Чим се пробудим, извирим из кућице, изађем из густиша
жбуна, онда избацим десни пипак и отворим десно око. Затим
избацим леви пипак и отворим лево око.
И кажем: „О, како је леп овај дан!”
Гласно да ме сви чују. Да ме чују и поток и Веверица, и смрча
и трава... И борова шишарка!
Пух Орашар Смели (мој друг!) не чује ме, јер живи мало
даље од мене, али ја, чим га видим, кажем: „О, како је леп овај
дан!” А он одговори: „Леп, леп, него шта!”
Волим да идем у шетње.
Кренем познатом стазом и сваког јутра очекујем да се нешто деси. То нешто може да буде
знам, можда да видим нешто ново, да неког сретнем, да падне киша... Увек замишљам само по једно НЕШТО. Некад ми се
оствари, а некад не.
Али сам приметио, што чешће идем, све ми се више остварује.
Често обилазим познати свет: пењем се на Брежуљак, шетам око Мале баре, успу жем се до Густе крошње, заву чем се
у Шумарак, изађем на Пропланак и жмиркам на сунцу. И док
сам једном тако жмиркао на сунцу, запитао сам се: „Шта ли је иза оне густе шуме? Како се стиже до високог брда?” И нисам знао. А хтео бих да знам.
Тада сам пожелео да обиђем делове света у којима нисам
био – део по део, пролаз по пролаз, стазу по стазу... одавно сам
о томе маштао и, пре него што заспим, замишљао пределе кроз
које пролазим... Али сам се плашио да кренем.
Плашио сам се свега: највише кога и шта ћу да сретнем?!
Шта ће тај да каже?!
Шта ће да ме пита?!
Да ли ћу знати да му одговорим?!
Одакле ће да задува ветар?!
Шта ако у том свету не падне ни кап кише?!
А шта ако сретнем неког опасног? (Причали су стари пу же
ви да у свету има и опасних.) А онда сам схватио:
Ако се стално будем плашио, никуда нећу стићи!
И одлучио сам да кренем!
Сутра ујутру!
Рано!
Чим сване!
I
Oбилазак околине
Освануо је диван дан! Као да је знао да крећем у непознато.
Нисам журио.
Ишао сам полако и после неког времена изашао из шумарка.
Опрезно сам се провукао кроз три ниска жбуна и нашао се на
широкој стази. Била је пуна сувог лишћа. Волим да се провла
чим кроз суво лишће и да га слушам како шушти.
На крају стазе дочекала ме је трава. Кроз траву треба да се
иде полако и опрезно, јер у трави у рано јутро, кад је и најлепше
да се по њој шета, спавају лептири и трче мрави. (Они увек
трче! Питам се куда!)
Било је већ подне кад сам стигао до једног пања. Стајао је
поносно као да је једва чекао да га неко види. По њему је, у грмовима, расла маховина, висока као моја кућица.
Попео сам се на пањ и одатле разгледао околину. Околина
ми је била непозната. А изгледала је овако: Уз пањ купине! За
тим жбунић боровнице! Још један! И још један! Жуна! Дивља
малина! Две мале јеле...
И још бих набрајао (јер, видео сам много!) да одједном изнад
мене није нешто зашумело, забрујало и одозго викнуло:
– Препознао сам те!
– Јеленак! – обрадовао сам се.
Јеленка одавно познајем. Ретко га срећем, али кад год га ви
дим, обрадујем се. Ето, узалуд сам се плашио кога ћу да сре
тнем! – Враћам се из... – почео је да прича чим се спустио поред
мене. Све! Где је био, шта је радио, шта је доживео на путу, са ким се потукао, ко је победио. Био је храбар јеленак!
Причао је и о томе како на оној страни (нисам сигуран на којој) има језеро, и како у језеру има много таласића који се
таласају (а шта би друго и радили?!) и како ту живе змајчићи
који се шетају око језера, лете изнад њега и у њему се купају. (Не знам колико тих змајчића има!)
Јеленак је мало измишљао, а мало није, а ја сам са истом
знатижељом слушао и једно
и дру го и запиткивао га о
свему.
Тако се слуша онај ко зна да прича. А он је знао. Док га
слу шам, добијем жељу да
оби ђем сва места која је он
обишао.
