Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠEISTORIJU se spozna samo verovanje; tako ćemo biti navedeni da žalosno zaključimo kako ljudi čas veruju, čas ne veruju, kako ih se ne može jednostavnim zahtevom naterati da veruju u bilo kakvu ideologiju i da su, uostalom, sasvim u stanju da veruju u stvari koje su na planu verovanja međusobno kontradiktorne, iako se dobro slažu u praksi. Rimski je imperator mogao da odobri gladijatorske borbe i da istovre meno, iz humanističkih razloga, zabrani prinošenje ljudskih žrtava, a da narod ne protestuje; ova kon tradikcija ne postoji u slučaju vodiča stada, čija je praksa da životinjama daje ono što njihovi nagoni zahtevaju; kralj-otac izgledaće kontradiktorno na drugi način: nevaljaloj će deci odobriti gladijatore koje traže, a podle će zavodnike osuditi na smrt u najstrašnijim mukama. Koliko god reči da potrošimo, ideologija ne postoji, uprkos svetim tekstovima, i trebalo bi da resimo da više nikada ne upotrebljavamo tu reč. Ona čas označava apstrakciju, i to onda kada tre ba spoznati značenje prakse (u tom smo je smislu upravo upotrebili), a čas manje ili više knjiške re alnosti, političke doktrine, filozofije, samu religiju, što će reći diskurzivne prakse. U razmatranom primeru ideologija će imati značenje koje možemo 4
pripisati doktrini kralja-oca, onako kako je istoričari mogu objasniti polazeći od kraljevih dela: "S obzi rom na okolnosti", napisaće, "i s obzirom na to da je narod samo dete, treba ga braniti od njega samog i odvratiti ga primerenim kaznama od krvoločnih apetita i loših navika, ali tek pošto je javno ukoren i pošto mu je pokazano šta ga čeka". (Naravno da nije isključeno da je kralj, ako je imao smisla za humor i dara za izražavanje, i sam postao toga svestan, isto tako dobro kao i njegovi budući istoričari; ali ne radi se o tome). U istoj je epohi postojala jedna ide ologija, ali u drugom smislu reči, u smislu hrišćanske religije; i ona je osuđivala nevaljale misli, ali o tome je imala nešto drugačiju ideju: njoj su iskušenja puti izgledala opasnije od krvi gladijatora. Dugo smo ukidanje gladijatorskih borbi pri pisivali uticaju koji je hrišćanska doktrina imala na svest; to ukidanje je, zapravo, proisteklo iz preobražaja političke prakse koja je promenila značenje s obzirom na to da okolnosti "objektivno" više nisu ono što su bile 4 . Taj preobražaj ne prolazi kroz svest; ne moramo da uveravamo kralja da nar od jeste dete: on to i sam vidi; u svojoj duši i svesti on će samo odlučiti kako i kada da tetoši ili da kazni to dete. Jasno se vidi razlika između ideologije u
Naučne revolucije imaju svoje preteče. Pojam "ono što se samo po sebi podrazumeva " stidljivo je tu i tamo izvirivao iz fenomeno logije, a i na drugim mestima: Wölfflinovo delo Principesfondamentaux del'histoiredel'artizg\eda kao da unapred ostvaruje stranu 208. Arheologije znanja (Wölfflin 1952: 17, 261, 276). Po pitanju onoga-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva trebalo bi pratiti trag izrazä fraglos ili taken for granted kod Huserlovih socioloških učenika, kao što je Feliks Kaufman (Felix Kaufmann) (Grundprobleme der Lehre von der Strafrechtsschuld /Kaufmann 1929/), Alfred Sue (Schutz) (Phenomenology of the social world /Schutz 1967/), pa čak i kod Maksa Šelera (Max Scheler 1960:61). Ali fenomenologija nije mogla da ode dalje, manje z b o g Ego Cogito (jer je bila dovoljno tanana da poveruje kako razabira ono-što-se-samo-po-sebi-podrazumeva u gostoljubivim podsvesnim resama pojma Cogito), a više z b o g svog optimističkog racionalizma: kod Suca treba pročitati studije o društvenoj raspodeli znanja, reizdate u Collected Papers (Schutz 1975:14; Schutz 1976:120) i videćemo kako se zbog viška racionalizma može zaobići jedna divna tema.
227