Утом се код капетана појавише величанствени мускетари. Д’Артањан им се наклони, задивљен што пред собом види своје хероје. — Атосе, Портосе, Арамисе — обратио им се господин од Тревила. — Ово је млади Д’Артањан. Он жели да постане мускетар.
Ова тројица се насмејаше. — Имаће прилику да заслужи ту част — рекао је Арамис. — Одмах ћу вам доказати да је заслужујем! — узвикнуо је Д’Артањан. Међутим, ствари баш и нису ишле онако како се надао.
Д’Артањан се поверио Атосу, Портосу и Арамису. — Хоћете ли ми помоћи да вратим огрлицу? — питао их је. — Неће бити лако. — Наравно да ћемо ти помоћи! — углас су рекла три пријатеља. Исукали су мачеве и спојили врхове. — Сви за једног, један за све!
Одмах су напустили Париз. Брзо су јахали јурећи ка обали. Тамо је требало да се укрцају на брод којим ће стићи до Енглеске. Четири храбра пријатеља нису слутила да кардинал Ришеље кује заверу против њих.