Didije Eribon: NESTRPLJIVOST SLOBODE tualnom životu i zabranjivao mu je da odgovara na zamerke onih koje nije prepoznavao kao sagovornike ili koje nije želeo da odobri kao sagovornike tako što će, naizgled, prihvatiti validnost ili vrednost njihovih pitanja. Danas bismo mogli pronaći ekviva lent ovakvog stava kod Deleza, Deride ili Burdijea, mislilaca koji su proizvod iste priče i koji često dele isti način življenja intelektualnog života. Postoji i treće objašnjenje, koje pripada istom korpusu kao i prethodno, i upućuje nas na svedočenje Pola Vena i Pola Rabinova: Fuko nije odgovorio Habermasu iz prostog razloga što ga njegove kritike, kao ni nje gov ukupan rad, nisu zanimale. Fuko je smatrao da jedan filozof, ili jedan istraživač, ima pravo da ne odgovara na probleme koje sam sebi ne postavlja i koji u njegovim očima nemaju nikakvog smisla. Na suprot tome, bio je veoma privržen ideji rasprave, a naročito ideji zajedničkog rada. Mogao je da odbaci ideju o sholastičkom dvoboju sa Habermasom o zamerkama koje je Kangulem krstio veoma tačnim izrazom "rutinske zamerke" 2 8 , a da istovremeno pot vrdi svoju sklonost ka raspravi. Ali postoji preduslov za svaki dijalog: poštovanje sagovornika, uzimanje u obzir onoga što on kaže. Intelektualna razmena je moguća kada postoji prihvatanje principa koji post avljaju granice uslovima postojanja te mogućnosti i uspostavljaju pravila igre. Najbolji Fukoov odgovor Habermasu možemo pronaći u jednom tekstu u ko jem on ne pominje Habermasovo ime, ali podseća na neophodnost moralizacije intelektualnog života. Radi se o jednoj raspravi sa Polom Rabinovim. Rabi
28
nov ga pita: "Zašto nikada niste učestvovali u po lemikama?" Fuko odgovara: "Volim rasprave, i kada mi se postave pitanja, nastojim da na njih odgovorim. Ali istina je da ne volim da se uključujem u polemike. Ako otvorim knjigu i vidim da autor optužuje neprijatelje za 'infantilno levičarenje', istog trenutka je zatvorim. (...) Insistiram na toj razlici kao nečem suštinskom: celokupan moral je u pitanju, kojeg zanima po traga za istinom i odnos prema drugome. (...) U ozbiljnoj igri pitanja i odgovora, u toku uzajam nog objašnjenja, prava svake osobe su u izvesnom smislu imanentna diskusiji. Ona zavise jedino od situacije dijaloga. (...) Polemičar, sa druge strane, postupa naoružan privilegijama koje unapred poseduje i nikada se neće složiti sa pitanjem. U principu, on poseduje prava koja ga ovlašćuju da vodi rat i da učini tu borbu pravednim poduh vatom; osoba sa kojom se sučeljava nije partner u potrazi sa istinom već protivnik, neprijatelj koji nije u pravu, koji je štetan, i čije samo postojanje pred stavlja pretnju"(Fuko 2005). Fuko dodaje da bi trebalo napisati istoriju polemike kako bi se razumelo kako se ona u istorijskom smislu izgradila prema tri modela: reli gioznom, pravnom i političkom. To su modeli koji danas prožimaju intelektualnu raspravu i koje Fuko odbacuje predlažući kodeks lepog ponašanja i konkretne, učinkovite moralnosti komunikacije,
Žorž Kangilem, govor na otvaranju kolokvija Foucault philosophe, Pariz, 9,10. i 11. januar 1988.Tekst ovog malog govora razlikuje
se od o n o g a koji je objavljen u uvodu za spise sa ovog kolokvija (Canguilhem 1989). Dao sam njegov odlomak u Michel Foucault (Eribon 1989:19).
203