Перси Биш Шели
Избор песама
Наставни пројекат Моја прва књига
Мала антологија песама Перси Биш Шели
Уредник антологије Душан Бадрљица ученик II1 Техничка школа за дизајн коже
Увод
"Моја прва књига" je наставни пројекат ученика Техничке школе за дизајн коже из Београда, у сарадњи са наставницом Бранијетом Конџуловић, професорком српског језика и књижевности. Циљ пројекта је интегрисање и примена више различитих знања и вештина које су ученици стекли током прве две године школовања. Уређујући своју прву књигу, ученици примењују своје знање о одликама романтичарске поезије (што је примарни задатак овог наставног пројекта), приказују умеће изражавања својих импресија о књижевном делу, усавршавају писменост, развијају информатичку писменост и демонстрирају своја умећа из подручја дизајна. Нашавши се у улози уредника једне песничке антологије, ученик самостално бира песника и песме које ће представити, образлаже свој избор и у кратким приказима песама указује на карактеристике романтичарске поезије које је у њима препознао. На тај начин освајамо виши ниво учења – примену усвојеног знања.
Перси Биш Шели
Перси Биш Шели (Percy Bysshe Shelley) је енглески песник. Родио се 4. августа 1792. у Филд Плејсу, аумро 8. августа 1822. у заливу Ла Специа(трагично је настрадао у мору, док је једрио у Италији). Био је веома немирне, осетљиве природе, па зато долази у сукоб са оцем аутократом, са школом (Итон, Оксфорд) и својим вршњацима. Занима се за књижевност, студира логику, чита књиге на француском језику. Воли енциклопедисте и отворено исповеда атеистичке ставове. Због брошуре "Нужност атеизма" (1811) био је искључен са факултета. Бунтовно је расположен, под утицајем енглеског филозофа Вилијама Голдвина, непријатеља »крваве власти« злата, Шели заговара идеје Француске револуције, друштво слободно од тирана, свет у коме неће бити ни поробљивача ни поробљених. Он је романтик, који уместо бога тражи свеобухватну »душу света«. Изразит је лиричар у чијем се делу огледа сукоб добра и зла. Шели је одлучан негатор традиције, конвенција, цркве, друштвених установа. Његов кратки живот испуњен је честим сеобама и неизбежним сукобима. 1818. године напустио је заувијек Енглеску и настанио се у Италији. Његова музикална поезија, пуна динамичких метафора, садржи слободну симболику чак и када је наизглед најдаља од друштвених дешавања.
Шеви Еј, здраво душе ведрине! Ти си од птице више, кад с неба, ил с висине, сипаш песама кише што ти се лако саме у срцу ускладише. Са земље хитро се дижеш ко пожар се разгараш, и увис далеко стижеш, плав бездан крилом параш, па певајући кружиш, кружећи песму ствараш. Кад сунце, што облак грли, с блеском на запад мине, читаво биће ти хрли, у гримиз који сине, ко бестелесна радост кад први пут се вине. Вечер се румена, рана, топи око твог лета; као у светлости дана звезда што небом шета невидљив си, ал пој твој стиже до нашег света, тај кликтај, бритак ко стреле сребрних метеора које се изгубе беле чим гране бела зора, па не види их човек, ал осетит их мора. Ти гласом надвладаш твојим тишину земље, зрака, ко месец зракама својим што свлада царство мрака кад усред ноћи мркле провали из облака. О, да л си ко ствари друге? Шта ти је најсличније? Чак ни из облака дуге капља канула није сјајна ко пљусак што је те твоје мелодије. Ко песник си што, у своје мисли скривен сјајне, безбрижним људима поје стихове величајне, па осећати почну немир и наде тајне; ко дева господског соја која на кули горе у ноћи недра своја
лечи од љубавне море свирком, слатком ко љубав, што плави њене дворе; ко свитац ти си од злата који, кад доља мири росом што ноћу се хвата, прозрачну светлост шири кроз траву што га штити да из ње не провири; ко ружа у жбуну своме коју су ветри свили па се у игрању томе до бесвести опили слатким мирисом њеним лопови тешкокрили. Звук пљуска што с премалећа сав травин расветли сој, бокоре роснога цвећа и друго на земљи тој ведро, блиставо, цвеће - твој је превазишо пој. Какве су радости силне у то срце ти стале? Земаљске песме умилне, што вино и љубав хвале, такав божански занос још никад нису знале. Певања победна разна ил хор што свадбу прати хвалисања су тек празна не могу уз тебе стати; недостаје им нешто, ал шта - тешко је знати. Где ли се напев твој роди? Ко ли му изворе знаде? У гори, пољу ил води? Ил ти га небо даде? Ил љубав твоје врсте? Зар ти не знаш за јаде? Та радост жарка и чедна не позна опадања: не тишти тебе ни једна бол мучних осећања: љубиш - ал не знаш тугу ситог љубавног стања.
Када ти будне ил снене мисли о смрти суде, за те су истине њене лепше но за нас људе, зато твој напев може ко кристал чист да буде. Док крај нас године теку, дух за нестварним жуди; осмех нам увек бол неку крије што тишти груди; најслађом песмом нашом највећа туга блуди. па и да можемо лако страх, мржњу да презремо, да смо се родили тако да сузе не проспемо, ипак не бисмо могли ту радост да стигнемо. Више нег свирка драга, ритма пуног милине, више од књишкога блага биле би те вештине песнику сваком, птицо, што гледаш тле с висине! Када би мени ти рекла пола радости своје складна би лудост потекла с обадве усне моје, и свет би мене слушо ко ја те песме твоје. -Анализа: Песма ,,Шеви'', је посвећена птици шеви. Песник завиди овој птици и каже да је то весео дух, а не обична птица. Пореди песника и шеву, али предност даје њој. Пита се одакле долази тај посебни дар, снага, ведрина и непресушна инспирација. Он верује да и шева и њена песма долазе са неба. По плавом небу разлеже се њен глас слободно и неухватљиво. Она пева заносно као што лети, па је песник који је прати погледом губи из вида, али и даље може да чује њену песму и осети радост. Њене песме су песме љубави и среће, песме пуне радости живота. Песник каже да нико не разуме шта је шева заиста. Птица је као песник скривена у свету својих мисли које мало ко може да разуме. Он тражи од птице да га научи својој вештини и радости како би као и она могао да задиви свет својом песмом.
Облак Носим у лету свом цвету ижеднелом кишу са мора плава; и лаку сену лишћу зелену кад у подне спава. Крило ми стреса росу с небеса на пупољке грана, док их мати њише грудима све тише, сунцем разиграна. Поља дотичем ја града бичем, белећ њим зелен крај, а кад се сморим, даждом га створим, смејућ се кроз грома сјај. С висине снег сејем, на брда вејем док борје стравно јечи; на узглављу белу ноћ спавам целу уз хук ветрових речи. Врх двора знана, мог вишњег стана, муња, мој водич бди, докле пода мном у бездану тамном урла гром спутан, зли. По тлу и води брод мој проводи водича рука журна; мамљеног страсним дусима власним с дна мора пурпурна; изнад потока, стења висока, језера дубоког, тражећ под реком ил стеном неком вољеног духа лог, док даждом бива, плавет прелива смех преко лица мог.
Хитра зора с очима метеора жар перја свог разгрне, седа на мене, док зраке снене зорњача небом трне; ко на руб стене кад одроњене, трус коју с врха збаци, орао слети за трен, полети, крила му злате зраци. Кад сутон свијен са мора пије љубав и чари сна, кад плашт гримизне вечери склизне са неба све до дна, крила подвијем, ко голуб спијем сред гнезда ваздушна. Девица обла тела од огња бела, месечином је звана, клизи ми згодом вунастим подом, ћувом поноћи гнана. И гдегод сјајне стопе јој тајне - анђели само их чују провале кров мог чадора тананог, ту звезде проблискују; смејем се мило, јер беже чило ко пчела злаћан рој, тад отвор распредам и кроза њ гледам река, језера слој, ко парчад мала неба, тлом пала са звезда неизброј. Престоље сунца славно овијем пламно, на месец бисер лијем, вулкане тама стере, звезде трепере, кад вијор стег мој вије. Од рта до рта попут растрта моста над морем бурним, штит непрозиран висим, кров миран, брда ми стубови тмурни. Славолук нежан, куд грем кроз снежан, олуј и блистај жара, ваздушне силе преда мном свиле дугу од безброј шара; њом боје веје небо, док смеје влажна се земља стара. Мезимче свода ја сам ког вода и земља сазда; лапим из пора жала и мора; мењам се, трајућ вазда. И после кише када се збрише са свода мрља свака, кад ваздух, сунце, граде врхунце плаветна дома лака,
смејем се тајно гробу свом вајном, па из пећина кише, ко дете рођен, дух ослобођен винем се, раку збришем.
-Анализа: Главни мотив ове песме је облак којем је песник , употребом персонификације, дао својства живог бића. Цела песма је један дугачки монолог облака. Он представља моћно биће у бескрају које делује бесмртно и као нешто анђеоско. Облак је овде посматран као главни елемент у природи који одржава све друге ствари у животу. Он снабдева земљу кишом, он даје снагу и зрелост плоду. Облак је баштован и мајка природних бића. Али такође, облак има и деструктивну и агресивну страну. Описујући природу, Шели јој приписује моћи и атрибуте бесмртних богова. Облак је једно од божанстава природе. У завршној строфи облак говори о свом пореклу. Он је чедо земље и воде, које се вечно мења, али не умире. Он стално умире, али се не боји смрти, јер зна да ће се у капима поново дићи у небо. Он је симбол сталног обнављања и негира смрт.
ОЗИМАНДИАС
Путника ја сам срео с далеких древних страна Који ми рече: Две камене крупне ноге Стоје у песку. Крај њих, напола затрпана, Почива глава лица смрсканог, чије строге Набране усне, хладна заповест где је здана, Говоре да беше добро вајару сва страст знана
што из тих беживотних ствари и даље сева, Длан што им ругаше се, срце што беше им храна: На постољу се мого овакав натпис брати: "Ја Озyмандиас сам именом, краљ краљева: Погледај моја дела, о Моћниче, и пати!" Ништа ту друго нема. Немо на сунцу бљеска Око тог силног трупла и у бескрај се прати Пространство голог пустог и разасутог песка. -Анализа: Тема ове песме је древна тајанствена статуа у пустињи. Романтичари су волели теме о далеким непознатим световима или старим културама. Писац говори како је срео путника који је је био у „старинској земљи“. Путник му описује огромну статуу коју је време нарушило и од свега су јој само ноге остале и лице које је покривено песком. То старо лице изгледа и мрко и љуто, вероватно зато што су људи допустили да га прекрије заборав. Испод статуе је путник открио постоље на којем је писало „Ја, Озyмандиас сам именом, краљ краљева: Погледај моја дела, о Моћниче, и пати!" Тај натпис треба да буде опомена моћницима. И он је био моћан и вероватно је мислио да је вечан, али рушевине у песку говоре да је све пролазно, а поготову моћ.
ТУГОВАНКА О свете, животе, о дани – Моји су кораци већ одбројани, Дрхте ми ноге које снажне бише – Кад ћете ми доћи опет насмејани? О, никад, никада више. Моје су ноћи и моји су дани Безрадосни, тешки, тугом умотани; Пролећа и лета, снегови и кише Бол у срцу буде, а живот раздрагани – О, никад, никада више.
Анализа: Као што и сам наслов каже ово је једна елегија или тугованка. Елегија је била омиљена књижевна врста у романтизму. Песма говори о пролазности живота са којом песник не може да се помири. Осећања која испуњавају песму су безнађе, туга, усамљеност, разочарење. Све су то романтичарски мотиви.
НЕВОЉА Тек две три речи изрекли смо били Случајно у вреви таштог света, И гле, какав жар већ осећам у свакој ми жили! Зашто ми се ум толико теби преда? Напољу већ свиће, дан стиже већ шумно, А ја још бдим, све више мир свој губим, Бацам се у ватри и шапћем безумно: „О како си драга, колико те љубим!''
-Анализа: Песма „Невоља“ говори о љубави на први поглед. Биле су довољне две-три обичне речи да делују као магија. Песник открива да ништа није као пре и збуњен је. Девојка коју је тек упознао не излази из његових мисли. Љубав му не да мира, хвата га грозница и просто не верује да је сав у њеној власти.
ПОСВЕЋЕНО
Та погледај ме - не криј очи своје нек љубављу се из мог ока хране; она је слика те лепоте твоје што к'о одблесак у мом уму гране. Та прозбори ми - твој је глас к'о јека из срца мога, па ми ухо чује да већ ме љубиш. К'о госпа си нека крај огледала што о себи снује, о своме лицу које у њем' гледа. Ја црпем живот док те оком пратим, а слатко то је. О, како си нежна кад жалиш мене што толико патим.
Анализа: Песма је посвећена некој стидљивој нежној девојци која нема храбрости да подели своја осећања са младићем који је воли. Он пати за својом драгом, жели да га она погледа, али она скреће поглед, мада јој је жао што он пати. Песма је испуњена мотивима љубави, чежње, женске лепоте, нежности и невиности. О љубави се пева на узвишен начин.