Песме Бранка Радичевића
Аутор Марија Гопић
Наставни пројекат Моја прва књига
Песме Бранка Радичевића Уредник антологије
Марија Гопић ученица II 1 Техничке школе за дизајн коже
Увод
„Моја прва књига“ је наставни пројекат ученика Техничке школе за дизајн коже из Београда, у сарадњи са наставницом Бранијетом Конџуловић, професором српског језика и књижевности. Циљ пројекта је интегрисање и примена више различитих знања и вештина које су ученици стекли током прве две године школовања. Уређујући своју прву књигу, ученици примењују своје знање о одликама романтичарске поезије (што је примарни задатак овог наставног пројекта), приказују умеће изражавања својих импресија о књижевном делу, усавршавају писменост, развијају информатичку писменост и демонстрирају своја умећа из подручја дизајна. Нашавши се у улози уредника једне песничке антологије, ученик самостално бира песника и песме које ће представити, образлаже свој избор и у кратким приказима песама указује на карактеристике романтичарске поезије које је у њима препознао. На тај начин освајамо виши ниво учења – примену усвојеног знања.
ПРЕДГОВОР Бранко Радичевић је рођен 28. марта 1824. године у Славонском Броду, у данашњој Хрватској. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велики утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија ,,Ђачки растанак”, поема у којој изражава своју жељу да ту буде сахрањен. Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био је најзначајнији пеник српског романтизма. Бранко Радичевић је био следбеник Вука Караџића. Писао је љубавне и родољубиве песме, а када се разболео почео је да пише тужне песме. Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени Вуков превод Новог Завета, Даничићев ,,Рат за српски језик и правопис” и Његошев ,,Горски вијенац”, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе. Преминуо је 1. јула 1853. године. Његова познатија дела су: „Ђачки растанак“, „Гојко“, „Пут“, „Кад младијах умрети“, „Девојка на студенцу“(посвећена Мини Караџић). Збирке песама: Песме I (1847) Песме II (1851) Песме III (1862)
ЂАЧКИ РАСТАНАК (одломци)
.................................. Ој, Карловци, место моје драго! К'о детенце дошао сам амо; Игра беше једино ми благо; Слатко звах ја мед и смокву само. Дете мало - голуждраво тиче Дође тиче, па се ту навиче; Овде, овде, где криоце мало Први пут се сретно огледало; Из почетка, од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака! Под небо се диг'о птић и сада; Ал' весео није к'о некада! Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с' чине до толико друга, До толико успомена свети', С кима дане прелепо пробави, Па их сада мора да остави. Тешко му се, тешко раставити;
Али шта ће, када мора бити! За њих срце њему младо туче, Али нешто на далеко вуче... .............. Виногради, збогом умиљати, Збогом грожђе, - нећу те ја брати! Ао, бербо, тебе жалим клету! Та шта лепше од тебе на свету? Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео? Ао, браћо, амо у то доба, Дођи, види, чуј, па хајд' у гроба! Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало; Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују Јоште мало - ето винограда. Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле час горе; Момци кликћу, а песме се оре: "Живо, живо!" један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с'не мори. Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке! Та тек што се свирац чује Већ у колу с' подскакује. Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира; "Ситно, брате, ијујују!" Момци чили подвикују; "Свирац свира, не да мира, А још више девојчице, Њине очи и ножице! Деде, брате, ијујуј, Де, поскочи, не лудуј! Ко би јако момак био, Па се не би помамио! Ао, селе босонога, Зла ти маја до зла Бога Не дала ти чарапица, Ни лаганих папучица, Да учиниш клепа клапа За тобоме, душо, скапа'! Охо, селе вита стаса, Држ' се браћи око паса! Коловођа коло вија, Коло лети, зној пробија Ал' у твоји' недри туде Окле снега до две груде?
Чудо, селе, дивно чудо, Ала бих се млађан груд'о!"... Коло, коло, наша дика, Пушка пуца, цика, цика, Па све тако, пуцај, бери, Певај, играј, до вечери. А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да; Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: "Коловођо, злато моје!"... Па у крчму, те до зоре, Коло игра, песме с' оре; А у зору с' зајухуче, Удри опет ка' и јуче. Збогом песме, збогом коло, Збогом момци наоколо, Збогом кито мома млади', Збогом грожђе, збогом виногради! ….........................
Поглед на Дунав са Фрушке горе
АНАЛИЗА ОДЛОМАКА У песми ,,Ђачки растанак”, песник говори о свом детињству и младићком добу које је провео у Сремским Карловцима, о виноградима, свом друштву и о лепоти фрушкогорске природе. У првом одломку песник говори о љубави према завичају и детињству. Као мали дошао у Сремске Карловце, где је безбрижно одрастао. Док је био дете игра му је била једина брига и богатство. На упечатљив начин описује радост али и тугу одрастања. Пореди себе са малом птицом која се навикла на своје гнездо, (метафора за родитељски дом и заштићеност), а временом учи да лети (да сазрева и одраста) и полако одлази ка небу (у свет који представља слободу, бескрај али и неизвесност). Птица је полетела ка небу као што и млад човек оде из свог дома, али и једном и другом је тешко што оставља свој дом. За Бранка је то прелепа природа Фрушке горе и топлина Сремских Карловаца. Ма колико растанци били тешки они су неизбежни ако човек жели да се развија и напредује. Иза свега остају лепа сећања. У другом одломку песник говори о фрушкогорским виноградима и берби грожђа као најлепшем догађају у години. Са тугом се опрашта од винограда и грожђа и говори како га више неће он брати. У овом делу песме видљиви су елегични (тужни) тонови. Песник као да предосећа не само да се неће вратити дани младости него да више никада неће учествовати у овако срећним догађајима. Говори да ко није видео те винограде као да ништа није ни видео, зато што нема ништа лепше од њих на овоме свету. Ритам у овом делу песме је брз и променљив као да жели да дочара ужурбаност, рад вредних момака и девојака, радост, опијеност вином. Та променљивост у стиховима је карактеристична за поезију романтизма (разбијеност форме). Песник описује како су у зору сви устајали и заједно журили ка виногрдима у бербу, срећни и распевани. Описао је лепоту рада, младости, младалачких шала. Рад смењује песма и игра и скоро да нико не примети како све брзо прође. Песма је препуна реторских питања, апострофа, екскламација, ономатопеја и сва је у повишеном расположењу. У њој има и елемената народне поезије, а то је такође карактеристика нашег романтизма. Осећања у овој песми су различита и променљива. Безбрижност (на почетку песник говори о томе како је био безбрижан као дете и ничега се није бојао), нежност и доброта (говори како му је детињство било пуно нежности и доброте јер су га окруживали људи пуни љубави), носталгија (туга за својим завичајем), радост (у опису бербе, песме и игре), а на крају опет туга због растанка. „Ђачки растанак“ је прва поема која се појавила у нашој књижевности и тако је Бранко Радичевић у српску књижевност увео једну сасвим нову књижевну врсту која је настала у епохи романтизма.
ПУТ (одломци) ........................... Црна Горо, поносито стење, Круне српске ти драго камење, Успомено пребелога данка, Ког се сећа Србин кано санка! Када гледнем твоје стене дивне Срце младо у менека живне, Јера овде послије Косова Сунце српско грануло изнова, Очистила с' она веља брука што окаља Србина са Вука . Кад је оно српском орлу крила На Косову срећа саломила, На ови је камен се врлетан Одонуда довукао сјетан, Па је овде крила обадвоја Близу неба излечио своја, Са неба и росом заливао, Муњом витом крила завијао, Повратио здравље и весеље, Па удрио у бојеве веље, — Ох бојева донде невиђени! Ох кланаца крвљу обливени! .............................
............................... Београде, мој бели лабуде, Ал' се јадан мени видиш туде, А крај тебе до две воде ладне Чине ми се ко да плачу јадне, Не прскају т' поносне зидине Као од пре од веље милине, Већ се ето мимо тебе журе Да што пре те јаднога прејуре, Да не гледе твоје луде муке, Твојих јада, твоје веље бруке. .......................... Де је тебе она Србадија Пред којоме дркта Турадија, Де огњани онизи синови, Де су твоји сиви соколови?
АНАЛИЗА ОДЛОМАКА У одломцима које сам изабрала из Бранкове сатиричне песме „Пут“ супротстављене су две слике супротне по свом значењу. Ова поема (књижевна врста типична за романтизам) може бити и сатирична и описна и патриотска јер помало личи на путопис у којем се осим описивања предела изражава и песниково мишљење, критички став и осећање. У романтизму су песници често користили описе пејзажа да изразе своје расположење и емоције. Изабрани одломци дочаравају неописиву лепоту Црне Горе и Београда, које песник сматра веома важним за српски народ и историју. У одломку који описује Црну Гору песник ствара слику њених поноситих стена. Стена је метафора за снагу, издржљивост, неосвојивост. Црну Гору песник представља као симбол слободе и отпора према ропству. Сећање на историју и славну прошлост је такође романтичарски мотив. Песник не може, а да се не сети Косова, српског страдања и издаје Вука Бранковића, док гледа поноситу и слободну Црну Гору. Тај лепи призор му делује као утеха и нада да ће једном све српске земље бити слободне. У одломку о Београду, представљена слика је у контрасту са сликом Црне Горе, али не по својој лепоти већ по мислима која изазива код песника. Песник пореди Београд са белим лабудом, дочаравајући његову чистоту, раскош и јединственост. Али у контрасту са овом сликом су две реке које као да плачу гледајући га. Оне оплакују судбину овог лепог града и журе да што пре прођу поред њега, јер се стиде његовог вековног ропства. Песник се обраћа Београду (употребом апострофе и реторског питања) и пита га где су његови јунаци, сиви соколови (метафора и мотив из народне поезије) који ће га ослободити. Пошто је почетак 19. века био обележен Првим српским устанком и ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе, код свих српских песника из епохе романтизма, а посебно код Бранка Радичевића, били су веома чести историјски и патриотски мотиви.
Путник на уранку Tама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује. Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А путнику душа плану, Па закликта од милина:
„Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо штоно гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо што се сјајиш Пуна росе и травице — Доло, стадо, јањци драги, Вруло, цвеће мирисаво, Мили ветре, ветре благи, Ој изворе, здраво, здраво! Здраво и ти, момо, туди, Да дивна си, селе пуста, Оди амо, од' на груди, Да т' пољуби браца уста.“
АНАЛИЗА ПЕСМЕ „Путник на уранку“ је дескриптивна, али и прикривено и љубавна песма, јер говори о љубавној чежњи једног младића. Бранко Радичевић је дочарао атмосферу зоре и расположење једног младог путника чије су груди испуњене усхићењем због лепоте коју посматра. Песник описује тајновити предео који се назире из таме и у којем се још увек само чују звуци природе, жубор воде и кукурикање првих петлова. Он речима дочарава слику рађања дана и магију светлости која се појављује из таме. Тај тренутак је толико чаробан да је путник пожелео да запева од милине. У романтизму је природа била честа инспирација песника и често су њени описи служили да дочарају осећања и расположења. У овој песми појављује се песма у песми. Млади путник пева сунцу које је заменило таму, горама, птицама, ливади која сија пуна росе и травице, миришљавом цвећу, милом благом ветру и извору и јагањцима у даљини. Његова осећања су толико снажна да свему што га окружује мора лично да се обрати и упути му поздрав: „Ој изворе, здраво, здраво!“ (То расположење дочарава апострофама и екскламацијом.) Али сва та радост као да није упућена само природи, већ се односи и на чежњу за девојком којој је можда пошао у сусрет. Чак и ако та девојка не постоји, ако је младић само замишља, чежња за њом постоји, као и љубав коју је он спреман да јој да.
КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада, Зеленога више ја никада Видет нећу. Глава клону, лице потавнило, Боловање око ми попило, Рука ломна, тело измождено, А клеца ми слабачко колено: Дође доба да идем у гроба. Збогом, житку, мој прелепи санче, Збогом, зоро, збогом, бели данче, Збогом, свете, некадањи рају, Ја сад морам другом ићи крају. О да те тако ја не љубља жарко, Још би гледô твоје сунце јарко, Слушô грома, слушао олују, Чудио се твојему славују, Твојој реци и твоме извиру — Мог живота вир је на увиру! О песме моје, јадна сирочади, Децо мила моји лета млади, Тедо дугу да се са неба свучем, Дугом шарном да све вас обучем, Да накитим сјајнијем звездама, Да обасјам сунчаним лучама. Дуга била, па се изгубила, Звезде сјале, па су и пресјале, А сунашце оно огрејало — И оно је са неба ми пало. Све нестаде што вам дати справља, У траљама отац вас оставља. АНАЛИЗА ПЕСМЕ Елегија је била омиљена врста лирске песме у доба романтизма. Тај тужни тон присутан је у многим Бранковим песмама, али песма „Кад млидијах умрети“ је права елегија. И овде је блиско повезан опис природе са расположењем и осећањима песника. У средишту је мотив јесени, жуто лишће које опада и симболизује скору смрт природе. Али овде песник наговештава и своју смрт у стиху „Зеленога више ја никада видет нећу“. Слика јесени појачава унутрашње стање у души песника, његову тугу и жалост за животом. Песник изједначава слику јесени и младића који болује и зна да ће умрети. Користећи низ анафора (понављања речи „збогом“ на почетку стихова), и апострофа
(обраћање животу, зори, дану, свету...) песник постиже веома лични и исповедни тон и појачава осећање туге. Живот је за њега само неостварени сан. Пошто не може да се помири са смрћу он тражи разлоге за њен пребрзи долазак и помишља да би све било другачије да није толико много волео живот. Опраштајући се од живота песник највише жали за својим песмама, јер су оне њему биле као једина деца коју је створио (пошто је био превише млад да би се оженио). Своје песме назива јадном сирочади, за коју није успео да уради ништа од онога што је планирао. Оставља их у траљама (у бедном стању), а жело је да их узвиси до звезда (до славе), да их обуче у дугине боје (да у њих стави сво шаренило и разноврсност света) и да их обасја сунцем (да их сви виде и чују за њих). Дуга се изгубила, звезде су пресјале, сунце је са неба пало... Живот се прерано завршио. Девојка на студенцу Kад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!“ Ове речи — слатке стреле — Минуше ми груди беле, Скочи млада, њему стиго, Диго крчаг, руку диго, Рука дркта — крчаг доле — Оде на две — на три поле. Још од њега леже црепи, Али де је онај лепи? Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô!
Урош Предић насликао је „Девојку на студенцу“ инспирисан Бранковом песмом.
АНАЛИЗА ПЕСМЕ „Девојка на студенцу“ је љубавна песма испевана на романтичан, идиличан и духовот начин. Веома подсећа на српску народну лирику коју је Бранко волео, нарочито зато што је био пријатељ Вука Караџића. Основни мотив у песми је љубав на први поглед, а уз то и мотив завођења, момачког несташлука и девојачког стида, збуњености и невиности. Стреле су симбол љубави (Аморове стреле). Песма се завршава мотивом чежње и наде да ће се младић опет појавити, али носи у себи и шаљив тон (јер девојка би радо пустила да се сломи и други крчаг само да би још који пут видела момка у ког се заљубила).
У споменар Мини Караџић Певам дању, певам ноћу, Певам, селе, што год оћу: И што оћу, оно могу, Само једно још не могу: Да запевам гласовито, Гласовито, силовито, Да те дигнем са земљице, Да те метнем међ звездице. Кад си звезда, селе моја, Да си међу звездицама, Међу својим, селе моја, Милим сестрицама.
АНАЛИЗА ПЕСМЕ Познато је да је Бранко Радичевић био заљубљен у Мину Караџић, ћерку Вука Стефановића Караџића. Осим љубави према њој је осећао и неизмерно пријатељство и дивљење које је уочљиво и у стиховима ове песме. Међутим, мада јој се обраћа као сестри, у својим стиховима скрива бескрајну љубав која је толико велика да није у стању чак ни песмом да је изрази. Колико је та љубав велика говоре стихови у којима каже да, колико год певао, не може да запева толико силно, моћно и гласно колико она вреди и заслужује. Песник упоређује своју вољену са звездама (симболом вечне лепоте, савршенства, чежње) и зато и жели да испева песму која ће бити достојна њене вредности и лепоте.
САДРЖАЈ: 1. Увод 2. Предговор 3. Ђачки растанак 4. Пут 5. Путник на уранку 6. Кад млидијах умрети 7. На студенцу 8. У споменар Мини Караџић