Пешта, 1838–1849.
Будимпешта, 7. јануар 2010.
г. II, бр. 1
Христос се роди!
За издавача: Љубомир Алексов
Home page: www.snn.hu
политика Политика политика политика политика политика политика Имовина функционера под лупом јавности
А
Затвор за непријављивање имовине
генција за борбу против корупције ће сама покретати поступке, за које су предвиђене и затворске казне. Због непријављивања или лажног пријављивања имовине, функционери би могли убудуће да одседе у затвору од шест месеци до пет година. Они више неће „на реч” да пријављују своју имовину, јер ће Агенција за борбу против корупције, која је преузела тај посао од одбора, у сарадњи са свим надлежним државним органима проверавати тачност података и неће више реаговати само на основу пријава. Све што поседују, функционери ће морати да доставе на увид Агенцији за борбу против корупције и сви подаци биће под контролом јавности. За разлику од одбора, агенција, у чијим су рукама знатно већа овлашћења, моћи ће да изриче и санкције. Функционерима се, дакле, више неће веровати на реч јер ће агенција у сарадњи са свим надлежним државним органима проверавати тачност података и неће, као што је до сада био случај са одбором, реаговати само на основу пријава.
Подаци о имовини готово 30.000 функционера у нашој матичној земљи неће више бити тајна Сву своју имовину, према законској обавези, од плате и других прихода до непокретне и покретне имовине, уштеђевине у банкама у земљи и иностранству, до оружја или драгоцености и уметничких предмета, достављаће на увид Агенцији за борбу против корупције. Сви подаци биће и под контролом јавности, јер ће бити објављени на сајту агенције, што је можда и најважнија законска новина. Агенција има широка овлашћења, а њен рад се заснива на више законских прописа правосудног система Србије. Велики посао сада чека агенцију: прикупљање података о имовини и приходима државних функционера, њихових брачних партнера и малолетне деце а све мора да се обави у кратком року – од 1. до 31. јануара. Праћење, контрола, регистар имовине и затворске казне требало би да буду довољне гаранције да је носиоцима јавних функција ограни-
чен простор за богаћење на рачун грађана и државе. Овим је тајност података о имовини укинута, што је значајно и за одговорност функционера, а и за грађане који ће имати увид у њихову имовину пре, за време и две године по престанку функције. А ево шта неки посланици кажу о обавези пријављивања имовине: Славица Ђукић-Дејановић (СПС): Сваке године пријављујем имовину, тако ћу учинити и сада. Мој супруг има стан од 64 квадрата у Београду, а ја имам стан од 50 квадрата у Крагујевцу. Имамо и један ауто, који је купљен на лизинг, али током године ће лизинг истећи. Томислав Николић (СНС): По закону смо обавезни да пријавимо имовину и ја то чиним сваке године, тако ћу учинити и ове. Све моје биће доступно јавности. Шта да немам фабрике, тајне рачуне, или криминалце за пријатеље код којих кријем новац? Имам стан у Београду, породичну кућу у Крагујевцу и неколико аутомобила у оквиру целе породице. Драган Марковић Палма (ЈС): За мене пријављивање имовине није проблем. Предузетник сам 30 година и све што имам од имовине води се на предузеће, осим куће у Кончареву где живим са десеточланом породицом. Ништа не кријем, возим Иако је још рано говорити о томе ка- џип, који је фирмин, имам два вида ће се кандидатура Србије наћи на нограда, један плац од шест ари на министарском савету, извесно је да моје име, поред зграде телевизије и је то једна од важнијих балканских тема. У четвртак 7. јануара очекује нас састанак Корепера (одбор сталних амбасадора држава чланица ЕУ) када ћемо формално преузети захтев који је Србија предала претходном шведском председништву. Биће то први корак у процедури и прилика да се чује мишљење сталних представника држава ЕУ о кандидатури Србије”, објаснила је Кристина Гаљак. Шеф српске дипломатије Вук Јеремић састаће се са тројком ЕУ Србија и Црна Гора нису далеко одмакле у (Шпанија, Шведска и Белгија) 25. јануара на маргинама министар- преговорима о двојном држављанству, али од њих ског заседања, уз присуство Кенису ни одустале. трин Ештон, којој би до тада Европски парламент требало званичовом питању ће и даље разго- иде на уштрб грађана. Остаје да Бено да потврди мандат шефа дипловарати надлежне институције оград и Подгорица то прво реше поматије ЕУ. Према незваничним индве земље. У влади Србије су литичким путем, а онда да се упоформацијама из дипломатских уверени да ће договор на крају ипак требе правни инструменти као што кругова у Бриселу, реално је да ће бити постигнут упркос томе што су међудржавни споразуми”, каже се министри ЕУ на идућем фебру- Србија не одустаје од тога да доз- др Стеван Лилић, председник Удруарском заседању бавити захтевом вољава и грађанима других држава жења „Правници за демократију”. Србије. упис у српско држављанство, док Он наглашава да треба имати у виду У преостале непознанице треба Црна Гора прописује да се аутомат- да је двојно држављанство изузетак, убројати и засад неодређену пози- ски одузме држављанство ономе ко а не правило. цију Немачке, као и тврд став Хо- стекне још неко. Према неким проценама у Црној ландије. Максим Ферхаген, шеф хо„Црногорци кажу да морају бити Гори живи између 30.000 и 40.000 ландске дипломатије, више пута је рестриктивни у давању држављан- особа које имају српско држављанпоновио да његова влада инсистира ства, јер би у супротном у Србији ство, док у Србији има више од да најпре (за шест месеци) треба за- било црногорских држављана исто 200.000 грађана Црне Горе који непочети ратификацију Споразума о онолико колико их има и у Црној мају српско држављанство. Из Властабилизацији и придруживању са Гори што би дестабилизовало поли- де Србије више пута су истицали да Београдом, а тек онда разматрати тички систем. Тај аргумент није без им није циљ да се промени полимогућност да Србија добије статус основа, али, с друге стране, ово пи- тичка и национална мапа Црне Гокандидата. тање мора да се реши тако да то не ре.
Чека се расправа о ЕУ кандидатури Србије
К
ада ће Савет министара спољних послова Европске уније разматрати захтев Београда за пуноправно чланство Србије у ЕУ, зависиће највише од председавајуће Шпаније која ово питање треба да уврсти у дневни ред министарског заседања. Прва прилика за званично разматрање овог питања биће наредно министарско заседање 25. и 26. јануара у Бриселу, али за сада нема потврде да ће Шпанија баш тада отворити тему српске кандидатуре. „Засад не знамо прецизан одговор на питање када ће министри разматрати захтев Србије за чланство у ЕУ, јер још усклађујемо дневни ред председавања. Не желимо с тим да спекулишемо, тако да не можемо да потврдимо да ће се ова тема наћи на јануарском заседању, али ни да неће”, казала је Ана де Мигел Ланга, саветник за медије шпанског Председништва ЕУ. Она је поновила да је Мигел Ангел Моратинос, шеф шпанске дипломатије, поздравио подношење захтева Београда и оценио да је то био логичан корак српских званичника. Кристина Гаљак, портпарол шпанског председништва, потврдила је да још није извесно да ће се министри ЕУ бавити кандидатуром Београда крајем текућег месеца, али је нагласила да ће то бити један од приоритета Шпаније. „Као што је министар Моратинос најавио, западни Балкан биће један од приоритета нашег председавања.
2
око шест хектара земље. Имам један трактор и један „југо”, који се воде на мене. Душан Бајатовић (СПС): Ни до сада нисам крио имовину, сваке године сам је, у складу са законом, пријављивао и увек сам новинарима говорио шта тачно имам. Сада имам један ауто. Имам кућу у Каменици, која још није завршена, пар хектара земље, ТВ Мост, један плац од пет ари и нешто пушака, као ловац. И то је то. Ненад Чанак (ЛСВ): Будаласто је питање о пријављивању имовине. То је законска обавеза и то је исто као са порезом, или платиш, или идеш у затвор. Наравно да немам никакав проблем са пријављивањем имовине, чинио сам то сваке године, па ћу то урадити и ове. Моја имовина је позната. Имам кућу и кола. Влајко Сенић (Г17 плус): Пријавићу имовину Агенцији за борбу против корупције, а имамо и страначку одлуку да странци до краја године пријавимо све што имамо. Странка ће све те податке објавити на нашој интернет-презентацији. Све ће то бити објављено пре него што то учини агенција, па сачекајте, видећете. Нада Колунџија (ДС): Као и до сада поднећу имовинску карту Агенцији за борбу против корупције. Немам ништа против да то буде доступно јавности, да људи знају шта политичари имају. Мислим да не би било у реду да сада наводим шта имам, па да испадне да сам нешто заборавила да наведем. Биће објављено и сви ће моћи да виде.
Црна Гора и Србија још увек без договора о двојном држављанству
Сваки трећи Црногорац становник Србије
О
СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ
интервју интервју интервју интервју интервју интервју Интервју интервју Протонамесник Радован Савић, парох ловрански
З
Дванаестогодишњи пут од Медине до Ловре
а оца Радована Савића могло би се рећи да је у протеклих дванаест година био један од „најмобилнијих” свештеника у Епархији будимској. Боравио је и служио у више места настањених српским живљем, а пре две и по године постављен је за ловранског пароха. У Мађарску је стигао 1998. године из Хрватске, на позив тадашњег епископа будмског господина Данила. Од тада до данас упознао је готово све православне вернике у јужним крајевима Мађарске и заједно са њима радио како на материјалној обнови парохија у којима је служио, тако и на духовном уздигнућу нашег живља. – Када сам ја рукоположен, у новембру 1992. године, била је још такозвана Република Српска Крајина. Рукоположио ме је епископ осијечко-пољски и барањски Лукијан и поставио за пароха у Поповцу. То је место на самој граници са Мађарском. Ту сам био све до 1998. године, до такозване реинтеграције тог подручја са Хрватском. Тада сам одлучио да са својом породицом напустим то подручје и у договору са, сада блаженопочившим епископом Данилом, дошао сам у Мађарску. Тада је било доста упражњених места у Мађарској, али није било опремљених парохијских домова. Прво ваше службовање у Мађарској било је у Медини. Зашто баш тамо? – У то време је свештеника могао да прими само парохијски дом у Медини, па сам 1998. године примљен у клир Епархије будимске и постављен за свештеника у том месту. Осим Медине, опслуживао сам и друга места која су била без свештеника: Шиклош, Виљан, Мађарбоја, Илочац, Бремен. Долазак у Медину је за мене била велика промена, укључујући нову земљу, место, људе и језик, али смо и моја породица и ја били прихваћени од Мединчана и од саме мађарске државе која је у то време дала све потребне документе ради боравка и рада у овој средини. Какве сте утиске понели из Медине?
Будимпешта, 7. јануар 2010.
– Период мог живота у Медини прошао је у раду и упознавању људи не само из Толне и Барање, већ и из других делова Мађарске. Најчешће је то било на славама у манастиру Грабовцу, када су се скупљали наши људи из свих барањских места. То су биле прилике, а и данас су, да
се окупи српски народ и свештеници из целе наше епархије. Када је по упокојењу владике Данила на епископски трон дошао владика Лукијан, ја сам по потреби службе почео да се селим из места у место. Преселили смо се у Шиклош, који је најближи свим осталим местима која сам иначе обилазио. Одатле сам могао лакше да обилазим остале парохије. Међутим, убрзо је уследила још једна селидба… – Стицајем околности, у Шиклошу нисам могао да останем дуго, јер се тада упокојио протојереј-ставрофор Радован Степанов у Мохачу. На предлог преосвећеног владике Лукијана и архијерејског намесника проте Лазара Пајтића, премештен сам у Мохач. Тамо је као и у целој држави, па тако и код свештеника, било финансијских проблема, јер где је мало народа онда је и тај проблем присутан. У то време се доста радило на осталим црквама у околини. У Липови је комплетно обновљена црква са фарбањем изнутра, мењани су прозори. Црква у Шароку је сређивана изнутра, колико се могло финансијски, а у томе су много помогли верници
својим добровољним прилозима и радом. Настојао сам да се црква у Илочцу, која је годинама пропадала, доведе у што пристојније стање уз финансијску помоћ епархије и наш сопствени рад. Радили смо и на заустављању продирања влаге у цркву у Мађарбоји. Све је морало да се износи, јер је било препуно влаге. И најзад, после свих путешествија по Мађарској, стигли сте у Ловру. – Када је ловрански парох отац Павле Каплан добио премештај у Сегедин, владика ме је упитао да ли имам вољу да пређем у Ловру. У то време примопредаје родило ми се треће дете, мала Анастасија, тако да смо сређивали кућу у Ловри баш када је она дошла овде. Већ две године смо у Ловри и самим доласком овде уверио сам се у оно што сам раније чуо, да су мештани привржени цркви. Међутим, такође морамо рећи да млади свет све мање борави у Ловри, углавном због школовања и посла живи у великим градовима. У Ловру долазе махом за викенд. Јесте ли задовољни оним што је од вашег доласка у Ловру урађено у материјалном смислу? – Откако сам у селу много је урађено, највише прилозима верника, али је исто тако доста новца добијено путем конкурса, трудом појединих одборника црквеног одбора и мојим ангажовањем. Током последње две године црква је окречена изнутра, рестауриране су неке иконе такође добровољним прилозима верника, урађен је један део стазе између јужних и источних врата са дренажом. Прве године мог боравка овде скинули смо и позлатили оба крста са светог храма, такође прилозима верника. После краћег разговора са неколицином, сви су прихватили предлог да се тај посао обави, пошто је још од Другог светског рата оштећен крст на храму и јабука је била избушена од гранате и метака. Кад год треба, ловрански народ, уз све финансијске проблеме које имају у својим домаћинствима, радо помаже своју цркву. На првом месту им је храм, који показује какви су домаћини у том селу. Уз помоћ добровољних прилога, ове године смо уредили парохијски дом, ставили нове прозоре, а у две собе стављен је ламинат. Дакле, мештани воде рачуна о томе да црква и парохијски дом изгледају онако како то и приличи оваквим објектима и свештенику који ту живи. Шта планирате у овој години? – Ускоро планирамо да комплетно рестаурирамо столове у светом храму, да би се привео крају посао на преосталом делу фасаде. Једино не можемо да уредимо околину светог храма, пошто земљиште око цркве није у нашем власништву. Ипак, надамо се да ће то у догледно време бити решено, како бисмо могли да уредимо порту и ставимо ограду око ње и светог храма. Драган Јаковљевић
3
хроника Хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника Прослава Материца у Печују
Емир Кустурица и „Но смокинг” оркестар у Печују
Нипошто са столице пре поклона
М
атерице су 27. децембра прослављене и у Печују. Након свете литургије, у седишним просторијама месне српске мањинске самоуправе, поздравним речима мајкама па и деци обратио се јереј Милан Ерић, парох печујски који је присутне упознао са древним обичајем празновања мајки пред сам Божић. Након честитки о. Ерића упућених мамама, пригодну песму, здравицу везану за Материце одрецитовао је Марко Мандић, док је његова сестра Мирна песмом поздравила присутне мајке. У наставку празновања, деца су црвеном машном везала ногу своје мајке за столицу, а потом су их, на-
Јереј Милан Ерић демонстрира обичај везивања мајке за столицу
равно, и одрешила. Заузврат, награђена су разним слаткишима, а Живко Грошић, председник Печујске српске православне црквене општине частио их је једном тортом. Свечано обележавање Материца у Печују у многима је пробудило старе успомене, везане за овај хришћански празник, традиције. Сасвим је сигурно да ће Печујци, предвођени јерејом Миланом Ерићем, оживети и друге старе обичаје који су ишчезли а заслужују да се пробуде из вишегодишњег сна. „Јер нема народа без обичаја, без обзира у ком крају света живи и на ком је степену културе!”
Предраг Мандић
После везивања уследила су даривања
Нови конкурси Европске уније
Фолклорна друштва у трци за средствима
Н
акон Културно-уметничког друштва „Банат” из Деске, чији су чланови на челу са председником Кристифором Брцаном успешно конкурисали и за остваривање свог једногодишњег пројекта (који је окончан 19. августа 2009. године) добили средства путем Норвешког конкурса, сада су чланови Сегединске српске заједнице и Културног удружења „Весели Сантовчани” одлучили да се опробају у широј конкурсној области на међународној палети. Обе цивилне организације, са својим партнерима из Србије, конкурс су поднеле у оквиру ИПА програма прекограничне сарадње између Мађарске и Србије. Европска унија ће „на територији обухваћеној Програмом, финансирати пројекте усмерене на јачање економске и социјалне кохезије, за заштиту животне средине, за заједничке активности истраживања и развоја, као и пројекте из области образовања, обуке и размене.”
4
Док су Срби у Сегедину, предвођени Боривојем Русом, председником Сегединске српске заједнице са новосадским партнерима заступљени у два пројекта која обухватају издавачку делатност, дотле је Културно удружење „Весели Сантовчани” са партнером из Марадика, Србије, поднело један конкурс који се односи на фолклорну сарадњу, приређивање фолклорних, стручних усавршавања, набавку, допуњавање ношњи, међусобна гостовања, дружења… Конкурсне пријаве су на време, до 31. децембра 2009. године, предате и само се понадати можемо да ће како Срби из Сегедина, тако и из Сантова успешно проћи кроз конкурсно решето. У случају да им позитивно вреднују пројекте, и они ће се наћи међу добитницима средстава којих овом приликом на располагању из ИПА фондова укупно има 16.607.511 евра. П. М.
Спектакл обојен балканском музиком
„Б
итно је да можемо да започнемо један нови културни пројекат – који, иначе, није мали – а то је година културе, град који је добио титулу културног центра Европе. Мислим да је значајно да бендови, као што је наш, партиципирају у томе јер ми смо много боље прихваћени на западној страни него ли на источној. И ми се обично појављујемо у оним земљама у којима је већ окончана транзиција, односно, свугде где постоји идеја о томе да аутохтоне мале културе имају право и снаге да преживе. Поред неминовности, транзиција има врло негативне ефекте на мале народе. Најчешће се дешава да мале земље губе свој културни идентитет и веру у њега. Па је идеја о једном оваквом бенду, да он буде први који ће да наговести да неко бива центар културе, заправо врло оригинална” – изјавио је пред сам почетак концерта у Печују, у оквиру конференције за штампу Емир Кустурица, чувени филмски редитељ, гитариста, члан оркестра „Emir Kusturica & Тhe No Smoking Orchestra”. Свака част менаџменту „Печуј – културна престоница Европе 2010.” који је одлучио да у престоницу Жупаније Барање, дан пре истека 2009. године, доведе искусни бенд. На обновљеном главном тргу града Печуја ни игла се није могла спустити, толико их је било који су дошли да уживају и славе пред дочек Нове године. Нису зажалили. Антиглобалистичко-народњачки спектакл обојен балканским музичким шмеком одушевио је љубитеље ове врсте музике. Сви су били у свом елементу, фазону, поготово вокални солиста Ненад Јанковић (др Неле Карајлић) који је поред енглеског и на мађарском језику поздравио Печуј и његове житеље. Поред сјајних интерпретација на енглеском, немачком, италијанском и ромском језику, посебно ваља истаћи одличну свирку, музичку вештину музикана-
Емир Кустурица на конференцији за штампу у Печују
та. На позорници су извели праву параду: у оквиру деведесетоминутног, сценски добро режираног концерта, свирали су жмурећи, скачући, уз велико гудало, с виолином на леђима или устима. Од „Јеремије” до колца, свирали су све и всја и „пинкпантерским” музичким повезним паузицама сваки пут наговестили следећу нумеру. Тако је трајало све до краја спектакла када су Неле Карајлић, Дејан Спаравало, Ненад Петровић, Зоран Милошевић, Горан Поповић, Зоран Марјановић, Иван Максимовић и на крају али не у последњем реду Емир Кустурица извели „Бубамару”, хит над хитовима. Урнебес, френетични аплаузи… Нико није остао равнодушан, ни „Црне мачке, ни бели мачори” у Печују. Сви који смо присуствовали – уживали смо. И помало жалили што нисмо чули бар једну песму на српском језику. Но, музички спектакл и сценска представа надокнадили су и измирили овај дуг. А ту нам је био и онај други добитак: ужитак што смо се могли дружити са чувеним Емиром Кустурицом.
Предраг Мандић
Неле Карајлић (десно) и остали чланови оркестра пред печујском публиком
СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ
Тематски додатак Божић
Свети Витлејем – од Христа до наших дана
С
то тридесет година по рођењу Христовом, витлејемска пећина је била стално поклоничко место хришћана. Да би ово место пало у заборав, идолопоклоник цар Адријан изградио је на њему храм посвећен Адонису. Из истог разлога је раније на Голготи подигао храм богињи Афродити. Његови напори, међутим, нису имали великог успеха. После посете Палестини 213. године, Ориген пише да је место Рођења Христовог било веома познато и да му ходочасте чак и идолопоклоници. Почетком четвртог века, царица Јелена подиже прву цркву у Витлејему на месту рођења Христовог и украшава је многим драгоценостима. Сходно сведочењу Евсевија Кесаријског, и цар Константин је даривао ову светињу многим предметима од злата, сребра и драгог камења. То потврђује и путописац фон Бурдигалис, који о цркви у Витлејему пише: „Две миље од Рахиљиног гроба лежи Витлејем, где се родио наш Господ Исус Христос. Ту је по наредби Константина Великог изграђена црква”. Првобитна црква у Витлејему постојала је неизмењена још двеста година. У петом веку Витлејемску цркву обнавља цар Јустинијан, начинивши је још већом и краснијом. Јустинијан је желео да ова грађевина буде највеличанственија у читавој Палестини. Из поштовања према првобитном облику цркве, његов архитекта је приликом обнове задржао умногоме облик првобитне цркве. Потврду о томе да је нова црква у Витлејему дело цара Јустинијана даје нам једна арапска хроника.
Будимпешта, 7. јануар 2010.
верно од Емауса, пут био закрчен и кочије нису могле пролазити, православни хришћани из градова Ремли, Рамала и Лида, као и из самог Јерусалима, долазили су и својим рукама уклањали препреке, како би грађа стигла у Јерусалим. Овај транстпорт је трајао од месеца августа до децембра. У септембру 1672. године почело је ново реновирање крова и зидова цркве, као и отварање зазиданих врата и прозора. Освећење цркве је извршено у време Сабора у Јерусалиму исте године. Овај Сабор је ослободио Кирила Лукариса од оптужбе језуита. Са дозволом султана Сулејмана 1689. и у време патријарха Аврамија 1755. године, вршена су нова реновирања Витлејемске цркве. У време Атанасија Трећег, године 1842, извршена је потпуна и велика обнова ове светиње. Стари кров је скинут и У времену после Јустинијана, врло је мало историјских сведочанства о Витлејемској цркви. Персијска инвазија 614. године донела је велико разарање Витлејема, али је Витлејемска црква због своје масивности сачувана од оштећења. Аркулф и Вилибанд у седмом и осмом веку описују Витлејемску цркву са одушевљењем, док Бернард у осмом веку пише следеће: „У Витлејему постоји једна велика црква и у њеној средини подземна крипта, у коју се улази из правца југа, а из ње се излази према северу. У овој крипти је свето место рођења Христовог”. У једанаестом веку Хаким ибн Амрилах је освојио Палестину и разрушио све њене цркве. Једино је црква у Витлејему остала нетакнута. Француски хроничар Адемар сведочи да су Сарацени покушавали и ову цркву да разоре, али се том приликом појављивала светлост у виду муње, која је многе од њих побила. Године 1099. крсташи освајају Јерусалим и затичу цркву у Витлејему потпуно очувану. Годфрид је са својих сто коњаника освојио Витлејем за један дан. Године 1103. он пише да је читава област Витлејема била разорена, али је једино Витлејемска црква стајала усправно. У следећих педесет година, црква је била изложена лаганом пропадању, због чега се византијски цар Мануил Комнин почиње старати о њој. Јован Фока у своме спису о светим местима пише да су римски бискупи поставили статуу цара Мануила у олтар цркве рођења. После пада крсташа, бригу о цркви преузи-
мају византијски цареви и православни клирици, који су осветољубиву мржњу Муслимана према цркви покушавали зауставити разним поклонима. Године 1348. цар Кантакузин шаље султану Хасану у Египат молбу преко јерусалимског патријарха Лазара, да се заузме за цркву Васкрсења као и друга света места у Светој Земљи. Године 1435. цар Алексије Комнен чини рестаурацију крова Витлејемске цркве. Познати јерусалимски патријарх Софроније 1561. године дограђује четири простора, који се налазе у оба дела крипте рођења Христовог. За време патријарха Пајсија вршени су такође одређени радови на крову Витлејемске цркве, али ти радови нису завршени због недостатка новца. Његов наследник Нектарије наставља те радове уз помоћ угледног Манолакиса Касторијаниса, па и уз помоћ самога султана. Ови радови су трајали све до патријарха Доситеја. Касторијанис је даровао потребну грађу за цркву од дрвета из Јопе. Грађа за Витлејемску цркву је довлачена из Јопе кочијама у Јерусалим. Пошто је у долини Салим, се-
замењен оловним. Под витлејемског католикона поплочан је мермером, док је спољни прилаз поплочан домаћим витлејемским каменом. Сви зидови са постојећим мозаицима, иако кроз историју значајно оштећени, заштићени су мермерним малтером. То је била и последња велика обнова Витлејемске цркве до нашег времена. Епископ далматински Фотије
Грађа за Витлејемску цркву је довлачена из Јопе кочијама у Јерусалим. Пошто је у долини Салим, северно од Емауса, пут био закрчен и кочије нису могле пролазити, православни хришћани из градова Ремли, Рамала и Лида, као и из самог Јерусалима, долазили су и својим рукама уклањали препреке, како би грађа стигла у Јерусалим. Овај транстпорт је трајао од месеца августа до децембра. У септембру 1672. године почело је ново реновирање крова и зидова цркве, као и отварање зазиданих врата и прозора. Освећење цркве је извршено у време Сабора у Јерусалиму исте године.
I
Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић
Божићни празници и обичаји
И
ако је Васкрс највећи хришћански празник, празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!” У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји.
Детинци У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће
се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.
Материце У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се „дреши”. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.
Из историје настанка Божића Христово рођење није слављено као самосталан празник у прва три века хришћанства, већ у склопу осталих празника (крштења, Богојављења и других). Тако је 6. јануар био празник са више успомена под заједничким именом Епифанија – јављање, или Теофанија – Богојављење. Разлог за то свакако је био у томе што се давала већа важност крштењу као духовном рођењу, од телесног рођења. Убрзо, дошло је до одвајања Христовог рођења из састава Теофаније, а Црква је одредила његово слављење 25. децембра. То се међу историчарима објашњава покушајем отаца Цркве да умање значај паганском култу непобедивог сунца, које се славило 25. децембра. Празновање Божића 25 децембра, најпре је уведено у Риму 354. године и везује се за папу Либерија, док је на Истоку Божић и даље слављен 6. јануара, као Епифанија. На Истоку, празновање Божића најпре је уведено у Цариграду 379. године. Увео га је св. Григорије Богослов, након чега је до половине петог века постепено прихваћен и код других цркава, изузев Јермена. „Док је већину празника Запад примио са Истока заједно са њиховим датумима, 25. децембар као датум Божића, Исток је примио од Запада.” (Хеортологија, Лазар Мирковић)
II
ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаОвај празник се празнује по- че, торте, припремају трпезу за Боследње недеље пред Божић. Тога жић. дана, исто као на Материце, деца Шта је бадњак? везују своје очеве, а ови им се „дреше” поклонима, исто као и мајке. Бадњак је обично младо, храстоОци, Материце и Детинци су чис- во или церово дрво, које се на то породични празници и за тај дан Бадњи дан ујутро рано сече и донодомаћице припремају свечани ру- си пред кућу. Увече, уочи Божића, чак на коме се окупи цела породи- бадњак се пресеца и заједно са слаца. Ови празници, и обичаји везани мом и печеницом уноси У кућу. за њих, доприносе јачању породиКако се сече бадњак? це, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, стаПре изласка сунца, на Бадњи дан, ријих и млађих, што све заједно чи- домаћин са синовима или унуцима ни породицу јаком и здравом. А зна одлази у шуму да сече бадњак. Бисе, да је породица темељ једнога ра се обично млад и прав церић, ако друштва државе и цркве. нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га Туциндан домаћин на рамену може донети На два дана пред Божић, 5. јану- кући. Када одабере одговарајуће ара, је Туциндан. Тога дана се коље дрво, домаћин се окрене истоку, и реди печеница за Божић. Некада три пута се прекрсти, помене Бога, се печеница „тукла” убијала крупи- своју славу и сутрашњи празник, цом соли, касније ушицама од секи- узима секиру у руке и сече бадњак. ре, па се онда, убијено или оша- Бадњак се сече и засеца секиром мућено прасе или јагње клало и ре- укосо, и то са источне стране. По надило. Зато је овај дан назван Туцин- родном веровању, бадњак се мора дан. посећи са три снажна ударца. Што На Туциндан, по народном веро- секира од три пута не пресече, довању, децу „не ваља” тући, јер ће вршава се ломљењем или уврцеле године бити неваљала и боло- тањем (сукањем). Тај ломљени део ваће од чирева на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Бадњи дан Води се рачуна да дрво приликом Дан уочи Божића, 6. јануара, зове пада падне директно на земљу. Не се Бадњи дан. Назив је добио по то- сме се, дакле, зауставити на неком ме јер се тога дана сече бадњак и дрвету. Ивер од бадњака се узима и уноси у кућу. Са овим даном већ по- ставља међу карлице, да кајмак бучиње Божићно славље. Ујутро рано, де дебео као ивер. Кад се бадњак већ у зору, пуцањем из пушака и донесе кући, усправи се уз кућу, попрангија објављује се полазак у шу- ред улазних врата, где стоји до увему по бадњак. Чим сване, ложи се че.
Оци или Очеви
СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ
Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Шта симболише бадњак?
Бадњак симболички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.
Бадње вече Бадње вече, практично спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан”. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: „Добро вече! Честит Божић и Бадње вече!” Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: „Добро вече! Честити ви и ваша печеница!” Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило. Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.
Слама После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.
Вечера уочи Божића Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану
на молитву, отпевају тропар „Рождество твоје…”, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.
Божић Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!” и отпоздрављају: „Ваистину се роди!” Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.
Положајник На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: „Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај”. Положајник симболички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи поло-
Бадњачка вечера Бадњачка вечера је многоврсна и обилна али посна. На њој, пре свега, мора учествовати сва чељад. Једе се, не са стола, него са пода, по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама… Бадњачки колач се не сече ножем, већ се ломи руком. Не сме се појести све јело ни попити све пиће, него се понешто оставља преконоћ, на оном месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и о другом дану Божића, софра се не диже, нити се ђубре избацује. Од овог правила које наводи др Веселин Чајкановић, данас се одступа, нарочито у граду, где се Бадњачка вечера једе са стола испод кога је прострта слама или само чак завежљајчић сламе са дреновом гранчицом. За вечеру на Бадње вече, док домаћини иду по Бадњак, наше домаћице умесе Бадњачки колач, који је обична Бадњачка погача без квасца што се, за време вечере ломи, а не сече. За јело на поду, тј. на слами, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу пржену на уљу, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац” или „мељанац”). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, поред жита спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво грожђе, бадем, лешник. Пред тако припремљеном Бадњачком вечером домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, отпева: „Рождество твоје…”, прочита молитву Господњу (Оче наш…) разломи Бадњачки колач – погачу и сву чељад понуди са вечером у којој се уз чашу вина дижу здравице, како је где обичај или како ко уме да наздрави. Углавном здравице се дижу за: „Помози Боже и у добри час…”, „У славу закона и у бољи час…”, „За Свету Тројицу и у славу Божју…”, „За четири ступа јеванђелиста…”, „За петозарне мученике…”, „За честитост збора и сабора…” „За седмочислинке…” (За домаћина, домаћицу; за кумове и пријатеље; за госте и намернике; за омладину…) И Бадњачка вечера, као уосталом и сва досадашња припрема за дочек Божића, пуна је осмишљене хришћанске симболике. Погача Бадњачка (хлеб) симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Он је сам за себе рекао: „Ја сам хлеб живи (хлеб живота), који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета” (Јн 6,51). Риба, као и хлеб, симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. На грчком језику, риба је ИХТИС (ИХΘΙΣ), а то је скуп иницијала од речи Исус Христос Божји Син Спаситељ: И = Исус; X = Христос; О = Божји, У = Син; С = Спаситељ. Дакле, ИХТИС значи РИБА. Зато је у првим временима Хришћанства, риба била знак распознавања за хришћане и цртала се по катакомбама у којима су први хришћани, вршили своја заједничка богослужења и учествовали у „ломљењу хлеба” и „вечерама љубави”. Со симболише силу Божанску, благодат Божју, која чува дело Божје као што со чува хлеб и рибу од плесни и трулежи. Вино симболички представља крв Спаситељеву којом је Он на Голготи дао откуп Богу за грехе људске. Мед производ најчистијег створења под небом пчеле. Симболише сладост вечнога живота, који нам је осигурао Господ Исус Христос својим рођењем, у пећини витлејемској. Свећа, која се пали на Бадње вече и на Божић, у многим домаћинствима, нарочито на селу, двокрака је или трокрака. Она је спремљена од чистог воска. Свећа својом светлошћу симболички представља светлост царства Божијег. Сам Христос за себе каже: „Ја сам светлост свету…” (Јн 8, 12). „Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости” (Јн 12, 36). После вечере спава се на слами, а изјутра рано, по распореду, док једни иду у цркву у свечаном руху (обично домаћин куће), други за воду на извор, кладенац, бунар, чесму (обично девојка – водоноша), трећи у шталу код стоке. А домаћица сачека најмилијег Божићњег госта „Полажајника”. жајника, и дарује га неким прикладКада сви стану за сто, домаћин ним поклоном. Он је човек, који на запали свећу, узима кадионицу, Божић, и за целу наредну годину окади иконе, кандило и све присутдоноси срећу у кућу. не, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко Чесница зна пева божићни тропар, а ако не, Рано ујутро на Божић, домаћица чита се „Оче наш” наглас. Кад се мозамеси тесто од којег пече погачу, литва заврши приступа се ломљењу која се зове чесница. У њу се ставља чеснице. Чесница се окреће као златни, сребрни или обични новчић, славски колач, прелива вином и на одозго се боде гранчицом бадњака, крају ломи. Она се ломи на онолико и та чесница има улогу славског ко- делова колико има укућана Онај ко лача на Божић. Када чесница буде добије део чеснице у којој је новчић, печена, износи се на сто где је већ по народном веровању, биће постављен Божићни ручак. До- срећан целе те године. Када се замаћин од печенице за Божић сече врши ломљење чеснице, укућани најпре леву плећку, главу и део од једни другима честитају празник и ребара. седају за трпезу.
Будимпешта, 7. јануар 2010.
III
Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић О слављу и прославама
Колико су нас свечарски дани просветлили?
П
осле четрдесетодневног светковања, од Светога Николе до Светога Саве, за очекивати је да смо много тога научили, одлучили и преобразили у свом животу. Размотримо то мало боље и видимо шта смо из свега као добру поуку стекли, и колико смо истински променили свој живот на боље. Прославили смо Божић, Богојављење, Светога Саву, Нову годину и још неке празнике, па је логично да се упитамо о томе колико је лепота празновања просветила наш ум, вољу и срце. Да размотримо колико нас је светковање празника истински просветило. Сигурно је да су трпезе биле обилне, као и да су нам се новчаници испразнили, али то никако није показатељ „успешности” празновања, јер не исцрпљује суштину црквеног светковања – јесте један од садржаја али не и смисао празника. Такође, црквени празник није само слободан – нерадни дан, то је благословено време у коме се осаборњујемо у радости вере и богочовечанске пуноће. Тада дубоко промишљамо оно што се догодило, како бисмо могли да осмислимо нове догађаје, не враћајући се уназад у ближу или даљу прошлост. Идемо напред креативно усклађујући јуче, данас и сутра, остварујући тако стварну прогресију живота у вери. Нисмо одушевљена публика која странпути између равнодушних констатација и фанатичне занесености, него смо креативни ствараоци увек нове и боље стварности. Почнимо своје добро промишљање од Божића, основним питањем: да ли смо стварно мирбожили, или су и даље у нама остале старе свађе, злобе и зависти? Да ли смо „наручили” положајника, изменили поклоне са онима који су нам узвратили, или смо примили у своје домове и неке од „најмањих” Христових, препознавајући у њима Богомладенца, Богочовека Христа? Или смо „чували” лични и породични мир по својој мери, желећи да се одморимо од свакодневице затварањем у круг најближих сродника? Па смо, после свега тога, и даље уморни и поново незадовољни стањем у свету око нас, не желећи да дубље завиримо у себе и своју саможивост која неминовно доноси страхове и несигурност. Тако смо „обележили” датум, али празник нас се није дотакао, празнични дани су истекли, прошли поред нас и нестало је све склањањем обележја (свеједно да ли јелке или бадњака). Остали смо ми са својим празнинама, поклоне смо отворили, начели или потрошили, одушевили се или разочарали, свеједно. Некако је све остало иза нас, заправо прошло поред нас, иако ми мислимо да је другачије. У ствари, то што мислимо да је ипак другачије, јесте добра нада да је могуће да све буде боље, јер очито је да скоро сви имамо добру жељу и намеру. То, наравно, није довољно али је показатељ постојања добронамерности која је битан предуслов остваривости.
IV
Да би се ишло даље од само постојања лепих жеља, потребно је осмислити промишљање о могућем добром стварним чињењем. У конкретном случају, то значи излажење из уобичајених навика прослављања у кругу породице и са најближим, и старање о другоме, приближавање са свима кроз Христа. Наравно, остаје овај начин слављења у дому као нешто што
Иродовим незнањем које рађа страх и покреће злодејство. Знамо добро шта је тај несрећни цар учинио у дане Христовог рођења, сви то осуђујемо као мрзак чин детеубиства, јер је тај зли цар побио на хиљаде деце, све у жељи да убије Христа, Кога је Ирод доживљавао као наследника који га може угрозити. Станимо са осуђивањем безумног чина, упитајмо се колико смо
постоји и чему се додају нови стваралачки чиниоци. Не ради се о рушењу постојећег, већ о отварању и продубљивању и стварању новог и бољег начина који осмишљава постојеће стање. Тако се радост увећава новим чињењем, давањем без чекања узвраћања, што нас чини стварним свечарима богочовечанског догађаја љубави. Значи, радост Божића најбоље ћемо осетити онда када, после наученог „обележавања празника”, у дому обрадујемо другога човека, који нам није ближњи по пореклу и припадности, радујући се због тога, не доживљавајући то као сабирање позитивних поена. Такође, кад успемо да убедимо себе да је праштање другоме највећа храброст, којој претходи победа над себичношћу, разумели смо смисао Богорођења, и у свом бићу смо створили позитивну Витлејемску атмосферу, имајући мудрост мудраца са Истока, чистоту пастира и светост анђела. Тада се нећемо лаковерно поводити за
успели у себи да обуздамо Иродов страх од будућих догађаја, нових идеја и могућих наследника? Нажалост, на свим животним пољима сами себе обеснажујемо Иродовим страхом. У сваком случају, добро је знати сопствено стање, како би се могле предузети конкретне радње којима се исправљају одређени промашаји. Без тог знања и таквог приступа све остаје затворено, постоје одређене пројаве, али нема живих плодова вере. Заправо, сви смо негде у доброј жељи, неко је искоракнуо са беспућа на пут, неко је мало домакао на путу, неко се још увек двоуми, неко и дволичи, али скоро сви стојимо чекајући да се догоди добро. То треба да буде позив верујућим свечарима да искоракнемо још сигурнијим кораком према Богу и према човеку. Да покажемо конкретне резултате живота у вери. Не да било шта некоме супростављамо, наше празнике њиховим, него да стрпљиво и са љубављу поступамо, не доказујући себе него показујући свима љубав.
Прославили смо и највећег међу нама, Светога Саву, што опет треба да нас покрене да се изнова упитамо, разумемо ли ми његово дело и поруку? Како доживљавамо став нашег првосветитеља: „Ми смо исток на западу и запад на истоку”? Видимо ли у томе позив на креативну прогресију, или мислимо да треба да будемо затворени у себе и своје страхове од других и другачијих? Да бисмо све ово промислили на прави начин, потребно је да разумемо светитељски пут младог принца и његову стваралачку слободу коју није хтео да подреди синовском покорношћу према родитељској вољи. Будући послушан Христовој љубави, одмах је кренуо „уским путем” крстоношења, улазећи кроз „тесна врата” у Царство Небеско. За нас ће то бити само једна лепа прича све док ово не разумемо на прави начин, у духу оне јеванђелске љубави која је несводива само на себе и своје, него је шира и дубља тако што нас орођује са Христом и светима и чини „домаћим Божјим и суграђанима са свима светима”. А остварује се тако што смо слободни у потпуности само онда кад творимо вољу Божју, која гласи: „Бог жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине”. Дакле, то је један свагда живи процес, не пасивно стање у које можда неко некад дође, стално напредовање „из славе у славу док не дорастемо у човека савршена по мери раста величине Христове”, христољубиво Светосавље. Све наведено доводи нас до закључка да је наш живот осмишљен добрим слављењем и прослављањем тако што смо делатни учесници у свему томе, а не пасивни посматрачи, повремени конзументи или острашћени припадници. Прослављањем се прикључујемо делатности многих и осмишљавамо своје животне поступке. Тада све обредно и обичајно добија нову димензију, није нешто најважније, постоји тако што је придодато као допринос неког времена или простора. Смисао и суштина светковања јесте и биће увек просвећење свих и осмишљавање нових релација. Јер, хришћанско славље није евоцирање успомена на велике догађаје и славне претке, него је заједничење многих у непролазној слави, ход кроз историју ка вечности, тако што се вечност већ догађа овде и сада. То даје историји посебну динамику и све наше вредности увећава на боље и више, несводиво је на циљано срочене приче о некоме или нечему, него је живи живот у љубави Божјој. Знајући то, ипак можемо да закључимо да нисмо далеко од правог славља, али смо још увек на почетку доброг пута. Зато, не стајмо да бисмо се дивили самима себи, корачајмо храбро, не одустајмо ако још нисмо искорачили на пут, препознајмо пут и кренимо напред. Успећемо сигурно, јер све је могуће ономе који стварно верује. Протојереј др Љубивоје Стојановић
СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ
хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника Хроника хроника Ретроспективно вече уметничког удружења „Круг”
„Поглед у круг”
У
Српском културном центру у Будимпешти 21. децембра одржано је ретроспективно вече „Поглед у круг”, уметничког удружења „Круг”, с циљем да се прикаже пресек рада удружења не само у току минуле године већ и шире. Осим слика, цртежа, скулптура, фотографија, била је изложена и једна хаљина. Изузетно хладно и снежно зимско време није спречило многобројне љубитеље уметности да се у великом броју окупе у Српском културном центру. Тим поводом смо разговарали са Миланом Ђурићем који је за СНН рекао да је ово вече била прилика да се поред радова са колоније у Ловри, изложе и најсвежији радови, те је између осталих публика имала прилике да види и рад Милана Ђурића из септембра месеца. Излагачи су били Анита Шухајда, која је изложила хаљину, Иван Јакшић (фотографије), Милан Ђурић (уље на платну), Петар Фишт (скулптуре), Жарко Станковић (радови са колоније), Маја Вукманов (две слике), Богдан Сабо (фотографије) Катарина Немет (фотографије), док је Дивна Филаковић изложила фотографије са коњима. Осим ликовног дела, током вечери књижевници су читали поезију и прозу. Даница Брцан је читала поезију, Ренато Вујаковић прозу и пое-
Чланови „Круга” пред љубитељима уметности у будимпештанском Српском културном центру
зију, Драган Јаковљевић одломке из романа „Исаија” и две песме из збирке „Гост”, Радивоје Галић најновију песму. Гост извођач био је Митар Кркељић који је изводио драматизоване делове из „Исаије”, док је музичку потпору дао Богдан Сабо као „диџеј Бовден”. Није било планираног музичког блока пошто
Божић мањина у Новој Пешти
Најпопуларнија српска ликовна радионица
У
Будимпешти, у четвртом кварту 19. децембра 2009. године приређен је Божић мањина. У прослави су учешће узеле свих 12 мањинских самоуправа колико постоји у овом будимпештанском кварту. Прослави је претходио договор на округлом столу одржаном месец дана пре прославе, који је организовала новопештанска већинска самоуправа, где је договорено да се свака мањина представи неким програмом. Председница Српске мањинске самоуправе четвртог кварта Мирјана Хајманс је током разговора за СНН рекла да су се они определили да се представе са ликовном радионицом Милана и Диане Ђурић која се приређује на Шареној барци. Да се одлука показала добром потврдио је велики број заинтересованих малишана и њихових пратилаца, који су Божићни програм провели за српским штандом радећи свећњаке са српским орнаментима, честитке као и сликање на стаклу где су коришћени мотиви из српског фолклора. Дружење је трајало од 9 до 15 часова и Мирјана Хајманс је истакла да је захваљујући програму ликовне радионице Милана и Диане Ђурић који већ две године долазе на
Будимпешта, 7. јануар 2010.
новопештански Божић мањина, штанд Српске мањинске заједнице био најпопуларнији. Председница Српске мањинске самоуправе четврог кварта је истакла да је заменица градоначелника Нове Пеште Беатрикс Белан на манифестацији свакога посебно поздравила, задржала се у краћем разговору и рекла да би ову манифестацију требало проширити током следеће године. Мирјана Хајманс је истакла да су захвални већинској самоуправи јер увек добијају средства на конкурсима. Током године приреде пет-шест програма и увек помажу ђачке кампове, прославу Ђурђевдана, сада су издвојили један део средстава за обнову Будимпештанског храма, и за књигу Драгана Јаковљевића. Следећи програм Срби у Новој Пешти планирају за фебруар месец: ради се о организацији Балканске вечери, коју традиционално приређују. Овога пута ће то бити грчко – бугарско – српско вече, на којем наступају фолклорни ансамбли, после чега следи заједнички плес. На овој приредби се окупи око 150 људи и по речима Мирјане Хајманс већ сада се траже резервације. Жаклина Богдановић
Мирко Милошевић није могао да наступи. Даница Брцан је читала преводе неких својих песама на мађарски као и песме које пише на мађарском језику. Поводом представљања књижевног стваралаштва на мађарском језију, Милан Ђурић је рекао да је „врло битно да се отворимо према мађарској публици, врло је битно да имамо шта да покажемо према већинској средини, као представници једног дела српске културе у Мађарској”. Организатори програма су Удружење уметника „Круг”, а догађај су помогли Културни и документациони центар Срба у Мађарској, Самоуправа Срба у Мађарској, Министарство Републике Србије за дијаспору. Манифестацију је помогла и српска мањинска самоуправа Сантова која је обезбедила превоз неких радова из Сомбора. Изложба је била отворена до почетка нове године и Милан Ђурић сматра да би посетиоци требало несметано да улазе у галерију због чега би КДЦСМ требало да има испоставу у свом центру, како би се просторије максимално могле искористити. Милан Ђурић је истакао да је врло задовољан оваквом првом манифестацијом, верује да су мало неискусни, а било је и малих проблема када фотографије Ивана Јакшића фотолабораторија није могла да испоручи у договорено време, тако да су због заказаног програма морали да се послуже ласерским штампачем. Фотографије су, упркос том техничком малеру, добро успеле. Планови за следећу годину су наставак ликовне колоније у Ловри, годишњи програм у Центру до када ће како се Милан Ђурић нада много боље опремити галерију где би се приређивале сталне изложбе и где би се љубитељи уметности окупљали у пријатном амбијенту. У плану су и други мањи програми као изложбе, књижевне вечери. Чланови „Круга” желе да помогну у раду
КДЦСМ и да увек буду уз неки програм. Сарађују са матицом, отпочели су разговоре са Темишваром где треба да се оснује Удружење младих, планирају повезивање са Србима у Хрватској што им је био један од оснивачких циљева, а повезали су се и са Србима из Беча. Планирали су ове године да оду у Печуј, што је било договорено, али због недостатка финансијских средстава није дошло до реализације сарадње. Милан Ђурић је поводом тога рекао да „за ове ствари и не треба финансија колико би људи мислили, јер нам помаже и Центар, помажемо и сами у Удружењу, није све на основу неких конкурса, сами улажемо и наш труд, па често и наш новац. Ово Удружење не постоји да би нас издржавало него да ми покушавамо да издржавамо Удружење и ми би врло радо отишли било где и не треба да се стиде ако не могу да нам плате пут, ми ћемо се снаћи, сешћемо у сопствени ауто, то никада није био проблем. Наравно ако добијемо неку помоћ нећемо је одбити, па била и најмања, а и не треба да буде финансијска, рецимо да нас неко пребаци или да нам обезбеде просторију. Врло радо идемо и са књижевним програмима и са изложбама било где, као што смо се и до сада увек одазвали и отишли и у Ловру и у Сегедин.” Чланови удружења желе да преведу књижевна дела својих чланова на мађарски језик, што ће по мишљењу Милана Ђурића бити велики посао. Уколико се преводи не објаве у неком издању, појавиће се на сајту за који је готов нацрт и где ће бити доступни сви подаци о Удружењу „Круг”. Сајт ће функционисати на српском, мађарском и енглеском језику. Тренутно су у дилеми због писма, те ће текстови вероватно бити на оба писма, ћириличном и латиничном. Покретање сајта је планирано за прву четвртину године, о чему ће читаоци СНН-а бити благовремено обавештени. Жаклина Богдановић
5
култура Култура култура култура култура култура култура култура култура Објављен 4. број Барањских српских свезака
Духовне традиције печујских Срба „Т
екућа година у Печују је вишеструко значајна. Наиме, поред тога што је менаџмент пројекта ’Печуј – културна престоница Европе’ 2009. прогласио годином Цркава, Печујска српска православна црквена општина прославила је 70, а месна српска православна капела посвећена Преподобном Симеону Столпнику, 60. годишњицу свог постојања. И ове две годишњице налажу нам да се присетимо чистоте светосавских корена, односно, да чинимо више ради спасавања црквеног и културног наслеђа српског народа. Преци наши у аманет су нам оставили да волимо, чувамо своје а ценимо туђе. Баш зато, надам се да ће и 4. број Барањских српских свезака представљати својеврсно сведочанство битисања Срба у Печују који, иако малобројни, верно и одано негују свој српски језик, културу и светосавску српску православну веру. И надају се да ће остварити свој дугогодишњи сан а то је изградња нове цркве која ће бити њихов духовни центар окупљања, истакнуто стециште и средиште које ће позвати на духовност, саборност и међусобну толеранцију са већинским народом и осталим житељима у Печују, хришћанској престоници светске баштине.” Овим речима се обраћа читаоцима јереј Милан Ерић, парох печујски на почетку 4. броја Барањских српских свезака, заједничког издања Самоуправе Срба у Печују и Печујско-барањског српског удружења које је пред сам крај прошле 2009. године изашло уз финансијску подршку Културног и документационог центра Срба у Мађарској и српског предузетника, господина Миодрага Баборца. Објављивањем још једне студије – овом приликом о Печујској српској православној црквеној општини и српској праволавној капели у Печују – Печујско-барањско српско удружење и Самоуправа Срба у Печују наставили су 2006. године отпочету серију представљања историјских личности, институција, споменика, важних и кључних за српски народ у Барањи. Наравно, истраживање прошлости није нимало лак и једноставан задатак. Свеобухватан начин препознавања прошлости представља спознају битних одредница а изазова да напише студију о историјату Печујске српске православне црквене општине која је прошле године прославила 70, док је месна српска православна капела посвећена Преподобном Симеону Столпнику празновала 60. годишњицу свог постојања, примио се историчар Милан Дујмов, који је оновремено као администратор печујске парохије десет година био на челу печујске пастве. Баш зато, као добром познаваоцу печујских прилика, није било страно проналажење историјских, архивских података: вешто је срочио изворе за проучавање Срба у Печују који представљају један посебан пасус, а исто важи и за опис периода и
6
стања српског православног живља за време и након протеривања Османлија. Посебну занимљивост представља научно осветљавање оснивања Епархије печујске, односно, покушаји оснивања црквене општине и подизања храма! Посебну драгоценост значе документи које је аутор Милан Дујмов уврстио у свеску и поделио са читаоцима: на 22. страници налази се „Прокламација Печујске српске православне црквене општине” из 1907. године а већ на следећој страни износи и сачуван цртеж о спољашњем изгледу светог храма који је био у плану да се сагради! Историјски времеплов постепено нас води до 1938. године када је основана Печујска српска православна црквена општина а одмах потом и до 1949. године када је у Улици Зринског под бројем 15. купљена кућа која је преуређена у капелу. „Иконостас је црквена општина добила из Збега код Сентандреје а столове, певнице, из срушене будимске цркве. Разне одежде, црквене утвари су Печујци добили из Пантелије, Батање, Рацалмаша, Мохача.” И у наставку научно-истраживачког рада, Милан Дујмов износи конкретне чињенице везане за блиску прошлост живота српских православних верника у Печују а своју студију приводи крају следећим речима: „Почетком 2009. године на чело печујске пастве постављен је о. Милан Ерић који је са својим одборницима поводом двоструког јубилеја и „Године Цркава” у оквиру пројекта „Печуј – европска престоница културе” приредио „Дане српске духовности и православља” а коначни циљ месних Срба је изградња музеја и цркве у оквиру комплекса у Печују, у Улици Зринског бр. 15.” И док нам аутор Милан Дујмов пружа српску верзију историјата Печујске српске православне црквене општине и капеле, дотле се мађарска верзија надовезује уз име новинара Стевана Поповића који је још 1998. у часопису „Pécsi Szemle” објавио чланак под насловом „a pécsi görögkeleti szerb kápolna” тј. „Српска православна капела у Печују”. Све у свему, издање штампано у 500 примерака, које красе и фотографије Петера Копања, Ивана Јакшића и Предрага Мандића, иначе уредника ове едиције, представља својеврсно сведочанство о борби печујских Срба за своја права, истицања сопствене етничке и верске припадности. И 4. број Барањских српских свезака потврђује да српски етнос у мађарском делу Барање има богату прошлост која још увек није у довољној мери истражена, представљена, баш зато, већ током 2010. године наставиће се са приказом српског дела историјата Барање а том приликом осветлиће се несвакидашња личност Петра Добровића, истакнутог српског сликара и политичара, који је био један од водећих представника модернизма послератне југословенске уметности а рођен је пре 120 година у Печују. Предраг Мандић
ИЗ НАШЕ
ИСТОРИЈЕ (199)
Комешање у Турском царству Пораз код Лепанта (1571) изазвао је у Турској најпре очајање и пометњу, а онда је дошло и до комешања. Са свих страна су стизале вести о покретима и бунама хришћанске раје, а кад је Порта предузела мере да прикупи нову војску и обнови морнарицу, дошло је до колебања и међу „правовернима”. „Три стотине анадолских села пребегло је на персијско земљиште у страху да њихове људе поново не отерају на галије”, пише дубровачки изасланик. Поред тога се чуло да се многе спахије одричу својих положаја и прихода, а да су левенте, акинџије и азапи престали да мисле на пљачку. „Султан је био принуђен да набије на колац многе спахије како би у друге утерао страх.” Смутње и нереди су почели за време Кипарског рата, још пре Лепантске битке, али је све постало видљиво после пораза, када је силом прикупљана војска, а народ оптерећен ванредним наметима и кулуком. Одметништво је постало све чешће и међу „правовернима” и међу хришћанима и јављало се у разним видовима, све до распрострањеног наступа друмских разбојника. Царству је био потребан огроман новац па је дошло до укидања или смањивања оних повластица које су хришћани уживали као војници у турској служби, што је довело до њиховог повлачења, на разне начине, из бојних редова. Из млетачких извештаја се види да су у пограничним крајевима већину турске војске сачињавали хришћани, који су били „слабо наоружани и ишли су у рат из страха од Турака”. Према овим извештајима Г. Станојевић чини следеће поређење: „Колика је разлика између ових мартолоса, који присилно иду у рат, и оних с почетка XVI века, у овом истом крају, који заједно са Турцима добровољно учествују у оваквим походима!” То становништво је некада имало тачно одређене влашке повластице и имало је рачуна да ступа у турске крајишке одреде, али је у међувремену њихов положај толико погоршан да су се почели колебати да ли је у сразмери оно што чине са оним што за то добијају. Само у једном војводлуку Клиса, који граничи с млетачком територијом, било је три хиљаде огњишта, писао је млетачки провидур, и сви су били „хришћани српске вере”. „Ти изврсни борци, који се још зову Морлаци, приморани су да иду у рат.” У таквим околностима повећано је пресељавање становништва с турске на млетачку територију. За одбрану својих далматинских поседа Млеци су се најпре послужили најамницима, покупљеним по разним европским државама, али се испоставило да од њих имају више штете него користи, па су се све више ослањали на раније пребеге с турске триторије који су се звали ускоцима и с којима су доскора били у сталном непријатељству, и на нове ускоке који су после Кипарског рата пристизали. Предраг Степановић
СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ
невен невен невен невен невен невен невен невен невен невен невен Невен невен
Божићни програм и чајанка на Тргу ружа
П
о устаљеној традицији у будимпештанској Српској школи „Никола Тесла” пре одласка на божићни распуст орджана је свечаност у част надолазећег великог хришћанског празника. Дана 17. децембра наши ђаци су поново имали прилику да упознају наше јединствене божићне обичаје. На самом почетку програма наступили су забавиштарци чије су рецитације, захваљујући Јелени Тешењи, одушевиле све присутне. Затим су основци приказали вертеп тј. традиционални приказ легенде Христовог рођења. Деца су била занимљиво маскирана, трудом учитељица Љубинке Георгијевић и Весне Чаплар текст је био добро увежбан, па су тако мали вертепаши пожњели велики успех. Овде ваља споменути и лепу декорацију, дело
Одбор Мађарског Парламента за људска права, мањинска, цивилна и верска питања је расписао
Д. Д.
ИНФО
КОНКУРС ЗА 2010. ГОДИНУ за цивилне организације Рок предаје: 15. јануар, 2010. Информације: Секретаријат Одбора тел: 1-441-5032, 1-441-5035 e-mail: emb@parlament.hu www.parlament.hu Országgyűlés Emberi jogi, kisebbségi, civil-és vallásügyi bizottsága honlapja
Министарство културе Републике Србије, Сектор за уметничко стваралаштво, културну индустриjу и културне односе расписуjе
КОНКУРС за суфинансирање програма/проjеката коjи своjим квалитетом доприносе развоjу и презентациjи уметности и културе за 2010. годину. Поред осталог, конкурс се расписује и за програме српског народа коjи живи изван Републике Србиjе. Заинтересовани субјекти и представници српских организација из Мађарске требало би да доставе предлоге својих пројеката за суфинансирање Амбасади Републике Србије у Будимпешти, како би обједињени списак био упућен Министарству културе. Конкурс jе отворен до 31. 01. 2010. године. Детаљније информације и формулари за конкурисање могу се пронаћи на интернет страници Министарства културе: www.kultura.gov.rs Телефон: +381113398911 Телефони Амбасаде Србије у Будимпешти: 322 1439; 322 9838 (Милан Вукосављевић, први саветник и шеф конзуларног одељења)
СРПСКА ПЛЕСАЧНИЦА У КАЛАЗУ 8. јануар, 2010. са почетком у 19.00 сати Свира оркестар Шендерге Место: Faluház – Budakalász, Szentendrei út, 9.
СЛУШАЈТЕ РАДИО СРБ Једносатним информативним издањем, састављеним од разних говорних прилога, јавља се Радио Срб – интернет радио српске заједнице у Мађарској. Радио Срб своје информативне емисије емитује сваког петка од 17 до 18 часова, а можете их чути у било које време на сајту:
www.szerb.hu Будимпешта, 7. јануар 2010.
професорице ликовне културе Изабеле Борзе. Отац Зоран Остојић, вероучитељ и парох будимпештански је том приликом поздравио просветаре и ученике пожелевши им много лепих тренутака током божићних и новогодишњих празника, а уједно указао и на значај чувања наших лепих обичаја уочи Христовог рођења. Свечани програм је завршио мали хор, под диригентском палицом професорке Оливере Мунишић, са тропаром „Рождество твоје Христе Боже наш”. На самом крају директорка др Јованка Ластић је свима пожелела срећне и веселе празнике и поделила награде најуспешнијим учесницима разних такмичења. После свечаности приређена је чајанка са одличном музиком и укусним колачима, разним слаткишима и соковима што су припремила одељења.
ЈАВИТЕ СЕ НА ФАКУЛТЕТ ЗА УЧИТЕЉЕ И ВАСПИТАЧЕ Учитељски факултет у Будимпешти поред учитељског смера и ове године покреће и смер за српске васпитаче (забавиље). Рок пријаве: 15. фебруар 2010. Услов: средњошколска спрема. Пријавити се могу и они који су раније матурирали, средњошколци који ће ове године матурирати, као и страни држављани са нострификованом средњошколском дипломом. За детаљније информације обратити се секретарици на катедри – Ева Сабо Тел: 06-1-4878-175 Адреса институције: Eötvös Lóránd Tudományegyetem Tanító és Óvóképző Főiskolai Kar 1126 Budapest, Kiss János Altábornagy u. 40. На пријавни лист обавезно написати: Szerb nemzetiségi szakirány
Самоуправа Срба у Мађарској и Културни и документациони центар Срба у Мађарској обавештавају Вас да ће се
СВЕТОСАВСКИ БАЛ одржати 23. јануара 2010. са почетком у 19.30 часова За добро расположење побринуће се оркестар „Сингидунум” и вокална солисткиња
Гордана Лазаревић Место одржавања манифестације је Седиште Удружења Бугара у Мађарској Бугарски Дом Културе (улица Вагохид бр. 62 Bolgár Művelődési Ház 1097 Budapest, Vágóhíd u. 62.) Продаја карата за бал врши се од 11. јануара (понедељак) 2010. Самоуправа Срба у Мађарској 1055 ул. Фалк Микше бр. 3 Тел:06/1-331-53-45 локал (1) Економат: Соња Гојковић Улазница: 3000 Фт. Вечера: 2000 Фт.
Информације за страницу „Инфо” шаљите на адресу: sisika@freemail.hu. Телефон: +36 30 273 3399
ПОЗИВ ЧИТАОЦИМА СНН-а Поштовани читаоци, у жељи да сазнамо које бисте садржаје убудуће најрадије желели да читате у „Српским недељним новинама”, позивамо вас да нас упознате са својим идејама и конкретним предлозима који би допринели садржајном обогаћивању нашег недељника. То могу бити сугестије везане за нове рубрике, или пак за поједине теме које су, по вашем мишљењу, до сада биле недовољно заступљене на овим страницама. Све ваше конструктивне предлоге имаћемо у виду приликом будућег конципирања садржаја СНН-а. Наравно, желели бисмо и да нас и убудуће обавештавате о планираним програмима у вашим срединама, како бисмо кроз извештаје и осврте наших сарадника могли да им посветимо медијску пажњу какву заслужују. Унапред вам захваљујемо на овој врсти сарадње. Наша електронска адреса је: nedeljnenovine@gmail.com
У име Српске мањинске самоуправе у Помазу срдачно позивамо све заинтересоване на дочек
СРПСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ 13. јануарa 2010. године Прослава ће бити одржана у Дому културе са почетком у 20.00 часова, уз пратњу музичких оркестара „Мешелија” из Помаза „Село” из Будимпеште Оркестра Иштвана Ковача из Мохача Цена улазница: 1.000 фт. за одрасле, док је за најмлађе улаз бесплатан! Адреса: Дом Културе – 2013 Помаз, Хусар улица 3
Срдачно Вас позивамо на традиционални
ДОЧЕК СРПСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ У ДЕСЦИ 13. јануара 2009. године у ресторану „6 Puttony” са почетком у 19.00 часова Организатор:Дешчанска српска самоуправа Н Недељни лист Срба у Мађарској. Адреса: Српске недељне нновине, 1065 Budapest, Nagymező u. 49. Телефон: 47500654. В. Д. главног уредника: Драган Јаковљевић, секреттар редакције: Милица Вукајловић. Оснивач и издавач: Самоуправа Срба у Мађарској. За издавача: Љубомир Алексов. Финансира се на основу мањинског закона из државног буџета посредством Државне задужбине за мањине. Суфинансијер: Министарство културе и медија Републике Србије. Штампа: КОМПпрес Кфт. Одговорни пословођа: Ференц Ибош. – Технички руководилац: Карољ Сабо ) Српске недељне новине на Интернету: Home page: www.snn.hu. Датотеке и архива: http://www.comp-press-data.hu/Portal/Archives/ HU ISSN 1215–072 x CNN-N/ ) E-mail: nedeljnenovine@gmail.com
7
репортажа Репортажа репортажа репортажа репортажа репортажа Ходочасничко путовање студената из Будимпеште
Б
Слависти у фрушкогорским манастирима
ио је четвртак. У аутобусу нас је било тридесетак, студенти славистике и историје са неколико наставника и чланови Хора „Свети Димитрије”, сви са Универзитета друштвених наука „Етвеш Лоранд”. Више њих је сада први пут путовало у Србију, па су са интересовањем ишчекивали сусрет са новом средином и упознавање, макар и кратко, са животом суседне земље. Такорећи нико од сапутника још није имао прилике да види бројне фрушкогорске манастире, већином подигнуте у касном средњем веку и у духу барока преграђене у 18. веку, Сремску Митровицу или Сремске Карловце. Већ је пао мрак када смо прешли границу и упутили се према Новом Саду, где смо стигли доста касно и, после кратког лутања, пронашли Хотел „Милку З”. Ту нам је за све време боравка био обезбеђен смештај са полупансионом. После обилне и укусне вечере неки од нас су кренули у град, а они уморнији су се одлучили за спавање. У петак ујутру, после опет богатог доручка, пошли смо за Сремску Митровицу. Пут нас је водио по фрушкогорским обронцима, украшеним дивним јесењим бојама. Често смо се кретали између пожутелих винограда и воћњака. Успут смо од једне колегинице саслушали кратко излагање о прошлости и садашњости Сремске Митровице, у коју смо стигли око поднева. Водич локалног музеја представио нам је богату музејску збирку из старог века, показао нам остатке центра града и знамените царске палате из римског доба, које се и данас ископавају. Обилазећи знаменитости града, имали смо прилике да видимо и остатке старе хришћанске базилике посвећене светом Димитрију, по коме је град добио име. После кратког ручка и још мало шетње, морали смо да кренемо даље да бисмо видели све што смо за тај дан планирали. Враћали смо се на падине Фрушке Горе да бисмо стигли у Манастир Кувеждин, задужбину деспота Стефана Штиљановића из 1520. године. Као и остали манастири на сремској планини, и Кувеждин је тешко страдао у Другом светском рату. Он се и данас обнавља. Посебан доживљај је био за нас да посматрамо како се сликају фреске на плафону у будућој трпезарији. При одласку искушеник манастира послужио нас је кафом. У Шишатовцу, подигнутом такође у 16. веку, чекала нас је вегетацијом богато украшена порта у којој је стајала споља сасвим обновљена црква. Наш хор је отпевао неколико песама у цркви и осведочили смо се да је у њој одлична акустика, иако се њена унутрашњост још увек обнавља. Манастир Петковица се налази недалеко од Шишатовца. Ту смо са великим интересовањем слушали излагање монахиње о сачуваним фрескама из 16. века. Она је радо одговарала на наша питања из монаш-
8
Неколико месеци смо се припремали за четвородневну екскурзију по Фрушкој Гори и њеној околини, која се, најзад, и почела остваривати када смо недавно из Будимпеште кренули за Нови Сад. За већину студената то је била прва посета Србији и њеним светињама.
Студенти славистике са господином Димитријем Стефановићем и својим домаћинима испред једног од посећених храмова
ког живота. Сазнали смо да из чесме у близини манастира тече лековита вода. Већ је пао мрак када смо стигли у Манастир Јазак и затекли вечерње на којем су појале монахиње. Нажалост, нисмо имали више прилике да боље разгледамо манастир, па смо се после краћег задржавања вратили у Нови Сад. Сутрадан, у суботу, ујутру кренули смо за Сремске Карловце. Успут смо саслушали излагање једног од наших наставника о граду и његовом значају за српску историју и културу. Имали смо прилике да посетимо све цркве у центру града и да осмотримо још неке црквене и световне знаменитости, којима обилују Сремски Карловци. У Богословији нас је примио и почастио ректор господин Душан Петровић. Око поднева смо стигли у Манастир Велику Ремету на јужној страни Фрушке Горе, дубоко у планини. По предању, манастир је основао краљ Драгутин почетком 14. века. Манастирска црква има највиши звоник у Срему. Затекли смо много посетилаца. Певање нашег хора у цркви похвалио је игуман манастира, обратио нам се топлим речима и почастио нас. Иако је почела да сипи киша, већина сапутника је одлучила да пут од Велике Ремете до Гргетега, следећег места нашег обиласка,
пређе пешке. После једног сата кретања дивном шумском стазом, угледали смо велики манастирски комплекс на обимном ограђеном простору. Видело се да је манастир обновљен недавно, издалека је личио на раскошни дворац. Први пут је подигнут у 15. веку. Монахиње су нас и овде срдачно примиле. Манастир Крушедол је наше последње место које смо посетили тога дана. Основали су га почетком 16.
века Бранковићи. Посвећен је Благовестима. У цркви су делимично сачуване фреске из средине 16. века. У њој леже посмртни остаци многих знаменитих Срба. Помало уморни и гладни, решили смо да се вратимо у Сремске Карловце, који су нам се пре подне јако допали. Оданде смо увече кренули за Нови Сад. Недеља је била последњи дан нашег боравка у Србији. По позиву госпође Тамаре Петијевић, диригента црквеног хора у Алмашкој цркви у Новом Саду, наши хористи су заједно са њеним певачима певали недељну литургију. После литургије, кроз Нови Сад нас је провео господин Александар Петијевић, Тамарин муж, и укратко нас упознао са знаменитостима. Између осталих, видели смо зграду Матице српске, основане 1826. у Пешти. Били смо у великој католичкој цркви са два звоника на главном тргу, у којој се баш служило на мађарском језику. После брзог и, свакако, недовољног упознавања са Новим Садом, искусили смо заиста срдачно гостопримство Петијевића у њиховом великом и лепом стану у центру града. Затим смо, опет сасвим на брзину, обишли петроварадинску тврђаву, на десној обали Дунава, преко пута Новог Сада. „Дунавски Гибралтар”, друга највећа тврђава у Европи, подигнут је између 1692. и 1780. године. Данас се у њему остварују разне, понекад значајне и масовне, манифестације културног и забавног карактера. Било је већ касно поподне када смо се опростили од наших веома љубазних домаћина и кренули за Будимпешту. Сигурна сам да сви моји сапутници деле са мном мишљење да је наше путовање било незаборавно. За успешно остварење излета захвалност дугујемо појединцима који су се пожртвовано ангажовали у припремама и установама које су нам пружиле материјалну подршку. Свима хвала! Анамарија Сабо
студент славистике
Иконостас у манастиру Велика ремета
СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ