2.2. Članak B - 263
lo kojoj starosnoj grupi. Potpunije bi trebalo usvojiti principe opservacionog učenja (cognitive apperenticeship). Učenici se „penju“ do sledećeg nivoa uz podršku nastavnika, koji sami dobijaju podršku neophodnim neformalnim putevima i podsticajima. 3. Trebalo bi posvetiti pažnju stavovima koje mladi ljudi imaju o mozgu i sposobnostima. Mnogimladi verujuda su inteligencija i sposobnosti fiksirani i nepromenjivi. Dvek i Leget (Dweck and Legget, 1988) pokazali su da mladi koji imaju ove stavove o nepromenjivosti inteligencije („entity attitudes) ve rovatnije imajuciljeve kojiobuhvataju pozitivnu komparaciju sa drugima, dok oni koji imaju stavove o kumulativnom stvaranju inteligencije („incremental attitudes) uglavnom sebi postavljaju ciljeve povezane sa sopstvenim napret kom u ovladavanju nekim sadržajem ili zadacima. Oni mladi ljudi koji imaju teorije o fiksiranim sposobnostima i inteligenciji uglavnom smanjuju količinu vremena koje ulažu u školski rad,verujući da susposobnosti urođenei izbega vajući one aktivnosti u kojima misle da nisu dobri. Oni ulažu malo napora u oblasti u kojima su slabiji i prihvatajuda kada se kaže da je neko „dobar/a u nečemu“ znači da ne mora oko toga uopšte da se trudi (Hallam, 2005). 4. Razvrstavanje ljudi u određene tipove učenika ili prema određenim stilovima učenja pre će ograničiti nego poboljšati učenje. Kofildov (Coffield, 2004) rad na stilovima učenja ukazao je na značajne nedostatke u rezultati ma koji su osnova mnogih modela koji se danas koriste i naglasio je opasnosti nekritičke primene tih modela. 5. Prethodnoučenje trebalo bi progresivno dase izgrađuje,da podstakne i kanališe razvoj kompetencija i visokestručnosti. Trenutna organizacija škol ovanja u mnogim obrazovnimsistemima ne ispunjava efikasno ovaj zadatak, većnaprotiv uvodi prekide u fazama adolescencijekoje mogu ugroziti napre daku učenju. 6. Adolescenti bi trebalo da nastave da razvijaju niz perspektiva stečenih iskustvom i različitim tipovima učenja kako bi se unapredile njihove sposo bnosti rešavanja problema idonošenja odluka.Ovo važi i za poznu adolesce nciju i za ranu odraslost. Širina bi trebalo da ideruku pod rukusa mogućnosti ma za veoma fokusirane aktivnosti koje omogućavaju i podstiču „protok“. Podrška ovom tipu učenja trebalo bi da se proširi i na treću deceniju života svih mladih ljudi, ne samo onih koji su ušli u visoko obrazovanje, već i onih koji supočeli darade. 7. Veći značaj trebalo bi dati vanškolskim i vannastavnim aktivnostima. Osećaj „protoka“ i ushićenja učenjem danas mladi sve više dobijaju izvan formalnih konteksta učenja i mladikoji „ne uspeju“u školi mogu, i tose često dešava, razviti identitete i steći odobravanje vršnjaka u nekonvencionalnim aktivnostima koje donose ovo iskustvo i radost učenja. Od ključnog značaja Razumeti mozak: Rođenje nauke o učenju