34973 LEKSIKON ISTORIJE PEDAGOGIJE SRPSKOG NARODA

АР­ХИ­ТЕК­ТОН­СКИ ФА­КУЛ­ТЕТ у Бео­гра­ду

А

цен­тра (1978); Стан­ко­вић Љу­б о­мир – згра­да Елек­трон­ског фа­к ул­те­та у Ни­шу (1978); Сте­ф а­но­вић Ђор­ђе – При­р од­ но‑ма­те­ма­тич­ки фа­к ул­тет на Сту­дент­ском тр­г у (1954), шко­ла у Ла­за­рев­цу (пре 1960); Стој­ков Бог­дан – гим­на­зи­ја у Љи­гу (1964); Та­на­зе­вић Бран­ко – фа­са­да згра­де Ми­ни­ стар­ства про­све­те на Те­ра­зи­ја­ма (1912), Тех­нич­ки фа­к ул­тет (1925); Тврт­ко­вић Вла­ ди­мир – деч­је ја­сле и вр­тић у Ва­ље­ву (1974), деч­је ја­сле и вр­тић у Вр­њач­кој Ба­ њи (1977), Дом за де­цу без ро­ди­те­ља и вр­ тић у Ба­њи Ко­ви­ља­чи (1976), Деч­је од­ма­ ра­ли­ште Цр­ве­ног кр­ста у Ба­о­ши­ћу (1982); То­мић Ре­на­та – основ­на шко­ла у се­лу Га­ зда­р е код Ле­сков­ца (1988); Трич­ко­вић Ми­ли­во­је – основ­на шко­ла на Ка­ра­бур­ми, Дом за не­збри­ну­т у де­цу на Се­вер­ном бу­ ле­ва­ру, основ­на шко­ла на Де­ди­њу; Ћир­ко­ вић Ве­ра – Хе­миј­ско‑тех­но­ло­шка сред­ња шко­ла (1954), основ­на шко­ла на Бу­ле­ва­ру ЈНА (1949), основ­на шко­ла „Све­ти Са­ва” у Мар­ша­ла Тол­бу­хи­на (1957); Ћо­сић Бог­дан – ре­кон­с трук­ци­ја Пи­о­нир­ског гра­да у Бео­гра­ду (1974), Деч­је од­ма­ра­ли­ште у Јел­ си, на Хва­ру (1972); Хар­каи Имре – об­да­ ни­ште „Бам­би” у Бач­кој То­по­ли (1990); Цвет­ко­вић Бо­жи­дар – Ви­ша шко­ла за обра­зо­ва­ње рад­ни­ка (1975); Ча­нак Ми­ха­ и­ло – основ­на шко­ла у бло­к у 21 (1960); Шер­цер Ни­ко­ла – основ­на шко­ла „Вожд Ка­ра­ђор­ђе” у ули­ци Јо­ве Или­ћа (1954); Ште­рић Ми­ли­ца – ком­би­но­ва­на уста­но­ва „Ка­ра­ђор­ђе­во бр­до” у Сме­де­ре­ву (1979). Не­ки од на­ве­де­них обје­ка­та да­ти су са­ мо у про­јек­ти­ма, али се сма­тра­ју зна­чај­ним ар­хи­тек­тон­ским де­лом. На­зив ме­ста смо на­во­ди­ли са­мо за оне ван Бео­гра­да, а сва­ ки аутор је на­ве­ден у слу­ча­је­ви­ма тим­ског про­јек­то­ва­ња и ра­да. Ви­ди: Б. Бо­шко­вић, Ар­хи­тек­ту­ра сред­њег ве­ка, Бео­град, 1976; А. Де­ро­ко, Спо­ме­ни­ци ар­хи­тек­ту­ре 9–18. ве­ка у Ју­го­сла­ви­ји, Бео­град, 1964; ▶згра­де, школ­ске; ▶Ар­хи­тек­тон­ски фа­кул­тет у Бео­гра­ду.

АР­ХИ­ТЕК­ТОН­СКИ ФА­К УЛ­ТЕТ у Бео­гра­ду –

Још у Ли­це­ју, у пре­да­ва­њи­ма про­фе­со­ра Ата­на­си­ја Ни­ко­ли­ћа на­и­ла­зи­мо на „на­ чер­та­ни­је” и „зе­мље­ме­ри­ја”. Ре­фор­мом из 1841. уве­де­на је на­ста­ва „гра­ђан­ске ар­хи­ тек­т у­ре” (Си­ме­он При­ца). На „је­ста­стве­ но‑тех­ни­че­ском оде­ље­њу” 1853. пре­да­је ар­хи­тек­та Фи­лип Хри­с то­вић. Еми­ли­јан Јо­си­мо­вић зна­чај­но уна­пре­ђу­је ову на­ста­ ву, ма­да је реч о „по­моћ­ном пред­ме­т у” и 1860. об­ја­вљу­је књи­гу Гра­ђан­ска ар­хи­тек­ ту­ра и гра­ђе­ње пу­те­ва. На сту­ди­је ар­хи­ тек­т у­ре у ино­стран­ство се упу­ћу­ју др­жав­ ни пи­том­ци Ко­ста Шре­пло­вић, Ми­хај­ло Вал­тро­вић и Дра­г у­тин Ми­лу­ти­но­вић. Ра­ ни­је, 1846. осно­ва­на је „ин­џи­нир­ска шко­

20 b

ла”, чи­ји су уче­ни­ци би­ли ар­хи­тек­те Ни­ ко­ла Јо­ва­но­вић и Јо­ван Ри­стић. Тех­нич­ки фа­к ул­тет је осно­ван 1863. (ка­да и Ве­ли­ка шко­ла), а постојали су ка­би­не­ти за ар­хи­ тек­т у­ру, на­црт­ну ге­о­ме­три­ју и за цр­та­ње. Од 1897. по­с то­је три од­се­ка: гра­ђе­вин­ ско‑ин­же­њер­ски, ар­хи­тек­тон­ски и ма­ шин­ско‑тех­нич­ки. Осни­ва­њем Уни­вер­зи­ те­та у Бео­гра­ду 1905. фор­ми­ран је и од­сек за ар­хи­тек­те. Као по­себ­на уста­но­ва, ар­хи­ тек­тон­ски фа­к ул­тет се по­ја­вљу­је 1948. у окви­ру Тех­нич­ке ве­ли­ке шко­ле. Пред крај 19. ве­ка, но­ви им­пулс овој на­с та­ви да­је Ми­ха­и­ло Вал­тро­вић (пи­то­мац у Кар­лс­ру­еу), ко­ји ће се ка­сни­је ви­ше окре­ну­ти про­бле­ ми­ма исто­ри­је умет­но­сти у обла­сти гра­ ди­тељ­ства. У овој обла­сти но­во осве­же­ње је 1927. до­нео и до­ла­зак мла­дог Алек­сан­ дра Де­ро­ка. Ви­ди: Ар­хи­тек­тон­ски фа­кул­ тет Уни­вер­зи­те­та у Бео­гра­ду 1948–1995, Бео­град, 1996; ▶ар­хи­тек­те и не­и­ма­ри, школ­ски; ▶згра­де, школ­ске.

АР­ЧИЋ, МИ­ЛАН ДА­СКАЛ (1885–1936) – учи­

тељ и сли­кар. Ра­дио је као се­о­ски учи­тељ и про­фе­сор цр­та­ња. Умет­нич­ки се шко­ло­ вао у Бе­чу, Мин­хе­ну, Пе­тро­гра­ду, Мо­скви, Па­ри­зу, Ри­му и Пра­гу. По­ред сли­ка, ра­дио је ка­ри­ка­т у­ре и илу­стра­ци­је; ▶цр­та­ње; ▶да­ скал/ди­да­скал.

АР­ШИ­НОВ, ПА­ВЛЕ (1855–1930) – пи­то­мац

Те­ке­ли­ја­ну­ма; слу­шао је по­ред при­род­них на­у­ка, пе­да­го­ги­ју са фи­ло­зо­фи­јом. Го­ди­не 1882. пре­ла­зи у Ср­би­ју где је гим­на­зиј­ски про­фе­сор и ди­рек­тор (Кра­г у­је­вац, Ниш, Бео­град, Ле­ско­вац, Ве­ли­ко Гра­ди­ште). У За­гре­бу је јед­но вре­ме ра­дио на по­кре­та­ њу дру­штва „При­вред­ник” и Са­ве­за срп­ ских зе­мљо­рад­нич­ких за­дру­га (1897). Био је и уред­ник ли­ста „При­вред­ник”, а са­ра­ ђи­вао је и у мно­гим дру­гим ли­сто­ви­ма. На­пи­сао је: Уму и ср­цу, по­у­ке за на­род­но про­све­ћи­ва­ње, 1–3, Но­ви Сад, 1906. и Ка­ ко су нас не­кад шко­ло­ва­ли у Ба­на­ту, Бео­ град, 1926; ▶Те­ке­ли­ја­нум.

АСЕ­СОР – на­зив за про­фе­со­ра сред­ње шко­

ле (Не­мач­ка), ко­ји је про­шао две го­ди­не при­прав­нич­ког ста­жа (▶ре­фе­рен­дар) и по­ ло­жио пе­да­го­шки или про­фе­сор­ски ис­пит. По­сле две го­ди­не од сти­ца­ња асе­сор­ског зва­ња, про­фе­сор је мо­гао да на­пре­ду­је и до­би­је ти­т у­лу „школ­ског са­вет­ни­ка” (Stu­ di­en­rat). У Ср­би­ји је ре­фе­рен­дар од­го­ва­ рао ▶су­плен­ту, тј. при­прав­ни­к у; ▶аби­ту­ри­јент; ▶ава­џа­мент; ▶плат­ни раз­ре­ди; ▶учи­тељ­ски ис­пит; ▶про­фе­сор­ски ис­пит.

АСКЕ­Т И­К А – део фи­ло­зо­фи­је, од­но­сно прак­тич­не ▶аре­то­ло­ги­је (ети­ка и аске­ти­ка),

ко­ја „пут к до­бро­де­те­љи” ви­ди у „при­зна­ њу гре­ха, сти­ду и ка­ја­њу” и стал­ној на­ме­ ри ка по­бољ­ша­ва­њу и вр­ли­ни. Овај на­зив ко­ри­сти М. Х. Ри­стић, аутор де­ла Си­стем це­ло­куп­не фи­ло­со­фи­је, Кар­лов­ци, 1858; ▶бо­го­с лов­ски пред­ме­ти.

АСПИ­РАНТ – осо­ба ко­ја не­че­му те­жи, ко­ја

се так­ми­чи за не­ки по­ло­жај, уло­г у, ме­сто; озна­ка и за чи­нов­нич­ког при­прав­ни­ка ко­ га тек оче­к у­је чи­нов­нич­ка ка­ри­је­ра; ▶асе­ сор; ▶аби­ту­ри­јент; ▶су­плент; ▶ре­фе­рен­дар; ▶ма­ ту­ра; ▶ма­с тер; ▶ма­ги­с тар; ▶док­тор; ▶ди­плом­ски; ▶ха­би­ли­та­ци­ја.

АСУР­ЧЕ, ђач­ко – У вре­ме ка­да је учи­те­

ље­ва­ње би­ло за­нат и пре осни­ва­ња пр­вих др­жав­них шко­ла, да­кле, пре 1860. у Ма­ке­ до­ни­ји, ка­ко опи­су­је Ду­шан Не­дељ­ко­вић (Учи­те­ље­ва­ње као за­нат, Ско­пље, 1934) на ме­сти­ма где је „да­скал” учио ђа­ке, ни­је би­ло ни­ка­квог по­себ­ног ин­вен­та­ра: „Пре не­го што ће де­ца да у шко­лу по­ђу, сва­ ка мај­ка је ис­пле­ла од ро­го­зи јед­но ма­ло асур­че на ко­ме ће јој де­те у шко­ли се­де­ ти... Да­скал је сре­ди­ном учи­о­ни­це за­гра­ дио на по­ду уским да­ска­ма је­дан пра­во­ у­га­о­ни про­стор и у њ на­с уо сит­на пе­ска по ко­ме ће де­ца учи­ти се пи­са­њу. Доц­ни­је се ово за­ме­ни­ло на­ро­чи­тим ду­гим сто­лом („гу­ле­ма ма­са”) на чи­јој по­вр­ши­ни је био за­гра­ђен слој пе­ска”; ▶пе­соч. Сам учи­тељ је се­део на сто­ли­ци тро­но­шки. Ови пу­т у­ју­ ћи „учи­те­љи под уго­во­ром”, по­сто­ја­ли су у овим кра­је­ви­ма све до 1892. На Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји су се за се­де­ ње уче­ни­ка ко­ри­сти­ле и „по­сте­ки­је” – су­ ве ов­чи­је ко­же. Де­таљ­ни­је: Ј. Ре­џе­па­гић, Школ­ство и про­све­та на Ко­со­ву од кра­ ја 18. сто­ле­ћа до 1918. го­ди­не, При­шти­на, 1974; ▶тро­но­шка; ▶клу­па; ▶ска­ми­ја; ▶ка­те­дра.

АТА­НА­СИ­ЈЕ, ар­хи­ман­дрит ми­ле­шев­ски –

жи­вео је у 17. ве­к у, а ње­го­ва бри­га о ма­ на­с ти­ру и ве­за на­ро­да са оста­лим сло­ вен­ским на­ро­ди­ма би­ла је успе­шна. Три пу­та је пу­то­вао у Ру­си­ју: пр­ви пут (1627) при­мио га је цар, до­био је ве­ли­к у нов­ча­ну по­моћ и цар­ску гра­ма­т у, а тре­ће пу­то­ва­ ње (1638) зна­чај­но је, јер је, по­ред оста­лог, до­нео и књи­га у вред­но­сти од пре­ко осам ру­ба­ља; ▶гра­ма­та.

АТА­НА­СИ­ЈЕ СР­БИН, да­скал – је­дан од зна­

ме­ни­ти­јих учи­те­ља из дру­ге по­ло­ви­не 17. ве­ка. Био је ак­тив­ни уче­сник исто­риј­ских до­га­ђа­ја од се­о­бе Ср­ба 1690. до дру­ге оп­ са­де Бе­ча. Де­ло­вао је у ма­на­сти­ри­ма Св. Тро­ји­це у Бра­ни­че­ву и у Ра­ва­ни­ци, био учи­тељ у Ко­мо­ра­ну, а по­себ­но је зна­ча­јан ње­гов бо­ра­вак у Ру­си­ји ка­да је на­пи­сао из­