Glasnik SKOJ-a 1
Glasnik SKOJ-a 1
Istorijski revizionizam kao demagoško oruđe buržoazije
Ovakvim i sličnim „stavovima“ nastoji se da se ţrtva proglasi krivcem, a dţelat da se abolira od odgovornosti i da se stavi u novu političku realnost.
Revizija istorije nije balkanski izum, niti je proizvod ovog vremena. Ona je u Evropi naročito došla do izraţaja u poslednjoj deceniji XX veka, odnosno posle privremenog sloma socijalizma. Na prostoru bivše Jugoslavije ovaj istorijski revizionizam naročito je došao do izraţaja u Hrvatskoj i Srbiji. U Srbiji je barjak antifašizma iz ruku partizana prešao u ruke četnika i drugih kolaboracionista. Patriote postaju, bez razlike, svi koji su bili protivnici komunista. Dovoljno je biti njihova ´ţrtva´ i time steći oreol nacionalnog (ujedno antifašističkog) mučenika. Gaji se teza da je partizanski antifašizam usputan (jer je bio samo sredstvo u borbi za vlast), a na njegovo upraţnjeno mesto se etabliraju nacionalni i kolaboracionistički pokreti. Autori čiji su radovi primeri te pseudoistorije na ovim prostrima su: V. Đuretić, K. Nikolić, B. Dimitrijević, S. Cvetković i autor koji, istina, nije istoričar po obrazovanju nego više po vokaciji, M. Samardţić (inače agronom po profesiji!).
Uzmimo za primer rehabilitaciju dva ţandarma koje je ubio Ţikica Jovanović 7. jula 1941. Ovaj dogaĎaj se više ne tumači kao početak antifašističkog ustanka u Srbiji, već se proglašava za dan „kad je Srbin ubio Srbina”, a to što su ubijeni ţandari zapucali pri pozivu na predaju, što su sluţili fašističkom okupatoru, to nema nikakve veze. U vezi sa ovim samo po sebi se nameće pitanje zašto burţoaske strukture, kad im je stalo do tog da se kao opomena slavi dan kad je „Srbin ubio Srbina” , umesto 7. jula ne pomenu 5. jul kada su na Banjici ţandarmi streljali komuniste Srbe? Odgovor na ovo jednostavno pitanje sastoji se upravo u tome što je burţoaziji potrebna demagoška magla nacionalnog pomirenja, i obezvreĎivanje antifašističke –oslobodilačke, partizanske borbe koju je predvodila KPJ, čime bi se u kulturu sećanja srpskog naroda kao jedina prava srpska vrednost etablirao
Oni pribegavaju argumentima poput toga kako je Draţa vodio „istinski narodni pokret u kojem su učestvovali svi društveni slojevi", dok partizanski pokret nije bio spontan narodni ustanak; za razliku od Mihailovića, Tito nije mogao naći utočište u Srbiji jer je cilj partizana bio nametanje reţima suprotnog njihovom (tj. srpskom) ţivotnom stavu. Komunisti su, prema ovim tvrdnjama, bili znalci psihologije, pa su privukli u svoje redove siromašne Srbe, zatim su optuţivali četnike za saradnju sa italijanskim fašistima, a ovi su zapravo samo uspeli da zaplaše Italijane i da ih privole na dobrovoljnu saradnju, pa da ih samo ponekad snabdevaju oruţjem i makaronama. TakoĎe se tvrdi, čime se vreĎa inteligencija svakog normalnog čoveka, i da Titovo ime znači „Tajna Internacionalna Teroristička Organizacija", kao i to da su patizani i Tito ušli na ruskim tenkovima, a stanovnici ih dočekali u mučnoj tišini i očaju, a teror ovog novog reţima je bio gori od terora nacista.
Prave „srpske“ vrednosti i „istinski“ narodni pokret: Četnički „antifašizam“ na delu!
ravnogorski pokret, a time istorijski opravdala današnja kapitalistička stvarnost kao jedina realna istinski srpska politika! Čistom političkom manipulacijom sluge okupatora proglašene su za „ţrtve" progona i nasilja od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je legalizovano sluţenje okupatoru, a partizanski pokret je etiketiran kao snaga koja je još 1941. vršila progone. Od ovog revizionističkog stava ne odstupa ni Crkva, koja još od 1991. odrţava godišnje pomene Mihailoviću, Nediću ˗ srpskoj
Glasnik SKOJ-a 2 majci i Ljotiću ˗ ocu Srbije, sanktifikuje sveštenike Slobodana Šiljka i Milorada Vukojičića (koji su, izgleda, postali Sveti samo zato što su bili „ţrtve komunističkog terora“, a bez udubljivanja u zločine koje su činili) i osveštava spomenike četničkom komandantu Vuku Kalaitoviću, koji je osuĎen zbog ratnih zločina. Na kraju, ruke se Mihailoviću peru iz vrlo praktičnog razloga, a to je da vladajućim elitama koje su nastale posle sloma socijalizma u Evropi, odgovara stvaranje novih mitova. Ti mitovi sluţe da opravdaju sadašnje stanje u kojem se mase nalaze i da opravdaju dokazanu antinarodnu politiku. Ova iţivljavanja nad našom nacionalnom istorijom obično se predstavljaju kao nekakvo konačno dostizanje istorijske pravde, kao neko popravljanje istorije, budući da su istoriju Srbije (koja bre Jugoslavija?) u vezi Drugog svetskog rata, pisali pobednici. Budući da se ideološki potomci poraţenih kvislinga danas prepoznaju kao pobednici (zahvaljujući čemu se radnička klasa moţe prepoznati samo kao gubitnik) prohtelo im se da sa pobedničkog pijedestala pišu svoju pobedničku istoriju.
Osmi mart –slobodarski praznik radnica SKOJ i NKPJ čestitaju MeĎunarodni dan ţena svim radnicama. Iako kapitalistički sistem pokušava da ţensko pitanje skrene sa svog puta, stvarajući „feminističke” pokrete koji zapravo ne zastupaju interes ţene, već interese burţoaske drţave, pozivamo radnice širom sveta da proslave ovaj praznik, praznik koji slavi snagu solidarnog ţenskog proleterskog pokreta, koji zove na osloboĎenje radnica, ali i radnika širom sveta. Situacija u kojoj se danas nalaze radnice u Srbiji teška je i mučna, ali neka ovo ne bude razlog da ne proslavimo ovaj praznik, već razlog da još borbenije ustanemo protiv kapitalistikkog ugnjetavanja. Ne smemo zaboraviti da ovaj praznik nije kapitalistički praznik koji nas poziva na kupovanje skupocenih poklona, već praznik kojim odajemo poštovanje borbenim ţenama iz prošlosti, i podsticaj borbenim ţenama danas.
MeĎutim, ta “pobednička” pseudoistorija, pored toga što predstavlja ideološki paravan –legitimaciju, restauracije kapitalizma, predstavlja i veoma perfidan demagoški mamac za jedan deo radničke klase. Udarajući na sentiment prema biološkim precima, burţoazija nastoji da što više radnih ljudi ubedi u ispravnost svoje ideologije kako bi ih lakše učinila najamnim robovima vlastitog kapitala. Isterivanje toboţnje istorijske pravde u stvari i nije ništa drugo do podlo sračunata prevara radničke klase. Burţujsko-četničkim vojvodama je stalo samo do njihovog klasnog interesa, kao što je bio slučaj i sa njihovim ideološkim precima, a rehabilitacija kvislinga nije ništa drugo osim ponavljanje one iste prevare kojom su ti ideološki preci svojevremeno uspeli da zavedu izvestan deo poštenog, ali zahvaljujući ondašnjem nemaru, ili bolje reći interesu, kraljevske burţoazije, politički nepismenog naroda. Jugoslovenska posleratna istorija, kao i društvena stvarnost, ovu činjenicu je uzimala u obzir, dok je Socijalistička Jugoslavija omogućila svim nevinim ljudima koji su u Drugom svetskom ratu bili zavedeni od raznih kvislinških vojvoda i poglavnika potpunu i ravnopravnu integraciju u tokove društvenog ţivota. Jugoslovenska istoriografija je isticala da su zavedeni pojedinci bili ţrtve burţoaskih obmana! Rehabilitacija raznih prevaranata, kukavica, izdajnika i pobegulja–To je podli populizam burţoazije! MeĎutim, to joj neće poći za rukom, pobeda će biti naša! Srbija će biti radnička – nikad neće biti kvislinška! -Smrt fašizmu – Sloboda narodu!
___________________________ -Vladimir Davidović
Istorija borbe za ţenska prava trajala je veoma dugo, menjajući svoj intenzitet kroz godine. U 19. veku pojavili su se prvi pokreti koji su se borili za prava ţena. Jedna od prvih bitnih tačaka za istoriju ţenskog pokreta je 8. mart 1857. Tog dana radnice tekstilne industrije u Njujorku stupaju u štrajk zbog neljudskih uslova u kojima su radile, kao i bednih plata. Policija je brzo ugušila ovaj štrajk, ali ne i iskru koja se zapalila meĎu radnicama širom sveta.
Glasnik SKOJ-a 3 Sagledavajući povesni kontekst, trenutak u kome je izbio ovaj štrajk nije nasumičan. U to vreme već uveliko je objavljen „Komunistički manifest”, socijalističke ideje šire se Evropom i svetom. Radnička klasa se već prepoznaje kao pokretač revolucije. Dve godine kasnije nastaje prvi ţenski sindikat. Borba se nastavlja, ponovo menjajući intenzitet. Radnička klasa se borila za svoja prava, insistirajući na pravu glasa, ali burţoazija ovo nije
uspela da zakonski izjednači muškarca i ţenu. Razlog za ovo bio je kapitalizam koji u njima vlada, patrijarhat kojim se kapitalizam hrani, a u kome privilegije i dalje ostaju na muškoj strani. Nijedna demokratska partija nije, niti moţe da uspe u onome u čemu je uspeo socijalizam. Bilo je jasno da borba za prava ţena ujedno predstavlja i borbu protiv kapitalizma. Borba za prava ţena svoj pun zamah i snagu dobija tek u SSSR-u. Aleksandra Kolontaj ubedila je Lenjina da MeĎunarodni dan ţena postane drţavni praznik. Ovaj praznik se obeleţavao na dan početka Februarske revolucije i slavio herojstvo radnica koje su u njoj učestvovovale. Ţene su odista imale veliku ulogu u ovoj revoluciji. Upravo su one te koje su izašle na ulice Petersburga i stale nasuprot caru traţeći veća prava za radnike i radnice i jednake plate. U Rusiji je uspostavljena vlast radnika 25. oktobra 1917. Već na samom tom početku postavlja se pitanje ţena. Socijalizam je neprijatelj svake ekspolatacije čoveka nad čovekom. U radničkoj drţavi ne sme biti eksploatacije ţena ni od strane gazde, ni od strane muškarca. Socijalizam je prvi put u istoriji doneo potpuno osloboĎenje ţene. Ukinuta su ograničenja koja je ţena imala pri razvodu braka, kao i sve formalnosti u vezi sa njegovim raskidom, ukinute su razlike u poloţaju bračnog i vanbračnog deteta, uvedeno pravo da ţena traţi od oca novac za izdrţavanje vanbračnog deteta. Dozvoljen je abortus. Ţene su stekle pravo na školovanje, kao i jednake plate. Ovo je predstavljalo značajnu prekretnicu i vodilo potpunoj jednakosti u društevnom ţivotu i u društvenoj proizvodnji.
»Dan podizanja radnica protiv kuhinjskog ropstva« Sovjetski plakat iz 1932. (Autor: Boris Nikolajevič Dejkin)
Socijalizam je učinio i prvi korak ka uvoĎenju ţene u politiku. Politika mora da bude pristupačna radnoj ţenu. U burţoaskim kapitalističkim drţavama, ova sfera ostaje rezervisana samo za one koji steknu odgovarajuće obrazovanje, što je automatski isključivalo ogroman broj ţena. Kako im školovanje nije bilo omogućeno, tako su sklonjene iz političkog ţivota i prakse. U socijalizmu stvar je drugačija. Politika nije stvar privilegovanih pojedinaca, već radnih masa, a odatle i radnih ţena.
dozvoljavala, jer joj nikada nije bilo u interesu da se u parlamentu učvrsti glas radnika. Sledeća bitna tačka je 8. mart 1910. Hiljade ţena izašlo je na ulice Njujorka zahtevajući pravo glasa. Klara Cetkin na Socijalističkoj internacionali traţi da se 8. mart proglasi MeĎunarodnim danom ţena. Predlog je usvojen, a ovo je predstavljalo ujedinjene masovnih borbi za ţenske zahteve.
Sve ove slobode predstavljaju, ipak, samo prvi korak. Drugi korak kome socijalizam teţi je oslobaĎanje ţena od kućnog rada. Ţena osloboĎena ekspolatacije u fabrici, ne sme postati kućna robinja. Nakon što se oslobodila ugnjetavanja od gazde, ne sme biti ugnjetavana od strane muškarca. Pritisak kome je izloţena u kućnom gazdinstvu, rešava se u socijalizmu, jer se kućno gazdinstvo ukida, a na njegovo mesto stavlja kolektivno.
Pravo glasa, naravno, nije predstavljalo kraj borbe. Iako su dobile ovo pravo, ţene se faktički nisu oslobodile ni u jednoj od tadašnjih burţoaskih drţava. Nijedna od njih nije
Ono što je naravno vaţno, jeste da ova borba ne ostane borba na papiru. Ţena treba da se oslobodi faktički, a ne teorijski. Potrebno je oţiveti borbeni duh i naoštriti
Glasnik SKOJ-a 4 revolucionarnu oštricu. „Feministički” tekstovi koji govore o takozvanoj jednakosti ţena ovo ne mogu da postignu, jer ni hiljade strana teorije neće postići ono što moţe jedan minut akcije. Kitnjaste fraze i parole o slobodi imaju samo jednu funkciju, a to je da zamaskiraju neslobodu i nejednakost eksploatisane ţene. Emancipacija nije zastupanje takozvane slobode izbora, kako nameće neoliberalni feminizam; nije šminkanje dok mama i tata odrţavaju friţider punim; nije reakcionarno bavljenje ličnim pozicijama i problemima, već neprestana klasna borba.
ljudi, ljudi koji će većinu svog ţivota provesti u budućnosti kreiraju svet u kome će ţiveti. Oni su današnjim sistemom nezadovoljni, oni ga mrze jer ih taj sistem lišava pristojih uslova ţivota. Većina mladih ljudi kako u Srbiji, tako i u čitavom svetu jesu ţrtva kapitalističkog varvarstva koje uništava čitave generacije. Današnji mladi ljudi su lišeni budućnosti. Njima je onemogućeno da se obrazuju, leče, imaju svoj krov nad glavom, da rade, kreativno se izraţavaju...
TakoĎe, nigde u kapitalizmu nije postojala, ne postoji, niti će postojati ravnopravnost ţena. Drţava se moţe predstavljati kao najslobodnija na svetu, ali prave slobode, a samim tim i prave slobode ţena, u njoj nema. Bez rešenja klasnog pitanja, nema ni rešenja ženskog pitanja. Ugnjetavač i ugnjetavani ne mogu se izjednačiti. Kapitalizmu, meĎutim, klasna borba ne treba. On ţensko pitanje i borbu za ţenska prava naizgled rešava, stavljajući ih u sferu „ljudskih prava”. U toj sferi ono stoji rame uz rame sa pravom na privatno vlasništvo. Ovo najopasnije pravo je, ujedno, i neprikosnoveno. Ljudska prava imaju za svrhu da ojačaju kapitalizam na maskiran način, jer pravo na privatnu svojinu zapravo potire sva ljudska prava. TakoĎe, u realnosti su ljudska prava dostupna samo malom broju ljudi, što je samo još jedan od pokazatelja da predstavljaju farsu namenjenu odrţanju burţoazije i kapitalizma. Jer, šta je sa pravom na rad, siguran posao i primanja? Drugi način na koji kapitalizam ţeli da deplasira Osmi mart je tendencija da se ovaj dan romantično naziva danom majki. Romantična teţnja ima za cilj jačanje patrijarhata, jednog od glavnih stubova kapitalizma.
Zbog takve situacije, mnogi mladi ljudi traţe beg od stvarnosti. Mučna svakodnevica koja je sumorna, mnoge mlade ljude izjeda, bacajući ih u apatiju i depresiju. Burţoazija bi bila najsrećnija kad bi kod mladih ljudi preovladavalo stanje nezainteresovanosti, bezvoljnosti i odsustva ţelje za promenom. Svakako da su narkotici najopasnija laţna alternativa koju burţoazija servira mladim ljudima.
Socijalistička revolucija je nemoguća bez radnih ţena. Ovo smo u istoriji videli na primeru Februarske revolucije, ali potrebno nam je da se istorija takoreći ponovi. Potrebna nam je nova revolucija, potrebno je da ţenski pokret ponovo dobije svoju izvornu snagu i borbenost. Samo tako moţemo pokidati burţoaske okove, slomiti kapitalizam i osloboditi put emancipovanoj ţeni. ___________________________________-Nađa Pavlica
Narkomanija i kapitalizam Bez borbe protiv narkomanije nema klasnog osvešćivanja, solidarnosti i emancipacije omladine
Znajući da je omladina nosilac progresa, kapitalistički sistem nudi mladim ljudima mnoge laţne alternative kako bi otupeo ili zavarao njihov revolucionarni „instikt“. Sistemu koji stvara bedu, siromaštvo i ratove, kako bi ništavna manjina ostvarila svoje bogatstvo pljačkajući ogromnu većinu ljudi, nisu potrebni svesni mladi ljudi. Mladi
Burţujska propaganda mladima stvara predstavu da je nemoguće imati zanimljiv i uzbudljiv ţivot bez konzumiranja narkotika. Burţoazija je, kako u Srbiji, tako i u čitavom svetu, pokrenula mnoge kampanje za legalizaciju narkotika. Ove kampanje vode razne nevladine i graĎanske inicijative koje su finansirane od krupnoga kapitala. Koriste se različitim argumentima, kako bi pokazali zašto je legalizacija 'neophodna'. Jedni se pozivaju na ljudska prava, smatrajući da je izbor svakog pojedinca da li će da konzumira nešto ili ne, dok druga, umerenija, struja smatra da postoje lake i teške droge, i da se one ne mogu svrstavati u isti koš. Obe struje tvrde da bi se legalizacijom narkotika stopa kriminala i nasilja smanjila, a da bi se drţavni budţet punio od poreza. TakoĎe, zagovornici takozvanih lakših droga, u prvom redu marihuane, ističu da su se njena svojstva pokazala kao lek u medicini, tako da je i to razlog zbog čega ju je potrebno legalizovati. Argumenti obe struje koje se zalaţu za legalizaciju narkotika su krajnje smešni i banalni. Oni svesno zaboravljaju činjenicu da ljudi koji su na psihoaktivnim supstancama velikim delom nisu svesni svoga ponašanja, oni postaju zavisnici koji ne biraju sredstva da doĎu do istih, tako da bi njihovo masovno korišćenje samo dovelo do povećanja nasilja i kriminala. Što se tiče ljudskih prava i slobode izbora -ta tvrdnja je naročito licemerna. Pre svega, kako zavisnik o narkoticima moţe imati slobodu izbora? Ako neko korišćenjem psihoaktivne supstance moţe ugroziti sebe i bezbednost nekog drugog, o kakvoj slobodi moţemo onda govoriti? Ta tvrdnja je šuplja, jer čovek koji postaje zavisnik o narkoticima nema svest
Glasnik SKOJ-a 5
da ugroţava ni sebe i svoje zdravlje, a ni okolinu, a ako i ima tu svest on nije u stanju da se njome odupre fizičkoj ili mentalnoj zavistnosti, ništa drugo ga ne zanima -jedini smisao postojanja narkomana postaje konzumiranje droge. Takav čovek jednostavno ne moţe samosvesno odlučivati o vlastitim postupcima. On postaje rob narkotika, oni počinju da upravljaju njime. Sve u svemu, po ovoj argumentaciji ispada da se pod pojmom slobode moţe podrazumevati sloboda izbora neslobodnog zavisnika. TakoĎe, tvrdnja onih koji ističu da se marihuana treba legalizovati jer se koristi u medicinske svrhe, prilično je upitna.( Iza ove tvrdnje, i u njenu odbranu, mladi ljudi naţalost, mnogo češće ustaju radi vlastite zavisnosti, negoli zarad mogućeg opšteg intesera u vidu medicinskog napretka, što je vrlo ţivopisan primer posledica nametanja licemernog burţoaskog sistema vrednosti.) Naravno da mi kao komunisti zastupamo naučni pogled na svet. Stoga marihuana, ukoliko odista poseduje lekovita svojstva, kao lek treba da se koristi u medicinske svrhe, ali to ne znači da njeno konzumiranje nipošto nije štetno, jer bilo koji lek koji čovek koristi na nepravilan način i na svoju ruku, moţe postati štetan. Što se tiče tvrdnje da bi se kriminal iskorenio legalizacijom, ona je, takoĎe, neistinita. Problem kriminala ne bi bio rešen, već samo legalizovan i pravno zaštićen, a oni koje trenutno ne štiti zakon postali bi ugledni biznismeni. Svako društvo koje se zasniva na neslobodi i eksploatacijskom odnosu meĎu ljudima, izmeĎu ostalog je utemeljeno i na egzistencijalnoj (političkoj, moralnoj, svetonazornoj itd.) dezorijentisanosti potlačenih. U tom pogledu valja razumeti i burţoaska nastojanja za popularizacijom i legalizacijom narkotika, čime se u ime individualne slobode i toboţnjih savremenih pogleda na svet mladi ljudi nastoje dovesti u što više konzumersko –zavisnički poloţaj. Na taj način bi se ogromno nezadovoljstvo koje postoji kod mladih ljudi kanalisalo, njima bi se moglo lakše manipulisati, a benefit bi imali upravo burţuji koji bi imali ogromne profite, dok bi strah od društvenih promena bio, na radost i u korist burţoaske klase, drastično i opravdano smanjen. Uz duţno poštovanje medicinsko –naučne kategorizacije na »lake« i »teške« droge, ovde se mora primetiti da ova kategorizacija, kada se prelomi kroz prizmu društvene stvarnosti, gubi na vrednosnom smislu. Za problem klasno podeljenog društva ne postoji smislena kategorizacija, opijati su opijati u svakom slučaju, a njihova popularizacija se vrši kako bi mladi mogli dobiti laţnu alternativu beţeći od
sumorne realnosti i stvarnih problema. Ta laţna alternativa se svodi na laţnu slobodu izbora koja ih vodi u još veći ponor i apatiju, a kao i bilo koja laţ, ne moţe da reši realne probleme mladih ljudi koji su osuĎeni na ţivot u kapitalizmu. Stoga je emancipacija omladine nemoguća bez borbe protiv narkomanije, jer osoba koja konzumira narkotike nikako ne moţe biti nezavisna i svesna, ne moţe imati kontrolu sopstvene svesti, ne moţe biti slobodna, već je zavisna od konzumiranja narkotika tj. proizvoĎenja iluzija koju oni stvaraju. Ljudi koji postanu zavisni od narkotika postaju spremni da urade bilo šta i bilo kako samo da bi došli do psihoaktivnih supstanci. Kod takvih ljudi je ubijena svaka doza solidarnosti, morala i svesti. Burţoazija legalizacijom droga ţeli da stvori armiju hodajućih zombija kojom će moći lako da manipuliše i kontrololiše je. U trgovini narkoticima se koncentrisano ispoljava sva nemoralnost burţoaskog sistema koji je zarad profita spreman da uništava zdravlje i ţivote velikog broja mladih ljudi. Narkomanija predstavlja kukavičluk i nespremnost pojedinca da se suoči sa pravim izazovima i problemima. Burţuji upravo i ţele da propagiranjem konzumiranja narkotika od mladih ljudi stvore kukavice, ubijajući njihovu kreativnost i samoincijativu. Cilj im nije da mladima daju volju za ţivotom, već da njihovu svest opseda potreba za konzumiranjem narkotika, koji će ih trenutno baciti u ekstazu, a kasnije u depresiju. Masovno korišćenje psihoaktivnih supstanci meĎu omladinom je politika burţoazije kako bi mladi ljudi bili što manje okupirani svakodnevnim problemima i nemaštinom u kojoj se nalaze. Stoga ne treba da čudi porast narkomanije iz godine u godinu u našoj zemlji, koji paralelno prati opšta besperspektivnost za mlade ljude. U vremenu socijalizma naša zemlja gotovo da nije poznavala taj problem. Legalizacijom narkotika povećalo bi se narušavanje zdravlja kod ljudi i potreba za njihovim odvikavanjem, tako da bi se paralelno sa privatizacijom zdravstva uvećala klijentela u privatnim zdravstvenim ustanovama, što bi dodatno povećalo profit beskrupuloznih burţuja. Čovek kome droge postanu opsesija nikako ne moţe biti slobodan, stoga bez borbe protiv narkomanije nema klasnog osvešćavanja, solidarnosti i emancipacije omladine. ______________________________-Aleksandar Đenić
Glasnik SKOJ-a 6
Marksistički rečnik
Revizionizam i oportunizam: -Predstavljaju pojmove koji imaju gotovo isto značenje. Pojam revizionizma (lat. revisio = provera, pregled) u širem smislu moţe označavati svako krivotvorenje naučnih istina koje je voĎeno uţim ideološkim, što će reći, klasnim interesima. U terminologiji naučnog socijalizma, revizionizam označava one struje marksizma koje su u osnovi odbacivale sve bitne postavke Marksovog učenja. Revizionizam, dakle, predstavlja »marksističko« učenje na rečima, ali bez odista marksističkog smisla. Pišući o revizionističkim krivotvorenjima naučnog socijalizma, Lenjin je istakao da ona »unakazuju revolucionarnu suštinu (Marksovog) učenja, njegovu revolucionarnu dušu, ističući u prvi plan ono što je prihvatljivo - za burţoaziju« U proleterskom pokretu revizionizam se prvi put pojavio potkraj XIX veka, u okviru II internacionale, u nemačkoj socijaldemokratiji; najpoznatiji predstavnik revizionizma je tada bio Edvard Bernštajn. On je u teoriji zastupao napuštanje revolucionarne materijalističke dijalektike, (nazivajući je „zamkom“ koja toboţe „koči“ dalji razvoj marksizma) a osim toga je propagirao shvatanje prema kome socijalizam nije rezultat klasne borbe proleterijata i ujedno je tvrdio da kapitalizam moţe izbeći sve ono što marksizam smatra da ne moţe. (periodične sistemske krize, pljačkaške ratove, itd.)
Ono što je karakteristično za savremene oblike reformizma pre svega se sastoji u poricanju teorije i prakse marksizma-lenjinizma, pri čemu se govori o navodnoj prevaziĎenosti „dvadesetovekovnih“ komunističkih partija, pri čemu se proslavlja samo spontani pokret masa i nipodaštava vaţnost proleterske avangarde. Govoreći o demokratskom socijalizmu, moderni revizionizam nastoji da (do)sadašnje socijalističke zemlje (SSSR, DDR, SFRJ... Kubu, DR Koreju, itd.) predstavi kao nedemokratske zajednice s jedne strane, a s druge strane proglasi burţoasku, kapitalističku demokratiju za jedinu istinsku. -Iako ima gotovo isti smisao kao i pojam revizionizma, pojam oportunizma (lat. opportunus = zgoda, prilika) pre svega označava besprincipijelno korištenje prilika zadar postizanja ciljeva; u radničkom pokretu predstavlja sporazumaštvo, svoĎenje klasne borbe na borbu za pojedinačne zahtjeve unutar burţoaske zakonitosti, zanemarivanje primarnih ciljeva klasne borbe te izdaju u revolucionarnim situacijama. Oportunizam u praksi proističe iz revizionizma u teoriji, usled čega meĎu njima nema bitnije razlike.
Protiv ove prve pojave revizionizma naročito su ustali Roza Luksemburg, Georgij Plehanov i dr. Drugi veliki period pojave revizionizma javio se u Rusiji posle revolucije od 1905. MeĎu nekim rukovodiocima Ruske Socijaldemokratske Radničke Partije pojavila se nedoslednost prema naučnom socijalizmu koji su pokušali da dorade idealističkom filozofijom. Protiv ovog revizionizma oštru polemiku je poveo Lenjin u svom delu Materijalizam i empiriokriticizam (1905) gde je pokazao njegovu teoretsku neodrţivost. -U savremeno doba revizionizam se javlja u vidu različitih »levičarskih« teorija, »nove levice«, »demokratskog socijalizma« itd.
»Idejna borba revolucionarnog marksizma protiv revizionizma samo je uvod u velike revolucionarne bitke proleterijata koji ide napred ka potpunoj pobedi svoje stvari uprkos svim kolebanjima i slabostima sitne buržoazije« -LENJIN
Glasnik SKOJ-a 7
Velika pobeda studenata u Čileu, predvoĎena komunističkom omladinom PredvoĎen komunističkom omladinom, i harizmatičnom mladom komunistkinjom, Kamilom Valjeho, studetnski pokret je tokom februara »pritisnuo« na izglasavanje zakona o besplatnom obrazovanju u čileanskom parlamentu.
odnosno dostupno tek u perspektivi. Ta perspektiva jeste javno finansirano -besplatno obrazovanje za koje su se nedavno izborili studenti u Čileu. Uspeh Čileanskih studenata objašnjava činjenica da su dobili podršku od samih radnika i širih slojeva proleterijata. Iz oba slučaja mi moţemo izvući pouke, a ključna je sledeća: omladina radničke klase u Srbiji, koja danas ne čini većinu studentske populacije mora stvoriti čvrste veze sa radnicima i radničkom omladinom. Tek njihova zajednička borba moţe omogućiti omladini radničke klase da se vrati pred katedre i stekne visoko obrazovanje -izborivši se da ono bude javno finansirano tj. besplatno a samim tim i kvalitetnije. __________________________________-Marko Šović
Čileanski studentski pokret pokazao je da višegodišnji trud i samopregorna borba za besplatno obrazovanje daju rezultate, i tako ohrabruju studente širom planete; od Kanade do Indonezije, studente koji vode borbu protiv svetske burţoazije koja pokušava da oduzme svetu osnovno ljudsko pravo – pravo na obrazovanje._____________-Kosta Ristić
Revolucionarno istupanje ambasadorke Venecuele na Beogradskom univerzitetu
Borbeni studenti u Makedoniji izvojevali pobedu
U svom je govoru drugarica Dia istakla štetan uticaj holivudskih filmova, koji nisu ništa drugo negoli propaganda NATO pakta, američkog imperijalizma i konzumerizma njegovog društva, dok je istakla potrebu stvaranja nezavisnih filmskih produkcija. Svoj govor je završila pozivom narodima sveta da se ujedine i prepoznaju
Studenti Makedonije odneli su pobedu u svojoj borbi protiv "eksternog testiranja". Eksterno testiranje koje je vlada pokušala da uvede podrazumevalo bi ocenjivanje studenata od istance izvan univerziteta, čime je direktno narušena njegova autonomija! Sa druge strane, studenti su pokazali ogromno jedinstvo u ovoj borbi. Desetine hiljada makedonskih studenata uzelo je aktivnog učešća u protestima i blokadama. Ovakav stepen monolitnosti studentske populacije objašnjava činjenica da je eksterno testiranje predstavljalo problem za sve studente, bez obzira na njihov materijalni poloţaj.
Ambasadorka Bolivarske republike Venecuele, drugarica Dia Nader De El-Andri, otvorila je 2. Marta smotru venecuelanskog filma na Fakultetu dramskih umetnosti.
pravog neprijatelja.
Sa druge strane, takvo jedinstvo studenata ne moţe se postići kada je u pitanju borba za svima dostupno obrazovanje jer je nekima već dostupno, dok je drugima jedva dostupno (omladini radničke klase), ili nedostupno (omladini najugroţenijih društvenih slojeva),
Tri dana kasnije, pred punim amfitetatrom na Pravnom fakultetu, ambasadorka Venecuele je takoĎe istakla značaj zajedničke borbe srpskog i venecuelanskog naroda protiv imperijalizma i fašizma, dok je pri tom posebno istakla ulogu NKPJ i SKOJ u toj borbi.___________-Kosta Ristić
Glasnik SKOJ-a 8
PROLETERSKA KULTURA:
August Cesarec, književnik - borac svoje klase Za cjelokupni rad i stvaralaštvo Augusta Cesarca (1893 -1941), čovjeka čije je sveukupno angaţovanje objedinjeno jednim prvorazrednim interesom -interesom vlastite, proleterske klase, bilo bi posve pravilno reći da treba da bude, barem u crticama elementarnog poznavanja, sastavni dio komunističkog obrazovanja svakog iole ozbiljnog jugoslovenskog marksista -lenjiniste. Cesarec, jugoslovenski knjiţevnik, publicista i revolucionar hrvatske narodnosti, čovjek izrazitog pravdoljublja i slobodarstva, revolucionarom postaje relativno rano, već kao sedamnaestogodišnji gimnazijalac. Zbog svoje socijalističke provijencije još tada je bio pod redovitom policijskom prismotrom i više puta zatvaran. Kada je 1912. godine izvršen neuspjeli atentat na hrvatskoga bana Slavka Cuvaja, ( čije je raspuštanje Sabora imalo za cilj da posije razdor u hrvatsko-srpsku koaliciju, te izazvalo demonstracije i nezadovoljstvo) August Cesarec je, zbog saučesništva, osuĎen na pet godina robije. Njegovo knjiţevno stvaralaštvo, i uopšte njegova pisana riječ iz tog perioda, slikovito pokazuju kako mu ideja klasne, nacionalne, ljudske slobode predstavlja centralnu ideju vodilju već od ranih revolucionarnih i stvaralačkih koraka. Tako, na primjer, njegova pjesma Poslije i prije klanja (21. IX 1912.) počinje sljedećim riječima: »Mi nijesmo krivi što časi su loši i huljâ što ima na snope, mi nijesmo dužni svirati dude, – Kako bi gazde s Dunava htjeli, – kako bi forum htio Evrope.« Ovi rani Cesarčevi stihovi, kao i npr. argumentacija iz njegove tadašnje brošure » Đački pokret«: „Naše se zemlje eksploatiraju, naš se narod tjera sa roĎenog ognjišta, satire; a digne li glavu na otpor, satire ga tuĎinska sila. No, budući da živimo u naprednom vijeku, nećemo da zakržljamo, digosmo se na svoje tlačitelje... Digli smo se mi, najmlaĎi borci za slobodu.“, pored najdubljeg nacionalno i klasno slobodarskog duha, i pored toga što je kroz njih kao umjetnik Cesarec već tada ţivopisno odraţavao najveće momente svoje epohe (što po Lenjinu predstavlja primarno mjerilo veličine knjiţevnog stvaraoca) pred pozornog čitaoca ipak postavljaju jedan mlad, neopojmovljen romantičarski, anarho – utopističan, instinktivno, ne i naučno, ali do srţi predan revolucionarni poriv. „Ţivite, radite, osvećujte se“ – pisao je tada svojim drugovima Cesarec – zatvorenik.
Glasnik SKOJ-a 9
Imperijalistički rat 1914. godine, početak je perioda kada se Cesarec oslobaĎa nacionalnih egzaltacija, te sve više ispoljava jasan antikapitalistički i antimilitaristički stav („posivio sam kao sivi dan“ – pisao je tada, aludirajući na svoju sivu uniformu austrougarskog vojnika!) Pred kraj rata se vraća u rodni Zagreb, gdje biva uhapšen i uskoro emigrira u Prag kako bi izbjegao progone. Tada je odveć bio član Socijaldemokratske Partije, zatim član SRPJ(k) (Socijalistička radnička partija Jugoslavije –komunista, tj. KPJ) učesnik njezinog vukovarskog kongresa, osnivač mnoštva naprednih listova i časopisa. Tako je na primjer, sa Miroslavom Krleţom pokrenuo časopis Plamen, 1919. godine; 1928. po direktivi Partije, pokreće list Zaštita Čovjeka, a 1934. ponovo sa Krleţom, pokreće list Danas... U periodu poslije »Obznane«, rezigniran revolucionarnom osjekom te povlačenjem mnogih revolucionara, kao i neodločnošću partijskog rukovodstva, on se pribliţava „Crvenoj Pravdi“ (organizaciji mladih komunista atentatora koji su htjeli da indvidualnim terorom, bez odobrenja Partije, skrenu domaću i meĎunarodnju paţnju na političku samovolju jugoslovenskog monarhizma) o čemu govori i Rodoljub Čolaković u svojim memoarima. Pišući reportaţu o Aliji Alijagiću, na smrt osuĎenom učesniku atentata na donosioca »Obznane«, Milorada Draškovića, Cesarec piše kako su se burţujski samodršci „bojali i mrtvog Alije“. Tada je, naime, na Alijagićev grob, na dan njegove smrti dolazilo desetine naprednih omladinaca, pa su vlasti izvršile tajnu ekshumaciju. MeĎutim, shvativši da je individualni teror pogrešan metod borbe, prevashodno zbog toga što ne moţe dati ţeljeni rezultat, i što de facto predstavlja malodušnost i nepovjerenje prema radničkoj klasi, Cesarec u jednoj svojoj pripovijetci kroz misli glavnog lika, atentatora Mojsija, piše kako je jedini izlaz „probuditi zaspale snage“: „K njima natrag k ljudima... pomoći će oni njemu kao i on njima, pomoći će sebi svi zajedno, za novi dan koji ce biti dug kao sva budućnost. Strpljivo samo... ne pitajući proljeće kad se sije, za plodove koje tek nosi jesen“... U oktobru 1922. Cesarec je u Moskvi prisustvovao IV Kongresu Treće Internacionale, u svojstvu delegata KPJ. Po povratku u Jugoslaviju (april 1923.) bio je odmah uhapšen, a po izlasku iz zatvora objavljuje, većinom u Borbi, niz reportaţa i članaka o SSSR-u, što je predstavljalo prva svjedočenja naših ljudi o prvoj zemlji socijalizma, i ti tekstovi su izazvali ogromno interesovanje čitatelja. U njima su bile obuhvaćene teme iz raznih oblasti ţivota i raznih profesija sovjetskih ljudi. Ti tekstovi govorili su o predanom i voljnom radu sovhoznih ţetioca, o kulturnom uzdizanju kolhoza i kvalitetu ţivota. U svom oduševljenju činjenicom da socijalizam postaje stvarnost, u jednoj od reportaţa Cesarec piše čak o tome kako jedan od posjećenih kolhoza „ima 11 šivaćih strojeva, tri bicicka, jedan foto –aparat“... Pišući o ţivotu rudara u Kopejsku, ističe kako se oni u svom klubu bave „slikarstvom, glazbom, literaturom, naukom“, nema alkoholizma i prostačkih psovki „pazi se da se govori knjiţevnim jezikom“. U vezi sa ovim karakterističan je jedan slučaj o kome je pisao u svojoj knjizi Putovanja po Sovjetskom Savezu: „Kakav odnos je uostalom vladao izmeĎu vojske i inteligencije, vidio sam na jednoj večeri u Savezu sovjetskih pisaca u Moskvi. Došao je maršal BuĎoni sa čitavim štabom Prve konjičke armije, slavne pobjednice Denjikina i Pilsudskog, odrţao je govor o historiji te armije i poţelio da se o njoj napiše roman: – Čort poberi, Ďavo neka ga nosi! – rasrdio se na tren, – ja sam vojevao, pa zar da ja sam pišem!?“. U ovome je za Cesarca bila iskazana prije svega mogućnost da se slobodno, u slobodnoj so-
Glasnik SKOJ-a 10
cijalističkoj zemlji piše o čuvenoj Prvoj konjičkoj armiji, i sam je s pravom bio oduševljen tim zahtjevom! Iako se Sovjetski Savez, i pored odista stvarnih i velikih koraka naprijed u odnosu na zaostalu i kmetovski podivljalu carsku Rusiju, ipak sukobljavao sa dosta ozbiljnih problema, oduševljeni ton ovih izvještaja i nedostatak hladne kritičnosti ovdje nipošto ne moţe biti filistarski shvaćen kao neka propagandistička teţnja samog Cesarca. Naprotiv, on je i sam bio svjestan poteškoća socijalističke izgradnje u SSSR-u. MeĎutim, ozbiljnost i teţina onoga što je o toj izgradnji sam Cesarec pisao sastoji se u obraćanju paţnje na suštinu, i to onu suštinu da na jednoj šestini zemljine kugle radni narod drţi svoju sudbinu u svojim rukama, odlučno i uspješno gradeći socijalizam, krećući se naprijed – ka besklasnom društvu! Uostalom, još je Lenjin zapazio da „ismevanje slabosti klica novoga – taj jeftini intelektualski skepticizam i tome slično – sve su to, u suštini, metodi klasne borbe burţoazije protiv proletarijata, odbrana kapitalizma protiv socijalizma!“ Po povratku iz SSSR-a Cesarčev revolucionarno angaţovani publicistički rad je konstantno uzimao maha. Kada je 1928 pokrenut list Zaštita čovjeka, iznenaĎenje srčanim napadom na diktaturu je bilo iznimno veliko. Tada je ponovo dopao robije na nekoliko mjeseci, i to je bio najteţi dio njegovog ţivota. Agenti su stalno pratili svaki njegov korak, pretresi, i ostale šikane su mu bili svakodnevnica. Usled takvog stanja, ali i usljed konstantih napada od strane klerikalaca i reakcionarnih intelektualaca (okupljenih preteţno oko ustaškog lista Hrvatska straža), na progresivne knjiţevnike, naročito njega i Krleţu, sklanja se u Beograd i pokreće list Danas. Kako je to izazvalo pakosne prozivke reakcionara o tome kako su dva hrvatska knjiţevnika napustila Hrvatsku i prešla u Srbiju, tako se i Cesarec potrudio da ne ostane duţan : “Beograd je za mene i grad u kojem ţivi proleterijat, grad oko kojeg ţivi seljaštvo kao i oko Zagreba i kad se u njemu pojavila jedna napredna knjiţevna revija, ja ne vidim razloga da ne saraĎujem u njoj.“ Početkom 1934. ponovo pokušava ilegalni odlazak u Sovjetski Savez, ali biva uhvaćen i nanovo zatvoren. MeĎutim, ipak je uspio pobjeći, i krajem godine stići u „zemlju stalnog sjećanja“ kako je nazivao SSSR. U Sovjetskom Savezu ostaje do 1937. tako da je na VII kongresu Kominterne, (uz Blagoja Parovića, Gorkića, Josipa Broza Tita, F. Filipovića, Voranca Preţihova itd.) bio delegat KPJ. Iz boravaka u Sovjetskom Savezu nastali su putopisi objavljenu u sljedećim knjigama: Putovanje po Sovjetskom Savezu, Ka Ukrajini, Kod sovjetskih malih naroda, Današnja Rusija. 1937.otišao je u Španiju i borio se u jugoslovenskoj interbrigadi (Veljko Vlahović biljeţi anegdotu o tome kako je Cesarec pri samom dolasku u Španiju uhapšen kao sumnjiv ali je Vlahović sam kroz par dana razriješio nesporazum). Iz ovog perioda nastala je knjiga Španjolski susreti, objavljena u Torontu, u Kanadi
Glasnik SKOJ-a 11
(izdavanje je organizovala Partija kako takoĎe svjedoči Vlahović), dok je kod nas ostala gotovo nepoznata!!! Knjiţevni rad Augusta Cesarca, nastajao je najviše pod uticajem Zole i Gorkog, i njemu je samom, zajedno sa publicističkim radom, prevashodno predstavljao – revolucionarnu borbu. Otuda je sva njegova pisana riječ društvenopolitički angaţovana. Pero i mač su postali jedno (kaţe u romanu Bjegunci), pero je postalo oruţje. Meša Selimović stoga kaţe kako je Cesarec “radi toga knjiţevnost shvatao veoma ozbiljno“, nikad kao dokoni larpurlartizam već „kao far uperen u mrak zabluda, isturen u prve borbene redove.“ –Ta knjiţevnost –dodaje Selimović – bila je odreĎena da djeluje,a ne da traje. Što ipak traje, što u njoj i danas nalazimo literarno vrijednih stranica i čitavih djela, zasluga je Cesarčevih talenta i sposobnosti... Pored knjiţevno – publicističkog rada, i pored prevashodno umjetničkih afiniteta, Cesarec je pokazivao takoĎe i istančan politički instikt. U radu Nacionalno pitanje (1932) pisao je kako ekonomski razvoj burţoazije priprema i njenu propast jer će sprovodeći „svoju ekonomsku revoluciju stvarati preko svoje volje povoljnije uslove za našu pobjedu“ – stvaranjem industrijskih centara i svoga grobara, proleterijata. „I konkretna je naša zadaća da to masama objasnimo, za razliku od vremena kad smo ih orijentisali na brzi proces, da ih pripravljamo na drugi proces razvoja i borbe.“ Isto tako, već 1924. u članku Stjepan Radić i republika, pisao je kako je put u socijalizam jedini put koji ostaje našim narodima ako ţele da se oslobode svih zala i bolesti prošlosti. Vaţno je samo „znati primijeniti marksizam na naše prilike... Sve mogućnosti su pred nama, radi se o tome da ih proniknemo, da izaberemo najbolju i najdalje vodeću i učinimo je onda svojom duţnošću.“ Čitav njegov rad i stvaranje bili su obiljeţen velikim odricanjima. Ţivot bez mira, zadovoljstva, pomisli na bolest, bez oklijevanja, bez slabosti i bez ljubavi! On se nikada nije zavaravao, njemu je bilo sasvim jasno koliko je kompleksan rad stajao pred ciljem za koji se borio, dok o tome sa kolikom je skromnošću obavljao svoj po-Dvorac Kerestinac -bio je poznat kao ustaška tamnica ziv najljepše svjedoči što je, u poslednjim trenucima ţivota, na komadu papira o sebi ostavio svega tri riječi – „August Cesarec, knjiţevnik.“ Kao istaknutog komunista i antifašista Cesarca su u ljeto 1941. ustaše zatvorile u poznati zagrebački zatvor Kerestinac. Posle neuspjelog pokušaja bjekstva (13-14 jul) Cesarec je 17. jula, na nepoznatom mjestu (vjerovatno na današnjem spomen parku Dotršćina), strijeljan sa grupom komunista zatvorenika. -Nemanja Nedović ___________________________________________________________________________________________________ ___________________________________________________________________________________________________