Никад више нећу прекорачити овај праг! Ни-кад!
– И то је најкориснија ствар коју ћеш урадити у
животу! – шапну сенкорога задовољно.
Следећег дана њих троје су изашли у Варош. За
Марту је то био празник. Купили су кестен од уличног
продавца. Дивно је мирисао, а било је згодно и то што
су могли да угреју руке држећи фишеке. Тата се смејао
док је причао о својим доживљајима на мору. Мама је
била тиха, али се видело да је пресрећна.
Отишли су и у Трговачку улицу. Било је много људи.
Није падала киша па су сви хтели да прошетају и успут
нешто купе. Марта је застала крај продавнице играчака.
На месту где је она стајала одважно се ширио Индијанац
са луком и стрелом. Ни златокосе принцезе није било
у излогу.
– Желиш ли нешто? – упитао је тата. Показала је прстом на платнену играчку.
Тата се зачудио.
– Њега? Тужног пајаца? Па могу да ти купим шта год желиш, не мораш да будеш скромна.
– Татице, али стварно желим ТУ играчку. – Окренула се мајци. – Ти си, мамице, вешта. Могла би да га преправиш, зар не? Тако да има осмех.
– Нема тога што не бих учинила за тебе. – Зналачки
је погледала играчку. – Средићу га за тили час.
Изашли су из продавнице њих четворо. Марта је
стезала у рукама харлекина. Иако је још увек имао тужан
израз, знала је да је срећан. Баш као што је и она била.
Шупљина на стаблу у облику усана сад је могла да го-
вори. – Да ли знаш шта си учинио? – Пламени језици су
се живахно пели уз ограду претећи да пређу на стабло
које се налазило испред ње. Човек је сада дословце
био између две ватре.
– Знам – зацвилео је – знам! Нећу више никад, обећавам! Само ме спаси.
– Знаш – рече мирно сенкорога
– зато што осећаш на својој кожи.
Њене беоњаче су престале да
исијавају. Изговорила је нешто што паликућа није разумео
и ватра иза њих се наједном
угасила. Жена је посматрала
спаљене даске. – Нема неке
штете – изговорила је чило.
Стабло се поново претворило у човека, барем споља.
Претварање у човека изнутра је много теже извести,
али сенкорога је била убеђе-
на да ће пропалица неко
време избегавати невоље.
– Остала бих да ћаскамо, али бојим се да имам нека
неодложна посла. Могао
би и ти полако својој кући, да се угрејеш мало, тресеш
се. – Пироман, који није знао
шта га је снашло, освртао се
збуњено око себе. Кад се прибрао, сенкорога је већ
стајала на почетку улице довикујући нешто. Дрвеће
је шуштало и односило глас, али је ипак могао чути:
– Само буди пажљивији кад ложиш ватру. Могао би да
се опечеш једног дана.
Наставила је да обилази Варошицу питајући се да
ли је Миш уопште вредан толиког труда. Страшно су
је жуљале ципеле. Нажалост, било је подне и претварањем у сенку сигурно би привукла пажњу. Оно ма -
лопре се није рачунало. Нико је није видео сем оног
покварењака, а он би морао мнооого тога да објасни о њиховом сусрету. Замишљена, скренула је у једну улицу. Око канти за смеће окупило се двадесетак мачака у потрази за храном. Гласно су мјаукале и фрктале једна на другу.
– Ова потрага више нема смисла. Па добро, бар сам решила један проблем на неко време... Мада, кад мачке
нема мишеви коло воде... Мачке! – укочила се. – Како
ми то није пало на памет!
Једна радознала мачка је наивно пришла сенкороги желећи да се мази. А онда је сенкорога одмахнула кошчатом руком. Био је то незапамћен призор; група мачака је наглавачке лебдела у ваздуху, копрцајући се.
Деловало је као да их истреса нека невидљива рука.
Али, осим које крзнене лоптице ништа се од њих није
могло извући.
– Сиротице, изгледа да сте стварно гладне – рекла
је одједном смирено спуштајући их на тло. Животиње
су се разбежале, срећне што су се докопале чврстог
тла. – Готово је. Потпуно, сасвим готово. – Вратила се
