Mičel Din: PITANJA PROSVEĆIVANJA renju u postizanju globalnog građanskog jedinstva kao"usmeravanog kontinuiranog procesa predsta vljanja kao sistema... onog što bi, u suprotnom, bila neplanirana konglomeracija ljudskih aktivnosti". Ovaj zadatak bi se ostvario praćenjem tog usmeravanja kod Grka, Rimljana, i istorije varvara u Evropi, i tako sve do današnjih dana, zajedno sa drugim poznatim istorijama, tako da "se može otkriti regulisan napredak u konstituciji država na našem kon tinentu" koji bi imao univerzalne implikacije za sve druge nacije. Kant objašnjava da njegov cilj nije da zameni empirijsku istoriju sa univerzalnom, već da samo želi da ostavi u nasleđe kasnijim generacija ma zabeležene različite doprinose, i štete načinjene cilju univerzalnog građanstva (Kant 1963: 25-26).
i
Ovaj ogled pruža nam široko značenje Kantove filozofije istorije, njegovih ideja kauzaliteta, teleo kada se ta logije, i optimizma upotrebanapretka čovečanstva slobode nije ono uzdigne do upotrebe kritičkog i praktičnog razuma. Prethodni esej u istom časopisu, ipak, ima sasvim drugačiji oblik odgovora na pitanje koje su postavili njegovi čitaoci "Šta je prosvećenje?" Ovaj odgovor je direktan, i ako nije u potpunosti istinit: "Prosvećenje je čovekovo oslobađanje od sopstvenog neizlečivog tutorstva. Tutorstvo je čovekova nesposobnost da iskoristi sopstveno razumevanje bez da bude vođen nekim drugim. Neizlečivo je ovo tutorstvo kada prouzrokuje laži, ne iz nedo statka razuma već iz nedostatka odluke i hrabros ti da se razum koristi bez vođenja drugim. Sapere aude! Imaj hrabrosti da koristiš sopstveni razum!-to je moto prosvećenja"(Kant 1963:3).
Slogan sapere aude, "usud i se da znaš", predstav lja, dakle, temelj Kantovog odgovora. Ovde se Kantov stav o granicama suprotstavlja onom što je prethodno naznačeno. Ovde prosvećenje prevazilazi granice. Sastoji se u prevazilaženju prepre ka, kao što su lenjost ili kukavičluk, koje vode do toga da se knjizi ostavlja da proizvede razumevan je, kao pastir koji vodi svest, i lekar koji odlučuje 0 dijeti. (Kant, da naznačimo, prikazuje podelu tri kritike na osnovu ovih primera). Prosvećenje je vrsta zrelosti. Ta zrelost se sastoji u odbacivanju "okova večnog tutorstva", otelovljenog u "statuti ma i formulama", i uzimanju "neizvesnog hrabrog skoka preko najmanjeg jarka" čak i kada neko nije navikao na tako slobodan pokret (Kant 1963: 3-4). Štaviše, ovo prosvećenje će uslediti ako i najmanja sloboda postoji, sloboda opšte upotrebe razuma, to jest sloboda intelektualca pred čitaocima. Ipak, bezuslovna, jer je opšta upotreba razuma zasenjena ličnim ograničenjima, ograničenjima sopstvene upotrebe razuma u građanskoj pošti ili kancelariji. Čak i kada je najviše entuzijasta kod slobodne upotrebe razuma, Kant je spreman da prihvati ta nužna ograničenja. Kantov odgovor na pitanje koje mu je postavio ovaj časopis u vezi je sa unutrašnjim krajem isto rije upisanim u ljudsku prirodu. Kraj istorije je uni verzalna građanska kultura i racionalno društvo, takoreći društvo koje ohrabruje slobodu prihvatanjem nužnosti sopstvenih ograničenja slobode. Tak vo društvo ide od prosvećenih osoba ka slobodnoj opštoj upotrebi razuma. Sadašnje doba koje je tak vu slobodu dopustilo samo kao mudrost suverena, prema Kantu (Kant 1963: 8) nije"prosvećeno doba"
177