Stiven Kec: MIŠEL FUKO suverenih režima. Zanimanje za genealošku istoriju sadašnjosti nadahnulo je Fukoov sledeći niz istorije seksualnosti: Historié de la sexualité I: La volonté de la savoir (Foucault 1976; Istorija seksualnosti I. Volja za znanjem, /Fuko 1978/); L'Usage des plaisirs (Fou cault 1984; Istorija seksualnosti: korištenje ljubavnih uživanja /Fuko 1988/); LeSouci de so/(Foucault 1984; Istorija seksualnosti: staranje o sebi /Fuko 1988/). Uprkos njihovim razlikama, ova delà konzistentno upotrebljavaju ničeovsku dekonstrukciju porekla zapadne duše i pokoravajućih režima istine, etike i identiteta. Zajednički im je i razumljiviji jezik negoli u Fukoovim prethodnim radovima: ona su postala nužna za svaki univerzitetski kurs o kriminalu, sek sualnosti i srodnim temama koje se bave regulaci jom i socijalnom kontrolom. Sa skoro dirljivom ironijom, Fukoovi poslednji dani u junu 1984. provedeni su u Salpetrijeru, čuvenoj bolnici koju je osuđivao u svome radu zbog njene istorijske uloge u uspostavljanju "bio-moći" francuskog upravljanja: ležeći u krevetu u bolnici, bio je zadovoljan čitajući prve prikaze njegovih poslednjih knjiga, toma II i III Istorije seksualnosti.
ekspertize i disciplinarne estetike vladanja sopstvom. Naredni radovi povezuju Fukoa sa Ničeom, Deridom (Boyne 1990), Žilom Delezom (Braidotti 1991), Tomasom Kunom (Dreyfus, Rabinow 1983), Morisom Merlo-Pontijem (Crossley 1994) i Jirgenom Habermasom (Kelly 1994; Ashenden, Owen 1999). Feministička kritika bila je izuzetno važna za ovu primenu (o tome kasnije). Fuko je u svojim poslednjim godinama težio utemeljenju jedinstvenog teorijskog stanovišta njegovog životnog delà nezavisno od svojih komentatora. "Moj cilj... bio je da stvorim istoriju različitih oblika kojima su, u našoj kulturi, ljudi pretvoreni u subjekte. Moje delo se bavilo sa tri oblika objektivizacije koja preoblikuje ljude u subjekte. Prvi su oblici ispitivanja koji sebi pokušavaju da daju sta tus nauka... U drugom delu mog rada, proučavao sam objektivizacije subjekta u onome što ću naz vati 'prakse odvajanja'. Subjekat je ili podeljen u sa mom sebi ili odvojen od drugih. Najzad, težio sam da proučim... način na koji se čovek (on ili ona) pret vara u subjekat" (Fuko 1983a: 208).
Socijalna teorija i doprinosi Dosta literature koja se bavi Fukoovim doprinosi ma socijalnoj teoriji težilo je da podeli njegovo delo u odnosu na druge teoretičare ili škole misli (a ponekad ga izvodeći od njih), kao što je mark sizam (Poster 1984), kritička teorija (Ransom 1997), Dirkemove studije (Cladis 1999), i sociologija Maksa Vebera (Turner 1992; Szakolczai 1998), posebno potonje zbog Veberovog naglašavanja birokratske
I na drugim mestima Fuko ponavlja ovu trostru ku organizaciju svog korpusa (Foucault 1983b: 237; 1988a: 7-16; 1988b). Prema tome, trebali bi da pra timo Fukoovo određivanje sopstvenog delà kako bismo potom razumeli probleme koje su njegove teorijske ideje učinile razumljivim. Rabinovljev ko mentar (Rabinow 1984: 7-11) uistinu ostaje dosledan Fukoovoj preporuci prikazivanjem njegovog rada u smislu praksi klasifikacije, praksi odvajanja,
117