ДРАГИ СЕЊАНИ, ред Вама је још једна нова идеја да се у што бољем светлу представи наше родно место, село Сење. Село Сење је познато по месту у коме је изнад извора „ Врело „, са десне стране пута, постојала мала пећина, веома неприступачна, а била је испосница светог Андреје који је основао град Кијев у Украјини. Због проповедања Христове вере разапет је на крст облика слова „ Х „, ,месту у коме је Кнез Лазар подигао своју задужбину манастир Раваницу, месту у коме је хајдук Вељко Петровић извесно време боравио у манастиру и са својом дружином се ту причестио пред одлазак у бој за одбрану Крајине од Турака, месту из кога су се наши преци: Јеремија Ивановић, Мина Антић, Милован Стајић – Чапак и Петар Петровић борили заједно са Стеваном Синђелићем и дали своје животе у бици на Чегру, месту у коме је пре Cарајевског атентата боравио Гаврило Принцип у манастиру Раваници, месту у коме за време другог светског рата комунистички покрет није могао да утиче на национални понос Сењана, месту у коме је по неким тврдњама боравио и један од најтраженијих српских глава Радован Караџић... Имамо много разлога да се поносимо нашим крајем, околином и историјом. Природа нам га је подарила на прелепом месту, а људе, школовала и послала у свет, како би доказали своју снагу и истрајност. У нади да ће овај online часопис доћи до свих Сењана, ма где били, срдачно вас поздравља Сењски интернет извештач...
САДРЖАЈ 3. СЕЛО СЕЊЕ 5. МАНАСТИР РАВАНИЦА 6. Сење у запису Феликса Каница – „Србија-земља и становништво (18591863)“ 8. ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СЕЊУ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Да више сазнате о селу Сењу и историји манастира Раванице, посетите блог: http://selosenje.blogspot.com/ Постаните пријатељ села Сења на: http://www.facebook.com/selo.senje који броји преко 500 чланова на facebook страници
Село Сење У срцу Шумадије, где је све весело, покривено брдима има једно село, мало село пуно је живота, зове се Сење и права је лепота. Манастир Раваница, селу даје сјај, живети у Сењу, то је прави рај, на крају села налази се врело, а поред је река која краси село.
Занимљиве видео записе села Сења и манастира Раванице можете погледати на Youtube каналу: http://www.youtube.com/user/selosenje?feature =guide Како би дискутовали о многобројним темама везаних за село Сење и манастир Раваницу посетите форум: http://senje.forumandco.com/
помоћу хидрофора или коришћењем висинске разлике ( код бунара ископаних на брдима изнад села ). Још су у употреби . обичнеспумпе.
Првобитни назив села је био СЕНА, што се види из историјских докумената, као што су повеља кнеза Лазара манастиру Раваници ( Болоњски препис 1376. год. ) и Браничевски тефтер ( 1467. год. ). У попису пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира ( 1718. ) у списку је уписано као Sallna, а наСкартиСSiena. O томе како је дошло до назива Доња Сена и Горња Сена, постоји једна доста прихватљива верзија која се поклапа са записима да је цело подручје садашњег сењског атара било под пространим ливадама ( сеноксима ) и да су, с` обзиром на просторно пружање ( 3 - 4 km ), после сушења покосене траве стогови сена постављани на две локације, на којима је било и по неколико кућа, па отуда назив Горња Сена и Доња Сена. Иначе о настанку имена села постоји неколико верзија. Овде наводимо само једну - На овим просторима су расла бројна стабла јасена и да је по томе првобитно име села било Јасење, а касније, када су стабла јасена сечом нестала, неко је у шали рекао: " Ма људи како Јасење, зар не видите да ни од онолико јасењаСостадеССење".
Надморска висина атара је различита и креће се од 144 m код Иванковачке реке, па све до 668 m у планинском делу. Само насељесјеснаснадморскојсвисиниС202-220m. Геолошко - морфолошку карактеристику овог подручја чине крајње западни обронци карпатског система са творевинама из периода улувијала, неогена и горњег гликоцена. Клима је умерено - континентална уз не баш најповољнији распоред падавина у току године. Наиме, укупна количина падавина у просеку износи око 650 mm и то би било довољно ако би распоред био повољнији. Међутим, од укупних падавина у вегетационом периоду падне само око 375 mm. Колебање у укупној количини падавина иде 440 mm у сушној досокоС700mmСуСкишнојСгодини. Хидрографску карактеристику сењског атара чини присуство реке Раванице ( дуге преко 22 km ), са многобројним притокама у виду потока и поточића од извора који се појављује на више места од атмосферских падавина. Вода из неких притока често се губи у постојећим пећинама и опет негде даље појављује, што посебно планински и припланински део чини прекрасним и предодређеним за развој туризма, што досад није довољно искоришћено.
На око 10 km од Ћуприје, источно од Велике Мораве, налази се село Сење, једно од најстаријих насеља у средини горњег поморавља, које почиње код Сталаћа, а завршава се близу Смедерева. Село је ушорено и куће се скоро једна уз другу нижу са једне и друге стране - обале реке Раванице која извире код Сењског Рудника, а улива се у Велику Мораву код Ћуприје. Сење је смештено у коритастој долини, одакле се постепено уздижу почетни огранци Кучајских планина према истоку, апрема западу - Ћуприји, после таласастог терена настаје широка и плодна Раваница. Река Раваница тече средином ове долине, која је у време боја на Иванковцу ( 1805. ), била под пространимСливадама,Ссеноксима. Кроз село пролази асфалтни пут који га повезује, на једној страни са Ћупријом и аутопутем Београд - Ниш, а на другој страни према истоку, са мамастиром Раваницом, Сењским Рудником, Сисевцем, Равном Реком, Ресавицом и даље Деспотовцем, а преко овог опет саСЋупријомС(кружно). Две главне улице - Раваничка и Цара Лазара, су асфалтиране, оне иду паралелно с` реком између њих, целом дужином, више сокака, који иду попречно и повезују главне улице. Улица Цара Лазара је у ствари наставак пута који из Ћуприје иде преко Сења за манастир Раваницу и даље за Сисевац и С. Рудник. Са леве стране реке Раванице, паралелно са улицом Ц. Лазара је Раваничка улица. Дужина насеља је око 2. 000 m, а ширинаЦ300-500m. У центру села, са десне стране, је зграда бивше земљорадничке задруге ( сада клуб пензионера ), док се лево налази самоуслуга, затим се наилази на стари мост од црвеног пешчара, који је подигнут пре 130 година. Десно од манастира налазиСсеСдомСкултуресподигнутс1970.Сгодине. Од већих ( јачих ) извора посебно се истиче " Врело ", са капацитетом од 30 литара воде у секунди, чијом каптажом је изграђен водовод за село. Иначе поред водовода користи се извор и вода из бројних бунара, која се вади кофом на ужету, али је све више у пракси увођење воде у куће избацивањем
Чеда Марић ( 1887-1989) говори да је по предању, које је он слушао од својих старих, Сење добило име од раваничког сењака на коме се прикупљало сено са околних ливада. У прво време манастирски звоници су оглашавали само за калуђере и слуге, који су обрађивали манастирско имање, а касније, када је у непосредној близини почело да се множи насеље, свети храм је добио и своје вернике. Село дуго беше безимено. Тежаци и брђани долазећи из далека недељом и у време празника да у манастиру пале свеће за покој душе мртвима и за здравље живима у одговору на питање намерника куда иду помињаху реч „сењак“.
Недалеко од Сења, на малој заравни у подножју Кучајских планина, на коју се улази узаном клисуром са бистром водом реке Раванице, окружен стрмим и шумовитим планинама, налази се манастир Раваница, прелепа задужбина српског кнеза Лазара Хребељановића. Од самог села Сења, манастир је удаљен око 600 m, а од града Ћуприје око 12 km, са којима је повезан асфалтним путем. Овим се путем може даље наставити, кроз живописну раваничку клисуру, за излетиште Сисевац, где се налази црква светог Сисоја, затим Сењски Рудник, Пасуљанске Ливаде, Равну Реку, Ресавицу, па долином реке Ресаве до манастира Манасије, Деспотовачке бање, Деспотовца и опет се наћи у Ћуприју ( затворити круг ), поред које пролази аутопут Београд - Ниш.
Манастир је подигнут 1381. године, на измаку последње епохе српског века и био је на челу споменика Моравске школе. Црква посвећена Вазнесењу Христовом, а подигнута је да прими општежиче велике ларве као маузолеј, тј. гробна црква кнеза Лазара. Значај и смисао Раванице од подизања до данашњих дана, без обзира на услове у којима се живело и радило у бити је остао исти - да буде узорна заједница духовног живота, манастир православног и светогорског типа, да у себи прикупља и негује и из себе расађује духовне вредности и достигнућа народа, да успоставља духовни континуитет у историји српског народа, преко кнеза Лазара још више допринесе чршћем повезивању српског народа, развијању свести да је без обзира на границе и међе један. Све ово, па и више од тога, Раваница је са својим братством и сестринством више од 6 векова чинила и чини данас. Она је била једно од светих места одакле је потицала и утврђивала се наша вера, наша писменост, наша слобода. Тиме што је истовремено и гробна црква кнеза Лазара, њен се значај само повећавао. Свети Кнез није жалио средства како би подигао и на достојној висини одржао манастир у коме је хтео да има склониште и за живота и псоле смрти. У повељи коју је дао Раваници, нарочито се наглашава да је све што припада манастиру сам откупио и добровољном променом имања прибавио. Само осам година после довршења Раванице, догодила се Косовска битка ( 1389 ) када је свети кнез Лазар погубљен. Тело светог Кнеза било је прво сахрањено у цркви у Приштини, после две године пренето је у Раваницу и у њој је почивало читавих 300 година. После Косовске битке, Турци су више пута пленили целу српску земљу. Тада су поједина
утврђена места била жртве њиховог пустошења, а међу њима се спомиње и тврђава манастира Раванице. Забележено је да је Раваница паљена и пустошена 1398, 1427. и 1436.Сгодине. После коначне пропасти српске државе ( 1459. ), Турци су подвргли општем пустошењу све манастире. Тада су поново опустошили и Раваницу и из цркве однели све сребро и злато које су нашли. Саму цркву - како сведочи један путописац из XVI века - нису дирали. ОД 1687. ДО 1691, настали су за Раваницу тешки дани. Записи из тих година спомињу како је она и тада паљена и пљачкана, а монаси убијани, тако да је скоро запустела. Јеромонах раванички Стефан Даскал оставио је спомен о тешким данима које је Раваница преживела крајем XVII века. По његовом запису, у пролеће 1690. године патријарх пећки Арсеније Чарнојевић са 37 хиљада породица морао је испред турске силе да бежи преко Дунава. Тада и монаси манастира Раванице узеше мошти светога кнеза Лазара и придружише се патријарху Арсенију. Ишли су четрдесетак дана док не приспеше у град Будим и ту, више Будима, населише се у месту званом Сентандреја. Ту се настани патријарх са епископима, монасима и многобројним народом. Раваничани подигоше у Сентандреји, близу дунавске обале, малу цркву и у њој положише мошти светог кнеза Лазара 1697. године, како пише Стефан Даскал, а раванички калуђери оставише Сентандреју и нађоше у шуми у Фрушкој гори пуст манастир Врдник. Они обновише овај манастир и покрише га, саградише од дрвета трпезарију и ћелије, а у цркви коју - за успомену на Раваницу посветише Вазнесењу Господњем, положише мошти светога кнеза Лазара. Одвојени од свога манастира, раванички монаси су и даље сматрали да припадају старој обитељи. Чим је 1718. године утврђен у Пожаревцу мир између аустријског ћесара и Турака, једини од живих монаха раваничких који се био затекао у Врднику, јеромонах Стефан Даскал, зажеле да види своју негдашњу обитељ у Србији. Још мир не беше заживео, а он крену на пут. Затече манастир сасвим пуст. Црква се налазила у жалосном стању. Припрата ( западни део цркве ) била је све до темеља у развалинама. По цркви беше изникло дрвеће. Све је било зарасло у коров, тако да се није могло распознати ни место где су била врата. Те зиме јеромонах Стефан припреми све што беше потребно за оправку цркве, а за даље три године подиже припрату и обнови ћелије. Овај јеромонах Стефан, чији се лик и данас сачувао у припрати, северно од улазних врата, носио је надимак даскал ( учитељ ), јер он беше ту, у обновљеној Раваници, отворио школу. Из те школе изашао је велики број свештеника који се у својим записима хвале да су учили код даскала Стефана. Ова школа се одржала кроз цео XVIII век. Такође, кроз цео тај век одржавала се и веза између манастира Раванице у Србији и Врдника у Срему. Када су 1739. аустрисјку војску потукли Турци, патријарх Арсеније IV Шакабента, који је био на страни Аустријанаца,
био је принуђен да пређе у Аустрију. Тада се и све српске цркве нађоше у тешком положају. Раванички монаси онда нађоше за добро да све манастирске ствари пренесу у Врдник. У ратовима који су се при крају XVIII века водили у Србији с Турцима, братство манстира Раванице играло је врло значајну улогу. У манастиру је био главни стан брата Коче Петровића, по коме је и војна названа Кочина крајина. Априла 9.1788. главни стан Кочина брата беше снажно нападнут од Турака и тада је Раваница поново опљачкана, а ћелије спаљене. Године 1794. црква је поправљена и ћелије поново озидане. Неке су оправке вршене и у Карађорђево и Милошево време. Године 1833. је израђен и постављен садашњи иконостас у цркви. Тада је игуман манстира био Никанор Кнежевић, родом из Шибеника, пострижник манастира Крке ( умро на Св. Саву 1838. и сахрањен са јужне стране олтара ). Највише је у Раваници урађено за време архимандрита Диониса Поповића - Ђуне, који је био настојатељ манастира пуне 22 године ( од 1842 - 1864 ). Родом је био из Черевића у Срему, гимназију је завршио у Новом Саду, богословију у Карловцима и филозофију у Загребу. У Србију је прешао 1839. и прво био чиновник Конзисторије, а затим професор богословије. Године 1842. постављен је за настојатеља манастира Раванице. Кнез Александар Карађорђевић одобрио је 1844. године да се манастир оправи о државном трошку. Манастир је оправљен и поокривен лимом. Године 1864. пробијен је пут од " Врела " код села Сења до манастира и подигнут преко речице Раванице мост од тесаног камена на свод. ( Дотле се у манстир долазило преко брда које се налази с југозападне стране манастира ). На рушевинама старе велике Лазареве трпезарије са северне стране цркве, 1849. године подигнут је манастирски конак, који је 1850. довршен и који постоји и данас. За време архимандрита Јосифа Гавриловића ( 1849 - 1905 ), начињен је био у цркви под од цементираних плочица, а споља на цркви свуда около озидан " сокл " од црвеног тесаног камена. Архимандрит Макарије Милетић био је најдуже старешина манастира Раванице ( пуних 35 година - од 1908. до 1943. ). Он је препокрио цркву кад се 1919. године вратио из првог светског рата, у коме је учествовао као војни свештеник. Изменио је затим столарију на цркви и конаку и снабдео конак потребним намештајем. Сазидао је више зграда на бившој манастирској економији " Бигар " у Кучајским планинама. За његово време уприличена је на Видовдан 1939. године величанствена прослава 550-годишњице боја на Косову. Архимандрита Макарија стрељали су Немци на Бањици 25. јануара 1943. Од 1955. године, Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије врши стручну конзервацију цркве. Са крова је скинут плехани и поновно постављен оловни кров. Зидови су очишћени од малтера којим је црква у XIX веку била омалтерисана, тако да је дошла до изражаја сва лепота фасаде грађевине,
зидане наизменично од камена и опеке. После скидања малтера и креча, постала је уочљивија орнаметика око прозора. Око целе цркве каменом је поплочана стаза и урађена дренажа. Очишћене су и конзервиране фреске у храму и постављен нови под од белог мермера. На место дрвених, постављени су мермерни оквири око прозора. Отпочето је чишћење и конзервирање преосталих камнеих кула. Главни део цркве Раванице је споља врло живописан. Има једно веће и 4 мања кубета. Зидови цркве су изграђени од наизменичних редова тесаника и опеке. Складни испусти и удубљења, дају зиданим платнима пуно живота. Прозори су уоквирени богатом орнаметиком. Они су сви двојни, изузев једног тројног на западном зиду цркве. На западном зиду, изнад прозора налази се прелепа розета. Декоративни ефекат зидова појачава низ малих, шупљих крстова изграђених у теракоти и у облику звездастих лончића утиснутих у зидове. Они су поређани око аркаде прозора и чине круг око розете. У горњим пољима су тако нанизани да формирају оригиналне крстове од шест кракова који почивају на једноме постаменту у облику правоугаоника. Поља која обухватају луци, покривена су орнаметиком у облику шаховске табле, формиране од црвених опека и од сивкастог камена. Од посебног је значаја скулптурална орнаметика махом стилизованих биљних мотива и зооморфних детаља: цветови испреблетених стабала, палмете, грифони и слично. Живопис Раванице је слабо очуван. Највећи део фресака, насликан у горњим деловима цркве, пропао је. Остало је сачувано у фрагментима или је дошло до наших данан у лошем стању. Од преосталих фресака најпре се по свом значају издваја ктиторска композиција на западном зиду на којој су представљени кнез Лазар и кнегиња Милица са својим малолетним синовима Стефаном ( Високим ) и Вуком. Поред ктиторске композиције необично су врдне и фигуре светих ратника у северној и јужној певници. Изнад светих ратника, нацртане су сцене из Христовог живота као и сцене Христових чуда испуњавају горње површине свих зидова. У јужној певници живописане су у једој зони Исцељење раслабљенога и Исцељење слепога у бањи Силоамској. Изнад њих је Божићна химна и дванаестогодишњи Исус међу књижевницима у јерусалимском храму. Сасвим у врху изнад јужне певнице, налази се велика композиција Уласка Христовог у Јерусалим, која детаљно приказује овај свечани тренутак, и може се сматрати једном од најуспелијих ферсака са овим мотивом у нашем средњовековном сликарству. Једна мајка уздиже на рукама своје нејако дете, које с гранчицама у руци поздравља Христа; један човек носи на десноме рамену једнао, док левом руком води друго дете. Око се зауставља на безброј детаља. Сцена с децом која се отимају о хаљину, уноси у слику много живота. Зид којим је опасан град ( Јерусалим ) и зграде у њему појачавају декоративност слике. У центалном кубету приказани су 16 старозаветнихСпророка. На западном делу се налази, као и у осталим цркбвама ове епохе, Успеније свете Богородице. Многобројни
медаљони светитеља на стубовима и дуж свих зидова сликани су живим и светлим бојама и представљају новину у сликарству крајем XIV века.
изнад улазних врата главног дела цркве.
У југоисточном углу припрате налази се гробница преподобног Ромила који се у XV веку подвизавао у једној пећини близу У тамници овог сликарства уочавају се извесни манастира Раванице. Ова пећина је уништена нови мотиви, карактеристични за ово доба приликом изградње железничке пруге Д. ратова с Турцима и стрепње пред турском Ћуприја - Равна Река. најездом: сликају се свети ратници и читави циклуси Христових чуда. Инстиктивно се спремало за одбрану и очекивала чудесна помоћ Божија. Као у архитектури и декоративним рељефима, тако и са фреско-сликарством, манастир Раваница представља почетак моравске школе, новог стилског правца у српском сликарству. Живописање је завршено, судећи по изгледу ликова и ктиторској композицији између 1385. и 1387. године. Све фреске нису завршене исте године, а аутор није био исти. Највећу уметничку вредност у цркви манастира Раванице представљају средње зоне, где су фреске радила двојица врсних мајстора. Један од сликара раваничког живописа био је Константин, који је убележио своје име на фресци једног светог ратника. Фрескосликарство манатира Раванице својом тематиком је врло блиско једном делу живописа манастира Сисојевца, који се налази у близини и који је био метох Раванице. У раваничком сликарству посебно се издвајају композиције Причешће Апостола и Поклоњење Агнецу у олтарској апсиди, и циклус Великих празника у горњим зонама храма. У припрати, која је преплаљена у 18. веку, видљиви су остаци ранијег живописа на источном зиду. Остале површине прекривене су зидним сликама из 1721. године, међу којима је и портрет обновитеља манастира Раванице јеромонахаССтефана.
Живописна орнаметика је у Раваници богато заступљена. Ње има на колнетама стубова, на дрвеним стегама које везују цркву, на венцу тамбура... Заступљена је геометријска и биљна орнаметика у најразноврснијим преплетима. И орнаметика износи на видик уметникову тенденцију ка живописним контрастима. Лепота ових орнаметика управо и лежи у ефекту који чине контрасти боја.
Сење у запису Феликса Каница – „Србија-земља и становништво (1859-1863)“ Путујући по Србији за време аустријске окупације, Феликс Каниц, краљевски угарски саветник, витез аустријског ордена Ф. Јосифа, носилац аустријске медаље за науку и уметност и многих других одликовања и звања, боравио је извесно време и у селу Сењу, о коме је оставио врло интересантан запис илустрован сосптвеним цртежима: „Сењесрпски сеоски младенци“ и „Раваница, манастирска црква и рушевина тврђаве“. У свом делу он описује како је у селу Сењу локална управа у то време бирала кметове, како је у то време у селу Сењу било Влаха и Цигана који су били лопови и преваранти и како су се власти у Сењу бориле против ове куге зла, која и данас хара нашим крајевима. Да небисмо препричавали овако драгоцени текст објављен у његовој књизи „Србија-земља и становништво“, СКЗ, 1985. године (I књига стр. 286-292), овде је дат у целини.
...“Док сам се ја у Раваници бавио својим проучавањима из историје уметности, отенуто Живопис припрате ( западног дозиданог дела тихо Сење претворило се у бучан логор. На цркве ) је из XVIII века. Ове фреске су повратку сам тамо наишао на праве барикаде од највероватније радили зографи из Македоније. кола пуних жена и деце. Живописне групе Срба Од значаја је већ поменути портрет јеромонаха и Влаха опседале су општинску зграду, па су Стефана Даскала, који је подигао ову припрату пандури, који су покушавали да одрже неки и обновио манастир. Он је насликан одмах до ред, имали пуне руке посла док су нам улазних врата, на западном зиду са северне направили пролаз кроз ту гужву. Параћински стране. Од првобитног живописа из XV века капетан ( срески начелник ), наочит човек очуван у припрати само лик Свете Богородице препланула лица с енергичним цртама,
поздравио ме је срдачном добродошлицом. „Па, како вам се допада у нашој земљи? Знам, дошли сте да се упознате с нашим животом и обичајима; то је лепо, и ја се надам да ће вам се и овде пружити прилика за то. Видећете како српски народ слободно бира своје кметове, како јавно и непристрасно судимо, а видећете и како смо спремни да преузимамо корисне новине и од других народа“. Ово последње му – призор се одиграо 1860. године – нисам узео баш дословно, јер ми нису била непозната говорења домородаца и немачких елемената, који су били носиоци културе и отпор који је пружан браћи по крви Србима из Мађарске, који су, налазећи се на разним високим положајима у држави, с великим успехом преносили својој новој отаџбини знања стечена „преко“. За домаће Србе они су, као и други странци, били „Швабе, који су дошли да им узму најбоља места, да се обогате, кују завере и сам бог зна на шта још све нису спремни. Немачки инжењер који овој земљи гради путеве, агроном испрека који оснива пољопривредне школе, (односи се на др Ђорђа Радића, првог доктора огрономских наука у Срба и оснивач пољопривредне школе у Србији – Пожаревац, 1872, Краљево, 1882. – и Црној Гори – Даниловград, 1875. Он је и први писац пољопривредних књига. Сматра се и претечом рада на хибридизацији кукуруза.) страни официр који израђује смртоносне метке – сви они имају да се боре не само против оних предрасуда с којима људи везани за старе навике и обичаје дочекују сваку новину, него и против оних с којима се дечекују странци уопште.
при утврђеној тарифи од 60 пара по детету знатно повећавало приходе окружног лекара. Касније је тарифа смањена на 40 пара по глави. „Видећете како српски народ слободно бира своје кметове“, рекао је капетан. Мржња и раздор испунили су од пре неког времена изглед мирне домове Сења. Гвелфи на једну, гибелини на другу страну! Овде стари кмет, озбиљан, сталожен старешина, тамо амбициозан претедент, који га сумњичи и напада, да би на крају он постао „први у селу“. Борбе великих република понављале су се у малом Сењу. Радор који је тињао био је зрео да избије на површину, па су завереници у доалску капетана видели прави тренутак да отворено нападну старог кмета.
Расправа је усмена, води се при отвореним вратима, ачесто и под ведрим небом. Поред капетана су седели његов писар и кметови суседних села. У судници је владала потпуна тишина кад су пандури увели првог оптуженог. Збуњено је бацио поглед на corpus delicti, на украдену овчју кожу стављену испред њега. Саслушавање сведока је помоћу тумача вршено на румунском језику, јер се Влах у Србији нерадо упушта у учење званичног језика. У препуној судници температура је постала неподношљива, па сам изишао да пресуду сачекам напољу и да на свежем ваздуху погледам народну ношњу на људима у окупљеној гомили.
Тераса пред зградом општине са које сам скицирао шарени призор пред собом постала је У етнички сродној Црној Гори ове две групе би ускоро привлачна тачка за радзоналу гомилу. пред зградом општине чиниле величанствен Мога пратиоца на овом излету, љубазног призор. Али ово није био збор ратника какав директора рудника Божића, засипали су сам видео у Црној Гори, недостајало је питањима „зашто странац уписује лица и „свијетло оружје“, које ће Србин припасти само одећу“? Успело му је да убеди неколико у свечаним приликама или на путовању; скуп је девојака да им портретисање не само неће и поред све напетости носио чисто сељачки нанети никакву штету, већ да им то чак може карактер. Само је капетан имао за појасом служити на част; природна сујета је победила и сребром украшене пиштоље и ханџар са неколико лепих жена се пријавило за ову част. шареном дршком; противничке групе су се Кад Србин једном схвати о чему се ради, он окупиле у круг у чијем средишту је стајао он. нам онда са својом урођеном оштроумношћу Свака страна је изложила своје жеље и жалбе. спремно излази у сусрет. Тако ми је пришао Пошто су говорили најстарији људи из села, један старији човек и представио своју кћер са често с приличним узбуђењем, окупљенима се богатим украсом на глави и рекао: „Господине, обратио капетан једним трезвеним говором у можда бисте хтели да „упишете“ како се облаче коме је „својој браћи“ скренуо пажњу на наше невесте“? Уто пришао је и младожења, одговорност кметовског звања и објаснио да је један нагиздан момак, који је изгледао много влада увек спремна да да сагласност за млађи од своје веренице. Тако сам добио групу Ни присуство капетана у Сењу није било смењивање недостојних кметова – само мора која је обогатила мој албум једном сликом условљено само избором за локалне органе бити доказано да они то заслужују. Затим је са карактеристичне народне ношње. власти. Он је дошао да ауторитетом своје јавне самоувереношћу неког искусног правника функције пружи подршку окружном лекару при формулисао неколико питања упућених целом Човек добија утисак да је смисао овог чудног цепљењу деце доведене из околних села. Јер, скупу. Пошто се из њих могу видети сеоски украса на главама српских невеста у томе да им лекар је више него ико други имао да се бори са атрибути сеоских старешина у Србији, наговести тешки терет брачног живота у који дубоко укорењеним предрасудама; он се мора навешћемо нека од њих дословно. „Да ли је ваш ступају. Он се састоји од ружа направљених од упуштати у борбу с противницима као што су кмет на разрезивању пореза на поједине куће сребрних новчића, од природног и вештачког Цигани, старе жене и непросвећени калуђери! поступао неједнако, да ли је у споровима цвећа, пауновог перја итд..., а све је то вешто Напици приправљени од пољских и шумских испољавао пристрасност? Да ли је при причвршћено на огроман потковичасти венац трава, свињска маст, воштане свеће и безвредне одређивању запрега за потребе државе неку од картона, који је окомито постављен на теме амајлије од воска или дрвета увек су јевтинији кућу оптерећивао више него друге? Да ли је и тракама привезан испод браде. Овај „венчани од кинина и других медицинских средстава, а своју кућу и куће својих рођака ослобађао венац“ „млада“ носи недељом и празником и уз трошкове за лекове долази још и издатак за обавеза да дају радну снагу за одржавање и целу годину дана, али у последњим деценијама лекара! Истина, у последњим деценијама стање градњу путева или их је заобилазио при почео је да узмиче у борби са модерном се у том погледу нешто поправило. Али многи регрутовању? Ни на једно од ових питања ви културом. Старији људи се сећају времена кад сељаци, па и варошани и сада још верују да се немате шта да кажете, а мене питате за савет! су на њему била учвршћена још и огледалца да европски лекар у хирургији мање разуме него Па сами сте пресудили. Мислим да треба да би Евине кћери могле да се дотерују, шминкају нека вешта баба или искусан стари ратник. задржите кмета кога сте већ проверили и не или доводе у ред померене делове одеће. Није Помоћ лекара они обично затраже, тек онда покушавате с неким кога још не познајете“. тешко закључити колико је овако тежак украс када се покаже да никакво бајање и мазање не на глави отежавао сваки покрет. помажу, кад на болесника смрт већ стави своју Избор кметова био је тиме завршен. У току наумитну руку. И тада ће уцвељена мати рећи: једног часа био је овде покренут и уређен један Кад ми се младица приближила, поздравила ме Ето, ни „швапски“ доктор није могао ништа – спор, који би се по нашим бирократским је, трипут се дубоко поклонивши. Лице јој се или још нешто горе. Могуће је да су многи установама вукао бар годину дана. Па ипак, зацрвенело под чудноватим теретом, десну српски окружни лекари раније често на сумњив изгледа да је Србија незадовољна што тек има руку је притом држала на грудима. Није био начин долази до својих диплома, али на зачетке бирократије! Као да јој нису довољна ред да јој ускратим уобичајено љубљење руке, неповерење наилазе и они који би у свакој искуства њених западних суседа. Већ има пуне нити да одбијем исти такав церемонијални земљи чинили власт своме позиву. руке посла да би обезбедила формализам који поздрав при растанку. Даривао сам је паром прети да уништи слободну самоуправу сребрних минђуша, које је она примила Материјални положај српских окружних лекара општина, округа и цркве. Каква штета што се са захваливши се, али се убрзо поново појавила да са платом од 2000 марака, уз обавезу да држе благодатима цивилизације у примитивне земље би поклон узвратила једном белом марамом кола и коње и да све болеснике на својој увлаче и њене изопачености. Судница, једна коју је сама везла и коју ми је, како је то овде територији бесплатно лече, не би био нимало ниска одаја која се одликује одсуством и обичај, прикачила на лево раме. завидан кад годишња путовања ради цепљења најнужнијег намештаја, али и прашњавих не би у знатној мери попуњавала празнине. На гомила аката, којима данас обилује и последња пример, у ужичком округује 1861. године број канцеларија у Србији, пунила се полако деце за цепљење достизао готово 6000, а то је парничарима и радозналим посматрачима.
26. јуна једна група комуниста стигла је до села Зубетинац и Бучје, 15 километара северозападно од Књажевца, где се сукобила са четницима и Српском државном стражом. Националне снаге успеле су да потисну Ситуација се, као што је познато, изменила из комунисте ка планинама Слемен и Крстатац. основа 22. јуна 1941. године. Борбе које су Ево како Миодраг Д. Пешић из Иванковачког почеле имале су више терористички него корпуса описује ток поподневних борби, од четника у јуриш: ослободилачки карактер. Почело је формирање кретања партизанских одреда и њихово повезивање са "Мој друг Вуле се у скоку пребацује напред, четницима тада пуковника Драже између два рафала. Устаје мајор Љубиша Терзић, начелник штаба, и тек што се придигао Михаиловића. Комунисти су, међутим, продужили својим да се пребаци до једне букве, пада покошен. путем. Њима није било стало ни до народа ни Метак је ушао кроз гушу а изашао кроз кичму, до његове слободе. Занети илузијама и и моментално умире. Прилази му потпуковник похлепни на власт они су, безобзирно газећи Гогић, узима његова лична документа и сат, преко хиљаде жртава недужних људи и преко клече поред њега и заклопи му очи, док трешти згаришта српских села и градова, упорно ишли свуда око нас. Пао је и Радиша, пушкомитраљезац и испустио своју “зорку” од својим путем – остваривали своју револуцију. које се није раздвајао ни када спава. Пронесе се глас да је недалеко од нас погинуо и мајор Ивановић. Поред мене, који сам такође лакше повређен, гину моји школски другови: Јовица Матовић и Драган Штајнер, син команданта Артиљеријско-подофицирске школе у Ћуприји. Рањен је и Пољак Станислав Раставицки из Лођа, Ђока Ерић из Ћуприје, а Милун из Сења, који је сат раније зграбио Радишину “зорку” коју је одувек желео, пада превијајући се од болова, придржавајући црева рукама. Погибе и У селу Сењу и околини партизански одреди из Петар Бизетић из Ћуприје... " Јагодине и Параћина су започели крваве и Борбе су трајале до 24. јула 1944. године. подмукле нападе на српску стражу и немце, а Четнички официри су извештавали: “Нико народ гурали у катастрофу, беду и немаштину. више неће да се бори... Људство бежи из свих 28. јула 1941. године партизани су основали јединица кућама...” Радило се о последњим Параћинско – ћупријски одред у којем је већим снагама из корпуса Иванковачког, командир чете био Бора Петровић, а већ 2. Варваринског, Ресавског, Тимочког, августа извршава напад на Сењски Рудник и Крајинског, Делиградског, Млавског, Равну Реку. Тај напад су преписали на Сењане Књажевачког, Чегарског и Нишавског међу који нису ни знали да такав одред постоји, а којима је био велики број Сењана. камоли да учествују у нападу. Око 40 лица из Било је пораза и са једне и са друге стране, тако Сења је одведено у затворе у Ћуприју и да је тешко рећи да је неко овде победио. После Јагодину, одакле су пуштени после два месеца рата, као и у многим другим случајевима, јер је утврђено да нико из Сења нема везе са комунисти су дали више верзија битке на Параћинско – ћупријским одредом. Комунисти Буковику. У свакој драстично умањују њихове су на овај поступак немаца били разочарани и губитке. припремали се за нове крваве нападе и Партизани су хтели да се освете Сењанима и обрачуне. 12. августа 1944. године на прузи Сење – Одреди Недићеве страже које су комунисти Сењски Рудник, код две сестре нападају немце. називали „ Недићевци “ били су распоређени у При овом нападу предходно је размонтирана Сењском Руднику и Ћуприји. Командир одреда пруга, да би се воз сурвао у корито Раванице, а у Сењском Руднику био је Михајло Чачић, партизани су обукли униформе националних жандармеријски наредник. Партизани нису снага без ознака. Немци су пружали отпор док знали где се они тачно налазе, али на село Сење им није погинуо командант, а онда су се су гледали као на непријатељско гнездо. У предали. Како Сење не би прошло некажњено, ноћи, између 15. и 16. септембра партизани су немац који је живео у ћуприји и био код немаца демолирали железничку станицу у Сењу, тумач је у договору са Недићевом стражом и уништили скретницу, покидали телефонске Чачићевим одредом рекао команданту да жице и однели новац из касе. Око 23 часова паљење села изврши симболично јер је Сење миниран је и срушен мост на шестом село националиста и противник комунистичког километру преко пруге Ћуприја – Равна Река. отпора. Немачки командант је послао „ казнену Саобраћај је био заустављен 4 – 5 дана. За експедицију “ на Сење која је запалила две Сењане и мештане из околине па све до Равне старе куће и неколико стогова сена. Чак ни у Реке, овај напад је био катастрофалан јер нису овом случају немци нису стрељали 100 људи, а могли да обезбеде најосновнија средства за у питању је био Немачки командант који је био живот. Нико из Сења после овог мучког напада убијен. није хапшен и затваран јер је немачка власт већ Комунисти из околних крајева су после ове била упозната да у Сењу нема партизана, већ акције схватили да је једини начин да се дух и долазе из околних крајева. националност Сењана разбије изнутра тако што Велики број националиста и одреда из ће основати партизанску чету, баш у Сењу, од поморавског краја је тада дошао да се обрачуна људи који живе у њему. Наиме, они су то са партизанима. СПДС је била смештена у Соко покушавали од почетка рата али им није Бањи која ће, у случају напада комуниста на полазило за руком. Почетком 1941. године Соко Бању, пружити отпор. комунисти су убацили у Сење Живку
ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА У СЕЊУ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГsРАТА
Дамњановић и Миодрага Новаковића Џуџу како би учланили Сењане у КПЈ, али успеха није било. Чак и у извештају Живке Дамњановић пише: „ У Сењу се покушало са неколицином, али се није успело – они су остали необухваћени активним партијским радом “. Почетком септембра 1944. године по први пут основана је тајно једна партизанска чета из Сења. Ову групу је организовало неколико њих из Сења, а онда су под претњом оружја још неколико момака из села убацили у чету која је бројала око 20 људи. Они са лаким наоружањем одлазе у Трговиште и прикључују се 23. бригади 45. дивизије. Након неколико дана у Трговишту формирана је 20. бригада. После тога извршен је напад на националне снаге код села Мириловца ( у срезу Параћинском ). У том сукобу јединица није успела, јер су је националне снаге уз помоћ немаца изненадиле и разбиле. Од 20. октобра 1943. године до 18. септембра 1944. године савезници су широм територије Југославије бомбародвали градове и села. Та операција се звала „ Rat Week “, а одлуке о бомбардовању су долазиле од Титовог врховног штаба. Бомбе су небројено пута погађале Ниш, Никшић, Београд, Краљево, Чачак... У недељу 16. априла 1944. године на Ускрс бомбардован је Београд. Разорен је исто, ако не и више, као 6. априла 1941. године. Живот је изгубило око 2.000 људи, жена и деце, теже и лакше је рањено око 5.000 Београђана. Само у једном дану испред централног гробља стајало је 450 ковчега Београђана. На једној великој бомби, која случајно није експлодирала, Београђани су открили руком исписану поруку крупним ћириличним словима: „ СРЕЋАН УСКРС “. Радио Бејрут је у емисији на румунском језику објавио да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито почетком 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије. Новообучени партизански пилоти су добро знали кога и зашто бомбардују. 26. априла 1944. године Радио – Лондон је јавио да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије. Почетком 1944. године априла и маја почело је учетсало бомбардовање железничког моста на Великој Морави и околним местима Параћина и Ћуприје од стране савезничке авијације ( Америчке и Енглеске ). У Сењу је тада било страха код људи, јер су неке бомбе падале на ивицу села. Тада је много пољопривредних добара уништено, а несташица око хране је увек била присутна. Та савезничка војска која је дошла да „ спасе “ српски народ је разорила Ћуприју и нека околна села. У петак 11. августа 1944. године организовано је ноћно разарање незаштићеног Краљева. Тих дана на мети је поново била Ћуприја. Бомбе падају по беспомоћним српским градовима и селима. После систематске ваздушне инвазије западних савезника, убрзо је уследила и класична копнена инвазија на Србију. Под фирмом истеривања немаца, Стаљин и Тито су на Србију упутили неколико стотина хиљада совјетских војника, чиме је почело следеће касапљење и пљачка Србије од стране комуниста.
Већ око 5. окотбра 1944. године се причало да су руске трупе веома близу, што се показало тачним. Руси су наступали са истока и југа. У то време је Михајло Чачић са својом четом отишао у Сењски Рудник под оружјем да преговара са руским пуковником Царевим. После преговора се вратио у свој логор у Летовиште. Међутим комунисти су већ окупирали село Сење и убрзо чули за овај догађај. Михајла Чачића су представили у најгорем светлу и својим лажима су убедили руског пуковника да га ухапси, што је овај то и учинио. Михајло Чачић и његови људи су под стражом одведени на пијацу у Ћуприји где су их банде комуниста дочекале каменицама и моткама. Касније су од истих осуђени и стрељани. После овог немилог догађаја комунисти су наставили са својим терором и почели су да хапсе српске националисте из Сења. Због сарадње са немцима оптужени су и осуђени: Миливоје Јовановић Чупа, Душан Живковић, Коста Гркић, Божа Стојадиновић Гоља, Драга Богдановић, Драгиша Тодоровић, Душан Рајић и Драги Стојановић. Станоје Андрејић никада није пронађен. Од партизана су због сарадње са немцима стрељани: Радомир Стојадиновић Гоља, Милан Николић Гане, Лима звани Трчан, Слободан И. Николић, Радојко Јовановић Шарка, Божидар Стојановић Гуља, Никола Гркић, Паун Маргарановић ( из Бигренице ) и Радомир Лукић. Породица и родбина наведених људи је имала великих проблема и доживљавала непријатности од комунистичке власти. Многе су позивали на информативни разговор, тукли и малтретирали, називали их погрдним именима. До посла су тешко долазили, а они који би и нашли неки посао били би на најнижем положају. Комунисти су наставили свој терор над цивилним становништвом. Село Сење не само што је запостављено, већ се ишло на његово разбијање, претварања у привезак градовима и избор јефтине хране, сировина и радне снаге за град и индустрију. Сељаци су стављени у положај грађана другог реда. Разним законима, реорганизацијама и прописима одузета им је самоуправа – укинуте су им општине, самосталне земљорадничке задруге, наметнуте су им високе цене свега што су морали да купе за живот и рад, а држане ниске цене пољопривредних производа. Другим речима све је чињено да млади оду са села. У Сењу се за време рата током целе године упражњавао пост средом и петком, затим велики пост, пост за причест и слично. Тако је било све до окотбра 1944. године када је основан први „ народно – ослободилачки одбор “, а председник одбора је био земљорадник Марић Чедомир. После другог светског рата редовно упражњавање поста је изгубило значај, јер је утицај цркве био слабији од утицаја комунистичке власти. Многи су престали да примају свештеника у кућу, да би светио водицу. Многи су се плашили комунистичке власти која на славе није гледала благонаклоно, а некад је деловала и репресивно. Старији људи се славе нису одрицали, услед чега је долазило до сукоба са синовима који су били чланови комунистичке партије и нису смели да славе по директиви иначе су искључивани. Распадом савеза
комуниста 1989. године страхови су престали и многи су се вратили старој слави. Комунистичке власти су забраниле литије и записе. Литије су ношене трипут и обнављани записи. Литије се носе да би била родна година, а запис ( урезивање крста на стаблу неког старог дрвета ) уз освећење свештеника. Неопходно је овде рећи да је запис пагански обичај. Пагани су веровали да у великом дрвету ( храсту или неком другом ) борави Световид ( Свети Вид, врховни словенски бог ) и због тога су га поштовали. Испод храста су одржавани и сабори, одатле се полазило у ратне походе и слично. У Сењу су литије ношене и записи прављени ( обнављани ): на Марков дан, о светом Илији и на други дан Ускрса. У пољу литија је ношена у Подујевац, затим код „ брестова “, између којих је био бунар, на имање Алексића, а одавде се враћало испред села у општинско двориште, где се налазио велики дуд са каменим столом и гвозденим крстом. Ту се одржавала завршна свечаност и славље, док је почетак био у манастиру Раваници, где је обављено богослужење и народ је, на челу са онима који су носили црквене барјаке и иконе, пре него што је пошао у поље трипут обишао око цркве. Ношење литије све до 1991. године било је забрањено, стабла записа посечена, а сто са гвозденим крстом уништен. Сењани причају да су они који су посредно или непосредно у томе учествовали доживљавали породичне трагедије, изгубили су живот они или неки члан њихвове продице. Данас се литије и даље носе. После рата је манастир био прилично запуштен: обавезе при откупу жита велике, земљиште аграрном реформом сведено на максимум. Поред тога представници комунистичке власти одбијају да помогну, негде чак и одмажу. Као пример лошег односа наводи се случај када је сетра Агрипина отишла послом председнику општине, а он јој добацио: „ Док сам жив, борићу се против Вас “, на шта му је она одговорила по хришћанском: „ А Ја, док сам жива, борићу се да Вам добрим вратим “. Све до 1950. године школска слава је била Свети Сава. Славски колач и славу одржавао је сваке године један од ученичких родитеља. Променом политичког система дошло је постепено и до промене погледа на ову школску славу, која је била дуго забрањена од комунистичког система. Од 1992. године овај дан је у школама поново свечано обележен.
Удружење "УСТАНАК ЗА ОПСТАНАК" је у сарадњи са манастиром Раваница покренуо акцију у борби против беле куге. Укључи се и ти, посети www.facebook.com/selosenje ЗАШТОsМАЈКО Зашто чупаш младо воће зашто не даш да се родим кад остариш мајко ко ће по том свету да те води. Зар од мене имаш штете зар не чујеш моје крике Ја сам мајко твоје дете Ја сам слика твоје слике. Човек тежи својој слици за опстанак бој се бије не знаш да су на клиници убијене три Србије. Видиш ме на ултразвуку ломе кости и прстиће, главу, груди, ногу, руку убијају живо биће. Ја сам мајко божје дело Ја сам мајко клица света мој кревет је твоје тело моја кућа је планета. И кад једном будеш сама неће цвеће да ти цвета сећаћеш се у сузама нерођеног свог детета. Тада мајко бићу птица мртвом руком миловаћу сузе с твога светлог лица и од туге заплакаћу. Убила си мајко мила много славних великана место њих из твог крила изникла је сува грана. На капији раја стоји да је дете сунце света у космосу не постоји ништа лепше од детета. Аутор: Проф. др Марко Младеновић Удружење > за борбу против > тел/факс: 011/2437-892 Браћо Срби и сестре Српкиње у матици и дијаспори Не дозволимо да српски народ оде у историју, јер је Срба све мање! Покажимо државничку мудрост, знање и одговорност. Пробудимо се док још има времена!!! Подигнимо "УСТАНАК ЗА ОПСТАНА
СМЕТА ИМ МАНАСТИР Док у Србији шиптарски терористи настављају са убијањем Срба на Косову и паљењем православних светиња, поједини новинари из новинског листа "Ало", желе да скрену пажњу народу са правог проблема у Србији. Њима су засметали клима-уређаји монтирани на манастиру Раваница. Чак су се обратили и Републичком заводу за заштиту споменика културе, не би ли наводно решили проблем. Kao и увек, демонократска власт ништа не предузима по питању православних светиња, док је заиста немогуће издржати више часовно богослужење у овом летњем периоду. Следећи текст је из поменутог новинског листа: “Субота 18.07.2009. Марија, игуманија овог манастира који припада Браничевској епархији, каже за „Ало!“ да је несносна врућина у летњем периоду натерала сестринство манастира да угради два клима-уређаја, чије се спољне јединице налазе на фасади манстира. - И нама ови клима-уређаји боду очи, али шта да радимо. И ми смо људи. Богослужења некада трају и више од три сата. Последњих година, у ово време, вероватно због промене климе, у цркви је напросто неиздрживо – каже игуманија. - Владика Игњатије нам је сугерисао да једну климу која је посебно „бола очи“ преместимо и ми смо то урадили – каже она уз опаску да држава није учинила ништа да реши овај проблем, па су морали да се сналазе како знају и умеју. Владика Игњатије је јуче, како су нам рекли у епархији, био на путу, тако да нисмо успели да сазнамо шта мисли о овом проблему, а у Републичком заводу за заштиту споменика културе кажу да црква од њих нема дозволу за овакве пројекте. „ Ако је била потребна климатизација, то се ради на сасвим други начин. Уради се стручни пројекат и трага за решењима која не подразумевају ружење објеката – каже историчар уметности Марко Омчикус, који је био и директор овог завода. Према његовим речима, законске претпоставке постоје, али је проблем што држава, када је Црква у питању, нема снаге ништа да предузме. С Црквом, кажу у Заводу, нема никакве сарадње, а обе стране се слажу да је главни кривац за овакву ситуацију власт која на овај начин може да упропасти и оно што својевремено нису успели ни Турци.
РАВАНИЧКА ПЕЋИНА Раваничка пећина се налази на десној страни клисуре ( идући од Сења ), на око 100 метара источно од манастира, а у масиву брда Врсољ. Највећа је и најинтересантнија од свих пећина у клисури и унета је у све топографске и туристичке карте. Дугачка је 1049 метара, а улазни отвор је висине 4.5 метара и ширине 7.2 метара, одакле се шири у дворану неправилног облика, ширине око 20 метара, а затим се постепено сужава. Почев од 25. метра главни канал је усечен и има профил равнокраког троугла. На 233. метру канал се проширује у дугуљасту дворану из које се с` леве стране одваја споредни канал, који се пружа према југу, доста меандрира и подсећа на речни ток. Ширине је просечно 3 метара, а дно је покривено шљунком црвеног пешчара. На 655. метру канал скреће ка истоку и тим правцем иде до 800 метара, где се завршава сифонским језером површине 8 x 4 метара. Даље кретање није могуће, јер таваница урања у воду језера, чија је температура око 11°. Дужина оба канала износи укупно 940 метара, а 109 метара опада на бочне каналиће. Пећина је проточна, тако да водени млаз за време већих киша избија крозсулазсвеликомсснагом.
ПредањесосРаваничкојспећинисисскривеномсблагу После многих напада Турци су оскрнавили и задужбину кнеза Лазара, манастир Раваницу, али у рузници његовог знамења нису нашли ништа вредно, ниједну златоносну сасуду, ниједну реликвију. Тајним излазом калуђери су већ били склонили благо у Раваничку пећину. Калуђери су пренели све вредности кроз воду подземног језера и сложили у сјајну кристалну пећину ( одају ). Поред тајних врата оставили су златан знамен. Ко њега пронађе, све ће му бити доступно.
СЕЋАЊЕ НА НАШЕ СЛАВНЕ СЕЊАНЕ
Др Јован Антић 1940.-2011. Јован Антић је родјен 1940. године у Сењу. Основну и средњу школу је завршио у Ћуприји. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду где је затим специјализирао болести уха, грла и носа, а потом и стекао звање магистра медицинских наука. Био је начелник Одељења за ухо, грло и нос Медицинског центра "Средње Поморавље" у Ћуприји. Као пензионер проводио је последње дане у Сењу где је и сахрањен у свом родном месту. Др Јован Антић, свестрана личност, оснивач Еколошког покрета у Ћуприји, је аутор књиге "Природа, лов и ловство"
АУТОР FACEBOOK ПРОФИЛА СЕЛА СЕЊА И ONLINE ЧАСОПИСА ВАС СРДАЧНО ПОЗДРАВЉА... СВЕ НАЈБОЉЕ У НАРЕДНОЈ ГОДИНИ, А СЛЕДЕЋЕ ГОДИНЕ ДА СЕ СКУПИМО СВИ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ... НАШЕМ РОДНОМ СЕЊУ
ГДЕ ГОД САДА ДА НАС ИМА, ШАЉЕМ ПОЗДРАВ СЕЊАНИМА, КОЈИ СЛАВЕ БАДЊЕ ВЕЧЕ, ЈЕР НЕМАЈУ НИШТА ПРЕЧЕ, СВЕТИ КНЕЖЕ МИРАН БУДИ, ПРЕД РАВАНИЦУ С УСТИГЛИ ЉУДИ, ОКО СВЕТЕ ЗАДУЖБИНЕ ТВОЈЕ, СВИ СЕЊАНИ САДА МИРНО СТОЈЕ, ОВЕ НОЋИ ВАТРЕ ПЛАМТЕ, СВОЈЕ ПРЕТКЕ ОНИ ПАМТЕ, ЗА СРБИЈУ СУ ОНИ ПАЛИ, СЕЊАНИ СУ ЖИВОТ ДАЛИ, ЗАТО ОВО ВЕЧЕ ПОКЛАЊАМО ЊИМА, ЗА ИСУСА ХРИСТА И СВИМ ПАЛИМ СЕЊАНИМА!!!
ИЗДАЊЕ: ДЕЦЕМБАР 2012