Pol Ven: MIŠEL FUKO REVOLUCIONIŠE ISTORIJU da spozna sebe kao lava da bi se vladao kao lav; on samo mora da zna g d e mu je plen. Za lava je samo po sebi razumljivo da je lav, da ne zna da je lav; isto tako ni kralj koji tetoši narod ili usmerava tokove ne zna šta jeste. Oni su, nara vno, svesni onoga što čine, ne potpisuju dekrete u somnabulnom stanju; oni imaju "mentalitet" koji odgovara njihovim "materijalnim" činovima, štaviše, apsurdno je praviti razliku: kada se ponašamo na određeni način, nužno imamo odgovarajući men talitet; te dve stvari idu zajedno i ulaze u sastav prakse, baš kao i strah i drhtanje, radost i smeh do suza; predstave i iskazi ulaze u sastav prakse i zbog toga ideologija ne postoji osim za gospodina Omea, čuvenog materijalistu: za proizvodnju su potrebne mašine, potrebni su ljudi, potrebno je da ti ljudi budu svesni onoga što čine, a ne da dremaju, potrebno je da znaju za neka tehnička ili društvena pravila i potrebno je da imaju odgovarajući mental itet ili ideologiju, i sve to je jedna praksa. Samo što oni ne znaju šta ta praksa jeste: za njih se ona "sama po sebi podrazumeva", kao i za kralja ili za lava, koji ne znaju da su ono što jesu. Tačnije rečeno, oni ne znaju čak ni to da ne znaju (u tome je smisao reči "podrazumevati Se samo po sebi"), isto kao vozač automobila koji ne vidi da ne vidi ako se kiša pridruži mraku, jer onda on, ne samo da ne vidi ništa s onu stranu domašaja svojih farova, već pride ne raspoznaje više jasno ni krajnju granicu osvetljene zone tako da više ne vidi dokle vidi i ne vidi da vozi prebrzo za uslove na putu pred sobom. Čudno je, a i dostojno pažnje nekog filozofa, to što ljudi nisu u stanju da spoznaju svoja ograničenja,
svoju razređenost, da ne vide prazninu oko sebe, što su u stanju da svaki put poveruju kako se negde nalaze iz milion razloga. Možda je u tome smisao Ničeove ideje (ali ne laskam sebi da razumem ovog teškog mislioca) da je svest samo reaktivna. Kralj "voljom za moć" obavlja posao kralja: on aktuelizuje virtuelnosti svoje istorijske epohe, koje mu tu i tamo trasiraju praksu vođenja stada ili, ako se ukine Senat, tetošenja naroda, za njega se to samo po sebi podrazumeva, on čak ni ne sumnja da je tu zbog nečega, veruje da mu okolnosti iz dana u dan diktiraju kako da se ponaša; ne sumnja čak ni da bi okolnosti mogle biti drugačije. Ne zna za sopstvenu volju za moć, koju shvata kao postvarenu kroz prirodne objekte, svestan je samo svojih reakcija, što će reći da zna šta čini kada na događaje reaguje donošenjem odluka: ali ne zna da te odluke pred stavljaju obavljanje neke kraljevske prakse, isto kao kada lav odlučuje kao lav. Za Fukoa se metoda sastoji od shvatanja da stvari nisu ništa drugo do objektivizacije određenih praksi, čija određenja treba rasvetliti pošto ih svest ne poima. To rasvetljenje, kao napor da se vidi, pred stavlja jedno originalno, i čak privlačno iskustvo koje bismo iz zabave mogli nazvati "razređivanje". Proizvod ove misaone operacije jeste apstraktan i to sa razlogom: on nije slika na kojoj vidimo kraljeve, seljake, spomenike, on nije ni stečena ideja na koju je naša svest toliko naviknuta da joj više ne oseća apstraktnost. Ali, ono što je najkarakterističnije jeste trenutak u kojem se razređivanje proizvodi; ono ne dobija oblik, naprotiv: pre je neka vrsta otkidanja. Tre-
221