пиштољи и муниција, као у каквој полицијској станици, и рекао: „Нисам приметио да један од пиштоља недостаје“. Да је на време приметио, трагедија би била избегнута. Али право питање за све нас гласи: шта ће нам толико оружје? Поготову у овом времену, после свих ратних страхота које смо преживели и које су оставиле дубок траг на нашу психу и наше моралне критеријуме.

ДИРЕКТОРИ И КОМИСИЈЕ

На једној задружној фарми у Банату, крај Зрењанина, директор чува своју, приватну стоку. Задружне стоке ту практично и нема, или бар радници не знају да је има, па испада да је директор целу ту велику друштвену фарму једноставно присвојио. Све смо то лепо видели пре неки дан у једној сторији на државној телевизији. Али оно што је најзанимљивије од свега јесте чињеница да телевизија није дошла да снима фарму зато што је приватизована, већ зато што директорове свиње једу лешине разбацане свуда по кругу, па прети опасност да њихово месо не изазове епидемију далеко тежу и опаснију него што је трихинелоза. Та страшна фарма у Банату крај Зрењанина могла би бити парадигма целокупне друштвене имовине у Србији. О њој држава не брине и она се злоупотребљава на све могуће начине. Боравећи у Јагодини пре неки дан, премијер Зоран Ђинђић вешто је избегавао да на питања о друштвеној својини даје конкретне одговоре. У заносу свог лепоречја, у жељи да покаже да и друштвене фабрике могу рентабилно да послују, он је поставио једно питање: „Ако се купује, зашто мора да се купује преко посредника, ако се продаје, зашто мора да се продаје преко посредника?" Рекао је то онако реторички и није тражио да чује одговор на своје питање. Рећи ћу га ја овако јавно, транспарентно, како то воле да кажу. Зато, господине премијеру, што је тај посредник приватник и што се на тај начин пуне џепови директора друштвених фирми. На даиректно питање неке раднице јагодинског „Житомлина“ може ли да помогне да се среди стање у овој фирми, премијер је одговорио да је он још пре неколико месеци, мисли да је била зима, на свечан начин потписао одлуку о формирању комисија које треба да контролишу рад директора у друштвеним фирмама, али да те комисије још нико и нигде није формирао. Шта сад он ту може? Сви знамо да ствари не могу да се поправе све док се сва предузећа не приватизују. Међутим, министар Влаховић са великим жаљењем истиче да не могу да се приватизују управо она велика губиташка предузећа у којима се највише краде и разноси, јер нико неће да их купи пошто су презадужена. 65

Укинути их не можеш – каже Влаховић – јер би радници остали без посла, поправити их не можеш јер су друштвена, приватизовати их не можеш јер су презадужена! Јадан министар Влаховић! Утрапили му да решава нерешиве проблеме. Да га човек оплаче!

КАД ДРЖАВА ПРОКИШЊАВА

Сада је актуелно да се говори о проналажењу стратешких партнера за наша предузећа и, уопште, о доласку странаца који ће инвестирати у нашој земљи. Тих странаца, међутим, нема баш превише. Зашто не долазе, шта им то још увек не одговара, ја не знам, али могу да замислим како се осећа сваки Европљанин који пређе границу и запути се кроз – како ми то волимо да кажемо – нашу лепу Србију. О железници која постиже брзину од једва 40 километара на час и сиротињским путевима пуним рупа нећу ни да говорим. Али шта рећи за стамбене зграде које су до пре десетак година грађене заједничким парама и којима је газдовала држава, а сада су приватне. Од тренутка кад су станови приватизовани престала је брига за зграде у целини. Прилази зградама су прљави и запуштени, улази и ходници неокречени, светла и лифтови раде или не раде, фасаде ољускане. Многи солитери који на жалост имају равне кровове годинама прокишњавају. Ова дуга ледена зима учинила је своје и станари на последњем спрату моле Бога да киша никад не падне. Како да се стање поправи – о томе не говори нико. Власништво над зградама је промењено, али нису донети одговорајући закони који би и државу и станаре обавезали да се брину о заједничким зградама. Држава је продајом опрала руке, а осиромашени станари не желе добровољно да се удружују и уплаћују у фондове за одржавање и чишћење зграда, поготову ако нису лично угрожени. Те оронуле и запуштене стамбене зграде по нашим градовима су материјализована слика нашег законодавства и бриге власти за своје грађане. Све то странац који први пут дође у нашу земљу види на први поглед и добро разуме. И какво чудо ако помисли: ако држава тако слабо брине о својим грађанима, како ли ће тек о мени?

СМЕНЕ И ПРОМЕНЕ

Повод за овај коментар је данашња промена општинског руководства Ћуприје. Двадесет и шест одборника Скупштине општине Ћуприја изгласало је неповерење општинском руководству и изабрало новог председника и потпредседника. Нешто раније, то исто је учињено и у Јагодини. Смене су се догађале и у другим општинама, а готово у свима влада перманентна криза руковођења. Незадовољство општинским руководством, и то од стране оних који су та руководства бирали, сведочи о очајној кадровској политици у оквиру владајућег ДОС-а. Општинска руководства по правилу нису успела да реше ниједан горући проблем у својој средини. У Јагодини, на пример, није решено питање депоније, здраве пијаће воде у селима, питање легализације дивље градње и урбанистичког хаоса уопште, у Ћуприји питање недостатка воде, о јавним службама, здравству, просвети, малој привреди и другим областима, да се и не говори. Укратко, општинска руководства се више баве својим личним проблемима, проблемима своје родбине и проблемима својих партија, него проблемима грађана. Уместо да грађанима донесе обећане промене, ДОС се бави сменама својих сопствених кадрова. Било би то можда и у реду да је ДОС заиста нека јака коалиција која има добре и способне кадрове који су у стању да испуне дата обећања. Али сви видимо да се ДОС распада, да га разједају свађе, сујете и нетрпељивост, да се од почетка своје владавине више бави самим собом него мукама и потребама грађана. Зато су нови избори, већ сада је то свима јасно, неминовност. То је једино обећање које ће, и против своје воље, ДОС морати да испуни.

ЗБОГОМ ЈУГОСЛАВИЈО!

Тихо, изненада, без најаве, без велике помпе и крупних речи, остали смо без Југославије. У тренутку кад је укинута, земља коју је створио српски краљ са надимком Ујединитељ, Александар Карађорђевић, управо је гурала своју седамдесет трећу годину. Многи можда не знају да је ова земља назив Југославија добила први пут 3. октобра 1929. године, Законом о називу и подели Краљевине, који је имао само два члана и који је, као и све друге, донео краљ Александар лично. Пре тога, држава се звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Под Србима су се тада подразумевали не само Срби из Србије, већ и Срби у Црној Гори, садашњи Црногорци, затим Срби у такозваној „Старој Србији“, садашњи Македонци, и Срби у Босни и Хрватској. Тај свој покушај да од различитих народа створи јединствену државу краљ Александар је платио главом, а у Другом светском рату и стотине хиљада невиних и недужних Срба. Стварајући своју, нову Југославију, комунисти су из једне крајности отишли у другу: исецкали су јединствен простор и створили нове нације којих никад и нигде није било. И та грешка плаћена је такође стотинама хиљада убијених и расељених Срба. И поред тако стравично високе цене коју су плаћали, Срби су остајали верни тој својој држави коју је створио њихов краљ. Нису попустили чак ни онда кад су нато ескадриле бацале товаре бомби на њих. Шпанац Хавијер Солана, који је предводио НАТО авионе, савладао је наш отпор, али не и наше име: Југославија је остала да живи и даље. Међутим, оно што није успео бомбама, Хавијер Солана успео је речима. Њему као да је било суђено да нам укине име Југославија. За три сата преговора у Београду он је успео да убеди завађене Србе у Србији и Србе у Црној Гори да се више не зову Југословенима. Нова држава зове се „Србија и Црна Гора“ и орочена је само на три године. Творци Југославије веровали су у њену будућност коју она није имала. Творци ове нове државе ни сами не верују у њену будућност.

ЂИНЂИЋЕВ ВРУЋ КРОМПИР

Иако говори да избора неће бити бар још три године, премијер Србије Зоран Ђинђић ради као да ће они бити сутра. Обилази села и градове, држи трибине, убеђује нас да он ради двадесет сати дневно, ширећи притом позитивну енергију, и да морамо и ми то исто да чинимо ако желимо да нам буде боље. Све би то било лепо да нема неких нејасноћа, неких питања која се морају увек и свакоме постављати. Премијер увек на тим трибинама нуди свој пример: он ради двадесет сати и њему је заиста боље. Али није исто кад ради премијер и кад ради радник у предузећу које не ради, или које слабо ради. Шта да ради радник у предузећу које не ради? Да ли ће нешто помоћи раднику да ради 20 сати, ако то нема ко да плати? Зато премијер не би требало да наводи свој, већ неке туђе примере. Нека нам каже како добро пролазе радници и сељаци који раде по 20 сати дневно и притом шире позитивну енергију око себе. Премијер такође воли да говори о знању које је, како он каже, најважније да би се зарадио новац. Али шта вреди раднику знање ако нико неће да га плати? Шта вреди сељаку знање да произведе нешто добро, кад то неће нико да купи, или нуди прениску цену? Кад се ради о овој предизборној кампањи премијера Србије, коју он не признаје, мора се поставити још једно важно питање: Зашто се он много чешће обраћа омладини, ђацима и студентима, зашто њима држи те своје говоре о знању и раду, а не радницима у предузећима која су у колапсу, рударима и железничарима који прете штрајком, и сељацима који не знају шта овог пролећа да засеју, јер нико ништа од њих не наручује? Ако и посети неко предузеће, то је обавезно оно које добро ради, или које се може оспособити да добро ради, па да се за лепе паре прода странцима.

НЕЋЕ ЗАКОН, ХОЋЕ ЗАКОН

Многи борци за промене у Србији су данас, када су те промене и дошле, дубоко разочарани. За такве промене, кажу они, ми се нисмо борили, јер сад се живи још горе него пре. А ја кажем: какви су нам политичари, добро је и овако, могло би нам бити још и много горе. Узмимо за пример две владајуће странке на нивоу Савезне државе: Демократску странку Србије и Социјалистичку народну партију Црне Горе. Те две странке од почетка тврде како су принципијелне и легалистичке, а то нарочито исказују у односу на сарадњу са Хашким трибуналом. Једна од првих изјава председника Војислава Коштунице била је да је њему сарадња са Трибуналом последња рупа на свирали. Касније је ту рупу померио мало навише, али је ипак сарадњу условљавао законом који ће оптуженима омогућити једно предсуђење у земљи, могућност да се овде бране, а потом и да се жале. Тек ако се овде не одбране, онда би могли бити изручени Трибуналу. Социјалистичка народна партија Црне Горе била је још тврђа. Она је стално била против сваког закона који предвиђа изручење, са процедуром или без ње. Кад је бивши председник Југославије изручен без законског основа, на основу једне уредбе Владе Србије, ова странка је, у име те своје доследности, чак изашла из Владе и створила државну кризу. Ових дана, међутим, чујемо да ће обе ове странке подржати предлог закона о изручењу наших грађана Хашком трибуналу у коме се не предвиђа никакво предсуђење нити доказивање кривице пред нашим судовима. И једна и друга странка мирно ће ставити параф на закон који се не разликује битно од оне исте уредбе због које је својевремено створена државна криза. Политика је, кажу, уметност могућег. Или је то можда само друго име за овакву врсту недоследности и непринципијелности од стране оних који се у то куну свакодневно.

ТУКЛЕ СЕ ЈЕТРВЕ...

Јуче на Републичкој скупштини један посланик ДОС-а рече да је ова коалиција дала предизборно обећање да ће првог дана своје владавине усвојити Закон о универзитету, али да је он стигао на дневни ред, ево, тек после годину и по дана, и то половичан, некомплетан, више стар него нов. На прави, реформски – каже – имамо још да попричекамо! Ето, понекад и сами досовци признају да нису испунили нека важна предизборна обећања. Заиста, кад бисмо стали да набрајамо шта је све обећано, а није урађено, требало би нам много времена. Но, руку на срце, за нека неиспуњена обећања можемо да покажемо и извесно разумевање. Они који долазе на власт никад не могу знати шта их све очекује и изненађења су могућа. Понекад се нешто не може променити, а понекад нешто није ни потребно мењати. Није увек рђаво све што је било раније, нити је све оно што се креира данас обавезно добро. Ко поштује бивше вредности и одржава континуитет са оним што је било добро и за сваку хвалу, тај зида будућност на сигурним темељима. Али оно што је неспорно било а и сада је лоше и што треба најхитније мењати – јесте наше привређивање. Оно је било лоше и пре деведесетих година, а за време и после санкција пало је, штоно кажу, на просјачки штап. Ако смо ишта очекивали да ДОС промени, и то брзо и коренито – то је управо привређивање. А то су нам највише и обећавали и због тога смо највише и гласали. Сетите се само њихових прича: Ми вас водимо у Европу, са нама долазе инвестиције, са нама долази капитал. Од свега тога, међутим, остварено је веома мало. А разлог за то, на нашу велику жалост, нису, како су то комунисти говорили, објективне, већ субјективне тешкоће. Те „субјективне тешкоће“, разуме се, имају своје име и зову се свађа и суревњивост између две водеће странке у ДОС-у – Демократске и демократске странке Србије. Мржња између ових странака иде толико далеко да оне сасвим заборављају зашта их је народ бирао и зашто се налазе ту где се налазе. Пре неки дан, иначе неомиљени, а рекао бих и нестручни 74

министар пољопривреде Драган Веселинов изнео је податак да у савезној администарацији – коју контролише Коштуницина странка – већ четири месеца чаме извозне дозволе за осам кланица у Србији. Четири месеца – каже овај министар – нисмо у Европу извезли ни килограм меса и изгубили смо стотине милиона долара! Савезна администрација је, дакле, решила да Влади Србије и њеном премијеру Ђинђићу липше крава. Није важно што би народу Србије тај извоз поправио стандард. Што рекао тај исти народ – тукле се јетрве преко свекрве.

ПОЛИТИКА И ДАЉЕ ЗАНИМЉИВА

Једно од најлепших обећања које нам је дао председник Војислав Коштуница, после своје обећавајуће победе, јесте да ће нам политика постати досадна а лични живот и богат и занимљив. То обећање, међутим, не само да се не остварује, већ се догађа управо обрнуто: политика је све занимљивија, а лични живот све скученији и сиромашнији. Прва вест свих светских агенција и главни наслови у новинама били су ових дана драматично самоубиство бившег министра полиције Влајка Стојиљковића, на степеницама Савезне скупштине, непосредно после доношења Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, а потом и самоубиство савезног министра за рад Миодрага Ковача, у једном мадридском хотелу. У сенци тих трагичних вести из сфере високе политике, готово неопажено и у домаћој, а камоли у светској јавности, прошао је један скуп у Београду на коме се говорило о личном стандарду и животу грађана на просторима бивше Југославије. На том скупу бивши високи функционер те бивше Југославије, и такође бивши председник Македоније Киро Глигоров, изјавио је да ће свим новим државама насталим на овим просторима, осим Словеније, бити потребно још десет година да би достигле онај стандард који су имале пре распада земље. Та прича о стандарду, иако сасвим истинита, на жалост нама изгледа мало занимљива. Зашто? Зато што су политичари који нас данас воде израсли на менталитету опструкције и рушења, а не на креативном доприносу нашем бољем животу. Уместо да нас деле на поштене и непоштене, радне и нерадне, способне и неспособне, они нас деле на Србијанце и Црногорце, Шумадинце и Војвођане, православце и муслимане, партијце и непартијце, и тако нас воде у нове, драматичне заплете и још већу беду и сиромаштво. Никад они неће изаћи из тог лавиринта. Очигледно је да су нам потребни нови избори и нови људи.

ПОСЕТА МИНИСТРА

Најзначајнији догађај протекле недеље за Јагодину јесте без сваке сумње посета министра пољопривреде Драгана Веселинова, уприличена поводом значајног јубилеја који је прославио Ветеринарски институт. Јубилеј је био значајан, Институт је такође веома значајан за развој сточарства у овом делу Србије, и ту не би требало да буде ништа спорно, осим можда самог министра и још понечег. Министра ћу овом приликом оставити по страни и рећи ћу нешто о том „још по нечем“. Дакле, да пођемо од тога да је министар – министар, какав био да био, и да је његово присуство важно да увелича један овакав јубилеј. Али однос према том „министру какав био да био“ није био у складу са данашњим тренутком, а богами ни његово понашање. Била је то права реприза прошлости, реприза оних чувених „јагњећих бригада“ из славних седамдесетих и осамдесетих година, када су свемоћни властодршци посећивали своје поседе и своје потчињене и демонстрирали своју силу. Елем, дошао је министар у моћној министарској лимузини, са моћном министарском пратњом, рекао неколико лепих фраза на свечаним скуповима који су изгледали као да су организовани њему у част, обишао највећу српску фабрику за прераду меса, гостио се, добио скупоцени поклон и вратио се у престоницу. Све то боље од ичега сведочи да се у овој земљи, и поред толиких прича о реформи, мало тога променило. Они који су овако дворили једног листопадног министра, који дај Боже да ће на том месту дочекати Нову годину, одлично знају да је концентрација пара и моћи и даље у влади и владарима. Знају они да је сасвим свеједно ко је министар и какав је министар, али да је у оваквом систему њему дато да располаже парама пореских обвезника сакупљених у буџету. Ако било којој институцији у пољопривреди буде затребала помоћ да се покрене и унапреди, а треба свакој, потпис тог министра биће неизбежан. Знам ја да је тај параф био разлог што је Веселинов тако помпезно дочекан, али ми је ипак све то деловало и трагично и 78

гротескно, јер у питању су људи којима су пуна уста борбе за истину и демократију. Од њих сам очекивао да одведу министра да види оне запуштене задружне фарме, оне неузоране њиве, она опустела црновршка села, да види у шта су се претворили српски потенцијали и ресурси. Њему је требало поклонити једно парче црепа са оронуле и напуштене сеоске куће, да му стоји на министарском столу и подсећа га на дужност према свом народу, а не скупоцени карабин да се забавља ловећи дивљач по Србији.

СТРАНАЧКО „ЋАСКАЊЕ“

Једна седница Извршног одбор Скупштине општине у Јагодини, онако како су је пренели локални медији, морала је својим порукама да привуче нашу пажњу. На дневном реду ове седнице, како је рекао извештач, била су питања сарадње општинских органа са разним државним институцијама, као што су полиција, инспекције, тужилаштва и друге. Почело се са критикама, истицани су лоши примери, а онда је дошло до неслагања међу члановима Извршног одбора, опречних мишљења, узајамних оптужби. Изнервирани, неки су напустили скуп, па је после пуна три сата „необавезног ћаскања“ – како се изразио извештач – седница прекинута услед недостатка кворума и без икаквих закључака. Неко ће рећи – догађа се, то је демократија, опозицији је задатак да износи другачија мишљења и да се бори за њих по цену опструкције. То је у реду, међутим, ствар је овде чудна утолико што у Извршном одбору Јагодине, као, уосталом, у свим извршним органима у целој Србији, нема опозиције. Извршни одбор чине само странке ДОС-а које су као коалиција, дакле са јединственим програмом, добиле поверење народа. И сад се поставља питање: шта је са тим програмом и шта је са тим поверењем? Странке ДОС-а, казује нам и овај пример у Јагодини, мање се слажу између себе него са званичном опозицијом. Пример за то је опет Јагодина, однедавно и Ћуприја, мада таквих примера има свуда. Парламенти у овим градовим функционишу без икаквих проблема захваљујући кооперативности одборника из опозиционих партија. Њима је наиме, више стало до тога да скупштине функционишу и решавају питања ради којих и постоје, него партијама ДОС-а којима је најважнији лични престиж. Зато и имамо чудан парадокс да Скупштина са опозицијом ради боље него Извршни одбор без опозиције. То је више него очигледан доказ кризе у ДОС-у коју могу да реше само нови избори.

ТЕК ДА СЕ НЕШТО РАДИ

Закон о основном образовању који је ове недеље разматран и усвојен у Републичкој скупштини побудио је веома мало интересовање, не само просвете и шире јавности, већ и посланика који су га усвајали. На дан када је требало усвојити тај закон седница Парламента каснила је готово три сата због недостатка кворума, што је равно скандалу. На крају дана Закон је усвојен са минималним кворумом и минималном већином од само 107 гласова, што значи да за Закон није гласала ни половина од укупног броја посланика. Прво што пада у очи јесте неодговорност посланика према својим обавезама за које су, уосталом, сасвим пристојно плаћени. То је свакако тачно, али овде постоји и један додатни разлог: посланицима је понуђен један стерилни закон који у суштини не мења ништа у основном образовању нације. Никаквим амандманима тај Закон више није могао да се претвори у нешто што одговара садашњим, а још мање будућим потребама младих нараштаја. Ништа реформско, да не кажем револуционарно, није предложено овим Законом. Ниједно позитивно искуство из досадашње праксе није уграђено у нове одредбе. Основно образовање, које се и зове основно зато што је основ целокупне будуће надградње, код нас је само државна обавеза коју на неки начин треба отаљати уз најмање трошкове. Зато је основна школа у Србији и даље једна уравниловка у којој у исте клупе седе и исто уче талентована и чак ретко надарена деца са просечном и испод просечном. Исти програм, исти наставници, исти предмети, иста дужина школовања. Једнима је то бацање времена, другима је мало времена да савладају градиво. Идеја да се формирају посебна одељења за талентовану и натпросечно надарену децу, базирана на искуству, на пример Школе за музичке таленте у Ћуприји, пала је у воду. Потпуно су заборављене и приче о томе да школе треба да добију своје мале економије и огледна добра на којима би ђаци могли да стичу практична знања из најразличитијих грана пољопривреде, већ према ресурсима који постоје у ком крају, од рибарства и пчеларства до воћарства, 82

виноградарства и гајења лековитог биља. О усмерењу на разне народне и уметничке занате да се и не говори. Они који су правили овај закон учинили су то по принципу „тек да се нешто ради“, па су га и посланици усвојили с беде. Такозвана реформска Влада изгледа да је заиста реформска само кад треба да решава лична питања чланова Владе и њихових партијских послушника. Што се народа тиче, она његове потребе слабо види.

КАФА ЗА НЕПРАВДУ

Један догађај који се ових дана збио пред вилом српског премијера Зорана Ђинђића на Дедињу државни медији су прећутали. Иако по природи ствари новинари будно прате све што се догађа у вези са државним функционерима, овај пут морао је без одјека да остане један потпуно безазлен, али у нечему врло занимљив, перформанс пијења кафе пред кућом премијера. Зашто? Једна београдска породица већ две године има у рукама извршну судску пресуду која јој даје за право да се усели у своју кућу на Дедињу, сада иначе празну, национализовану још давних педесетих година. Нова, такозвана демократска власт, од које се очекивало да врати не само ову кућу, већ целокупну, национализовану и на друге начину отету имовину грађана, остала је на захтев ове породице потпуно нема. Пресуда је и даље мртво слово на папиру, породица бадава обија прагове властодржаца, кућа остаје закључана и ван њиховог домашаја. Пошто се кућа налази на истом улазу са вилом премијера Ђинђића, такорећи у његовом дворишту, власник је позвао пријатеље да преко премијерове капије уђу у његову кућу и тамо, симболично, попију кафу коју су понели у термосима. Премијерова капија је, међутим, остала закључана. Кафа је попијена на улици. Национализовану имовину нико и не помишља да врати. Новим властодршцима она исто тако добро користи као и оним претходним који су је отели. Сва предизборна обећања да ће неправде бити исправљене, ево, већ су заборављена.

УСРЕД ПРАЗНИКА

Југославија је данас једна од ретких земаља на свету која празник рада, први мај – слави великим нерадом. Чак и у оним преосталим комунистичким диктаторским земљама као што су Кина, Куба и Кореја, први мај се слави један дан, на познати поданички начин. Организују се смотре и параде којима се не слави рад, већ диктатор или владајућа идеологија. На западу се овај дан не слави, већ обележава као дан за радничка права. Додуше, понегде је то такође нерадан дан, али не зато што би држава славила уместо својих радника, већ зато што се одржавају масовне радничке манифестације, нема ко да ради, па је упутније да дан буде нерадан него да се стварају сукоби. Не ради се, дакле, чисто из практичних разлога. У многим земљама се, међутим, дан борбе за права радника обележава – радно. Тамо се полази од тога да се не може нерадом славити рад. Код нас се, и поред свега што нам се десило, и поред великог заостатка у развоју, први мај слави са два нерадна дана. Како се ове године у близини нашао и Ускрс, многи су то једва дочекали и спојили та два празника, која ничег заједничког немају, једном великом нерадном недељом. Са данима викенда некима је то изашло седам, а некима, богами и целих 12 дана – један прави годишњи одмор! Усред ове немаштине и беде, усред овог пролећа које је за пољопривреднике тако лоше почело мразом и сушом, Србија се одмара и слави рад! Србија је јединствена земља у свету која има три админиистрације, три парламента и три владе: савезну, републичку и покрајинску. Ниједна од њих се није побунила, није издала проглас, декрет, уредбу или било шта друго да забрани тај нерад. Само се министар Ђелић огласио као реда ради, као с беде, да каже како није добро за Србију да толико не ради. Збуњени и незадовољни, српски радници су изашли на улице и тргове, али не да славе рад – већ да га траже. Тражили су рад од државе која им великодушно поклања 12 дана нерада. Али ни радници нису осуђивали тај необичан поклон. Јер шта је 12 дана

нерада према трајном нераду, према губитку радног места, према уништеној привреди коју ова власт никако да покрене са мртве тачке.

БОСАНСКИ ЈЕЗИК

Готово незапажено у медијима прошла је вест да је Скупштина општине Новог Пазара крајем минулог месеца донела одлуку да у овом граду и Рашкој области службени језик буде – босански! Нико није нашао за потребно да коментарише ову одлуку која представља чудо невиђено. Јер како једна општина може одлучивати о службености језика у држави, а потом – како се најчистији српски језик може називати другим именом? Али нама изгледају нормалне и могуће неке ствари које би код других нација изазивале праве потресе. Најпре су Турци сваког Србина који је примио муслиманску веру одмах звали Турчином, потом су Хрвати сваког унијаћеног Србина проглашавали за Хрвата. Тако се Хрватима сматрају чак и они Срби католици на Космету који Хрватску нису ни видели у животу. Све се то догађало зато што није било државе Србије. Кад су нас Турци преводили у муслимане, били смо раја, а кад су нас католици унијатили, били смо Југословени. Исто се догађало и са језиком. Хрвати су српски језик прогласили за хрватски. Србија је у то време имала преча посла него да се бави језиком. Замислите како би то изгледало кад би се у Квебеку у Канади говорио квебечки, а у остатку Канаде – канадски језик, кад би се у Швајцарској говорио – швајцарски, у Аустралији – аустралијански! Заиста право чудо, али Хрватима је то пошло за руком, па сад и други мисле да могу да пођу њиховим путем: да српски прогласе за неки други језик, а потом да се издвоје и створе неку другу државу. Али оно што је некад и некима пошло за руком не значи да ће свакоме и увек. Ако онда није постојала српска држава, сада постоји. Одбрана језика једног народа спада у националне интересе највишег реда. То што садашња власт није спремна да дефинише националне интересе и да се за њих бори, треба схватити као привремено стање, као што и ова власт мора бити привремена.

ЗАКОНИ И ПОСЛЕДИЦЕ

Последице закона које је донела Републичка скупштина као резултат компромиса ради очувања власти, већ су видне. Такозвани „Омнибус закон“, који је Војводину у многим сегментима практично отцепио од Србије, који је намирио апетите војвођанских малих сепаратистичких странака али посејао отровно семе раздора, већ даје своје прве резултате. Ево слушамо ових дана како се у Војводини оснивају нова јавна предузећа за газдовање водама и шумама – „Водавојводина“ и „Војводина шуме“. Као: Србија уме да брине о шумадијским шумама, али не уме о војвођанским. Војвођанско багрење, дудови и тополе су нешто сасвим посебно и специфично, као кедрови на гори синајској, и српски инжењери о томе појма немају. И вода је у Војводини другачија, и реке су посебне, не уливају се у Дунав као и српске, већ у Северно море. Наравно, све то није тачно и не може бити оправдање за формирање нових јавних предузећа која представљају само нови намет на већ осиромашене грађане. Нова јавна предузећа значе низ нових непродуктивних радних места, нових канцеларија, нових секретарица, административаца и руководилаца. Уместо да запошљавамо стручњаке, научнике и инжењере који би заиста бринули о ресурсима Србије, ми запошљавамо политичаре и демагоге. Што је најгоре, то није једина и највећа штета коју је донео тај назови закон. Формирање тих нових установа, које ће трошити паре на све друго осим на оно зашта се наводно формирају, тек је почетак нових подела и компликација које ће нам у будућности загорчавати живот. Суштину је разоткрио пре неки дан нико други него Драган Веселинов, политичар коме су уста пуна Србије, који је предложио да се у Војводини као други службени језик уведе – хрватски! Српски министар пољопривреде, који би морао да се брине о последицама пролећног мраза и суше, о штети због окаснеле сетве, брине о језику у свом завичају. И то како брине? Бар да и о томе нешто зна, па да му човек опрости. Тражи службени језик за Хрвате

који нити у Војводини имају своју посебну територију, нити су већинско становништво. Да апсурд буде већи, а то би чак и Драган Веселинов морао да зна, Хрвати немају свој језик, већ говори српским језиком. Веселинов, дакле, тражи да се поред српског у Војводини као службени језик уведе још један српски. Драгану Веселинову, да би опстао на власти, очајнички су потребни бирачи. Ради тог циља он је спреман да прода и свој рођени матерњи језик.

АМБИЈЕНТ ЗА НЕПРИВРЕДНИКЕ

Први пут ових дана Влада Србије открива податак да је Фабрика аутомобила „Застава“ у Крагујевцу нуђена „Пежоу“, а потом и јапанском „Нисану“, да је откупе за само један долар, нуђена дакле на поклон, и да су ови ту понуду одбили. То одбијање донекле објашњава и ћутање: од самог почетка Влада је, значи, сумњала да ће њена понуда бити прихваћена. Српска влада је знала и зна много тога што својим грађанима, и поред заклињања на транспарентност, ускраћује да знају, или их чак погрешно информише. Наиме, она ни после годину и по дана своје владавине није успела да створи повољан амбијент за привреднике, о коме стално говори као о свом једином и највећем задатку. Напротив. Успела је да створи амбијент за непривреднике. Као и претходне комунистичке владе, и ова се бори не да ствара амбијент за привреднике, већ да држи под контролом информисање, полицију, судство, тужилаштва, просвету и остало. Није укинула ниједну компликацију за отварање фирме, већ је додала нове. За отварање фирме у Србији привреднику је потребно да изгуби 35 радних дана и да плати више од пет хиљада марака. У Америци се тај посао завршава телефоном и стаје стотинак долара. Зато овде фирме отварају само изузетно упорни или очајни људи. Они други чине то у Софији, Прагу, Будимпешти или неком другом граду. Зато страни капиталисти не желе наше фирме ни на поклон. Али наш премијер се изгледа због тога не секира. Прекјуче у Бору, усред облака сивог отровног дима који свакодневно леже на овај град, он је позвао домаће привреднике да откупе пропала друштвена предузећа и обећао им за то кредите. Уместо да мења услове и ствара повољнији амбијент, он тражи нове жртве. Ако неће да се упецају странци, можда ће наши?

КРОАСАНИ

Протеклих дана пренаглашено место у медијима добио је један шлепер од 18 тона хрватских цигарета које је један Бугарин покушао да прошверцује у Србију са декларацијом да вози – кроасане. Хватању ове грдосије од шлепера – јер цигарете су кабаста али лака роба и тај шлепер у који је стало 18 тона мора да је необично велик – претходиле су бројне припреме: морала је чак цела смена цариника да буде замењена новим људима. Описујући ову операцију медији су практично признали да овакви шлепери са различитом робом и лажним декларацијама масовно прелазе нашу границу и да се цариници слабо труде да откривају њихов прави садржај. Очигледно је да су се на царини догодиле велике промене. Ја се још увек живо сећам мојих прелазака границе, а тако је, разуме се, било и са другима, кад су цариници копали и гребли по пртљажнику аутомобила, завиривали у све његове касете и шупљине, не би ли открили неки скривени предмет чији је увоз забрањен. А сада, ево, медији нам преносе чудну слику. На границу долази шлепер пун хрватских цигарета, словеначких фрижидера или којих других машина. Цариник му прилази и љубазно пита возача: шта возите? Кроасане, одговара овај. Јесу ли добро печени, хрскави и укусни, пита опет цариник. Најбољи, одговара возач. Онда немам шта да гледам, констатује цариник. Срећан пут и пријатно! И тако, захваљујући променама које су се десиле у Србији и љубазним цариницима, „кроасани“ затрпавају наше тржиште цигаретама, дрогом, проституткама, машинама за прање веша, фрижидерима – свим и свачим. Онда се појављују неки самозвани портпароли који нам саопштавају да је за све крива Хрватска која на овај начин покушава да дестабилизује наше тржиште и оштети државни буџет. Ти самозвани гласноговорници, који сеју маглу, и не помену савезну администрацију и њеног челног човека, самог председника Војислава Коштуницу, који руководе том новом, промењеном царином која толико верује возачима шлепера.

ФОЛКСДОЈЧЕРИ

У свом напору да се домогну страних инвеститора и страног капитала, домаћи привредници и њихова удружења све чешће помињу као велику сметњу и недостатак правне регулативе. У првом реду мисле на закон о денационализацији који би морао бити донет на нивоу Савезне државе и који би разрешио многа питања везана за приватизацију. Као одговор на све бројније захтеве стижу уверавања од разних, углавном анонинмних, представника власти да се на том закону ради озбиљно и темељито и да сви треба да се мало стрпимо. И ми наравно чекамо стрпљиво, али кад нас понекад изда стрпљење и почнемо гласно да протестујемо, од тих истих анонимуса из разних законодавних комисија које тако лепо и угодно троше гомиле наших сиротињских пара по разним престоничким резиденцијама – које такође имају своје бивше власнике и које би по том закону требало њима и да се врате! – уверавају нас како у свом раду наилазе на велике тешкоће. Последња коју су измислили и коју нам већ у неколико наврата лукаво подмећу јесте да би тим новим законом о денационализацији пола Баната и Бачке требало вратити бившим власницима, немачким фолксдојчерима. Тако се расељени и мртви фолксдојчери још једном приказују као непријатељи и кочничари напретка земље Србије. Дакле, криви су мртви Немци што ми још немамо тај закон, а не неспособна савезна администрација која још ниједан битан закон за ову земљу није донела, а и оно што је донела – урадила је то на две-на три, не питајући за мишљење ни стручњаке, ни јавност, ни народ. Ни председник Југославије, ни његови веома обавештени саветници кад су у питању разне интриге и афере, не желе свом народу да кажу да су све суседне земље, где су такође живели фолксдојчери, донеле закон о денационализацији и да после тога нису примећене никакве масовне сеобе Немаца. Фолксдојчери су давно обештећени. Испада да о њима брину још само Срби против којих су се они борили и које су убијали по оној познатој пропорцији – сто за једнога.

ГРЕШКА

Закон о министарствима показао се као темпирана бомба која једним праском може у парам-парчад разнети већ ионако озбиљно нарушену политичку равнотежу у Србији. Кад владајућа коалиција нема интерес државе и народа као заједнички циљ, као интерес вишега реда коме се све друго подређује, кад свака од 18 странака у коалицији има своје посебне интересе и вуче на своју страну – онда је јасно да једном мора да пукне. А пукло је код Закона о министарствима не баш случајно. Досовска Влада, наиме, умножила је потпредседничка места као ниједна друга у свету, да би задовољила нереалне амбиције својих странчица иза којих стоји смешно мали број гласача, а сада покушава, из истих разлога, да умножи и број министарских фотеља. Природно је што се опозиција у Парламенту спремала да критикује такав предлог закона и да покаже да он нема никакве везе са интересима грађана. Природна је била и одлука посланика Демократске странке Србије да напуштањем седнице опструирају доношење тог закона. Неприродна је, међутим, била реакција владајуће коалиције која је покушала да спречи сваку, па и демократску и конструктивну расправу. Није ми ни на крај памети да браним понашање радикала у Скупштини. Последице таквог понашања они треба да виде на следећим изборима, кад буду бројали своје гласове. Али мора се ипак рећи да су овај пут били изазвани грубом завером ћутања о закону којим се умножавају министарске фотеље само зарад користи странака. Да је ово тачно, показује случај Борислава Пелевића коме није дата реч да говори о закону, иако је имао уредно овлашћење као шеф странке. Додуше, председавајућа му се сутрадан, кад су се главе мало охладиле, јавно извинила и рекла да је у питању била – грешка због које ће секретар Скупштине морати да сноси последице! Секретар ће можда да сноси последице, али остаје чињеница да је закон усвојен а да о њему нико из опозиције није могао да каже ни једну једину реч. То показује колико је Влада била у страху од могућег неизгласавања тог закона. 96

Спала књига на два слова, каже наш народ. Владајућа већина у Парламенту сада је тако тесна, да ће Влада пасти ако било који од бројних лидерчића само устане на леву ногу. То свакако није одржива ситуација, нити може доприносити напретку државе. Зато су веома скори избори наша једина реалност.

НАСУКАНА ПОЛИТИКА

Све док се не реше најкрупнија политичка питања у овој земљи која се још увек зове Југославија, неког битног напретка у привређивању неће бити. Крупна политичка питања решавају се крупним политичким одлукама, а за такве одлуке потребне су велике, снажне и праве личности. Ми сви видимо да се такве одлуке још не доносе. Уместо њих доносе се неке полуодлуке, налазе се нека полурешења чијом применом сви постају незадовољнији него што су били пре тога. Дела увек говоре више од речи. Можемо ми да причамо шта год хоћемо, али те чињенице нам јасно говоре да се на челу наше земље још увек не налазе праве личности. Кад кажем праве личности, мислим на такве које би интерес народа ставиле изнад личних, изнад страначких и свих других интереса. А погледајмо шта раде српски лидери? Да ли се они тако понашају? Не, они само тако причају, а у стварности свако брани своје уске, партијске интересе, чува свој забран у коме је он нерпикосновени газда и диктатор. Сви су они за промене које ће народу олакшати живот, али ће их спроводити тек онда кад се ослободе сваке конкуренције и сами седну на српски престо. А ако то није могуће, онда ништа од промена. Сви углас вичу – смета ми онај други. Ја сам исправан и поштен, али не могу да дођем до изражаја. Кад је у питању Југославија у целини, односно решавање односа Србије и Црне Горе, ствари су и црње и горе. Договорено је да се направи нека нова држава које – како би рекао Макијавели – никад и нигде није било, али се ни тај договор не спроводи. Милу Ђукановићу не ваља никаква заједничка држава, он хоће пуну самосталност. Зашто? Можда одговор пружа један брод натоварен шверцованим цигаретама у бугарској луци Бургас који се пре неки дан насукао код острва Родос у Грчкој и где је цела посада похапшена. Цигарете су биле кренуле у црногорску луку Бар. Није се тамо у Грчкој насукао један шверцерски брод. Насукала се једна жалосна политика моћника који воде ову државу. 98

ВРАЋЕНИ МАНДАТИ

Лично се залажем за брзе изборе у Србији како би са политичке сцене сишли многи које смо гласали не зато што смо били за њих, већ зато што смо били против старог режима. Зато би требало да са симпатијама гледам на напоре Демократске странке Србије, који су кулминирали ове недеље, да присили ДОС да одржи обећање и распише изборе. Међутим, има у потезима те странке и много тога што ме разочарава. Њене фразе о легалитету којима се покрива задржавање старих личности на важним државним функцијама очито служе придобијању гласача и противне су стварним интересима народа који тражи промене. Њено оптуживање Владе Србије за умешаност у шверц и криминал такође има политичку, а не правну конотацију. Шверца и криминала је било а има га и сада, али ту не помажу празне приче, већ конкретни докази и кривичне пријаве. А тога нема. Да је господину Коштуници народ у срцу само кад се учлањује у његову странку, лепо илуструју и потези које је повукао ове недеље. Љут на одлуку Председништва ДОС-а о одузимању посланичких мандата, повукао је чланове своје странке из неколико најважнијих јавних предузећа на нивоу Србије. Није се питао да ли су ти људи тамо можда потребни, да ли раде нешто важно и корисно, да ли ће њихово повлачење нанети народу штету. Тако је, поред осталих, са свог радног места морао да се повуче и председник Управног одбора Електропривреде Србије, инжењер Радомир Наумов. Господин Наумов је био тамо запослен, примао је плату и остваривао сва права из радног односа. Сада је на бироу за незапослене и без плате. Да ли је у реду да председник једне земље на тај начин демонстрира своју моћ над људима, да их употребљава као марионете, да их ставља на високе положаје и смењује их кад се њему ћефне? Но, то је само део питања. Далеко је важније што на тај начин председник ове земље показује крајњу небригу и за једну тако важну институцију као што је Електропривреда. Да ли ће одлазак првог човека Електропривреде оставити какве последице, да ли ће стати инвестиције, да ли ће пропасти договорени кредити, да ли ће зимус 100

бити мањка струје, да ли ће цена бити превисока – све је то господину Коштуници мање важно од партијског интереса да се његов човек повуче са тог положаја. Дакле, његово залагање за скоре изборе нема исте мотиве као и моје. Ја се залажем за изборе да нам свима буде боље, а он се залаже да њему буде боље.

101

ЛЕКАРИ И МАЛИНЕ

Месецима већ лекари Странке српског јединства из крагујевачког клиничког центра, недељом и празником, кад имају слободно време, обилазе села и бесплатно прегледају и лече мештане. Ово није само гест пажње и добре воље, мада би и то било вредно пажње и хвале, већ пре свега велика услуга. Сељаци не морају да губе дан да путују у град, сатима да чекају на преглед код лекара опште праксе, сутрадан код специјалисте и тако редом. Ови лекари Странке српског јединства не само да прегледају и лече сељаке, већ и снимају опште здравствено стање, праве картоне, бележе и анализирају појаве, брину на сваки начин о здрављу свог народа. Овај диван пример бриге о нашем толико заборављеном и запуштеном селу требало би да следе и други. На жалост, други лекари на то и не помишљају. И даље седе у својим ординацијама и чекају да им пацијенти дођу, ако могу. Ако не могу, то је њихов проблем. Слично се понашају и други. Ветеринари оду у село само ако избије нека епидемија, да заплене и униште заражену стоку. О некој бесплатној превентиви и стручној помоћи одгајивачима стоке ни говора. Урбанисти се такође брину једино о томе како ће своје услуге што скупље да наплате. О некој добротворној помоћи селу нико и не размишља. Свима њима за пример служи понашање српске Владе која сматра да њен задатак није да помогне сељацима и унапреди живот на селу, већ једино како ће из тог осиромашеног и ојађеног села да ишчупа што веће приходе. Сељаци у Подрињу морали су да блокирају путеве да би министар Ђелић разумео да се због неплаћених пореза не може забранити регистрација возила. Малинари из Ваљева такође блокадом путева покушавају да докажу да им Влада отима муку и зној ниским ценама. На исти начин сељаци су морали да доказују своја права турским агама и беговима који су скупљали порез за султана. Што се српске Владе тиче, ми се нисмо много одмакли од тог турског времена.

102

103

УБИСТВО ГЕНЕРАЛА

Ову недељу у Србији обележило је, без икакаве сумње, убиство генерал-мајора полиције Бошка Бухе које се десило рано у понедељак, пред само свитање, у пола три изјутра, на паркиралишту хотела „Југославија“ у Београду. Полицијски кругови, српски званичници па и сви други шокирани су пре свега због чињенице да се ради о још једном нарученом убиству високих званичника полиције и јавних личности у Србији. Сенка тог убиства прекрила је Србију и на њеном небу исписала свима разговетну поруку да још увек живимо у земљи подмуклог терора. Полиција, наиме, није досад успела да расветли ниједно од тих шокантних убистава и мисао која допире до свести сваког грађанина гласи: ко ће нас да заштити кад убице некажњено убијају и полицајце. Дакле, та мисао зове се страх и они који наручују убиства то и желе – да застраше полицију, судове, тужилаштва, медије. Страх ће бити присутан и делотворан све док се кривци не пронађу и не казне по заслузи. Ниједна институција неће бити ефикасна у борби са криминалом све док је спутана страхом. Уместо да држава застрашује криминалце, криминалци застрашују државу. Излаз из овог зачараног круга мора да пронађе полиција која је овај пут и најтеже рањена. Отуда изјава министра полиције Душана Михајловића да ће „полиција преврнути земљу и небо док се убице не пронађу“, али и изјава премијера Ђинђића да је ово убиство тест за полицију, као и изјава челника Нове Србије Веље Илића да министар полиције, уколико се ово убиство не реши, мора да поднесе оставку. У сенци овог злочина који нас је толико узнемирио одржана је, управо у Јагодини, једна скромна комеморација. На годишњицу погибије новинара Милана Пантића челници Удружења новинара Србије, његове колеге и пријатељи, поставили су на улазу у зграду, на месту где је Пантић убијен пре годину дана, спомен-плочу на којој пише да је убијен један новинар зато што се борио за истину. Ово убиство и после годину дана остало је нерасветљено. Та чињеница, као и речи исписане на плочи додатно притискају узнемирену савест полиције, али и свих нас.

104

105

ВЕЋИНА ПО СВАКУ ЦЕНУ

Одлука Председништва ДОС-а, дакле једног чистог партијског тела, попут некадашњег Централног комитета Савеза комуниста, да неактивним посланицима одузме мандат, представља удар на демократију и парламентаризам као њено најјаче упориште. Идеја да се замене посланици који долазе у Скупштину само по дневнице, сама по себи није лоша. Проблем је, међутим, у томе што би ту одлуку требало да донесе Парламент, а не у његово име некакав сурогат Централног комитета. Но, ако бисмо чак и прихватили чињеницу да у ово посткомунистичко време одлучивање изван демократских институција многима и не делује толико богохулно, чињеницу да многи и даље сматрају да су институције још зелене и да морају имати старатеље – одлука због тога неће бити мање спорна. Тумачење да мандати припадају ДОС-у у целини и да се могу одузети једној партији и дати другој, напросто није тачно. Они који су томе прибегли, по цену да суд око тога има посла и да на крају свега буду и губитници, учинили су то у паници и страху од губитка кворума у Републичкој скупштини. На тај начин обезбеђен је кворум и отклоњена опасност од превремених избора, а то значи и од ризика да се изгуби слатка републичка власт. Притиснути оваквим чињеницама, лидери ДОС-а се демагошки бране да не желе да сруше једну реформску Владу пре него што она обави све нужне и корисне послове за свој народ. Камо среће да је тако. Но, ти „корисни послови“ своде се на низ уступака лидерима минорних партија и групација, на бављење самима собом, на афере и сукобе. Колико власт мисли на народ и како Србија данас живи – најбољи одговор дали су пре неки дан београдски матуранти. На питање репортера шта очекују сада кад прослављају свој испит зрелости, одговорили су: Очекујемо да одемо у иностранство, јер од Србије више не очекујемо ништа!

106

107

ОД ЖУТЕ ГРЕДЕ ДО „ДАНХИЛА“

И ове недеље, као и многих претходних, а вероватно и још многих будућих, главни напор званичника ове земље биће да се реализује онај лабави државни оквир заједнице Србије и Црне Горе договорен у Београду. О самом том „лабавом оквиру“, који за последицу неће имати чак ни устав државе већ некакву „уставну повељу“, нећу да говорим полазећи од тога да су то све били изнуђени потези, да смо стављени пред свршен чин. Мислим да је важније да се каже ко нас је то, зашто и како, ставио пред свршен чин и ко то и даље не жели да спроведе чак ни тако смешно срочен државни договор. То је председник Црне Горе Мило Ђукановић. Његови лични интереси и његова жеља да сам ствара законе који су либерални само према појединцима и само према појединим, инкриминисаним врстама трговине, а не интереси Црногораца, стварају платформу за независност Црне Горе. Ко је Мило Ђукановић, лидер који ствара толико проблема и Црној Гори и Србији? За тог момка чуло се први пут у познатим догађајима на Жутој греди кад је заједно са Момиром Булатовићем, уз обилату помоћ тадашњег режима у Србији, предводио протесте против комунистичке власти у Црној Гори. Као награду добио је место председника Владе Црне Горе и учествовао у прављењу такозваног „Жабљачког устава“, темеља најновије Југославије. Слободан Милошевић, под чијим се патронатом све то догађало, био је тада важна а пре свега моћна личност, вредна поштовања јер је могла да обезбеди да велико богатство почне да се слива и у џепове Мила Ђукановића. Међутим, кад су дошле санкције и тешкоће за Србију, Ђукановић је брзо открио сопствене и много лакше начине за богаћење. Сетимо се оне председничке изборне кампање у Црној Гори, кад је Булатовић изгубио председничку функцију а Ђукановић је добио, како су се узајамно оптуживали, говорили о авионима са шверцованим цигаретама који су свакодневно слетали на аеродроме у Црној Гори. У међувремену се у Србији променила власт која је од Европе, поред многих других, преузела и обавезу да ради на сузбијању шверца 108

и сиве економије. Са таквом државом Мило Ђукановић не жели да има више ништа. Он и даље жели да има одрешене руке. Не хаје ни на опомене које све чешће стижу из Европе, чак ни на изјаву јавног тужиоца Италије да ће га ухапсити ако ступи на тло ове земље као оптуженог за шверц цигарета. Некадашњи бунтовник са Жуте греде, данас званично оптужен од једне европске земље за шверц цигарета, још увек држи у рукама судбину нове Југославије. Докле?

109

ДЕОБЕ

Србија је земља која има богату и сваким даном све богатију историју. Управо јуче одиграла су се још два историјска догађаја, па је ред да их поменемо. Председник државе Војислав Коштуница, који је на власт дошао као први на листи ДОС-а, изјавио је да његова странка и он лично дефинитивно са ДОС-ом више немају ништа. У исто време један део Социјалистичке партије Србије одржао је ванредни конгрес ове партије на коме је све избачене чланове вратио у Партију, изабрао ново руководство, а досадашњег председника Слободана Милошевића изабрао за почасног. У оба случаја реч је о деобама. Прво смо делили и сецкали земљу, сада делимо и сецкамо партије. Приче о српској слози, о снази седам прутића и сличне, су за децу у основној школи. Неки политичари на српској сцени очито не мисле тако. Да ли су у праву? Војислав Коштуница оптужује ДОС да је изневерио предизборна обећања и да не спроводи реформе. Српска влада је, по њему, исполитизована, партијска и некомпетентна. Мало је у њој највећих српских умова који земљу могу да изведу из кризе. Са овим оценама бисмо могли и да се сложимо, чак и да се радујемо што такве оцене даје и први човек Југославије. Али, на жалост, све се завршава на изјавама. Уместо да уђе у Владу и покаже како се служи народу, Коштуница формира „владу у сенци“ у коју не улазе српски експерти, већ само људи из ДСС-а, бескрајно лојални и одани своме вођи. Коштуница не брине о народу, већ једино о томе како ће са политичке сцене да уклони конкуренте и да он заузме њихово место. И овај конгрес еспееса који је одржан под слоганом „повратак бази“ има потпуно исти предзнак. Нико од учесника не брине заиста о бази, већ једино о власти.

110

КОШТУНИЦА, ГЕНЕРАЛИ И БИРО

Смена генерала Небојше Павковића по много чему превазилази значај недеље у којој се догодила, па и месеца и године. Тај догађај, по свој прилици неће бити по оној народној – „свако чудо за три дана“. Напротив, сваким даном његов значај ће расти и он ће се урезати у свести народа као историјски. Први пут у новијој историји један српски генерал је проговорио о стварима о којима се у овој земљи по правилу и темељито ћути. О тајним састанцима главешина у ситне ноћне сате, о пијаним чиновницима који командују војском док председник државе мирно гледа, о примитивној приватизацији ове најважније државне институције за коју се сваке године издваја 70 одсто буџета. Ова изјава није доказ да се у Србији нешто много променило. Напротив, она сведочи о томе шта се све у Србији није променило. Зато је то храбра изјава која генерала Павковића уздиже до великих моралних висина, ставља раме уз раме са оним ретким Србима којима је интерес народа био важнији од сопствене каријере. Шта смо из те изјаве сазнали? Две важне ствари. Прва је да на челу Југославије не стоји човек који изазива поштовање, већ стид. Човек који зарад личних интереса покушава да продукује аферу о прислушкивању која после оне Титове из шесдесетих и смењивања Ранковића никад у овој земљи не може бити схваћена другачије него као фарса. И друго, да у овој Србији, две године после петог октобра и победе такозваних демократских снага, после пада једног суморног аутократског режима, некакав Биро за информације, који служи само моћницима на власти а живи на народној грбачи, од народних пара, тајанствено егзистира негде у Београду. Нико – каже Павковић – не зна тачно где, у којој згради, на ком спрату, ко тамо ради и шта ради. Ништа после ове изјаве генерала Павковића у Србији неће остати исто. Значај те изјаве сасвим добро је разумео и Војислав Коштуница кад је пожурио да је на свој двосмислен и циничан начин обезвреди. „Павковић је добар генерал – рекао је – али лош наратор и војник“. У својој великој збуњености и страху од последица покушао је да збуни нас и изрекао своју мисао сасвим изокренуто. 111

Очито је да Павковић није био генерал по укусу Коштунице управо зато што је био исувише добар војник и превише искрен говорник.

112

УСТАВНА ПОВЕЉА

Ових дана у Србији догађају се три важне ствари: завршава се упис ђака у средње школе, почела је жетва пшенице и поскупљује струја. Нема данас српске куће у којој има свршеног основца а да упис није најважнија тема на свету. Шта ће дете да упише, какво ће занимање да одабере, каква ће му будућност бити – то је заиста нешто најважније не само за њега лично, већ и за породицу па и друштво у целини. И жетва је такође велика брига за све оне који су јесенас сејали. Треба жито што пре ставити у амбаре да не буде глади. А каква му је цена – заради се нико и не нада. Што се струје тиче, на њу бисмо ових врелих дана готово и заборавили да није – поскупљења. Овако – сви сад о њој причамо, а за зиму спремамо дрва и угаљ. Политичари, међутим, осим ресорних министара који дају само кратке и службене изјаве, о овим темама готово и не причају. Они ових дана говоре једино о Уставној повељи. Бирају комисије, специјална стручна тела, даноноћно састанче по најскупљим хотелима, ангажују међународну заједницу, цео свет дижу на ноге рекло би се, да разреше најтеже од најтежих српских питања – у каквој ће заједници живети Црногорци, то јест Срби на квадрат, са обичним Србима из Србије. И да ли ће уопште живети у некој заједници, или сасвим одвојено. Притом, и поред толико напора и толико прича, и они који ту државу хоће и они који ту државу неће – а таквих има и у Србији и у Црној Гори – не знају тачно да кажу какве користи ће народ да има ако те заједничке државе буде, или ако је не буде. Не знају или неће. Јер једину корист од те заједничке државе каква је она данас, а још више, изгледа, каква ће бити у будућности, имају и имаће политичари и државна бирократија. Зато они толико и причају о томе. Ђаци о упису, сељаци о житу, грађани о струји, а политичари о својим лепим и добро плаћеним функцијама. Каква бисмо ми то били земља кад би политичари бринули бригу народа, а народ бригу политичара!

113

114

КАД ПОЛИЦИЈА ЗОВЕ У ПОМОЋ

Није прошло много времена откад је министар српске полиције Душан Михајловић обећавао да ће „преврнути небо и земљу да пронађе убице генерала полиције Бошка Бухе“, а ево ових дана, као какво беспомоћно дете разбијена носа, зове упомоћ. Није добро кад министар полиције зове упомоћ. Јер ако се полиција налази у таквим невољама да јој је потребна заштита, ко ће онда да штити народ? То је мисао која неизбежно човеку падне на памет кад чује такву полицијску јадиковку. Но, погледајмо пажљивије образложење које нам је понудио министар полиције за свој велики страх и стрепњу. У тој обећаној акцији превртања неба и земље полиција није успела да открије убице Бошка Бухе, као што није успела да открије ни убице Стамболића, Ћурувије, Пантића, Булатовића и многих других јавних личности у Србији. Али није се због тога министар полиције узбудио и затражио помоћ. Наша се полиција до те мере навикла на чињеницу да не зна ко је кога и зашто убио, да то више и не сматра за неки посебан проблем. У овом конкретном случају, министар Михајловић је чак и похвалио истрагу и назвао је врло успешном, без обзира што убица није пронађен. “.и убицу, додуше, нисмо открили“ – каже Михајловић – „али смо зато, онако успут, открили седамдесетак других прекршилаца закона, за којима смо раније безуспешно трагали“. Дакле, ту је све у реду. Седамдесетак споредних ухваћених вреде ваљда колико један главни, неухваћени. Нешто друго уплашило је Министра Михајловића, а то је сазнање да српска полиција и није у стању да спроведе неку успешну истрагу, јер у својим редовима има „кртице“, издајнике који злочинце опомињу да се склоне на време. Зато је позвао упомоћ и затражио да се о стању у полицији разговара у Парламенту. Одмах потом, неочекивано за полицију која досад није успела да реши ниједно важно убиство, Михајловић је изјавио да његови људи имају сазнања да у Србији постоје мрачни центри моћи који се спремају да убију неколико актуелних политичара, а на првом месту Чеду Јовановића, и да тако дестабилизују српску Владу! 115

Шта би ова изјава могла да значи, тешко је рећи. Може бити да се то српска полиција дала у превентиву. Пошто је схватила да не може да хвата убице, решила се да штити будуће жртве. То и не би било тако лоше, али је веома мало вероватно. Пре ће бити да се ради о још једној димној завеси пред изборе. Треба некако народу скренути пажњу од поскупљења, малих плата, незапослености. Разна спектакуларна пророчанства су за то увек добро служила, макар она долазла и од министра полиције лично.

116

СПОРНИ НАЗИВ

Ових дана УНМИК-ову крхку и једва остварену творевину на Косову и Метохији, Парламент у коме учествују и Срби, потреса веома необичан спор. Шиптари су, наиме, забранили Србима да јавно, за говорницом, користе назив Косово и Метохија. Срби су због тога привремено напустили своје посланиучке клупе и прете да ће трајно напустити Парламент уколико им се не дозволи да користе српски званичан назив за своју покрајину. До само пре неколико година, док су Срби имали власт на Космету, овакав спор не само да не би био могућ, већ не би био ни замислив. Срби би напросто попустили пред тим захтевом, као што су увек досад попуштали. Значај свога језика и својих назива они су схватили тек сада кад су изгубили фактичку власт над својом територијом. Сећам се наивности и политичке незрелости српских професора и лингвиста кад су пре двадесетак година почели масовно да усвајају реч Косовари, уместо Косовљани или Косовци. Шиптарски лингвисти су им потурили ту реч са албанским наставком „вар“ и они су је одмах некритички прихватили. Реч „Косово“ са таквим наставком одмах је зазвучала албански. Исто се догодило и са речју „Приштина“. Становнике овог града наједном смо почели да називамо Приштевцима, уместо Приштинцима. Шиптари су нам подметнули свој наставак „ев“ па је српска реч Приштина зазвучала албански – Приштева. Реч „Метохија“, међутим, чак ни на овако лукав начин, помоћу наставка који се лако подметне наивним Србима, није могла бити албанизована. За становника Метохије, чак ни да поломиш језик не можеш рећи „Метохијавар“. Осим тога реч „метох“ значи црквени посед и упућује на правог власника земље. Отуда је та реч одувек била, а и данас је, кост у грлу шиптарских сепаратиста. Да ли ће борба српских посланика на Космету уродити плодом ја не знам, али овај случај нас још једном опомиње да више него до сада поштујемо свој језик, своје наслеђе и своју културу, јер то су темељи на којима почива држава. 117

118

АНКЕТНИ ОДБОР

Владање једним народом и једном државом – то је најтежи и најодговорнији посао који може да западне једном човеку. Често се међутим догађа да се за такав посао боре, па га понекад и добију, људи који нису свесни те велике одговорности. Док слушам извештаје са српске узавреле политичке сцене, не могу да се отмем утиску да је Србију – по ко зна који пут у њеној историји – задесила несрећа да на свом челу има управо такве људе. Један аустријски политичар је ових дана изјавио, а штампа је то пренела, да су српски политичари међусобно завађени и љубоморни један на другог као деца. Оно што ми видимо, наравно, виде и други. Најновији разлог за њихову свађу и узајамно препуцавање јесте анкетни одбор који је требало да утврди да ли је председник Југославије Војислав Коштуница покушао да злоупотреби војску. На жалост, одлуку о томе требало је да донесе Савезна скупштина коју још увек контролише Коштуница и зато је предлог глатко одбијен. Чињенице које је изнео смењени генерал Небојша Павковић, а које тешко оптужују Војислава Коштуницу, треба по сваку цену заташкати. Зато Савезна скупштина неће анкетни одбор који треба да испита да ли је Коштуница злоупотребљавао војску. Она хоће анкетни одбор који би испитивао да ли је неко прислушкивао господина Коштуницу. Ја се сад питам: зашто наше вође не говоре јасно и гласно шта имају да кажу, него се крију по кабинетима и конспиративно шапућу своје наредбе и упутства, па ако неко хоће да зна шта стварно мисле и смерају, мора да их прислушкује? Од кога они то крију своје праве мисли и намере? И зашто Коштуница сад данима говори само о томе како су га прислушкивали, како нема мира од разних шпијуна и ухода, а не говори о томе како су нам мале плате, како судство и здравство штрајкује, како млади немају посао, немају станове, немају ништа и беже у иностранство да раде као молери и келнери? Господину Коштуници је тај анкетни одбор, изгледа, сад важнији од целе Србије. Али, каже народ, свако зло има и своје добро. Тај анкетни одбор који није формиран и који никад неће заседати и ништа неће 119

испитати, говори о Коштуници далеко више од свега што смо досад знали и мислили о своме председнику.

120

АФЕРЕ И ЛУБЕНИЦЕ

Слушам како се ових дана у Србији захуктава једна нова афера у којој су, овај пут, актери двоје новинара. А прави актери који се помаљају иза њих су уствари један политички центар моћи и једна асоцијација новинара. Но мени пажњу привлачи један други податак који у сенци ове бучне афере изгледа сасвим ситан и безначајан: цена лубеница у Македонији је само један динар по килограму, а у Србији се, за сада, креће између десет и петнаест. Лубенице су ове године добро родиле и доброг су квалитета, а како је наш стандард и даље лошег квалитета, сва је прилика да ће цена бостана и овде падати док не достигне ону македонску. Онда ће лубенице, као нешто заиста крајње безначајно, остати да труле на њивама. Виђао сам то много пута и није ми тешко да замислим ту сцену. Али није ми тешко да замислим ни децу у северним европским земљама – Норвешкој, Шведској, Финској, Данској – у њиховим школама, одмаралиштима, летњим камповима, која упркос високом стандарду нису никада окусила слатке српске лубенице. Њихови очеви, који више воле вотку и виски од воћа и лубеница, шаљу нам хуманитарну помоћ која није довољна да се свој нашој деци окрече и уреде школе, па тако и даље наша деца имају добар бостан и рђаве школе, а њихова добре школе и никакав бостан. Ја се сад питам: зашто нам те богате европске земље уместо хуманитарне помоћи не пошаљу наруџбине за тај наш јефтин бостан, паприке, парадајс и друго благо које рађа ова земља? А још више се питам: зашто се наши политичари не запуте у те земље и не понесу собом једну гомилу бостана да почасте тамошње малишане и објасне им где рађа и где се јефтино може да купи та укусна воћка. Уместо тога они седе у врелом Београду и вичу један на другог из петних жила, вређају се и свађају као јетрве преко плота.

121

122

ПРЕФДЕДНИК И „НАЧЕРТАНИЈЕ“

За многе неочекивано рано, председница Републичке скупштине Наташа Мићић расписала је изборе за новог председника Србије. Да ли се некоме жури да садашњег председника Милана Милутиновића што пре пошаље у Хаг, или је томе неки други разлог, за грађане Србије то је мање важно. За њих је важно како ће протећи избори и ко ће бити њихов нови председник. Председничка изборна кампања свуда у свету, па и у Србији, морала би бити прилика да се јасно и гласно чује национални програм, стратешки интереси нације које будући председник мора да остварује. Србија, међутим, још увек нема свој целовит национални програм. Последњи комплетан национални програм и даље је Гарашаниново „Начертаније“ написано пре више од сто педесет година кад је Србија била београдски пашалук. Новији покушај учинила је Српска академија наука у Титово време под називом „Меморандум“. Но, тај пројекат доживео је тако страшну судбину, толико страшну да се после тога нико и не усуђује да прави неки српски национални програм. Ондашњи режим осудио је тај пројекат као великосрпски, националистички и шовинистички, и насилно прекинуо рад на њему. Ти комунистички епитети и та љага никада нису скинути са тог пројекта умних српских глава, тако да је чак и тужилаштво Трибунала у Хагу изрекло оцену да је „Меморандум“.ио узрочник рата на просторима бивше Југославије! Дакле, кандидати улазе у трку без српског „начертанија“. Они сами морају да напишу свој програм модерне Србије, да сами дефинишу шта је садашњи национални интерес и да га презентирају својим бирачима. Тако ће на овим председничким изборима Срби морати да чују више националних програма, веома различитих и чак међусобно супротстављених. Срби, дакле, неће овај пут бирати само председника, већ са њим и свој национални програм. Притом, они морају водити рачуна да програм не буде само празна изборна демагогија. Предност морају давати оним кандидатима чији је програм скромнији, али реалан и који су доказали да су у стању да оно што кажу и остваре. 123

124

АНКЕТНА КОМИСИЈА

Ова недеља протиче у знаку Анкетне комисије Скупштине Србије чије седнице телевизија прати уживо. Они који тврде да је дососвска власт скрпљена „с коца и конопца“, да у Србији сад владају и Курта и Мурта, морају признати да су се овај пут Курта и Мурта докачили озбиљно. Овај процес неће остати без последица. Неко ће после овога морати да обеси копачке о клин, односно да заувек напусти удобну државну фотељу. Свађа, међутим, не користи никоме. Постоји она стара народна мудрост – док се двоје свађају трећи се користи. На крају крајева, и сам Војислав Коштуница постао је ово што јесте захваљујући свађи Драшковића и Ђинђића. Да су они умели да се сложе пред изборе 1997. године, српска историја последњих пет година изгледала би знатно другачије. Али изгледа да нико није спреман да из тога извуче било какву поуку. Ево нових, драстичних подела и свађа. Нешто је, међутим, у свему томе ново и различито и то је једино што може да нас радује. Решеност Скупштине Србије да формира Анкетну комисију и јавно разоткрије и презентира све закулисне и прљаве игре, не само да је храбар потез, већ и доказ да смо дефинитивно усвојили нека правила демократског понашања. Шта год да је било, мора се рећи јавно и са пуном одговорношћу. О свему и свима нека суди народ. Политичари не смеју и не могу имати већег судије од народа коме служе. Зато су приче о ненадлежности комисије доказ хипокризије и недоследности. Не постоји надлежност у доказивању истине. У борби за истину сви су надлежни. Ако се Војислав Коштуница борио за транспарентну власт, како је говорио, ево му прилике да то потврди. Нека јавно каже ко га је то и зашто прислушкивао, ко је и шта наређивао генералима, да ли Павковић лаже или говори истину. Ако се већ проговорило, мора се ићи до краја. Ћутање није више спас ни за кога.

125

126

РАСПАД ДОС-а

Међусобна борба политичких партија у ДОС-у, која се води од самог доласка ове коалиције на власт, улази у своју завршну фазу. Пошто је Уставни суд Југославије вратио мандате посланицима ДСС-а које је Скупштина избацила, ДОС је хитро реаговао и искључио ову странку из коалиције, а тиме и све њене посланике из Скупштине. Сада имамо једну чудну ситуацију. Највиши државници ове земље свађају се као за кафанским столом и дају потпуно супротне, притом тешке и неодмерене изјаве. Обрадован одлуком суда који је вратио његове посланике у Скупштину, Војислав Коштуница изјављује да смо том одлуком дефинитивно и коначно постали правна држава. Представници ДОС-а, међутим, изјављују да Савезни уставни суд и није надлежан да решава питање републичких посланика и одмах избацује Демократску странку Србије из Коалиције. Војислав Коштуница заборавља да је само дан раније рекао како је ова земља на волшебан начин постала правна и уређена и изјављује како је у њој извршен државни удар. Ни једно ни друго, наравно, није тачно. Тиме што је неки суд удовољио некој странци, ова земља није постала ни правна ни праведна. А избацивањем једне странке из коалиције, макар то било и противзаконито, није извршен државни удар. Тачно је нешто сасвим друго о чему завађени политичари не дају изјаве. Србија, наиме, још увек нема законе које треба да има, које је ДОС у предизборној кампањи тврдо обећао, а име неке које не треба да има, који су силом прогурани кроз Скупштину, и од којих користи имају само појединци у власти, а народ велике штете. Али у свему овоме, као што често бива у животу, има и неке више правде: од таквог понашања, у крајњој линији, властодршци ће имати штете, а народ користи, јер ће препознати ко му мисли добро и кога треба да бира.

127

128

ИЗБОРИ, БОМБЕ И ЕВРИ

Избори за локалну власт у три најјужније српске општине су по много чему најзначајнији политички догађај ове седмице. Први пут за последњих дванаест година шиптарско становништво у овим општинама је изашло на изборе и тиме признало легитимитет државе Србије. Тако бар кажу наши званичници. Међутим, инцидент који се догодио на једном гласачком месту, кад је бивши вођа побуњеника, кога је Србија амнестирала од одговорности, уз овације присутних рекао да је „Шиптарима победу донело њихово оружје“ – говори нешто друго. Шиптари на југу Србије, значи, изашли су на изборе у уверењу да гласају за своју самосталност, а не за лојалност држави у којој живе. Пре изласка на изборе они нису морали да потписују никакве домовнице, или изјаве о лојалности, какве су морали да потписују Срби у Хрватској. Добро је и рећи и мислити да ми нисмо Хрватска и да ћемо градити демократичније и толерантније друштво. Али очигледно је да постоји проблем и да га садашњи политичари скривају како би се приказали успешним и тако одржали власт. И они пре њих су десет година тако поступали са Косовом и Метохијом све док од наше јужне покрајине није остала само сламчица која се зове „Резолуција 1244“ која више није у стању да заштити ни оно мало Срба што је још остало тамо, ни њихову имовину и светиње. Пре неки дан Шиптари су разнели бомбама пет српских кућа које су чекале повратнике. Истовремено Србима који још увек живе на својим огњиштима нуде се баснословне суме новца да продају имања. Цена иде и до педесет хиљада евра за ар! Шиптари тако веома успешно настављају да остварују своју замисао о Космету без Срба. А како ми одговарамо на ту подмуклу стратегију? Очигледно – никако. Српски политичари, чак и они који живе на Космету, и даље су подељени и завађени. Њима је преча власт од било каквог државног интереса.

129

130

СЕДМОГОДИШЊИЦА „ОЛУЈЕ“

Ових дана и у Србији и у Хрватској обележена је седмогодишњица „Олује“, акције хрватске војске којом је двеста хиљада незаштићених Срба на најсуровији начин протерано из Хрватске. У Хрватској, као и сваке године, биле су то праве прославе, са заставама, парадама, патриотским говорима и ватрометима, и то понајвише у бившим српским градовима у којима Срба више нема. У Србији били су то помени свим оним изгинулим и несталим током те сурове акције војске против голоруког становништва и скупови прогнанин који узалуд, пуних седам година, траже повратак на своја огњишта. Тим поводом секретар за расељене Сандра Рашковић Ивић изјавила је да је велики раскорак између изјава хрватских званичника и стварности. Они позивају на повратак, али не помињу непремостиве препреке – од немогућности да се добију визе и други папири, до отетих кућа и имања које нови власници и не помишљају да врате. Једном протеране Србе Хрватска очигледно више не жели назад. Европа, која је мирно посматрала и приказивала на телевизији прогон Срба, не притиска баш превише своју миљеницу да испуни овај услов за пријем у европску заједницу. Док Србији и даље прети санкцијама за сваку ситницу и оптужује за геноцид све који су били на положају, у Хрватској је за овај тежак геноцид оптужен само један пензионисани генерал, а и он је на слободи. Тако се понашају Хрватска и Европа, али то није, или бар не би смело да буде за нас ништа ново. Зато је крајње време да из свега тога извучемо праве поуке и поставимо права питања: зашто смо Србе у Крајини у најкритичнијем тренутку оставили незаштићене, зашто сада не учинимо више на њиховом повратку, зашто тако мало бринемо о Србима ван Србије, нарочито о онима у расејању? Зашто су нам лични интереси увек пречи од националних и државних? Зашто су нам новине пуне афера, уместо предлога како да солидарно бранимо и подижемо свој народ?

131

132

СЛЕПИ ПУТНИК

У тренутку кад започиње председничка изборна кампања, кад страначке разлике а тиме и пословична неслога Срба долазе до пуног изражаја, у једном крупном националном питању Срби се ипак у потпуности слажу. Слажу се у томе да црногорском народу треба оставити на вољу да ли жели или не жели да живи у заједници са Србијом. На жалост, баш у том питању српска слога није нимало делотворна. Господин Ђукановић је, наиме, решио да Црна Гора отпутује сама у Европу, не питајући о томе сопствени народ, па чак и саму Европу. Он је неким тајним каналима набавио евре, купио карту за Европу и сад по сваку цену жели да отпутује, макар и као слепи путник. Оценио је да ће Црна Горица, онако малена и склупчана на оним осунчаним гусарским стенама на југу Јадрана, моћи мирно да живи без великих српских проблема. Дошло је време, сматра Ђукановић, да Црногорци скину своје фесове са црним ободом у знак жалости за изгубљеним Косовом и да престану да о томе певају уз гусле. Европа, међутим, не прима слепе путнике и Ђукановић је морао да распакује кофере и започне преговоре са Србијом да у Европу крену заједно. Макар и као нека лабава федерација, савез држава, конфедерација, нешто невиђено и нечувено, али само да има једну адресу, Европа каже да није избирљива и да не тражи много. И ти преговори трају, ево, месецима на разним нивоима. Састају се разне делегације, комисије и поткомисије, у најскупљим хотелима, троше огроман новац, дају изјаве, одржавају конференције за штампу – али договора нема. Ђукановић не попушта ни за длаку. Он нема ништа против да и Србија путује у Европу, али под условом да он буде у другом купеу. Неће са њом да дели ништа. Ни ваздух. Не знам где ће та упорност да одведе господина Ђукановића. Можда би требало коначно да одустане од тог воза за Европу и укрца се на неки гусарски брод.

133

134

СРБИЈА БЕЗ ДОМАЋИНА

Над Београдом, који је, као и цела Србија, топао и спаран, шири се ових дана некакав несносни задах. Јурњава еколошких инспектора завршила се у Сурчину где су открили језеро отпадних вода из две напуштене фарме које се, услед обилних киша, излило у канале и кренуло према Сави. Сад нема начина да се ово реши, казали су инспектори, мора се чекати да се ово очисти само од себе. Другим речима, да ово језеро отпадне воде отекне у Саву. Београд ће још неко време бити град по коме се вуче смрад из напуштених фарми. И то у самом јеку изборне кампање у којој странке на власти силовито намећу своје кандидате за председника Србије. Нуде домаћина Србији они који сами нису домаћини. Неко ће можда рећи: десио се инцидент, па шта? Не треба бити злурад па доносити преурањене закључке. Такав инцидент може свакоме да се догоди. Уосталом, ова власт је тек две године и није могла за то време да исправи све грешке из прошлости. Тачно је да није могла да исправи све, али није тачно да није могла да исправи ништа. Није ова власт добила поверење народа зато што је обећавала да неће исправити ништа, већ обрнуто – зато што је обећавала да ће исправити све што нас је мучило. Уместо тога, ова власт старим невољама само додаје нове. За две године владања не само да није решила питање привреде и пољопривреде, дакле оно од чега се живи, већ ни питање граница, територије, односа са другим земљама, друштвеног уређења и тако даље. У Србији је имовина још увек претежно друштвена. На државном грбу још увек сија звезда петокрака и свира се химна „Хеј, Словени!" Ова власт није решила ништа осим што је себи и својима изделила станове и радна места. Није решила ни питање градских и сеоских депонја. Није изменила чак ни погрешне ознаке на аутопуту, па странци уместо у Крагујевац иду у Младеновац. Нити је шта решила, нити шта уме да реши. Са њом, Србија је и даље земља без домаћина.

135

136

ИЗБОРИ – ОГЛЕДАЛО ВЛАСТИ

Избори за председника Србије, иако су још увек на самом почетку, одлично одсликавају политичко стање у земљи. Десило се много тога што грађанима може отворити очи и показати им не само какви су људи који су владали, већ и какви су они који данас владају Србијом. Социјалистичка партија, која је десет година манипулисала вољом народа, чији су функционери на јавним скуповима певали песму „Јачи смо од судбине...“, показује данас своје право, жалосно лице. Већина њених моћника нестала је са политичке сцене, а они који су остали поделили су партију на две непомирљиве струје. И једна и друга жели да има свог кандидата за председника Србије, али, гле јада, нема погодне личности. Бранислав Ивковић, вођа отцепљених, не усуђује се да кандидује себе, а Зоран Анђелковић Баки доказује правоверност потезом без преседана – кандидујући по трећи пут Слободана Милошевића! Најпознатији хашки затвореник, међутим, тражи од Бакија да подржи кандидатуру Војислава Шешеља, човека који се прославио тако што је Милошевића називао највећим криминалцем! Социјалистичка партија спала на Шешеља. Али Главни одбор се са тим не слаже. Он, чини се, дефинитивно отписује свог бившег лидера и за своје кандидате помиње Милутина Мркоњића, човека који је у процесу обнове порушеног отварао недовршене мостове и усељавао људе у станове са којих је отпадао малтер, и глумца Бату Живојиновића. Кад већ немају правог хероја, нека буде бар филмски. Тако они који су били, али ништа се боље не показују ни ови који су сада. И они су се давно поделили, а сада се уситњавају. Свака странка хтела би свог кандидата. Већ их има неколико, а колико ће их још бити, нико не зна. Онај кога сматрају главним, Мирољуб Лабус, није се ни кандидовао испред ДОС-а, већ испред групе грађана! Коштуница и даље оклева, јер га нису обавестили да ли још увек постоји Југославија чији је председник или не постоји. Ко је ту луд а ко збуњен, тешко је рећи.

137

Сигурно је само једно: народ сада може хладне главе, отрежњен од оног лидерског лудила, да процени ко се бори за његове интересе, а ко за голу власт.

138

ЛАБУС И ЈОШАНИЧКА БАЊА

Председнички кандидат ДОС-а, или групе грађана како он више воли да каже, Мирољуб Лабус, изложио је свој председнички програм, веома кратко. Даље повезивање са Европом, оживљавање привреде и пораст стандарда радника и пензионера, рекао је. Мени је то, морам признати, зазвучало не само мањкаво, већ и некако ирационално. Тај углађени, позитивистички приступ напросто збуни човека. Србија је постала тврда и бескрупулозна земља. Исувише је сиве економије, исувише је корумпираности државних органа, судства, здравства, просвете, сваког сегмента јавног живота, исувише је несигурности у пословању, превише је централизоване власти у неформалним, партијским центрима моћи. Како је онда могуће да председнички кандидат владајућег ДОС-а нема у свом програму и мало претећег тона, мало оштрине за све то зло што се намножило и притисло озлојеђене и осиротеле гласаче? Господин Лабус, осим тога, није у свом програму поменуо село и сељаке. Да ли он то не рачуна са њима као гласачима или му нико није рекао да је управо село наша једина нада да уђемо у ту Европу коју он здушно призива? Наши највреднији ресурси налазе се у нашем селу, али као да то примећују једино новинари. Баш у време кад је господин Лабус излагао свој програм, једна екипа новинара снимала је репортажу у селу Јошаници подно Копаоника. И нису људи могли да се начуде како је толико запустело село које има изворе вреле минералне воде која би могла не само да лечи народ, већ и да греје цео туристички комплекс Копаоника! Кад би држава понудила концесије, многи би уложили свој новац у такав бесплатан извор енергије. Лабус зна шта су концесије, али можда не сме такве ствари да обећава без одобрења ДОС-а, или пак можда није чуо за Јошаничку Бању и њене топле изворе?

139

140

ОПЕРАЦИЈА „АКЦЕЛЕРАТОР“

Пре две ноћи, уз невиђене мере обезбеђења, из Винче је до аеродрома у Сурчину превезен део нуклеарног горива које ће свој пут завршити у Русији. Око тог транспорта дигла се поприлична бука у медијима јер многи надлежни, па чак ни само министарство за екологију, нису били обавештени. Но, није било опасности, нико није озрачен, а мени је овај транспорт занимљив из сасвим других разлога. То нуклеарно гориво, којег има још подоста у Винчи, служило је за рад једног од највећих акцелератора у Европи намењеног такозваној базичној науци. Тај акцелератор, у кога су уложене милијарде америчких долара, никада није оправдао своју сврху. Он је био део мегаломанских пројеката бивше, Титове Југославије. Више од деценије и по тај акцелератор чак и не ради. Оно мало људи који су знали њиме да рукују одавно су у иностранству. Дакле, добро је да је неко смогао снаге да започне демонтажу нечега што је само застрашивало и материјално исцрпљивало Србију. Проблем је, међутим, у томе што није Винча једини мегаломански пројекат бивше Југославије који данас, ако не застрашује, а оно материјално исцрпљује и уништава Србију. Такав је пројекат и бивша ЈНА која се, после губитка многих територија, највећим делом скрасила на тлу Србије и покушава да одржи позиције које је имала. Србија има данас далеко више војних школа, далеко више полигона и касарни, далеко више официрксог кадра, него што јој је потребно и што може да плаћа. Мегаломански пројекти су и све оне бројне савезне институције, од Савезног парламента и Савезног извршног већа, преко Савезне привредне коморе, па све до Ауто-мото савеза и Савеза горана Југославије. Иако нам је ова власт обећала јефтину и рационалну државу, нико још и не помишља да демонтира те бивше Титове мастодонте који изједају саму супстанцу српске опустошене економије. Тај камион са нуклеарним отпадом из Винче заиста је само инцидент у општем мртвилу, усамљен случај, прва ласта неиспуњених обећања. 141

142

РАСЕЉЕНА СЕЛА

Реч „село“ долази од глагола селити се, а реч град од глагола градити. Сасвим у духу својих назива, код нас, пола века уназад, села се расељавају а градови се граде. Нема данас села у Србији које није запуштено и сабласно опустело. Са пропашћу комунизма и престанком прилива страног капитала, међутим, почела је да пропада привреда, а са њом и градови. Незапосленост у њима досегла је невероватне размере, а плате запослених не покривају ни основне трошкове. Они који су некад напустили село сада покушавају да му се врате као једином реалном извору егзистенције. Дошло је време да се градови расељавају а села граде. Али заједно са осталом привредом пропала је великим делом и домаћа прехрамбена индустрија која је откупљивала сељачке производе, па и задруге које су организовале и кредитирале сељаке. Они су сада препуштени скученом тржишту ове смањене Југославије које је све сиромашније и све мање тражи. Како се вратити сада на запарложену земљу, без средстава за рад и без кредита, и започети производњу нечега што нема ко да купи? Ово је кључно питање на које садашња власт у Србији нема одговор. Она је сељацима понудила откупну цену жита по којој се жито може купити у Румунији, или у некој још сиромашнијој земљи, цену сунцокрета исто тако, а цену вишања и малина оборили су сами извозници јер их држава штити. Ако нећете да продате по цени коју вам нудимо – каже министар пољопривреде Драган Веселинов – ви онда продајте коме хоћете, а ми ћемо такође да купимо од кога хоћемо! На свог сељака српска власт данас гледа исто као на румунског или албанског. А тражи од њега да јој буде увек веран и да гласа за њу.

143

144

ЗЛОЧИН И МОРАЛ

И поред свих бурних и заиста историјских догађаја на политичкој позорници Србије, ја ћу, у недељи која истиче, издвојити један инцидент: тровање водом у Тополи. Овај немио догађај, наиме, боље но ишта друго илуструје какву власт данас има Србија. Пре свега, да одмах кажем, Топола је свето место Србије. Као такво, оно је 50 година занемаривано и заобилажено од бившег комунистичког режима. Ни ознаке на аутопуту није било за Опленац и Тополу. Ниједна ђачка екскурзија није обилазила Карађорђев споменик, цркву и урушене касарне у Тополи. Деца су о Првом српском устанку учила као да се догодио неком другом, у некој другој, далекој и непознатој земљи. Ето, баш зато је требало очекивати да ова нова српска власт пригрли Тополу као своје најрођеније, дуго занемаривано дете. А та нова власт и у Тополи – као и свуда по Србији – на одговорне функције поставља само своје партијске кадрове, па знали или не знали да раде свој посао. И као божја казна стиже сурова вест: у том светом српском месту, услед заражене воде у градском водоводу, шири се епидемија дизентерије, болести која се у тако масовном виду среће још само у најсиромашнијим земљама Африке и Азије! А онај који је отровао сопствене грађане, унео ужас и прекинуо нормалан живот у хиљаде домова, изазвао огромне трошкове за лечење – некакав од нове власти именовани директор водовода – уместо да се сам пријави и оде у затвор, изјављује да подноси оставку као свој морални чин! Он чак и не зна да се за угрожавање здравља људи суди по кривичном закону и понаша се као да је министар! Тако се понашају и такве грешке праве и многи други којима је ова власт дала одговорне функције, само што њихове грешке нису увек тако видне и драматичне. Чешће су као вирус који потајно разара српски организам и открије се тек кад све буде касно.

145

146

КО ТО ТАМО КОЧИ

Из времена пред Други светски рат остала нам је она чувена крилатица која гласи: баук фашизма кружи Европом. Парафразирајући ову изреку, ми данас с разлогом можемо да кажемо: баук приватизације кружи Србијом. Приватизацију у Србији започео је још Милошевићев режим, али на начин неморалан и накарадан, тако што је продао странцима Телеком, покупио новац а телефонију у Србији уназадио за десет година. Откад су странци преузели Телеком, развој стационарне телефоније је потпуно заустављен. Од нове власти народ је очекивао да спроведе приватизацију онако како је и обећавала, како је то учињено и у другим земљама: да радничку имовину врати радницима. То је исправно не само са моралног, већ и са привредног аспекта. Радници су једини заинтересовани да предузеће живи и даље и развија се, јер су своју егзистенцију везали за њега. Нова власт је, међутим, и поред свег згражања над оним што је радио Милошевић, наставила да ради исто што и он: да продаје предузећа по Србији и узима паре. Истине ради, треба рећи да не узима све, већ само 70 одсто, док 30 одсто оставља радницима. Али која вајда кад се са 30 одсто акција не може утицати на судбину предузећа. Недавно смо обавештени да је власник Цементаре у Поповцу откупио од радника већину акција и да је сада власник око 90 процената имовине. Недавно је министар за приватизацију Александар Влаховић почео јавно да јадикује да руководиоци предузећа не поштују закон, не примају представнике Владе, закључавају фабричке капије и крију се. Радници организују протесте, излазе на улице, штрајкују. Министар се љути на народ, тражи од њега да буде добар и послушан како би он лепо и на миру обавио свој задатак и распродао фабрике. Та министрова љутња веома охрабрује, јер показује да је народ почео да разабира шта јесте, а шта није у његовом интересу.

147

148

СПОРТ И ПОЛИТИКА

Данас кад навијачи славе успех наших кошаркаша на светском првенству у Индијанаполису, који су успели да победе Американце и избаце их из трке за медаљу, ја се присећам помало љутите, а помало дипломатске изјаве Дивца пред полазак на ово такмичење. Неко је, наиме, покушао да приволи Дивца да јавно подржи ДОСовог фаворита на председничким изборима у Србији и евентуални успех кошаркаша стави у функцију своје кампање. Зато је Дивац онако љутито и дипломатски у исто време рекао да неће подржати никога само зато што је на некој функцији и што припада некој партији, али да ће подржати свакога ко уради нешто конкретно за свој народ, ко иза себе има неке резултате. Спортски и поштено. Али та реченица коју је изрекао Дивац истовремено је и тешка критика актелних политичара који се већ две године батргају у међусобним свађама, незнању, нераду и лоповлуку и таквим понашањем гурају земљу на саму периферију Европе и света, за разлику од спортиста који нас својим радом, знањем, поштењем и професионалношћу враћају међу оне малобројне, способне и надарене народе. Уместо да се угледају на спортисте, наши би политичари да им преотму успех и славу. Уместо да сами формирају свој тим који побеђује, они би хтели да наши спортски асови носе њихове слике на мајицама. Та времена су, срећом, заувек прошла. После свега што је преживео, и наш народ је схватио ко је ко и шта је шта. Ко су данас наши спортисти, а ко су политичари. На затварању недавно одржаног ватерполо турнира у Београду, где је наша екипа освојила бронзану медаљу, дошла је да говори градоначелница Београда Радмила Хрустановић. Кад је пришла микрофону, са трибина препуног базена на Ташмајдану зачули су се звиждуци протеста. Београђани нису успели да се уздрже. Раскорак између огромних успеха спортиста и понижавајућих резултата политичара је заправо болан.

149

150

ЧЕСТИТКЕ

Јутрос сам прелиставао штампу тражећи у њој једну вест, једну такорећи протоколарну нотицу коју нисам чуо на електронским медијима – честитку председника Црне Горе Мила Ђукановића нашим кошаркашима који су на турниру у Америци поново постали прваци света. И нисам такву вест нашао ни у штампи. Момцима који су нас натерали да поново запевамо химну „Хеј, Словени“, коју смо већ давно готово отписали, који су без икакве сумње постали планетарне личности и тако нам омогућили да поново отворимо многа за нас затворена врата у свету, честитке су упутили председник Југославије, председник и премијер Србије, али не и председникк Црне Горе. А Мило Ђукановић иначе воли кошарку и често присуствује важнијим утакмицама црногорских клубова. Није никако могуће да једино он у овој земљи није обавештен о овом успеху који је прослављан целе ноћи, ваљда и под његовим прозорима, у Подгорици. Неће господин Ђукановић ништа југословенско, па чак ни тако велики успех и непроцењиво вредну планетарну рекламу. Он хоће малену и самосталну Црну Гору, па макар се о њој не писало у свету ништа друго осим о шверцу вискија и цигарета, макар једини званични папири који стижу у њу биле оптужнице италијанског државног тужиоца. Али све се данас заверило против те велике сепаратистичке жеље једног малог председника. И његов сопствени народ, и његова црква са целом својом тешком, хиљадугодишњом традицијом, и Европа са својим интеграционим процесима. А ево сада и дванаест југословенских непобедивих момака који отуда из Америке, са попришта својих борби и успеха, поздрављају, Ђукановићу урпкос, три српске престонице: Бања Луку, Подгорицу и Београд.

151

152

ЦИЉ И СРЕДСТВО

Најважније догађаје протекле недеље, на овај или онај начин, обележио је један датум – 11. септембар, дан кад су Бин Ладенови терористи тешко ранили Америку одневши собом у смрт преко три хиљаде живота. Тај догађај био је стравична казна за недоследну и неморалну спољну политику Америке која је сопствене интересе увек држала изнад општих и цивилизацијских. Она сама је, наиме, наоружала и до такве моћи уздигла Бин Ладенове убице док су се борили у Авганистану против Русије, а подржавала их је и годинама касније кад су се у Босни и на Косову борили против Срба. Ко су и шта су терористи, Америка је разумела тек кад су се на стравичан начин поиграли животима њених људи, на њеном тлу, у самом срцу земље, у Њујорку и Вашингтону. Многи аналитичари светских прилика кажу да је Америка тада окренула лист и започела борбу против тероризма, у целом свету, на свим меридијанима. Међутим, почетак те борбе – жестоко бомбардовање Авганистана и јурњава за Бин Ладеном и његовим талибанима, одмах је довео у сумњу ту процену аналитичара. Да ли Америка заиста жели да се бори против тероризма, или је то само један Тексашанин обуо каубојске чизме, узјахао коња и кренуо у освету? Шта су бомбе донеле Авганистану? Изгинуло је много људи, талибани су се повукли, а нови режим да ли је гаранција да терориста више неће бити? Поново се долази до најважнијег питања, које смо и ми Срби постављали од марта до јуна 1999. док су Америчке бомбе падале на нас: може ли се силом и уништењем покретати точак цивилизације и стварати демократија? Нама је бомбама одузетао Косово јер наводно наш режим тамо није био демократичан. Да ли су Ругова и Хашим Тачи донели Косову демократију? Сав нарогушен, Џорџ Буш јуниор у име демократије прети Ираку и Садаму Хусеину. Да је бар мало учио историју, Џорџ Буш би знао да се пред истом дилемом налазио Лењин кад је у име своје визије демократије насиљем и терором кренуо да руши „тамницу народа“,

153

царску Русију. Уместо демократске државе, створио је тиранију какву свет дотле није био видео. Уместо циља, остварио је средство. Многи мудри светски државници дигли су глас против наопаке америчке намере. Но, да ли је он довољно снажан да заустави зло?

154

СУСРЕТ НА ОПТУЖЕНИЧКОЈ КЛУПИ

После шеснаест месеци тамновања у приштинском затвору, један млади Србин, оптужен за најтеже злочине према Албанцима, правоснажном одлуком суда коначно је пуштен на слободу. Ти догађаји тако су ретки да их обавезно пренесу сви медији. Много је утамничених Срба на Космету који годинама узалуд чекају на суђење, па је чак и сам почетак суђења догађај који изазива пажњу наше јавности, а ослобађајућа пресуда је права сензација. До тога никада не би ни долазило да се Срби нису изборили да им не суде само Албанци, већ да у судовима буде и међународних судија. Прича коју је испричао адвокат ослобођеног младића о коме је реч, као снажан рефлектор обасјава стање судства на Космету и однос Шиптара према Србима. Његов главни напор у одбрани окривљеног – рекао је адвокат – састојао се у томе да убеди судију да оптужени за време суђења не седи на оптуженичкој клупи! С обзиром да судија није био Албанац, а да у нашем законодавству, које се још увек примењује на Космету, није стриктно прописано где оптужени мора да седи, судија је пристао. И шта се догодило? Албански лажни сведоци напросто нису могли да препознају окривљеног. Они су били инструисани где оптужени седи и требало је само да покажу на оптуженичку клупу. Али она је на овом суђењу, на њихово запрепашћење, била празна. Они су зверали около и као окривљене показивали судије, тужиоце, људе из публике! Ова фарса од сведочења ослободила је једног невиног Србина, али и поставила многа питања. Има ли УНМИК снаге да покрене кривичне пријаве за лажно сведочење и да, на основу таквих чињеница, обнови многа ранија суђења на којима су Срби невино осуђени? Чини се да он нема ни снаге ни воље да то учини и да је Српско национално веће у праву што тражи ослобађање свих заточених Срба на Космету.

155

156

МРТВИ СЕОСКИ ДОМОВИ

Пре неки дан у селу Доњем Штипљу испод Црног врха код Јагодине умрла је једна старица. Смрт неке старице је сасвим природна појава и по правилу не изазива већу пажњу јавности и не даје повода за коментаре. Овде је ствар другачија и неприродна утолико што је са смрћу ове старице у Горњем Штипљу умро још један дом. Био је то некада дом једне бројне и богате сеоске породице које је имала лепу кућу, стаје, оборе, коњушнице, кошеве, небројену стоку и преко педесет хектара земље. Потомци те породице одавно не живе ни у селу ни у тој кући, расејани су по градовима у Србији и свету, и ова старица била је њен последњи житељ. И у другим кућама у Горњем Штипљу живи тек понеки усамљени старији човек. Кад он умре, умреће и његово огњиште. Са смрћу сваког човека у овом селу замире по један сеоски дом. Зато ове смрти нису ни обичне ни природне, и на њих се мора скретати пажња јавности. Не замиру ти домови зато што су нас иноверници и непријатељи отерали са њих. Замиру зато што смо их напустили сами. Страшна је истина у томе да ће лакше оживети неки домови са којих су Срби протерани, него они са којих су отишли сами. Из села Горњег Штипља потичу неки од најпознатијих српских наивних сликара. То село изгледа лепо и пуно живота још само на њиховим сликама. У стварности, оно је опустело и аветињски безгласно. Говорим о Горњем Штипљу, али исти је случај са готово свим црновршким, левачким и многим другим српским селима. Вековима су се та села кућила, уложен је напор многих генерација да се у њима оствари живот достојан човека, а раскућена су за неколико деценија комунистичке еуфорије. Данас је комунизам пропао а ми смо постали свесни да Србија нема будућности без јаког села. Зато је умирање сваке сеоске куће прави потрес и болно питање за сваког коме Србија лежи на срцу.

157

158

ПОЗНАТ – ГУБИТНИК

Први круг председничких избора, који је толико дуго заокупљао пажњу медија, јуче је завршен. Незванични резултати су мање-више познати, мада Републичка изборна комисија још увек броји гласове и тек ће рећи дефинитивне цифре и коначни поредак кандидата. Пошто нам предстоји и други круг, победника ових избора наравно још увек нема и ми не знамо ко ће то бити. Знамо, међутим, губитника. На овим председничким изборима у Србији дефинитивно је изгубила актуелна власт. Њен кандидат Мирољуб Лабус назвао је свој изборни програм реформистичким и приписао је осталим кандидатима противљење тим неопходним српским променама. Он је хтео да његов програм буде демократски, а програми свих осталих недемократски. То, међутим, није тачно. Сви кандидати нудили су бирачима реформе и обећавали да ће се заложити да се оне што пре спроведу. Дакле, није Србија против реформи, већ против празних прича, отезања, лажних обећања и погрешних потеза у многим областима. Донети су многи наводно реформски закони, а изостали су они прави, фундаментални, без којих није могуће ни започети транзицију у било којој земљи. Није донет закон о денационализацији па се још увек продаје имовина која има своје праве власнике од којих је насилно одузета. То нимало не охрабрује стране улагаче. Закон о приватизацији је донет, али тако да 70 одсто целокупне друштвене имовине припада Влади Србије и њеним органима. Све ово време власт критикује Словенију и Чешку како су лоше извеле приватизацију и како ће Србија то учинити много боље. Ове земље су, међутим, давно завршиле приватизацију и већ се приближиле европским платама, а у Србији је приватизован само један праоценат укупне имовине и по платама смо на дну лествице у Европи. Код таквих чињеница никакве приче не помажу. Од укупно шест и по милиона гласача у Србији, за кандидата актуелне власти гласало је само око милион људи. Ни једна шестина. То је горка истина о којој сада морају да размишају они који владају Србијом.

159

160

СТИПЕ ПРОТИВ СЛОБЕ

Сведочење актуелног хрватског председника Стјепана Месића на суду у Хагу против бившег Југословенског председника Слободана Милошевића, без сваке сумње обележило је протеклу недељу. Ово сведочење изазвало је неподељену пажњу у свим крајевима бивше Југославије и поново је отворило нека стара питања и повредило неке старе, за многе и непреболне ране. Кад човек који је изговрио ону чувену реченицу: „Југославије више нема, ја сам свој посао обавио“, која га је учинила вечним миљеником екстремних Хрвата, данас покушава да сву кривицу за распад Југославије свали искључиво на Србе – то сигурано неће допринети помирењу и нормализацији односа две до јуче непријатељске земље. Месић је ушао у политику као јастреб националистичког и проусташког ХДЗ-а и од самог почетка, као и сада на хашком суду, настојао је да кривотвори историју. Срби су имали своју самосталност и аутономију већ у оквиру Аустроугарске, једнаку као и Хрвати. Повељу о уједињењу у заједничку краљевину 1918. потписали су аустроугарски Срби, Хрвати и Словенци равноправно. По том основу, а не по милости Тита и капејот, Срби су постали конститутивни народ у Хрватској. Туђман је 1990. избацио ту одредницу из устава и сви се сећамо како се подсмевао покојном професору Јовану Рашковићу који је поводом тога рекао ону фрапантну оцену да су Срби луд народ и да ће то изазвати побуне и ратове на овим просторима. Стипе је напрасно све то заборавио. Заборавио је да каже и ону своју такође много цитирану изјаву, кад се одвојио од Фрање Туђмана и напустио ХДЗ, да би Туђман, уместо споменика бану Јелачићу, на централни трг у Загребу требало да подигне споменик Слободану Милошевићу, јер му је овај својом погрешном политиком омогућио да добије самосталну државу. Нити је он то рекао, нити га је Милошевић то питао. И један и други, ма колико желели да нападну и окриве оног другог, чували су се да не кажу праву истину која окривљује и њих саме. Било је суђење, али уствари све је личило на ону сулуду и жалосну политику

161

коју би и ми и Хрвати, у сопственом интересу, требало што пре да заборавимо.

162

ПЕТИ ОКТОБАР

Није било медија у Србији који није прекјуче обележио пети октобар, српску демократску револуцију, дан кад је српски народ решио да заувек сруши једну унижавајуће примитивну, породичну и клановску диктатуру. На таласу тог огромног незадовољства народа испливали су они исти такозвани опозициони лидери који десет година пре тога нису успели да се сложе ни око чега, да ураде ништа паметно, да организују народ и спрече његово пропадање и унижавање. Само захваљујући њима једна у суштини слаба и болесна диктатура чинила се свемоћном и необоривом. Знао сам то све време. Али данас, кад са временског растојања од две године гледам те слике разјареног народа у Београду 5. октобра 2000. године како осваја и пали зграду Савезне скупштине, а потом и омражену Телевизију, док његове вође држе инфантилне говоре и позивају га на мир и уздржавање, чини ми се да то мора бити свакоме јасно. Народ је тамо дошао да голим рукама кидише, да по цену живота и смрти макне са власти оне који су издали његово поверење, преварили га и понизили, а његове вође су још увек биле спремне на нагодбу. Ево их поново гледамо како обучени у панцире вичу народу да не јуриша на Скупштину, да не напада и разоружава полицију. Ти врли опозиционари, које је народ водио уместо да они воде народ, данас су на власти. И опет се понашају исто. Ни око чега да се сложе, свако је са сваким у свађи. Додуше, нема више старог режима, али им то нимало не смета. Изделили су се између себе, па је свако свакоме постао стари режим, труо, опортун и превазиђен. Ни за пуне две године нису схватили праве поруке петог октобра. Ја се надам да ће схватити кад пропадну ови председнички избори и кад се распишу неки нови, за неке нове и другачије људе који ће доћи да воде ову земљу.

163

164

ЈЕСЕН СТИЖЕ...

Још једном је стигла јесен у ове крајеве и још једном морамо да се уверимо да јој недостаје онај највеселији и најживописнији садржај: масовне бербе грожђа. Не брекћу улицама трактори с тешко натовареним приколицама грожђа, нема испред винарских подрума оних даноноћних редова виноградара који чекају да предају свој слатки берићет. Позната виногорја на обронцима Црног врха и Јухора лагано се али сигурно претварају у шикаре, на Ђурђевом брду изнад Јагодине сељаке виноградаре заменили су грађани који тамо бесправно зидају куће и летњиковце. Иста је слика не само овде, већ широм Србије: све мање је винограда и у чувеној Жупи, Неготинској крајини, Смедереву, Срему. Та наша јесен без грожђа није никаква неминовност, нешто што изазива уздах носталгије за старим добрим временима, већ трагедија Србије. Вино је одувек било стратешки наш производ са којим смо излазили на велико светско тржиште. Данас, међутим, ми немамо вина ни за домаће потребе и постајемо увозници и то углавном јефтиних, бофлук вина у скупој амбалажи. Они који су задужени да брину о нашој пољопривреди, којима су пуна уста стратегије развоја, зарађују много више на увозу тих лепо упакованих водица из развијеног света, него што би зарадили на извозу наших квалитетних вина у тај исти свет. То је разлог што наши виногради већ деценијама пропадају. Један виноградар из Жупе, очајан због такве небриге државе за вино, решио је да крене сам у борбу за тржиште. Подигао је велике засаде српског, у песми опеваног грожђа тамњанике, произвео је од њега вино, патентирао га и кренуо самостално у продају. Каже да више није у стању да задовољи наруџбине, да му одлично иде и да има намеру да шири винограде. Свет се одушевио вином од тамњанике. Али тај пример је на жалост усамљен. Подизање једног хектара винограда стаје двадесет хиљада евра. То више није могуће без помоћи државе. А није свако у стању ни да се самостално носи са тржиштем. И за то је потребна удружена памет и организација. 165

Ми хоћемо у Европу – о томе стално причамо. Они који су на врху, понајвише. Али са чиме ми то желимо у Европу? Шта је то што нудимо тој Европи? Наше две руке и наших десет прстију, нашу голу радну снагу, то је једино што са оваквом, политиком можемо да понудимо. Да наши млади професори, технолози, инжењери, агрономи, лекари, перу чаше у швајцарским хотелима, чисте улице и паркове, а у најбољем случају раде као келнери, возачи и друго помоћно особље. Ако само то буде резултат наше интеграције са Европом, онда је боље да останемо по страни.

166

ПОСЛЕ ИЗБОРА

Србија јуче није хтела у довољном броју да гласа за кандидате који су се нудили за њеног председника. То није само најважнији податак са ових неуспелих председничких избора, већ и најважнија порука бирача онима који би хтели да владају овом земљом. Више од половине грађана Србије није хтело да да свој глас ниједном од два еуфорично рекламирана кандидата. А и међу онима који су то учинили, велики део је оних који су гласали само из лојалности и бриге за своју земљу, да се свет не сеири са нама, а не зато што су веровали причама о Србији на добром путу. Према атмосфери која је јуче владала на улицама наших градова и биралиштима, мени се чини да је већина људи гласала само од срамоте што је на челу наше земље и даље човек из бивших времена, који ће из председничке резиденције морати да иде директно у хашку судницу, него што су веровали лажном оптимизму кандидата. Онај који је, хтео он то или не, сматран представником актуелне власти, добио је опет свој милион бирача, а то значи мање од шестине бирачког тела! С обзиром на незадовољство које влада у земљи, чини се да је и то много. Приче о великом бољитку, о просечној плати од 250 еура, нису никоме могле да донесу новац у новчанике. Радници Фабрике каблова у Јагодини имају просечна примања седам хиљада динара, а то је тек нешто више од сто еура. Управо док је трајала изборна кампања, радници „Црвене звезде“ из Крагујевца били су на улицама, јер они месецима не примају ништа и живе од ничега. О каквом просеку је ту реч? Онај који се правио да не сноси никакву одговорност за такво стање и обећавао да ће срушити садашњи режим, добио је знатно веће поверење, јер управо је он добио гласове оних лојалних који никад не губе наду. Већина је ипак правилно проценила да је и Коштуница у власти, да је и он само део режима који је разочарао свој народ.

167

168

ПРОСВЕТНЕ ПРОМЕНАДЕ

Једна слика из не тако давне наше жалосне историје ушла је у колективно памћење народа. То је она слика кад висока српска функционерка Радмила Анђелковић, на железничкој станици у Топчидеру, игра валцер са омаленим Јожем Смолеом, на дочеку воза „Братства и јединства“ 1990, који су организовали комунисти да би доказали да се у Југославији ништа не мења – у тренутку кад она нестаје. Био је то врхунац хипокризије који је у свест сваког Србина урезао поруку да се на лажима не гради будућност. Југославије је нестало, остало је име Рада Ламбада, да се памти и да сведочи. Једна друга слика, из још новије наше и такође жалосне историје, има све услове да се изједначи са овом описаном. То је онај тренутак кад актуелни министар просвете Гашо Кнежевић, ухвативши се за руке са децом, карневалски расположен, скакуће као зека. Сетим се те слике сваки пут кад чујем да просветни радници поново најављују штрајкове, сваки пут кад чујем галаму ђака и видим их онако неуредне и распојасане, чак и малене основце, како без зазора пуше на улици, крше младе саднице, ломе клупе, ограде и канделабре, уништавају фасаде и телефонске говорнице. Сваки пут кад видим како се огромна енергија младих претвара у деструкцију. Нашој је школи потребна коренита реформа, потребно је да јој се врати она дубока мисао да је повела децу на тежак пут, да се оспособе да преузму будућност нације у своје руке. А министар Гашо својим зечијим скакутањем шаље нам надреалну, апсурадну и инфантилну поруку да његов задатак није да просвети поставља норме и узоре, већ да се изједначи са децом. Надајмо се да ће и министар Гашо добити свој заслужени надимак и отићи у историју да опомиње и сведочи о још једном жалосном српском режиму.

169

170

СТРАТЕШКИ БАНКРОТ

Баш пред други круг неуспелих председничких избора у Србији појавила се у штампи доста бомбастична вест да је крагујевачка „Застава“ коначно нашла свог стратешког партнера. И то – у Америци. Најава тог стратешког партнера одмах је бацила у засенак деценијске муке кроз које плролази ова фирма која Крагујевац хлебом храни, отпуштање десетине хиљада радника, па и њене последње сићане послове са „пежоом“. Америчка фирма „Нукарко“ из Њу Џерсија, речено је, уложиће у „Заставу“ 150 милиона долара и тако постати власник 80 одсто њених акција. На челу те фирме биће искусни амерички бизнисмен Малколм Бриклин, а паре ће да обезбеди њујоршка банка „Кауптинг“. После тог улагања „Застава ће производити 220.000 возила годишње, од чега ће три четвртине да се продаје у Америци и Европи! Међутим, само десетак дана било је потребно југословенским новинарима да провере ову причу и да сазнају да се не ради ни о каквом стратешком партнеру, већ о – стратешком банкроту! Наиме, фирма „Нукарко“ не постоји нигде у Америци, за њу нико никад није чуо, а „Кауптинг“ банка је само једна филијала исландске банке која послује са вредносним папирима и која је, заједно са осталим експозитурама, у првој половини ове године приходовала само хиљаду и четири стотине долара! А што се господина Бриклина тиче, то је главом и брадом онај исти „партнер“ који је у време владе Миленка Бојанића „извозио“ „југо“ у Америку, продао неколико хиљада возила по багателној цени, изазвао смех и недоумце својим бесловесним рекламама на америчкој телевизији, и ојадио „Заставу“ за неких тридесетак милиона америчких долара! На сличан начин тај господин Бриклин је ојадио и једну канадску фирму и још неке друге и његово име у Америци је данас црње од најцрње куге! И ето, то је за српску владу „стратешки партнер“ који треба да спасава нашу посрнулу привреду. Ја мислим да се то неко или сурово подсмева изгладнелим крагујевачким радницима, или се, што је вероватније, припрема да им дрско, испред носа, украде фабрику! 171

172

ОРУЖЈЕ

Без обзира шта ко мисли о политици Америке према малим земљама, а посебно према Југославији коју је бомбардовала мимо одобрења Савета безбедности, шта ко, дакле, мисли о њеним двоструким аршинима, чињеница је да није добро кад вам највећа сила света замера да сте кршили одлуку Уједињених нација о санкцијама и продавали оружје коме не треба. А нама се то управо ових дана десило. Америка оптужује једно наше државно предузеће да продаје оружје Ираку. Усред ове светске терористичке гунгуле, кад фанатични муслимани атакују на живот хиљада недужних цивила свуда у свету, кад непрекидно стижу вести о њиховим новим и све страшнијим злочинима, и кад се веома перфидно приписујуе Ираку да ове акције подржава – продавање оружја овој земљи звучи готово као саучесништво. У тим медијским подметачинама оптужба да Срби илегално продају Ираку оружје може некоме да зазвучи као да је њима свеједно што је дискотека на Балију са више стотина младих одлетела у ваздух, или што су чеченски терористи узели за таоце готово хиљаду гледалаца и глумаца у једном московском позоришту. А Србима не само да није свеједно – јер су и сами искусили фанатизам муслиманских терориста – већ се и сасвим неправедно доводе у везу, макар и на тако посредан начин, са свим тим тешким злочинима. Просто речено, Срби нити су продавали терористима оружје, нити то сада чине, нити ће то икада чинити. Ако смо продавали Ираку оружје, то не значи да смо кршили ембарго и помагали неке терористе. Сви знају да је оружје продавано ирачкој армији на основу легалног међудржавног споразума. То је оно што у овом тренутку морају да кажу први људи ове земље. Међутим, наши посвађани политичари чак и ову некоректну оптужбу Америке користе за муђусобне размирице. Зоран Ђинђић жури да оптужи Коштуницу да не ради посао председника како треба кад му промичу такви пропусти, а Коштуница пребацује одговорност на Управни одбор „у коме нема ниједног члана из Демократске партије Србије!"

173

Њему је и сада важнија његова партија него земља на чијем је челу. Сви они сад перу руке, док наши радници из неколико фабрика наменске производње јавно питају хоће ли то Америка да склапа наше међудржавне уговоре о извозу оружја. Ко зна, док су нам овакви на челу – можда и хоће.

174

ЈЕДНА ДРЖАВА, ЈЕДАН ВОЂА

Онај ко пажљиво слуша наше политичаре који сву моћ држе у својим рукама никада неће сазнати да је данас основно питање у Србији да ли су обрани кукурузи и виногради и да ли су посејани пшеница, јечам и остали озими усеви. Напротив, тај који их пажљиво слуша сматраће да је за Србију једино важно питање да се посланици Деесеса никада не врате у Скупштину, а да она и поред тога има стабилну већину и да Влада Зорана Ђинђића никада не падне. Јер ти моћници данас једино о томе причају. Матрица власти која се изражава флоскулом „једна држава, један вођа“, за коју смо мислили да је излизана и одслужила своје и да је петог октобра 2000. пукла као зарђала карика, наставила је да живи и опстаје. На нашу жалост и на нашу штету. Уместо мреже паметних, способних и поштених, Србијом се шири мрежа послушних и грамзивих, који раде за вођу, али богами и за себе. Све што смо гледали деценијама уназад, гледамо и даље. Председнички избори показали су да је народу тога доста и да је спреман да садашње властодршце пошаље у историју. Али властодршци сада показују да нису спремни да слушају народ у који се заклињу и који их је и довео на власт. Почињу да злоупотребљавају и народ и његово богатство и његове институције. Лажу га и пљачкају, распродају странцима његово национално богатство, потцењују и газе његове институције. Не признају Уставни суд Југославије, а од Уставног суда Србије траже да игра како они свирају. Причају да је народ кратког памћења, а уствари они су све заборавили чим су дошли на власт. Не виде како су прошли, шта раде и где се налазе они који су у протеклим деценијама владали по принципу „једна држава, један вођа“.

175

176

ВЕЛИКЕ И МАЛЕ СТВАРИ

Свет је, на жалост, пун страшних и драматичних догађаја. Терористи у Москви, вулкан на Сицилији, земљотреси широм Италије, фантомски снајперисти у Вашингтону убијају цивиле, муслимани дигли у ваздух кафић препун младих на прелепом острву Балију... Тако у свету, а судећи према медијима, ни наша малена земља не заостаје у догађајима пуним драматике. Управо ових дана, на пример, штампа је препуна крупних наслова који нас тријумфално обавештавају да је српска полиција похватала убице свог генерала Бошка Бухе. У другим земљама ово би можда био рутински посао и не би привукао толику пажњу, али код нас, после толико нерасветљених убистава, то је заиста прворазредан догађај. Сви су јавно изразили очекивања да ће криминално клупко најзад почети да се одмотава и у Србији и да ће наши политичари, и уопште људи на јавној сцени, носити мало сигурније своје главе на раменима. Међутим, оно што се чита између редова у тим извештајима о успеху полиције, јесте ћутање савезних органа, или јасније речено, оног дела власти који подржава Војислава Коштуницу. Једни се пренаглашено хвале, други пренаглашено ћуте. Партијска суревњивост јача је чак и од тако крупног националног интереса као што је борба са мафијом и криминалом. Можда наши политичари који тако воде ову земљу мисле да то народ не види. Али, варају се. Уместо да добијају поене за себе, на тај начин они добијају поене против себе. Народ се презаситио и њих и свега онога што они раде. Штампа може да пише шта хоће, али народ не чита штампу. Ових дана уместо о аферама и политичарима, у Србији се највише прича о славама и свадбама. Народ се окреће оним ситним стварима које живот чине. Народ се окреће себи. Они који данас владају србијом то дефинитивно нису у стању да схвате.

177

178

МУСЛИМАНИ

Из Комисије за нови Устав Заједнице Србије и Црне Горе, која по ко зна који пут демонстрира трагични недостатак државничке мудрости оних којима је народ дао власт на годину дана – а они би да се устоличе и продуже себи рок – изишла су два члана. Један Шиптар из Црне Горе и један Муслиман са великим „М“ из Санџака. Шиптар би хтео да Србија из свог Устава избрише Косово, а Муслиман би хтео да Србија у свој Устав упише Санџак. Као неку нову покрајину, разуме се. Шиптар, који се у Црној Гори пише као Црногорац, за Шиптаре у Србији хтео би посебну државу. На Косову је, вели, сада КФОР, а Шиптари имају своју управу која мора да се пита. Солидаришући се са Шиптаром, Муслиман нам поручује да би то исто, са све КФОРОМ, хтео и у Санџаку. На Косову живе Шиптари који се никада нису писали као Срби из простог разлога што кад су Срби имали своју државу, нису имали Косово. Кад су имали Косово – били су Југословени. И Шиптари су се писали као Југословени. Остаје питање зашто муслиман из Санџака, који Срби зову Рашка област, хоће да буде Шиптар и такође тражи рупе у историји да се не би писао као Србин? Демократски је да човек тражи шта год хоће и, хвала Богу, за тако нешто више нико неће и не треба да буде суђен као издајник и контрареволуционар. Али демократски је исто тако да се таквоме каже истина која је за њега горка и непријатна. Муслиманску нацију, нацију од једне вере, измислио је бољшевик Тито на таласу оне политике Коминтерне и бркатог Џугашвилија која је стрељала цареве и краљеве и уништавала државотворне нације. У темељу муслиманске нације стоје Стаљин и његова крвничка политика. Мора се признати: тај темељ је исувише крвав и антицивилизацијски. Ако неко не верује, нека тркне до демократске Француске где се муслимани из Марока, Алжира и Туниса, сви одреда, чак и црнци, пишу као Французи.

179

Ако прихватимо тај Стаљинов рецепт, онда ће и назарени, адвентисти, Јеховини сведоци, сатанисти и све друге секте тражити свој санџак у Србији.

180

ПОЛИТИЧКА ВОЉА

Седмица која нам управо измиче остаће упамћена по томе што су се ДОС и Демократска странка Србије поново измирили и чак најављују да ће на предстојећим председничким изборима имати само једног кандидата. Измирење које долази после тако страшне заваде, после толико изговрених ружних речи и непомирљивих гестова, увек иза себе оставља извесну сенку. Јер није до измирења дошло тако што су, уз извесна попуштања са обе стране, приближени ставови, што су усвојене нове декларације и нови закони на задовољство и зараћених странака и грађана. Не, ништа од тога није учињено. Једноставно је све заборављено, гурнуто под тепих, и одлучено да се прекине свађа. Влада у сенци Деесеса, која је тако оштро критиковала управу ДОС-а, њену криминалну приватизацију, распродају Србије, непоштовање демократских начела и закона, сада се наједном расплинула, избледела, нестала као фатаморгана. Њени чланови су поново ушли у Скупштину, спремни да подржавају ту Владу или тај „Досић за приватни послић“, како се сликовито изражавао Драган Маршићанин. Побуна ДСС-а, дакле, била је потпуно јалова и није дала никакве резултате. Странка која толико инсистира на легалности и законитости није имала упориште у закону кад је у питању замена њених посланика у Скупштини и кад је Републички уставни суд то саопштио – брже боље је савила шипке и прихватила препоруку да се „ствари реше политичком вољом“ а не судском одлуком. Решавање ствари политичком вољом, међутим, веома је опасан, волунтаристички и хазардерски посао. То је била главна одлика управо оног система из којег смо изишли и који желимо што пре да заборавимо. Јер главни услов да политичка воља као метод руковођења успева јесте диктатура и присила. А тог главног услова у Србији више нема. Она је већ закорачила у демократске европске процесе где и са добрим и поштеним законима ствари иду споро и тешко, а волунтаризам и „политичка воља“ воде равно у хаос. О томе би можда нешто могао да нам каже и министар Гашо Кнежевић који је јуче, „политичком вољом“ студената Правног 181

факултета, читав дан био лишен слободе.

182

ВОЈСКА И НАРОД

Све до почетка наших најновијих балканских грађанских ратова и распада Југославије војска је имала епитет „народна“. Југословенска народна армија. Скраћено – ЈНА. Тај епитет морала је да оправдава неговањем братства и јединства, једнаким правима свих војника и официра, без обзира на веру и нацију, и сталном сарадњом са народом. Градила је путеве по неприступачним врлетима, подизала мостове преко планинских река, пошумљавала голети, убирала окаснелу летину, спасавала народ у елементарним несрећама. Њена највећа дика била је кад у годишње извештаје може да напише да је у нечему помогла цивилству и грађанству. Али откад се заратило деведесетих година, војска је променила своје име, избацила епитет „народна“, а са њим, изгледа, и сваку обавезу да брине о народу на чијој грбачи егзистира. То су, поред осталих, осетиле и општине Деспотовац, Жагубица и Бољевац на чијој је територији војни полигон „Пасуљанске ливаде“. Откад је започео рат, Војска Југославије је ту почела да испробава своја најстрашнија оружја, без икаквих обзира на фаталне последице по животну средину, природна богатства и ресурсе националног парка „Јужни кучај“. Канонада топова и навођених ракета усред националног парка је нешто незамисливо у цивилизованом свету. Јужни кучај се хвали да има једину преосталу прашуму у Европи, чисту планинску воду, биљне и животињске врсте којих више нигде нема. Али војска је целу своју оружану силу уперила управо на та природна богатства. Подаци о оштећеним и спаљеним шумама, о планинским пространствима претвориним у голети, загађеним водама и уништеним и растераним животињским врстама, готово су невероватни. Управо ових дана војсци истиче тридесетогодишњи уговор о закупу националног парка и челници трију угрожених општина хтели да би да прекину такву штетну сарадњу. Али њих нико ништа не пита! Стигла је вест да је јавно предузеће „Србија шуме“, иза којег стоји, наравно, наша демократска и народна влада која се уби од бриге за

183

народ, спремно не само да потпише нови уговор са војском, већ и да знатно прошири територију досадашњег полигона! Заиста, шта ће нам национални паркови? Важно је да војска има где, на кога и на шта да пуца!

184

БЕЛА КУГА

После двадесет и два дана штрајка глађу, смедеревачки хирург са осморо деце успео је да реши свој стамбени проблем и да се из Војно-медицинске академије, где је био хоспитализован, врати својој породици. Можда би неко рекао: ето, у општем црнилу, бар један срећан завршетак. Ја, међутим, не мислим тако. Напротив, мислим да је случај овог хирурга само још једна тешка, црна мрља на савести оних који данас воде Србију. Јер њихова уста пуна су прича о белој куги, о све мањем наталитету, о српској нацији која одумире сама од себе. Истовремено, они су пуни гнева на бивши комунистички режим који је разбио сеоску породицу и уништио ситно, породично предузетништво које је основа за егзистенцију породице и рађање деце. То је тачно, али тај режим је ипак стимулисао рађање деце кроз пристојне дечје додатке, друштвену расподелу станова и обезбеђење посла за младе. У том режиму, ма како наопак био, не би било замисливо да један високи стручњак, хирург, са осморо деце станује у стану од 47 квадрата. У овом режиму, као што видимо, све је замисливо и могуће па и то да се пуна двадесет и два дана ниједан од политичара не осврне на чињеницу да се један очајан отац породице жели да убије зато што ни на који начин не може да реши своје стамбено питање. Стамбено питање овог човека, наиме, нису решиле градске главешине Смедерева, већ неки сажаљиви директор грађевинске фирме. Као оправдање што се нису заузели за овај случај, политичари су навели аргумент који их, уствари, тешко оптужује. Још 57 лекара у Смедереву, рекли су, који такође имају децу, немају решено своје стамбено питање! Ја се сад питам: шта је посао тих градских функционера – да седе у фотељама, примају високе плате, запошљавају пријатеље и рођаке, или да решавају такве проблеме? Зар Смедерево (а то се односи и на све друге градове у Србији!) нема 57 празних плацева? Наравно да има, и у Смедереву и у Србији, не 57, већ 57 хиљада и празних плацева и празних кућа и станова. Али проблем је у томе што те плацеве и те куће режим жели за себе, а не за свој осиромашени 185

народ који се самоодумирање.

у очају и

оскудици

186

опредељује

за

лагано

СРБИ И ЛЕГИОНАРИ

Јуче су српски медији известили да су још две православне цркве на Космету дигнуте у ваздух. Откад су УМНИК и КФОР загосподарили овим простором, Шиптари су сравнили са земљом укупно 138 српских богомоља, међу којима су и неке од непроцењивог значаја, јер спадају у опште културно и цивилизацијско наслеђе. Тим поводом УНМИК је кратко изјавио да „није било жртава“. Том циничном изјавом је заправо саопштио да културно наслеђе Срба на овим просторима њега више и не занима и да прихвата некакву одговорност још само у погледу живота људи. И у том смслу се хвали да је убистава и отмица Срба сада мање него раније. То је тачно, али разлог не лежи у томе што су Срби међу Шиптарима сада сигурнији, већ зато што су застрашенији и опрезнији. Они више не иду никуда изван својих насеља, па чак ни изван својих окућница. Гаје нешто поврћа тик иза кућног прага и живе од макарона и пиринча из Црвеног крста, док им огромна имања, воћњаци, њиве и виногради, стоје упарложени. Та њихова имања су постала места њихове смрти, а УНМИК никако да пронађе ни њихове убице ни оружје којим их убијају. И док су Срби постали опрезнији, од екстремиста у последње време чешће гину Шиптари – они који не гаје мржњу према другима и који не пристају да постану убице. О томе и УНМИК и КФОР такође ћуте. Зато један огорчени Србин са Космета рече пре неки дан да не разуме каква је то демократија на Космету где се убија и расељава један народ без одговорности. Није то никаква демократија, већ диктатура легионара, плаћене војске која ту отаљава своје дане једнако незаинтересована за Србе и Шиптаре, за њихове богомоље и односе. Тај напаћени Србин то тешко може да разуме, али и Шиптари ће прекасно схватити да иза те војске остаје само проституција, дрога, злочинци, шверц, уништена привреда и морална пустош. А то су наопаки темељи за будућност сваког народа.

187

188

ШТРАЈКАЧИ И ВЛАДА

У компанији „Хани“ у Прокупљу, почетком ове седмице, неколико десетина радника започело је штрајк глађу. У фирми која производи конзервирано воће и поврће, дакле храну, људи су почели да гладују да би скренули пажњу јавности на свој највећи проблем – мутну и нејасну продају предузећа под паролом приватизације. Штрајкачи су истакли да управа предузећа крије од њих документа о продаји и затражили да и њима буду доступне све чињенице. Њима се чини да неко намерно води фирму у пометњу и губитке како би могао, најпре, да је јефтино купи, а потом да има изговор да их истера на улицу. Приватизација у Србији јесте и мутна и нејасна и протести радника су толико чести да би и овај у Прокупљу потонуо у мноштву да се по нечем није издвојио. Управа предузећа је, наиме, изишла у јавност саопштењем да су радници „Ханија“ против приватизације, а самим тим и против Владе Србије! То је чињеница на коју се мора скренути пажња. Први пут после смене старог режима, у коме нико није смео да буде против власти, већ је једино смео да кука за мрвицу хлеба, поново се појављује претећа оптужба да је неко против Владе! Из полтронске свести овог назови руководства изронила је аветињска мисао да се не сме бити против Владе, то јест против власти, да је то опасна работа и да ће за тако нешто уследити страшна казна! Но, то није најгоре. Да тако поступи руководство фабрике које и поставља и разрешава Влада Србије, то се може и разумети. Најгоре је наступило после, кад су успаничени штрајкачи брже боље изјавили да они – нису против Владе, већ само желе да им неко каже шта се то ради у вези приватизације! Као да чујем оне старе флоскуле: Наш протест има социјални карактер, ми само тражимо парче хлеба, иначе власт и вођу поштујемо! Најнормалнија ствар на свету је да се народ, ако му нешто није по вољи, буни против своје власти. Али за неке у Србији, ево, то је још увек веома опасна ствар! 189

190

УМЕТНИЦИ И ТРАНЗИЦИЈА

Жив ме је срам појео кад сам пре неколико дана чуо да српске филмске звезде траже да им држава уплаћује пензијски стаж. Ти глумци имају статус слободног уметника, немају стално запослење, и по том основу држава им је уплаћивала пензијско и здравствено осигурање. Сада су се наљутили зато што је министар Лећич рекао да они довољно зарађују да сами себи уплаћују стаж. На ову оптужбу један од глумаца, Драган Бјелогрлић, је пред камерама одговорио да је то тачно, да он лично ради за високе хонораре, да би се убио кад не би имао да сам себи уплаћује стаж, али да сматра да држава ипак то треба да чини за њега, пошто је заслужан уметник. Министар Лечић је, дакле, овај пут у праву, али се глумци ипак љуте. Зашто? Зато што је заслужним глумцима, и заслужним уметницима уопште, уплаћивање пензијског стажа преко њихових удружења била једина привилегија коју им је држава давала. Па и та привилегија је била изнуђена, јер у ранијим временима кад би неко од великих уметника остао без сталног запослења, он би спао на просјачки штап и било је нужно да му се некако помогне. Пошто су се сада ствари промениле, па глумци могу да зарађују и без сталног запослења, министар сматра да им треба укинути ту привилегију. Министар је у праву – та привилегија је срамна за глумце. Држава би више требало да брине како да им наплати порез, него да им уплати стаж. Сви се сећамо како је Италија једне године ухапсила због неплаћеног пореза своју филмску диву Софију Лорен. Међутим, оно што глумци нису разумели, а министар Лечић се прави луд, јесте да свака држава на свету својим заслужним уметницима даје различите привилегије које су у обостраном интересу: могућност да зидају куће, отварају приватне школе, академије, задужбине. Тако нешто, не само у Београду, већ ни у једном српском граду, нико и не помиње. Уметници су за ову земљу, која толико прича о Европи, и даље само циркуски забављачи којима се може, евентуално, као каквим социјалним случајевима, уплаћивати пензијско осигурање. 191

192

РАСПРОДАЈА СРБИЈЕ

Пре неки дан, заједно са неколико трговинских и угоститељских фирми, у новинама се појавио оглас за продају друштвеног предузећа „Геозавод“ из Београда. Од података важних за будућег купца, Агенција за приватизацију је навела да „Геозавод“ има неколико путничких возила, компјутер, некакав „апарат“ коме Агенција не зна намену, и годишњи губитак од 80 хиљада Евра. Сви они који знају шта је и шта ради „Геозавод“, мало је рећи да су шокирани овим огласом. Ова институција формирана је 1930. године указом краља Александра као Геолошки институт Краљевине Југославије и на њеном челу налазили су се министри војске, финансија, пољопривреде, саобраћаја и други. Отада Завод упошљава најбоље српске геологе који непрекидно истражују рудно богатство Србије. Стручна библиотека овог Завода потиче још из 19 века и непроцењиве је вредности, а у њој се, поред осталог, чувају и детаљне и веома прецизне геолошке и разне специјалне карте. Током свог деценијског рада „Геозавод“ је прикупио више од сто хиљада специјалних препарата који вреде више од пола милиона Евра! И то није све. „Геозавод“ се налази у згради бивше Народне банке Краљевине Србије која је саграђена још 1882. године у раскошном стилу такозване „нове уметности“ и као историјски споменик од непроцењивог значаја под заштитом је државе! У приземљу ове зграде, у Карађорђевој 48, смештен је однедавно и Клуб привредника Демократске странке. Да ли је то можда разлог за овакву накарадну понуду у којој се ни речју не помиње значај и вредност институције, већ само њено сиромаштво и дугови? За сада на овај оглас реаговала је само Војска Југославије која тражи да се продаја хитно заустави јер се у „Геозаводу“ налазе подаци о фундаменталним геолошким истраживањима који су, поред осталог, значајни и за одбрану земље и који се морају да штите посебним законима и уредбама! Надајмо се да ће на ову распродају Србије реаговати и други, јер у целом свету институције овакве врсте у најмању руку су посебна 193

државна јавна предузећа, или су чак припојене одговарајућим министарствима. Заиста, крајње је време да погледамо шта нам раде, а не шта нам причају!

194

ДРЖАВНА ПРОСТИТУЦИЈА

Усред председничке кампање, која се ових дана води и у Србији и у Црној Гори, као бомба одјекнула је вест да је заменик јавног тужиоца Црне горе Зоран Пиперовић ухапшен под сумњом да је учествовао у трговини проститкама. Нимало узрујан због хапшења, из затвора, Пиперовић је изјавио да му је неко „гадно сместио“ и поручио да ће се због тога тај неко лоше провести. Но, као одговор на ове претње, једна институција која брани права жена затражила је оставку црногорског јавног тужиоца чији је заменик ухапшен. Нека Молдавка која се отргла из канџи црногорских макроа, речено је, оптужила је више високих функционера Црне Горе за трговину белим робљем. Не помињем ову ужасну предизборну слику коју пројектују медији из пакости према Црној Гори, већ напротив, као пример да се тамо, макар у предизборној кампањи, понешто покрене са мртве тачке. У Србији – ни толико. Јер не треба да будемо наивни: чега има у Црној Гори, у Србији има још и више. Али Србија не хапси јавне тужиоце, већ – проститутке. Све те Молдавке, Украјинке, Рускиње, Румунке и друге, које наивно јуре за неким угодним животом, долазе са истока, што значи да најпре пређу српску границу. Али управо кад је Црна Гора обелоданила своју бруку, Србија се јавно похвалила да је корупција у њеној царини смањена за 25 одсто! До тог податка се дошло, кажу, на основу анкете која је спроведена међу самим цариницима! Маца је изјавила да више не воли мишеве! Корупција смањена за 25 процената! Није важно што је податак измишљен, важно је да звучи оптимистички и да ствара лепу предизборну атмосферу. Анкетирани цариници су још изјавили да онај остатак од 75 одсто њихових корумпираних колега прима мито такорећи из нужде, јер су им плате мале и живе на ивици беде. Људи то не воле, али спасавају голе животе. Нужда закон мења. Тако то раде у Србији. И вуци сити и козе на броју!

195

196

ШТА ЈЕ СРБИЈА?

Стварање професионалне српске војске, добро обучених специјалних јединица, младих људи који су у стању, како каже народни певач, „стићи и утећи и на страшну месту постојати“ – за сваку је похвалу. Али нисам био мало изненађен кад сам пре неки дан видео како та војска изгледа, како се обучава, какав дух негује и какве корачнице пева. Обучени у маскирне униформе у какве се данас облаче све војске на свету, млади српски војници су на неком лепом планинском путу, у колони по четири, трупкали на амерички начин, оним кораком јуродивих који није ни трчање ни ходање, и певали оне инфантилне америчке корачнице које су вероватно преузете из установа за ментално заосталу децу. Тако се исто облаче, тако трупкају и такве корачнице певају хрватски војници, па и словеначки, мађарски, румунски, бугарски и остали. Само су речи промењене. За кога се боримо: за Србију, за Хрватску, за Словенију, Бугарску...Делује заиста поражавајуће то неукусно и кичерско имитирање Американаца у једном тако важном сегменту патриотског васпитања какво је војна доктрина и обука младих људи. Да ли је и то један од услова да неко буде позван и примљен у НАТО пакт, или мали мисле да ће бити велики ако обују татине цокуле, или је у питању јадно и кукавно додворавање? Не мислим да би српска војска данас требало да пева „Од Тополе па до Равне Горе“, нити „Иде војска Титова“. Ништа што подсећа на грађански рат и тужне српске поделе није нам прилично. Али имају Срби већу и дужу историју од комунистичке. Може се у њој наћи много инспирације за једну оригиналну и модерну српску војску. Неће српске поделе и неслога нестати тако што ћемо заборавити да смо Срби и прихватити једну туђу културу и доктрину. Тако ћемо једино својим слабостима додати још и неке туђе, горе и теже него што су наше. А ни свет, чију сарадњу и пријатељство желимо, неће нас ценити више тако маскиране и обезличене, по упутствима наших данашњих „Европејаца“.оји су загосподарили Србијом.

197

198

ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА

Ових ветровитих јесењих дана, док се хладна кошава смењивала са ситном и упорном кишом, аутопутем од Ниша према Београду, заједно са возилима, кретала се група пешака. То су се лекари, директори и начелници Клиничког центра у Нишу, запутили пешице у Београд да на тај начин демонстрирају своје незадовољство положајем здравства у Србији. Јуче су, на исти начин и истим поводом, кренули и најодговорнији из готово свих Новосадских клиника, а успут су се, и једнима и другима, придруживали директори и активисти синдиката „Независност“ из многих места кроз која су пролазили. Уморни од дугог пешачења, али упорни у својим захтевима и намери да присиле одговорне да испуне бар нека обећања која су давали, здравствени радници су данас од подне пред министарством здравља, у Немањиној улици, која је због тога затворена за саобраћај. Један од најважнијих захтева оних који су овог хладног дана пред министарством, јесте да се плате здравствених радника увећају за 20 одсто. Влада то одбија јер тврди да у буџету нема пара и са штрајкачима одбија сваки даљи разговор. На опомене да ће се здравство због штрајка наћи у колапсу, Влада одговара да синдикат „Назависност“ окупља тек двадесетак одсто запослених у здравству и да све виталне службе раде без проблема. Уместо да разговара о узроцима незадовољства, Влада пребројава штрајкаче. Да их је више, можда би нешто и предузела. Можда све ово и не би било ништа чудно да у Влади данас не седе управо они људи који су, само пре две године, ове исте, и тада незадовољне здравствене раднике, који су се на исти начин били запутили у Београд, дочекивали код сваког мотела топлим чајевима и сендвичима. Један од најагилнијих у томе био је Нишлија Зоран Живковић, потпредседник Демократске странке и потпредседник Савезна владе. Ни он, нити било ко други из врха ове државе, не само да не кува штрајкачима чајеве, већ неће са њима ни да разговара о приликама у здравству које, за ове две године, не само да се нису поправиле, већ су знатно и погоршане. 199

200

БУЏЕТ ИЛИ ЏЕП

Ова недеља протекла је у знаку расправе о буџету у републичкој Скупштини. Како смо потрошили државне паре и како ћемо их трошити убудуће, то је најважније питање за сваку владу, али, изгледа, не и за српску. Чињеницу да је премијер Зоран Ђинђић, заједно са свитом министара, синоћ седео у Парламенту до касно у ноћ и више пута излазио за усијану говорницу, ја нисам доживео као његов напор да објасни како ће буџет идуће године бити већи и праведније расподељен, већ као очајнички покушај да се у Парламенту обезбеди већина. Јер ако се не обезбеди 126 посланика да изгласа буџет, пашће Влада. Они и даље, очигледно, више брину за своје високе положаје него за народно благостање. Док су нам они објашњавали да мањак у буџету и идуће године мора да се пуни новим задуживањем од страних банака, гувернер Млађан Динкић изишао је у јавност са подацима да су наши увозници сакрили од пореских органа милијарде долара! Како је то могуће? Могуће је тако, одговара Динкић, што ни после две године Србија није успела да створи своју ефикасну пореску администрацију, а савезна не функционише. Она само прима дебеле плате али не ради ништа. Пошто се зна да је у овој земљи увоз и даље привилеговани бизнис за који дозволе добијају само миљеници режима, онда је и јасно зашто ни после две године од преузимања власти ова Влада није у стању да их поштено опорезује. Уместо да се баве тим милијардама које и даље нестају у иностраним банкама, наши инспектори су се баш ових дана разлетели по бакалницама да заплењују сокове од концентрата, а са етикетом воћа. Спасавамо народ од преваре, кажу. Народ треба нечим да се забави, да му се скрене пажња да не види како они главни уместо да пуне буџет, пуне своје џепове.

201

202

ДИПЛОМЕ ЗА ПОЛТРОНЕ

Већ шесдесет година у овој земљи множе се школе у којима деца не уче за мајсторе и стручњаке, већ за полтроне. У тим школама изучавају се само оне струке које никоме нису потребне и које нико не тражи. Једино знање које ђаци понесу из таквих школа јесте да њихова диплома не вреди ништа ако ниси полтрони и ако не подржавају актуелни режим који једини може да им пронађе адекватан посао, то јест посао на коме не мораш ништа да знаш нити да радиш. Данас је у Србији премного таквих школа у којима се и даље штанцују дипломе за полтроне. Али ситуације се у међувремену радикално променила. Земља се смањила, привреда осиромашила, а режим се пребукирао полтронима и све мање има места за нове. Дошло је време да школе напусте своје полтронске програме и да почну да уче децу нечем заиста потребном и корисном што може да донесе новац и да им обезбеди егзистенцију. Рецимо да буду добри воћари, виноградари, пчелари, ратари, сточари, цвећари, рибари, шумари и тако даље, што је примерено нашим природним ресурсима. Сва та занимања у свету су права наука, у њима се примењује висока технологија, ништа се не ради без компјутера, а код нас она још асоцирају на ашов, секиру и мотику. Уместо да ствара нови лик успешног и школованог пољопривредника, наше школство кука над тешком судбином садашњег – који не зна оно што треба да зна, много ради и мало зарађује. Потребна је сада, значи, једна истинска реформа школства. Али ко то да уради. Да ли мислите да је такву реформу у стању да изведе министар Гашо Кнежевић који сељаке не виђа ни на телевизији? Да бисмо било шта променили, морамо најпре променити министре који имају дипломе за полтроне.

203

204

ЖАНДАРМИ И ЛОПОВИ

Почетком ове, изузетно хладне, децембарске недеље, сви медији су јавили да је град Бор неколико дана остао без грејања, јер су лопови покрали изолацију са топловода па је овај на неколико места пукао. Откад је света и века било је лопова, али и жандарма који народ штите од њих. У том погледу, уопштено говорећи, и ми нисмо никакав изузетак. Али неких специфичности ипак има. Свет се труди да ојача своју полицију, своју жандармерију, да је оспособи да што ефикасније јури лопове, а затим да пооштри казнену политику према њима. Ми се, изгледа, трудимо да ојачамо лоповске банде и да затварамо очи пред њиховим неделима. Последице тога су тешке и веома далекосежне. Готово сва наша друштвена предузећа која су запала у тешкоће, смањила производњу или престала да раде, сасвим су очерупана. Фабрика медијапан плоча у Деспотовцу, која никада није прорадила, али је имала изграђену комплетну инфраструктуру, данас личи на бетонско страшило. Фабрика шећера у Ћуприји, у коју је само пре десетак година уграђена најсавременија холандска технологија, данас је толико очерупана да уопште није у стању да покрене производњу. Кажу да су лопови секли и односили чак и цистерне од нерђајућег челика. Нису боље прошли ни многи погони Фабрике каблова у којима је обустављена производња, Грађевинско предузеће „Поморавље“ и многа друга. Много се крало, али ниједан лопов досад није ухваћен нити осуђен. И они настављају даље свој посао. Краду шта стигну. Демонтирају табле са ознакама градова на аутопуту, па возачи не знају где се налазе и кад су стигли на одредиште. Скидају попречне профиле са стубова далековода, па се они, ослабљени, кад напада снег, руше као куле од карата и цели региони остају без струје. Пример из Бора, који сам поменуо на почетку, само је један у низу сличних, који поприма обим праве диверзије. Испада да Србија има лопове, али нема жандарме.

205

Ако хоћемо да нам страни капитал долази у земљу, да људи овде нешто граде и раде, власт ће морати што пре овим непријатним чињеницама да погледа у очи.

206

ЛИЦЕ И ЊЕГОВ ОДРАЗ

Неуспели председнички избори у Црној Гори показују да су ове две српске државе данас као лице и његов одраз у огледалу. И тамо избори нису успели јер је гласачко тело подељено на сличан начин као у Србији. Док су једни позивали на изборе, други су позивали на бојкот избора. Притом су и једни и други имали јаке аргументе. Држава треба да има свог председника, говорили су једни. Тачно, али не таквог који заступа само интересе своје партије, одговарали су други. Сличност је очигледна, али има и неких разлика. У Црној Гори кандидат је био из владајуће коалиције, а из Србије из странке која је себе ставила у опозицију. Но, и у тој разлици има неке суштинске сличности. Мило Ђукановић је напустио председнички положај у Црној Гори и преузео од Европе заклоњеније, али у Црној Гори чини се много важније премијерско место, док се Војислав Коштуница лавовски бори да сиђе степеницу ниже и постане председник Србије. И један и други боре се за положај који њима лично више одговара, а не нама који смо их бирали. И један и други желе да се отарасе одговорности и преузетих обавеза, пред својим народом и пред Европом, да започну каријере изнова и да се праве, што каже народ, „ни лук јели ни лук мирисали“. Ђукановић жели да заборави шта је обећао Европској заједници и да гурне у преговоре новог човека који ће започети нова, бескрајна завлачења и отезања. А ако све то ипак не помогне, рећи ће да није крив што није успео да разбије Југославију. Коштуница опет, који за Југославију није учинио ама баш ништа корисно, који се својим лажним легализмом борио за оне исте Милошевићеве законе који су нас и одвели у изолацију, жели сада да побегне и препусти државу баш оној струји у Црној Гори која највише од свега жели да ту државу уништи! Очигледно је да народ те игре одлично разуме неће да изгласа такве председнике. Можда ће, једног лепог дана, и ти председници успети да схвате да народ гласа за оне који стварају и граде, а не за оне који разграђују.

207

208

БИТКА ЗА КОВНИЦУ НОВЦА

Из мноштва политичких догађаја, који карактеришу крај ове реформске године, издваја се један, пре свега по својим далекосежним последицама. То је сукоб, а сада би се могло рећи и дефинитивни обрачун, премијера Србије Зорана Ђинђића са гувернером Народне банке Југославије Млађаном Динкићем. У светлу тог сукоба многи потези српскога премијера постају јаснији. Зоран Ђинђић важи као способан и прагматичан политичар који власт осваја корак по корак и у свакој ситуацији успева да се дочека на ноге. И поред распада ДОС-а он одржава већину у Парламенту, а тиме и своју власт. То, међутим, много кошта и премијеру често недостаје новац. Зато он од самог почетка баца чезнутљиве погледе према штампарији новца на Топчидеру и шаље не баш увијене поруке гувернеру да мало олабави политику чврстог динара. За једног премијера као што је Ђинђић јако је лепо имати пуно новца, макар и лажног. Што се изговора тиче, он је у томе ненадмашан. Ни привреда нам није јака, па зашто би био и динар. Динар мора да прати привреду – поручује наш премијер. Што слабија привреда, то више лажног новца и праве инфлације. Динкић се, међутим, заинатио да буде нови српски Лазар Пачу и неће да штампа новац без покрића. Док су пристизале донације из иностранства, Ђинђић је то некако још и трпео. Али сада су у изгледу, што се помоћи тиче, мршаве године, и Динкић ће морати да оде. Проблем је у томе што је Народна банка савезна институција и што Динкића не може да смени српска влада. Зато Ђинђић без размишљања прихвата све фантастичније и све невероватније захтеве Црне Горе и жури да формира ту лабаву заједницу у којој би, коначно, и Србија била самостална и могла да преузме контролу над штампањем новца. Све ствари су повезане и ништа се не догађа без разлога. У том светлу и Ђукановићево одбијање да прихвати динар као заједничку валуту постаје разумљивије. Он не жели да ризикује са неком новом инфлацијом и упорно се држи Евра. 209

Тако се магични круг интереса потпуно затвара, на штету Југославије и Србије, а у корист политичара жељних власти по сваку цену.

210

МИЛУТИНОВИЋ И БОБЕТКО

Јуче је истекао мандат председнику Србије Милану Милутиновићу. Био је то дан који је јавни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте нестрпљиво очекивала месецима. Око изручења Милутиновића, наиме, она диже такву галаму у медијима и међународним институцијама, као да се ради о највећем светском злочинцу, горем и од самог Бин Ладена. А ради се о човеку оптуженом по такозваној „командној“ одговорности чији је утицај на то командовање – зна то добро и Карла дел Понте! – био заиста никакав! Ова нерпимерена упорност можда би могла некако да се разуме и оправда да је госпођа Понте тако ревносна и кад су у питању прави и доказани злочинци. Али она никако да смогне снаге чак и да помене исту такву командну одговорност за босанско и хрватско руководство које је мирно гледало злочине над Србима. Чак и одбијање Хрватске да изруче генерала Бобетка, директно одговорног за злочине над Србима у Медачком џепу, она осуђује са пола уста и безвољно. Уосталом, и оптужницу је подигла тек кад је цео свет сазнао за те злочине и згрозио се. А за злочине у Пакрачкој пољани, о којима је редитељ Ненад Пуховски снимио филм који је управо ових дана приказан на фестивалу документарног филма у Загребу, још увек није оптужила никога. Томислав Мерчеп, Јосип Манолић, Јосип Бољковац и други, који су креирали ове злочине, још увек су на слободи и пате од амнезије. На слободи је чак и извесни Мирослав Бајрамовић који је лично признао да је убио 74 Србина само зато што су „у кући имали већу количину новца“. Због свега тога холандска влада одбила је ових дана да ратификује споразум о стабилизацији односа са Хрватском, а Канада је, јавно и са јасним образложењем, одликовала војнике своје јединице који су бранили српске цивиле и нејач у Медачком џепу. Истина полако излази на видело. Звучи парадоксално, али томе доприноси и суђење у Хагу, где се о тим злочинима јавно говори, па, према томе, и госпођа дел Понте, упркос њеним смешним напорима да оптужи само једну страну.

211

212

БИЛА ЈЕ НОВА ГОДИНА

У складу са својим прокламацијама, власт у Србији потрудила се да и нову, 2003. годину дочекамо проевропски, на раскошно осветљеним трговима, уз ватромете и трештаву музику. Није било града у Србији који се није потрудио да главну улицу украси шареним, трептавим лампицама у облику јелке, пахуљице или срца. Што већи град, утолико више светлости, музике и праштавих ракета. Председник Извршног одбора Београда хвалио се чак да ће од моста преко Саве, чувене „Газеле“, за дочек 2003. направити још чувенији сиднејски лучки мост са кога сваке нове године ватромет полеће у слаповима... Наравно, тај београдски ватромет није ни прошао поред сиднејској, али је ипак био леп, а лепо је и од тог председника што је бар покушао да Београд те ноћи личи на свет и Европу. Но било би још лепше да се српска власт потрудила да нам Нова година и у неким другим, а не само светлосним аспектима, личи на европску. За Европу Нова година је заслужено празновање после успешног рада, Кратки предах уз свођење рачуна и припреме за нови, још успешнији почетак. А наше новогодишње славље личило је на покушај да се забашуре пропусти, да се народу баци прашина у очи, да му се скрене пажња са проблема који су остали нерешени. Од дочека 2003. наша власт направила је нека нова, светлећа Потемкинова села, понашала се као домаћин који је отишао у крчму да слави, док му деца гладују у хладној кући. Док се власт трудила да тргови буду осветљени и озвучени, школе су остале пусте и у мраку. Наше школе се и иначе понашају као да мрзе своје ђаке, једва чекају прилику да их најуре на улицу и залупе им врата. Није ми познато да је иједна школа у Србији окитила јелку за своје ђаке, организовала дочек са приредбом, поделила поклоне најуспешнијима, посаветовала мање успешне. И Болнице су нагло опустеле за време празника, и домови за остарела лица (са изузетком овога у Јагодини, изузетком који само потврђује правило!), и интернати за хендикепирану децу, и многе друге установе. Не само да се нико није потрудио да старима и болеснима донесе мало новогодишње светлости, већ су многи тешки 213

болесници управо тада остали без неопходних лекова. Док је куповала шарене сијалице, власт је заборавила на лекове. Али није заборавила да повећава таксе и порезе и прети казнама. Осигурање аутомобила скупље 40 одсто, казна за неотворен рачун у банци толика... Светлост, чак и она из малених, шарених и трептавих сијалица, ипак осветљава.

214

УБИСТВО УЗ КАФИЦУ!

Почетак нове године јагодинска власт обележила је скандалом какав се заиста ретко догађа у цивилизованом свету. Фестивалски одбор „Дана комедије“, у коме седе све сами подобни људи, јер свака власт како дође ту одмах стави своје миљенике, обзнанио је своју одлуку да се награда за животно дело ове године додели прослављеном редитељу, професору Мирославу Беловићу. У тренутку кад је ова вест примљена у позоришним и културним круговима са највећим симпатијама, из Јагодине неочекивано стиже деманти да награда није заправо додељена Беловићу, већ Дејану Мијачу! Овим невероватним преокретом неко се тешко поиграо не само угледом уваженог редитеља Беловића, већ и угледом такође уваженог и још увек активног Дејана Мијача! И, сасвим логично, јуче је у новинама освануло кратко, достојанствено и као земља тешко саопштење Савеза драмских уметника Србије и Катедре за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду. У њему се, поред осталог, каже да је „тим дилетантским чином нанета огромна штета угледу два врсна педагога, истакнута редитеља и афирмисана уметника“. „Не улазећи у детаље ове понижавајуће работе, дижемо свој глас у одбрану људског и уметничког интегритета и Мирослава Беловића и Дејана Мијача“, каже се на крају ове нотице. Дакле, један јавни чин као што је додела награде за животно дело, који би требало да допринесе угледу не само Фестивала, већ и града у коме се одржава, претворио се у „понижавајућу работу“. Немогуће је замислити нижи ниво односа једне власти према јавним пословима. „Дани комедије“ су већ три деценије највећи културни догађај Јагодине. Тај Фестивал је одолевао и достојанствено опстајао и у оним тешким временима када се, у дослуху са највећим уметницима у земљи, успешно борио за слободу репертоара и слободу уметничке речи. А ова нова јагодинска власт убиће га из чистог дилетантизма, онако узгред, уз јутарњу кафицу. 215

216

РАДНИЦИ И ХУМАНИТАРЦИ

Радници Грађевинског предузећа „Казимир Вељковић“ из Крагујевца данима већ држе у блокади нову гимназију у овом граду коју су изградили, али за коју им још није плаћено. Њих око пет стотина, са директором на челу, не дозвољава ђацима и професорима да уђу у школу све док им министарство просвете не измири дуг од 23 милиона динара.“.нам да је то жива брука – каже директор – али моји радници нису примили плату од августа месеца, иако су је поштено зарадили“. Министар Гашо Кнежевић сматра да у потраживањима грађевинара има нечег спорног и ствар је предао у надлежност Трговинском суду у Крагујевцу. С обзиром да ђаци не иду у школу, Суд се сада жури да „на врат на на нос“ размрси чвор који је неко везао. Ја се сад питам: како може бити нечег спорног у процени вредности грађевинских радова, где се свака цигла може да изброји? Кад овде није умео да направи јасан и прецизан уговор, какве ли тек уговоре тај министар Гашо Кнежевић прави за неке нематеријалне, виртуелне, интелектуалне послове? Или је можда са интелектуалцима господин Гашо много увиђавнији и толерантнији, можда је тако груб и прек само са грађевинарима? Да овај министар даје сопствене паре, и да је уопште познат као нека цепидлака, не би ме чудило што закида и бедним грађевинарима. Али паре су из донација, стигле управо за школе. А и износ није нарочит. Кад би продао два скупоцена министарска аутомобила, намирио би дуг. Дакле, у питању је само принципијелност нове власти. Тржишна економија и тачка. Не може се делити незарађено. А недавно сам прочитао да је нека Бранкица Билбија, секретар Црвеног крста Србије, имала плату 80 хиљада динара. Толико је ваљда, на тржишту Србије, вредео њен рад. Ту Бранкицу су, додуше, сменили, али не зато што је имала толику плату, већ зато што се свађала и вређала колеге! Ваљда је сматрала да је и то мало и да треба да има још већу плату.

217

218

ДВА ЛОША...

Цела 2002. година протекла је у знаку стварања новог државног оквира за Србију и Црну Гору, а у том знаку, ево, почиње и нова, 2003. Заправо, требало би да кажем „у знаку опструкције“, јер државни оквир је створен већ на самом почетку, а све што се после тога радило је чиста опструкција. Ко и зашто опструира тако важан посао, мишљења су, наравно подељена. Сви учесници у томе узајамно се оптужују. Они који желе по сваку цену да окончају овај посао, а то су српска и црногорска Влада, оптужују пре свега Социјалистичку народну партију Црне Горе која брани садашњу Југославију из чистог интереса. Та партија већ неколико пута заредом губи изборе у својој држави, Црној Гори, али је ипак на власти и то у једној другој држави – Југославији. Тамо њени лидери врше високе државничке функције, имају велике плате, аутомобиле и шофере, луксузне кабинете, апартмане у најскупљим београдским хотелима, и најзад – приступ медијима. Ко би укидао државу у којој тако лагодно живи без икаквог покрића? Оптужују затим и Демократску партију Србије која је у својој држави Србији такође опозициона странка, али зато влада „на савезном нивоу“, то јест у држави Југославији која је одавно умрла, само што њих о томе још нико није обавестио. Председник те странке је истовремено и председник Југославије. Ако изгуби ту функцију – потонуће у потпуну медијску анонимност. Ове две странке, међутим, имају контрааргументе. Нећемо, кажу оне, да стварамо накараду од државе, правну смејурију, нешто што заправо и не постоји, што народ оптерећује финансијски али му не користи ама баш ништа. Праву власт у тој држави имале би само садашње републичке олигархије. Аргументи и једних и других су, на жалост, тачни. Не знам шта да кажем. Истина је једино да два лоша, кад се саберу, неће дати једно добро. Наша народна пословица каже: Два лоша убише Милоша!

219

220

ЗИМСКА ИДИЛА

Пре неколико дана новосадска телевизија емитовала је прилог у коме се неки сељак из околине Зрењанина жали на српску владу. Тај банатски фармер има стотинак крава музара, рекордер је у производњи млека, али га снага издаје а штале му нису механизоване, па тражи да купи негде 30 хектара земље и да сагради нову, боље опремљену фарму. Има човек паре, има добру вољу, хтео би да шири производњу млека, али нико за то не хаје. „Влада прича да брине о сељаку – каже тај фармер – али то није тачно. Ако се овако настави, моје краве ће отиђеду на клање!" Готово у исто време београдска телевизија приказала је један салаш у околини Пожаревца на коме живе само старац и старица. Зграде оронуле, све је запуштено, гладна живина шета се около, старац и старица покушавају да се огреју крај старог шпорета, све је завејано снегом, потонуло у тишину и самоћу. Права слика нашег села које тихо умире и својим последњим трзајем дозива у помоћ. Кад је и последњи кадар ове тужне слике нестао са екрана, млада водитељка београдског програма је рекла: „Драги гледаоци, видели сте једну праву зимску идилу!“ Заборављено српско село, ови стари, усамљени људи, завејани снегом на свом запуштеном имању, којима нико више не долази нити они имају коме да иду – све је то за ову младу београдску даму „зимска идила“. Нађе се, ето, и такав новинар. Међутим, да су само новинари у питању! Али онај прилог с почетка приче речито нам говори да ни млађани српски министри, без обзира какве су све европске школе завршили, и каквим се титулама ките, нису својом ногом закорачили у густо и лепљиво блато неког банатског, мачванског или поморавског села. Чини ми се да је и за њих село само „зимска идила“. Наш народ има једну пословицу која каже: „Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже трагове!"

221

222

БИВШИ И САДАШЊИ

Ових дана чланови Социјалистичке партије Србије који још нису отишли у друге странке или фракције одржали су свој конгрес. Био је то скуп пун апсурда и невероватних контрадикција. Најважнији део декора овог СПС конгреса била је слика насмејаног Слободана Милошевића, а најважнија одлука – његов поновни избор за председника Партије. Али парадокс се не састоји у томе што се Милошевић налази у хашком затвору и што одговара за ратне злочине. СПС има право на ову врсту екстраваганције. Парадокс је у томе што је на овом Конгресу извргнута руглу Милошевићева порука да се из Партије искључе Ивица Дачић и Миломир Минић, а човек који је поруку прочитао и кога је Милошевић именовао за свог заменика – извиждан и избачен са састанка. После тога Конгрес Дачића бира за председника Извршног одбора који, у одсуству председника, практично руководи Партијом. Ето, тако раде људи из бившег режима који се надају да ће једнога дана поново да освоје власт. Готово истовремено кад се одржава овај заиста колоритни и сликовити Конгрес бивших властодржаца, садашњи започињу још једну од својих великих, „историјских“ свађа. Премијер Србије Зоран Ђинђић ненадано, после дугог ћутања, изјављује да је сада наступио тренутак да се са међународном заједницом разговара о судбини Космета да би се ставило до знања да Србија не дозвољава да се њој иза леђа прави независна држава Косово. Одмах затим оглашава се и председник Југославије Војислав Коштуница и каже нешто сасвим супротно, то јест да тај тренутак још није наступио и да неће наступити све док се не обвезбеди масован повратак прогнаних Срба и док им се не гарантују сва права! Два највиша функционера ове земље о њеној најболнијој теми излазе у јавност са два сасвим супротна става! Сав очајан и готово безнадежан, поводом тога јуче се огласио и Владика Артемије, боље рећи завапио, да се српске власти већ једном сложе и уједине у наступу за решавање косметског питања. Деловало је то као крик Цара Лазара из дубине векова, као његова клетва упућена српским велможама да дођу у бој на Косово. 223

Ето, тако раде људи из садашњег режима. Још једном се питам: докле?

224

РУДАРИ БОРА ШТРАЈКУЈУ

Рударски град Бор на истоку Србије целе ове недеље ври од народа на улицама. То рудари штрајкују. Рударска окна, ревири и хоризонти, су опустели, површински копови утихли, престала је бука огромних копача и транспортера руде. Заустављени су готово сви погони, па и флотација и топионица. Све што је радило и ишло у смене више не ради и има само једну смену: штрајкачку. Окупљају се на улицама не само рудари, већ и њихове осиромашене породице, жене и деца. На десетине хиљада њих сваког дана испуне трг, удруже своја мала незадовољства у једно велико у настојању да им глас допре до Београда и оних силних кабинета у којима седе министри. Главни захтев ових људи, који за свој тежак рад и живот затрован сумпордиоксиодом примају заиста бедне плате, није повећање зарада, већ – смена директора кога је поставила и кога тамо одржава српска Влада. Нису то људи од јуче, нити људи навикли да живе без рада. Не желе они да примају милостињу, већ да раде и зараде. Али садашњи директор то им не омогућава. Његов приоритет није да упосли рударе, већ да распрода рудник. Политика српске владе није рад и зарада, већ тендери и распродаја. Што јефтиније, то боље! Рудник Бор био је некада приватна, акционарска компанија. Велики део његове садашње имовине има своје старе, праве власнике. Али српска Влада и то продаје, као што је већ учинила са многим другим фирмама. Зато рудари на протестима не носе пароле „хоћемо веће плате“, већ „зауставите лоповску продају“ и „отето – проклето“. Међутим, ако гледате државну телевизију ви нећете видети ни протесте рудара Бора ни њихове пароле. Нећете чути ни њихове аргументе. Видећете и чућете једино министра за распродају Србије Влаховића који демагошки изјављује да Влада брине о Бору и да му шаље издржавање као каквом сиротом инвалиду. Господин Влаховић не каже, нити он то зна да каже, шта треба чинити да се овај гигант српске привреде стави на ноге. А они који то знају, немају више коме да говоре, нити их ко пита. 225

226

СВЕТИ САВА

У целој Србији, у свим српским земљама, и свуда тамо где живе Срби, у васцелом свету, данас се прославља школска слава – Свети Сава. Та реченица била би сасвим довољна као медијска информација да је Србија своју школску славу и свог великог претка Светог Саву славила у континуитету, да није било вишедеценијског прекида, тешке режимске забране, увредљивог изругивања том светом дану и поданичког пристајања на понижење и деградацију. Али свега тога је било и ми се данас враћамо тој прослави као домаћин на своје спаљено огњиште. Ту више ничега нема, само се види да је нечега било, и све треба изградити поново. Питање је сада – како и шта изградити? Ако обновимо само оно што је било, да ли ће то одговарати садашњим нараштајима? Прослава Светог Саве укинута је негде још 1947. године минулог века. И последњи траг српског православља тада је нестао из школских учионица. А почео је да се усељава некакав лажни европеизам. Деца су почела да славе своје мале и велике матуре у кафанама, уз лумперајке и музику, да се такмиче у што бољем облачењу и екстраваганцији. И данас имамо то што имамо: атаеистичку школу која се до последњег даха борила против враћања веронауке под изговором да неће „православни фундаментализам“. Као да је Христос учио народ да мрзи и убија, а не да воли и прашта. Ђаци су данас били на окупу и славили су, али на једном духовном згаришту. Нису имали много тога да виде и чују. Можда су се и досађивали и једва чекали да умакну? Данашња власт више не забрањује повратак традицији, али не чини ништа да се са традицијом обнавља и изгубљена духовност. Јер ни она сама не зна шта је српска духовност. Она сама је изданак оних тешких деценија изгубљеног светосавља.

227

228

ЗБОГОМ, ЈУГОСЛАВИЈО!

Усвајањем Уставне повеље и Уставног закона у парламентима Србије и Црне Горе, практично је, после пуне 73 године, престала да постоји држава звана Југославија. Југославију су створили Срби, они су је и чували, али нису успели да је сачувају. И за стварање и за чување платили су високу цену, страдањем невиђених размера. У оба случаја били су жртве сопствених заблуда: код стварања Југославије погрешно су веровали да се може живети са неким ко то не жели, а код растурања – да Југославију могу очувати сила и старе, комунистичке полуге власти: партија, војска, полиција и велики вођа. Те старе полуге власти нису сачувале стару државу, али су се саме очувале у овом остатку Југославије – Србији и Црној Гори. Иако су својим погрешним деловањем народу донеле само зло, те полуге власти су онима који владају донеле само добро. Зато и сада, при распаду овог остатка Југославије, гледамо очајничку борбу властодржаца да задрже контролу над тим институцијама. Оно што је било на нивоу Југославије, сада мора да буде на нивоу република: једна партија, један вођа, све институције под контролом и апсолутна власт. Отуда се расправа о Уставној повељи растеже готово годину дана: Југославија мора бити уништена темељито. Било какав рецидив може бити погубан по републичке моћнике. Потпуну контролу овде мора да преузме Ђинђић, у Црној Гори Ђукановић. Зато се не бирају средства да се одложе избори и да се задржи већина у Парламенту. Нову савезну владу и администрацију изабраће садашњи републички парламенти, а то значи послушници Ђинђића и Ђукановића. С обзиром да Ђукановић машта о самосталности, он је само невољни пратилац ових процеса. У питању је једино Србија. У њој ће већ за неколико дана постојати иста она апсолутна власт каква је постојала и под Милошевићем. Остварује су идеал бивше опозиције да не промени ништа осим Милошевића. Дакле, коначним распадом Југославије у Србији уместо бољитка поново наступа оно што је било и против чега смо се свим силама, више од једне деценије, борили. 229

Али није баш све исто. Неке разлике ипак има. Милошевићева владавина била је дубоко укорењена у општеприхваћеној комунистичкој апаратури која нам је изгледала вечна. Ђинђићева има плитке корене у слабашним демократским почецима. Ма колико се батргао и отезао, нови избори стоје му за вратом већ идуће године.

230

КОД ДРЖАВЕ БЕЗ ДРЖАВЕ

Већ колико сутра Савезна скупштина треба да стави тачку на једногодишње стварање нове државе под називом Србија и Црна Гора. Уколико Савезна скупштина уопште успе да одржи седницу, формално ми ћемо већ колико сутра почети да живимо у тој новој држави. Суштински, међутим, ми ћемо још увек бити веома далеко од ње. Практично се чак може догодити да она уопште и не заживи. Да се распадне и растури пре него што је стварно осмишљена и скројена. Десиће се чудо невиђено да поред државе живимо без државе. Јер та нова творевина, која, ево, за који дан треба да започне свој живот, и да се чак учлани у заједницу европских држава, нема ни своју химну, ни грб, ни заставу, ни јединствену територију, ни заједничко тржиште и монету. Пошто је граница између Србије и Црне Горе, иако формално непостојећа, далеко ћвршћа него била која граница између две независне државе у Европској унији, о заједничој територији нико није ни разговарао, већ само о територији две посебне државе. Исто тако није могло да се разговара ни о заједничој монети, тржишту, царини, пореском систему, спољној политици и другим стварима које једну државу чине државом. Све је то узето као „свршена ствар“ и унето у Уставну повељу као „унутрашњи проблем“ нове државе. Међутим, знамења државе, химна, грб и застава, нису унутрашња, већ међународна обавеза. Како ће постојати држава без свог грба? Како ће се дописивати са светом без свог печата? Како ће слати у свет своје државнике, спортисте, делегације, и дочекивати туђе, без химне и заставе? Неки ,под знацима навода мудри и одговорни државници, који су и кумовали оваквој држави, предлажу да се заједничка химна направи пола од српске, пола од црногорске! А заборавили су да ни Србија ни Црна Гора немају своје химне! Србија чак нема ни свој нови грб, већ користи онај стари, комунистички, са све сјајном звездом петокраком! Први пут у својој новој историји Србија ће остати без државе због разједињености, частољубља, сујете и похлепе својих властодржаца. 231

232

ПОСЛАНИЦИ – ШТЕТОЧИНЕ

У настојању да сада већ бившу Југославију прикаже као кочницу развоја домаће привреде, републички премијер Зоран Ђинђић два пута је оптужио посланике који одбијају да прихвате стварање нове државе – као штеточине. Први пут је рекао да триста хиљада радника у индустрији конфекције нема посла само зато што још живи у Југославији, а не у новој заједници Србије и Црне Горе. Јер Европа – како је рекао – не жели да послује са државом која одумире, али једва чека да се она новом Уставном повељом реанимира. Други пут је рекао да шест хиљада тона јунећег меса не може да буде извезено на тржиште Европе зато што посланици стално одлажу да створе ту нову државу. Кад је то рекао, господин Ђинђић је био и поприлично љут, јер неко, ето, због тих посланика-штеточина, страшно губи. Из те, рекло би се, прилично надахнуте реторике господина премијера, међутим, провирило је за тренутак нешто што српска Влада темељито скрива, нешто о чему се не држе конференције за штампу и не дају саопштења. Провирило је питање – кога су то посланици оштетили? Ко то треба да уговори посао за триста хиљада конфекционара и да извезе шест хиљада тона јунетине, али не може док посланици не изгласају повељу? Сигуран сам да господин премијер ни под притиском, ни на мукама, не би саопштио та имена. Јер целокупан увоз и извоз ове земље и даље је резервисан само за привилеговане, а за нас, грађане и потрошаче, због којих се то и ради и у чију корист би требало да се ради, и даље је највећа тајна и мистерија. За увознике и извознике ми смо само цифре, купци, тржиште од кога се очекује зарада. Дакле, да упростим ствар, ја мислим да су сви ти послови могли лако да се заврше и у бившој Југославији, али да би корист тада имали људи који премијеру нису по вољи. Сада, међутим, кад је нова држава створена, биће створене и нове институције у којима ће седети нови и премијеру драги људи. Тада ће и ти поменути послови, ваљда, моћи да се обаве и оптужбе да су посланици штеточине биће брзо заборављене. 233

234

ПОНОВО ТЕРОРИСТИ

Више бего што је нама то изгледало, Шиптари су прижељкивали да Србија и Црна Гора не усвоје Уставну повељу. Да је то тачно, види се пост-фестум, пошто је Повеља ипак усвојена. Косовски парламент је одмах пожурио да се јавно огласи саопштењем у коме каже да Повељу не признаје. Истовремено оживљавају стари кампови за обуку терориста, а на територију Србије пребацује се велика количина оружја и друге ратне опреме. Управо прекјуче сви медији су јавили да је српска полиција велики део те опреме запленила и ухапсила 12 осумњичених, а у затвору задржала седморицу. Поставља се сад једно логично питање: зашто су се Шиптари, којима су пуна уста независности, толико уплашили једне смотане Уставне повеље која више раздваја него што спаја, па, према томе, треба само да их радује? Зато што у тој Уставној повељи, коју Европа признаје, ипак стоји да је Космет, у складу са резолуцијом 1244, саставни део државе Србије. За Шиптаре то је равно издаји, јер више није тајна да је Америка, преко Ричарда Холбрука, кокетирала са њиховом независношћу. Међутим, ни Америка, а још мање Европа, нису данас спремне да узимају озбиљно слатка обећања једног Холбрука. Стварност је далеко сложенија и деликатнија. Америка је срушила Милошевића и њој Шиптари више нису потребни као савезници. Она се сада бави Ираком, а помоћ Албаније је ту од мале користи. Европа остаје на Космету да вади кестење из ватре и да се учи на грешкама. За напад на Садама Хусеина она не показује ни упола жара колико је показивала за напад на Милошевића. Зато терористи који маштају да поново побуне Албанце на југу Србије нису више никоме добродошли, осим, можда, српској полицији и господину Човићу који ће убрати нове поене, уколико буду ефикасни као што су били пре неки дан.

235

236

КО РАСТУРА СРБИЈУ

Док се српски моћници и даље забављају неслогом у владајућој коалицији, борбом за контролу над штампаријом новца, токовима капитала и приватизације, у Србији се, изван сваке контроле, вршља на све стране и на сваки начин. Кад се негде појави сепаратистичка побуна, као сада на југу Србије, онда полиција трчи да гаси пожар, уз огромне материјалне, а често и људске жртве. Али кад се та побуна идеолошки, пропагандно и на сваки други начин припрема, обично нико није обавештен. Чак се нађу појединци и институције који такву побуну, у име некакве лажне демократије, обилато помажу. Пред крај прошле године, на пример, Историјски архив „Рас“ из Новог Пазара објављује памфлет бившег новопазарског посланика Ризаха Груде под називом „Национално биће Бошњака Санџака“. Књижица, коју аутор назива „студијом“, штампана је на српском и енглеском језику, а новац је обезбедило -замислите! – Савезно министарство за националне и етничке заједнице у Југославији! Господин Груда је географ по образовању, али се бави публицистиком и политиком. Члан је СДА, био је посланик у Републикој скупштини, а 1993. године и „министар за образовање и културу у Влади Санџака“. Дописник је многих муслиманских листова и учесник многих „конференција за људска права“. Књижица коју је овај господин објавио уз помоћ највиших државних институција, као што и наслов каже, убеђује нас да су муслимани из Рашке заправо Бошњаци, да је њихова држава Босна, да је њихов језик босански, и да су се кроз векове борили, углавном против Срба (а понекад чак и заједно са њима!) за слободну и независну Босну. Чинили су то и у овом последњем џихаду где су витешки стајали на бранику Сарајева, упркос противљењу самих Сарајлија који су им деценијама уназад рушили дивља насеља и тражили од њих и неки други повод за долазак у Сарајево, осим муслиманства. На мање од 30 страница текста фалсификована је цела историја муслимана у Србији и Црној Гори. Њихова несрећна историјска улога пете колоне Отоманског царства, због чега су неминовно морали да 237

буду против Срба у свим њиховим борбама за ослобођење, овде је представљена као њихова голгота и мучеништво. Господин Груда још увек чезне за Отоманском империјом, у којој су Срби били Раја а муслимани господа, и њен повратак на ове просторе види у „слободној и независној Босни, њиховој матици“. Ради тог циља овај географ целу историју поставља на главу. А Србија, уместо да му лепо и разложно објасни да се са том џихадисторијом не иде у Европу, она му даје паре да те будалаштине објављује и преводи на енглески! То сигурно не би пролазило да власт у Србији данас није оваква каква јесте.

238

ПРЕДСЕДНИЦИ – ПИОНИ

Током неуспелих председничких избора у Србији протекле јесени појавили су се огромни плакати, излепљени на билбордима, на којима су биле слике Милошевића и Милутиновића и један празан оквир. Испод слике Милошевића писало је „диктатор“, испод слике Милутиновића „пион“, а испод празног оквира – председник, наравно са једним знаком питања. Пошто је израду тих плаката финансирао сам режим, требало је да грађани у празном оквиру виде слику тадашњег режимског кандидата, Мирољуба Лабуса. Али ако је неко хтео, могао је да на том празном пољу види и слику Војислава Коштунице, актуелног председника земље која је управо избрисана из историје ове планете. Народ, међутим, није изабрао ниједног кандидата и бело место на постеру остало је непопуњено. На тај начин заувек ће остати без одговора питање да ли би фаворизовани кандидати заиста били онакви какви су Србији потребни, или би се изметнули у нешто штетно и непожељно. Но већ тада се знало да ће, у случају неуспелих избора – као што се и десило – по сили закона председник Србије постати једна млада дама по имену Наташа Мићић. Резервни председник Скупштине Србије постао је и резервни председник државе. Та млада дама заиста има среће у животу. Међутим, њена лична срећа не значи и срећа за Србију. Оно празно место на режимском изборном постеру коначно је добило слику, али испод те слике не може више стајати „председник“, већ опет „пион“. Госпођа Мићић није никакв председник, она је пион своје партије. Њу су гурнули на ову високу функцију не да би нешто доприносила Србији у овом тешком времену, већ да би бранила уске интересе својих истомишљеника. Госпођа Мићић ми се сада чини као нека генерална проба за неког трајнијег пиона кога ће вероватно изабрати српска Скупштина. Може се десити да на неким наредним председничким изборима поново имамо постере са диктаторима и пионима, само ће на сликама бити други људи.

239

Краљица Наталија Обреновић је пре више од сто година питала владу да ли је српски народ шта скривио свом драгом Богу да има таквог владара? Питање је тада изгледало доста реторичко. Данас, међутим, ми видимо да питање не само да није реторичко, већ је још увек актуелно.

240

ФЛАША АЛБАНСКОГ КОЊАКА

Ова седмица остаће упамћена, поред осталог, и по томе што је Хашки трибунал коначно обелоданио дуго најављиване оптужнице против, за сада, четворице злочинаца из косовске ОВК. Оптужени Албанци одмах су и ухапшени. Десило се то управо у тренутку док је главни тужилац Карла дел Понте, на својој балканској турнеји, боравила у Црној Гори. Овај догађај поздравио је цео демократски свет коме је стало до тога да Хашки трибунал – најзад – почне равноправно да третира све злочинце на Балкану, независно од тога чији су они били савезници и ко је стајао иза њих. Једино на Косову ово хапшење примљено је као тешка неправда и изазвало не мала узбуђења. Из реаговања тамошњих медија свима ће сад постати још јасније од које бољке болују косовски Шиптари. Убијање и расељавање Срба за њих никада није био злочин, већ херојска борба за ослобођење. Но, и самим Шиптарима после овога много шта ће бити јасније. За то се постарала и сама судбина која им се у брк насмејала тако што су главног окривљеног, Фатмира Лимаја, који је своје злочине обелодањивао под именом „командант Челику“, морали да ухапсе њихови највећи ментори и заштитници у старој Југославији – Словенци. УНМИК је, наиме – на велико огорчење Карле дел Понте – дозволио овом садашњем високом функционеру у партији такође осумњиченог за злочине Хашима Тачија, да побегне са Косова. А овај, где би другде потражио спас, него код браће Словенаца! Они су га, међутим, ухапсили истог тренутка кад су сазнали за оптужницу. Из хотела у Крањској Гори везаног су га спровели у затвор у Радовљици. И док озлоглашени терориста, који је путем саопштења сам признао 29 злочина над цивилима, чека изручење Хагу, Шиптари не могу да се начуде куд се деде словеначка симпатија према њима, тако бучно демонстрирана још од тренутка кад је словеначки премијер, у оној, Титовој Југославији, помпезно дочекао изасланика Енвер Хоџе и од њега примио на дар флашу албанског коњака.

241

Хтели не хтели, Шиптари сад морају да сваре истину да су били наивни и злоупотребљавани. Њихов сепаратизам Словенци су користили да остваре своју државност, а до Шиптара, као и Срба, њима је и онда и сада стало колико и до лањског снега.

242

ПОЛИЦИЈСКЕ БАЈАЛИЦЕ

После бекства групе робијаша из сомборског затвора, управа је за овај немио догађај окривила, осудила на смрт и стрељала – два пса. Према оптужници коју је против затворских расних шарпланинаца подигла управа затвора, псу су били криви што нису спречили затворенике у бекству, или бар лајањем упозорили чуваре. На тај начин, пси су постали саучесници у бекству, из ниских, себичних и користољубивих побуда. А то значи да су од затвореника примали мито у виду хране, мажења и ласкања. За тај грех они су одмах платили својим животом, без права на жалбу и помиловање. После тога разна друштва за заштиту животиња дигла су свој глас протеста. Како животиње могу бити одговорне за нешто зашта су одговорни људи – питају та друштва која животињама бране право на живот. И мени је такође жао паса, али ја у том злочину над животињама видим нешто далеко важније. Каква је то управа затвора, а самим тим и полиција у ширем смислу, која за своје грешке кажњава псе? Која као каква баба врачара баје болесном детету и изговара оне чаробне речи: „Пређи на куцу, на мацу!“ Јер нема никакве сумње, нити је то поодавно нека нарочита тајна, да нам полиција још увек болује од многих наслеђених бољки, да није спремна да се ухвати у коштац са митом, корупцијом и другим видовима криминала у сопственим редовима. Нису, мени се чини, сомборски бегунци подмитили само псе. И неко од чувара морао је кусати из истог чанка. Понекад и мали догађаји знају да открију велике истине и да у трену постану парадигма за оне најважније и најкрупније ствари, на којима почива сама држава.

243

РАСПРОДАЈА ТУЂЕ ИМОВИНЕ

Министар за приватизацију Александар Влаховић ових дана жестоко иступа пред посланицима у Парламенту. Своје жустре говоре он често прекида фразом „да вам кажем још и ово“ и то звучи надмено и са висине, као да господин Влаховић свима нама чита лекцију јер увек зна нешто што ми, јадници, нисмо у стању ни да схватимо. Али ма колико се трудио и викао, господин министар увек говори једно те исто. Оно што су му рекли да каже и што је научио напамет: наша приватаизација је најбоља на свету, милијараде страног капитала улазе у нашу земљу, радници у продатим фирмама су веома заштићени, а што нема закона о денационализацији и што приватна имовина није претходно враћена старим власницима – то је баш смешна примедба, јер је наша брижна влада одредила пет одсто од продаје да намири старе власнике. И већ се, каже Влаховић, у том фонду сакупило целих 15 милона долара! Људи моји, 15 милиона долара, то је пара, није шала! Сви власници има да буду намирени како треба! А само палата „Албанија“ у Београду вреди више. Стари власници не знају да ли да плачу или да се смеју. Један од папагајских рефрена господина Влаховића јесте и тај да имовина није више иста као кад је одузета 1945, да је у њу инвестирано, и да не може да се врати другачије него кроз надокнаду штете. На ова иступања министра по ко зна који пут реаговали су секретар и председник Удружења за повраћај национализоване имовине, Миле Антић и Богдан Вељковић. Они кажу да је вредност национализоване имовине у Србији око 25 милијарди долара и да је принцип новчане надокнаде уствари преваљивање обавезе плаћања на народ Србије. Садашњи властодршци ће напунити џепове и отићи, а народ је тај који ће остати да плаћа дугове. То су нови Језда и Дафина, кажу господа Антић и Вељковић. Да ће то заиста бити тако, они поткрепљују чињеницом да је 120 власника продатих предузећа већ упутило тужбу међународном суду и да се све пресуде знају унапред: држава Србија ће изгубити те спорове и бити обавезана да 244

плаћа пун износ надокнадце. То се већ догађа са Румунијом која је изгубила осам таквих спорова и обавезна је да исплати власницима преко осамсто милиона евра! Господин Влаховић, сматрају Антић и Вељковић, заступа једну паразитску владу која жели да живи на туђ рачун и коју не интересује шта ће бити са народом.

245

ПОСЛАНИЧКА БЕРЗА

Лидер једне политичке партије, Вук Обрадовић, провео је минули викенд, у знак протеста, закључан у згради Врховног суда Србије. Директан повод за овај неуобичајен протест јесте што још увек није добио одлуку Врховног суда на његову жалбу о одузимању три мандата у Скупштини. Врховни суд је, наводно, донео одлуку да се три одузета посланчка мандата врате Социјалдемократији Вука Обрадовића, али то решење никада није стигло до господина Обрадовића и његове партије. Неко је уз фалсификован потпис примио решење и замео му сваки траг. Господин Обрадовић на овај начин жели да изнуди дупликат одлуке, после чега прети кривичном пријавом против фалсификатора. Све ове необичне компликације резултат су очајничког настојања остатка коалиције на власти да обезбеди већину у Парламенту. Од те већине њима зависи останак на власти и они очигледно више не бирају средства. Крше сва могућа правила, све законе и све моралне норме понашања. Правило да посланици губе мандат оног тренутка кад их искључи партија која их је кандидовала, они крше тако што искључени посланици одмах формирају нову партију за коју тврде да је уствари стара. Случајеви се онда развлаче по судовима, а за то време посланици, наравно, послушно обезбеђују већину владајућем режиму. Због тога је лидер „Нове Србије“ Веља Илић, чија три искључена посланика такође још седе у Парламенту, недавно изјавио да је посланичка берза – најуноснији посао у Србији! Господин Илић подразумева да нико ништа не ради џабе, па ни ти посланици не дижу руку бадава! Но, овај случај са Вуком Обрадовићем, неизгласавање закона о концесијама и друге инцидентне ситуације, показују да режим неће још дуго на овакав начин моћи да обезбеђује већину. Избори у Србији су све ближи и све извеснији, ма шта о томе мислила и говорила госпођа Наташа Мићић.

246

247

БРАК ИЗ ИНТЕРЕСА

Ових дана Савезна скупштина у новом сазиву приводи крају послове око конституисања Заједнице Србије и Црне Горе. Та наша нова заједница коначно је постала стварност и ми смо већ у стању да видимо на шта ће она да личи. Све примедбе да је она настала под притиском и диктатом Европе стоје, али сада постаје јасно и зашто је Ђукановићев режим, чији је идеал самостална Црна Гора, пристао на овај европски захтев. У питању је, наравно, интерес. За црногорски режим то је брак из рачуна и они се нимало не труде да то прикрију. Напротив, увређено нам гурају ту чињеницу под нос као да смо ми криви што су они принуђени да живе са нама, па смо дужни да им то дебело плаћамо. На основу старих закона, још из времена СФРЈ, које, разуме се, нико није ни помислио да промени, сви кадрови Савезне државе који су њеним укидањем остали без посла примаће своје пуне принадлежности још годину дана. Незгода је, међутим, у томе што су такве трошкове раније сносиле све југословенске републике, а сада је то на грбачи Србије. Колики је то издатак, неко треба тек да израчуна, јер бројно стање у савезним институцијама није смањено са смањењем Југославије, а половина свих запослених је из Црне Горе. Осим тих старих, Црногорци се труде да нам испостављају и нове рачуне. Иако је њихово учешће у финансирању нове државе само пет одсто, учешће у власти, а то значи и у кадровима, је тридесет одсто. А какви су они мајстори да увећају администрацију и да пронађу леба без мотике, нарочито кад је на туђ рачун, сведочи и захтев Савезном парламенту да се документи преводе на „црногорски језик“, то јест на „чисту ијекавицу“. Но, ови апсурдни захтеви црногорског режима вратиће му се брзо као бумеранг. Они ће помоћи да се Србија отрезни од свог романтизма и да на нову државну заједницу почне такође да гледа искључиво рачунџијски. А кад једном започне тако, кад рачуни почну да се пребијају на обе стране, то сигурно неће бити на штету Србије.

248

249

СРПСКА „МОДЕРНИЗАЦИЈА“

Приликом обележавања деветог марта, дана када се народ први пут побунио против бившег режима, чуо се и предлог да би требало опет организовати девети март, како би се садашњи режим принудио да распише превремене изборе. Тим поводом одмах се огласио српски премијер Зоран Ђинђић једном циничном изјавом да је девети март историја, а да Србија нема времена да се бави историјом јер је заокупљена – модернизацијом. У жељи да брзо и ефектно одговори на предлог на који се не може одговорити, господин премијер прави бар две крупне грешке. Прва се састоји у томе што девети март није никаква историја, већ драгоцено искуство које српски народ никако не би смео да заборави – ако не жели да му се историја понавља. Друга грешка премијера је што ово узаврело стање, које карактерише самовоља нових партијских моћника и огромно незадовољство народа, назива модернизацијом. У истом телевизијском дневнику у којем Ђинђић изговара ту циничну реч, само који минут касније, појављује се кратка сторија о пољопривредном газдинству у Панчеву у којем радници не примају плате већ шест месеци, на хиљаде товних свиња буквално скапава од глади, а земља ће остати непоорана јер нема пара за нафту. Ето упечатљиве илустрације како се модернизује Ђинђићева Србија. Но, неко ми може рећи да та фарма у Панчеву и није баш најбољи пример. Тамо још увек има радника, има механизације и има товне стоке. Далеко је већи број фарми – а такве су и готово све у Поморављу – у којима више нема ни радника, ни маханизације, ни сточног фонда. У којима нема више ничега и које новинари више и не помињу. Такво стање у Србији називати модернизацијом, заиста је претерано. Ако је и од премијера – много је.

250

251

БЕЛИЦА

Често имамо оправдане примедбе да нас свет не поштује и не уважава довољно, да не чини за нас колико би требало. Међутим, веома ретко говоримо о томе колико ми поштујемо и уважавамо сами себе, и колико чинимо за себе оно што сами можемо. Погледајмо, на пример, наше реке, чија су изворишта најчешће крај наших средњевековних манастира у које са поносом водимо туристе. Те реке нама служе као сметлишта. У њих ми бацамо све и свашта. Сви бацамо – а нико их не чисти. Зашто? Да ли нам неко брани да то чинимо, да ли постоји нека објективна препрека? Не, у питању је чист немар и небрига. Река Белица у Јагодини има диван кеј којим се многи грађани радо шетају. Али и кеј и река пружају ових дана веома ружну слику. Све се бели и шарени, али не од неког раног цвећа, већ од пластичних боца, кеса, амбалаже и сваког другог отпада. А та река цела, од извора па до ушћа у Мораву, припада општини Јагодина. Не тече из друге државе на коју не можемо да утичемо, чак ни из другог округа или општине. Потребна ја само једна општинска одлука и мало наше воље и ентузијазма да би се довела у ред, да би њена вода била чиста и за купање и за спорт и за риболов. Био је раније један покушај да се на Белици изграде врећасте бране, да се река очисти и направе вештачка језера. На жалост, брзо смо од тога дигли руке. Једна таква брана и данас пропада код Спортске хале и не служи ничему, а Белица је и даље не украс Јагодине, већ њено ругло и сметлиште.

252

ТАМЊАНИКА

Раних пролећних дана, кад попусте и последњи мартовски мразеви, почиње први, а многи кажу и најважнији посао у виноградима – резидба. И ово пролеће није изузетак – резидба је увелико почела. Али о том послу се не говори и не пише као некада, одвија се у потпуној анонимности, као нешто узгредно и неважно. Виноградарством се у Србији данас људи баве из хобија. То више није важан потенцијал наше привреде коме држава поклања дужну пажњу. Опустели су виногради чак и тако великих произвођача као што су НАВИП, „Крајина вино“, „Жупски рубин“ и други. Према подацима који се појављују у штампи, у неготинском региону за последњих 50 година површине под виновом лозом смањене су за две трећине. Само за последње четири године у Србији је искрчено 17 хиљада хектара винограда! Али није потребно читати штампу да би се видело да виногради нестају. Довољно је погледати око себе: чувено јовачко виногорје је готово у целости уништено, а није много боља ситуација ни у Левчу, Шумадији, Ресави, Смедереву и другим винарских рејонима. То, наравно, не значи да су Срби престали да воле своја виногорја, већ да од њих више немају вајду, да се рад и улагања не исплате. Још давних шесдесетих година држава је дозволила неконтролисан увоз јефтиних индустријских вина и престала је да штити своја квалитетна вина са заштићеним географским пореклом. У борби за опстанак наши велики произвођачи вина почели су да гаје стране винске сорте грожђа од којих су и сами правили јефтина и неквалитетна индустријска вина. Али таква вина свет више неће да купује. Србија данас није извозник, већ увозник вина. Квалитетна вина која би могла да се извозе, у Србији готово нико више не производи. Ипак, има занимљивих покушаја о којима вреди размишљати. Један приватни произвођач из Александровца годинама већ узгаја искључиво тамњанику и од ње производи вино које извози као сопствени, заштићени производ. Он стално повећава површине под

253

виноградима и каже да не стиже да произведе онолико вина колико се тражи. Како је то могуће? „Могуће је“ – каже тај произвођач – „јер је тамњаника наше грожђе изузетног мириса и квалитета које други немају, које је само наше, српско. Не можемо ми Французима продавати бургундац који је њихово грожђе и које тамо успева боље него код нас“. Они који данас режу винограде могли би о томе да размишљају.

254

СРБИ И ЋИРИЛИЦА

Званично, по Уставу и закону, српско писмо је – ћирилица. Незванично, али фактички, у животу, српско писмо је, међутим – латиница. Истраживања спроведена недавно показују да се у српској штампи, на телевизији, у издаваштву, у школама, судовима, државној администрацији, по предузећима, па чак и приватно, латиница користи више од ћирилице. Тако је утврђено, на пример, да се ћирилица у Новом Саду користи само 15 одсто, у Кикинди 12, у Зрењанину 14, а у Београду једва 38 одсто! Ако се тај тренд настави, српска престоница ће заборавити ћирилицу! Многи овај феномен напуштања сопственог писма, које је од суштинског значаја за очување историје, традиције, језика и културе, објашњавају потребом комуницирања са Европом. То, међутим, није тачно. Европа никада није тражила да неко напусти свој језик, своје писмо, своју културу, да би постао Европљанин. Сама Европа егзистира на мултиетичности и различитости. Свако уноси у европску заједницу оно најбоље што има. Грци су одавно део Европе, али не потискују свој алфабет. Напротив, сви јавни натписи у овој земљи исписани су алфабетом, сва штампа, сви медији, сва званична коресподенција, све је то на грчком писму. Знати латиницу, не значи заборавити своје писмо. Није крива Европа, већ квазидемократија Титове Југославије што се српска ћирилица потискује више од 60 година. Срби су се толико навикли да живе без свога писма да више и не примећују да су им градови преплављени рекламама исписаним латиницом. Латиница се користи чак и за службене натписе, саобраћајне знаке и слично. То делује ружно, јефтино, кичерски и провинцијално. Сами себе представљамо као народ који нема свој језик, своје писмо и своју културу, па мора да користи туђ језик и туђе писмо. Крајње је време да о тој појави озбиљно поведемо рачуна.

255

256

ТРАНЗИЦИЈА И ДИЈАСПОРА

Повратак Србије на тржишну привреду био би много лакши кад би странци више улагали у нашу углавном клонулу, или чак сасвим пропалу привреду. Али странци, осим у неким изузетаним случајевима, тешко се одлучују да свој капитал улажу у земље као што је наша, где још нема чврстих закона и гаранција за успех у послу. Како се тај проблем решава, не треба много лупати главу. Довољно је да погледамо како то раде наши суседи који имају исти проблем као и ми. Две ствари су ту најбитније: доношење закона који омогућавају сигурност у пословању и сарадња са нашим успешним људима у дијаспори. И док са законима нисмо тако лоши, сви важнији већ су донети и већ смо, ево, и пред пријемом у Савет Европе, сарадња са дијаспором никако да крене. А чини се да је ту кључ свих кључева. Јер наши успешни људи у иностранству носе у себи потајну чежњу да се једном врате у завичај и да нставе да буду успешни у својој земљи, међу својим људима. За њих Србија није непозната земља. Она је њихов завичај. На ову карту играју готово све земље у окружењу, па и оне успешније. Има података да је Грчка од уласка у Европску унију успела да врати више од 600.000 својих исељеника, међу којима су и неки од најбогатијих људи Европе који свој бизнис сада воде из Грчке. Зашто смо тако спори и неодлучни у успостављању веза са нашом дијаспором? Можда се одговор крије у чињеници да је Србија више но иједна комунистичка земља у свету шест деценија на своје људе у иностранству, а нарочито на успешне, галедала као на своје смртне непријатеље. Уместо да им шаљемо емисаре за помирење и сарадњу, ми смо им деценијама слали шпијуне и смутљивце да их уходе и свађају. Данас им више не шаљемо шпијуне, али изостаје и рука помирења и сарадње. Инерција чини своје. Једном успостављен однос непријатељства, сумње и подозрења, тешко се ломи у нашој психи. Они су спремни да се врате, али ми нисмо спремни да их примимо. Крајње је време да из наших глава уклонимо то тешко и накарадно наслеђе и нашим 257

успешним људима понудимо ако не боље, а оно бар исте услове за рад и зараду какве имају у далеком свету где живе као странци, без оних радости и задовољстава које може да пружи само завичај.

258

НИЧИЈЕ ФАРМЕ

Некадашња узданица поморавске пољопривреде, Агроиндустријски комбинат „Светозарево“, годинама већ производи само губитке. Радници се разишли куд који, механизација пропала, њиве запарложене, фарме опустеле. Огромна дуговања, ако их још увек неко бележи, ако нису отписана заједно са државним банкама, вероватно расту и даље због камата. Тешко да ће их икад ико платити, баш као и порез држави на ту велику, али опустелу имовину. Једини начин да се покрене производња на овом споменику једне мегаломанске политике без покриће јесте да се он приватизује. За могуће купце посебно су занимљиве фарме, некада велике и модерне АИК-ове инвестиције, које сада пропадају. Зашто нико и не покушава да огласи продају ове имовине? Главни разлог за то – како су недавно изјавили председник и потпредседник Скупштине општине Јагодина – јесте што су све АИКове фарме практично дивља градња! Ниједна, наиме, нема ни грађевинску, ни употребну дозволу. А агенција за приватизацију не може да огласи продају нечега што правно не постоји! То је – кажу – једини разлог што фарме досад нису продате, јер за њих одавно има интересената. Што некадашње руководство АИК-а није хтело да троши новац на легализацију своје имовине која је и без тога била у функцији, може и да се разуме. Тешко је, међутим, наћи оправдање зашто се бар сада не обезбеде потребни папири да би се ти објекти продали и на њима започела нека производња. Изгледа да је код нас још увек лакше изградити нешто, него од администрације извући папир са неколико печата.

259

УЧИ ШКОЛУ ДА – РАДИШ

Више од педесет година Србија се бави реформом свога школства, а ево, оно је данас опет на реду. Неко би рекао да је то сасвим природно. Са развојем и променом друштва мора да се непрекидно развија и мења и школа. Међутим, код нас ништа није било природно. Наше друштво се много деценија развијало и расло на кривим темељима, а онда падало у суноврат. Школство је, пратећи те токове, мало по мало напустило добру традицију образовања, саме темеље на којима почива обука младих. Претворило се у караикатуру школства, у дебатне клубове у којима се уче напамет за живот некорисне, или чак веома штетне, исполитизоване науке. Уместо да школе буду припрема за рад, оне су постале припрема за нерад. Мајке су испраћале своју децу у школу са поруком: Учи, сине, школу, да не радиш. Сада је, међутим, дошло вареме да се ствари врате на своје место и да ђаци почну да уче нешто заиста корисно за живот. Али поставља се питање да ли ми уопште знамо данас, после толико времена замајавања, шта је уопште корисно за живот? Наша брига о школству последњих година своди се углавном на одржавање школских објаката и некритичког уписивања што већег броја ученика у све могуће и немогуће школе, да просветни радници не остану без посла. А потом и на то како да тим просветним радницима обезбедимо пристојне плате. Свако ко данас хоће да мења српску школу морао би претходно добро да проучи какав то посао Србија може да понуди својој деци? Тек кад то проучи и сазна, може приступити планирању школске мреже, броја и структуре ученика, наставног програма и осталог. Новине су пуне написа о томе да је будућност Србије у пољопривреди, производњи здраве хране, екологији и туризму. А деца нам се и даље обучавају за индустрију које нема, за банкарство које је пропало и трговину која нема чиме да тргује. Зато наша деца кад заврше школу, стану у ред пред неком страном амбасадом. Јер све што науче овде никоме није потребно, па им не остаје ништа друго него да окушају срећу у белом свету.

260

261

ЈУБИЛЕЈ ЈАГОДИНСКЕ ДЕПОНИЈЕ

На депонији смећа у Јагодини, која се налази у индустријској зони, само којих петсто метара од центра града, дошло је недавно до самозапаљења. Густ дим који се увече надвио над депонијом изазвао је праву панику међу ватрогасцима који су одмах, свим расположивим средствима, јурнули на лице места и целу ноћ гасили жариште, у страху да не дође до најгорег – до експлозије метана која би изазвала праву еколошку катастрофу. Овај инцидент означио је један немили јубилеј – четврт века неуспешних настојања Јагодинаца да трајно и еколошки безбедно реше проблем одлагања градског смећа. Толико је, наиме, времена протекло откад је неко некада, из неке давне општинске власти, одлучио да једну ледину надомак града претвори у привремено градско сметлиште. Та привременост требало је да траје неколико месеци, а траје, ево, више од двадесет година. У међувремену простор око депоније постао је индустријска зона у којој је изграђено више од двеста производних предузећа. Тамо је изграђен и нови „Јухор“, светски позната јагодинска фабрика месних прерађевина. То је био додатни мотив да измештање депоније буде стална тема свих општинских гарнитура које су се отада до данас смењивале у Јагодини. На жалост, ниједна није успела тај проблем да реши, па ни ова садашња која је задобила поверење бирача, поред осталог, и на обећању да ће измештање депоније бити њен први задатак. Наслаге смећа на овој депонији давно су прерасле десет метара и надвисиле многе од околних индустријских објеката. Депонија је постала један препознатљиви и злослутни градски оријентир, утолико страшнији и злослутнији уколико се о њему више ћути. И док други градови у Србији, у сарадњи са специјализованим европским фирмама, од депонија смећа праве уносан посао, у Јагодини жмуре пред очигледном опасношћу по град и околину.

262

263

МЕК ДОНАЛД

Отварање Мек Доналдовог ресторана у центру Јагодине, својевремено, пратила је велика медијска кампања. Његово затварање, почетком ове, 2003. године, пратило је велико ћутање. Сасвим неоправдано. О затварању Мек Доналда у Јагодини вредно је говорити бар онолико, ако не и више, колико и о његовом отварању. После дугих година изолације, отварање Мек Доналдовог ресторана у Јагодини примљено је као наше поновно отварање према свету, као почетак дуго очекиваног улагања страног капитала у нашу све слабију привреду. Зато је ова мултинационална хидра примљена у срце Поморавља као право мезимче. Дат јој је ексклузиван простор у срцу града, на скверу, крај самог споменика ратнику-сељаку, где се по васдан играју деца и шетају пензионери. На оваквом месту, са својим светским искуством у припремању, паковању и сервирању својих обичних и дуплих хамбургера и чисбургера, чинило се да ће Мек Доналд овде остати вечно. А он је банкротирао после непуне три године. Зашто? То је питање на које са радошћу треба да одговоре јагодинске бурегџије, ћевабџије, роштиљџије, ресторанџије, сладоледџије, пекари и кувари, и сви други произвођачи традиционалне српске брзе хране. Свима њима је Мек Доналд са својим уљаштеним подовима и столовима, униформисаним девојкама, скупом шареном амбалажом за јефтину храну, бацио рукавицу изазова. Било је питање хоће ли наша омладина са традиционалног бурека, лепиње и српске пљескавице прећи на лепо упакован, безмирисан и неукусан хамбургер, као што је са домаћих сокова од воћа прешла на кока-колу? Одговор је сада познат. Јагодинске бурегџије и ћевабџије победиле су луксузни и униформисани Мек Доналд. Исход овог двобоја мора за све нас бити поучан. Србија има много тога квалитетног што може да понуди и себи и другима. Од Мек Доналда нека се само научи како да то боље упакује и на прави начин понуди свету.

264

265

ПРИВАТИЗАЦИЈА

Много хваљени модел српске приватизације – аукцијска продаја фирми – у последње време све чешће показује своје наличје. Већински пакет акција од 70 одсто продаје се по почетној цени од само 20 одсто. Овако ниску почетну цену Агенција за приватизацију образложила је овако: ако је предузеће презадужено и без перспективе, онда не вреди ни тих 20 одсто, а ако је пак без дугова и перспективно, његова цена ће се увећати током самог лицитирања. Тако је проценила Агенција, а у пракси се често тако и догађало. Међутим, обрти који су уследили после неких „успешних“ лицитација, више су личили на филмски трилер него на стварност. Наиме, купци би прежалили своје учешће и одустајали од куповине, а потаом би се опет појављивали на поновљеној лицитацији на којој не би више било конкурената и куповали предузећа по ниској, почетној цени. Очигледно је да су конкуренти успевали да се договоре и пуштали су једнога међу њима да предузеће купи јефтино. У последње време примећено је да се такви договори праве и пре прве лицитације. Формално се пријави више конкурената, тако да се испуне услови за лицитацију, али се током лицитације огласи само један међу њима и купи фирму, што би народ реко, пошта-зашта. У неколико наврата Агенција за приватизацију морала је да реагује и да поништава такве, очигледно режиране аукције. Недавно је на сличан начин, по почетној цени од само 11 милиона динара, продато и предузеће „Грза-турист“ из Параћина. Неколико приватних бизнисмена, који су удружено купили ово предузеће, дошли су тако у посед хотела „Петрус“ у Параћину, хотела „Колиба“ на Грзи, старог хотела „Парк“ код Старе поште и још десетак кафана и других објеката у Параћину и околним селима. Занимљивост ове приватизације је у томе што ће нови власници за само један објекат који је у спору, и за који већ постоји извршна судска пресуда, добити 12 милона динара, милион више него што су платили за цело предузеће, за све објекте скупа са опремом. Очигледно је да ће од саме продаје држава имати слабе користи и да је основно питање хоће ли нови власници успети да опораве ова 266

пропала друштвена предузећа, или ће их сасвим укинути и оно мало преосталих радника послати кући.

267

СТРУЈА

Ових дана Електродистрибуција је својим бројним неплатишама коначно припретила маказама. Уколико ни то не помогне, дужници ће бити предати суду па ће се потраживања, заједно са каматама и разним судским трошковима, наплатити принудним путем. Звучи заиста строго. Али треба знати да је пре ових најављених мера Електродистрибуција исувише дуго била толерантна и попустљива према дужницима. И данас, кад ће међу дужницима засигурно опет бити много љутитих лица, треба знати да ће још више љутитих бити међу онима који своје обавезе према Електродистрибуцији измирују у пуном износу и на време. Онима који упорно, годинама, троше струју, а за њу не плаћају ништа, понуђено је да свој дуг исплаћују на рате, до краја године, чак уз отпис потраживања од 30 одсто. Испада да су они који струју плаћају уредно и на време, уместо да буду награђени – кажњени. Треба, међутим, разумети и људе из Електродистрибуције који се довијају да без великих социјалних потреса, што је могуће безболније, дођу до својих пара. Исувише дуго на њих је вршен притисак да толеришу дужнике, да се на тај начин чува социјални мир. Док су нас путем инфлације и преко разних банака пљачкали, на Дистрибуцију је вршен притисак да не наплаћује своје услуге, као да се струја може производити без пара. Тако су створене рђаве навике да се за струјом потеже без мере и да се не размишља о плаћању. Буђење из тог нездравог сна мора да буде непријатно и Дистрибуцији и дужницима. Они који су редовно плаћали своје обавезе ипак имају разлога да буду задовољни. Поштеђени су тог непријатног мамурлука, а то има своју цену.

268

БИЗНИС

Откад је Лењин, још почетком двадесетог века, изрекао ону своју чувену флоскулу: „Учити, учити и само учити“ – земље комунизма су се на то „примиле“, како би рекла данашња деца, као на свето писмо и заборавиле на рад и произвоидњу. Саплитале су рад, омаловажавале и онемогућавале сваку приватну иницијативу и жељу да се човек својим радом обогати. Терале су децу само да уче, а она су онда одлазила у свет да раде и зараде, пошто им код куће то није било могуће. И – као што каже стара мудра изрека – како су радиле, тако су и прошле. Сад сви знају да је дошло време да се говори: радити, радити и само радити, али... Наиме, није лако победити деценијама стварану и неговану психологију да је рад неважна ствар а да је свако богаћење радом у најмању руку сумњиво. Од таквог психолошког наслеђа пати и Србија. Готово свакодневно налазим у штампи примере неразумевања за проблеме бизниса. Збуњује ме, на пример, кад прочитам крупан наслов: „Шест година тражи место за нову фабрику“. Успешан бизнисмен, који има фабрику чији производи налазе своје место на светском тржишту и доносе Србији много девиза, ради у изнајмљеним, неадекватним халама и не може да добије локацију да изгради своју фабрику. Ми хоћемо да будемо капиталистичка земља, а ето како се понашамо. У свакој капиталистичкој земљи администрација би се утркивала да му понуди локацију. Има човек новац, хоће да гради, да шири капацитете, да упошљава нове људе, а ми га саплићемо. Администрација, наравно, није без одговора на овакве примедбе. Једно од тешких наслеђа комунизма јесу и урбанистички и регулациони, просторни планови. Сви ти планови доношени су у време кад је приватни бизнис био задња рупа на свирали. Данас сви знамо да он мора постати главни мотор даљег развоја, али планови су ту, такви какви су, и не могу се променити преко ноћи. По правилу њихове измене траже велику процедуру и много времена. А кад се томе дода још она тврдокорна лењинска психологија, онда није чудо што се привреда тако споро креће у лепшу будућност. 269

270

САВЕТ ЕВРОПЕ

Недавни пријем државне заједнице Србије и Црне Горе у Савет Европе не радује баш много неке земље у окружењу, иако су, улагујући се европској политици сарадње, лицемерно гласале и саме за ту одлуку. Наиме, Србија није била члан Савета Европе, али је испуњавала све захтеве европске заједнице, па и оне који се односе на земље у окружењу. Суседне земље, међутим, избегавале су чак и да покрећу одређена питања, а камоли да их решавају, под изговором да ми нисмо чланови Савета Европе. У односу на Хрватску, на пример, наш визни режим је далеко либералнији, затим омогућен је у потпуности повратак избеглих Хрвата, док су ратни заробљеници и осуђеници размењивани још у току ратних дејстава. Данас вероватно нема више ниједног Хрвата који казну издржава у Србији. Са Хрватском то није случај. Одмах по пријему наше земље у Савет Европе огласила су се 54 осуђенка који казну издржавају у злогласној Лепоглави и још 48 из других затвора. Они траже да им се омогући да казну издржавају у Србији, што им европске конвенције омогућавају. Хрвати ће сада тешко моћи да се оглуше о овај захтев, поготову што су многе од тих пресуда изречене у еуфорији мржње према Србима, без правог суђења и без правих доказа. Често су Србима у Хрватској изрицане драконске казне за шамар и псовку, какве Хрватима нису изрицане ни за најтеже злочине, као на пример оптуженима за мучење Срба у сплитској Лори који су, сви до једнога, ослобођени. Пут за решење многих тешких наслеђених проблема води преко Европе, али за то ће бити потребно још много упорности, знања и дипломатске вештине са наше стране.

271

КОРУПЦИЈА

Почетком ове недеље у Србији је укинуто ванредно стање које је трајало 42 дана и за које време је српска полиција остварила заиста импресивне резултате у разбијању организованог криминала. Расветљено је не само убиство српског премијера, већ и готово сва криминална дела која су се догађала у последњој деценији. За кратко време доказано је све оно у шта се годинама сумњало – да убице и криминалци седе власти уз скуте. Тек сада свима је потпуно јасно колико је политика отезања, одуговлачења и „легалитета“ била погубна. Но, „сламање кичме организованог криминала“, како то полиција воли да каже, не сме да нас уљуљкује да је Србија решила проблем и да ћемо сада одједном постати земља у којој влада ред и морал. Током свих ових дана борбе са највећим злоделцима у земљи, само ретко и узгред спомињано је једно друго, такође велико зло које нас држи подаље од сваког уређеног и цивилизованог друштва – корупција. Ствара се тако утисак да је корупција нешто ситно и безопасно што ћемо лако решити кад дође на ред – а није тако. Корупција није ништа мање опасна од организованог криминала. Док је организовани криминал суров и бучан, корупција је подмукла и тиха. Она не убија уз јурњаву аутомобила и пуцњаву, она лагано трује. Не уништава појединце, већ друштво у целини. Управо ових дана амерички амбасадор у Румунији Мајкл Гест очитао је нашим суседима буквицу због „тешког греха толерисања корупције“, како се изразио. Говорећи о корупцији као рак-рани румунског друштва, он је детаљно изложио механизме намештених лицитација, приватизација са унапред одређеним добитницима, провизија од изградње путева и водовода, злочиначких профита од надувавања цена увозних лекова, политичког утицаја на економију и правосуђе сходно боји страначке књижице и величини рачуна у банци. Сви знамо да овакве ствари постоје и код нас, као што смо знали да постоји и организована мафија.

272

Даље чекање могло би се претворити у пораз који бесповатно поништава и све оно што смо досад постигли.

273

ДВОГЛАВИ ОРАО

Медији су извештавали да су ових дана биле велике гужве на српско-црногорској граници. Гужве нису настале, као што би се могло помислити, због навале туриста који су ових празничних дана похрлили да уживају у пролећном сунцу на лепим плажама црногорског приморја. Настале су због уредбе црногорске владе о додатном опорезивању робе која из Србије улази у Црну Гору. Гужву су направили возачи шлепера затечени овим изненадним прописом, који нису са собом понели доста новца да се откупе на царини. Та гужва на граници само је један од видљивих знакова да усаглашавање интереса, то јест „хармонизација Србије и Црне Горе“ и даље иде споро и мучно. Поново се појављују „принципијелне“ непремостиве разлике у гледиштима како да се усагласе ове две државе које су недавно потписале уговор да су, заправо, за спољни свет, једна држава. Мило Ђукановић изјављује да је за њега прихватљиво само оно што се већ, као готово решење, примењује у Европи, а Србија би хтела да се најпре нађу интерна решења, па да се онда усаглашавају са Европом. Црна Гора хоће слободан увоз и ниске царине, јер нема привреду коју треба да штити, а има туризам који баш то захтева. Србија хоће царинама да заштити своју пољопривреду и оно мало индустрије у коју се још увек узда, јер јој је то далеко важније од туризма који је овде још увек споредна грана. Како помирити ове интересе кад Црна Гора доживљава Србију и њену привреду као нешто страно од чега се треба бранити јаком границом? Симбол ове наше чудне државе је двоглави орао. Главе су окренуте једна од друге и свака гледа на супротну страну. Рекло би се – није симбол, већ жива истина.

274

275

ПРВИ МАЈ

Између два велика хришћанска празника, Ускрса и Ђурђевдана, као пањ који је пао у воду, растерао жабе и прогласио се за краља, сместио се ове године неуништиви комунистички празник ових простора – Први мај. Ова нова држава не само да је одлучила да га слави два дана као и оне две које су јој претходиле, већ је отишла и корак даље и учинила напор да овом празнику нађе и – свеца. Лидери две мале партије из владајуће коалиције, Слободан Орлић и Жарко Кораћ, положили су поводом Првог маја венце на споменик Димитрију Туцовићу. Није им нимало сметало што се овај српски социјалиста који је погинуо у Првом светском рату бавио углавном нацијама и државама на Балкану и што никада није био синдикалиста и раднички трибун. Уосталом, да је Туцовић био раднички трибун, можда му и не би полагали венце. Основни парадокс наше прославе Првог маја и јесте у томе што државни функционери желе да дан борбе за радничка права и даље буде као што је и досад био – пикник са роштиљем и прасићима на ражњу. Видело се то и по томе што су државни медији јуче упорно сликали оне малобројне излетнике који су роштиљали са децом по околним брежуљцима, преносили нам идилу некадашњих уранака, и упорно говорили о томе да се Први мај слави у целом свету, иако се он, на овакав начин, не слави готово нигде. Међутим, акције синдикалних лидера, који су покушавали да окупе раднике и да укажу на све тежи положај привреде, нису нашле место у медијима. Пренете су само делимично њихове изјаве, али и то је било довољно да се види колики је раскорак између слике коју нам нуди власт и необојене стварности. Наиме, стални рефрен свих синдикалних функционера, и у Србији и у Црној Гори, јесте да је процес приватизације спор и неправедан, да је радних места све мање, да је незапосленост све већа и да стога нема разлога за славље. Српски синдикални лидери нису јуче говорили о организовању излета и пикника, већ су најављивали тешку

276

годину преговора са Владом и борбе за радничка права, са серијом штрајкова и протеста. Добро би било да један од захтева тих штрајкова буде и дефинитивно укиданње Првог маја као празника нерада и уранака. Нисам заиста против пикника, али њих треба организовати преко целе године, кад су људи слободни и кад је лепо време, а не само за први мај, дан када радници треба да брину не о јелу, већ о својим правима.

277

НАГРАДА

Недавно одржани Фестивал „Дани комедије“ у Јагодини доживео је, на самом свом крају, тежак шамар који је бацио сенку на напоре бројних посленика који ову манифестацију организују пуне 32 године. Редитељ Дејан Мијач, као што се могло и очекивати, одбио је да прими награду за животно дело. Притом је изнео такве оцене о понашању жирија, да оне заслужују пажњу свакога од нас. Незадовољство познатог редитеља изазвала је чињеница да му је награда додељена упркос његовој молби да му се таква награда не додељује, јер је он не може примити после објављивања у штампи да је та иста награда претходно додељена његовом старијем колеги, уваженом редитељу Мирославу Беловићу. Све што је Дејан Мијач рекао у свом образложењу о одбијању награде стоји, осим чињенице да је збрку изазвао жири. Збрку је направио Фестивалски одбор који додељује награду за животно дело, тачније једна једина особа у том одбору, она која је и најутицајнија, јер представља општинску власт. Она је сматрала да вест о додели награде Мирославу Беловићу може бити демантована, или преиначена како сматра Мијач, без последица по онога који је ту вест већ примио. Да ће такво поигравање редитељем, који је много пута и сам учествовао на овом Фестивалу и добијао највећа признања, мирно примити његове колеге и бројни поштоваоци. Она је сматрала да ће новчани износ од педесет хиљада динара бити довољан разлог да Дејан Мијач заборави на своје достојанство и колегијалност и мирно дође у Јагодину по свој ковертић. Дејан Мијач није дошао, али је послао заслужени шамар. Они који се тако односе према људима и који тако деле награде, понижавају све нас.

278

СРПСКИ ВРУЋИ КРОМПИРИ

Примајући у швајцарском градићу Кран Монтани признање Европске уније за доследан реформски курс Србије, премијер Зоран Живковић је, поред осталог, казао и ово: „Прошло је време донације и помоћи и ми у Србији сада очекујемо инвестиције у нашу привреду“. Овај отворени позив премијера, међутим, као и сви досадашњи, није наишао на прави одзив. Зашто? Љубазни домаћини обећали су премијеру помоћ од 30 милиона евра да би се попуниле рупе у буџету, а касније, на пословном ручку, било је и неких стидљивих понуда за улагање, али, како је речено – искључиво у приватни сектор. На тај начин премијеру коме је управо додељена награда за реформски курс јасно је стављено до знања да српски друштвени гиганти, од којих зависи егзистенција стотина хиљада радника, не могу очекивати свог „стратешког партнера“ у Европи док се не приватизују. То значи да све приче српских реформиста о томе да само што нису нашли стратешког партнера, на пример за крагујевачку „Заставу“, спадају у домен замајавања народа, нама тако познатог из претходне, милошевићевске ере. То шкрто обећање западних бизнисмена на ручку у Кран Монтани да ће улагати само у приватни сектор има и једну додатну, такође важну поруку: да ће улагати само у предузећа која су на здравим ногама. Тиме је премијеру стављено до знања да продаја друштвених фирми у бесцење белосветским ловцима у мутном неће никога убедити да су те фирме, самим тим чином, постале добри партнери. Ако му из пристојности нису то баш отворено рекли у Монтани, европски бизнисмени су рекли шта мисле у београдском хотелу „Хајат“, поводом приватизације смедеревске железаре. „Сартид“ је, наиме, у марту продат америчкој компанији Ју-Ес-Стил за неких багателних двадесетак милиона долара, а да пре тога нико није питао „Сартидове“ повериоце – конзорцијум европских банака. Сума коју повериоци потражују далеко превазилази ону за коју је „Сартид“ продат. Према томе, српска Влада је, као и у случају национализоване имовине, продала нешто што није имала, што већ припада неком другом. 279

Конзорцијум банака сада прети да ће случај изнети пред Арбитражни суд у Бечу и да ће позвати све стране кредиторе да пазе шта раде кад је Србија у питању. Премијер Живковић, дакле, заједно са наградом доноси кући и упозорење да је српска друштвена привреда за Европу исувише врућ кромпир.

280

РУДАРИ

Било је у Београду и масовнијих и дужих протеста од овог који су приредили рудари из јамских копова, али ретко који је изазвао тако тежак, мучан утисак и покренуо већи број питања. Свако онај ко је ових дана гледао рударе како се пеку на тропском београдском сунцу, увече лежу на асфалт који се топи од врелине а јутро дочекују лупајући празним флашама од киселе воде – да се огласе да су још ту, живи и упорни да остваре своја права – морао је, хтео не хтео, да се запита како је могуће да се ово догађа у демократској Србији. Нагледали смо се оваквих сцена под Милошевићем и зарицали се да никада више нећемо трпети власт која је у стању да тако поступа са својим народом. А ево шта смо дочекали. Некаква Кори Удовички, за коју нико никада у Србији није чуо док није села у министарску фотељу, седи у свом расхлађеном кабинету док рудари горе на сунцу и данима се цењка са њима, пошто је претходно прекршила сва обећања. Јер рудари нису тражили незарађене паре, станове у Београду, виле на мору, блиндиране џипове и авионе. Тражили су само да се испоштује оно што им је обећано – да их неће издвајати из ЕПС-а пре него што се, у договору са њима, не изради социјални програм и не обезбеди њихова егзистенција. Зашто је министарка прекршила ово обећање? Зашто је Влада није спречила у томе? Зато што и она и сви ти људи у Влади, који себе сматрају успешним и способним, гледају на те рударе и на сав тај српски народ као на збир бројки, а не као на људе који живе свој тегобан живот и боре се да опстану у овом свеопштем расулу и сиромаштву. Они владају Србијом као што би њоме владали страни намесници, а не од народа изабране вође. А кад тај народ дође пред њихова врата, кад га виде и осмотре, они се лецну, попуштају, праве се невешти. Али тада је прекасно да се слика исправи, јер сви су видели да та власт можда зна да сабира цифре, али не зна да брине о народу.

281

Да није тако, министарка Удовички не би дозволила да рудари напуштају јаме и по овој врелини долазе у Београд, већ би сама – и онда кад је за то било време – отишла међу њих, да их чује и пита за мишљење. Али може ли ико да замисли Кори Удовички како разговара са рударима на неком маленом тргу у Ресавици, Равној Реци, Боговини или Вршкој Чуки, док се около чује клопарање вагонета и галама рударске деце? Ја – не могу.

282

НАПУЉСКА ВЕЗА

У тренутаку кад се дипломатија ове назови државе Србије и Црне Горе грчи и превија у напорима да без штете разреши проблем који изгледа готово нерешив – да потпише билатерални споразум са Америком о неизручењу њених грађана сталном Хашком суду и да остане у добрим односима са Европом – као гром из ведрог неба стиже вест из Црне Горе да ће она сепаратно потписати такав уговор са Америком! О чему се ту ради? Прва мисао коју та вест изазива на српској политичкој сцени јесте да Црна Гора упорно ради на својој самосталности и да користи сваку прилику да то и јавно демонстрира. У основи ова мисао је тачна, али не говори ништа о разлозима. Праву светлост на ову мутну одлуку баца једна друга вест, она која долази из Напуља. Италија, наиме, овај пут преко јавног тужилаштва у Напуљу, по други пут већ тражи да се Мило Ђукановић ухапси због шверца цигарета. Није никаква тајна да је још у време санкција Црна Гора постала сива зона европске економије, земља илегалне трговине свега и свачега – од нафте и бензина, преко цигарета и наркотика, до аутомобила и белог робља. Сви се сећамо као су се у председничкој кампањи 97. Мило Ђукановић и Момир Булатовић јавно, пред ТВ камерама, узајамно оптуживали за авионе са шверцованом робом који су и по 20 пута дневно слетали на подгорички аеродром. Ново је што Црна Гора ради то и даље и жели да се учврсти као једна од водећих земаља у Европи у којој се не живи од рада, већ од шверца. У светлу те „напуљске везе“ постаје јасно зашто Црна Гора жели ниске царине и зашто јој смета настојање Европе да преко савеза са Србијом спречи Црну Гору да се учврсти као „шверц-држава“ и наметне јој какве-такве законе. То су разлози зашто Црна Гора, мимо овлашћења која има, нуди Америци сепаратни споразум. У овом сукобу интереса јавно стаје на страну Америке. Жели овом услугом да купи од Америке право да и даље пркоси Европи и њеним законима. Рачуна можда да је Америци важније да им се грађани не испоручују Хагу од тога ко у Европи тргује женама и краденим аутомобилима.

283

Можда је то Америци заиста и важније, али, на жалост, Црна Гора није у Америци, већ у Европи.

284

ДЕДА И УНУК

Дављеник се за сламку хвата – каже народна пословица, а премијер Србије Зоран Живковић – за пензионере. Кад би пензионери имали мање пензије, привреди би пошло набоље – рекао је он недавно и додао: „Нека се деке и баке договоре са унуцима – хоће ли они да имају велике пензије, а унуци да буду без посла, или да они имају мале пензије, а унуци да раде!" На овај начин српски премијер је – духовит како га је Бог дао – показао како он види суштину привредних проблема ове земље и начин на који их треба разрешити. Али пошто господин премијер није тај који смањује и увећава пензије, он је лоптицу одмах пребацио самим пензионерима: ако им није жао унука који немају посла, нека примају пензије и даље, шта он ту може! Дакле, за сав колапс српске привреде неће бити крив он као председник Владе, већ „себични“ пензионери који желе да и даље примају „високе“ пензије! А као доказ да су пензије у Србији заиста високе, Живковић је навео и један податак: „У земљама у окружењу“, рекао је, „пензије износе половину, а код нас чак 70 одсто од просечне плате“. Податак је може бити тачан, али без икакве употребне вредности. За наше пензионере није чак важно ни колико износи нечије 50, већ колико износи њихово 70 одсто. Да ли је премијера можда било срамота да саопшти апсолутне цифре па их прикрива процентима? Просечна плата у Србији у мају ове године износила је 11 хиљада и 43 динара, а просечна пензија 7 хиљада и 730 динара. Плата, значи, није била ни 200 Евра, а пензија ни 130. Зар је то износ од кога се може узимати за опоравак привреде? Наравно да није. Све кад би пензионери и престали да примају пензије, тај износ не би покренуо поломљени привредни точак. Посебно је питање да ли се уопште са пензијама може манипулисати на тај начин. Пензионери су своје пензије поштено зарадили. Они нису криви што је тај новац држава потрошила на разне промашене инвестиције које сада не доносе приходе, или што су прешле у туђе руке. Нису за то криви, нити су пак надлежни да тај проблем решавају. Влада и њен премијер морају то да реше.

285

Ако је проблем за премијера исувише тежак и ако није у стању да га реши, онда би требало са тог места да се склони, а не да – по старом комунистичком рецепту – тражи од народа да се жртвује док он и даље ужива привилегије. Или бар да – ћути!

286

ХЛЕБ И МЛЕКО

Велика суша преполовила је род пшенице и сада је више него сигурно да ће Србија увозити пшеницу, без обзира што нови министар пољопривреде Стојан Јефтић тврди супротно. Наиме, откупна цена пшенице од 7,80 динара за другу класу – а прве класе ове године у Србији и нема – за сељаке је исувише мала и њима ће се више исплатити да хлебним зрном хране стоку, баш као што ових дана чине и са млеком. Дакле, хлеб и млеко ове године уместо људи јешће свиње. Звучи прилично драматично, али српску Владу то нимало не узбуђује. Она је још прошле године рекла сељацима да раде са житом шта им је воља, а она ће га по нижој цени купити у иностранству. Купити тамо где је јефтиније, то на први поглед изгледа сасвим у реду. Али само на први поглед. Свака земља на свету труди се да обезбеди довољне количине сопствене хране, да не зависи од увоза, без обзира колико то кошта. Губитке држава обично надокнади извозом вишкова хране, па се, кад се све сабере и одузме, та политика покаже увек као исправна. Једино код нас сељаку се дере кожа с леђа и чим је нешто скупо, одмах се организује увоз. Притом не важе ни уобичајена образложења која се дају кад поскупљује нешто друго – на пример струја, комуналне услуге, превоз или бензин. Онда се каже – тачно је, али све мора да има своју економску цену, сваки рад мора да се исплати, а, уосталом, тај новац остаје овде, од њега неко прима плату и живи. Сада је прави тренутак да се пита Влада – зашто такво образложење не важи и кад је у питању пшеница? Зар није боље да нашем сељаку платимо колико та пшеница заиста кошта, макар то било скупље него у иностранству, јер ће новац остати у земљи, сељаку је то плата за рад, а он ће тај новац опет да потроши овде, па ће тако и држава посредно имати веће вајде? Да ли је то зато што на увозу неко треба да заради и што је тај неко још увек много важнији него народ и држава? На увозу се одувек у Србији добро зарађивало. Најбогатији Србин у 19. веку Миша Анастасијевић обогатио се увозом соли из Румуније. 287

Али со никада није рађала у Србији. А осим тога, ова Влада нам је обећала да ћемо се богатити на извозу, а не на увозу.

288

ГУВЕРНЕР

Опирање Млађана Динкића, његови заиста спектакуларни напори да остане на месту гувернера Народне банке Србије, нису – што се њега лично тиче – донели никакве резултате. Он ће, после усвајања новог закона без икакаве сумње бити смењен. Али што се Владе Србије тиче – ти напори су ипак уродили неким плодом. И то занимљивим. У сукобу са бунтовним гувернером српска Влада је, наиме, била принуђена да баци на сто и последње скривене карте и покаже својој нацији до које мере је спремна да брани своју власт. Та мера – све ми се чини – више и нема мере. Сви знамо да Динкић и остали из Г-17 нису добили своје функције зато што је ДОС патио за стручњацима. Што се ДОС-а тиче, они би могли, као онај несрећни професор из Београда, да обуку жуте јакне градске чистоће и мету Теразије. Своје функције они су добили као трампу за свој економски и европски програм који лидери ДОС-а нису имали, а без кога није имало смисла ни да преузимају власт. Десет година су они јавно галамили против Милошевића, а потајно гледали како да му се приближе и добију од њега парче власти и моћи. Говорили су о Европи, али њихов идеал је била власт коју је остварио Милошевић. Они су једино хтели да он оде, а да дођу они. Тако су проћердали године и велику побуну народа, историјски пети октобар, дочекали неспремни. Зато су морали да направе болне компромисе на своју штету, да још са неким поделе власт. Нису они лака срца препустили другоме фабрику новца на Топчидеру којом је Милошевић десет година држао народ у покорности и скидао му кожу са леђа. Тај облик владавине јако је близак и лидерима ДОС-а, а како време пролази и како се смањују европске донације, постаје им све ближи и неопходнији. Независну Народну банку и јак динар ДОС напросто више не може да поднесе. Дошло је до или-или. Или независна банка и јак динар, и Динкић који стоји иза тога – или ми. Кад је тако, онда – ми! Нека иде банка, нека иде динар, нека иде привреда, нека иде

289

просвета, нека иде здравство, све нека иде у тандарију – само да ми останемо на власти!

290

ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА

Пре неки дан, без икаквог објашњења, министар Ђелић је изјавио да ће до краја године бити усвојен закон о денационализацији. Зашто је уз ову најаву морало да иде и неко објашњење и зашто је та изјава толико чудна? Зато што је господин Божидар Ђелић као министар финансија обећао да ће закон о денационализацији бити један од првих закона који нова власт мора да донесе. А ево навршавају се већ три године откад је Ђелић постао министар! Откуда баш сада добра воља да се исправи једна стара неправда која представља камен темељац у стварању правне државе, али и један од услова за успех приватизације и стварање здравог економског тржишта? Све до сада Влада је вешто ескивирала и појединачне и удружене захтеве бивших власника национализоване имовине да им се дедовина врати. Продавала је њихову имовину и згртала паре, а њима обећавала надокнаду из фонда који се формира од приватизације друштвених предузећа, у износу од 5 одсто! Из тог фонда још нико није добио обештећење, а имовина многих је продата и продаје се и даље. Најава усвајања закона можда значи да је држава коначно спремна да започне са обештећењем бивших власника? Ако је тако, онда је то једна крајње цинична изјава! Јер бивши власници не желе обештећење, већ траже да им се врати одузета имовина, она иста коју држава сада, путем, приватизације, продаје! Обештећење може бити примерено само у оним случајевима када је бивша имовина давно променила власника или је физички нестала, а не у случајевима кад се продају фабрике, хотели, трговине, куће, локали и други објекти који су и данас са истом функцијом и неизмењени у друштвеном власништву. Пре неки дан је, на пример, штампа забележила да је, и поред свих жалби, протеста и упозорења наследника, продат хотел у Кучеву који је био власништво оца познатог певача Ђорђа Марјановића! С обзиром да већина вила на Дедињу – у које се без имало гађења према комунистичкој отимачини усељавају и ДОС-ови функционери – па и многе репрезентативне зграде у Београду имају бивше 291

власнике, јасно је да је најава закона о денационализацији само бацање прашине у очи Европској унији и још једна шарена лажа за све који очекују да ДОС испуни своја обећања.

292

ЛЕГАЛИЗАЦИЈА

Влада Републике Србије донела је одлуку о легализацији свих дивље изграђених објеката. Према тој одлуци легализација траје шест месеци и већ је почела да тече. Цена легализације је од десет до 50 евра по квадратном метру, а власници треба да поднесу само доказ о власништву над земљом на којој је изграђен објекат и план објекта. Оваква предусретљивост српских власти према дивљим градитељима и градитељима уопште није забележена у нашој новијој историји, па отуда ова одлука с правом изазива чуђење, недоумице, па и неверицу. Сви знамо да је бирократска процедура за добијање грађевинске дозволе таква, да су на крају, без легалних папира, грађевинских и употребних дозвола, остале не само многе приватне куће, стаје, радионице и гараже, већ и капитални објекти као што су стамбени блокови, административне зграде, погони и фабрике. Србија је, тврде стручњаци, једина земља у Европи где је дивља градња државни проблем. Само насеље Калуђерица у Београду, изграђено без иједног званичног папира, има преко 200.000 становника! Дивљих насеља има још у Београду, и у свим другим српским градовима. И српска села, од првог до последњег, представљају дивља насеља јер су неурбанизована, осим што су нека проглашена за грађевинску зону и у њима је формално забрањена градња. Проблем је, дакле, толико велики да су недоумице и неповерење који прате одлуку Владе сасвим оправдани. Влади је преко потребан новац који више не стиже из европских донација и она већ рачуна колико ће евра од легализације ући у њену касу. Међутим, људе који живе у дивљим насељима, ван икакве друштвене бриге, о свом трошку и на своју одговорност, који немају улице, тротоаре, кишну и фекалну канализацију, често ни довољно воде и струје, о школама, вртићима и осталим погодностима да се и не говори, интересује да ли ће са новцем који дају за легализацију држава преузети и бригу о њима? Таква обећања и гаранције, међутим, нико не даје. Нема ни помена о томе да ће новац који грађани дају за легализацију бити утрошен за њихову инфраструктуру. 293

Зато се мени чини да је овако срочена одлука о легализацији само још једна велика превара, лак начин да се од народа покупе велике паре.

294

БРОД И ЈЕЗЕРО

Пре него што је формирана садашња српска Влада, политичари су нас уверавали да ће она бити састављена од самих експерата, да ће бити „експертска“ Влада. И да ће, следствено томе, доносити само оне одлуке које користе народу. Кад је формирана, међутим, ми смо видели да се она састоји углавном од политичара и да доноси само оне одлуке које у првом реду користе партијама на власти. Експерти, који су остали тамо где су и пре били, тамо где је и народ, а то значи у бубњу, сад кажу да српска Влада није експертска, али је зато „маркетиншка“. Не уме добро да ради, али уме добро да се хвали. Сваку одлуку коју донесе у корист својих смешно малих партија и исто тако смешно малих политичара, она представља као да је у корист целог народа. Како то ради – видели смо пре неки дан. Председник Владе Зоран Живковић са својим најближим партијским сарадницима укрцао се на брод, боље рећи на луксузну јахту. И тако, у добром и веселом расположењу, провели су цело једно пре подне у крстарењу Савом и Дунавом. Пили су и наздрављали једни другима, частили се и гостили, држали здравице, камере су снимале, било је јако лепо. „Ево, видите, драги Срби“ – рекао је том приликом наш премијер – „овај брод, то је наша Србија која плови у 21. век. Ми управљамо овим бродом, усмеравамо га тамо где треба, и много нам је лепо. А кад стигнемо у 21. век – и вама ће бити исто тако лепо!" Ето, тако нам је наша маркетиншка Влада показала да смо на добром путу и да ће нам једнога дана бити лепо. А дотле, разуме се, морамо мало да се стрпимо. Али док они тако плове лађом а народ стрпљиво трпи, неко распродаје српске ресурсе. Продао је цементаре, шећеране, спрема се да распрода и руднике. Баш јуче стигла је вест да је неком Енглезу продато и једно језеро у близини Шапца, резерват чисте воде и нетакнуте природе, место идеално за одмор, излете и риболов. Ако тако наставимо, до краја века Србије неће ни бити. Остаће можда једино тај брод са политичарима који плове Савом.

295

296

КОНФЛИКТ ИНТЕРЕСА

Кад су председнику Заједнице Србије и Црне Горе, господину Маровићу, замерили што је за своје саветнике узео најбогатије људе у земљи, он је шармерски одговорио: „Па ми градимо капитализам, зар не? Кога бих ја то могао да питам за савет како се то ради, ако не капиталисте?" Звучи логично. Међутим, ових дана у Србији се на скандалозан начин говори о министрима који се баве бизнисом и у политички речник уводи појам „конфликт интереса“ као још једна непожељна етикета. Председник Демократског центра Драгољуб Мићуновић чак тражи да се чланови Владе одмах одрекну својих фирми. Да ли то Србија не жели капиталисте, или је, ипак, реч о нечем другом? Све до смене гувернера Динкића јавносат није ни знала да се већина чланова српске Владе и њених високих чиновника, поред својих функија, бави и приватним бизнисом и то веома успешно. Писмо мађарске полиције, које је Динкић обелоданио, у коме се траже информације о високим доларским уплатама на рачуне Владиних службеника са сумњивих Сејшелских острва, покренуло је праву лавину узајамних оптужби. Али са оптужбама, у јавност су доспеле и досад непознате чињенице. На пример, да је Јањушевић власник бродоградилишта, а да је својевремено био и стечајни управник бродоградилишта „Београд“, да је Колесар, коме су такође стигле паре са тих сумњивих острва, био посредник у продаји „Сартида“ и сремских шећерана, да су многи министри и потпредседници Владе власници фирми или чланови управних одбора разних друштвених и јавних предузећа. Ако бисмо изјаву председника Светозара Маровића прихватили као нашу реалност – све то не би требало да буде ништа страшно. Ко ће ову земљу боље да уводи у капитализам од оних који су већ постали капиталисти? Зашто се онда Србија толико успаничила због тога и тражи да се о конфликту интереса донесе чак и закон? Зашто Мићуновић тражи да сви чланови Владе одмах дају оставке на чланство у управним одборима и угасе приватне фирме? Зато што се не ради о капитализму, већ о неморалу. Капитализам не значи непоштење, крађу и лоповлук, већ напоран рад на 297

принципима тржишне економије, у оштрој и јавној конкуренцији. Они који тренутну збрку у Влади Србије формулишу као „конфликт интереса“ практично нам јавно саопштавају да министри и други чланови Владе злоупотребљавају своје функције за лично богаћење. Уместо да доносе одлуке у корист народа, они доносе одлуке у корист својих фирми или предузећа којима руководе. Њихове функције су само параван за прљаве послове из којих ће они изаћи још богатији, а народ још сиромашнији. Чињеница да су нам министри и њихови сарадници у сукобу са моралом с правом узбуђује Србију. Али оно што мене лично депримира више од тога, јесте сазнање да – ако су ствари такве какве јесу – ми заправо и немамо Владу. Јер ако су њени чланови толико окупирани сопственим богаћењем, они више и немају времена и мотива да се баве невољама које притискају народ.

298

ИЛИНДЕН И АСНОМ

Наораужани македонски комунисти, не поштујући никакве границе, не поштујући никакве светиње, дошли су на Илинден, 2. августа 1943. године у српски манастир Прохор Пчињски и, по налогу Тита и Коминтерне, ту формирали своју самосталну државу, Републику Македонију. Монаси манастира нису могли бити присутни том чину чак ни као посматрачи. Могли су, евентуално, по наредби, да нахране и напоје ту опаку дружину која је на тој светој српској земљи уништавала српско краљевство. Отада, сваке године на Илинден македонски комунисти долазе у манастир Прохор Пчињски да прославе свој дан државности. Док им је држава била у саставу Титове Југославије а они на власти, долазили су као што су дошли и први пут, бахато и безбожнички, да пију и госте се о туђем трошку, а монаси да им буду слуге. Сада се Македонија дефинитивно осамосталила, Југославије више нема, а неки други Македонци, који себе зову демократама, покушавају да долазе у српску светињу на исти начин као и њихови претходници комунисти. Не као верници, већ као расколници. Не да се помоле Богу, већ да понизе српску цркву. И зато смо ове године, први пут откад је на такав начин оскрнављено ово свето српско тле, од стране цркве чули једно одлучно – не! У име Светог Синода, Владика бачки Иринеј уочи овог Илиндена је поручио:“.ко долазите у миру као верници и браћа, увек сте добродошли. Али ако долазите као расколници који хапсе српске владике и забрањују српским монасима да ступе на тле Македоније, улазак у манастир вам неће бити дозвољен!" Српски добри Титови ученици, наше наводне демократе које се још клањају српском грбу са црвеном петокраком, били су запањени овом изјавом. Пожурили су, у име добрих комшијских односа, да припрете цркви и да се извињавају својим македонским колегама – али је овај илинденско-комунистички АСНОМ ипак прослављен у војној караули на српско-македонској граници, а не у манастиру Прохор Пчињски.

299

Српска црква очито више не дозвољава да је комунисти понижавају. То јој служи на част.

300

ЦИГАРЕТЕ

Продају фабрика дувана у Нишу и Врању страним мултинационалним компанијама, продавци, то јест министри Влаховић и Ђелић и цела српска Влада, оценили су као свој најуспешнији потез, као најбољи трансфер откад су почели да распродају Србију. Ту своју радост они покушавају да поделе са народом истичући да ће, најзад, све рупе у буџету до краја године бити попуњене, па ће претећи нешто чак и за идућу годину. Али то није све. Радници које прогласе вишком добиће добре отпремнине, они који остану добиће десет одсто веће плате, а са по пет одсто, као што се зна, омастиће брк и локалне самоуправе у Нишу и Врању. Дакле, фабрике су добро продате, направљен је добар посао, и треба да се радујемо. У свему томе чуди нас само једна ствар: зашто се толико радују и купци наших фабрика цигарета? Јер ако смо ми тако добро продали, онда су они лоше пазарили. А у „Филипу Морису“ и „Бритиш табаку“, купцима наших фабрика, ових дана испијају се тоне шампањца и слави куповина као њихов најуспешнији пословни потез. Како то да су баш толико задовољни и купац и продавац? Све ми се чини да ту нешто не штима. Добијамо ми, додуше, понеки динар, али губимо две најпрофитабилније фабрике. Продајемо кућу и постајемо њени подстанари. Ако је продаја фабрика дувана толико корисна за државу, зашто Фабрика дувана у Ровињу и не помишља да се прода, и зашто „Филип Морис“ узалудно сања о томе да је купи, не питајући за цену? Сваки сељак зна да се не продаје крава музара, већ мршаво јуне од којег нема вајде. Сељак зна, али министар Влаховић не зна. Мађарска и Чешка су најпре продале своје нерентабилне аутомобилске индустрије, док нашу „Заставу“, наводно, ни дан-данас нико неће да купи. Наша Влада се понаша као распикућа. Не прави она добре пословне потезе, она од Србије прави колонију.

301

302

КОСМЕТ – ОГЛЕДАЛО СРБИЈЕ

По ко зна који пут за ове две и по године, откад је УНМИК преузео власт на Космету, догађају се ужасни масакри над невиним Србима. Од мучког убиства оних четрнаест жетелаца, одмах по доласку КФОР-а и УНМИК-а, па до масакра ове деце која су се купала на реци Бистрици, нижу се злочини над Србима, све један гори од другога, а злочинце нико не гони, нико им не суди, нико не спречава њихов крвави пир. Како томе стати на пут? Ужаснута мучким убиством деце која су се брчкала у реци, Србија је ових врелих августовских дана узаврела од протеста и гнева на међународну заједницу. Страхота овог злочина потиснула је све остало у други план. И пропаст привреде, и суша која је похарала летину, и лоповска приватизација, и општи неморал и корупција, и страначка мржња и поделе, и разбијена Скупштина, и неспособна Влада – све као да је избледело пред овим злочином, постало мање важно, чак небитно. Сви се сад баве само једним питањем: зауставити злочине и масакре, то је сад оно најважније. Али то је једино што Србија, оваква каква је, није у стању да уради. Нека друга Србија, нека боља Србија, то би свакако била у стању. Наши политичари кажу: ми немамо власт над Косметом, ми ништа тамо не можемо. То је тачно, али они имају власт у Србији и ту показују шта могу. За две и по године колико владају Србијом и не владају Косметом, уместо да створе правну државу, они су створили ругло од државе. Нема пословне ни правне сигурности, премного је криминала, злочина и неправди за које нико не хаје. Уместо државе, лидери нам стварају афере. Уместо да брину о народу, они се међусобно оптужују. Оно што злочини данас потискују у други план и што нам изгледа мање важно, уствари је најважније. Да је Србија решила своје проблеме, она би могла да се бори и са злочинима на Космету. Ја се питам: какав ауторитет код међународне заједнице могу имати наши политичари чије су очи окренуте у виле на Дедињу и јахте на Светом Стефану, а не у пропале фабрике и гладне раднике? Како могу оптуживати УНМИК да није остварио принципе правне државе у једној дивљој и племенској средини какву објективно представља 303

Косово, а сами су створили хаос и уништили готово све што је функционисало у овом већем и напреднијем делу Србије? Космет је огледало Србије. Кадгод неки политичар завапи да нема власт на Космету, питајте га шта је учинио овде, где је и те како на власти.

304

СТАНОВИ

Пре неколико дана у Београду је расписан конкурс за стицање права на куповину једног од хиљаду новоизграђених станова. Звучи заиста невероватно да се расписује конкурс не за доделу, већ за продају станова стамбено угроженим породицама. О чему се ту ради? Каква је то специјална продаја? Продаја новоизграђених станова стамбено угроженим лицима путем конкурса заиста је специјална појава коју ниједна досадашња власт у овој земљи није успела да смисли. Заинтересовани за куповину тих нових станова мораће стамбеној комисији да поднесу на увид чак 14 различитих докумената којима ће доказивати да су заиста стамбено угрожени, да имају велику породицу а мала примања и да ни на који други начин не могу да реше своје стамбено питање. Комисија ће све то да провери, да избодује и да сачини ранг листу. Они који тако докажу да су крајња беда, да нема куче зашта да их уједе, и буду први на ранг листи – стичу право да купе стан по пуној тржишној цени, за готовину или на кредит са зеленашким каматама од девет одсто годишње! И све је то смислила власт која се заклиње у слободну тржишну привреду и жели што пре да нас прикључи Европи. Она је успела до те мере да заузда не само слободну иницијативу грађана и малих грађевинских фирми, већ и огромну српску грађевинску оперативу која је од Београда направила метрополу, која се дичи да је градила чак и један планетарни објекат какав је Асуанска брана у Египту – да је за две и по године тржишту Београда понудила само тих бедних хиљаду станова које власт тако срамотно продаје путем конкурса! А у недостатку легалне, и даље цвета, разуме се, дивља градња, иако је власт тај очајнички напор бескућника прогласила за кривично дело!

305

ВЕЛИКЕ АФЕРЕ И МАЛИ СТАНДАРД

Екстремна врелина, какву не памте ни чукундедови, захватила је целу Европу. У многим земљама букнули су пожари, понегде је дошло до несташице воде, доведена је у питање производња струје и пловидба на рекама... Све је то, разуме се, погодило и Србију, чак и много више од тога. Али за разлику од оних у Европи, наша власт се не узбуђује много због тога. Судећи према изјавама лидера – све су то само ситне, пролазне непогоде на које се не може утицати, па се зато не вреди много ни секирати. Тачно је да ће због тога народу још више опасти стандард, али неће свима. Онима који су на власти не само да због тога стандард неће да опадне, већ ће значајно да порасте. Узмимо за пример град који је сравнио са земљом усеве на десетине хиљада хектара у Западној Србији. Сељаке је он завио у црно, али неком директору он је донео право богатство. Тај човек је, наиме, за велике паре увозио јефтине и неупотребљиве противградне ракете које у критичном тренутку нису уопште биле у стању да полете. Или узмимо за пример сушу и њене последице. Прва је – недостатак струје. Брижни људи из Електропривреде одмах су предузели мере да се то спречи и склопили уговор са једном енглеском компанијом, у којој седе већином Срби, а која се бави препродајом струје. Тај уговор, кажу, веома је штетан по потрошаче струје јер је ЕПС изгубио десетак милиона евра, али вероватно не и по оне који су га потписали. Због суше ће осим струје морати да се увози и пшеница, соја, сунцокрет, можда и кукуруз, и свуда ће ту јако добро проћи они који потписују уговоре. Због тог увоза стандард народа ће још више да пада, а њихов да расте. Зато наша власт не само да не кука кад наиђу овако страшне елементарне непогоде, него се малтене радује. Увози робу, брине да народ не оскудева, и још на томе лепо зарађује. А кад се народ побуни, почне да штрајкује, да блокира пруге и путеве, да опседа тргове, власт одговара – аферама. Зграби понеког за врат и тресне га пред народ: ево вам кривца, каже, тај је појео ваше паре! 306

Што је стандард мањи, што је народ незадовољнији, утолико су веће афере. Лопови, народе, на све стране – кажу – не може ни власт све да их похвата, није ни она свемоћна! И народ – шта ће – легне на руду и све заборави. А прозвани кривци и даље седе где су и били, брину о народу и богате се.

307

УПОЗОРЕЊЕ ИЗ РУМУНИЈЕ

И Румунија је, баш као и Србија, све своје цементаре продала страним компанијама. Само што је она то учинила знатно раније и зато већ жање плодове онога што је посејала. Ових дана, наиме, румунска штампа открива да су се нови власници њихових цементара договорили да наступе монополски на румунском тржишту, па су смањили производњу за 40 процената а цене – утростручили. Сада Румуни и поред својих девет цементара морају да увозе цемент, али им ни то не помаже много јер је превоз скуп, па све опет изађе на исто. Сада се у ово умешала румунска Влада и прети да ће максимирати цене цемента, што, наравно, није у складу са принципима слободног тржишта и удаљава Румунију од Европе којој она тежи, баш као и Србија. Овај мали поглед преко границе наговештава шта ће се ускоро догађати и на српском тржишту цемента, а вероватно и на тржишту цигарета. Наши се хвале да су фабрике цигарета продали за добре паре, али је више него сигурно да ће нови власници повратити тај новац кроз већу цену. А да је све то могло да буде другачије и код нас, а не само у Словенији, Чешкој и неким другим земљама, сведочи пример компаније „Књаз Милош“. Највећи произвођач минералне воде у Србији приватизован је по старом закону, тако да већински пакет акција држе запослени. Међутим, пензионери, који држе 14 одсто акција, одлучили су да своје акције продају. Ако те акције откупи Влада Србије, она ће постати већински власник „Књаза“ и моћи ће да га прода за добре паре, као што је то већ учинила са другим српским профитабилним фирмама. Али кад је Влада већ и договорила посао са Кока-колом, запослени су одлучили да сами откупе пензионерске акције и остану већински власник. Стратешког партнера, ради унапређења технологије, потражиће сами, али ће му уступити само мањински пакет акција. Не желе да странци одлучују о познатој киселој води која је један од најдрагоценијих природних ресурса Србије.

308

На жалост министра Влаховића и осталих који су се већ толико уживели у улогу продаваца народног блага.

309

О ПИСЦУ

Борислав Радосављевић је рођен 19. новембра 1937. године у Србији, у селу Јовцу, на средокраћи између Ћуприје и Јагодине. Основну школу завршио је у родном селу, гимназију у Ћуприји. Фебруара 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Групи за светску књижевност. Радио је као новинар у листу „Каблови“ (Индустрија каблова Светозарево), потом и као главни и одговорни уредник тога листа, од 1963. до краја 1969. Потом прелази у лист „Нови пут“ који је у то време покривао шест поморавских општина: Јагодину (тада: Светозарево), Ћуприју, Параћин, Свилајнац, Деспотовац и Рековац. Ту је радио све до пензионисања 2001. године обављајући разне дужности. Био је уредник рубрике, заменик главног уредника листа, главни и одговорни уредник листа, шеф пропаганде, директор Радио-новинске установе. Био је дописник „Младости“, „Политике експрес“ и „Политике“, извештавао за Радио и Телевизију Београд. После пензионисања радио је три године као телевизијски коментатор. По истеку мандата главног и одговорног уредника листа „Нови пут“, од 1992. године, активно је учествовао у политичким збивањима. Био је председник ДЕПОС-а у Јагодини, потом председник Општинског одбора СПО у Јагодини, одборник у општини и председник одборничког клуба владајуће коалиције 1998. године, када је коалиција демократских снага, после тромесечног протеста и борбе за промене у Србији, освојила власт у овој општини. Упоредо с писањем за новине и друге медије бавио се и књижевним радом. Као гимназијалац писао је песме и приче. Први пут је објавио песму (“Љубав на периферији”) у листу „Омладина“ још као гимназијалац, у пролеће 1956. године. Касније пише искључиво прозу и објављује приче у разним листовима и часописима. Прву самосталну књигу, роман „Време кад смо женили Павла“, објавио је 1971. године. Објављен је у пет хиљада примерака и продаван у целој ондашњој Југославији. Донео му је, како су касније писале новине, „књижевну славу и сасвим некњижевну главобољу”. Писац је доспео на црну листу ондашњег режима, приморан је да напусти новинарство и да ради као шеф маркетинга. 310

Забрањено му је да објављује књиге. Касније су стеге попустиле, па је уз разна довијања објављивао своје књиге, али је тешко доспевао до великих издавача. Следећу књигу, роман „Доња мала“, успео је да објави тек 1981. године, иако је роман био довршен још у лето 1974. и у рукопису, на анонимним конкурсима, добио чак две прве награде. После тога објавио је следеће књиге: „Раногрешници“, роман, 1989. (награде „Душан Срезојевић“ и „Светозар Марковић”), „Српски белег“, приче, 1991, „Анђелко и другови“, роман, 1993. (у конкуренцији за НИН-ову награду, у том недељнику објављен опширан приказ), „Злочин власти“, чланци и полемике, 1997, „Ериксонови далеко“, роман, 1997. (награда „Кристална призма“ за најбољи роман године), „Трагање за вођом“, оглед из историје разума, 2002. (награда „Живојин Павловић“, опширан приказ у „Политици”), „Славолук“, роман, 2005. и „Моћ да се каже“, дневник писца 1969–2000, 2008. (награда регионалне књижевне асоцијације „Јухорско око“ за најбољу књигу године). Бавио се и превођењем с руског. Његов превод Пушкинове поеме „Кавкаски заробљеник“ (први после превода Јована Дучића) објавио је интегрално часопис „Зора“ који излази у Требињу. Необјављени су му рукопис књижевних критика и беседа под називом „Из књижевне провинције“, рукопис позоришних критика под називом „Приче о веселишту“, „Политички коментари 2001– 2003“, рукопис нових прича, драма о животу краљице Наталије и једна комедија инспирисана ретроградним приликама у данашњој Србији.

311

Садржај ШТА КРИЈУ РЕЧИ МРАЧНО ЛЕТО ВЕСЕЛИНОВ КАО КАРДЕЉ МАМА, БИЈЕ МЕ ЂИНЂИЋ! КАКО НАСЛЕДИТИ ПОКОЈНУ ДРЖАВУ НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС ЛАЖЕ ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА ШУГАВА КО УБИЈА НОВИНАРЕ И МЕДИЈЕ, УБИЈА НАРОД ДОБРА, АЛИ ИЗМИШЉЕНА ВЕСТ СМЕНЉИВИ РАДНИЦИ – СМЕНЉИВА ВЛАДА ОПАСНО ОПУШТАЊЕ ШАЛТЕРИ И ЕВРОПА ТОПУЗ ЛЕКЕ ДУКАЂИНИЈА ПРЕДСЕДНИЦИ И ОСТАЛИ ЗАШТО МИЛО КРШИ РУКЕ СРБИЈА СЛАВИ И ПРОТЕСТУЈЕ ВЛАДИН КОНЦЕПТ НАПРЕТКА ПРОСЛААВЕ БЕЗ ДУХОВНОГ САДРЖАЈА ЗОВЕМО СТРАНЦЕ, А НАШИ БЕЖЕ ВЛАСТ И ТРИХИНЕЛОЗА СТИЖУ НАШИ НОВЦИ МАТЕРИЈАЛИЗОВАНА СЛИКА НЕБРИГЕ НАМЕТИ И СКАНДАЛМАЈСТОРИ КОГА ЗАСТУПА ЧАНАК ЧУДО У СКУПШТИНИ ПРЕЛАЗ ЗА ПОСЛАНИКЕ ГРАДОНАЧЕЛНИК УБИТИ ПТИЦУ БРАТИЈА С РОШТИЉЕМ ЛОНЦИ И АУТОБУСИ НАОПАКО СУЂЕЊЕ БОМБЕ И ПИШТОЉИ 312

3 6 8 10 13 15 17 19 21 22 24 26 28 30 32 34 35 37 39 41 43 45 47 49 50 52 54 56 57 59 61 64

ДИРЕКТОРИ И КОМИСИЈЕ КАД ДРЖАВА ПРОКИШЊАВА СМЕНЕ И ПРОМЕНЕ ЗБОГОМ ЈУГОСЛАВИЈО! ЂИНЂИЋЕВ ВРУЋ КРОМПИР НЕЋЕ ЗАКОН, ХОЋЕ ЗАКОН ТУКЛЕ СЕ ЈЕТРВЕ... ПОЛИТИКА И ДАЉЕ ЗАНИМЉИВА ПОСЕТА МИНИСТРА СТРАНАЧКО „ЋАСКАЊЕ“ ТЕК ДА СЕ НЕШТО РАДИ КАФА ЗА НЕПРАВДУ УСРЕД ПРАЗНИКА БОСАНСКИ ЈЕЗИК ЗАКОНИ И ПОСЛЕДИЦЕ АМБИЈЕНТ ЗА НЕПРИВРЕДНИКЕ КРОАСАНИ ФОЛКСДОЈЧЕРИ ГРЕШКА НАСУКАНА ПОЛИТИКА ВРАЋЕНИ МАНДАТИ ЛЕКАРИ И МАЛИНЕ УБИСТВО ГЕНЕРАЛА ВЕЋИНА ПО СВАКУ ЦЕНУ ОД ЖУТЕ ГРЕДЕ ДО „ДАНХИЛА“ ДЕОБЕ КОШТУНИЦА, ГЕНЕРАЛИ И БИРО УСТАВНА ПОВЕЉА КАД ПОЛИЦИЈА ЗОВЕ У ПОМОЋ СПОРНИ НАЗИВ АНКЕТНИ ОДБОР АФЕРЕ И ЛУБЕНИЦЕ ПРЕФДЕДНИК И „НАЧЕРТАНИЈЕ“ АНКЕТНА КОМИСИЈА 313

65 67 68 69 71 72 74 76 78 80 82 84 85 87 89 91 92 94 96 98 100 102 104 106 108 110 111 113 115 117 119 121 123 125

РАСПАД ДОС-а ИЗБОРИ, БОМБЕ И ЕВРИ СЕДМОГОДИШЊИЦА „ОЛУЈЕ“ СЛЕПИ ПУТНИК СРБИЈА БЕЗ ДОМАЋИНА ИЗБОРИ – ОГЛЕДАЛО ВЛАСТИ ЛАБУС И ЈОШАНИЧКА БАЊА ОПЕРАЦИЈА „АКЦЕЛЕРАТОР“ РАСЕЉЕНА СЕЛА ЗЛОЧИН И МОРАЛ КО ТО ТАМО КОЧИ СПОРТ И ПОЛИТИКА ЧЕСТИТКЕ ЦИЉ И СРЕДСТВО СУСРЕТ НА ОПТУЖЕНИЧКОЈ КЛУПИ МРТВИ СЕОСКИ ДОМОВИ ПОЗНАТ – ГУБИТНИК СТИПЕ ПРОТИВ СЛОБЕ ПЕТИ ОКТОБАР ЈЕСЕН СТИЖЕ... ПОСЛЕ ИЗБОРА ПРОСВЕТНЕ ПРОМЕНАДЕ СТРАТЕШКИ БАНКРОТ ОРУЖЈЕ ЈЕДНА ДРЖАВА, ЈЕДАН ВОЂА ВЕЛИКЕ И МАЛЕ СТВАРИ МУСЛИМАНИ ПОЛИТИЧКА ВОЉА ВОЈСКА И НАРОД БЕЛА КУГА СРБИ И ЛЕГИОНАРИ ШТРАЈКАЧИ И ВЛАДА УМЕТНИЦИ И ТРАНЗИЦИЈА РАСПРОДАЈА СРБИЈЕ 314

127 129 131 133 135 137 139 141 143 145 147 149 151 153 155 157 159 161 163 165 167 169 171 173 175 177 179 181 183 185 187 189 191 193

ДРЖАВНА ПРОСТИТУЦИЈА ШТА ЈЕ СРБИЈА? ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА БУЏЕТ ИЛИ ЏЕП ДИПЛОМЕ ЗА ПОЛТРОНЕ ЖАНДАРМИ И ЛОПОВИ ЛИЦЕ И ЊЕГОВ ОДРАЗ БИТКА ЗА КОВНИЦУ НОВЦА МИЛУТИНОВИЋ И БОБЕТКО БИЛА ЈЕ НОВА ГОДИНА УБИСТВО УЗ КАФИЦУ! РАДНИЦИ И ХУМАНИТАРЦИ ДВА ЛОША... ЗИМСКА ИДИЛА БИВШИ И САДАШЊИ РУДАРИ БОРА ШТРАЈКУЈУ СВЕТИ САВА ЗБОГОМ, ЈУГОСЛАВИЈО! КОД ДРЖАВЕ БЕЗ ДРЖАВЕ ПОСЛАНИЦИ – ШТЕТОЧИНЕ ПОНОВО ТЕРОРИСТИ КО РАСТУРА СРБИЈУ ПРЕДСЕДНИЦИ – ПИОНИ ФЛАША АЛБАНСКОГ КОЊАКА ПОЛИЦИЈСКЕ БАЈАЛИЦЕ РАСПРОДАЈА ТУЂЕ ИМОВИНЕ ПОСЛАНИЧКА БЕРЗА БРАК ИЗ ИНТЕРЕСА СРПСКА „МОДЕРНИЗАЦИЈА“ БЕЛИЦА ТАМЊАНИКА СРБИ И ЋИРИЛИЦА ТРАНЗИЦИЈА И ДИЈАСПОРА НИЧИЈЕ ФАРМЕ 315

195 197 199 201 203 205 207 209 211 213 215 217 219 221 223 225 227 229 231 233 235 237 239 241 243 244 246 248 250 252 253 255 257 259

УЧИ ШКОЛУ ДА – РАДИШ ЈУБИЛЕЈ ЈАГОДИНСКЕ ДЕПОНИЈЕ МЕК ДОНАЛД ПРИВАТИЗАЦИЈА СТРУЈА БИЗНИС САВЕТ ЕВРОПЕ КОРУПЦИЈА ДВОГЛАВИ ОРАО ПРВИ МАЈ НАГРАДА СРПСКИ ВРУЋИ КРОМПИРИ РУДАРИ НАПУЉСКА ВЕЗА ДЕДА И УНУК ХЛЕБ И МЛЕКО ГУВЕРНЕР ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА ЛЕГАЛИЗАЦИЈА БРОД И ЈЕЗЕРО КОНФЛИКТ ИНТЕРЕСА ИЛИНДЕН И АСНОМ ЦИГАРЕТЕ КОСМЕТ – ОГЛЕДАЛО СРБИЈЕ СТАНОВИ ВЕЛИКЕ АФЕРЕ И МАЛИ СТАНДАРД УПОЗОРЕЊЕ ИЗ РУМУНИЈЕ О ПИСЦУ

316

260 262 264 266 268 269 271 272 274 276 278 279 281 283 285 287 289 291 293 295 297 299 301 303 305 306 308 310